KSENIJA ATANASIJEVIĆ – izvod iz dela (Portreti žena)


PORTRETI ŽENA

Ksenija Atanasijevic (1894-1981)

PESNIKINJE I FILOSOFKINJE STARE GRČKE

Danas više nije potrebno dokazivati da žene sa ve­likim smislom stvaraju u književnosti i umetnostima, da sa sigurnim uspehom rade na nauci, i da stiču sve temeljniju podlogu za svoje usavršavanje. Lepi rezultati koje su žene ostvarile u raznim organizacijama, sprovedenim i sa savesnom doslednošću i sa energičnom istrajnošću, njihovi naučni pronalasci i umetnički produkti koji mo­gu da izdrže takmičenje i sa najizvrsnijim produktima ljudi – da podsetimo samo na epohalna otkrića Šonje Kovaljevske ili gospođe Kiri, na duboko etičke romane Džordža Eliota i na bele severne fantazije Selme Lagerlef, na spiritualnu osećajnost Elizabete Brauning i na živ izraz Hristine Roseti, ili na Miting visoko talentirane Marije BaškirČev, sa koga pulzira život, – sve su to pre­sudne činjenice da se sa stvaralačkom moći žene mora računati.

Ali ne samo u modernom vremenu, kad je ženama uglavnom osigurana mogućnost da se neometano udubljuju u ozbiljan rad, – i ako se i sad još često spotiču o prepone nepoverljivosti, surevnjivosti i podcenjivanja ljudi, – nego i u samom početku istorijskog doba, kad ta mogućnost nikako nije ni postojala, bilo je žena koje su jačinom i toplinom svoga talenta, i širinom i svestranošću svoje erudicije, bile potpuno ravne ljudima. I bašta pojava je konačni argumenat da je neistina sve is- I oredanje o tobožnjoj inferiornosti žene, da je ona bila i uvek dovoljno nadahnuta da izrazi svoja osećanja, i uvek dovoljno zainteresovana da zadovolji težnje svo­ga duha, čak i onda kad je njena potrebama intelektual­nim životom nailazila na daleko rapavije i hesmišljenije udarce no što ih dobija moderna žena, i onda kad su okolnosti za njeno usavršavanje bile u svakom pogledu kukavne.

Zadržaćemo se na seriji žena koje su imale zasluga za staru grčku poeziju i filosofiju.

Sjaj duha starih Grka zasenjuje još uvek, i pored svih novina civilizacije i tvorevina više kulture. Ostaće kao besmrtna vrednost tendencija grčke umetnosti ka har­moniji i meri, odudaraće večnom lepotom od monstru­ozno nesrazmernih pokušaja umetnosti primitivnih na­roda, i biće za sve vekove najsavršeniji ugled.

Intelektualni razvoj grčkih žena bio je samim druš­tvenim uređenjem skoro isključen. Stari Grci, i ako u svemu drugom vrlo napredni, gledali su u njima niža bića i namenjivali im samo skučene poslove. Pa ipak, u prkos svemu, među olimpijskim društvom predstav­nika grčke poezije i filosofije nailazimo na jedan, ne sa­svim neznatan, broj žena čija je saradnja imala nepobitnih zasluga. Treba pomenuti i da su Grkinje bile ve­like umetnice u sviranju i u igranju, samo je tu njihova slava efemerna.

Još u doba kad se pesnička i moralna refleksija nije odvojila od mita i religije, u dobu koje je pre mitološko nego istorisko, nailazimo na prvu grčku pesnikinju. Ona je bila kći Kleobula, jednoga od sedmorice mudraca ko­ji su dali prapočetke grčke spekulacije, po ocu nazvana Kleobulina (pravo ime bilo joj je Eutemis). Plutarh iz Heroneje u svojoj „ Gozbi sedmorice mudraca “ opisu­je je kao mudru devojku, proslavljenu veštinom zadava­nja zagonetaka u stihovima, koje su zbog svoje duhovi­tosti doprle čak do Egipta. Od nje je sačuvana samo ova zagonetka: „Jedan otac ima dvanaest sinova: svaki od njih ima dvaput po tridesetoro dece sa dvojakim licem jedna su bela, druga crna. Sva su ona besmrtna i večna ali ipak sva izdišu i umiru.“ (Godina, meseci, dani i no­ći).

Odmah posle ovoga početka rascvetava se dorsko-eolska poezija žena. Najistaknutija predstavnica te poe­zije, a začelo i najveća od svih pesnikinja što su ikad postojale, jeste mlađa savremenica liričara Alkeja, Sofo Ona sebe, na eolskom dialektu, naziva Psafom. Život ove pesnikinje obavijen je tako romantičnim legendama da, strogo naučno govoreći, moramo priznati da o njenoj ličnosti ne znamo skoro ništa pouzdano. Ona je porek-lom sa ostrva Lezbosa, ali se ne zna je li rođena u Eresu ili Mitileni (biće daje se iz svoga rodnoga mesta Ere­sa docnije preselila u veće, u Mitilenu). Iz otmene je kuće, čiji su potomci zauzimah visoke položaje u Alek­sandrovoj vojsci. Herodot (II, 135) pominje njenoga oca Skamandronima i brata Haraksa, koji je u Egiptu pro­davao skupo lezbisko vino. Na zenitu svoje slave bila je Safo 610. g. pre Hrista, a živela je još 598.g. Napustila je Mitilenu, ne zna se zbog čega, i probavila je neko vreme na Siciliji. Verovamo je bila udata, ali je nepoznato za koga, i koliko. U jednome stihu pominje svoju kćer „Imam divnu ćerku, moju milu Kleis; ona liči na zlatan cvet, i jaje ne bih dala za svu Lidiju, ni za dragi Lezbos.“ Ne izgleda daje dočekala veliku starost, jer epitet repaitepa (starija žena), koji ona sebi daje, može da bude relativan. Postoji legenda daje se Safo, prezrena i odgurnula od lepog mladića Faona, strmoglavila u more sa vrha leukadske stene. Naučnik O. Miler misli daje

Faon bio mitska ličnost koju je Safo slavila u svojim pesmama, a daje skok sa leukadske stene fantazija. U stvari zna se za nekoliko mitova o Faonovoj lepoti, čud­noj privlačnosti i neosetljivosti za ljubav. Severijus priča daje Afrodita poklonila Faonu kutiju od alabastera sa balsamom koji mu je davao moć da fascinira sve žene. Jedna od njih, (ne pominje joj ime) strmoglavila se sa Leukadske stene, od očajanja što joj Faon ne odgovara na ljubav. A postojao je i jedan religiski obred, za vreme Apolonovih praznika, kad su se krivci, izabrani da budu žrtve, bacali sa visokih stena u more. Pri tome su činjeni pokušaji da se oni spasu, i kad je to polazilo za rukom, slati su u tuđinu. Biće da su pesnici taj običaj alegorično primenjivali na ljubavnike. Adison« daje jedan fingirán ali briljantan opis Safine smrti. Po njemu, Safo sa Lezbosa, zaljubljena u Faona, došla je do hrama Apolo-novog, obučena kao mlada, u odelu belom kao sneg. Imala je na glavi venac od mirta, a u ruci mali muzički instrument koga je sama pronašla. Pošto je otpevala hi­mnu Apolonu, položila je venac na jednu, a harfu na drugu stranu oltara. Tada je skupila oko sebe odelo, kao spartanske devojke, i na očigled hiljade zaprepašćenih gledalaca, uputila se pravo najvišem vrhu stene. Kad se uspela, izrecitovala je jednu svoju pesmu, i survala se sa stene, brže no iko pre nje. Mnogi od gledalaca pričali su daje potonula u jezero, i da se iz njega nije više pojav­ila; drugi su govorili da nije potonula, nego da se pretvo­rila u labuda i odíetela. Možda se to samo učinilo gle­daocima, zbog beline i lepršanja njenog odela, a možda se doista metamorfozirala u muzikalnu i melanholičnu ticu.

Na suprot ovome, nekoliko epigramista u „Grčkoj Antologiji“ izričito tvrde daje Safo sahranjena na mitilenskom groblju.

Srednja atička komedija (404-340 g.) parodisala je Safo, dve stotine godina posle njene smrti, i stvorila o njoj ružnu sliku. Pod naslovom „Safo“ ostalo je šest komedija, od komediografa Ameipsiasa, Amplisa, An­tifana, Difilusa, Efipusa i Timoklesa, a pod naslovom „Faon“ dve od Antifana i Platona. U svima njima Safo je bezobzirno karikirana. Prvi hrišćanski pisci prihvatili su kao istinu sve što su komediografi rekli o Safi Povodom toga, stvorena je čitava jedna velika literatu­ra u kojoj su ugledni antički i moderni naučnici zalagali svoje autoritete da je jednom za svagda odbrane, ili da definitivno optuže Safo.?

Bio bi vanredno prijatan posao spasti reputaciju jed­ne velike žene, ali se mi na tome pitanju nećemo zadrža­vati. Napomenućemo samo daje neprijateljstvo kome­diografa prema Safo možda poteklo iz predrasuda Atinjana o ženi. Kod Jonaca uopšte, a naročito kod Atinjana, položaj žene, još i u Periklovome veku, bio je veo­ma težak. Dok su Atinjani davali najbolje proizvode u svim oblastima duhovnog života, atinske žene, zatvo­rene ujedan nepristupačan deo kuće, nisu se pomaljale iz tame kućevnog života. Postepeno su se formirala pravila o obrazovanju koje žena treba da dobije. Naime, valja je naučiti da vodi kuću i zapoveda služavkama, i da neguje decu dok su mala. Čak i Perikle kod Tukidida (II, 45) kaže daje najbolja ona žena, o čijim bilo do­brim ili rđavim stranama ljudi najmanje govore. Atinjanke nisu imale ni slobodu junakinja Homerovih, na pri­mer jedne Nauzike. Samo je heterama bilo dozvoljeno da kultivišu svoj duh, i da učestvuju u javnim poslovi­ma. Zato je Atina dala samo jednu veliku ženu, Aspaziju, veoma uticajnu ličnost u atinskoj politici, čuvenu i po tome stoje prva osnovala u svojoj kući vrstu literar­nog serkla.

Međutim, Eolci i Dorci bili su širokogrudiji prema ženama. Kod njih se očuvala stara grčka tradicija, kako je opisana u mitologiji i epskoj poeziji, i po kojoj žena uzima učešće u društvu i javnim zabavama. Eolskim i dorskim ženama bilo je dopušteno da slobodno izraža­vaju svoje misli i osećanja. Na taj način mnoge od njih došle su do literarne slave. A Atinjanima, ubeđenima da žena treba da ostane zazidana između četiri kućna zida, morala se učiniti preterano slobodna žena koja je pisala pesme, kao ljudi, i u njima javno govorila o svojim osećanjima. Zato sa najvećom obazrivošću treba primiti tvrđenje konzervativnih komediografa, od kojih, u ostalom, isto tako nijedan veliki čovek nije ostao neismejan. Nesumnjivo u prilog Safo ide i to što su savre­menici, najobavešteniji o njoj, dali mnoga veoma laska­va mišljenja o svojoj pesnikinji.

Izvesno je da Safo nije bila hetera. Herodot (11,135) pominje njenu pesmu, u kojoj ona kori svoga brata Haraksa stoje u Egiptu otkupio po vrlo skupu cenu ču­venu kurtizanku Rodonis, i pustio je na slobodu. Safo se začelo ne bi mogla buniti protiv tog bratovljevog pos­tupka, daje sama bila hetera. U ostalom, još su neki stari literatori pravili razliku između hetere Safo i pesnikinje Safo. U prilog našem mišljenju govori i Alkej. U svo­jim stihovima naziva on pesnikinju „čednom i ljup­ko nasmejanom Safo, okićenom vencem od ljubičica“. Zbunjen i uzbuđen, on se ne usuđuje da joj izjavi ljubav. „Hoću nešto da kažem, ali me stid zadržava.“ A Safo mu na tu za­gonetku odgovara:„Da te je prožmala strast prema do­brom i lepom, i da se tvoj jezik nije spremio da kaže nešto zlo, stid ne bi pokrivao tvoje lice, nego bi govo­rio ono stoje pravo“. Neće biti moguće da ovako govo­ri jedna hetera.

U Sparti su postojala udruženja žena, na čelu kojih su stajale najtalentiranije i najobrazovanije žene; tu su se mlade devojke obrazovale, i učile da pevaju i recituju. Slično tome, žene na Lezbosu ustanovile su kult umetnostima, samo u većem obimu i intenzivniji, jer je, u opšte, u temperamentu Eolaca postojala jedna pa­sioniranost, pred kojom su bledela osećanja Doraca i Jonaca. Toga kulta radi obrazovani su klubovi gde se negovala poezija i muzika. Izgleda daje Safo bila cen­tar najvećeg takvog estetičkog kluba, namenjenog da služi Muzama. Oko nje su se kupile devojke iz raznih krajeva Grčke, da uče poeziju i muziku, kao što su se docnije kupili đaci oko filosofa atinskih. Sačuvana su imena četrnaest Safmih drugarica i učenica. Udruženja eolskih žena poređena su sa manastirima i pansionatima, zatim sa konzervatorijumima za muziku i deklamovanje, najzad sa literarnim serklovima.

Ali nije isključena ni mogućnost da je Safo bila sveštenica boginje Afrodite, koja na Lezbosu nije bila samo hipostaza ženske lepote, nego svemoćna boginja, i da su učenice brale cveće boginji, i igrale i pevale pred njenim kipom. Safo naziva svoju kuću „domom gde se neguju muze“, od koga žalost mo­ra da bude daleko. Kao i sve žene sa Lezbosa, ona stav­lja umetnost više svega, ponosi se svojim pesničkim ta­lentom, i smatra da se sva materijalna preimućstva gube pred duhovnima. Sa krajnjim sažalenjem govori o nekoj ženi što nije imala drugih odlika sem porekla, bogatstva i lepote. „Kad umreš, sva ćeš biti sahranjena; nikakva uspomena neće ostati od tebe, potomstvo neće znati za tvoje ime, jer ti nemaš deo ruža pijerijskih. Lutaćeš bez slave po odajama Hadesa, lebdeći među senkama najneznatnijih mrtvaca.“ U jednom fragmentu s pono­som ističe: „Mislim da će nas se ljudi sećati i u budućim vekovima“, a o Muzama kaže: „one su mi dale svoje da­rove, i načinile su me slavnom.“

Lirika Safina je raznovrsna; znamo daje pisala him­ne ljubavne pesme i epitalamiume (pesme koje se pevaju kladencima). Njeni stihovi pokazuju raskošno obi­lje oblika, njen izraz je sugestivan svojom neposred­nošću, skala njenih tema je bogata; ona ide od burlesknog podsmeha velikim nogama jednoga devera i nes­tašnih osećanja šiparice, do ozbiljne i teške erotike, do tragike ostavljenosti. Niko nije tako uspelo kao ona dao mir noći obasjane mesečinom i siestu južnjačkog letnjeg dana. Inspirisanost njena može da se poredi samo sa nekim stavovima Platonovih dijaloga. Zato, udaramo glasom na to, nikakvo pedantno i dokono istraživanje neće umanjiti lepotu Safine poezije.

Postojalo je devet knjiga Safinih pesama, sve su one izgubljene. Podela pesama u njima bila je izvršena pre­ma metrima. Prva knjiga sadržavala je pesme u safijskom stihu, – to je metar koga je Safo pronašla. U sva­koj od knjiga nalazile su se pesme najraznovrsnijih ide­ja i osećanja.

Prava predstava o privlačnosti, pasioniranosti i vred-nosti Safine erotične lirike može se dobiti samo upoz­navanjem sa istina mnogobrojnim, ali većinom kratkim fragmentima što su nam ostali od njenih pesama (ima ih 170). Srećnim slučajem očuvane su i dve cele pesme

Prva je čuvena i divna Himna Afroditi. Nesrećna u ljubavi, Safo preklinje Afroditu da dođe, i učini kraj njenim bolovima.

„Besmrtna Afrodito što sediš na prestolu ukraše­nom raznim bojama, kćeri Zevsova što snuješ lukav­stva, molim te, kraljice, ne ubijaj dušu moju tugom i bolom.

Nego dođi kao pre, kad si jednom čula moj glas pa ostavila zlatnu palatu očevu, i došla na kolima u koja su upregnuti vrapci, što te vode s neba, dodiru­jući svojim krilima crnu zemlju.

Oni brzo stižu, a ti, blažena, s osmehom na be­smrtnom licu, Pitaš šta mi je sad, što te opet zovem.

I koga ludo moje srce najviše želi da vidi? Pitaš me: Želiš li da te ko voli? Šta te, Safo, žalosti?

Ako ta lepota koju ti voliš beži od tebe, neka od ovo­ga časa trči za tobom, ako odbija tvoje poklone, neka ti ih sama daje, a ako te ne voli, neka te smesta zavoli.

Dođi mi, preklinjem te, i sad, izbavi me od teškog bola, i ispuni mi sve ono što moje srce želi. Budi moja zaštitnica“.

U ovoj pesmi Safo je ublažila odviše jaku želju, ko­ja bi mogla biti neprijatna, posredovanjem boginje Afrodite. Safina erotika nije disharmonična i neumerena kao persiska ili arapska, nego je sačuvala čisto grčka preimućstva, meru, sklad i ritmičnost.

Druga, isto tako čuvena i izrazita pesma, glasi:

„Čini mi se ravan bogovima ko sedi prema tebi, i sluša tvoj prijatan glas i mili smeh, jer meni od toga bur­no zakuca srce. Čim te vidim, ma za čas samo, ja izgu­bim glas, jezik mi zanemi, vatra mi prolazi telom, ne vi­dim ništa, u ušima mi šumi, hladan znoj mi teče sa čela, drhtim celim telom, zelenija sam od trave, i u svome ludilu izgledam nešto malo bolje nego mrtvac.“

Rimski liričar Katul preveo je ovu pesmu, i posvetio svojoj Lezbiji (LI).

Ostao je izvestan broj stihova iz Safmih epitalamiuma. U njima se nalaze najlepše slike iz prirode i najharmoničnija poređenja klasične poezije. Ceo jedan Sa­fin epitalamijum sačuvan je u Katulovom prevodu (XLH, Vesperadest, invenes consurgite). To je hor mla­dića i devojaka, u heksametrima.

U jednom odlomku daje Safo sveže opis mladosti i lepote: „Kako se slatka jabuka rumeni na visokoj grani, na vrhu najviše grane; berači su zaboravili daje uzberu; ne, oni je nisu zaboravili, nego nisu mogli daje dohva­te.“ Ženu bez muževljeve zaštite poredi sa neznatnim poljskim cvetom. „Ona je kao zumbul koga pastiri u pla­ninama gaze, kao rumeni cvet koji leži na zemlji.“ Safo ima prefmjeno osećanje za lepote prirode; u fragmenti­ma njenih pesama nailazimo na mnogo poređenja koja to pokazuju. „Zvezde oko prekrasnog meseca skrivaju blistava lica kad on svojim punim sjajem sija nad zem­ljom.“ „Mesec je zašao, a i Plejade (Sedam Vlašića), po­noć je, vreme prolazi, – ja ležim sama.“ „Ljubav mi iznova potresa srce, kao kad u šumi bura obori hrast.“ Ona pormnje „vesnika proleća, slavuja prijatnog glasa“, „nežno ispletene vence oko nežnog vrata“, i „san tam­nih očiju, dete noći“.

Ona i sebe analizira: „Nisam po prirodi rđava, nego sam blaga…“ „Volim finoću, i za mene ljubav ima sjaj i lepotu sunca…“ ali „oni kojima činim dobro najviše me vređaju.“ Često izražava mutna stanja svoje duše: „Ne znam šta da radim, duša mije podeljena…“ „Žalos­na sam i tražim …“ „Ne mislim da dodirnem nebo dvema rukama.“

U svojim himnama poziva Safo Bogove da siđu na zemlju.,,Hodi, boginjo sa Kiprisa, i u zlatnim peharima posluži nektar, ljupko pomešan sa slastima. „Hodite sad, nežne Gracije i zlatokose Muze.“ U jednoj oplakuje Adonisovusmrt. „Nežni Adonis je umro; šta da radimo, Kitarejke? Udarajte se u grudi, devojke, i derite svoje haljine.“

Jednostavnost Safinog stila često je neodoljivo gra­ciozna. „Slatka majko, ne mogu da tkam, slomila me je čežnja za jednim dečkom.“ „Devojko, devojko, zašto si otišla od mene? – Nikad ti više neću doći, nikad više.“

Ostao je ijedan njen dobar savet: „Kad se gnev raširi po grudima, čuvaj se da jezik tvoj ne preska u ludo.“

I sami fragmenti sasvim su dovoljni da opravdaju ushićenje Grka ovom neobičnom ženom, i da pokažu koliko je ona imala smisla za lepotu, ljubav, prirodu. Iz njenih stihova odišu mirisi, boje, tonovi i svetlost Juga. Lepota njenih stihova zanosila je slušaoce staroga Veka. Pisci u „ Grčkoj Antologiji“ nazivaju je desetom Mu­zom, detetom Afrodite i Erosa, učenicom Gracija, pono­som Grčke, drugaricom Apolonovom, i proriču joj be­smrtnost. Kao stoje Homer jedini bio nazvan pesnikom, tako je Safo jedina bila nazvana pesnikinjom. Solon je rekao, kad je čuo svoga nećaka kako recituje Safinu pesmu: „Ne bih bio zado­voljan da sam umro, pre no što sam naučio na pamet ove stihove.“ Strabon u svojoj „Geografiji“ piše: „Safo je bila čudna ličnost: ni u jednom periodu, od kako ljudi pamte, nije se znalo ni za jednu ženu koja bi, ma i u nekoliko malo, mogla da se poredi sa njom, po pesničkom talentu.“

Od pohvala i priznanja starih pesnika, izdvaja se svo­jom skladnošću Horacijeva:

„…spiratadhucamor,

Vivuntquecomissicalores,

Aeoliaefidibuspuellae.“

Stanovnici Mitilene toliko su se ponosili Safom, da su kovali njenu sliku na mitilenskom novcu,… i ako je ona bila žena“, kako dodaje Aristotelo. Kao veoma ma­lo slavnih ljudi, Safo je slikana i na antičkim vazama. Ali po svemu izgleda da nije bila lepa. Platon je u Fedro su naziva „divnom“, no time svakako misli na lepotu nje­nih pesama. Maksimus Tirius kaže daje bila mala i crnomanjasta, a Ovidije daje bila genialna, ali neugledne spoljašnjosti. Domoharis u „ Grčkoj Antologiji“,u jed­nom epigramu statui Safinoj govori o njenim sjajnim i umnim očima, a Anakreon pominje njen prijatan glas.

Kroz sve vekove ostala je Safina lirika predmet živog interesa i divljenja. Bajron je oduševljeno pevao o ostrvima grčke: „Where burning Sappho loved and sung.“ A Adisonova tirada besmrtnoj grčkoj pesnikinji možda nije mnogo preterana. „Izgleda, kaže on, da se Safina duša sastojala iz ljubavi i poezije. Ona je osećala strast u svoj njenoj toploti, i opisala je u svim njenim mani­festacijama. Ne znam da li nije možda dobro za čovečanstvo što su njena dela izgubljena. Jer Safini stihovi su natopljeni takvom jednom nežnošću i ekstazom ko­ja omađijava, da bi možda bilo opasno čitati ih.“

U svakom slučaju i ovo stoje ostalo od nje dovoljno je daje stavi u red najvećih liričara svih vekova.

Safo nam je sačuvala imena još nekih pesnikinja. Tako ona citira, kao svoje rivalke u poeziji, Gorgo i Andromedu. O njima nam ništa nije ostalo. Međutim zna se daje Damofila, Pamfilirćanka, prijateljica Safina, pevala po ugledu na nju. Napisala je himnu pergejskoj Di­jani, čiji je kult proslavljen na aziski način. Izgleda da je to imitacija Safine Himne Artemidi.

