PORTRETI ŽENA
PESNIKINJE I FILOSOFKINJE STARE GRČKE
Danas više nije potrebno dokazivati da žene sa velikim smislom stvaraju u književnosti i umetnostima, da sa sigurnim uspehom rade na nauci, i da stiču sve temeljniju podlogu za svoje usavršavanje. Lepi rezultati koje su žene ostvarile u raznim organizacijama, sprovedenim i sa savesnom doslednošću i sa energičnom istrajnošću, njihovi naučni pronalasci i umetnički produkti koji mogu da izdrže takmičenje i sa najizvrsnijim produktima ljudi – da podsetimo samo na epohalna otkrića Šonje Kovaljevske ili gospođe Kiri, na duboko etičke romane Džordža Eliota i na bele severne fantazije Selme Lagerlef, na spiritualnu osećajnost Elizabete Brauning i na živ izraz Hristine Roseti, ili na Miting visoko talentirane Marije BaškirČev, sa koga pulzira život, – sve su to presudne činjenice da se sa stvaralačkom moći žene mora računati.
Ali ne samo u modernom vremenu, kad je ženama uglavnom osigurana mogućnost da se neometano udubljuju u ozbiljan rad, – i ako se i sad još često spotiču o prepone nepoverljivosti, surevnjivosti i podcenjivanja ljudi, – nego i u samom početku istorijskog doba, kad ta mogućnost nikako nije ni postojala, bilo je žena koje su jačinom i toplinom svoga talenta, i širinom i svestranošću svoje erudicije, bile potpuno ravne ljudima. I bašta pojava je konačni argumenat da je neistina sve is- I oredanje o tobožnjoj inferiornosti žene, da je ona bila i uvek dovoljno nadahnuta da izrazi svoja osećanja, i uvek dovoljno zainteresovana da zadovolji težnje svoga duha, čak i onda kad je njena potrebama intelektualnim životom nailazila na daleko rapavije i hesmišljenije udarce no što ih dobija moderna žena, i onda kad su okolnosti za njeno usavršavanje bile u svakom pogledu kukavne.
Zadržaćemo se na seriji žena koje su imale zasluga za staru grčku poeziju i filosofiju.
Sjaj duha starih Grka zasenjuje još uvek, i pored svih novina civilizacije i tvorevina više kulture. Ostaće kao besmrtna vrednost tendencija grčke umetnosti ka harmoniji i meri, odudaraće večnom lepotom od monstruozno nesrazmernih pokušaja umetnosti primitivnih naroda, i biće za sve vekove najsavršeniji ugled.
Intelektualni razvoj grčkih žena bio je samim društvenim uređenjem skoro isključen. Stari Grci, i ako u svemu drugom vrlo napredni, gledali su u njima niža bića i namenjivali im samo skučene poslove. Pa ipak, u prkos svemu, među olimpijskim društvom predstavnika grčke poezije i filosofije nailazimo na jedan, ne sasvim neznatan, broj žena čija je saradnja imala nepobitnih zasluga. Treba pomenuti i da su Grkinje bile velike umetnice u sviranju i u igranju, samo je tu njihova slava efemerna.
Još u doba kad se pesnička i moralna refleksija nije odvojila od mita i religije, u dobu koje je pre mitološko nego istorisko, nailazimo na prvu grčku pesnikinju. Ona je bila kći Kleobula, jednoga od sedmorice mudraca koji su dali prapočetke grčke spekulacije, po ocu nazvana Kleobulina (pravo ime bilo joj je Eutemis). Plutarh iz Heroneje u svojoj „ Gozbi sedmorice mudraca “ opisuje je kao mudru devojku, proslavljenu veštinom zadavanja zagonetaka u stihovima, koje su zbog svoje duhovitosti doprle čak do Egipta. Od nje je sačuvana samo ova zagonetka: „Jedan otac ima dvanaest sinova: svaki od njih ima dvaput po tridesetoro dece sa dvojakim licem jedna su bela, druga crna. Sva su ona besmrtna i večna ali ipak sva izdišu i umiru.“ (Godina, meseci, dani i noći).
Odmah posle ovoga početka rascvetava se dorsko-eolska poezija žena. Najistaknutija predstavnica te poezije, a začelo i najveća od svih pesnikinja što su ikad postojale, jeste mlađa savremenica liričara Alkeja, Sofo Ona sebe, na eolskom dialektu, naziva Psafom. Život ove pesnikinje obavijen je tako romantičnim legendama da, strogo naučno govoreći, moramo priznati da o njenoj ličnosti ne znamo skoro ništa pouzdano. Ona je porek-lom sa ostrva Lezbosa, ali se ne zna je li rođena u Eresu ili Mitileni (biće daje se iz svoga rodnoga mesta Eresa docnije preselila u veće, u Mitilenu). Iz otmene je kuće, čiji su potomci zauzimah visoke položaje u Aleksandrovoj vojsci. Herodot (II, 135) pominje njenoga oca Skamandronima i brata Haraksa, koji je u Egiptu prodavao skupo lezbisko vino. Na zenitu svoje slave bila je Safo 610. g. pre Hrista, a živela je još 598.g. Napustila je Mitilenu, ne zna se zbog čega, i probavila je neko vreme na Siciliji. Verovamo je bila udata, ali je nepoznato za koga, i koliko. U jednome stihu pominje svoju kćer „Imam divnu ćerku, moju milu Kleis; ona liči na zlatan cvet, i jaje ne bih dala za svu Lidiju, ni za dragi Lezbos.“ Ne izgleda daje dočekala veliku starost, jer epitet repaitepa (starija žena), koji ona sebi daje, može da bude relativan. Postoji legenda daje se Safo, prezrena i odgurnula od lepog mladića Faona, strmoglavila u more sa vrha leukadske stene. Naučnik O. Miler misli daje
Faon bio mitska ličnost koju je Safo slavila u svojim pesmama, a daje skok sa leukadske stene fantazija. U stvari zna se za nekoliko mitova o Faonovoj lepoti, čudnoj privlačnosti i neosetljivosti za ljubav. Severijus priča daje Afrodita poklonila Faonu kutiju od alabastera sa balsamom koji mu je davao moć da fascinira sve žene. Jedna od njih, (ne pominje joj ime) strmoglavila se sa Leukadske stene, od očajanja što joj Faon ne odgovara na ljubav. A postojao je i jedan religiski obred, za vreme Apolonovih praznika, kad su se krivci, izabrani da budu žrtve, bacali sa visokih stena u more. Pri tome su činjeni pokušaji da se oni spasu, i kad je to polazilo za rukom, slati su u tuđinu. Biće da su pesnici taj običaj alegorično primenjivali na ljubavnike. Adison« daje jedan fingirán ali briljantan opis Safine smrti. Po njemu, Safo sa Lezbosa, zaljubljena u Faona, došla je do hrama Apolo-novog, obučena kao mlada, u odelu belom kao sneg. Imala je na glavi venac od mirta, a u ruci mali muzički instrument koga je sama pronašla. Pošto je otpevala himnu Apolonu, položila je venac na jednu, a harfu na drugu stranu oltara. Tada je skupila oko sebe odelo, kao spartanske devojke, i na očigled hiljade zaprepašćenih gledalaca, uputila se pravo najvišem vrhu stene. Kad se uspela, izrecitovala je jednu svoju pesmu, i survala se sa stene, brže no iko pre nje. Mnogi od gledalaca pričali su daje potonula u jezero, i da se iz njega nije više pojavila; drugi su govorili da nije potonula, nego da se pretvorila u labuda i odíetela. Možda se to samo učinilo gledaocima, zbog beline i lepršanja njenog odela, a možda se doista metamorfozirala u muzikalnu i melanholičnu ticu.
Na suprot ovome, nekoliko epigramista u „Grčkoj Antologiji“ izričito tvrde daje Safo sahranjena na mitilenskom groblju.
Srednja atička komedija (404-340 g.) parodisala je Safo, dve stotine godina posle njene smrti, i stvorila o njoj ružnu sliku. Pod naslovom „Safo“ ostalo je šest komedija, od komediografa Ameipsiasa, Amplisa, Antifana, Difilusa, Efipusa i Timoklesa, a pod naslovom „Faon“ dve od Antifana i Platona. U svima njima Safo je bezobzirno karikirana. Prvi hrišćanski pisci prihvatili su kao istinu sve što su komediografi rekli o Safi Povodom toga, stvorena je čitava jedna velika literatura u kojoj su ugledni antički i moderni naučnici zalagali svoje autoritete da je jednom za svagda odbrane, ili da definitivno optuže Safo.?
Bio bi vanredno prijatan posao spasti reputaciju jedne velike žene, ali se mi na tome pitanju nećemo zadržavati. Napomenućemo samo daje neprijateljstvo komediografa prema Safo možda poteklo iz predrasuda Atinjana o ženi. Kod Jonaca uopšte, a naročito kod Atinjana, položaj žene, još i u Periklovome veku, bio je veoma težak. Dok su Atinjani davali najbolje proizvode u svim oblastima duhovnog života, atinske žene, zatvorene ujedan nepristupačan deo kuće, nisu se pomaljale iz tame kućevnog života. Postepeno su se formirala pravila o obrazovanju koje žena treba da dobije. Naime, valja je naučiti da vodi kuću i zapoveda služavkama, i da neguje decu dok su mala. Čak i Perikle kod Tukidida (II, 45) kaže daje najbolja ona žena, o čijim bilo dobrim ili rđavim stranama ljudi najmanje govore. Atinjanke nisu imale ni slobodu junakinja Homerovih, na primer jedne Nauzike. Samo je heterama bilo dozvoljeno da kultivišu svoj duh, i da učestvuju u javnim poslovima. Zato je Atina dala samo jednu veliku ženu, Aspaziju, veoma uticajnu ličnost u atinskoj politici, čuvenu i po tome stoje prva osnovala u svojoj kući vrstu literarnog serkla.
Međutim, Eolci i Dorci bili su širokogrudiji prema ženama. Kod njih se očuvala stara grčka tradicija, kako je opisana u mitologiji i epskoj poeziji, i po kojoj žena uzima učešće u društvu i javnim zabavama. Eolskim i dorskim ženama bilo je dopušteno da slobodno izražavaju svoje misli i osećanja. Na taj način mnoge od njih došle su do literarne slave. A Atinjanima, ubeđenima da žena treba da ostane zazidana između četiri kućna zida, morala se učiniti preterano slobodna žena koja je pisala pesme, kao ljudi, i u njima javno govorila o svojim osećanjima. Zato sa najvećom obazrivošću treba primiti tvrđenje konzervativnih komediografa, od kojih, u ostalom, isto tako nijedan veliki čovek nije ostao neismejan. Nesumnjivo u prilog Safo ide i to što su savremenici, najobavešteniji o njoj, dali mnoga veoma laskava mišljenja o svojoj pesnikinji.
Izvesno je da Safo nije bila hetera. Herodot (11,135) pominje njenu pesmu, u kojoj ona kori svoga brata Haraksa stoje u Egiptu otkupio po vrlo skupu cenu čuvenu kurtizanku Rodonis, i pustio je na slobodu. Safo se začelo ne bi mogla buniti protiv tog bratovljevog postupka, daje sama bila hetera. U ostalom, još su neki stari literatori pravili razliku između hetere Safo i pesnikinje Safo. U prilog našem mišljenju govori i Alkej. U svojim stihovima naziva on pesnikinju „čednom i ljupko nasmejanom Safo, okićenom vencem od ljubičica“. Zbunjen i uzbuđen, on se ne usuđuje da joj izjavi ljubav. „Hoću nešto da kažem, ali me stid zadržava.“ A Safo mu na tu zagonetku odgovara:„Da te je prožmala strast prema dobrom i lepom, i da se tvoj jezik nije spremio da kaže nešto zlo, stid ne bi pokrivao tvoje lice, nego bi govorio ono stoje pravo“. Neće biti moguće da ovako govori jedna hetera.
U Sparti su postojala udruženja žena, na čelu kojih su stajale najtalentiranije i najobrazovanije žene; tu su se mlade devojke obrazovale, i učile da pevaju i recituju. Slično tome, žene na Lezbosu ustanovile su kult umetnostima, samo u većem obimu i intenzivniji, jer je, u opšte, u temperamentu Eolaca postojala jedna pasioniranost, pred kojom su bledela osećanja Doraca i Jonaca. Toga kulta radi obrazovani su klubovi gde se negovala poezija i muzika. Izgleda daje Safo bila centar najvećeg takvog estetičkog kluba, namenjenog da služi Muzama. Oko nje su se kupile devojke iz raznih krajeva Grčke, da uče poeziju i muziku, kao što su se docnije kupili đaci oko filosofa atinskih. Sačuvana su imena četrnaest Safmih drugarica i učenica. Udruženja eolskih žena poređena su sa manastirima i pansionatima, zatim sa konzervatorijumima za muziku i deklamovanje, najzad sa literarnim serklovima.
Ali nije isključena ni mogućnost da je Safo bila sveštenica boginje Afrodite, koja na Lezbosu nije bila samo hipostaza ženske lepote, nego svemoćna boginja, i da su učenice brale cveće boginji, i igrale i pevale pred njenim kipom. Safo naziva svoju kuću „domom gde se neguju muze“, od koga žalost mora da bude daleko. Kao i sve žene sa Lezbosa, ona stavlja umetnost više svega, ponosi se svojim pesničkim talentom, i smatra da se sva materijalna preimućstva gube pred duhovnima. Sa krajnjim sažalenjem govori o nekoj ženi što nije imala drugih odlika sem porekla, bogatstva i lepote. „Kad umreš, sva ćeš biti sahranjena; nikakva uspomena neće ostati od tebe, potomstvo neće znati za tvoje ime, jer ti nemaš deo ruža pijerijskih. Lutaćeš bez slave po odajama Hadesa, lebdeći među senkama najneznatnijih mrtvaca.“ U jednom fragmentu s ponosom ističe: „Mislim da će nas se ljudi sećati i u budućim vekovima“, a o Muzama kaže: „one su mi dale svoje darove, i načinile su me slavnom.“
Lirika Safina je raznovrsna; znamo daje pisala himne ljubavne pesme i epitalamiume (pesme koje se pevaju kladencima). Njeni stihovi pokazuju raskošno obilje oblika, njen izraz je sugestivan svojom neposrednošću, skala njenih tema je bogata; ona ide od burlesknog podsmeha velikim nogama jednoga devera i nestašnih osećanja šiparice, do ozbiljne i teške erotike, do tragike ostavljenosti. Niko nije tako uspelo kao ona dao mir noći obasjane mesečinom i siestu južnjačkog letnjeg dana. Inspirisanost njena može da se poredi samo sa nekim stavovima Platonovih dijaloga. Zato, udaramo glasom na to, nikakvo pedantno i dokono istraživanje neće umanjiti lepotu Safine poezije.
Postojalo je devet knjiga Safinih pesama, sve su one izgubljene. Podela pesama u njima bila je izvršena prema metrima. Prva knjiga sadržavala je pesme u safijskom stihu, – to je metar koga je Safo pronašla. U svakoj od knjiga nalazile su se pesme najraznovrsnijih ideja i osećanja.
Prava predstava o privlačnosti, pasioniranosti i vred-nosti Safine erotične lirike može se dobiti samo upoznavanjem sa istina mnogobrojnim, ali većinom kratkim fragmentima što su nam ostali od njenih pesama (ima ih 170). Srećnim slučajem očuvane su i dve cele pesme
Prva je čuvena i divna Himna Afroditi. Nesrećna u ljubavi, Safo preklinje Afroditu da dođe, i učini kraj njenim bolovima.
„Besmrtna Afrodito što sediš na prestolu ukrašenom raznim bojama, kćeri Zevsova što snuješ lukavstva, molim te, kraljice, ne ubijaj dušu moju tugom i bolom.
Nego dođi kao pre, kad si jednom čula moj glas pa ostavila zlatnu palatu očevu, i došla na kolima u koja su upregnuti vrapci, što te vode s neba, dodirujući svojim krilima crnu zemlju.
Oni brzo stižu, a ti, blažena, s osmehom na besmrtnom licu, Pitaš šta mi je sad, što te opet zovem.
I koga ludo moje srce najviše želi da vidi? Pitaš me: Želiš li da te ko voli? Šta te, Safo, žalosti?
Ako ta lepota koju ti voliš beži od tebe, neka od ovoga časa trči za tobom, ako odbija tvoje poklone, neka ti ih sama daje, a ako te ne voli, neka te smesta zavoli.
Dođi mi, preklinjem te, i sad, izbavi me od teškog bola, i ispuni mi sve ono što moje srce želi. Budi moja zaštitnica“.
U ovoj pesmi Safo je ublažila odviše jaku želju, koja bi mogla biti neprijatna, posredovanjem boginje Afrodite. Safina erotika nije disharmonična i neumerena kao persiska ili arapska, nego je sačuvala čisto grčka preimućstva, meru, sklad i ritmičnost.