I za docnije vekove ostala je slavna Erina, Dorkinja sa Telosa, iz 4. veka pre Hrista, i ako je umrla u devet­naestoj godini. Pod njenim imenom ostala je epska pesma Preslica. Nju je, iz straha od majke, tajno spevala bojažljiva devojka, sedeći za preslicom.

Sadržina pesme je nepoznata, ali može se sa dosta verovatnoće zaključiti daje izražavala Erinina mlada os­ećanja, kako su se formirala pri monotonom radu. Zna se da se sastojala iz 300 heksametara, i daje smatrana kao vrlo uspela; mnogi su je stavljali uz Homerovu Ili­jadu, Odiseju, Batrahomiomahiju, valjda iz simpatije prema rano umrloj pesnikinji.

Pod njenim imenom sačuvani su i epigrami. U jed­nome opisuje grob devojke Baukide: sa obe strane gro­ba nalazi se stub sa Sirenama, simbolima smrti. „Ako prođe ko kraj groba, pa bio on odavde ili iz tuđine, vi ga pozdravite i recite mu da sam bila mlada devojka, a da me sad krije grob. Recite da me je otac zvao Baukidom, i da sarri rodom sa Telosa. A neka zna i to, da mi je ver­na drugarica Erina okitila grob ovim natpisom.“

Mišljenje starih o njoj laskavo je. U „Grčkoj Anto­logiji “ stoji: „Ovo su Erinine pesme: kako su lepe, kako zvučne! Ona je bila devojka od 19 godina, ali je daleko bolje pisala od većine ljudi. Da je smrt zakasnila, čija bi slava bila ravna njenoj?“

Ovaj sud je tačan, jer iz ostataka Erinine poezije jas­no je daje ona bila jedna lepa nada grčke lirike.

Za pesnikinju Korinu iz Tanagre u Beotiji, vršnja­kinju Pindarovu, verovalo se da je pet puta u pesničkom takmičenju pobedila Pindara. No jedni su govorili daje ona uspela zbog neznanja sudija, a drugi zbog svoje lepote, ali nikako zbog vrednosti samih pesama. Fragmen­ti njeni naročito su važni što pominju drugu beotsku pes­nikinju Mirtis, koja se isto tako takmičila sa Pindarom. No začelo neće biti da su Korina i Mirtis bile učiteljice Pindarove.

Jedna anegdota pokazuje kako je razumno shvatila Korina upotrebu mitoloških motiva u poeziji. Njoj je jednom Pindar čitao neku svoju himnu, čiji su prvih šest stihova sadržavali skoro njenu tivljansku mitologiju. Povodom toga rekla mu je ona: „Treba sejati rukom, a ne punim džakom.“

Mirtis iz Bizanta, mati tragičara Homera, pisala je epove, elegije i lirske pesme. Antipater iz Tesaloniha visoko ju je cenio, i sa Praksilom, Anitom, Sa-fom, Erinom, Telesilom, Korinom, Nosidom i Mirtidom ubrajao je u devet zemaljskih Muza. Za najbolje njeno delo smatra se Himna Poseidonu. Zna se daje imala pesmu Prokletstva (‘Apai), ep MvnuooiHi, od koga je sačuvano deset heksametara što govore o Zevsu i njego­vome orlu, i epigrame. Ostao je ovaj njen epigram: „Po­zdravljam vas besmrtne vile šuma i potoka, što rumenim nogama gazite ovim dubovima! Štitite Kleonima, jer je on vama pod ovim borovima digao niz divnih kipova.“

Od starih veoma poštovana bila je Anite, iz Tegeje u Arkadiji, prestavnica mlađe peloponeske lirike, a savremenica Mirtidine i Nosidine. Njene pesme se odlikuju nežnošću i dubinom osećanja i jasnom misli; stil joj je elegantan, a epiteti lepo nađeni. Pisala je epigrame i religiske pesme, a uvela je i običaj da se posvećuju pesme mrtvim životinjama. Od nje je sačuvano oko dvadeset epigrama zavetnim darovima, svetim mestima i vreli­ma. Jedan glasi: „Spusti umorno telo, strance, kraj ove pećine. Kroz zeleno Ušće blag vetar ti piri. Napi se sveže vode sa vrela. Ovde je prijatan počinak putniku kad je jaka  žega.“

Naivan i živ je njen epigram petlu: „Nećeš me više u ranu zoru trzati iz sna lepršanjem tvojih krila, jer te tajno u snu napade razbojnik, lupeški ti zabode nokat u grkljan, i ubi te.“

Jedan epigram posvećenje nekome robu: „Za života bio je Mane (ime roba), a sad, kad je mrtav, moćan je kao persiski kralj Darije.“

Najzad, veoma je neposredan njen stih o devojci na samrti: „Erata zagrli oca, teške suze potekoše joj niz obraze, i ona izgovori poslednje reči: ‘Oče, neće me više biti! Umirem jadna i bedna, već mi se mrači pred oči­ma, – crna ih zaklapa smrt’.“

Posle Safe i Erine, Anita je najsvežiji talenat među grčkim pesnikinjama.

Seriju Grčkih žena koje su pisale pesme završava Nosiš, iz Lokra u donjoj Italiji, iz vremena prvog Ptolomeja. Od nje je ostao epigram u kome slavi Sirakužanina Rintona, tvorca travestije tragedije; zatim jedan gde govori iz svoga groba na obali putniku što ide u otadž­binu Safmu: „Ako ploviš, strance, u Mitilenu, da se ta­mo zaneseš novim zanosom, reci Safi da sam bila dra­ga muzama, da mije lokranska zemlja kolevka i dom, i da se zovem Nosiš. Pođi dalje!“

Privlači bezazlenošću sledeći njen epigram: „Lice Taumaretino gleda sa slike. Pogled joj je mio, a sjaj oči­ju živ. Kad bije pas video, on bi mahao repom, misleći da gleda gospođu svoje kuće.“

Sa pohvalom su se pominjale Nosidine erotične pe­sme.

Prelazeći na grčke filosofkinje moramo odmah reći daje njihova vrednost manja od vrednosti grčkih pesnikinja. Jer ni jedna Grkinja nije stvorila originalan filosofski sistem, po zanačaju ravan sistemima grčkih filosofa. Ali ima nekoliko grčkih žena koje su se bavile filosofijom, duboko je poznavale, i imale za nju stvarnih zasluga. Od njih su osobito markantne kiničarka Hiparhija, praktičnom primenom moralne doktrine, u čiju je istinitost iskreno verovala, i neoplatoničarka Hipatija, svojom visokom naučnom i filosofskom erudicijom, uzvišenošću i dostojanstvom svoga karaktera i svojom jezivom i nezasluženom smrću.

Interesantno je napomenuti da je prva žena zaslužna za grčku fllosofiju postala pristalicom doktrine koja je svojim teškim etičkim zahtevima dirktno suprotna sve­mu, za šta se veruje da godi ženama, i koja je strogošću i surovošću propisa odbijala od sebe ljude, naime za kinizam. – Da se zadržimo sa nekoliko reči na kinizmu.

Osnivalac kinizma, Antisten, držao je predavanje u bašti Kinosargosu; otuda, ili od imenice kuvco imvoq, -pas (jer su kiničari nazvani „pseći ljudi“, zbog njihovog prostog načina života), dobila je škola ime. Težište ki­nizma je etika. Kiničari su Sokratovci, u koliko im je polazna tačka Sokratov stav, daje vrlina znanje. Samo, po njima, za vrlinu je toliko isto potrebna sokratovska jačina karaktera, koliko znanje i rečitost. Cilj vrline je sreća, a sreća se sastoji u potpunoj slobodi od potreba. Zato se treba osloboditi svake potčinjenosti, svake veze, i ostati bez porodice, kuće, države i gospodara. Mudrac je uzvišen nad svim dobrima svetskim, nad vlašću, imanjem, bogatstvom, čašću i životom, i dovoljan samome sebi. Koncepciju o oslobođenju od potreba, upravo od iluzi­ja života, kiničari su dosledno i doslovno priveli u prak­su. Na taj način postale su mnoge čudne anegdote o is­taknutijim kiničarima. A svi oni izgledali su kao divlji ljudi, sa dugom kosom i bradom, prosjačkom torbom i ogrtačem. Cesto su bili predmet poštovanja, češće is-mevanja. Čitave gomile takvih filosofa-prosjaka viđele su se još i u Aleksandriji, za vlade Trojana, čak i za vreme Julijana. Isticah su se jednom vrstom svesne origi­nalnosti; uživali su, na primer, da sa nekog uzvišenog mesta održe masi grubu pridiku. Zato su nazvani„kapucinerima Staroga Veka“.

Da bi dušu načinili pristupačnijom vrlini, kiničari su tražili da se telo navikava na težak rad. Ideal im je bio Herkul. Njegov život, pun strahovito napornih poslova, njegovo pobeđivanje svih čudovišta koja su identifikovana sa porocima, bile su glavne teme kiničara.

Kiničari su prvi filosofi proletarijata u Starome Veku. Oni sistematski rade da oslobode grčki duh od svih pre­drasuda Njihova idealna država je kosmopolitska, u nioi više ne postoji razlika između Grka i varvara, u njoj nema robova, nema Bogova, u njoj postoji zajednica že­na i dece, a ljudi i žene imaju podjednaka prava.

Možda je ova poslednja tačka kinizma, jednakost čoveka i žene, toliko zanela Hiparhiju, da se nje radi izmirila i sa svim drugim njegovim stavovima, a mož­da mu se žrtvovala zato stoje shvatila duboku istinitost kiničke ideje, daje moguće sačuvati ravnotežu duše samo onda, kad čovek u opšte nikako ne dođe u dodir sa dobrima života.

Hiparhija, iz Maroneje u Trakiji, poreklom iz jedne od najčuvenijih plemićskih porodica, bila je žena kini­čara Kratesa. Krates, učenik poznatog Diogena, jedini mislilac koga je Tiva proizvela, imao je retko bogatstvo od 300 talenata (milion i po dinara). Primer Diogenovog života i načina rada privukao je toliko Kratesa, da je, po jednoj verziji, razdao sav novac građanima, ne ostavivši ništa za sebe, a po drugoj, dao ga bankaru sa naredbom da ga isplati njegovim budućim sinovima, ako budu obični ljudi, a da ga da narodu, ako budu filosofi. Poš­to se oslobodio bogatstva, uzeo je štap i torbu, i počeo da putuje po Grčkoj. Komediograf Filemon kaže da Krates nije nosio i leti i zimi jedan isti ogrtač, kao os­tali kiničari, nego daje nosio leti teži, a zimi lakši. Bio je ružan, i ma da obrazovan i otmen, namerno, na kiničarski način grub. Nazvan je „otvaračem vrata“, jer je imao običaj da nezvan upada u kuće, i nagovara ukućane da postanu kiničari. Obično je teran još sa praga, ali je po negde imao uspeha, jer je govorio privlačno i ubedljivo.

Krates je pesnik kiničar. Zna se daje pisao tragedi­je i kratke satirične i moralne pesme. Poznata je njego­va karakteristika kiničkih mudraca u stihu:

Oni nikad nisu pognuti pod jarmom zadovoljstva

i nikad nisu potčinjeni,

I poštuju samo besmrtnu kraljicu Slobodu.

U vremenu kad je Krates išao po Grčkoj, Hiparhiia je bila lepa i bogata devojka, sa vrlo mnogo prosilaca Jednoga dana upao je u kuću njenoga oca ružan, sakat i aljkav Krates, i počeo je da govori. Sadržina Kratesovog govora toliko je zanela Hiparhiju, daje odmah izjavila kako hoće da se uda za njega. Roditelji, razume se, nisu hteli za to ni da čuju; ali ona im je pretila samoubistvom ako joj ometu nameru. Očajni roditelji obrate se za po­moć samom Kratesu. Postoje njemu bilo savršeno sve­jedno hoće li se Hiparhija udati za njega ili ne, upotrebio je svu svoju logičnost i rečitost da joj razbije želju. Ona je ipak ostajala tvrdoglavo pri svome. Kad već ubeđivanje nije pomoglo, Krates je metnuo pred nju ogr­tač, štap i torbu, i rekao joj: „Ti polaziš za ovo.“ Na to ona odgovori da polazi za njegovu ličnost, i time pobedi. Tako je svojom nepokolebljivošću i samostalnošću Hiparhija postala čuvena žena Staroga Veka. Obukla je ogrtač, uzela štap i torbu, i revnosno pratila Kratesa na svim njegovim lutanjima. I ako nežno bogataško dete, čelično je izdržavala sve napore putovanja.

Na jednoj gozbi, u dvoru Lisimahosovom, našla se Hiparhija sa kirenaičarom Teodorom Ateistom. Poveli su diskusiju, u kojoj su im se mišljenja bitno razilazila. Hiparhija je bila duhovita, i vesto je obrazložavala svo­ja tvrđenja, ali kad nije mogla da dokaže Teodoru ono što je htela, resila je da se bije sa njime.

Hiparhiji se pripisuju nekoliko dela, od kojih se ni jedno nije održalo do nas.

Za uspomenu na svoju filosofkinju ustanovili su kiničari praznik, nazvan „Kinogamija“, – veza kiničara, – proslavljan u Fokidi. U stvari, veza Kratesova i Hiparhijina, osnovana na uzajamnom razumevanju i simpati­ji, demantovala je ideju Kiničara da treba ostati slobo­dan od svake veze i svakog osećanja.

Druga Grkinja, koja se posvetila filosofiji, bila je pristalica kirenaičke doktrine. Kirenaičari su učili daje cilj, kome čovek celoga svog života terba da teži, zado­voljstvo, jer je zadovoljstvo jedino realno dobro, a bol jedino realno zlo. Zato se, po njima, vrlina sasto­ji samo u veštini da se dođe do što većeg i što trajnijeg zadovoljstva. Filosofkinja Areta bila je kći osnivača škole Aristipa Starijeg, a mati Aristipa Mlađeg. Otac ju je toliko uputio u svoju doktrinu, daje docnije mogla da je preda svome sinu. Pošto gaje mati učila filosofiji nje­govoga dede, mlađi Aristip dobio je ime „Učenik Ma­jkin“. Areta je ubrajana u kirenaičare kao sledbenica svoga oca, ali se nije odlikovala nikak­vim samostalnim mišljenjem.

Neobičan interes za filosofiju pokazale su još dve žene, učenice Platonove Akademije, Lastineja iz Mantineje i Aksioteja iz Filiusa. Preobučene u muško odelo, sa ogrtačima koje su nosili ljudi filosofi, dolazile su one da slušaju Platona, pa su posle same predavale ono što su naučile.

Sve ostale Grkinje koje su radile na filosofiji bile su pristalice neoplatonizma. Da damo smo kratku skicu doktrine koja je privukla žene.

Neposredno pre no što će se sasvim ugasiti, grčki duh daje još jednu grandioznu filosofsku tvorevinu, neoplatonizam.

U drugom veku posle Hrista, kad je stoicizam počeo u veliko da opada, javljaju se filosofi, nazvani neoplatoničarima; oni daju platonizmu nove oblike, u težnji da stari Platonov sistem rekonstruišu u svoj njegovoj čistoti, i da tako dokažu jedinstvo vaseljene. U svoje mis­li oni su neosetno uplitali mnoge religijske elemente, sa­svim u duhu onoga vremena. Čisto saznanje nisu mno­go cenili, a krajnji cilj im je bio sjedinjavanje sa božan­stvom pomoću ekstaze. Materiju su smatrali kao zlo, a Platonove ideje pretvorili su u snage. Osnivač neopla­tonizma je Amonios Sakas, a njegov najveći predstavnik Plotin, filosof koji se osećao dobro samo u oblasti čis­tih ideja, i intenzivnije no iko osećao blaženstvo od sje­dinjavanja sa večnim bićem.

U koliko je više opadalo rimsko carstvo, a varvari uspešnije nadirali, u toliko se više širio neoplatonizam, zajedno sa hrišćanstvom, pošto su obe doktrine obeća­vale sreću u drugoj egzistenciji. Neoplatonizam je bio hrišćanstvu ozbiljan takmac, zato stoje pridobijao obra­zovane ljude. I mnogi napredniji hrišćani bili su učeni­ci ovog poslednjeg velikog grčkog učenja, čak i Sv. Avgustin. Ahrišćanstvo je pobedilo stoje bilo pristupačnije i shvatljivije masi nego suviše spiritualni i suptilni neo­platonizam. Poslednjaneoplatonička škola, sa sedištem u Atini, zatvorena je 529 g. posle Hrista, na zapovest Justinijanovu.

Objašnjivo je što je neoplatonizam, koji je posle Plotina dobijao sve mističniji karakter i poetskiji oblik, imao dosta žena – privrženica.

Prva neoplatoničarka bila je Asklepigenija, kći neoplatoničara Bautarha iz Atine. Potpuno posvećena u sve misterije ovoga učenja, ona je sa entuzijazmom saopš-tavala svoja znanja samo izabranima od učenika svoga oca, tako zvanoj „porodici filosofa“. Kad je Proklus, ve­liki sistematičar neoplatonizma došao u Atinu, ona ga je naučila haldejskim proročanstvima i teurgiji (vračanju pomoću dobrih duhova).

Druga, Aria, zaslužna je po tome što je nagovorila Dogena Laerta da napiše svoju zbirku o filosofima, delo od nepregledne koristi za Istoriju filosofije, jer sadrži podatke o grčkim filosofima čija su dela izgubljena. Ali i ako mu je dala ideju da napiše jedan tako važan spis, Diogen Laert je nigde ne pominje sa zahvalnošću.

Neoplatoničarka Aedezija, žena Hermijasa i mati Amoniusova, bila je slavna zbog svoje vrline i lepote, i zbog revnosti kojom se posvetila proučavanju neopla­tonizma i vaspitavanju svojih sinova u tome duhu.

Poslednja, najveća grčka filosofkinja je Hipatija iz Aleksandrije,kći prvoga matematičara i astronoma ono­ga doba, Teona. U najboljoj je snazi bila između 395 i 408 g. posle Hrista. Otac joj je davao predavanja iz ma­tematike i astronomije, jer je još iz detinjstva pokazala veliki interes za te dve apstraktne nauke, a uputio je i u Aristotelovu filosofiju. Nezadovoljna nastavom svoga oca, otišla je Hipatija u Atinu, i tamo počela da prouča­va filosofske discipline na najširoj osnovi. Principe neo­platonizma predavao joj je prvo sofist Proheres, a posle šef atinske škole Plutarh. I ako dete poklonika Aristote­lovog, i ako veliki poznavalac pozitivnih nauka, Hipati­ja je postala neoplatoničarka. U Atini, gde su se u to do­ba i druge žene filosofski obrazovale, ostala je dosta dugo.

Čim se vratila u Aleksandriju, Hipatija je postala predmetom opšteg divljenja, u toliko pre što tamo nije više bilo izrazitih predstavnika filosofije. Uskoro je takav uspeh postigla, i toliko se proslavila, daje dobila katedru za Platonovu filosofiju u svome rodnom mestu Veliki krug učenika i učenica slušao je čuvenu učiteljicu Oduševljavali su se njenim znanjem, rečitošću, lepotom Sinezius, neoplatoničarski filosof, a docnije hrišćanski episkop, ovekovečio je Hipatiju u svojim pismima. On oseća prema njoj duboki, iskreni pietet, i smatra je kao majku, sestru, učiteljicu. Piše joj: „0 majko moja, ses­tro moja, učiteljice moja! Ti si u svim ovim ulogama bi­la moja dobrotvorka. Dodao bih ti još kakvo ime, kad bih znao koje će najbolje izraziti moje poštovanje“ (er. 16). U pismu svome bratu naziva on Hipatiju dragom filosofkinjom koja voli božanstvo, kaže da kod nje na­lazi utehe za sve životne neprijatnosti, i da donosi od­luke tek kad nju upita za savet, jer se oslanja na njen kri­tički sud. U jednome pismu šalje joj dva svoja spisa s molbom da kaže svoje mišljenje treba li ih štampati ili ne(er. 154).

Kad je hrišćanski episkop bio toliko zanet Hipati-jom, nije teško naslutiti koliko su se tek paganci oduševljavali njome. I ako je nosila jednostavan filosof­ski ogrtač, kao ljudi, bila je toliko lepa da su se mnogi njeni slušaoci zaljubljivali u nju. Visokom mišljenju o njoj mnogo je doprinosila i njena besprekorna moral­nost. Zvali su je filosofkinjom, a od ime­na njenog oca načinili su reč iSeotskvti (otac božanskog deteta).

Umnoj, rečitoj i lepoj ženi odavali su poštovanje i najviši aleksandrijski krugovi. Političari i državnici često su je posećivali, i pitali za savet. Tako je Hipatija bila i ličnost od velikog uticaja. A zbog njene mudrosti i čistog stava ljudi su joj se uvek obraćali sa strahopoš­tovanjem. Ostala je neudata; do kraja života su je nazi­vali „kći Teonova“.

O filosofskom stanovištu koje je Hipatija zastupala u svojim predavanjima ništa tačno ne znamo. Najverovatnije je daje predavala neoplatonizam Jamblihov. Samo, dok je glavna tendencija Jamblihova bila da u grčku narodnu religiju uplete neoplatoničarsku metafi­ziku, i da joj tako da života i otpornosti u borbi sa hrišćanstvom koje je sve više otimalo maha, kod Hipatije se moraju pretpostaviti karakteristike što odlikuju alek-sandriski neoplatonizam od sirsko-atinskog: izvesna nezavisnost metafizičke spekulacije, sa kojom je neraz­dvojno jedno trezvenije tumačenje Platona, slabija veza metafizike sa grčkim i orientalskim politeizmom, i veći naučni interes. Jer u Hipatiji su se razvile nezavisno dve sklonosti: jedna prema egzaktnim naukama, a druga pre­ma mistično-metafizičkoj spekulaciji. Damaskios, šef poslednje filosofske škole, dao je u glavnom tačan sud o filosofskoj delatnosti Hipatijinoj. S pohvalom pominje da se nije zadovoljila čisto matematičkim obrazo­vanjem, nego se prihvatila i studije filosofije, ali zato je on još ne smatra za filosofa u pravom smislu. Jer, za­ista, značaj pravca aleksandrijske filosofije koji je zas­tupala Hipatija bio je poglavito istoriski, u koliko je podmlađivao neoplatonizam i omogućavao mu da živi u jednoj sve više hrišćanskoj sredini.

Izvesno je velika politička uloga Hipatijina uzrok njenom tragičnom kraju, iako se svedočanstva o tome ne podudaraju. Glavni vinovnik njene smrti bio je Sv. Kirilo, episkop aleksandrijski. Po Damaskiosu, Sv. Kirilo je spazio jednoga dana kako u jednu kuću, pored koje je slučajno prošao ulazi vrlo mnogo sveta iz otmenog društva, a mnogi i čekaju pred njom. Na njegovo pita­nje odgovorila mu je svita daje to kuća filosofkinje Hipatije, i da ona u to doba prima. Veliki uticaj Hipati-jin probudio je toliku surevnjivost kod episkopa, da je odlučio daje ubije.“ Ali neće biti daje fanatički episkop ovom slučajnošću bio obavešten o neznabožačkoj filo-sofkinji. Po drugoj, verovatnijoj verziji, pravi uzrok od­luci episkopa da ubije Hipatiju bilo je filosofkinjino tesno prijateljstvo sa prefektom Orestom, njegovim ogor­čenim neprijateljem. Ogromna moć aleksandriskih epi­skopa dovodila ih je neprestano u sukob sa prefektima, čak i onda kad su prefekti bili hrišćani. Da bi dobili po­moćnike u borbi protiv episkopa, prefekti su potpoma­gali paganizam i neoplatonizam. Prijateljstvo filosof­kinjino i Orestovo izazvalo je medu hrišćanima sumnju da Hipatija ometa da se prefekt izmiri sa episkopom. Nije isključena ni mogućnost daje astronomkinja Hipa­tija okrivljena za astronomske supersticije i za mađiju Hrišćani su osećali veliku odvratnost prema filosofiji i nauci, kojima su se isključivo bavili neznabožci, a na­ročito prema astronomiji, – jer su se u pitanju o suštini zvezda neoplatoničarska i hrišćanska shvatanja sasvim razmimoilazila. Najzad, možda je iznenadnoj Hipatiji­noj smrti razlog i sklonost prema neredima aleksandri­skih hrišćana. Jer poznato je da su im često i sami nji­hovi episkopi bili žrtve.

Jednoga dana posta, 415 g. posle Hrista, skupila se beslovesna rulja raspaljenih hrišćana, pod predvodništvom anagnosta Petra, da izvrši mučko ubistvo. Filosofkinja Hipatija vraćala se kolima kući. Njena ko­la su bila zaustavljena, ona skinuta sa njih, odvučena u crkvu i kamenovana. Kad su svršili nedelo, hrišćani su isekli telo Hipatijino na komade, i svetina je vukla kr­vave hrišćanske trofeje aleksandriskim ulicama. Najzad su ostaci tela spaljeni na Kinaronu.

Hipatija je ubijena relativno mlada, u dobu oko 45 g.

Poznato je da je napisala dva komentara: jedan na Astronomski Kanon Ptolomejev, a drugi na Konusne Preseke Apolonija iz Perge. Nijedno od njenih dela još nije pronađeno. Možda ona postoje, pod lažnim imenom, i izmenjena. Pripisivano joj je i jedno pismo Sv. Kirilu, gde kaže da bi primila hrišćanstvo, kad u njemu ne bi bilo apsurdne dogme daje Bog umro za ljude. Ovo apokrifno pismo je dokaz daje us­pomena na veliku neoplatoničarku živela i među hrišćanima.

Mučenička smrt paganske fflosofkinje sjajne pameti, znanja i erudicije, dokazuje daje aleksandrisko hrišćanstvo sistematski rušilo i utiralo obrazovanost.

Dugo posle smrti ove velike neoplatoničarke nazi­vali su „drugom Hipatijom“ žene koje su se isticale zna­njem. A još i u vizantiskom Srednjem Veku govori Pselos o Hipatiji, kao o tipu učene žene.

Na taj način dali smo detaljni portret i poslednje slav­ne žene antičke Grčke.

(Misao, Beograd, januar 1924, str. 29-39; februar 1924, str. 109-116)

[…]

O EMANCIPACIJI ŽENA KOD PLATONA

Mislioci Staroga Veka, gotovo bezizuzetno, pripisi­vali su ženi drukčiju i nižu prirodu nego čoveku, i na os­novu toga određivali joj potčinjeni rang u socijalnom i porodičnom životu. Ostalo je mnogo otrovnih epigrama u kojima se pesnici maliciozno ismevaju osobinama že­na, i gde im mane surovo karikiraju. Gotovo svi stavovi grčkih filozofa, koji govore o ženi, negativni su i nepri­jateljski. Samo Platon, najviši duh antičkog vremena, ima o njoj mišljenje sasvim suprotno uobičajenom shvatanju onoga doba, mišljenje tako dalekovido, da i danas može da bude interesantno, napredno i blisko.

Nerazvijeni mentalitet i haremski skučeni život prosečne atinske žene ubedljivo je istakao Ksenofon jednim primerom. Ishomahosova žena je u stvari sasvim neizrađeno, divlje dete; mati ju je naučila jedino tome, da se neograničeno pokorava volji svoga muža. Savršeno bez inicijative, ona ostavlja robinjama sav kućevni posao, a sama je zauzeta poglavito ulepšavanjem i šminkanjem, jer je jedina njena težnja da spoljašnjošću što više pri-veže za sebe muža. Revolt zbog ovakvog kukavnog načina života i obrazovanja svojih sunarodnica izraža­va najumnija i najnaprednija Grkinja Aspazija, u dijalogu istog imena sokratovca Eshina. Daleko slobodnije nego Atinjanke, živele su Spartanke, najemancipovanije između žena stare Grčke. Valja odmah napomenuti daje tip spartanske žene, po svoj prilici, poslužio kao model Platonu za razvijanje njegovih širokih pogleda o ulozi žene u državi koji su, iznad svega onoga čime je on mogao da se inspiriše u Atini.

Pitanje o emancipaciji žene kod Platona neraskidljivo je sraslo za njegovu intelektualnu konstrukciju jedne idealne države, koju je dao u svima pojedinostima u dialogu Država (Respublica, nolueia). Jer glavni interes Platonov upravljen je bio na državu: za njega, Politika je proširena etika, a dužnost svakog građanina je da se posveti državi; od toga ne čine izuzetak čak ni filozofi. A najsavršeniji oblik vladavine jeste onaj gde vladaju filozofi, dakle sofokratija: društvo će biti srćno tek kad njegovi vladari postanu filozofi, ili kad filozofi postanu vladari. Dakle nemoguće je izdvojiti srž Platonove teorije o ženama iz njegove opšte političke doktrine, a ne onepotpuniti je. Celine i zaobljenosti radi daćemo je onakvu kakva je ona na izvoru, po mogućstvu ne remeteći dramski ton ekspozicije Platonove.

U petoj knjizi Države dva Platonova brata lagano protestuju što Sokrat nije rasvetlio jedan važan deo svo­ga izlaganja o uređenju države. Jer, vele oni, nije im os­talo neopaženo da je on kazao kako će u novoj državi postojati zajednica žena i dece. Glaukon i Adeimantos, dve ličnosti dijaloga, navaljuju da se neodložno reši pi­tanje o ženama i o porodici, kao vrlo aktuelno. Platonov Sokrat se malo usteže; raspravljanje će povući za sobom druga pitanja, a i njegovi neočekivani predloži izgledaće neizvodljivi i čudni. Najzad se ipak odlučuje da kaže svoju koncepciju: pre svega, ženama se mora dati pra­vo da učestvuju u svima sužbama u kojima učestvuju ljudi iz prva dva staleža idealne države (a u njoj, po Platonovoj zamisli, postoje tri staleža: državnički, vo­jnički i zanatlijski sa zemljoradničkim). A ako žene tre­ba da služe istim ciljevima kojima ljudi, onda se one moraju i obrazovati isto kao ljudi. Dakle i žene moraju da uče muziku i gimnastiku. Gimnastikom će očeličiti telo, a muzikom će kultivisati dušu; upravo, muziku će učiti da ne bi gimnastikom postale suviše surove, a gim­nastiku da ne bi muzikom postale suviše meke. Isto tako žene treba da se vežbaju i u ratnoj veštini. Reći će se, možda, da je ovo poslednje protivno običaju, i zato smešno, ali Sokrat misli da se treba odupreti navici i onome stoje uobičajeno, jer je nedavno još Grcima iz­gledalo sramno i smešno ono što sad samo još varvarima takvo izgleda.

Pošto je osetio da se postepeno sasvim udaljio od onoga što njegovim sagovornicima može da bude sh­vatljivo, Platonov Sokrat sad pokušava da dialektičkim raščlanjavanjem obvije svoju teoriju pristupačnošću. Da li je priroda žene takva da ona može da učestvuje u svi­ma poslovima čovekovim, ili da li možda ne može ni u jednom, ili može u jednima, a u drugima ne može, i u koju od ovih klasa spadaju ratne dužnosti? Da li se že­na po svojoj prirodi bitno razlikuje od čoveka? Mogla bi se staviti ova objekcija – jer „veština protivrečenja ima veliku snagu“: svi su se, ranije, složili da razne pri­rode treba da se bave raznim stvarima; međutim (ako se primi daje priroda čoveka i žene različita) sad se slažu u tome da razne prirode moraju da se bave istim stvari­ma. U stvari, ne postoji nijedan posao za ženu kao ženu, niti za Čoveka kao Čoveka, jer su među oba roda prirodne sposobnosti na isti način podeljene; zato žena može da vrši sve poslove koje i čovek, ali je u svima njima žena slabija nego čovek. Žene će, dakle, moći da se vežbaju u borilištima, jer će se, u mesto haljinom, zaogrnuti vr­linom; one će, dalje, uzimati učešća na zajedničkim gozbama, u ratu, i u svim državnim službama. Pri tome ne treba zaboravljati da se ženama moraju davati lakše dužnosti, zbog toga što je njihov rod slabiji. Izuzetno, kad se pokažu podobnima za to, žene će zauzeti najviša mesta u državi, i uzdići će se čak i do posmatranja ide­je dobra.

Došli smo do najčudnije tačke u ovome pitanju: po Platonu, žene su zajedničke, a deca su opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svoga sina, niti sin poznaje svoga oca. Ideja Platonova nije promis­kuitet, nego on traži da se zaključuju privrmeni brakovi između zdravih ljudi i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore ljude; po­tomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano. Zakonom će se određivati izvesne svečanosti, na kojima će se mlada i mladoženja vezati religioznim ceremonijama, žrtvama i pesmama za tu priliku naročito spevanim. Zapovednici će propisivati broj tih svadba, uzimajući u obzir ratove, bolesti i katastrofe, da varoš ne bi postala ni suviše bo­gata, ni suviše siromašna u stanovništvu.

Decu treba da rađaju roditelji u dobu kad su im telesne i duhovne osobine najviše razvijene: žene od 20-40g.; a ljudi od 30-55g. Deca koju dobiju stariji ili mlađi roditelji, ili oni čiju vezu vlast nije sankcionisala, sma­traju se kao nezakonita.

Majke koje imaju mnogo mleka, hrane decupromis­cue. Vlast, naročito za to određena, upotrebljava razne veštine da one ne poznadu svoju decu. Dalje neguju mališane dadilje koje stanuju u odvojenom delu varoši, jer se majke vraćaju svojim javnim poslovima. Zajed­nicu dece Platon plemenito motiviše: sva deca treba da budu podjednako voljena, i da u svima starijima vide svoje roditelje, a u svoj deci svoju braću i sestre. Brak i porodica razvijaju antisocijalana i antidržavna osećanja; zato je najbolja ona država gde ne postoji svojina, i čiji su članovi organski povezani, kao delovi tela. Pla­ton dovoljno oštro ističe kolika će biti dobit kad se otklo­ne dva uzroka disharmonije između države i ličnosti, naime svojina i porodica. Pošto u njegovoj državi dva viša staleža neće imati ničega, sem tela, oni će biti razrešeni svih sporova oko imanja i novca. A ukidanjem po­jedinačnih porodica koje su često u neprijateljstvu, i go­tovo uvek tuđe jedna drugoj, zato što nemaju zajedničke interese, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Slobodni od svih neprijatnosti, građani će živeti bolje od pobednika na olimpiskim igrama, jer će i oni i njihova deca dobijati od države hranu i sve što je za ži­vot potrebno, čak će biti i sahranjivani o državnom tro­šku.

Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristo­kratskog komunizma (jer, po njemu, komunizam nije za masu, nego samo za više ljude; on najnižem staležu svo­je države daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi. I ako je komunistički projekat Platonov do sada ostao utopija, njegova koncepcija da žena može i treba da deli sve poslove sa čovekom, i da učestvuje u svim pozivima u kojima i on, sve se pot­punije ostvaruje. Vizionerski genije Platonov prvi je pro­dro u istinu da između čovekovih i ženinih podobnosti za rad ne postoji nikakva bitna, kvalitativna razlika, nego samo kvantitativna; da žena nema drukčiju priro­du nego čovek, nego da je samo finija, i zato donekle slabije konstitucije od čoveka. Zato je on objavio da ne postoji razlika u sposobnostima čoveka i žene koja bi bila odlučna za izbor poziva, i širokogrudo priznao da žene izuzetno mogu svojom razvijenošću da daleko za sobom ostave ljude. Koliko je svežija i istinitija argu­mentacija velikoga filozofa iz V veka pre Hrista od argumentacije po nekog intelektualca iz XX veka posle Hrista, koji će se čak pozvati i na autoritet primitivnih naroda, kod kojih je žena još uvek rob, da bi onemogu­ćio modernoj ženi pravo na pozive za koje je pokazala dovoljno zrelosti i spreme!

(Ženski pokret, Beograd, oktobar 1923, str. 340-344)

[…]

PITAGOREIČARKA THEANA

Za vreme razvijanja i formiranja savršeno harmo­nične i u svim granama skoro podjednako izrađene grč­ke kulture postojala je, pored mnogih drugih retkih re­zultata, jedna neobična pojava – pojava žena – filozofa. Dostaje znatan broj Grkinja što su se bavile filozofi­jom. Izvanredna predisponiranost grčkog naroda za filo­zofiranje nije bila isključivi dar ljudi, ona je bila dodeljena i grčkim ženama. Otuda je istorija grčke filozofije imala da zabeleži čudnu figuru kiničarke Hiparhije, ko­ja je principe svoje škole doslovno sprovodila u delo, i visoko naučnu delatnost aleksandrijske filozofkinje Hi-patije, koja je, živeći u nesređenostima jednoga prelaznoga perioda, strahovito završila, kamenovana od jedne rulje izbezumljenih hrišćana. Zatim, bilo je oduševljenih pristalica platonizma i, naročito, neoplatonizma, koji je svojim tendencijama ka čudu i mađiji jako privlačio sklonosti žena.

Ali ne samo daje bilo filozofkinja kada se Grčka mudrost o svetu utvrdila i utemeljila, nego je bilo žena koje su pripadale već po hronološkom redu drugoj filo­zofskoj školi u grčkoj, pitagoreizmu. Može biti daje pitagorejski savez, prvobitno osnovan u cilju da svoje sledbenike moralno podigne i rligijski prečisti, pa docnije postepeno razvijan na sve eminentnijoj naučnoj i filozofskoj osnovi, svojim etičkim programom i sadrži­nom bio naročito blizak ženama. U svakom slučaju ne­sumnjivo je da su, čim je Pitagora osnovao svoju školu, iz raznih krajeva grčkih dolazili učitelju i mnogi učeni­ci, i mnoge učenice. Pitagoreičarka je padala u oči kao markantna i izrazita figura; otuda su je docniji komični pesnici iskoristili za svoje koncepcije.

Među Pitagoreičarkama najpoznatija je bila Theana.

O  njenoj ličnosti do nas su sačuvani samo neodređeni i u maglu zavijeni izveštaji. Jedni stari pisci tvrde daje ona bila kći Pitagorina, a supruga Prontinosa, jednoga od najstarijih Pitagorejaca. Međutim, po verovatnijim svedočenjima drugih pisaca, Theana je bila kći Prontinosa ili Pitonaksa, a žena Pitagorina. U svome delu o Pitagorinom životu Porfirije kaže daje, od sviju Pitago­reičarka, jedino Theana postala slavna. Theani su docnije pripisani nekoliki spisi, ali izgleda da je jedan deo njih neautentičan. Tako će biti daje tek kasnijega po­rekla delo Opobožnosti koje se njoj pridaje. Ali svakako će biti da je Theana doista autorka sedam pisama o vaspitanju dece i o gazdinstvu, jer njihov predmet pot­puno odgovara interesu jedne obrazovane Grkinje nje­nog doba. U knjizi o grčkim filozofima, sačuvanoj pod imenom Diogena Laercija, ostala su nam tri pisma Thea­nina što dovoljnu svetlost bacaju na njenu pravoumnost i na sigurnost sa kojom je izvodila zaključke o prak­tičnome životu.

Predmet prvog pisma, upućenoga Grkinji Eubuli, jeste vaspitanje dece. U njemu Theana ističe kako je dužnost dobre majke da uči decu mudroj umerenosti. Zbog toga ona treba da im duh navikava na rad, a da im telo ne čini suviše razneženim. U opšte, Pitagoreičarka preporučuje da se deca navikavaju na izdržljivost, na podnošenje gladi i žeđi, hladnoće i zime. Theanine ide­je o vaspitanju sasvim su podudarne spartanskima, jer i ona smatra da razmekšanost u detinjstvu može kobno da se osveti odraslim ljudima.

Drugo pismo napisano je kao uteha jednoj ljubomor­noj ženi. Theana, na vrlo konservativan način, umiruje Nikostratu koja je očajna zato što njen muž izdržava drugu ženu. „Ti, draga moja, ne treba to da činiš, jer se vrlina jedne supruge ne sastoji u tome da vodi nadzor nad svojim mužem, nego u tome da ga podnosi.“ Dalje dokazuje da su veze čoveka sa zakonitom ženom najjače, jer njih vezuje korist.,,A korisno je ne mešati zlo sa zlim, i ludosti ne dodavati ludost. Izvesni prestupi, prijateljice moja, kuđenjem se sve više podstiču, a ćutanjem se utišavaju, slični vatri za koju se kaže daje mir gasi. Ako upućuješ prekore čoveku koji hoće da spase privid i da ostane skriven od tebe, onda ti skidaš pokri­vač sa njegove strasti, te će on otvoreno grešiti.“ Theana optimistički skreće ljubomornoj ženi pažnju na to da će njenome mužu ljubavnica dosaditi, jer ga za nju vezuje strast, koja je kratkoga veka. On će brzo uvideti svoju krivicu, i ponovo se ženi okrenuti. A žena treba da se odlikuje prijatnim ponašanjem prema mužu, brigom za kuću, lepim ophođenjem prema prijateljicama i iskre­nom ljubavlju prema deci. „Jer lepo etičko ponašanje pribavlja čast, čak i naklonost neprijatelja. Ako ga ti bu­deš poštovala, on će se postideti i pre će hteti da se sa tobom izmiri… jer kao što bolest tela čini još prijatnijim zdravlje što posle nje dolazi, tako su, među prijateljima, posle svađe izmirenja još srdačnija.“ Theana nikako ne odstupa od svojih metoda krajnje pomirljivosti koje se nama danas čine veoma problematične; zato nalaže pri­jateljici da se nikako ne razdvaja od muža, i da se ne sveti njegovoj ljubavnici. „Kao što se bolesne oči ne smeju dodirivati rukama, tako ti ne uvećavaj sama svo­je jade. Ti ćeš strast lakše savladati, ako budeš istrajala dokraja.“

Ma da vrlo sporni, ovi saveti Pitagoreičarkini dokaziju daje ona imala jedno izrađeno praktično stanovište koga je dosledno sprovodila u svim prilikama.

U trećem pismu Theana upućuje Grkinju Palisto kako da postupa sa služavkama. Filozofkinja razlaže da robinje imaju ljudsku prirodu; zato se ne treba sa njima grubo ophoditi i preopterećivati ih poslovima, nego va­lja zadovoljavati njihove potrebe, dobro ih hraniti i bla­go kažnjavati. Theana naročito ustaje protiv svirepoga tretiranja robinja. Međutim, „ako rđavština robinja ne može da se pobedi, valja ih prodati, i na taj način ih se oprostiti. Jer ono što je za nas neupotrebljivo, to treba dati drugom gospodaru“. Naglašava da veličina prestu­pa služavke treba daje srazmerna kaznama. Ukazuje na to da svirepa gospodarica lako može jednoga dana da ostane sasvim sama. „Dakle, prijateljice moja, imaj na umu da suviše otpušteni muzički instrumenti ne proiz­vode tonove, a da se suviše zategnuti instrumenti kida­ju. Tako biva i sa robinjama. Suviše veliki obziri izazi­vaju disonanciju u njihovoj poslušnosti, a nepotrebna prenapregnutost izaziva izopačenje njihove prirode. Pre­ma tome moraš imati na umu daje srednji put uvek naj­bolji.“ Po ovome zaključku se vidi daje doba kad je živela Theana još pod neposrednom sugestijom izreka sedmorice mudraca daje najbolje održavati meru, i da ništa ne treba da je suviše.

Refleksije pitagoreičarke Theane pokazuju jednu ne­sumnjivu naprednost, kada se izuzmu njeni stavovi o položaju žene u braku, koji se danas više ne mogu odr­žati, a koji dokazuju, koliko je i najrazvijenijim Grkinjama u to daleko doba bilo nemoguće da se odlučno otkinu od tradicije. Pri svem tom, tim stavovima daju nesumnjivu vrednost žive i duboke analogije, koje je samo jedna žena prekaljena u praktičnoj mudrosti mogla dati. U Theaninim savetima o podizanju dece i ophođe­nju sa robinjama ogleda se jedna umesna težnja ka če-ličenju duha i tela i ka anticizmu i blagosti. Može se reći da u koliko Pitegoreičarka ima skučene poglede o prav­ima udate žene, da utoliko njeni vidici postaju prostraniji i filozofski sigurniji u odnosu na pitanja o podizanju dece i na prava robinja.

U svakome slučaju Theanina pisma ostaju jedan in­teresantan dokument o načinu mišljenja i ubeđenjima svakako najobrazovanije žene onoga vremena i možda najstarije grčke filozofkinje.

(Pravda, Beograd, 6,7. i 8. januar 1927, str. 9)

(Ksenija Anastasijević, str. 57-89, 131-137, Portreti žena, priredila Ljiljana Vuletić, Plavi jahač group, Beograd, 2010 g.)

Nova knjiga “ISTORIJA FILOZOFIJE II“


Danas se pojavila moja druga knjiga u Zagrebu i Mostaru. Šta reći? Preneću pismo cenjenog A. Kujundzića, pisca, filozofa i pesnika iz BiH-a, inače recezenta prve knjige i velikog borca za građanske slobode.

Poštovani gospodine Milić!

Jutros sam obradovan pojavljivanjem Vaše knjige koju sam već preuzeo i kojoj se uistinu radujem! ČESTITAM! Puno je tih historia napisano, ali niti jedna ne odiše svježinom i šarmom kao Vaše. To nije čudo, Vi ste mlad čovjek s lijepom širinom i otvorenošću prema filosofskoj misli i svijetu i općenito.

Pouzdano, znate bolje, nego li moja malenkost, kako i koliko je katastrofalna europocentričnost filosofske misli! A Vi to hrabro otvarate idući na Istok…Svaka VAM čast!
Pouzdano, pred Vama je puno posla i puno uspjeha. Posebno me interesiraju Vaši antropološki radovi.
S poštovanjem i srdačnim pozdravima, a

Knjigu možete downloadovati na sledećem sajtu:

http://www.digitalne-knjige.com/milic2.php

http://www.digitalne-knjige.com/naslovna.php

http://www.digitalne-knjige.com/sveknjige.php

http://www.digitalne-knjige.com/filozofija.php

http://www.digitalne-knjige.com/p165.php

http://www.digitalne-knjige.com/007/milic2/

http://tacno.net/

sv. JOVAN DAMASKIN, sv. GRIGORIJE PALAMA – izvod iz dela


IKONOBORCI: SV. JOVAN DAMASKIN.

JOVAN DAMASKIN – izbor iz dela

Ikonoborci

Apologetska slova protiv opadača svetih ikona

(II, 4) Neprijatelj istine i protivnik spasenja ljudi koji je u svoje vreme prevario ne samo mnogobošce nego čak i same sinove Izrailjeve da prave slike demona i bezbožnih ljudi i ptica i životinja i gmizavaca, i da im se klanjaju kao bogovima, pokušava sada da unese nemir u spokojnu Crkvu Božju, ustima nepravednika i jezikom lukavim rečima Božjim zlo podmećući i trudeći se da njegovu ružnoću i mračni vid prikrije i da srca vernih pomeri iz istinskog i Ocima predanog običaja (Š, 2). Jer ustadoše neki govoreći da ne treba slikati i predlagati za gledanje i proslavljanje i divljenje i revnovanje Hristova spasonosna čudesa i stradanja, kao ni junačke podvige Svetih protiv đavola. A ko ne uviđa od onih koji imaju božansko znanje i duhovnu mudrost da se tu radi o đavoljem podmetanju? Jer on ne želi da bude objavljen njegov poraz i posramljenje niti slava Božja i njegovih Svetih da bude opisana.