Druga, isto tako čuvena i izrazita pesma, glasi:
„Čini mi se ravan bogovima ko sedi prema tebi, i sluša tvoj prijatan glas i mili smeh, jer meni od toga burno zakuca srce. Čim te vidim, ma za čas samo, ja izgubim glas, jezik mi zanemi, vatra mi prolazi telom, ne vidim ništa, u ušima mi šumi, hladan znoj mi teče sa čela, drhtim celim telom, zelenija sam od trave, i u svome ludilu izgledam nešto malo bolje nego mrtvac.“
Rimski liričar Katul preveo je ovu pesmu, i posvetio svojoj Lezbiji (LI).
Ostao je izvestan broj stihova iz Safmih epitalamiuma. U njima se nalaze najlepše slike iz prirode i najharmoničnija poređenja klasične poezije. Ceo jedan Safin epitalamijum sačuvan je u Katulovom prevodu (XLH, Vesperadest, invenes consurgite). To je hor mladića i devojaka, u heksametrima.
U jednom odlomku daje Safo sveže opis mladosti i lepote: „Kako se slatka jabuka rumeni na visokoj grani, na vrhu najviše grane; berači su zaboravili daje uzberu; ne, oni je nisu zaboravili, nego nisu mogli daje dohvate.“ Ženu bez muževljeve zaštite poredi sa neznatnim poljskim cvetom. „Ona je kao zumbul koga pastiri u planinama gaze, kao rumeni cvet koji leži na zemlji.“ Safo ima prefmjeno osećanje za lepote prirode; u fragmentima njenih pesama nailazimo na mnogo poređenja koja to pokazuju. „Zvezde oko prekrasnog meseca skrivaju blistava lica kad on svojim punim sjajem sija nad zemljom.“ „Mesec je zašao, a i Plejade (Sedam Vlašića), ponoć je, vreme prolazi, – ja ležim sama.“ „Ljubav mi iznova potresa srce, kao kad u šumi bura obori hrast.“ Ona pormnje „vesnika proleća, slavuja prijatnog glasa“, „nežno ispletene vence oko nežnog vrata“, i „san tamnih očiju, dete noći“.
Ona i sebe analizira: „Nisam po prirodi rđava, nego sam blaga…“ „Volim finoću, i za mene ljubav ima sjaj i lepotu sunca…“ ali „oni kojima činim dobro najviše me vređaju.“ Često izražava mutna stanja svoje duše: „Ne znam šta da radim, duša mije podeljena…“ „Žalosna sam i tražim …“ „Ne mislim da dodirnem nebo dvema rukama.“
U svojim himnama poziva Safo Bogove da siđu na zemlju.,,Hodi, boginjo sa Kiprisa, i u zlatnim peharima posluži nektar, ljupko pomešan sa slastima. „Hodite sad, nežne Gracije i zlatokose Muze.“ U jednoj oplakuje Adonisovusmrt. „Nežni Adonis je umro; šta da radimo, Kitarejke? Udarajte se u grudi, devojke, i derite svoje haljine.“
Jednostavnost Safinog stila često je neodoljivo graciozna. „Slatka majko, ne mogu da tkam, slomila me je čežnja za jednim dečkom.“ „Devojko, devojko, zašto si otišla od mene? – Nikad ti više neću doći, nikad više.“
Ostao je ijedan njen dobar savet: „Kad se gnev raširi po grudima, čuvaj se da jezik tvoj ne preska u ludo.“
I sami fragmenti sasvim su dovoljni da opravdaju ushićenje Grka ovom neobičnom ženom, i da pokažu koliko je ona imala smisla za lepotu, ljubav, prirodu. Iz njenih stihova odišu mirisi, boje, tonovi i svetlost Juga. Lepota njenih stihova zanosila je slušaoce staroga Veka. Pisci u „ Grčkoj Antologiji“ nazivaju je desetom Muzom, detetom Afrodite i Erosa, učenicom Gracija, ponosom Grčke, drugaricom Apolonovom, i proriču joj besmrtnost. Kao stoje Homer jedini bio nazvan pesnikom, tako je Safo jedina bila nazvana pesnikinjom. Solon je rekao, kad je čuo svoga nećaka kako recituje Safinu pesmu: „Ne bih bio zadovoljan da sam umro, pre no što sam naučio na pamet ove stihove.“ Strabon u svojoj „Geografiji“ piše: „Safo je bila čudna ličnost: ni u jednom periodu, od kako ljudi pamte, nije se znalo ni za jednu ženu koja bi, ma i u nekoliko malo, mogla da se poredi sa njom, po pesničkom talentu.“
Od pohvala i priznanja starih pesnika, izdvaja se svojom skladnošću Horacijeva:
„…spiratadhucamor,
Vivuntquecomissicalores,
Aeoliaefidibuspuellae.“
Stanovnici Mitilene toliko su se ponosili Safom, da su kovali njenu sliku na mitilenskom novcu,… i ako je ona bila žena“, kako dodaje Aristotelo. Kao veoma malo slavnih ljudi, Safo je slikana i na antičkim vazama. Ali po svemu izgleda da nije bila lepa. Platon je u Fedro su naziva „divnom“, no time svakako misli na lepotu njenih pesama. Maksimus Tirius kaže daje bila mala i crnomanjasta, a Ovidije daje bila genialna, ali neugledne spoljašnjosti. Domoharis u „ Grčkoj Antologiji“,u jednom epigramu statui Safinoj govori o njenim sjajnim i umnim očima, a Anakreon pominje njen prijatan glas.
Kroz sve vekove ostala je Safina lirika predmet živog interesa i divljenja. Bajron je oduševljeno pevao o ostrvima grčke: „Where burning Sappho loved and sung.“ A Adisonova tirada besmrtnoj grčkoj pesnikinji možda nije mnogo preterana. „Izgleda, kaže on, da se Safina duša sastojala iz ljubavi i poezije. Ona je osećala strast u svoj njenoj toploti, i opisala je u svim njenim manifestacijama. Ne znam da li nije možda dobro za čovečanstvo što su njena dela izgubljena. Jer Safini stihovi su natopljeni takvom jednom nežnošću i ekstazom koja omađijava, da bi možda bilo opasno čitati ih.“
U svakom slučaju i ovo stoje ostalo od nje dovoljno je daje stavi u red najvećih liričara svih vekova.
Safo nam je sačuvala imena još nekih pesnikinja. Tako ona citira, kao svoje rivalke u poeziji, Gorgo i Andromedu. O njima nam ništa nije ostalo. Međutim zna se daje Damofila, Pamfilirćanka, prijateljica Safina, pevala po ugledu na nju. Napisala je himnu pergejskoj Dijani, čiji je kult proslavljen na aziski način. Izgleda da je to imitacija Safine Himne Artemidi.
I za docnije vekove ostala je slavna Erina, Dorkinja sa Telosa, iz 4. veka pre Hrista, i ako je umrla u devetnaestoj godini. Pod njenim imenom ostala je epska pesma Preslica. Nju je, iz straha od majke, tajno spevala bojažljiva devojka, sedeći za preslicom.
Sadržina pesme je nepoznata, ali može se sa dosta verovatnoće zaključiti daje izražavala Erinina mlada osećanja, kako su se formirala pri monotonom radu. Zna se da se sastojala iz 300 heksametara, i daje smatrana kao vrlo uspela; mnogi su je stavljali uz Homerovu Ilijadu, Odiseju, Batrahomiomahiju, valjda iz simpatije prema rano umrloj pesnikinji.
Pod njenim imenom sačuvani su i epigrami. U jednome opisuje grob devojke Baukide: sa obe strane groba nalazi se stub sa Sirenama, simbolima smrti. „Ako prođe ko kraj groba, pa bio on odavde ili iz tuđine, vi ga pozdravite i recite mu da sam bila mlada devojka, a da me sad krije grob. Recite da me je otac zvao Baukidom, i da sarri rodom sa Telosa. A neka zna i to, da mi je verna drugarica Erina okitila grob ovim natpisom.“
Mišljenje starih o njoj laskavo je. U „Grčkoj Antologiji “ stoji: „Ovo su Erinine pesme: kako su lepe, kako zvučne! Ona je bila devojka od 19 godina, ali je daleko bolje pisala od većine ljudi. Da je smrt zakasnila, čija bi slava bila ravna njenoj?“
Ovaj sud je tačan, jer iz ostataka Erinine poezije jasno je daje ona bila jedna lepa nada grčke lirike.
Za pesnikinju Korinu iz Tanagre u Beotiji, vršnjakinju Pindarovu, verovalo se da je pet puta u pesničkom takmičenju pobedila Pindara. No jedni su govorili daje ona uspela zbog neznanja sudija, a drugi zbog svoje lepote, ali nikako zbog vrednosti samih pesama. Fragmenti njeni naročito su važni što pominju drugu beotsku pesnikinju Mirtis, koja se isto tako takmičila sa Pindarom. No začelo neće biti da su Korina i Mirtis bile učiteljice Pindarove.
Jedna anegdota pokazuje kako je razumno shvatila Korina upotrebu mitoloških motiva u poeziji. Njoj je jednom Pindar čitao neku svoju himnu, čiji su prvih šest stihova sadržavali skoro njenu tivljansku mitologiju. Povodom toga rekla mu je ona: „Treba sejati rukom, a ne punim džakom.“
Mirtis iz Bizanta, mati tragičara Homera, pisala je epove, elegije i lirske pesme. Antipater iz Tesaloniha visoko ju je cenio, i sa Praksilom, Anitom, Sa-fom, Erinom, Telesilom, Korinom, Nosidom i Mirtidom ubrajao je u devet zemaljskih Muza. Za najbolje njeno delo smatra se Himna Poseidonu. Zna se daje imala pesmu Prokletstva (‘Apai), ep MvnuooiHi, od koga je sačuvano deset heksametara što govore o Zevsu i njegovome orlu, i epigrame. Ostao je ovaj njen epigram: „Pozdravljam vas besmrtne vile šuma i potoka, što rumenim nogama gazite ovim dubovima! Štitite Kleonima, jer je on vama pod ovim borovima digao niz divnih kipova.“
Od starih veoma poštovana bila je Anite, iz Tegeje u Arkadiji, prestavnica mlađe peloponeske lirike, a savremenica Mirtidine i Nosidine. Njene pesme se odlikuju nežnošću i dubinom osećanja i jasnom misli; stil joj je elegantan, a epiteti lepo nađeni. Pisala je epigrame i religiske pesme, a uvela je i običaj da se posvećuju pesme mrtvim životinjama. Od nje je sačuvano oko dvadeset epigrama zavetnim darovima, svetim mestima i vrelima. Jedan glasi: „Spusti umorno telo, strance, kraj ove pećine. Kroz zeleno Ušće blag vetar ti piri. Napi se sveže vode sa vrela. Ovde je prijatan počinak putniku kad je jaka žega.“
Naivan i živ je njen epigram petlu: „Nećeš me više u ranu zoru trzati iz sna lepršanjem tvojih krila, jer te tajno u snu napade razbojnik, lupeški ti zabode nokat u grkljan, i ubi te.“
Jedan epigram posvećenje nekome robu: „Za života bio je Mane (ime roba), a sad, kad je mrtav, moćan je kao persiski kralj Darije.“
Najzad, veoma je neposredan njen stih o devojci na samrti: „Erata zagrli oca, teške suze potekoše joj niz obraze, i ona izgovori poslednje reči: ‘Oče, neće me više biti! Umirem jadna i bedna, već mi se mrači pred očima, – crna ih zaklapa smrt’.“
Posle Safe i Erine, Anita je najsvežiji talenat među grčkim pesnikinjama.
Seriju Grčkih žena koje su pisale pesme završava Nosiš, iz Lokra u donjoj Italiji, iz vremena prvog Ptolomeja. Od nje je ostao epigram u kome slavi Sirakužanina Rintona, tvorca travestije tragedije; zatim jedan gde govori iz svoga groba na obali putniku što ide u otadžbinu Safmu: „Ako ploviš, strance, u Mitilenu, da se tamo zaneseš novim zanosom, reci Safi da sam bila draga muzama, da mije lokranska zemlja kolevka i dom, i da se zovem Nosiš. Pođi dalje!“
Privlači bezazlenošću sledeći njen epigram: „Lice Taumaretino gleda sa slike. Pogled joj je mio, a sjaj očiju živ. Kad bije pas video, on bi mahao repom, misleći da gleda gospođu svoje kuće.“
Sa pohvalom su se pominjale Nosidine erotične pesme.
Prelazeći na grčke filosofkinje moramo odmah reći daje njihova vrednost manja od vrednosti grčkih pesnikinja. Jer ni jedna Grkinja nije stvorila originalan filosofski sistem, po zanačaju ravan sistemima grčkih filosofa. Ali ima nekoliko grčkih žena koje su se bavile filosofijom, duboko je poznavale, i imale za nju stvarnih zasluga. Od njih su osobito markantne kiničarka Hiparhija, praktičnom primenom moralne doktrine, u čiju je istinitost iskreno verovala, i neoplatoničarka Hipatija, svojom visokom naučnom i filosofskom erudicijom, uzvišenošću i dostojanstvom svoga karaktera i svojom jezivom i nezasluženom smrću.
Interesantno je napomenuti da je prva žena zaslužna za grčku fllosofiju postala pristalicom doktrine koja je svojim teškim etičkim zahtevima dirktno suprotna svemu, za šta se veruje da godi ženama, i koja je strogošću i surovošću propisa odbijala od sebe ljude, naime za kinizam. – Da se zadržimo sa nekoliko reči na kinizmu.
Osnivalac kinizma, Antisten, držao je predavanje u bašti Kinosargosu; otuda, ili od imenice kuvco imvoq, -pas (jer su kiničari nazvani „pseći ljudi“, zbog njihovog prostog načina života), dobila je škola ime. Težište kinizma je etika. Kiničari su Sokratovci, u koliko im je polazna tačka Sokratov stav, daje vrlina znanje. Samo, po njima, za vrlinu je toliko isto potrebna sokratovska jačina karaktera, koliko znanje i rečitost. Cilj vrline je sreća, a sreća se sastoji u potpunoj slobodi od potreba. Zato se treba osloboditi svake potčinjenosti, svake veze, i ostati bez porodice, kuće, države i gospodara. Mudrac je uzvišen nad svim dobrima svetskim, nad vlašću, imanjem, bogatstvom, čašću i životom, i dovoljan samome sebi. Koncepciju o oslobođenju od potreba, upravo od iluzija života, kiničari su dosledno i doslovno priveli u praksu. Na taj način postale su mnoge čudne anegdote o istaknutijim kiničarima. A svi oni izgledali su kao divlji ljudi, sa dugom kosom i bradom, prosjačkom torbom i ogrtačem. Cesto su bili predmet poštovanja, češće is-mevanja. Čitave gomile takvih filosofa-prosjaka viđele su se još i u Aleksandriji, za vlade Trojana, čak i za vreme Julijana. Isticah su se jednom vrstom svesne originalnosti; uživali su, na primer, da sa nekog uzvišenog mesta održe masi grubu pridiku. Zato su nazvani„kapucinerima Staroga Veka“.
Da bi dušu načinili pristupačnijom vrlini, kiničari su tražili da se telo navikava na težak rad. Ideal im je bio Herkul. Njegov život, pun strahovito napornih poslova, njegovo pobeđivanje svih čudovišta koja su identifikovana sa porocima, bile su glavne teme kiničara.
Kiničari su prvi filosofi proletarijata u Starome Veku. Oni sistematski rade da oslobode grčki duh od svih predrasuda Njihova idealna država je kosmopolitska, u nioi više ne postoji razlika između Grka i varvara, u njoj nema robova, nema Bogova, u njoj postoji zajednica žena i dece, a ljudi i žene imaju podjednaka prava.
Možda je ova poslednja tačka kinizma, jednakost čoveka i žene, toliko zanela Hiparhiju, da se nje radi izmirila i sa svim drugim njegovim stavovima, a možda mu se žrtvovala zato stoje shvatila duboku istinitost kiničke ideje, daje moguće sačuvati ravnotežu duše samo onda, kad čovek u opšte nikako ne dođe u dodir sa dobrima života.
Hiparhija, iz Maroneje u Trakiji, poreklom iz jedne od najčuvenijih plemićskih porodica, bila je žena kiničara Kratesa. Krates, učenik poznatog Diogena, jedini mislilac koga je Tiva proizvela, imao je retko bogatstvo od 300 talenata (milion i po dinara). Primer Diogenovog života i načina rada privukao je toliko Kratesa, da je, po jednoj verziji, razdao sav novac građanima, ne ostavivši ništa za sebe, a po drugoj, dao ga bankaru sa naredbom da ga isplati njegovim budućim sinovima, ako budu obični ljudi, a da ga da narodu, ako budu filosofi. Pošto se oslobodio bogatstva, uzeo je štap i torbu, i počeo da putuje po Grčkoj. Komediograf Filemon kaže da Krates nije nosio i leti i zimi jedan isti ogrtač, kao ostali kiničari, nego daje nosio leti teži, a zimi lakši. Bio je ružan, i ma da obrazovan i otmen, namerno, na kiničarski način grub. Nazvan je „otvaračem vrata“, jer je imao običaj da nezvan upada u kuće, i nagovara ukućane da postanu kiničari. Obično je teran još sa praga, ali je po negde imao uspeha, jer je govorio privlačno i ubedljivo.