(II, 5) I zaista, ako bismo mi pravili sliku (ikonu) nevidljivog Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike (ikone) ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji n po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu i težinu i oblik i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. Jer kao što kaže božanski Apostol: „Sada vidimo u ogledalu i u zagonetci” (1. Kor. 13,12). A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela. Jer po rečima božanskog Grigorija, ma koliko se um trudio nije u stanju da izađe iz telesnosti.[…]

(1,9) No, pošto je reč o ikoni i poklonjenju, daj da objasnimo tu reč o njima. Ikona je slika (podobije) koja karakteriše prvolik tako što poseduje i određenu razliku u odnosu na njega. Jer ikona nije po svemu slična sa pralikom (arhetipom). Živa pak ikona nevidljivoga Boga, prirodna i nepromenljiva, Sin, koji nosi u sebi celoga Oca, poseduje po svemu istovetnost sa njim, razlikujući se jedino uzročnošću. Jer Otac je prirodni uzrok a Sin prouzročeni. Otac nije iz Sina nego Sin iz Oca. Od njega doduše jeste, ali nema biće posle njega, tj. posle rodivšeg ga Oca.

(1,10) I u Bogu postoje ikone i paradigme (prauzori) onoga što je od njega nastalo, tj. njegov predvečni savet, večno istovetni. Jer ono što je Božansko po svemu je nepromenljivo i nema u njemu promene ili senke izmene. Sveti Dionisije, duboki znalac božanskih stvari, koji je razmišljao o Bogu bogonadahnut, naziva ove ikone i paradigme (prauzore)  predodređenjima. Jer u njegovom savetuje pre svoga nastanka ucrtano i naslikano sve ono što je on predodredio i što će neizostavno biti, slično čoveku koji namerava da sagradi kuću te najpre ocrtava i odslikava njen plan u svome umu.[…]

(1.12) Ikona se takođe zove i ono što tajanstveno ocrtava ono što će se dogoditi u budućnosti, kao na primer: kivot i štap i sasud, Svetu Bogorodicu; kao što je zmija ukazanja na Onoga koji je preko Krsta uništio svezlu Zmiju, ili more, voda i oblak na Duha krštenja.[…]

(III, 16) Prvo, šta je ikona?  Ikona je podobije (slika) i prikazanje i izobraženje nekoga, koje sobom pokazuje ono što je naslikano. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto. Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi niti misli niti govori niti oseća niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin a ne otac.[…]

(Š, 26) Ko je prvi naslikao ikonu? Sam Bog je prvi rodio Jedinorodnog Sina svoga, svoju živu ikonu, prirodnu, nepromenljivo obličje svoje večnosti. Stvorio je i čoveka po liku (ikoni) svojem i podobiju (Post 1,26). I Adam vide Boga i ču glas nogu njegovih dok je hodio u predvečerje, i sakri se u Raju   (Post 3,8). I Jakov je video Boga i rvao se s njim (Post 32,24), što znači da mu se Bog javio kao čovek. I Moisije ga vide kao ozadinu čovečiju (Izl. 33,23) i Isaija kao čoveka ga vide kako sedi na prestolu (Is. 6,1). Takođe i Danilo vide obličje čoveka i kao Sina čovečjega, došavšega ka Starome danima (Dan. 7,13). No, niko nije video prirodu Božju nego samo obraz () i ikonu (sliku) onoga što će se dogoditi u budućnosti. Jer je trebalo da Sin i Logos Božji nevidljivi postane istinski čovek, da bi se sjedinio sa našom prirodom i javio na zemlji.

Zato su se svi koji su videli obraz i ikonu (sliku) budućega poklonili, kao što kaže Apostol Pavle u poslanici Jevrejima: „U vjeri pomriješe svi ovi ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih vidješe iz daleka i celivaše” (Jevr 11,13). Zar onda da ja ne naslikam ikonu Onoga koji je radi mene postao vidljiv prirodom tela i zar da mu se ne poklonim i da mu ne odam počast preko poklonjenja i počasti ikoni? Avram je video ne prirodu Božju („Boga niko nikad nije video”, Jn. 1,18) nego ikonu Boga, i pavši ničice pokloni se (Post 17,17). Isus Navin vide ne prirodu anđela, nego ikonu (sliku) (priroda anđela se ne da videti telesnim očima) i pavši pokloni se (Is. Nav. 5,14); slično i Danilo (anđeo nije Bog nego stvorenje i sluga koji predstoji Bogu) pokloni se anđelu ne kao Bogu, nego kao Božjem predstojniku i služitelju (Dan. 8,18).

Zašto onda da i ja ne slikam ikonu prijatelja Hristovih i da im se ne poklonim, ne kao bogovima, nego kao ikonama prijatelja Božjih? Jer ni Isus Navin ni Danilo se nisu poklonili anđelima koje su videli kao bogovima. Tako se ni ja ne poklanjam ikoni kao Bogu, nego preko ikona i Svetih prinosim Bogu poklonjenje i čast radi koga čestvujem i njegove prijatelje i smerno uvažavam. Jer Bog se nije sjedinio sa prirodom anđela nego se sjedinio sa prirodom ljudi. Bog nije postao anđeo, nego je Bog postao po prirodi i istinski čovek: „Jer zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avramovu” (Jevr 2,16).    Nije priroda anđela postala Sin Božji po ipostasi, nego je ljudska priroda postala Sin Božji poipostasi (ličnosti). Nisu se anđeli prisajedinili ni postali zajedničari božanske prirode nego energije i blagodati, a ljudi se prisajedinjuju i postaju zajedničari božanske prirode (2 Petr 1,4): oni ljudi koji se pričešćuju telom Hristovim svetim i piju krv njegovu časnu.

Jer se (ljudska priroda) sjedinila ipostasno sa Božanstvom, tako da su dve prirode sjedinjene nerazdeljivo u telu Hristovom kojim se mi pričešćujemo, te sa dve prirode opštimo, tela telesno, Božanstva duhovno, bolje reći  s obadve uzajamno. Pri tom se ipostasno ne poistovećujemo (jer prvo postojimo pa se onda sjedinjujemo) nego po prožimanju tela i krvi. Pa kako onda da nisu veći od anđela oni koji držanjem zapovesti čuvaju istinsko sjedinjenje. Naša priroda je unekoliko umanjena od anđelske zbog smrti i tromosti tela alije blagovoljenjem i sjedinjenjem sa Bogom postala veća od anđela. Jer pred njom koja sedi na prestolu slave u Hristu, anđeli stoje sa strahom i trepetom i staće pred nju ustrašeni na Dan sudnji. Sveto pismo njih ne naziva sapričasnicima i zajedničarima božanske prirode („jer su svi duhovi koji bogosluže, šiljani na služenje onima koji će naslediti spasenje”, Jevr 1,14), niti da će sacarovati ni biti saproslavljeni, niti da će sesti za Očevom trpezom, a Sveti su nazvani sinovi Božji i naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Zato poštujem Svete i saproslavljam sluge i prijatelje i sunaslednike Hristove, sluge po prirodi i prijatelje po slobodnom opredeljenju i sinove i naslednike po božanskoj blagodati, kao što Gospod kaže Ocu.

(sv. Jovan Damaskin, Pouke)

****

GRIGORIJE PALAMA – izbor iz dela

Isihasti

 

O međusobnom miru, izgovorena tri dana nakon dolaska (Sv. Grigorija Palame) u Solun

1.Svi smo mi braća, jer nas je sazdao jedan Gospodar i Tvorac, i u tom smislu smo zadobili zajedničkog Oca. Međutim, to opšte bratstvo imamo i u odnosu na beslovesnu, pa čak i na neživu (neosetljivu, neoduševljenu) prirodu. Osim toga, mi smo jedan drugome braća i zato što smo svi potekli od jednog, zemnorodnog Adama, i zato što smo jedino mi stvoreni po obrazu Božijem. Ovo je zajedničko i nama i svim narodima uopšte.

Pored toga, mi smo jedan drugome braća i time što smo istoga roda i što živimo u istom mestu. Najzad, braća smo i po bogatstvu da imamo zajedničku Majku – Svetu Crkvu i blagočašće (pobožnost), kojoj je Načalnik i Savršitelj Hristos, istinski Sin Božiji, Koji ne samo da je naš Bog, nego je blagoizvoleo da nam bude i Brat i Otac, i ne samo to, nego i Glava Koja sve nas sabira u jedno Telo i čini da budemo udovi jedan drugom i Njemu Samom. Kada se posle Svog trodnevnog vaskrsenja iz mrtvih javio ženama koje su došle na grob, Gospod je rekao: Idite, te javite braći Mojoj neka idu u Galileju, i tamo će Me videti (Mt. 28; 10). Vidite li kako nas je udostojio da Se nazove našim bratom? Zato i apostol za Njega kaže: Ne prisajedini se angelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu: stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći (Jevr. 2; 16-17). Međutim, kako je Hristos i naš Otac Koji nas je preporodio kroz sveto Krštenje i Svojom božanskom blagodaću, On Svoje učenike naziva “decom” i, odlazeći na spasonosno Stradanje objavljuje da ih neće ostaviti kao siročiće. Tako apostol opet kaže: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2; 14). Pavle je uveren da smo svi mi u Hristu jedno Telo i kaže: A viste Telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27). I kao što je telo jedno a ima mnoge udove, tako i udovi imaju jedno telo i, premda su mnogi, čine (obrazuju) jedno telo. Tako je i sa Hristom, budući da smo u jednom Duhu svi kršteni u jedno Telo.

3. Za nas je, dakle, braćo, bila jedna banja preporođenja i rođenja u Bogu: jedna vera, jedna nada, jedan Bog nad svima, kroz sve i u svima nama, Koji nas je božanskom ljubavlju sabrao oko Sebe i učinio da budemo udovi jedan drugome i Njemu Samom. Međutim, dejstvovanjem lukavoga nastupila je mržnja jednih prema drugima i proterala ljubav. Tačnije rečeno, to se nije dogodilo samo jednom, nego se ona (mržnja) više puta ponavljala, uništavajući naše jedinstvo u ljubavi jednih prema drugima i prema Bogu. Ona ne samo da zajedničke udove grada razlučuje jedne od drugih i čini da budu kao oduzeti (paralizovani), nego te strane (stranke, partije) suprotstavlja jedne drugima i podstiče saplemenike ne nepomirljive razdore, pometnje i nerede. Postigavši da saplemenici postanu protivnici i učinivši da grad izgleda tako kao da su njime zagospodarili neprijatelji, podstakla je (ta mržnja) grad da sažaljeva samoga sebe, da prema sebi samome postane zlonameran i neprijateljski raspoložen. Budući u tom mrskom položaju, postao je (grad) samome sebi zagonetka.

4. Ko su ti što pustoše grad, što ponekad ruše kuće i otimaju ono što je u kućama? Ko su ti što mahnito progone gospodare ovih kuća i gaje pogubna (smrtonosna, ubistvena) osećanja prema njima, nemilosrdna i nečovečna? Zar to nisu sami žitelji ovoga grada?! Ko su oni što trpe tako veliko bezumlje i urlike, napade i nasrtaje? Zar to nisu oni isti žitelji ovoga grada, od kojih se on (grad) nekada naslađivao tolikim dobrima? O, kakvo stradanje! Avaj, kakva velika nesreća! Grad vojuje sam sa sobom, zaratio je sa sobom samim, gazi se svojim sopstvenim nogama, ruši se svojim sopstvenim rukama, odzvanja svojim sopstvenim uzvicima. Ono što je kod njega dobro biva prezreno, dok ono što je neplemenito i rđavo zlosrećno preovladava. Zar ova bolest koja vas je zadesila nije mnogo gora od one koju su imali oduzeti (raslabljeni, paralizovani) opisani u Evanđelju? Koliko su ova zlodela gora i štetnija od njihovog nedelanja?

5. Vi, međutim, nemojte da se srdite što ovo čujete. Ja vam to ne govorim zato da bih vas kudio, nego da biste, ako sada budete trezveni, poznali svoju bolest. Na taj način ćete potražiti razlog zbog kojeg ste u nju pali i poželeti ozdravljenje a zatim se pobrinuti i za svoje isceljenje, da ga zadobijete i sačuvate kada vam Bog podari i osnaži to isceljenje, kao što je učinio i sa onima raslabljenima (paralizovanima, oduzetima). On ih, dakle, nije samo iscelio, nego im je dao i snagu, kako bi svaki od njih ustao sa odra na kojem je ležao i nesmetano mogao da korača.

6. Šta je bio uzrok bolesti onih raslabljenih koje je iscelio? Njih je bilon dvojica: jedan je ležao pored Siloamske banje u Jerusalimu i drugi, kojeg su nosila četvorica, u Kapernaumu. Šta je, dakle, bilo uzrok njihove bolesti (slabosti)? Greh. Gospod je jednom od njih, videvši njegovu veru i pre telesnog isceljenja, rekao: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9, 2). Drugome je, našavši ga posle isceljenja, rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I kao što je kod njih greh i iz jednog i iz drugog prognao zdravlje a njih učinio oduzetima (raslabljenima, paralizovanima), tako je i kod vas zajednički greh prognao ljubav i učinio da jedan drugome postanete neprijatelji. Koji je drugi uzrok, ako ne greholjubiva volja, učinio da bude narušena vaša uzajamna veza, odnosno, ljubav prema Bogu i (ljubav) jednih prema drugima? Zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnošh, kaže Gospod u Evanđelju (Mt. 24,12) a kada se ljubav potpuno ohladi, ne mogu se održati božanska blagodat i briga.

7. Da bih vam kroz primer predstavio sadašnje stradanje, reći ću da je duša svakoga od nas slična kandilu, pri čemu su dobra dela ulje a ljubav fitilj nakojem, kao svetlost, počiva blagodat božanskog Duha. Kada, dakle, ponestane toga ulja, odnosno dobrih dela, onda nužno presušuje ljubav, koja kao fitilj postoji u duši. Tako se svetlost božanske blagodati i brige udaljuje od ljudi koji su proterali vrlinu i učinili da sa njom bude proterana i ljubav. Kada pak među njima (takvim ljudima) dođe do međusobne pometnje, Bog od njih odvraća Svoje lice, o čemu prorok David kaže: Odvratiš lice Svoje, i žalosše se (Ps. 104, 29). Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju.

8. Obratite se, dakle, na put Evanđelja Hristovog i čvrsto ga se pridržavajte, kako bi vaše jednomislije večno cvetalo i bilo postojano, pa će se i Gospod opet obratiti ka vama i na vama će, zajedno sa mirom, otpočinuti i blagodat božanstvenog Duha. Onaj raslabljeni iz Jerusalima ležao je pored Siloamske banje koja je isceljivala bolesne; tako se ni vi nikada niste u potpunosti udaljili od Crkve Hristove koja nagrađuje mirom. Međutim, kao što onaj čovek nije imao nikoga ko bi mu pomogao da primi blagodat od ove banje, tako ni ovde kod vas nije bilo pastira koji bi propovedao mir, sabirao rasejane udove i sastavljao ih jedne sa drugima a iz Tela Crkve Hristove odstranjivao bolest i slabost koje su se pojavile usled mržnje.

9. Sada smo već mi postavljeni i sa vama smo zajedno u Hristu, i u Hristu vas molimo, kao da vas On Sam moli kroz nas: izmirite se sa Bogom! Poznajte svoje međusobno srodstvo, ne samo po duši, nego i po telu, koje potiče od vaših predaka. Setite se onih pređašnjih mirnih dana: kakvim ste se dobrima tada naslađivali, a sada ste ih potpuno lišeni. Nemojte pomišljati na zlo i nemojte poželeti da na zlo uzvratite zlom, nego zlo pobeđujte dobrom. Prigrlite uzajamnu ljubav, da biste stekli ljubav Božiju i da biste pokazali svoju ljubav prema Njemu, jer oni koji ne vole svoju braću ne mogu da vole ni Boga, niti mogu da, kao plod ovoga (tj. ljubavi), zadobiju Njegovu božanstvenu blagodat i brigu.

10. Braćo, poslušajte mene koji sam vam sada došao i koji, saglasno zapovesti Gospodnjoj, pre svega svima vama i prema svima blagovestim mir. Pomozite mi u tome i oprostite jedan drugom ako je neko nekoga uvredio, kao što je i Hristos oprostio nama, da biste postali sinovi mira ili, drugačije rečeno, sinovi Božiji. On i jeste naš Mir koji od dve strane načinio jednu i srušio pregradu koja nas je razdvajala, pobedivši neprijateljstvo na Svom Krstu. On Sam je Svojim učenicima rekao – a posredstvom njih i nama – da, ulazeći u neki grad ili dom, tamo objavljujemo mir. U izmirenju se i sastoji čitavo delo Njegovog dolaska; upravo radi toga je, priklonivši nebesa, On sišao na zemlju, zato je David za Njega i prorekao: Zasijaće u dane Njegove pravda i mnoštvo mira (Ps. 71; 7); dok udrugom Psalmu opet za Njega kaže: On izriče mir narodu Svojemu i prepodobnima Svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 84; 8).

11. I angelska himna povodom Njegovog Rođenja pokazuje da je On sišao sa nebesa da bi nam doneo mir: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Kada je izvršio domostroj spasenja, On je Svojim učenicima u nasleđe ostavio mir, govoreći im: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14; 27), Mir imajte među sobom (Mk. 9; 50) i: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Poslednja molitva koju nam je dao ushodeći Svome Ocu takođe utvrđuje uzajamnu ljubav: Daj im, kaže, da svi jedno budu (Jn. 17; 21).

12. Neka, dakle, ne otpadnemo od otačke molitve i neka ne budemo odbačeni iz nasledstva Nebeskog Oca, niti lišeni pečata i znamenja pripadnosti Njemu, kao i usinovljenja, blagoslova i učeništva, kako ne bismo otpali od obećanog (večnog) života i bili udaljeni od duhovne bračne ložnice i stoga od Samog Oca, načalnika (gospodara) mira, začuli: „Ne poznajem vas, idite od Mene, jer ste uzrokovali mržnju, neprijateljstvo i sablazni“. Da nam se ne bi dogodilo da tako postradamo, On je posredstvom Svojih svetih učenika i apostola celom svetu poslao mir.

13. Zbog toga su oni u svojim besedama i poslanicama mir stavili pre svake druge reči, govoreći umesto uvoda: Blagodat vam i mir od Boga. I mi smo, kao služitelji u ovoj službi, objavili mir odmah po dolasku k vama i zajedno sa Pavlom govorimo vam: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jevr. 12,14). Ako bez mira sa svima niko neće videti Boga, zar će onda u budućem veku videti Boga onaj koji nije u miru čak ni sa svojim sunarodnicima? Naprotiv, neće li tada čuti: Neka se uzme bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,10)?! Neka vam se ne dogodi da čujete te strašne reči, nego se posredstvom mira, ljubavi i jednomislija izmirite i saberite u jedno i neka, prema Njegovom slatkom obećanju, i On bude među vama – Koji će nam olakšati teret sadašnjeg života, a kada dođe vreme, podariti večni život, slavu i Carstvo.

14. Kojega neka se svi mi udostojimo i neka ga zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Darovatelja mira, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

(Sv. Grigorije Palama, Gospode prosvetli tamu moju – Sabrane beside, 7–10)

 

 

MAKSIM ISPOVEDNIK – izvod iz dela


MAKSIM ISPOVEDNIK – izbor iz dela

 

Predgovor sv. Maksima Ispovednika delima svetog  Dionisija Areopagite

Plemenito poreklo i poznato bogatstvo velikog Dionisija pokazuje već i samo veće Atinjana u koje je izabran da odlučuje. Jer on beše jedan od Areopagita, kako to pokazuje božanstveni Luka prikazujući sveštena dela svetih apostola. Jer reče da je najsvetiji apostol Pavle, došavši u Atinu, ušao u rasprave sa nekima od filosofa epikurejaca, a i onih od stoika; pa pošto je propovedao veru u Gospoda našega Isusa Hrista i vaskrsenje mrtvih i sveopšti sud, bio je uhvaćen od nefilosofa (jer nisu od istinskih filosofa) i odveden na Aresov breg, i kada je tu javno govorio, odmah je neke (ljude) pridobio i ka svetlosti istine obratio, a (potom) dodaje: „I tako Pavle otide iz njihove sredine; a neki ljudi pristavši uz njega poverovaše, među kojima beše i Dionisije Areopagit, i žena po imenu Damara, i drugi sa njima (Dela ap. 17,33-34 ).

Mislim da nije uzalud od svih koji su tada poverovali kroz božanstvenog Pavla, bogonosni pisac (Luka) imenom pomenuo samo najizvrsnijeg Dionisija i uz njegovo ime pridodao zvanje jer napominje „Areopagit”. A još dodajem uz to: da je zbog izobilja mudrosti i priznatosti među Atinjanima njegovog besprekornog života spomenut zajedno sa svojim domom.  A treba znati da, kao što rekoh, nije svaki čovek mogao da bude član saveta koji je zasedao na Aresovom bregu, nego samo oni među Atinjanima koji su bili prvi rodom, bogatstvom i dobrim životom. Zato su samo istaknuti građani bilm postavljani da donose odluke u veću na Areopagu. Jer, u Atini je između devet postavljenih arhonata (starešina), trebalo sjediniti sudije Areopagite, kako kazuje Androtion u drugoj knjizi „Atida”, a kasnije se ovo veće na Areopagu uvećalo do pedeset i jednog istaknutog čoveka, kao što smo rekli, isključivo od evpatrida koji su se odlikovali i bogatstvom i mudrim životom, kako o tome kazuje Filohor u trećoj knjizi već spomenutih „Atida”.

Sud na Areopagu nalazio se izvan grada, a breg je tako nazvan (kao što mitotvore Atinjani), prema raspravi koju su na tom uzvišenju gradskog brda vodili Posejdon i Ares; jer, prema drevnim mitovima kod Atšana, na tom mestu je Posejdon okrivio Aresa da je ubio njegovog sina Alirotiona. I od tada, po imenu Aresa, ovaj breg naziva se Areopag, tj. Aresov breg. Areopagiti su presuđivali za sve prestupe i prekršaje zakona, kako o svemu tome govore Androtion u prvoj i Filohor u trećoj knjizi „Atida”.

Zbog toga, najbožanstvenijeg Pavla, kao javljaoca Boga, kako to ispriča istinoljubivi Luka, zaljubljenici u mudrost koju je Bog ludošću učinio, dovlače pred savet na Areopagu. Međutim, budući savetnik u to vreme među Areopagitima, sveveliki Dionisije dade svoj nepodmitivi glas istini duhonosnog Pavla, rekavši zbogom mnogoglagoljivosti glupe zvaničnosti Areopagita, da bi odmah prihvatio svetlost istinitoga i svevidećeg sudije misli (mišljenja), Hrista Isusa, jedinorodnoga Sina i Logosa Boga Oca, kojega je (Hrista) Pavle propovedao. Mada su u to vreme vladali Rimljani, oni su ipak Atini i Lakemoniji (Sparti) ostavili autonomiju; zbog toga su se Atinjaš još vladali pod upravom Areopagita. A Dionisije biva od moćnoga (čestitog) Pavla posvećen (naučen) u sve dogmate spasenja, a učiteljski ga je vaspitavao (rukovodio) veliki Jerotej, kako kazuje on sam (Dionisije). Onda je, prema onome šta se navodi u sedmoj knjizi „Apostolskih ustanova”, hristonosni Pavle postavio Dionisija za episkopa onih u Atini koji su poverovali. Dionisija Areopagita spominje i Dionisije, drevni episkop Korinćana, kao i Polikarp u svojoj poslanici Atinjanima.