Krates je pesnik kiničar. Zna se daje pisao tragedije i kratke satirične i moralne pesme. Poznata je njegova karakteristika kiničkih mudraca u stihu:
„Oni nikad nisu pognuti pod jarmom zadovoljstva
i nikad nisu potčinjeni,
I poštuju samo besmrtnu kraljicu Slobodu.“
U vremenu kad je Krates išao po Grčkoj, Hiparhiia je bila lepa i bogata devojka, sa vrlo mnogo prosilaca Jednoga dana upao je u kuću njenoga oca ružan, sakat i aljkav Krates, i počeo je da govori. Sadržina Kratesovog govora toliko je zanela Hiparhiju, daje odmah izjavila kako hoće da se uda za njega. Roditelji, razume se, nisu hteli za to ni da čuju; ali ona im je pretila samoubistvom ako joj ometu nameru. Očajni roditelji obrate se za pomoć samom Kratesu. Postoje njemu bilo savršeno svejedno hoće li se Hiparhija udati za njega ili ne, upotrebio je svu svoju logičnost i rečitost da joj razbije želju. Ona je ipak ostajala tvrdoglavo pri svome. Kad već ubeđivanje nije pomoglo, Krates je metnuo pred nju ogrtač, štap i torbu, i rekao joj: „Ti polaziš za ovo.“ Na to ona odgovori da polazi za njegovu ličnost, i time pobedi. Tako je svojom nepokolebljivošću i samostalnošću Hiparhija postala čuvena žena Staroga Veka. Obukla je ogrtač, uzela štap i torbu, i revnosno pratila Kratesa na svim njegovim lutanjima. I ako nežno bogataško dete, čelično je izdržavala sve napore putovanja.
Na jednoj gozbi, u dvoru Lisimahosovom, našla se Hiparhija sa kirenaičarom Teodorom Ateistom. Poveli su diskusiju, u kojoj su im se mišljenja bitno razilazila. Hiparhija je bila duhovita, i vesto je obrazložavala svoja tvrđenja, ali kad nije mogla da dokaže Teodoru ono što je htela, resila je da se bije sa njime.
Hiparhiji se pripisuju nekoliko dela, od kojih se ni jedno nije održalo do nas.
Za uspomenu na svoju filosofkinju ustanovili su kiničari praznik, nazvan „Kinogamija“, – veza kiničara, – proslavljan u Fokidi. U stvari, veza Kratesova i Hiparhijina, osnovana na uzajamnom razumevanju i simpatiji, demantovala je ideju Kiničara da treba ostati slobodan od svake veze i svakog osećanja.
Druga Grkinja, koja se posvetila filosofiji, bila je pristalica kirenaičke doktrine. Kirenaičari su učili daje cilj, kome čovek celoga svog života terba da teži, zadovoljstvo, jer je zadovoljstvo jedino realno dobro, a bol jedino realno zlo. Zato se, po njima, vrlina sastoji samo u veštini da se dođe do što većeg i što trajnijeg zadovoljstva. Filosofkinja Areta bila je kći osnivača škole Aristipa Starijeg, a mati Aristipa Mlađeg. Otac ju je toliko uputio u svoju doktrinu, daje docnije mogla da je preda svome sinu. Pošto gaje mati učila filosofiji njegovoga dede, mlađi Aristip dobio je ime „Učenik Majkin“. Areta je ubrajana u kirenaičare kao sledbenica svoga oca, ali se nije odlikovala nikakvim samostalnim mišljenjem.
Neobičan interes za filosofiju pokazale su još dve žene, učenice Platonove Akademije, Lastineja iz Mantineje i Aksioteja iz Filiusa. Preobučene u muško odelo, sa ogrtačima koje su nosili ljudi filosofi, dolazile su one da slušaju Platona, pa su posle same predavale ono što su naučile.
Sve ostale Grkinje koje su radile na filosofiji bile su pristalice neoplatonizma. Da damo smo kratku skicu doktrine koja je privukla žene.
Neposredno pre no što će se sasvim ugasiti, grčki duh daje još jednu grandioznu filosofsku tvorevinu, neoplatonizam.
U drugom veku posle Hrista, kad je stoicizam počeo u veliko da opada, javljaju se filosofi, nazvani neoplatoničarima; oni daju platonizmu nove oblike, u težnji da stari Platonov sistem rekonstruišu u svoj njegovoj čistoti, i da tako dokažu jedinstvo vaseljene. U svoje misli oni su neosetno uplitali mnoge religijske elemente, sasvim u duhu onoga vremena. Čisto saznanje nisu mnogo cenili, a krajnji cilj im je bio sjedinjavanje sa božanstvom pomoću ekstaze. Materiju su smatrali kao zlo, a Platonove ideje pretvorili su u snage. Osnivač neoplatonizma je Amonios Sakas, a njegov najveći predstavnik Plotin, filosof koji se osećao dobro samo u oblasti čistih ideja, i intenzivnije no iko osećao blaženstvo od sjedinjavanja sa večnim bićem.
U koliko je više opadalo rimsko carstvo, a varvari uspešnije nadirali, u toliko se više širio neoplatonizam, zajedno sa hrišćanstvom, pošto su obe doktrine obećavale sreću u drugoj egzistenciji. Neoplatonizam je bio hrišćanstvu ozbiljan takmac, zato stoje pridobijao obrazovane ljude. I mnogi napredniji hrišćani bili su učenici ovog poslednjeg velikog grčkog učenja, čak i Sv. Avgustin. Ahrišćanstvo je pobedilo stoje bilo pristupačnije i shvatljivije masi nego suviše spiritualni i suptilni neoplatonizam. Poslednjaneoplatonička škola, sa sedištem u Atini, zatvorena je 529 g. posle Hrista, na zapovest Justinijanovu.
Objašnjivo je što je neoplatonizam, koji je posle Plotina dobijao sve mističniji karakter i poetskiji oblik, imao dosta žena – privrženica.
Prva neoplatoničarka bila je Asklepigenija, kći neoplatoničara Bautarha iz Atine. Potpuno posvećena u sve misterije ovoga učenja, ona je sa entuzijazmom saopš-tavala svoja znanja samo izabranima od učenika svoga oca, tako zvanoj „porodici filosofa“. Kad je Proklus, veliki sistematičar neoplatonizma došao u Atinu, ona ga je naučila haldejskim proročanstvima i teurgiji (vračanju pomoću dobrih duhova).
Druga, Aria, zaslužna je po tome što je nagovorila Dogena Laerta da napiše svoju zbirku o filosofima, delo od nepregledne koristi za Istoriju filosofije, jer sadrži podatke o grčkim filosofima čija su dela izgubljena. Ali i ako mu je dala ideju da napiše jedan tako važan spis, Diogen Laert je nigde ne pominje sa zahvalnošću.
Neoplatoničarka Aedezija, žena Hermijasa i mati Amoniusova, bila je slavna zbog svoje vrline i lepote, i zbog revnosti kojom se posvetila proučavanju neoplatonizma i vaspitavanju svojih sinova u tome duhu.
Poslednja, najveća grčka filosofkinja je Hipatija iz Aleksandrije,kći prvoga matematičara i astronoma onoga doba, Teona. U najboljoj je snazi bila između 395 i 408 g. posle Hrista. Otac joj je davao predavanja iz matematike i astronomije, jer je još iz detinjstva pokazala veliki interes za te dve apstraktne nauke, a uputio je i u Aristotelovu filosofiju. Nezadovoljna nastavom svoga oca, otišla je Hipatija u Atinu, i tamo počela da proučava filosofske discipline na najširoj osnovi. Principe neoplatonizma predavao joj je prvo sofist Proheres, a posle šef atinske škole Plutarh. I ako dete poklonika Aristotelovog, i ako veliki poznavalac pozitivnih nauka, Hipatija je postala neoplatoničarka. U Atini, gde su se u to doba i druge žene filosofski obrazovale, ostala je dosta dugo.
Čim se vratila u Aleksandriju, Hipatija je postala predmetom opšteg divljenja, u toliko pre što tamo nije više bilo izrazitih predstavnika filosofije. Uskoro je takav uspeh postigla, i toliko se proslavila, daje dobila katedru za Platonovu filosofiju u svome rodnom mestu Veliki krug učenika i učenica slušao je čuvenu učiteljicu Oduševljavali su se njenim znanjem, rečitošću, lepotom Sinezius, neoplatoničarski filosof, a docnije hrišćanski episkop, ovekovečio je Hipatiju u svojim pismima. On oseća prema njoj duboki, iskreni pietet, i smatra je kao majku, sestru, učiteljicu. Piše joj: „0 majko moja, sestro moja, učiteljice moja! Ti si u svim ovim ulogama bila moja dobrotvorka. Dodao bih ti još kakvo ime, kad bih znao koje će najbolje izraziti moje poštovanje“ (er. 16). U pismu svome bratu naziva on Hipatiju dragom filosofkinjom koja voli božanstvo, kaže da kod nje nalazi utehe za sve životne neprijatnosti, i da donosi odluke tek kad nju upita za savet, jer se oslanja na njen kritički sud. U jednome pismu šalje joj dva svoja spisa s molbom da kaže svoje mišljenje treba li ih štampati ili ne(er. 154).
Kad je hrišćanski episkop bio toliko zanet Hipati-jom, nije teško naslutiti koliko su se tek paganci oduševljavali njome. I ako je nosila jednostavan filosofski ogrtač, kao ljudi, bila je toliko lepa da su se mnogi njeni slušaoci zaljubljivali u nju. Visokom mišljenju o njoj mnogo je doprinosila i njena besprekorna moralnost. Zvali su je filosofkinjom, a od imena njenog oca načinili su reč iSeotskvti (otac božanskog deteta).
Umnoj, rečitoj i lepoj ženi odavali su poštovanje i najviši aleksandrijski krugovi. Političari i državnici često su je posećivali, i pitali za savet. Tako je Hipatija bila i ličnost od velikog uticaja. A zbog njene mudrosti i čistog stava ljudi su joj se uvek obraćali sa strahopoštovanjem. Ostala je neudata; do kraja života su je nazivali „kći Teonova“.
O filosofskom stanovištu koje je Hipatija zastupala u svojim predavanjima ništa tačno ne znamo. Najverovatnije je daje predavala neoplatonizam Jamblihov. Samo, dok je glavna tendencija Jamblihova bila da u grčku narodnu religiju uplete neoplatoničarsku metafiziku, i da joj tako da života i otpornosti u borbi sa hrišćanstvom koje je sve više otimalo maha, kod Hipatije se moraju pretpostaviti karakteristike što odlikuju alek-sandriski neoplatonizam od sirsko-atinskog: izvesna nezavisnost metafizičke spekulacije, sa kojom je nerazdvojno jedno trezvenije tumačenje Platona, slabija veza metafizike sa grčkim i orientalskim politeizmom, i veći naučni interes. Jer u Hipatiji su se razvile nezavisno dve sklonosti: jedna prema egzaktnim naukama, a druga prema mistično-metafizičkoj spekulaciji. Damaskios, šef poslednje filosofske škole, dao je u glavnom tačan sud o filosofskoj delatnosti Hipatijinoj. S pohvalom pominje da se nije zadovoljila čisto matematičkim obrazovanjem, nego se prihvatila i studije filosofije, ali zato je on još ne smatra za filosofa u pravom smislu. Jer, zaista, značaj pravca aleksandrijske filosofije koji je zastupala Hipatija bio je poglavito istoriski, u koliko je podmlađivao neoplatonizam i omogućavao mu da živi u jednoj sve više hrišćanskoj sredini.
Izvesno je velika politička uloga Hipatijina uzrok njenom tragičnom kraju, iako se svedočanstva o tome ne podudaraju. Glavni vinovnik njene smrti bio je Sv. Kirilo, episkop aleksandrijski. Po Damaskiosu, Sv. Kirilo je spazio jednoga dana kako u jednu kuću, pored koje je slučajno prošao ulazi vrlo mnogo sveta iz otmenog društva, a mnogi i čekaju pred njom. Na njegovo pitanje odgovorila mu je svita daje to kuća filosofkinje Hipatije, i da ona u to doba prima. Veliki uticaj Hipati-jin probudio je toliku surevnjivost kod episkopa, da je odlučio daje ubije.“ Ali neće biti daje fanatički episkop ovom slučajnošću bio obavešten o neznabožačkoj filo-sofkinji. Po drugoj, verovatnijoj verziji, pravi uzrok odluci episkopa da ubije Hipatiju bilo je filosofkinjino tesno prijateljstvo sa prefektom Orestom, njegovim ogorčenim neprijateljem. Ogromna moć aleksandriskih episkopa dovodila ih je neprestano u sukob sa prefektima, čak i onda kad su prefekti bili hrišćani. Da bi dobili pomoćnike u borbi protiv episkopa, prefekti su potpomagali paganizam i neoplatonizam. Prijateljstvo filosofkinjino i Orestovo izazvalo je medu hrišćanima sumnju da Hipatija ometa da se prefekt izmiri sa episkopom. Nije isključena ni mogućnost daje astronomkinja Hipatija okrivljena za astronomske supersticije i za mađiju Hrišćani su osećali veliku odvratnost prema filosofiji i nauci, kojima su se isključivo bavili neznabožci, a naročito prema astronomiji, – jer su se u pitanju o suštini zvezda neoplatoničarska i hrišćanska shvatanja sasvim razmimoilazila. Najzad, možda je iznenadnoj Hipatijinoj smrti razlog i sklonost prema neredima aleksandriskih hrišćana. Jer poznato je da su im često i sami njihovi episkopi bili žrtve.
Jednoga dana posta, 415 g. posle Hrista, skupila se beslovesna rulja raspaljenih hrišćana, pod predvodništvom anagnosta Petra, da izvrši mučko ubistvo. Filosofkinja Hipatija vraćala se kolima kući. Njena kola su bila zaustavljena, ona skinuta sa njih, odvučena u crkvu i kamenovana. Kad su svršili nedelo, hrišćani su isekli telo Hipatijino na komade, i svetina je vukla krvave hrišćanske trofeje aleksandriskim ulicama. Najzad su ostaci tela spaljeni na Kinaronu.
Hipatija je ubijena relativno mlada, u dobu oko 45 g.
Poznato je da je napisala dva komentara: jedan na Astronomski Kanon Ptolomejev, a drugi na Konusne Preseke Apolonija iz Perge. Nijedno od njenih dela još nije pronađeno. Možda ona postoje, pod lažnim imenom, i izmenjena. Pripisivano joj je i jedno pismo Sv. Kirilu, gde kaže da bi primila hrišćanstvo, kad u njemu ne bi bilo apsurdne dogme daje Bog umro za ljude. Ovo apokrifno pismo je dokaz daje uspomena na veliku neoplatoničarku živela i među hrišćanima.
Mučenička smrt paganske fflosofkinje sjajne pameti, znanja i erudicije, dokazuje daje aleksandrisko hrišćanstvo sistematski rušilo i utiralo obrazovanost.
Dugo posle smrti ove velike neoplatoničarke nazivali su „drugom Hipatijom“ žene koje su se isticale znanjem. A još i u vizantiskom Srednjem Veku govori Pselos o Hipatiji, kao o tipu učene žene.
Na taj način dali smo detaljni portret i poslednje slavne žene antičke Grčke.
(Misao, Beograd, januar 1924, str. 29-39; februar 1924, str. 109-116)
[…]
O EMANCIPACIJI ŽENA KOD PLATONA
Mislioci Staroga Veka, gotovo bezizuzetno, pripisivali su ženi drukčiju i nižu prirodu nego čoveku, i na osnovu toga određivali joj potčinjeni rang u socijalnom i porodičnom životu. Ostalo je mnogo otrovnih epigrama u kojima se pesnici maliciozno ismevaju osobinama žena, i gde im mane surovo karikiraju. Gotovo svi stavovi grčkih filozofa, koji govore o ženi, negativni su i neprijateljski. Samo Platon, najviši duh antičkog vremena, ima o njoj mišljenje sasvim suprotno uobičajenom shvatanju onoga doba, mišljenje tako dalekovido, da i danas može da bude interesantno, napredno i blisko.
Nerazvijeni mentalitet i haremski skučeni život prosečne atinske žene ubedljivo je istakao Ksenofon jednim primerom. Ishomahosova žena je u stvari sasvim neizrađeno, divlje dete; mati ju je naučila jedino tome, da se neograničeno pokorava volji svoga muža. Savršeno bez inicijative, ona ostavlja robinjama sav kućevni posao, a sama je zauzeta poglavito ulepšavanjem i šminkanjem, jer je jedina njena težnja da spoljašnjošću što više pri-veže za sebe muža. Revolt zbog ovakvog kukavnog načina života i obrazovanja svojih sunarodnica izražava najumnija i najnaprednija Grkinja Aspazija, u dijalogu istog imena sokratovca Eshina. Daleko slobodnije nego Atinjanke, živele su Spartanke, najemancipovanije između žena stare Grčke. Valja odmah napomenuti daje tip spartanske žene, po svoj prilici, poslužio kao model Platonu za razvijanje njegovih širokih pogleda o ulozi žene u državi koji su, iznad svega onoga čime je on mogao da se inspiriše u Atini.