Treba se diviti pravilnosti i mnogoučenosti ovog svetog Dionisija koji je zaista sa mnogim znanjem vodio besprekorna predanja Crkve i videti kako se pogrešna učenja kod jelinskih filosofa preobraćaju u istinu. Jer za žaljenje i saosećanje su nepažnja lenjih (nemarnih) istraživača blagovaspitanja, što svojom neukošću pokušavaju da mere dobro učenje i raspoloženje ostalih ljudi. Takvi, čitajući spise nekih, i usput ne prateći smisao onoga što se tu govori, odmah se okreću na nerasudno klevetanje tog pisca. I pošto uopšte nisu sposobni da pravilno shvate i da provere šta oni govore, trebalo bi da na same sebe okrenu gnjev i da uvek negoduju što nisu i oni, potrudivši se, doznali ono šta se odnosi na znanje; što nisu otišli sa ljubavlju da doznaju nauke kod onih koji su za to sposobni, te bi bili oslobođeni mnogih svojih nedoumica. Neki ljudi, međutim, ne boje se da božanstvenog Dionisija klevetaju za jeres, sasvim ne poznavajući učenje (jeretika); jer kad bi oni uporedili (to šta piše Dionisije) sa svakim pojedinim od osuđenih za jeres, razumeli bi da su učenja jeretika mnoštvo besmislica (koje su) daleko od njega (Dionisija) koliko i istinska svetlost od tame. Šta bi oni mogli da prigovore njegovom bogoslovlju o jedino obožavanoj Trojici?

Šta o Jednome od sve Sveblažene Trojice Isusu Hristu, jedinorodnome Bogu Logosu, koji je hteo da se potpuno očoveči? Zar nije On (Logos) uzeo dušu (našu) razumnu i zemno telo naše i (sve) ostalo što su pravoslavni učitelji ustanovili? Šta bi neko mogao sa razlogom prigovoriti onome što (Dionisije) govori o umnopoimanim i duhovnim ili čulnoopažanim (stvarima)? Ili o našem sveopštem vaskrsenju koje će biti sa ovim našim telom i ovom našom dušom i o tadašnjem pravednom sudu pravednika i onih koji to nisu? Jer na to se, da kažemo jednom rečju, odnosi naše spasenje, o čemu sada opširno govoriti nije umesno, jer će sva ova pitanja biti u svoje vreme protumačena po sholijama.

Da, kazuju oni, ali Dionisijeve spise ne beleži Jevsevije Pamfil, a ni Origen. Njima treba odgovoriti da je Jevsevije propustio mnogo toga da kaže jer mu mnogo toga nije došlo do ruku. A on i ne kaže da je sasvim sve sabrao, štaviše priznaje da postoji veliki broj knjiga koje nikako nisu došle do njega. A i ja bih mogao da spomenem mnoge knjige koje on nije imao, i to od pisaca koji su sa njegovih prostora, kao što su Imenije i Narkis koji su bili arhijereji u Jerusalimu. Ja sam čitao ponešto od Imenija. On (Jevsevije) nije popisao ni radove Pantena, ni Klimenta Rimskog, izuzev jedino dve poslanice, a drugo baš ništa. Jer Origen, ne znam da li od svih jedva četvoricu spomenu, a neki đakon rimski, po imenu Petar, kazivao mi je da su sva dela božanstvenog Dionisija sačuvana jer su pohranjena u biblioteci sveštenih knjiga u Rimu. Dionisije najviše piše troblaženom Timoteju, učeniku svetoga apostola Pavla, episkopu Efeskom, koji se, kao što je i normalno, mučio u sporovima ea efeskim vođama jonske filosofije, pa je pitao (Dionisija), kao poznavaoca spoljaclje filosofije, da mu pomogne kako bi se još bolje borio (protiv njih). I ništa čudno, pošto je i bogoljubivi Pavle koristio jelinske izreke, čitajući ih verovatno od onih koji su bili sa njim, koji su bili iskusni u jelinskoj filosofiji. I ovo dokazuje da ova dela istinoljubivo treba pripisati Dionisiju; jer to što on neumišljeno spominje izreke ljudi koji su živeli zajedno sa njim, a koje spominju božanska Dela apostolska, i mnogokorisne Poslanice bogoljubivog Pavla, pokazuje izvornost ovih spisa, a pogotovo od svega, sigurnost i ispravnost učenja.  Pošto neki govore da ova dela nisu Dionisijeva nego nekoga od kasnijih pisaca, onda je nužno da ga moraju smatrati za nekoga od zagriženih i neumesnih koji laže o sebi takve stvari da je bio zajedno sa apostolima, te da je pisao poslanice onima sa kojima nikada nije bio, i, po njima, nije ni pisao. Izmisliti za apostola Jovana koji se nalazi u izgnanstvu proroštvo da će se on opet vratiti u Aziju, i da će opet uobičajeno učiti, to je svojstveno čudaku koji brblja čudesa i koji sa manijom žudi da ima slavu nekakvog proroka.

A to da govori da se u trenutku stradanja Spasitelja on sa Apolofanijem nalazi u Heliopolju, gde su zajedno posmatrali i filosofirali o pomračenju sunca koje je tada, ni po prirodi, ni po redosledu, bilo; takođe govoriti o sebi da je skupa sa apostolima prisustvovao nošenju božanstvenog tela svete Bogorodice Marije, i navoditi reči Jeroteja, učitelja svoga, iz nadgrobnih reči (Njoj upućenih), izmisliti i poslanice i besede kao da su izgovorene učenicima apostola, koliko je to neumesno i dostojno osude i za običnog čoveka, a ne za čoveka uzvišenog po karakteru i znanju, koji nadmašuje sve čulne stvari i sjedinjuje se sa lepotama uma, a kroz njih, koliko je to moguće, Bogu.. Potrebni su, dakle, komentari koji objašnjavaju i koji valjano obuhvataju tumačenje (Dionisijevog) mnogoznalaštva; ali, nadajući se u Boga, izlažem skraćeno, koliko to knjiga dopušta, kroz sholije (komentare) sve ono šta mi se učinilo važnim i to činim po sledećem poretku spisa koji su mi do sada dospeli u ruke…

Ex scholiis diligentissimi viri

(Migne, PL. t. IV, col. 21-22)

Potrebno je znati da se neki od spoljašnjih filosofa, a ponajviše Proklo (Dijadoh), višestruko koriste umnim viđenjima blaženog Dionisija, štaviše i samim njegovim rečima. Iz toga se može pomisliti da su stariji između atinskih filosofa, prisvajajući njegove spise, sakrili ih kako on spominje u ovoj knjizi, kako bi se oni pokazali kao oci njegovih božanstvenih reči (učenja). No, po božanskoj ikonomiji (promislu) sada se javi ovaj spis da razobliči njihovu sujetu i podvalu. A da je njima uobičajeno da prisvajaju naše, o tome kazuje i božanstveni Vasilije (Veliki) u besedi ,,U početku beše Logos”, ovako kazujući: „Znam da mnogi od onih koji su izvan Logosa Istine visoko misle o svojoj svetskoj mudrosti, koji su se zadivili (Njemu) i usudili se da (Ga) ubroje u svoja dela. Jer, Đavo je lopov, i naše tajno nosi svojim učenicima…”. On, dakle, tako govori. A ovo jasno govori Numenije Pitagorejac: „Jer šta je Platon, do Mojsej koji govori atičkim dijalektom?”. Kako svedoči Jevsevije koji je kao episkop predvodio Keseriju Palestinsku, niko ni od hrišćana ni od protivnika ne može da porekne to da je, ne samo sad, nego i do Hristovog dolaska, uobičajeno bilo pristalicama spoljašnje mudrosti da kradu od naše istine…

Sagledateljna i delatna poglavlja, izabrana iz sedam stotina poglavlja grčkog dobrotoljublja

  1. Jedan je Bog beznačalni, nepostižni, koji u potpunosti ima silu bića, koji savršeno isključuje svaku misao ο kada i kako, s obzirom da je za sve nedostupan i da ga nikakva tvorevina ne može poznati u Njegovoj prirodi.
  2. Sve postojeće se naziva mislivim, poznatljivim: za njegovo poznanje postoje dokazna načela. Bog se, međutim, imenuje nemislivim. Ipak, na osnovu poznatljivog i mislivog se veruje da On jeste.
  3. Poznanja stvorenih stvari kao svoj dokaz imaju svoje sopstvene osnove (koje se stiču prirodnim putem). Njima se ona prirodno i određuju. Ο Bogu se, međutim, uz pomoć osnova koje se nalaze u tim stvarima, samo veruje da jeste. On blagočastivim daje ispovedanje i veru (tvrđu od svakog dokaza) da sam jeste. Vera je istinsko poznanje koje ima nedokaziva načela, budući uverenje ο stvarima koje prevazilaze um i slovo.
  4. Bog je načelo, sredina i kraj svega što postoji: počelo kao Tvorac, sredina kao Promislitelj, kraj kao Završitelj. Jer, kao što govori Pismo, od Njega i kroz Njega i radi Njega je sve (Rim.11,36).[…]

96 Boga poznajemo ne po suštini Njegovoj, nego po veličanstvenom delanju Njegovom i promislu o (Svojim) stvorenjima. Jer kroz njih kao kroz ogledalo mi vidimo Njegovu bezgraničnu dobrotu, mudrost i silu (sr. Rim. 1, 20).

97. Čisti um ili se nalazi u prostim pojmovima stvari ljudskih, ili u prirodnom sozercanju vidljivog, ili u sozercanju nevidljivog, ili u svetlosti Svete Trojice.[…]

100. Budući pak u Bogu, (um) ljubavlju raspaljivan traži najpre logose Njegove suštine, no ne nalazi od njih utehu sam po sebi, jer je to nemoguće i nesmestivo podjednako za svaku stvorenu prirodu. Utešava se onim što je oko Njegove prirode, što će reći (sozercanjem) o večnosti, beskrajnosti i neograničenosti, o dobroti, premudrosti i sili  sili tvoračkoj, promisliteljnoj i suditeljnoj za sva bića. I svakako je samo to shvatljivo o Njemu  Njegova beskrajnost, i to da nadumno Ga poznajući ništa u stvari ne znamo, kao što negde rekoše ljudi bogoslovi Grigorije i Dionisije.

(Sa grčkog preveo Ep. Artemije (Radoslavljević)

(Pravoslavna prezentacija VERUJEM –   http://www.verujem.org).

 

 

 

VIZANTIJSKA FILOZOFIJA – kratak pregled vizantijske filozofije


VIZANTIJSKA FILOZOFIJA

Kratak pregled razvoja vizantijske filozofije

Posle pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine, pred naletom germanskih plemena, centar duhovnog razvoja tokom celog srednjeg veka postaje Vizantija (Istočno Rimsko carstvo) ili „Vizantijski komonvelt’’, kako piše poznati vizantolog Dimitrije Obolenski. Ona to ostaje sve do pada Carigrada 1453. godine, kada je umesto krsta stavljen plumesec na crkvu Svete Sofije, a ona dobila ime Aja Sofija (tada gine Konstantin XI sin Manojla II i Jelene Dragaš, jedine Srpkinje koja je bila vizantijska carica). Vizantijska filozofija je prirodni i istorijski naslednik helenske filozofije. Ona se uglavnom razvijala u znaku novoplatonizma i mistike, nasuprot latinskom (zapadnom) hrišćanstvu, kojeje pod određenim istorijskim okolnostima, prihvatilo i razvijalo uglavnom sholastički aristotelovski racionalizam. Najvažnija tekovina vizantijske filozofije je svakako neoplatonistički prožet isihazam (grč. hesichia -tihovanje).

Novoplatonističko polazište

U prvoj fazi (od IV-VII veka), vizantijska filozofija je u znaku hristoloških i soterioloških rasprava, a pod velikim uticajem novoplatonizma. To je period posle prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kada filozofe zamenjuju apologeti i crkveni oci. Oni rade na sistematizaciji hrišćanskih dogmi, s obzirom da Isus Hristos Nazarećanin nije ostavio pisanog traga iza sebe. U tom smislu, poseban značaj je imalo učenje o Logosu, u tumačenju Aleksandrinaca Filona i Origena, kao i pisca četvrtog jevanđelja Novog zaveta Jovana Bogoslova. Najznačajnija imena vizantijske hrišćanske patrističke književnosti svakako su: sveti Vasilije Veliki, sveti Grigorije Bogoslov, sveti Jovan Zlatousti i Maksim Ispovednik.

IV vek se smatra „zlatnim vekom” vizantijske patristike, pre svega zahvaljujući delatnosti Kapadokijaca (Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Niski). Oni su stvorili uslove za pojavu zagonetnog mislioca Dionisija Areopagite. Korpus njegovih dela (O Božijim imenima, O nebeskoj hijerarhiji, O crkvenoj hijerarhiji, O mističkom bogoslovljui 10 pisama) imao je veliki uticaj na srednjovekovnu filozofiju i umetnost. Poredeći Avgustina i Areopagitu, C. Averincev zapravo utemeljuje kasniji rascep na katoličanstvo i pravoslavlje: „Kod Avgustina je ozbiljno prihvaćeno vremensko načelo. Tema areopagitskog korpusa jeste svet kao poredak, kao struktura, kao zakonoliko sapodređenje čulnog i nadčulnog, kao hijerarhije koja nepromenljivo prebiva u vanvremenskoj večnosti”. Posebno mesto u vizantijskoj filozofiji zauzima i Maksim Ispovednik (oko 580-662). On je u mladosti službovao kod cara Iraklija, zamonašio se, a zbog njegovih teoloških pogleda odsečen mu je jezik i desna ruka. Njegovom smrću 662. godine, na putu u kavkasko progonstvo završava se epoha pravoslavne patristike.

Crkva ga je kasnije kanonizovala i proglasila „ispovednikom istine”, čime su okončane tzv. hristološke rasprave. Prema ovom Origenovom nasledniku istorija sveta se deli na dva perioda: period pripreme za učovečenje Boga (koji se završava rođenjem Hrista) i period pripreme ljudi za oboženje (theosis). Ispovednik je svojom filozofijom uticao na Eriugenu, kao i poznate ruske religijske filozofe Fjodorova i Solovjova.

Ikonoborci i ikonobranioci

Drugi period vizantijske filozofije (VIII i IX vek) protiče u znaku ikonoklastičke krize (711-843). Ikonoborački pokretje naročito biojak u vreme careva Lava III i Konstantina V, a i car Teofilo (829-842) je bio veliki borac protiv poštovanja ikona pri bogosluženju. Ipak, pobedili su poštovaoci ikona – ali ne kao slika, već zbog likova koji su prikazani na njima. Na II Nikejskom vaseljenskom saboru 787. godine, uspostavljen je kult ikona u tom smislu. Iz tog perioda su najznačajniji spisi i radovi Teodora Studite, patrijarha Nikifora i čuvenog Jovana Damaskina (Joanis Damaskinos).

Dok su na Zapadu ikone tretirane kao „knjige za nepismene”, poštovaoci ikona na Istoku razvijali su teologiju. Zanimljivo je da Damaskinsvoje bogoslovlje zasniva na Aristotelovoj logici, a njegov kompilatorski kompedijum Istočnik znanja ima tri dela: Dijalektika (koja ce oslanja na Porfirijev Isagoge), O jeresima i Tačno izlaganje pravoslavne vere. U Dijalektici Damaskin daje više definicija filozofije od kojih je najpoznatija sledeća: „filozofija je saznanje božanskog i ljudskog, tj. vidljivog i nevidljivog.“ Za tek pohrišćanjene Slovene Damaskin je bio glavni autoritet, kao i patrijarh Fotije, koji je inspirisao Kirila i Metoda na njihovu misiju stvaranja glagoljice. U svakom slučaju, najsnažniji otpor vizantijskim ikonoklastičkim carevima i njihovom uništavanju ikona pružilo je pravoslavno monaštvo. Iako je sukob ikonoklastai ikonodula (ikonoboraca i ikonobranilaca) bio bogoslovske prirode, on je imao i političku dimenziju, jer je upravo u to vreme došlo do zahlađenja odnosa između Rima i Carigrada.

U knjizi „Vizantijska estetika“, Viktor Bičkov piše o estetizaciji unutrašnjeg iskustva pravoslavlja, ističući problematiku lika (ikone, slike) kao centralnu u celokupnoj vizantijskoj kulturi. On dokazuje kako pravoslavna duhovnost naginje mimetičkom liku(na primer, ikone), dok katolička umetnost i kultura naginju simboličkom liku(na primer, krst). Pavle Florenski piše kako je realizam suština hrišćanskog poimanja umetnosti, te da „ikonopisac izražava hrišćansku ontologiju, ne prisećajući se njenog učenja, nego filozofirajući svojom kičicom“. Mada, Florenski tvrdi kako Trojica postoje, jep postoji „Trojica” Rubljova, što je radikalno subjektivistička estetika – činjenica je da ikona postaje ikona tek pošto crkva prizna podudarnost slikanog lika sa iskonskim pravolikom, odnosno kada Crkva dopiše ime uz lik.

Bogumili

Treća faza obuhvata period od X-XIII veka, u kome su pored monaha isihasta, značajnu ulogu odigrali i bogumili. Izvori o bogumilskom pokretu su oskudni, i zbog toga su naša objašnjenja, razumevanja i vrednovanja bogumila hipotetičkog karaktera. Bogumilski pokret vodi poreklo iz Bugarske, a doktrina im je prožeta manihejskim učenjem o dualizmu dobra i zla. U vreme Kulin Bana bogumili su se ukorenili u Bosni. Međutim, veliki srpski župan Stefan Nemanja (1113-1199) prema bogumilimaje bio i lav i lisica. Oni su za njega bili najveći unutrašnji neprijatelj, i kao jeretici i opozicija nimalo mu nisu bili mili. Nemanja je proganjao bogumile, kao veliki inkvizitor. Istini za volju, bogumili su nastojali da izvrše sintezu vere u morala. Za njih je oltar tamo gde i ljudska duša. Bogu se može moliti i u prirodi. Verovatno su ih zato pogrdno i nazivali babunima i maslijanimašto govori o maniru etiketiranja kome su skloni vlastodršci. U Italiji se bogumili nazivaju patareni, a u Francuskoj albižani. Prema vizantologu Georgiju Ostrogorskom, bogumili su oštro odbijali svaki spoljašnji kult, sve crkvene obrede, pa i čitavu organizaciju hrišćanske crkve. Ustajući protiv vladajuće crkve, bogumili su ustajali i protiv postojećeg reda u svetu, koji je u crkvi nalazio najjači oslonac. To je bio pokret protesta protiv gospode, protiv moćnih i bogatih (1969:260).  Oni su smatrali da je duhovna vlast uzvišenija od svetovne, bar za onoliko koliko nebo nadvisuje Zemlju.

Bogumili su hrišćane smatrali idolopoklonicima, zbog fetišizma drvenog krsta, mošti i ikona. Za njih je zvanično bogosluženje bilo neiskreno „mnogoglagoljanje”. Čitali su obično samo Psalmei Oče naš. Bibliju su tumačili kritički. Na primer, govorili su da ako je Isus Hrist Bog, onda nije mogao biti rođen od smrtnice Marije, niti biti razapet na krstu. Prema bogumilima, Hrist nije mogao oživljavati mrtve, a naročito to nisu mogli sveci. Bogumili su vodili asketski život apstinirajući od mesa, vina i žena. I što je najgore, tvrdili su da je papa sam satana. Kao Šopenhauerove preteče, bili su protiv množenja i nastavljanja našeg roda, odnosno protiv produžavanja greha i patnje. Ova nova „vera” brzo ce širila na skoro sve staleže, pa su bogumile gonili i pravoslavci i katolici. Tako je Vukan Nemanjić prijavio papi u Rimu svoju strinu (Miroslavljevu ženu) i njenog brata Kulin bana, kao pomagače jeretika. U suštini, bogumile odlikuje fanatizam, sigurno ne manji od onog sa kojim su se Nemanjići borili za čistotu vere. Iako opravdava očeve čistke, Nemanjin „fizički sin, a duhovni otac” agapista Sava Nemanjić na delu primenjuje drugi metod, ili bar kombinuje više načina u borbi protiv jeretika. Umesto silom i gvozdenim mačem, Sava pokušava da iskoreni jeres ubeđivanjem, duhovnim mačem ili srpom (gladius spiritualis). U svakom slučaju, vreme i oganj su učinili svoje, pa Dušanov Zakonik propisuje da se bogumil samo žigoše po obrazu i da se protera. A u članu 85. stoji: „Ko reče babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati 100 perpera, ako li ne bude vlastelin, da plati 12 perpera i da se bije stati”.

Isihasti

Mada se elementi isihazma javljaju još u V veku, isihazam ipak doživljava kulminaciju u periodu od XIII – XV veka, u vreme delatnosti Grigorija Palame. Najznačajnije preteče isihazma su sveti Jovan Lestvičnik (VII vek) i sveti Simeon Novi Bogoslov (XI vek). Svoj doprinos razvoju isihazma dali su i: Maksim Ispovednik, Grigorije Niski, Grigorije Sinait, Petar Koriški, Prohor Pčinjski i drugi. Ipak, isihastički spor kulminira u 14. veku, a u njemu su uzeli učešća skoro svi poznati bogoslovi i filozofi toga doba: Varlaam Kalabrijski, Grigorije Palama, Nićifor Grigora, Grigorije Akindin, Nil Kavasila, Dimitrije Kidon i dr.

Jovan Lestvičnik (580-650) bio je iguman sinajskog manastira i autor čuvene „Lestvice”, gde navodi 30 stepenika asketizma i misticizma, koji vode u raj. Slično Pseudo-Dionisiju, on neoplatonistički pledira za posličenjes Bogom. Isihazam je zapravo srž pravoslavlja i vizantijske filozofije. Isihia je tihovanje, bezmolvije, bezglasni molben. Isihasti žive produhovljeno, spokojno i stišano. A kada i proslove, onda je to duše spasiteljna poruka, kao ona oca Grigorija: Usahnite svoju govorljivost, jer se na vreme treba pripremiti, tišina je jezik budućih vekova. Iskustva isihasta kao hrišćanskih mistika, srodna su iskustvima budističkih (jogini), jevrejskih (kabalisti) i muslimanskih (sufisti) mistika. Isihasti smisao vere vide u ljubavi, jer se jedino pomoću nje otkriva put istine.Ako je vera čovekojavljanje Bogu, ljubav je bogojavljanje ljudske duše. Za isihaste, u početku beše ljubav (eros), a ne smisao (logos). Ljubav je najbolji put za bogopoznanje i bogojavljenje. Boga dakle treba doživeti, pa onda o tome reći smernu i istinitu reč, sa svešću o njenoj neispunjenosti i nedorečenosti.

Isihasti podsećaju da je prvi čovekov greh bio greh protiv posta, tj. prvi ljudi nisu poštovali božju zapovest o uzdržavanju u raju. Post tako nije samo uzdržavanje od mrsne hrane, već prvenstveno uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela. Svaka duša ima, po isihastima, dva krila kojima leti ka nebu: post i molitva. Isihasti ipak ne preziru telo, iako su askete. Naime, od onog trenutka kada se Hrist Spas ovaplotio, ljudsko telo je postalo hram Duha Svetoga. A Hristovo vaskrsenje, koje je arhimedovska tačka hrišćanstva, daje nadu vernicima da će posle Strašnog suda i njihova tela vaskrsnuti. Tu nadu podgrevaju i netruležne mošti (moći) svetitelja. Zbog svojevrsnog redukcionizma isihasti liče na Lestvičnikove duhovne evnuhe:„Neki smatraju uškopljenike po prirodi srećnima, kao ljude koji su se  izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem” (1988:152). Želeći da ispunjava jevanđeljsku zapovest o neprestanoj molitvi, isihasti skraćuju Očenašu Isusovu molitvu, molitvu uma(a po nekima i molitvu srca)s kojom na usnama ležu i ustaju, žive i umiru: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga (grešnu)! Najbolji efekti se postižu kada se ova molitva sjedini c disanjem. A sveti Grigorije Bogoslov kaže da se Bogu više treba moliti nego disati i hleba jesti. Monasi nisu ni građani polisa ni kosmopolisa, već su oni građani neba ili uranopoliti: „nebeski ljudi a zemaljski anđeli”.