Pitanje o emancipaciji žene kod Platona neraskidljivo je sraslo za njegovu intelektualnu konstrukciju jedne idealne države, koju je dao u svima pojedinostima u dialogu Država (Respublica, nolueia). Jer glavni interes Platonov upravljen je bio na državu: za njega, Politika je proširena etika, a dužnost svakog građanina je da se posveti državi; od toga ne čine izuzetak čak ni filozofi. A najsavršeniji oblik vladavine jeste onaj gde vladaju filozofi, dakle sofokratija: društvo će biti srćno tek kad njegovi vladari postanu filozofi, ili kad filozofi postanu vladari. Dakle nemoguće je izdvojiti srž Platonove teorije o ženama iz njegove opšte političke doktrine, a ne onepotpuniti je. Celine i zaobljenosti radi daćemo je onakvu kakva je ona na izvoru, po mogućstvu ne remeteći dramski ton ekspozicije Platonove.
U petoj knjizi Države dva Platonova brata lagano protestuju što Sokrat nije rasvetlio jedan važan deo svoga izlaganja o uređenju države. Jer, vele oni, nije im ostalo neopaženo da je on kazao kako će u novoj državi postojati zajednica žena i dece. Glaukon i Adeimantos, dve ličnosti dijaloga, navaljuju da se neodložno reši pitanje o ženama i o porodici, kao vrlo aktuelno. Platonov Sokrat se malo usteže; raspravljanje će povući za sobom druga pitanja, a i njegovi neočekivani predloži izgledaće neizvodljivi i čudni. Najzad se ipak odlučuje da kaže svoju koncepciju: pre svega, ženama se mora dati pravo da učestvuju u svima sužbama u kojima učestvuju ljudi iz prva dva staleža idealne države (a u njoj, po Platonovoj zamisli, postoje tri staleža: državnički, vojnički i zanatlijski sa zemljoradničkim). A ako žene treba da služe istim ciljevima kojima ljudi, onda se one moraju i obrazovati isto kao ljudi. Dakle i žene moraju da uče muziku i gimnastiku. Gimnastikom će očeličiti telo, a muzikom će kultivisati dušu; upravo, muziku će učiti da ne bi gimnastikom postale suviše surove, a gimnastiku da ne bi muzikom postale suviše meke. Isto tako žene treba da se vežbaju i u ratnoj veštini. Reći će se, možda, da je ovo poslednje protivno običaju, i zato smešno, ali Sokrat misli da se treba odupreti navici i onome stoje uobičajeno, jer je nedavno još Grcima izgledalo sramno i smešno ono što sad samo još varvarima takvo izgleda.
Pošto je osetio da se postepeno sasvim udaljio od onoga što njegovim sagovornicima može da bude shvatljivo, Platonov Sokrat sad pokušava da dialektičkim raščlanjavanjem obvije svoju teoriju pristupačnošću. Da li je priroda žene takva da ona može da učestvuje u svima poslovima čovekovim, ili da li možda ne može ni u jednom, ili može u jednima, a u drugima ne može, i u koju od ovih klasa spadaju ratne dužnosti? Da li se žena po svojoj prirodi bitno razlikuje od čoveka? Mogla bi se staviti ova objekcija – jer „veština protivrečenja ima veliku snagu“: svi su se, ranije, složili da razne prirode treba da se bave raznim stvarima; međutim (ako se primi daje priroda čoveka i žene različita) sad se slažu u tome da razne prirode moraju da se bave istim stvarima. U stvari, ne postoji nijedan posao za ženu kao ženu, niti za Čoveka kao Čoveka, jer su među oba roda prirodne sposobnosti na isti način podeljene; zato žena može da vrši sve poslove koje i čovek, ali je u svima njima žena slabija nego čovek. Žene će, dakle, moći da se vežbaju u borilištima, jer će se, u mesto haljinom, zaogrnuti vrlinom; one će, dalje, uzimati učešća na zajedničkim gozbama, u ratu, i u svim državnim službama. Pri tome ne treba zaboravljati da se ženama moraju davati lakše dužnosti, zbog toga što je njihov rod slabiji. Izuzetno, kad se pokažu podobnima za to, žene će zauzeti najviša mesta u državi, i uzdići će se čak i do posmatranja ideje dobra.
Došli smo do najčudnije tačke u ovome pitanju: po Platonu, žene su zajedničke, a deca su opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svoga sina, niti sin poznaje svoga oca. Ideja Platonova nije promiskuitet, nego on traži da se zaključuju privrmeni brakovi između zdravih ljudi i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore ljude; potomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano. Zakonom će se određivati izvesne svečanosti, na kojima će se mlada i mladoženja vezati religioznim ceremonijama, žrtvama i pesmama za tu priliku naročito spevanim. Zapovednici će propisivati broj tih svadba, uzimajući u obzir ratove, bolesti i katastrofe, da varoš ne bi postala ni suviše bogata, ni suviše siromašna u stanovništvu.
Decu treba da rađaju roditelji u dobu kad su im telesne i duhovne osobine najviše razvijene: žene od 20-40g.; a ljudi od 30-55g. Deca koju dobiju stariji ili mlađi roditelji, ili oni čiju vezu vlast nije sankcionisala, smatraju se kao nezakonita.
Majke koje imaju mnogo mleka, hrane decupromiscue. Vlast, naročito za to određena, upotrebljava razne veštine da one ne poznadu svoju decu. Dalje neguju mališane dadilje koje stanuju u odvojenom delu varoši, jer se majke vraćaju svojim javnim poslovima. Zajednicu dece Platon plemenito motiviše: sva deca treba da budu podjednako voljena, i da u svima starijima vide svoje roditelje, a u svoj deci svoju braću i sestre. Brak i porodica razvijaju antisocijalana i antidržavna osećanja; zato je najbolja ona država gde ne postoji svojina, i čiji su članovi organski povezani, kao delovi tela. Platon dovoljno oštro ističe kolika će biti dobit kad se otklone dva uzroka disharmonije između države i ličnosti, naime svojina i porodica. Pošto u njegovoj državi dva viša staleža neće imati ničega, sem tela, oni će biti razrešeni svih sporova oko imanja i novca. A ukidanjem pojedinačnih porodica koje su često u neprijateljstvu, i gotovo uvek tuđe jedna drugoj, zato što nemaju zajedničke interese, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Slobodni od svih neprijatnosti, građani će živeti bolje od pobednika na olimpiskim igrama, jer će i oni i njihova deca dobijati od države hranu i sve što je za život potrebno, čak će biti i sahranjivani o državnom trošku.
Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristokratskog komunizma (jer, po njemu, komunizam nije za masu, nego samo za više ljude; on najnižem staležu svoje države daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi. I ako je komunistički projekat Platonov do sada ostao utopija, njegova koncepcija da žena može i treba da deli sve poslove sa čovekom, i da učestvuje u svim pozivima u kojima i on, sve se potpunije ostvaruje. Vizionerski genije Platonov prvi je prodro u istinu da između čovekovih i ženinih podobnosti za rad ne postoji nikakva bitna, kvalitativna razlika, nego samo kvantitativna; da žena nema drukčiju prirodu nego čovek, nego da je samo finija, i zato donekle slabije konstitucije od čoveka. Zato je on objavio da ne postoji razlika u sposobnostima čoveka i žene koja bi bila odlučna za izbor poziva, i širokogrudo priznao da žene izuzetno mogu svojom razvijenošću da daleko za sobom ostave ljude. Koliko je svežija i istinitija argumentacija velikoga filozofa iz V veka pre Hrista od argumentacije po nekog intelektualca iz XX veka posle Hrista, koji će se čak pozvati i na autoritet primitivnih naroda, kod kojih je žena još uvek rob, da bi onemogućio modernoj ženi pravo na pozive za koje je pokazala dovoljno zrelosti i spreme!