Molitva srca

     Molitva srcailiUmna molitvaje najbolji pledoaje za visio (slično satory prosvetljenju u zen-budizmu), odnosno sozercanie nestvorene svetlosti Božje, tj. samog Boga. Isihasti tvrde da neprestano izgovaranje ove molitve uz zadržavanje daha, dovodi do osećanja beskrajnog blaženstva i kontemplacije tavorske svetlosti, iste one koji su videli apostoli na gori Tavoru prisustvujući Hristovom preobraženju. Tako se vizijom autentične božanske svetlosti i energije stupa u neposredan odnos s Bogom i obožuje. Oboženje je tako obezazlenje čoveka, pričešćivanje večnim energijama Boga, maturacija čoveka u bogolikosti. Čovek još na zemlji može da raste iz slave u slavu, jer je Hrist po Luki i Jovanu poručio da je carstvo božije u nama. Oboženje se ne završava ni posle Strašnog suda, jep čovekovo usavršavanje u Hristu ima samo jedan kraj: beskraj. Pozivajući vernike na svetost i oboženje pravoslavlje ne može poreći svoj maksimalistički karakter. Inače, oboženjeu hrišćanskoj mistici ima tri stupnjauzlaženja: pročišćenje (lat.purificatio), obasjavanje (lat. lunicifatio) i sjedinjavanje (lat. unificatio). Ceo ovaj procesje zapravo elan survital, nadživotno oduševljenje.

Metafizika svet(l)osti

Za isihaste Bog je svetlost, a duša je iskra. S obzirom da je ljudski um lumen naturale(Njegoš bi rekao luča mikrokozma), uporna umna molitvauz zadržavanje daha reaktivira svetlosni zrak, preko koje se duša vraća Bogu, obožujese stupanjem u direktni kontakt sa Svetim. Podvižnik sozercateljstiče misao Duhai um Hristov. Sozercanjeje staroslovenski izraz za grčki termin teoria i latinski izraz contemplatio. Pri tome, sozercanjeima nešto uže značenje, jer denotira i konotira uglavnom duhovnu usredsređenost na Boga. Isihastički Bog nije Otkriveni Bog (Deus revelatus) nego Skriveni Bog (Deus absconditus). Domentijan piše o „višnjim bogoviđenjima” Svetog Save, a Teodosije o „maloj zraki”, ne opisujući podrobnije sam doživljaj. Doživljaji se, u stvari, ne dokazuju nego se opisuju. Zato je dokazivanje Boga za isihaste, i hrišćane uopšte, postupak sličan dokazivanju da je voda mokra, so slana a med sladak. U krajnjoj liniji, toje za njih bogohuljenje. Sadajejasno zbog čega crkva ne prihvata olako mistike. Jep oni vide Boga u zraku Sunca, zrnu peska i kapi vode. Njima nije potreban komadić osvećenog hleba ili crkva kao medijacija do Boga. Oni u mističkoj ekstazi direktno komuniciraju sa božanstvom. Za isihaste mističare nije znanje svetlost (što je suština prosvetiteljstva), nego je božanska bogougodna svetlost i energija istinsko znanje, filozofija po Hristu ili po Duhu Svetome. Umesto sokratovski (kroz dijalog) isihasti do istine dospevaju neposredno živim opštenjem s Bogom. Sve je to u vezi pak sa ovaploćenjem centralnog pojma starogrčke filozofije Logosau Hrista Spasitelja.

Rodonačalnik srpskog isihazma je sveti Sava. A najveći učitelj isihazma Grigorije Palama proveoje oko 20 godina u pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj gori, boraveći jedno vreme i u Savinoj Karejskoj keliji, „kući tišine“ i isposnici. Poslednji Vaseljenski Sabor održan u Carigradu 1351. godine, nazvanje isihastičkijer su crkveni oci, na čelu sa Palamom odbranili pravu veru odjeretika varlamita, štiteći bogonadahnuto učenjeo večnoj tavorskoj svetlosti, tj. o večnim božanskimenergijama, kojima Trojični Bog prisustvuje u svetu i ljudskom životu.

Sveti Sava Srpski

U nastojanju da ce odgovori na pitanje „stoletnog starca”, patrijarha Pajsija iz XVII veka, Otkuda iznikoše Srbi i po čemu? – u naše vreme ce intenzivno preispituje istorija srpskog naroda i traga se za grčkovizantijskim i starosrpskim korenima naše duhovnosti. Svi putevi u tom poduhvatu upućuju na Savu Nemanjića ili svetog Savu Srpskog (1175-1235), kako su ga nazvali istoriografi XX veka, da bi ga razlikovali od svetog Save Osvećenog – Jerusalimskog.

XIII vek je „zlatni vek“ u istoriji srpskog naroda. To je vek kada je srpskim zemljama vladala dinastija Nemanjića, i vek kada je započela „srpska renesansa”. Radi paralele Okcident-Orijent (Zapad-Istok) treba reći da je najveći katolički teolog sveti Toma Akvinski, imao samo 10 godina, a da je papa Inokentije III uveo načelo po kome je na na božji namesnik na zemlji, odobrivši prodavanje indulgencija – u vreme kada je sveti Sava Srpski preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu, posle pokloničkog hoždenija i diplomatske misije, čiji je cilj bio inauguracija prijateljske bugarske arhiepiskopije u patrijaršiju.      Sava je bio pripadnik „svetorodne dinastije“ Nemanjića, koja se prva ogospodila među Srbima, „otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajuć”. U vremevladavine srpskih eupatrida Nemanjića, Srbija je bila zlatni most između Istoka iZapada, tj. Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Mi to moramo biti i danas i sutra, jer kultura mora biti univerzalna, tj. prolegomena za svetski mir.

Sudbonosne tekovine

Sava Nemanjićje najveći među Srbima,udosadašnjoj istoriji našeg naroda, jerje pod uslovima svoga vremena, neosporno ostvario sledeće sudbonosne tekovine:

(1)     U međunarodnoj pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj Gori, sagradio je 1199. godine, sa ocem Nemanjom i uz pomoć brata Stefana Prvovenčanog, srpski manastir Hilandar – koji će „na mnogaja ljeta” biti žarište srpske duhovnosti i kulture uopšte;

(2)     Sveti Savaje izmiritelj zavađene braće Vukana i Stefana – i ujedinitelj srpskih zemalja. Odnos između crkve i države uredio je po principu harmonije, a obavio je i niz diplomatskih akcija i misija;

(3)     Iskoristivši povoljne istorijske okolnosti, Sava Nemanjić se 1219. godine u Nikeji, umešno i uspešno izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve – i postao njen prvi arhiepiskop, apostol i narodni učitelj.

(4)     Sava je bio neumorni neimar mnogih crkava i manastira, radi čijeg ukrašavanja je dovodio najbolje vizantijske majstore. Ako nemamo piramide kao Egipćani, ili zamkove kao zapadnoevropski plemići, zasađeni smo manastirima i crkvama sa velelepnim freskama;

(5)     Usrdno se starajući dajeres ne ugrozi duhovno zdravlje njegovog mladog hrišćanskog „stada”, sveti Sava Srpski je preko Nomokanona (Krmčije) i tipika (ustava­ca) uspostavio odgovarajuće zakone u crkvenim i državnim ustanovama. Ali to nisu samo crkveno-pravna dela, već i svojevrsna Savina pravica i skoro kompletna normativna etika (moralka);

(6)     Sava Nemanjić se smatra i rodonačalnikom medicine u Srba, jer je organizovao prevođenje medicinskih knjiga i osnovao prve bolnice pri Hilandaru i Studenici, koje je uredno snabdevao medikamentima i instrumentima sa hodočašća.

(7)     Sveti Sava je sistematizovao srpsku prepisivačku, prevodilačku i stvaralačku književnu tradiciju. On je prvi počeo da piše „žitija” i „službe” na posrbljenom staroslovenskom jeziku. Prema tome, Sava Nemanjić nije svome narodu darovao samo „dobrodetelne” zakone, već i „dušespasne” knjige;

(8)   Sava Nemanjićje nagovestio i početke filozofije u Srba. Čak štaviše, osnivač Filozofskog društva Srbije Justin Popović, ustoličuje svetog Savu u prvog srpskog filozofa, jer je u našem narodu „prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio koliko je iznenađenje – svet i sve što je u svetu”.

Demitologizacija svetosavlja

Svetosavlju, kao i ostalim duhovnim vertikalama naše istorijske prošlosti, treba uskliknuti jedino ako su životne i podsticajne. Supstitucija istinske tradicije mitom, kao i nekrofilna i harizmatska arhaizacija duha našeg vremena moraa odlučno biti prevladana afirmisanjem onih vrednosti koje su univerzalne i emancipatorske – a odbacivanjem onoga što je bigotno i istorijski prevaziđeno. Inače, ne samo da istorija prestaje biti učiteljica života, nego i život prestaje biti učitelj istorije. I danas, kada ponovo buja cveće zla u vidu genocida i homocida, dok će XX vek završio iracionalno i imoralno kao što je i započeo, istorija pokazuje svojejanusovsko lice. U svakom slučaju, da bi nas drugi poznavali i poštovali, moramo prvo sami sebe poznavati i poštovati.

Poznati vizantolog Dimitrije Obolenski piše da je Sava Srpski, posle Aleksandra Velikog i Konstantina Velikog, najznačajnija istorijska ličnost sa Balkana. On je paradigmatičan primer kako se može verovati bez bigotnosti i kako se međusobno prožimaju vera, ljubav i nada. Uz to, Sava Nemanjićje možda najbolji primer svetačke sinteze bogoljublja i rodoljublja. Osim toga, ako je verovati hagiografima, prvenstveno Domentijanu i Teodosiju, sveti Sava Srpski je vodio istinski hristoliki život. Živeći svoju veru, on je nastojao da u zemaljskom životu realizuje sve vrline svoga uzora Isusa Hristosa Nazarećanina. Tako se njegova ortodoksija preobražavala u ortopraksiju, a njegovo svetiteljstvo je zadobijalo transfer ka prosvetiteljstvu. Prema tome, navukavši monašku rizu u „perivoju bogorodice” Svetoj Gori, sedamnaestogodišnji srpski mali princ Rastko, nije odabrao ni put princa Gautama Bude, niti princa Ben Hura – već put „sina božjeg” Isusa Hristosa.Svetosavlje je arhimedovska tačka srpskog etnosa i etosa, jer je Sava Nemanjić definitivno pokrstio divljačne Sebre i priveo ih hrišćanstvu. Zato ga Domentijan proglašava i za „trinaestog apostola”. I doista, Sava nastavlja („nastavnik”) Hristovo učenje („učitelj”), prosvećujući i prosvetljujući („prosvetitelj”) – ali ne u pedagoškom ili andragoškom ključu, nego u smislu Hristovog pastira srpskog stada. U tom smislu, Sveti Sava je tradicionalno „školska slava”u svim srpskim zemljama. Sava je odlučno ulazio u narod kao živu crkvu, učeći ga pravoj veri i vizantijskoj aksiologiji – ali i tome da srpska država ne treba da ide dokle mač može seći, već da mač može seći samo do granica otačastva. Prema tome, Sava Nemanjić nije bio militarista.

Vreme čuda i fetiša

Poseban pečat Savinoj agiološkoj i harizmatskoj ličnosti daju njegovo mirotvorstvo i čudotvorstvo. Naime, kada su mu braća, prvi kraljevi srpskog naroda, zaratili oko prestola i doveli narod na ivicu katastrofe – na balkansku istorijsku pozornicuje stupio on, monah Sava, najmlađi Nemanjin sin. I to ne samo kao mirotvorac i čudotvorac, nego i kao verski organizator i duhovni vožd Soraba, narodni (pro)svetitelj i neimar zadužbina, diplomata i zakonodavac. Sveti Sava kao „nebeski čovek i zemaljski anđeo” nije bio nikakav verski fanatik, nego „svetac civilizator”, kako bi rekao Vladimir Ćorović.On pustinožiteljstvo prevrednuje opštežiteljstvom, za njega askeza nije intrinsična vrednost. On sebe posvećuje i žrtvuje bližnjima i otačastvu, u njemu apostol pobeđuje isposnika. Osim toga, Sava Nemanjić nije bio samo upijač stranih uticaja, nego i sejač novih ideja i ličnost koja je uticala na druge ljude i narode. Na primer, Savin Nomokanon (Krmčija) postao je ubrzo crkvenopravni zakonik u Bugarskoj, Rumuniji i Rusiji.

Mada i naše vreme ima svoja čuda, fetiše i mitove – vreme u kome je živeo Sava Nemanjić može se istoriozofski i aksiološki definisati i kao vreme čuda, fetiša i mitova. Ontološki posmatrano, čuda („bezuzročne pojave”) su postojala, postoje i postojaće sve dok egzistiraju ljudi koji veruju do apsurda. Za dogmatike, a naročito za bigotne hrišćane, naš svet je počeo čudom, drži se čudom i završiće se čudom. Fenomen čudotvorstva se kompletira i fetišizmom mošti („moći”) svetaca. Istorijskaje činjenica daje srpski narod najviše fetišizovao mošti samog Save Nemanjića, koje su Turci 1594/95. spalili na srpskoj Golgoti Vračaru. Takoje Sava dostigao harizmatski maksimum, postavši najveća srpska mitska legenda. Divinizacija Save Nemanjića u narodnom predanju, tj. u starim srpskim mitovima ide dotle da Sava uči Srbe zanatima koji su stariji od njega, druži se sa svecima koji mu hronološki prethode, pa čak i participira s  Bogom u stvaranju sveta. Dovoljno je bilo da Sava samo prekrsti svojim pozlaćenim štapom i sve njegove želje i namere se ostvaruju. Svetosavska mitologija crpi snagu i iz staroslovenskih paganskih kultova hrasta, vuka i vodenog božanstva.

Tihovanja u hoždenija Save Nemanjića

U sklopu praktične životne mudrosti svetog Save Srpskog, možemo izdvojiti tihovanja i hoždenija, kao vidove samousavršavanja ličnosti. Preduzimajući poznata hoždenija ili hodočašća (hod-u-čast), Sava Nemanjić se legitimiše kao prvi srpski kosmopolita i svetski putnik, Srbin kojije dva puta za života posetio Hristov grob, ali i svetitelj koji je učio Sebre da ne prezru svoje po krvi. U tom smislu, Sava Srpski je istinski naslednik solunskih prosvetitelja Kirila i Metoda.

Tihovanje (isihia) je izraz volje za smislom elitnih pravoslavnih monaha vizantijskog kulturnog komonvelta, a na tragu neoplatonizma i patristike. Sava se redovno, pred velike prosvetiteljske i diplomatske misije i iskušenja, povlačio na određeno vreme u neki od isihastiriona (posnica, mlčalnica, kelija) u svojoj „slatkoj pustinji” Svetoj Gori, ili u otačastvu. On je intuitivno shvatio daje najveća vlast vlast nad samim sobom.

Svetosavska filozofija života

Implicitnu aksiologiju i etiku Save Nemanjića najbolje odslikavaju tri karakteristike: agapizam, ergonizam i agonizam. Kao agapista Sava eksplicite tvrdi kako vera spasava,jedino ljubavlju delujući”, ali on ne potcenjuje ni razum: „Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni” (1986: 46). Kao ergonista Sava savetuje dinaste i vlastelu da će bogate,jedino dobrim delima”, a kao agonista ulazi u narod kao živu crkvu učeći ga,pre svega, kako da se bori protiv zla u sebi. Svetosavski životni stil ne odlikuje samo veština življenja, nego i veština umiranja ili„predstavljenja”, kako se u srednjem veku govorilo. Sveti Sava Srpski je kristalno jasno shvatio bit i klauzuru Hristove etike: (ne) čini-ti drugima ono što bismo želeli ga drugi (ne) čine nama!Odista, samo onaj koji dobro čini ima osnova da se dobru i nada, jer se na zlu i lažima ništa vredno ni dugotrajno ne može izgraditi.

(Ivan Kolarić, Filozofija, 144-152, Agencija za izdavaštvo i kompjuterske usluke MIK, Užice, 2006)

KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE


KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OSNIVANjE CARIGRADA I OBELEŽJE NOVOGA CARSTVA

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje
svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bioprirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, „kao da je bio jedan od njih“, ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.[…]

ISTOČNO RIMSKO CARSTVO KRAJEM V I NA POČETKU VI VEKA

Tako, u vreme careva Zenona (474-491 g.) i Anastasija (491-518), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo
je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije , koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture : Orijent (dijeceze : Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je
carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484-518 g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivnijimuzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da izsvega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava;
vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila seprotiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.[…]

IKONOBORSTVO ( 726 – 780 G. )
Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo  je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine. 726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uložioštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju
svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom. Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740-742 g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, – smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, – ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, „da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red“. Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni suhrabro stradali „za pravdu i istinu“. Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, „izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera“.

Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verlomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.[…]

UNUTRAŠNjA VLADAVINA I VIZANTIjSKA CIVILIZACIJA U X VEKU

Tako, u X veku, vizantisko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su suticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom. – Grčki car – vasileus, kako se zvanično nazivao – bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je „svetim“, a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet
sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mestakoje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantiska administracija i njeno delo. – Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, „veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledeće obrascu: jedan gospodar, jedna vera.“ Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo. – Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu („priručni zakonik“, 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga („drugo izdanje“, prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike („carski zakoni“), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno
učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo. – Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, „ponos Romeja“. još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje. – Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji,- Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, – remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su sesticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

 Književnost i umetnost. – Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom sudelali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan
Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad „čuvan od Boga“ sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, – bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek- dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od gradanajdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda – isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet – „kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda“. Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala – ozbiljna opasnost po budućnost – sveopštu pohlepu.[…]

OPADANjE CARSTVA U XI v. (1025-1081 g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042-1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054-1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057-1059 g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059-1067 g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067-1071 g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071-1078 g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078-1081 g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci. – Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila jespremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038-1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065-1072 g.) i Melek-Šaha (1072-1092 g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij
potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo biloslabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada
svoje pretnje.

 Šizma i unutrašnje rasulo. – 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke. Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078-1081 g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine. […]

HRONOLOŠKI PREGLED NAJVAŽNIJIH DOGAĐAJA VIZANTIJSKE ISTORIJE
330 g. – 11 maja. — Konstantin Veliki izvršio osvećenje Carigrada, Novog
Rima.
343 g. — Crkveni sabor u Serdici.
351 g. — Bitka kod Murse.
353 g. — Konstancije sam vlada.
359 g. — Crkveni sabor u Riminiu.
376 g. — Naseljenje Zapadnih Gota u Meziji.
378 g. — Bitka kod Adrijanopolja i smrt cara Valensa.
381 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu. 395 g. — Teodosijeva smrt. Podela carstva između njegovih sinova Arkadija i
Honorija.
396 g. — Alarihova najezda u Grčku. Stilihon opkolio Zapadne Gote kod
Foloje.
399-400 g. — Gainasova buna.
404 g. — Zbacivanje i progonstvo sv. Jovana Zlatoustog.
410 g. — Alarih osvaja Rim.
431 g. — Vaseljenski sabor u Efesu.
438 g. — Objavljivanje Teodosijevog Zakonika.
439 g. — Građenje velikog carigradskog bedema.
441 g. — Atilina najezda u Panoniju.
447 g. — Nova Atilina najezda.
449 g. — Crkveni sabor prozvan Efesko razbojništvo .
451 g. — Vaseljenski sabor u Halkedonu.
476 g. — Pad zapadnog rimskog carstva.
482 g. — Unijonistički ukaz ili Henotikon.
487 g. — Teodorih, kralj Istočnih Gota, dobio je nalog od Zenona da povrati
Italiju.
502 g. — Produženje rata sa Persijancima.
512 g. — Građenje Anastasijevog Dugog Zida.
514 g. — Vitalijanova buna.
519 g. — Uspostavljanje sporazuma sa Rimom i kraj Akakijeve šizme (484-519).
527 g. — Produženje rata sa Persijancima.
529 g. — Objavljivanje Justinijanovog Zakonika.
529 g. — Zatvaranje škola u Atini.
532 g. — Večiti mir sklopljen sa Persijancima.
532 g. — Pobuna Nika.
533 g. — Objavljivanje Digesta i Institucija.
533-534 g. — Velizar ponovo osvaja Afriku.
535 g. — Justinijanove Novele za administrativno preustrojstvo carstva.
535 g. — Rat sa Istočnim Gotima.
536 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
537 g. — Osvećenje Svete Sofije.
537-538 g. — Opsada Rima koji brani Velizar.
540 g. — Velizar osvaja Ravenu.
540 g. — Hozroje upada u Siriju.
540 g. — Najezda Huna u Ilirik.
543 g. — Justinijanov ukaz o Trima poglavljima.
548 g. — Teodorina smrt.
549 g. — Totila nanovo osvaja Rim.
552 g. — Poraz Istočnih Gota kod Tagine i kraj njihovog kraljevstva.
553 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
554 g. — Osvajanje jugoistočnog dela Španije.
559 g. — Huni pred Carigradom.
562 g. — Mir sa Persijancima.
568 g. — Najezda Langobarda u Italiju.
572 g. — Produženje rata sa Persijancima.
579 g. — Smrt Hozroja Velikog.
581 g. — Avari osvajaju Sirmij.
Oko 582 g. — Osnivanje afričkog i ravenskog egzarhata.
591 g. — Mir sa Persijancima.
601 g. — Priskove pobede nad Avarima.
602 g. — Fokin ustanak.
608 g. — Persijanci osvajaju Siriju i stižu u Halkedon.
610 g. — Iraklijev ustanak i Fokin pad.
615 g. — Persijanci osvajaju Jerusalim.
617 g. — Persijanci pokoravaju Misir.
622 g. — Iraklije preduzima napad protiv Persijanaca.
626 g. — Avari i Persijanci napadaju Carigrad.
627 g. — Bitka kod Ninive.
629 g. — Mir sa Persijancima.
Početak VII veka. — Naseljenje Hrvata i Srba u Iliriku.
634 g. — Arabljani upadaju u Siriju.
636 g. — Bitka na Jarmuku.
637 g. — Predaja Jerusalima.
638 g. — Iraklije objavljuje Ektezu ili Tumačenje vere .
640-642 g. — Arabljani pokoravaju Misir.
647 g. — Arabljani u severnoj Africi.
648 g. — Konstantin II objavljuje Tip.
655 g. — Poraz vizantiske flote u likiskim vodama.
Sredina VII veka. — Ustanovljenje aziskih tema.
668 g. — Arabljani u Halkedonu.
673-678 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
679 g. — Naseljenje Bugara južno od Dunava.
680-681 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
692 g. — Arabljani pobeđuju Justinijana II kod Sevastopolja.
697-698 g. — Arabljani osvajaju Kartaginu. Gubitak Afrike.
708 g. — Neuspeh Justinijana II protiv Bugara.
710 g. — Ustanak u Italiji.
712-717 g. — Napredovanje Arabljana u Maloj Aziji.
717-718 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
726 g. — Ukaz protiv ikona.
727 g. — Ustanak u Grčkoj i Italiji.
739 g. — Bitka kod Akroina.
740 g. — Objavljivanje Ekloge.
751 g. — Langobardi osvajaju Ravenu.
752 g. — Uspesi nad Arabljanima.
753 g. — Ikonoborački crkveni sabor u Ijeriji.
754 g. — Pipinov dar papstvu. Gubitak vizantiske Italije.
755 g. — Rat sa Bugarima.
762 g. — Poraz Bugara kod Anhijala.
765 g. — Gonjenje pristalica ikona.
787 g. — Vaseljenski sabor u Nikeji.
797 g. — Irina obara Konstantina VI.
800 g. — Obnavljanje zapadnog rimskog carstva.
809 g. — Najezda bugarskog kana Kruma.
811 g. — Car Nikifor ubijen u borbi sa Bugarima.
813 g. — Krum pred Carigradom.
813 g. — Pobeda Vizantinaca kod Mesimvrije.
815 g. — Ikonoborački sabor u Carigradu.
822 g. — Tomin ustanak.
826 g. — Arabljani osvajaju Krit.
827 g. — Arabljani u Siciliji.
832 g. — Teofilov ukaz protiv ikona.
838 g. — Arabljani osvajaju Amorij.
842 g. — Arabljani osvajaju Mesinu.
843 g. — Crkveni sabor u Carigradu i uspostavljanje pravoslavlja.
858 g. — Zbacivanje Ignjatija. Fotije izabran za patrijarha.
863 g. — Poslanstvo Ćirila i Metodija u Moravskoj.
864 g. — Prelaženje Bugara u hrišćanstvo.
867 g. — Crkveni sabor u Carigradu. Raskid sa Rimom.
869 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
876 g. — Grci osvajaju Bari.
878 g. — Arabljani osvajaju Sirakuzu.
879 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
887-893 g. — Objavljivanje Vasilika.
893 g. — Raskid sa bugarskim carem Simeonom.
902 g. — Arabljani osvajaju Taorminu. Gubitak Sicilije.
904 g. — Arabljani osvajaju Solun.
915 g. — Bitka na Gariljanu.
917 g. — Pobeda Bugara kod Anhijala.
919 g. — Roman Lakapin otima presto.
924 g. — Simeon pred Carigradom.
927 g. — Smrt cara Simeona.
934 g. — Vizantinci osvajaju Melitinu.
944 g. — Osvajanje Nisiva i Edese.
944 g. — Pad Romana Lakapina.
961 g. — Nikifor Foka povraća Krit.
963 g. — Nikifor Foka otima presto.
965 g. — Pokorenje Sicilije.
967 g. — Produžeše rata sa Bugarima.
968 g. — Rusi u Bugarskoj.
968 g. — Osvajanje Antiohije.
969 g. — Ubistvo Nikifora Foke.
971 g. — Ustanak Varde Foke.
971 g. — Poraz Rusa kod Silistrije. Prisajedinjenje Bugarske.
976 g. — Cimiskijino ratovanje u Siriji.
976-979 g. — Buna Varde Sklira.
977-986 g. — Napredovanje makedonskog cara Samuila.
986 g. — Poraz Grka kod Trajanove Kapije.
987-989 g. – Buna Varde Foke.
989 g. — Rusi primaju hrišćanstvo.
995 g. — Ratovanje Vasilija II u Siriji.
996 g. — Poraz Makedonskih Slovena na Sperhiju.
998 g. — Ratovanje u Siriji.
1000-1014 g. — Rat sa Makedonskim Slovenima.
1010 g. — Buna u južnoj Italiji.
1014 g. — Bitka kod Kimvalonge. Smrt cara Samuila.
1018 g. — Propast makedonskog sloven. carstva.
1018 g. — Pobeda kod Kane.
1021-1022 g. — Prisajedinjenje Jermenske.
1032 g. — Grci osvajaju Edesu.
1038 g. — Uspesi Đorđa Manijaka u Siciliji.
1040 g. — Ustanak u Makedoniji.
1042 g. — Buna u Carigradu. Pad Mihaila V.
1043 g. — Ustanak Đorđa Manijaka.
1054 g. — Patrijarh Kerularije raskida sa Rimom.
1057 g. — Ustanak Isaka Komnina.
1064 g. — Turci Seldžuci osvajaju Ani.
1071 g. — Normani osvajaju Bari. Gubitak Italije.
00 g. — Bitka kod Manzikerta.
1078 g. — Ustanak Vrijenija i Votanijata.
1078 g. — Turci u Nikeji.
1081-1084 g. — Najezda Roberta Gviskara u Epir.
1082 g. — Ugovor sa Mlecima.
1091 g. — Poraz Pečenega kod Levunija.
1096 g. — Krstaši u Carigradu.
1097 g. — Krstaši osvajaju Nikeju.
1107-1108 g. — Rat sa Bohemundom.
1116 g. — Bitka kod Filomila.
1122 g. — Poraz Pečenega.
1122-1126 g. — Rat sa Mlecima.
1124-1126 g. — Posredovanje u Ugarskoj.
1137-1138 g. — Ratovanje Jovana Komnina u Kilikiji i Siriji.
1147 g. — Drugi krstaški rat.
1147-1149 g. — Rat sa Rožerom II kraljem Sicilije.
1151 g. — Vizantinci u Ankoni.
1152-1154 g. — Rat sa Ugarskom.
1158 g. — Ratovanje Manojla Komnina u Siriji.
1168 g. — Prisajedinjenje Dalmacije.
1171 g. — Raskid sa Mlecima.
1176 g. — Bitka kod Miriokefala.
1182 g. — Ustanak Andronika Komnina.
1185 g. — Normani osvajaju Solun.
1185 g. — Osnivanje drugog bugarskog carstva.
1189 g. — Fridrih Barbarosa na Istoku.
1190 g. — Isak Anđel potučen od Bugara.
1197-1207 g. — Bugarski car Joanica.
1204 g. — Latini osvajaju Carigrad. Osnivanje latinskog carigradskog carstva.
1205 g. — Poraz Latina kod Adrijanopolja.
1206 g. — Teodor Laskar krunisan za nikejskog cara.
1210 g. — Sabor u Ravenici.
1222 g. — Epirski Grci oslobođavaju Solun.
1230 g. — Bugari uništavaju grčko solunsko carstvo.
1236 g. — Grci i Bugari napadaju Carigrad.
1244 g. — Solunska despotovina nikejski vazal.
1254 g. — Potčinjenje epirskog despota Mihaila.
1259 g. — Bitka na polju Pelagoniji.
1261 g. — Nimfejski ugovor.
1261 g. — Grci oslobođavaju Carigrad.
1262 g. — Vizantinci stupaju u Moreju.
1267-1272 g. — Napredovanje Karla Anžujskog u Epiru.
1274 g. — Crkveni sabor u Lionu.
1281 g. — Poraz anžujskih trupa kod Berata.
1302-1311 g. — Katalonski veliki odred na Istoku.
1311 g. — Bitka na Kopajskom Jezeru.
1326 g. — Turci osvajaju Brusu.
1325-1328 g. — Rat između dvojice Andronika.
1330 g. — Bugari potučeni od Srba na Velbuždu.
1340 g. — Napredovanje Srba u Epiru i Turaka u Aziji.
1341 g. — Ustanak Jovana Kantakuzina.
1342-1349 g. — Ustanak Zilota u Solunu.
1341-1351 g. — Isihastički spor .
1345 g. — Stefan Dušan pokorava Makedoniju.
1346 g. — Krunisanje Stefana Dušana za cara u Skoplju.
1347 g. — Kantakuzin zauzima Carigrad.
1348 g. — Osnivanje despotovine Mistre.
1354 g. — Turci u Galipolju.
1355 g. — Smrt Stefana Dušana.
1365 g. — Turci prenose svoju prestonicu u Adrijanopolj.
1371 g. — Bitka na Marici.
1373 g. — Jovan V Paleolog sultanov vazal.
1376 g. — Ustanak Andronika IV.
1389 g. — Boj na Kosovu.
1390 g. — Ustanak Jovana VII.
1391 g. — Turci osvajaju Filadelfiju.
1396 g. — Nikopoljski krstaški rat.
1397 g. — Bajazit napada Carigrad.
1402 g. — Bitka kod Angore.
1422 g. — Turci opsedaju Carigrad.
1423 g. — Turski pohod na Moreju.
1430 g. — Turci osvajaju Solun.
1439 g. — Crkveni sabor u Florenci.
1444 g. — Bitka kod Varne.
1446 g. — Turska najezda u Moreju.
1451 g. — Stupanje na presto Muhameda II.
1453 g. — 29 maja. — Turci osvajaju Carigrad.

(Šarl Dil, Istorija vizantijskog carstva, http://www.rastko.rs/ )

Srednjovekovna filozofija – uvod


UVOD U SREDNJOVEKOVNU FILOZOFIJU

Srednjim vekom nazivamo ono razdoblje svetske istorije koje je vezano s feudalnim načinom proizvodnje, odnosno s feudalnim društvenim uređenjem, i to u naročito razvijenom obliku u Zapadnoj Evropi. Podela je obeležena prema razvoju Zapadne Evrope zato što je Evropa u ono doba bila centar i poprište mnogih društveno političkih promena i događaja, koji su docnije bili od presudnog uticaja ne samo na evropsku već i na svetsku istoriju. Za bliže vremenske granice tog razdoblja obično se uzimaju, s jedne strane, raspad Rimskog Carstva pod kraj V veka, a s druge strane, pobedonosne buržoaske revolucije XVII – XVIII veka u nizu evropskih zemalja. A to je period od skoro punih trinaest vekova. Pojam srednjovekovne filozofije, kako se obično upotrebljava, nije baš sasvlm isto što i filozofija vremena između V i XVIII veka. Pod srednjovekovnom filozofijom obično se podrazumeva filozofija samo jednog dela Srednjeg veka, i to onog kad je hrišćanska crkvena organizacija bila u Evropi jedini i zvanični nosilac kulturnog i duhovnog života uopšte i glavni sudija o vrednostima u svim oblastima kul­turnog stvaranja. Vremenski to je razdoblje između IX i XV veka. Periodi između V i IX i između XV i XVIII veka istoriski takođe pripadaju epohi feudalizma, tj. Srednjem veku, ali filozofija tih perioda ima izvesnih odlika po kojima se razlikuje od srednjovekovne filozofije u užem smislu. Karakteristika perioda između V i IX veka je u tome što hrišćanska crkva još nije biki toliko idejno sazrela i organizaciono učvršćena da bi mogla da iziđe iz okvira usko verskih i crkveno organizacionih pitanja, a narodi koji su preplavili Rimsko Carstvo i Evropu bili su na takvom stupnju razvoja da još nisu mogli prihvatiti i produžiti filozofske tradicije antike, čak ni u teološkom ruhu u kome su je prvi učeni pretstavnici hrišćanske crkve predali Srednjem veku.  To su odista u poređenju sa kulturom i civilizacijom antike bili vekovi mraka, ali i laganih priprema za novi pokret teoriske misli – prvo verske, a posle filozofske i naučne. Filozofija u vremenu između XV i XVIII veka ne samo da se svojim novim sadržajem i karakterom sasvim razlikuje od dotadašnje crkvene fiIozofiie već se razvija kao njena suprotnost i negacija, pa se zato u istoriji filozofije i obeležava kao zasebno razdoblje. To je inače vreme privrednog, političkog i ideološkog jačanja nove društvene klase – buržoazije, koja se u to vreme spremala na juriš za osvajanje vlasti. Kao glavne etape u razvoju srednjovekovne fi­lozofije obično se uzimaju ove dve: rana skolastika (IX do XII vek) i razvijena ili pozna skolastika (XIII do XV vek). Period između V i IX veka za Evropu je, kao što rekosmo, filozofski skoro prazan. Posebno poglavlje srednjovekovne evropske filozofije čine arapska i jevrejska srednjovekovna filozofija, koje su se jednim delom razvijale nezavisno od evropske filozofske misli, a drugim delom, pri kraju, uticale su na promenu njenog karaktera time što su joj otvorile pogled na celog Aristotela, i u znatnojmeri drukčijeg od onog koga je dotada poznavao evropski Srednji vek. Ovde ćemo obuhvatiti u kratkim potezima i vreme ideološko filozofskog sistematisanja hrišćanskog učenja od strane “crkvenih otaca” (patres – oci, odatle: patristika ili patristička filozofija). To su prvi vekovi naše ere, koji vremenski pripadaju epohi robovlasništva, odnosno Starom veku, ali u isto vreme u versko idejnom pogledu čine uvod i osnovu feudalne ideologije. Hrišćanstvo se pojavilo u prvim vekovima naše ere kao religija, a ubrzo i kao pokret nezadovoljnih masa Rimske Imperije, u prvom redu robova i najnižih slojeva slobodnog stanovništva, naročito u gradovima. Rimska Imperija je u to doba obuhvatala celu južnu, jugoistočnu i dobar deo zapadne Evrope, severnu Afriku i oblast Azije koja danas nosi naziv “Bliski Istok”. Robovlasnički društveni poredak, kome je ona zasnivata svoju moć već je bio preživeo pa su je u to doba razjedale mnoge suprotnosti. Zato je Rimska Imperija pretstavljala vrlo povoljno tlo zarazvoj jedne religije koja je propovedala jednakost ljudi i veru u spasenje i sreću. Te ideje nisu mnogo gubile od svoje privlačnosti ni time što senjihovo ostvarenje stavljalo u izgled tek posle smrti, na “drugom svetu”. Hrišćanska religija je naišla na povoljno tle i među obrazovanim ljudima, jer se filozofija posle traženja rešenja u raznim pravcima pokazala kao nemoćna da odgovori na sva pitanja pred koja je čoveka stavljalo jedno društvo koje je gubilo perspektivu i veru u sebe. Zato se i sama filozofija u to vreme sve više prožimala elementima religije i mistike. Hrišćanstvo se javilo u nizu drugih verskih i filozofskih strujanja, i to ne kao neko naročito ori­ginalno učenje, već je bilo prožeto mnogim elemntima drugih vera i filozofskih učenja, samo je pred ostalima imalo jednu veliku prednost: jednostavnost svojih osnovnih učenja ipropisa za spoljašnje obavljanje verskih obreda. A to je mnogo značilo s obzirom na činjenicu da su Rimsko Carstvo i celu Evropu preplavila mnoga varvarska plemena (Kelta, Germana, Slovena idr.) koja nisu imala nimalo razumevanja zaantičku filozofiju, nauku i umetnost. S druge strane, da bi izdržalo konkurenciju drugih verskih i filozofskih učenja, hrišćanstvo je moralo svoja učenja teoriski da obradi i da ih sistematiše. Taj posao su obavljah učeniji privrženici, poreklom mahom iz rimskih aristokratskih krugova, koji su dobili naziv apologeti, tj. branioci vere. Među njima je naročito čuven postao Terturijan (150 – 222 g.) jer je, u nemogućnosti da za pojedine verske tvrdnje nađe koliko toliko verovatno objašnjenje, proglasio načelo: verujem jer je apsurdno (credo, quia absurdum est). Hrišćanstvo je početkom IV veka ne samo postalo dozvoljena religija u Rimskoj Imperiji već je ubrzo proglašeno i za zvaničnu državnu religiju. Za to vreme ono je izgradilo razgranatu i moćnu crkvenu organizaciju. Kako su јој rasli ugled i moć, tako se kod te crkve javljala i želja da postane svetska, jedinstvena, pa čak i jedina religija. A takve želje su povlačue za sobom potrebu da se sistem hrišćanskih verskih učenja izgradi u jedan razvijen filozofski pogled na svet.

Sv. Avgustin (Blaženi)

Kao što to često na zaranku novih istorijskih epoha biva, i u ono vreme se ubrzo našao čovek snažna i poletna uma koji je nova shvatanja povezao u celinu i izložio u svojim teološko filozofskim delima. Bio je to Auгe1ije Avgustin (354 – 430 g.), prvi i najveći učitelj Srednjeg veka. On je tvorac fi­lozofije hrišćanske crkve. Iako je njegovo filozofsko delo, s jedne strane, jedan od kanala za kojim se izvesni elementi antičke kulture i filozofije prelivaju – doduše u hrišćanskoj preradi – u osnove evropske kulture, ipak je on, s druge strane, svojim filozofskim delom za duge vekove zaklonio evropskim narodima pogled na šire i prave tekovine antičke kulture i filozofije. Avgustin je, ustvari, žiža u kojoj se skupljaju zraci završnog perioda antičke filozofske misli i iz koje polaze zraci srednjovekovne filozofije, koji su se, docnije, nanajrazličitije načineprelamali, a poneki od njih prodirali raznimputevima i razvojnim linijama i do današnjeg dana. Interesantno je da njegova filozofija nije mnogo delovala na njegove savremenike i neposredne sledbenike. Ovi joj još nisu bili dorasli, a ukoliko se i našlo obrazovanih ljudi koji su se s njome upoznali, oni su u njoj videli samo zvanično crkveno učenje. Mnogo jači uticaj je ona izvršila na docnije generacije srednjovekovnih mislilaca. Aurelije Avgustin u svojoj mladosti nije pripadao hrišćanstvu. Bio je visoko obrazovan pravnik i govornik, vatrena temperamenta i duha; provevši mladost vrlo burno, počeo je da traži umirenja, utočišta i objašnjenja u raznim religioznim učenjima svoga vremena. Tek u svojoj 34-toj godini prilazi hrišćanstvu. Četiri godine posle toga već postaje sveštenik, a docnije i biskup u jednom gradu u severnoj Africi. Kao pisac odlikovao se majstorstvom u samoposmatranju, u opisivanju duševnih stanja i najdubljih pokretača ljudskih osećanja i postupaka. Nasuprot većini grčkih mislikica, čiji su pogledi bili okrenuti prirodi, njenom opisivanju i objašnjavanju, po­gledi Avgustinovi bili su okrenuti unutra, na unutrašnji, psihički život čoveka, na unutrašnje iskustvo. U tom pogledu je čuveno njegovo delo Ispovesti. Tom stranom svoje ličnosti on je delovao na druge tek u daljoj budućnosti. To ga čini začetnikom psihološke nauke, a od njegovog shvatanja samosvesti će doc­nije poći i oni evropski mislioci koji su počeli shvatati vrednost ljudske ličnosti, lepotu njene slobode i individualnosti. Ali, od Avgustina polaze i mnogi drugi konci. Za njega je, s druge strane, filozofija samo pokušaj da se crkveno učenje izloži u vidu jednog naučnog sistema, što znači da je ona crkvena školska nauka. Time je Avgustin i začetnik srednjovekovne filozo­fije u pravom smislu reči, tj. one filozofije koja je postala “služavka teologije”, filozofijekoja će se doc­nije razviti i zauvek ostati poznata pod imenom skolastike (školske mudrosti). Cilj ljudskog saznanja je po Avgustinu saznanje boga i duše. Da bi do tog saznanja došao, Avgustin polazi od one tačke do koje je došla antička filozofija – od sumnje. Čovek može u sve da sumnja, pa ipak jedna stvar je sasvim sigurna: da bi mogao da sumnja, mora da postoji kao biće koje sumnja, koje mi­sli, koje oseća, koje ima svest. Time što sumnja pokazuje da teži saznanju istine. Ali zašto čovek nečemu teži, zašto on sumnja u ono što je pred njim, zašto on to ne prima odmah kao istinu? Zato, odgovara Avgustin, što on u sebi već ima jedno merilo po kome se upravlja, s kojim upoređuje ostale utiske i pojmove. Kad ne bi toga bilo, kako bi došao na to da sumnja? A to je razum, intelekat, koji nije ništa druga nego svetlost kojom nas obasjava bog. Posle samosvesti za Avgustina postoji još samo jedna izvesnost – ideja boga. Dotle se on ne razlikuje od novoplatonskih mističara iz poslednjih vekova an­tičke filozofije. Ali ovde se on odvaja od njih i ovu ideju božanstva vezuje za hrišćanskog crkvenog boga, čije biće čovek u ovozemaljskom životu ne može nikad do kraja saznati, ali kome stalno teži. Tu je Av­gustin čist teolog i “crkveni otac”. U objašnjavanju ljudskog bića u njegovom odnosu prema spoljnom svetu i samom sebi, Avgustin nalazi suštinu tog bića u volji. Volja je osnovno obeležje i osnovni pokretač čoveka kad je u pitanju saznanje spoljnog sveta i sopstvenog unutrašnjeg života. Sa ovakve osnove će docnije u novijoj filozofiji nići jedno vedrije shvatanje života, ali ovde, kod Avgustina, ona je ostala u klici, zatrpana masama drugih, najčešće teoloških shvatanja. Ova uloga volje gubi se kad je u pitanju odnos čoveka prema bogu, božanskim i uopšte teorijskim istinama. U tome čovek nema inicijative, već se natazi u potpunoj zavisnosti odbožjeg otkrovenja, od božje svetlosti i naročito od božje milosti. Saznanje razumskih, teoriskih istina je blaženstvo, sreća, a do nje čovek ne može doći sopstvenom voljom, već samo božjom milošću. Doduše, nešto maloinicijative je ostalo i čoveku, alikakve! Bogne otkriva svakom svoje istine, već samo onome ko se toga pokaže dostojan, a dostojan je onaj ko veruje u boga. Tako je Avgustin došao do čuvenog teološkog načela: verujem da bih saznao. Saznanje je po Avgustinu viši stupanj od vere, ali vera mu vremenski prethodi i određuje pravac. Ovo više i nije filozofija, već teologija i ne bi o tome vredelo ni govoriti da nije prešla u zvanično učenje crkve, a time, s obzirom na njenu docniju ulogu, postalo itekako značajno za evropski duhovni život, a i za živote mnogih ljudi koji su pokušali slobodnije da misle i koji su završili na lomačama inkvizicije. S druge strane, celokupno ljudsko teorisko mišljenje je u ono vreme silom saterano u crkveno – teološke okvire, pa je docnije, kad su svetom dunuli drugi vetrovi, i iz teoloških sporova o takvim pitanjima postepeno počela da se razvija nova filozofska misao okrenuta stvarnom svetu i životu. Inače zbog tih teoloških učenja i zasluga crkva ga je proglasila za sveca! U vezi s ulogom volje u saznanju Avgustinu se postavilo pitanje slobode volje na planu moraine i verske odgovornosti čoveka. Jer ako čovek nema slobodnu volju, kako bi mogao odgovarati za svoja dela i za svoje “grehove”. Ovo je inače krupno filozofsko pitanje, ali Avgustin ga rešava ne kao filozof, već kao teolog, kao “crkveni otac”: punu slobodu volje imao je samo Adam, a posle njegovog “grešnog pada” ljudima je ostalo samo pola slo­bode – slobodni su u činjenju zla, a za činjenje dobra, za “spasenje”, potrebna je božja milost koja se dobija samo preko crkve; u svemu je najinteresantnije to što je bog unapred odredio koga će obdariti tom milošću a koga ne, a ljudi, pošto ne znaju da li su predviđeni za milost ili ne, treba za nju svi da konkurišu kod crkve. To je Avgustinovo učenje o predodređenju ili predestinaciji. Ovde je, ustvari, sloboda ljudske ličnosti, koja se nazirala u učenju o prvenstvu volje u procesu saznanja, ugušena potpuno. Na čisto filozofskom planu Avgustin je bio sklon shvatanju o slobodnoj ličnosti, аli ga je na teološkom planu žrtvovao zakonitosti božjoj, univerzalizmu. Princip predestinacije Avgustin je primenio i ufilozofiji istorije u svome velikom i značajnom delu O državi božjoj (De civitate dei). Tok svetske istorije unapred je određen božjom odlukom. Svet je podeljen u dva carstva: carstvo božje i carstvo đavola, nebesko i zemaljsko carstvo. Na zemlji prvom odgovara crkvena organizacija, a drugom svetovna država. Svet se razvija u šest etapa, slično kao što je stvaran u šest dana, a završava se, razume se, strašnim sudom. Za razliku od drugih crkvenih otaca, koji su za kraj predviđali opšte pomirenje, kod Av­gustina se sve definitivno raspada na dva dela: na carstvo dobra i carstvo zla. Smatra se da se u ovom Avgustinovom učenju zadržao uticaj manihejizma, verske sekte kojoj je kao mladić, pre prelaska u hrišćanstvo, pripadao. Ta sekta, nastaje u Persiji, imala i je slično učenje o carstvu svetlosti i carstvu mraka. Međutim, verovatno je i to da je Avgustinovo učenje o državi odraz neprijateljstva između hrišćanske crkve i rimske države. Inače, delo O državi božjoj imalo je velik istoriski značaj kao jedan od prvih pokušaja da se da opšti pregled istorije čovečanstva. U vezi s učenjem o državi zanimljiv je i njegov stav prema zajednici dobara tj. prema prvobitnom hrišćanskom komunizmu. Kao i drugi crkveni oci i on je zajednicu dobara isticao kao jedan od najviših hrišćanskih principa, ali je svaki od onih retkih pokušaja praktičnog stvaranja takvih zajednica najoštrije osuđivao. Na planu etike, u pitanjima ljudske sreće, ljud­skog ponašanja i postupaka, Avgustin nije bio potpuno dosledan svom učenju o predestinaciji i naslednom grehu. Bez obzira na ta učenja, zahtevao je od svakog pojedinca postupanje prema vrlini, koju je shvatao po antičkom uzoru, samo što ju je uklopio u sistem hrišćanskih verskih i moralnih propisa. U osnovne vrline ubraja pored četiri Platonove (pravičnost, mudrost, hrabrost, umerenost), i poznate tri hrišćanske vrline: veru, ljubav i nadu. Konačno blaženstvo čovek će, i po njemu, naći posle smrti u smirenom i neposrednom posmatranju božanske istine. Najviše je dobro bog; bog je istina; u hjoj se uživa gledajući je. Sve sile volje tu se smiruju. Ovde je još jednom došla do izraza dvostrukost Avgustinovog učenja: iz prvog dela proviruje čovek antičkog sveta, čovek kasnije evropske Renesanse, a u drugom delu se utapa u novoplatonovsku i versku kontemplativnu mistiku. Ovaj dualizam, koji je kod njega počeo, ostaće karakterističan za celu srednjovekovnu filozofiju. Iako je bio snažna duha i obrazovana uma, ipak Avgustin nije mogao potpuno da savlada razne elemente učenja koja su različitim kanalima ušla u hrišćanstvo. Nedostajalo mu je i istorijsko iskustvo za to. Uloga njegove filozofije u Srednjem veku je ogromna, ali potpunu preradu antičkog kulturnog nasleđa prema potrebama hrišćanske crkve mogao je da da tek jedan docniji mishlac, Toma Akvinski, čije će učenje katolička crkva usvojiti za svoju zvaničnu filozofiju i ostati pri njoj i do današnjeg dana. Avgustinova dela su bila jedan kanal kroz koji su bar izvesni delovi antičkih filozofskih učenja, nekad originalni, nekad prerađeni, ušli u srednjovekovna učenja i spise. Drugi kanal, ne manje važan, bio je novoplatonizam, koji je još nosio sjaj antičke filozofske misli, ali se jednom svojom stranom – traženjem mistične veze između pojedinca i boga, učinio hrišćanskim piscima s početka Srednjeg veka neobično koristan za potkrepljivanje crkvenih učenja. Među hrišćanskim novoplatonovcima nije bilo krupnih mislilaca, ali su svi oni svojim spisima doprinosui postepeno izgrađivanju hrišćanskih crkve­nih i teoloških učenja, koja su se nešto putem ovih pisaca, nešto putem sabora crkvenih velikodostojnika, oformila u jedan koliko toliko završen sistem tek negde oko VIII veka. Njihova učenja, u vremenu između V i VIII veka, bila su čudna mešavina elemenata pozne antičke filozofije, istočnih religiskih učenja i hrišćanstva. Mistična veza između pojedinca i boga konstruisala se na najrazličitije načine: pomoću anđela različitog ranga, pomoću sveštenika i kaluđera, pomoću raznih stupnjeva čišcenja, posvećivanja, obogotvoravanja i sl. Uticaji ovih pisaca, iako bez velikog filozofskog znaoenja, protežu se svojom mističnom stranorh kroz ceo Srednji vek. Mnogi od njih su bili u opoziciji prema zvaničnim učenjima crkve, a ponekad i začetnici novih i smelih misli. Kao zanimljivost možemo zabeležiti i to da iz toga doba potiču prvi udžbenici “Sedam slobodnih veština”, koje su docnije podeljene na niži stupanj – trivijum, sa gramatikom, dijalektikom (ne u današnjem smislu!) i retorikom (govorništvom) i na viši stupanj – kvadrijum, sa aritmetikom, geometrijom, muzikom i astronomijom. S ovim udžbenicima nicale su i prve manastirske škole u Evropi, koje su se vekovima držale gornje podele nauka. Poneki od ovih udžbenika ostali su u upotrebi skoro punih hiljadu godina. Zasluga pisaca ovoga vremena sastoji se uglavnom u prepisivanju, prenošenju i širenju hrišćanskih crkvenih učenja, a uz njih isto tako i ostataka antičkih filozofskih sistema. Filozofija je u to doba već potpuno potčinjena službi crkve i sveštenstva – počinje vreme srednjovekovne filozofije u užem smislu, vreme skolastike.