(Ženski pokret, Beograd, oktobar 1923, str. 340-344)
[…]
PITAGOREIČARKA THEANA
Za vreme razvijanja i formiranja savršeno harmonične i u svim granama skoro podjednako izrađene grčke kulture postojala je, pored mnogih drugih retkih rezultata, jedna neobična pojava – pojava žena – filozofa. Dostaje znatan broj Grkinja što su se bavile filozofijom. Izvanredna predisponiranost grčkog naroda za filozofiranje nije bila isključivi dar ljudi, ona je bila dodeljena i grčkim ženama. Otuda je istorija grčke filozofije imala da zabeleži čudnu figuru kiničarke Hiparhije, koja je principe svoje škole doslovno sprovodila u delo, i visoko naučnu delatnost aleksandrijske filozofkinje Hi-patije, koja je, živeći u nesređenostima jednoga prelaznoga perioda, strahovito završila, kamenovana od jedne rulje izbezumljenih hrišćana. Zatim, bilo je oduševljenih pristalica platonizma i, naročito, neoplatonizma, koji je svojim tendencijama ka čudu i mađiji jako privlačio sklonosti žena.
Ali ne samo daje bilo filozofkinja kada se Grčka mudrost o svetu utvrdila i utemeljila, nego je bilo žena koje su pripadale već po hronološkom redu drugoj filozofskoj školi u grčkoj, pitagoreizmu. Može biti daje pitagorejski savez, prvobitno osnovan u cilju da svoje sledbenike moralno podigne i rligijski prečisti, pa docnije postepeno razvijan na sve eminentnijoj naučnoj i filozofskoj osnovi, svojim etičkim programom i sadržinom bio naročito blizak ženama. U svakom slučaju nesumnjivo je da su, čim je Pitagora osnovao svoju školu, iz raznih krajeva grčkih dolazili učitelju i mnogi učenici, i mnoge učenice. Pitagoreičarka je padala u oči kao markantna i izrazita figura; otuda su je docniji komični pesnici iskoristili za svoje koncepcije.
Među Pitagoreičarkama najpoznatija je bila Theana.
O njenoj ličnosti do nas su sačuvani samo neodređeni i u maglu zavijeni izveštaji. Jedni stari pisci tvrde daje ona bila kći Pitagorina, a supruga Prontinosa, jednoga od najstarijih Pitagorejaca. Međutim, po verovatnijim svedočenjima drugih pisaca, Theana je bila kći Prontinosa ili Pitonaksa, a žena Pitagorina. U svome delu o Pitagorinom životu Porfirije kaže daje, od sviju Pitagoreičarka, jedino Theana postala slavna. Theani su docnije pripisani nekoliki spisi, ali izgleda da je jedan deo njih neautentičan. Tako će biti daje tek kasnijega porekla delo Opobožnosti koje se njoj pridaje. Ali svakako će biti da je Theana doista autorka sedam pisama o vaspitanju dece i o gazdinstvu, jer njihov predmet potpuno odgovara interesu jedne obrazovane Grkinje njenog doba. U knjizi o grčkim filozofima, sačuvanoj pod imenom Diogena Laercija, ostala su nam tri pisma Theanina što dovoljnu svetlost bacaju na njenu pravoumnost i na sigurnost sa kojom je izvodila zaključke o praktičnome životu.
Predmet prvog pisma, upućenoga Grkinji Eubuli, jeste vaspitanje dece. U njemu Theana ističe kako je dužnost dobre majke da uči decu mudroj umerenosti. Zbog toga ona treba da im duh navikava na rad, a da im telo ne čini suviše razneženim. U opšte, Pitagoreičarka preporučuje da se deca navikavaju na izdržljivost, na podnošenje gladi i žeđi, hladnoće i zime. Theanine ideje o vaspitanju sasvim su podudarne spartanskima, jer i ona smatra da razmekšanost u detinjstvu može kobno da se osveti odraslim ljudima.
Drugo pismo napisano je kao uteha jednoj ljubomornoj ženi. Theana, na vrlo konservativan način, umiruje Nikostratu koja je očajna zato što njen muž izdržava drugu ženu. „Ti, draga moja, ne treba to da činiš, jer se vrlina jedne supruge ne sastoji u tome da vodi nadzor nad svojim mužem, nego u tome da ga podnosi.“ Dalje dokazuje da su veze čoveka sa zakonitom ženom najjače, jer njih vezuje korist.,,A korisno je ne mešati zlo sa zlim, i ludosti ne dodavati ludost. Izvesni prestupi, prijateljice moja, kuđenjem se sve više podstiču, a ćutanjem se utišavaju, slični vatri za koju se kaže daje mir gasi. Ako upućuješ prekore čoveku koji hoće da spase privid i da ostane skriven od tebe, onda ti skidaš pokrivač sa njegove strasti, te će on otvoreno grešiti.“ Theana optimistički skreće ljubomornoj ženi pažnju na to da će njenome mužu ljubavnica dosaditi, jer ga za nju vezuje strast, koja je kratkoga veka. On će brzo uvideti svoju krivicu, i ponovo se ženi okrenuti. A žena treba da se odlikuje prijatnim ponašanjem prema mužu, brigom za kuću, lepim ophođenjem prema prijateljicama i iskrenom ljubavlju prema deci. „Jer lepo etičko ponašanje pribavlja čast, čak i naklonost neprijatelja. Ako ga ti budeš poštovala, on će se postideti i pre će hteti da se sa tobom izmiri… jer kao što bolest tela čini još prijatnijim zdravlje što posle nje dolazi, tako su, među prijateljima, posle svađe izmirenja još srdačnija.“ Theana nikako ne odstupa od svojih metoda krajnje pomirljivosti koje se nama danas čine veoma problematične; zato nalaže prijateljici da se nikako ne razdvaja od muža, i da se ne sveti njegovoj ljubavnici. „Kao što se bolesne oči ne smeju dodirivati rukama, tako ti ne uvećavaj sama svoje jade. Ti ćeš strast lakše savladati, ako budeš istrajala dokraja.“
Ma da vrlo sporni, ovi saveti Pitagoreičarkini dokaziju daje ona imala jedno izrađeno praktično stanovište koga je dosledno sprovodila u svim prilikama.
U trećem pismu Theana upućuje Grkinju Palisto kako da postupa sa služavkama. Filozofkinja razlaže da robinje imaju ljudsku prirodu; zato se ne treba sa njima grubo ophoditi i preopterećivati ih poslovima, nego valja zadovoljavati njihove potrebe, dobro ih hraniti i blago kažnjavati. Theana naročito ustaje protiv svirepoga tretiranja robinja. Međutim, „ako rđavština robinja ne može da se pobedi, valja ih prodati, i na taj način ih se oprostiti. Jer ono što je za nas neupotrebljivo, to treba dati drugom gospodaru“. Naglašava da veličina prestupa služavke treba daje srazmerna kaznama. Ukazuje na to da svirepa gospodarica lako može jednoga dana da ostane sasvim sama. „Dakle, prijateljice moja, imaj na umu da suviše otpušteni muzički instrumenti ne proizvode tonove, a da se suviše zategnuti instrumenti kidaju. Tako biva i sa robinjama. Suviše veliki obziri izazivaju disonanciju u njihovoj poslušnosti, a nepotrebna prenapregnutost izaziva izopačenje njihove prirode. Prema tome moraš imati na umu daje srednji put uvek najbolji.“ Po ovome zaključku se vidi daje doba kad je živela Theana još pod neposrednom sugestijom izreka sedmorice mudraca daje najbolje održavati meru, i da ništa ne treba da je suviše.
Refleksije pitagoreičarke Theane pokazuju jednu nesumnjivu naprednost, kada se izuzmu njeni stavovi o položaju žene u braku, koji se danas više ne mogu održati, a koji dokazuju, koliko je i najrazvijenijim Grkinjama u to daleko doba bilo nemoguće da se odlučno otkinu od tradicije. Pri svem tom, tim stavovima daju nesumnjivu vrednost žive i duboke analogije, koje je samo jedna žena prekaljena u praktičnoj mudrosti mogla dati. U Theaninim savetima o podizanju dece i ophođenju sa robinjama ogleda se jedna umesna težnja ka če-ličenju duha i tela i ka anticizmu i blagosti. Može se reći da u koliko Pitegoreičarka ima skučene poglede o pravima udate žene, da utoliko njeni vidici postaju prostraniji i filozofski sigurniji u odnosu na pitanja o podizanju dece i na prava robinja.
U svakome slučaju Theanina pisma ostaju jedan interesantan dokument o načinu mišljenja i ubeđenjima svakako najobrazovanije žene onoga vremena i možda najstarije grčke filozofkinje.
(Pravda, Beograd, 6,7. i 8. januar 1927, str. 9)
(Ksenija Anastasijević, str. 57-89, 131-137, Portreti žena, priredila Ljiljana Vuletić, Plavi jahač group, Beograd, 2010 g.)
KA FILOZOFIJI 