Sholastika

Skolastikom se naziva ona filozofija koja ide za tim da dogmama katoličke crkve da vid jednog naučnog sistema i da ih kao “istine” po uzoru nauke obrazloži. Takva je skoro cela evropska filozofija Srednjeg veka i vrlo često se ova označava izrazom skolastička filozofija ili samo – skolastika. Naziv skolastika vodi poreklo od reči škola (latinski: schola), odnosno od nastavnika u crkvenim i manastirskim školama koji su se zvali skolastičari. Ustvari, prvobitno su tako nazivani samo nastavnici koji su predavali pomenutih sedam slobodnih veština, a doc­nije svi oni koji su se po svojoj školskoj dužnosti bavili naukom i filozofijom, ili, što je za ono vreme bilo isto, teologijom. Skolastičarima u užem smislu nazivani su profesori filozofije na velikim srednjovekovnim univerzitetima u Parizu, Oksfordu, Kelnu i dr. Osnovni metod njihovog rada bila je tzv. skolastička dijalektika, tj. golo umstveno rasuđivanje po utvrđenom rasporedu i šablonima, koje se nije ostanjalo na poznavanje ili proučavanje prirodnih i društvenih pojava, već je polazilo od crkvenih knjiga i od nekih oskudnih odlomaka antičke filozofije i nauke, koji su slučajno preživeli sve oluje koje su prešle preko Evrope u prethodnih nekoliko vekova. Dok su se piscima iz prvih vekova hrišćanstva Platon i platonovska učenja, sačuvana samo u tumačenjima novoplatonovaca, činila od svih antičkih najbliža hrišćanstvu, pa su u njima najčešće nalazili elemente koji su se izvesnim “prečišćavanjem” mogli “uzdići” do hrišćanskih učenja, dotle su kasniji pisci u Aristotelu, odnosno u njegovoj formalnoj logici, našli filozofa koji je najbolje odgovarao potrebama toga vremena, tj. formalističkom dokazivanju ver­skih istina. Od Aristotelovih spisa Evropi su sve tamo do sredine XII veka bila poznata samo dva manja spisa, i to ne najvažnija iz njegovog dela o logici, u latinskom prevodu i u tumačenju novoplatonovaca. Tako se ovaj genijalni mislilac i začetnik prirodnih nauka antičkog doba pretstavio Srednjem veku kao suvi logičar, koji teži da dođe do istine jedino putem spekulativnog izvođenja novih istina iz već poznatih opštijih stavova, ne obzirući se na stvarnost. A za potrebe hrišćanske teologije onog vremena takav “filozof” je bio kao poručen: dogme su uglavnom već bile utvrđene, trebalo ih je samo obrazlagati, formulisati i uređivati tako da budu podesne za školsku upotrebu, tj. da budu izložene u jedinstvenim, utvrđenim šemama koje su pregledne i lako se pamte. Međutim, baš na ovom za crkvu tako korisnom poslu njenih teologa došlo je do nekih u prvo vreme nevažnih nesuglasica, da bi se docnije iz njih izrodio spor koji će kroz nekoliko narednih vekova ugrožavati jedinstvo crkve i iz koga će poterati i prve klice srednjovekovnog materijalizma.

Problem univerzalija

Posmatrajući s književno istoriskog gledišta, spor je nikao oko tumačenja kojima su novoplatonovski komentatori propratili pomenute logičke Aristotelove spise. Prvo značajnije filozofsko ime koje se s tim u vezi spominje jeste Eriugena, koji je živeo u IX veku (810-877g.) u Irskoj. U nemirnim vekovima pre njega na evropskom kontinentu nije bilo uslova za plodan razvoj ni teološke, a kamoli neke šire filozofske učenosti. Zato se u onih nekoliko ve­kova posle Avgustina i ne javlja nijedno značajnije filozofsko ime, zato je i Avgustinovo učenje ostalo nekoliko vekova bez odjeka i nastavljača. Rad na crkvenoj i filozofskoj knjizi povukao se sa kontinenta i održavao u manastirima Irske. Odavde se uticaj prenosio na sveštenstvo Škotske i Engleske, pa tek odavde u Francusku, odnosno u poznatije manastirske škole iz kojih će se docnije razviti i prvi ev­ropski univerziteti (Pariz, Tur, Fulda, Sankt Galen). Naznačajniji centar evropske teološke učenosti postao je ubrzo Pariz, gde su se vodile i najžešće i najžučnije diskusije u vekovnom sporu o kome želimo da kažemo neku reč. Kao što smo rekli, spor je počeo za crkvu dosta bezazleno, Problem je antičkoj filozofiji bio dobro poznat i posle smrti Sokrata zauzimao je znaeajno mesto u svim filozofskim škotema. Srednjovekovni skolastičari nisu poznavali njegovu istoriju. Radilo se o logičkim apstraktnim pojmovima, upravo o tome da li njima uopšte nešto odgovara u stvarnosti i šta je to. Pogledajmo to na jednom običnom primeru. Jabuka, kruška, šljiva, kajsija itd. mogu se obuhvatiti jednim pojmom – voće. Zna se da u realnosti postoje konkretne jabuke, kruške, šljive itd., a logičarima se nametnulo pitanje šta u stvarnosti odgovara pojmu voće, tj. ima li u stvarnosti nešto što ne bi bilo ni jabuka, ni kruška, ni šljiva, niti ijedan konkretan plod, već voće uopšte. Ili recimo postoji li u stvarnosti pored zelenog, crvenog, plavog, žutog itd., nešto što bi objektivno odgovaralo pojmu boja, a da to ne bude ni zeleno ni crveno, niti ijedna posebna boja, već boja uopšte? Šta je s takvim pojmovima, otkud oni u našem umu pored predstava i pojmova o pojedinačnim stvarima? Da bi se shvatio položaj i stav skolastičara, treba imati na umu da su oni preko novoplatonovaca još uvek bili pod uticajem Platonovog učenja po kome su ideje istinski realna bića, a pojedinačne materijalne stvari oko nas samo nestalne senke večitih ideja, i da su ti isti skolastičari pripadali jednoj rehgiji u kojoj je “duhovnom carstvu” pripisivan daleko viši rang nego “zemaljskom”, tj. ovoj stvarnosti koju opažamo oko sebe.

Zato se mnogima činilo da ukoliko su pojmovi apstraktniji, utoliko moraju biti stvarniji. Postojanje jedne stvari shvatalo se kao njena osobina koju ona može posedovati u manjoj ili većoj meri – kao što je to slučaj sa težinom, veličinom, bojom itd., tj. kao što stvar može biti teža ili ktkša, veća ili manja, slabije ili jače zelena, mislilo se da i postojanje može isto tako slabije ili jače da po­stoji, da ima manje ili više egzistencije, i to u velikoj skali stupnjeva. Ti različiti stupnjevi postojanja bili su u izvesnoj srazmeri, upravnoj ili obrnutoj, sa različitim stupnjevima logičke opštosti pojmova. To su osnove srednjovekovne metafizike. Kao što smo već rekli, ove diskusije su imale čisto teorijski, ili kako se to obično već i kaže – čisto skolastički karakter, pa je i crkva prema njima bila upočetku ravnodušna. Međutim, kad su u diskusiju kao pojmovi uvučeni bog, božje trojstvo, njihova individualnost, opštost i realnost, – tada je i crkva napustila stav ravnodušnog posmatrača, mada nije uvek bila u stanju da se brzo snađe i da odredi šta joj ide u prilog, a šta ugrožava njena učenja. To joj je bilo utoliko teže što su svi učesnici u diskusijama izjavljivali da su ne samo privrženici već i zaštitnici crkve i njenih učenja. A iza takvih izjava stajala su učenja koja su jedna drugima protivrečila. Ovakve izjave lojalnosti postale su u Srednjem veku omiljen zaklon iza koga su se često, naročito u poznom Sred­njem veku, zaklanjali neprijatelji crkvenih učenja, o čemu će još biti reči. Diskusije su najčešće počinjale na pariskim visokim školama, koje su u XI veku bile centar naučnog života u Evropi, ali su se vrlo često širile i izvan školskih zidova kao što su se nekad širili sporovi sofista i Sokrata u Grčkoj. Samo za razliku od atenskih diskusija, u kojima se operisalo i izvesnim poznavanjem činjenica, srednjovekovnim skolastičarima nedostajala su stvarna znanja o prirodi, pa su često upadali u čist formalizam i beskrajno vrćenje u krugu. To je kao ozbiljan problem uočio jedan fran­cuski filozof iz početka XI veka (Gerbert) i njemu pripada zasluga što je prvi u Srednjem veku ukazao na potrebu prirodno naučnih i matematičkih proučavanja. Sam je posedovao mnogo znanja za ono vre­me i bio zbog toga visoko cenjen. S obzirom na ono vreme interesantno je napomenuti da je on bio ne samo kaluđer već docnije i rimski papa (pod imenom Silvestar II). U sporu oko univerzalija bilo je mnogo različitih mišljenja, ali su se ona grupisala uglavnom oko tri osnovna pravca: realizma, nominazma i konceptualizma.     

  Rea1izam je učio da opšti pojmovi (univerzalije) postoje realno, stvarno; postojali su i vremenski pre pojedinačnih stvari, a i stupanj njihovog postojanja je jači, viši. Svojim čulima (očima, ušima, pipanjem itd.) saznajemo pojedinačne stvari, a duhom saznajemo opšte. Najopštiji pojam je i najstvarnije biće – a to je po tom učenju bog. Opšte iz sebe rađa i u sebi sadržd pojedinačno. Ceo svet se zamišlja kao zgrada pojmova koja ima oblik piramide: njenu osnovu čine pojedinačni pojmovi, odnosno pojedinačne stvari, a što se ide bliže vrhu to su sve apstraktniji, opštiji pojmovi. Vrh piramide – to je pojam boga kao najopštiji pojam, kao pojam od koga se ništa opštije ne može zamisliti.      A pošto je najopštiji, on je i najstvarniji! Takvo izvođenje zaključaka o postojanju boga iz samoga pojma o bogu poznato je u istoriji filozofije kao Anselmov ontološki dokaz, po Anselmu Kenterberiskom (1033-1109 g.) najistaknutijem predstavniku skolastičkog realizma. Pravac suprotan realizmu bio je nomina1izam. Po njemu realno postoje samo pojedinačne stvari, a pojmovi su samo gole reči, ljudski znakovi zajednički za veći broj stvari. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca bio je Roscelin, francuski kalu­đer iz XI veka. Po njegovom učenju nemoguće je zamisliti trojstvo hrišćanskog boga (otac, sin i sveti duh), već su to tri zasebna boga (triteizam). Razume se da je crkva vrlo oštro reagovaia na ovakvo narušavanje njenih dogma i   Roscelin se ubrzo morao i javno odreći ovog svog učenja. Inače, ni od njega, niti od drugih pretstavnika nominalizma nisu ostali nikakvi spisi (sačuvano je samo jedno Roscelinovo pismo), sve je to bilo istrebljeno, a njihovo učenje po­znato nam je samo iz spisa njihovih protivnika, koji su polemisali protiv nominalizma u kome su videli opasno materijalističko učenje. Pošto se realizam zaplitao kad je trebalo objasniti kakva je to vrsta stvarnosti kojoj pripadaju opšti pojmovi i kakav odnos postoji između njih i pojedinačnih stvari, a nominalizam bio na udarcu crkve, brzo su se javili pokušaji da se između ta dva ekstremna učenja nađe nekakva sredina. Tako je došlo do trećeg, značajnog pravca u spo­ru oko univerzalija – do konceptualizma.

Njegov nosilac bio je Francuz P.Abelar (1079-1142g.), jedna od najživopisnijih  i najzanimljivijih ličnosti toga doba. Vrlo živa i pokretljiva duha, prošavši u mladosti školu i nominahsta i realista, brzo je stekao ugled darovitog polemičara, ili, kako se tada govorilo –  dijatektičara. Njegovoj popularnosti doprinela je ne malo i njegova velika ljubav prema učenoj lepotici Helojzi, ljubav koja se nesrećno završila i koju je opisao u svojoj autobiografiji. Kod crkvenih vrhova nije bio u naročitoj milosti, pa nije čudo što mu ni dela nisu u celosti sačuvana. U sporu oko univerza­lija Abelar je zauzeo neku vrstu sredine. Napadao je i realizam i nominalizam služeći se oružjem i jednog i drugog. Po njegovom mišljenju univerzalije ne mogu biti stvari, ali ne mogu biti ni prosto reči (kao zbir fizičkih zvukova), već su one iskaz (sermo), tj. reči koje nose značenje, pojam, (eonceptus), pa otud njegovom učenju i naziv konceptualizam ili sermonizam. Opšti pojmovi su i ranije postojali u božanskom duhu, a ostvaruju se u pojedinačnim stvarima u kojima ih čovek shvata. U jednoj od njegovih najžešćih i najdužih polemika Abelar se pokazao i kao jedan od prvih srednjovekovnih racionalista, prosvetitelja. U toj polemici on je branio prvenstvo saznanja pred verom, razuma pred autoritetom, nauke pred crkvom. On je, kao i Avgustin, hteo da versku istinu učini shvatljivom za ljudski razum, ali, dajući ljudskom razumu pravo da u slučajevima neizvesnosti sam kritički odlučuje, on je otišao dalje od Avgustina. Učenja crkvenih otaca suprotstavljao je jedna drugima puštajući ih da se međusobno pobijaju, a za veru je zadržavao samo ono što se razumom može dokazati. Božjem otkrovenju, kaže on, verujemo samo zato što je razumno. Mnoge delove hrišćanskih učenja nalazio je u moralnim zakonima starih naroda, a Hristos je, po njegovom učenju, te elemente vaspostavio u čistom obliku. Visoko je cenio grčku filozofiju i Platon je po njegovom mišljenju razvio skoro sva učenja hrišćanske vere, ali ih je pred masom morao prećutati jer još nije bilo sazrelo vreme za hrišćanstvo. Abelar je imao mnogo pristalioa, ali njihova imena ni dela nisu sačuvana. Njihovo postojanje i snage mogu se samo naslućivati iz brojnih žestokih napada u spisima teologa vermh crkvi. Ceo pokret čiji je začetnik bio Abelar protekao je bez neposrednog uspeha, jer još nije bilo naučnih činjenica na koje bi se saznanje i razum oslanjali. Autoritet crkve još se nije mogao pokolebati jer se feudalizam, čiji je ona bila ideološki izraz, kao društveni poredak još razvijao, još nije bio u krizi. Ali, ako je Abelar postavio zadatak kojd nije mogao rešiti, bio je to zadatak koji evropski narodi, po prirodi društvenog razvitka, nisu više mogli zaboraviti. Za razvoj evropske filozofske misli u Srednjem veku, a može se rećd i za razvoj svetske kulture uopšte, od izuzetnog je značaja bio dodir Evrope s arapskom i jevrejskom srednjevekovnom fi1ozofijom i naukom. Od njih je Zapad dobio potsticaj za proučavanje prirode i stvar­nosti uopšte, nasuprot dotadašnjem bavljenju teološkim dogmama i tekstovima. Kad su početkom VI veka radi zaštite hrišćanskih učenja sve filozofske škole u Rimskom carstvu bile zatvorene, novoplatonovci atenske škole povukli su se u Siriju i tamo produžili rad.  Tamo je bilo povoljno tle naročito za aristotelizam. Kad su Arapi zavladali zemljama Srednjeg i Bliskog Istoka došli su u dodir s aristotelovskim tradicijama i sa žarom mladog i poletnog naroda uspešno ih nastavi. Njihova vladavina prostirala se, osim toga, obalom severne Afrike, a punih sedam vekova oni su pod svo­jom vlašću držali i znatan deo današnje Španije. Država se delila uglavnom na dva kalifata Bagdadski i Kordovski. Arapska država i kultura propali su u XV veku – na istoku pod udarcima Turaka, a na zapadu pod udarcima Spanjolaca. Arapska srednjovekovna kultura je delo mnogih naroda koji su živeli u sastavu kalifata i koji su se u oblasti kulture služili arapskim jezikom. Njihova delatnost bila je prvenstveno posredničkog karaktera. Već u IX veku se vrlo mnogo radilo na prevođenju i komentarisanju starogrčkih naučnih i filo­zofskih dela na arapski jezik, i to sa mnogo više širine i bez predrasuda kojima je prema starim i stranim kulturama bio opterećen Zapad pod uticajem hrišćanstva. Dok su na Zapadu nosioci kulture u Srednjem veku bili sveštenstvo i crkva, kod Arabljana su to bili u prvom redu lekari, matematičari i astronomi. I njihova su učenja bila prožeta religioznim elementima, ali se i posle progona od strane muhamedanskih pravoveraca u njima više ogledala priroda nego božanstvo. Već do XI veka oni su ne samo dobro upoznali antičku grčku filozofiju, naročito Platona, Aristotela i novoplatonovce, već su i proširili i produbili antička dostignuća u oblasti matematike i astronomije, anatomije, fiziologije, zoologije, geografije i klimatologije. Osim toga, kroz nji­hova dela i učenja Zapad je došao u dodir i sa izvesnim elementima indoniranske kulture (“arapske” cifre su preneli od Indusa, dok je nula kao cifra njihov pronalazak). Do prvog dodira Evrope sa arapskom kulturom došlo je za vreme krstaških ratova, ali je uticaj te kulture na evropsku izvršen u mnogo većoj meri drugim putem – preko Španije gde je ta kultura posle progona koje je na Istoku doživela od islamske ortodoksije procvetala d dostigla najviši nivo koji su ona vremena poznavala. Dela arapskih naučnika kružila su u latinskom prevodu kao udžbenici na evropskim univerzitetima sve do kraja XVIII veka. Tragovi arapskog uticaja u nauci i kulturi živi su i danas u vidu termina koji su postali opšta svojina (naprimer: algebra, almanah, alkohol, logamtam, zenit, cifra, tarifa itd.). Među arapskim filozofima najznačajniji su Avicena (980-1037 g.), koji je živeo u Persiji i bio čuven lekar i poznavalac Aristotela, i Averoes (1126 do 1198 g.), sudija u Sevilji i Kordovi u Španiji, koji je u svojim delima, pored ostalog, prepričao i pro­komentarisao skoro celog Aristotela.

Za hrišćanske skolastičare on je bio simbol slobodoumlja, a i islamska crkva ga je progonila kao jeretika i njegova dela spaljivala. U sličnom položaju kao arapska filozofija stajala je prema evropskoj i srednjovekovna jevrejska filozofija. Iako je ona bila uglavnom samo popratna pojava arapske filozofije, evropski skolastičari su baš preko nje brže upoznali Aristotelova učenja. Najznačajniji i najuticajniji među jevrejskim filozofima Srednjeg veka jeste Mozes Majmonides (1135-1204), koji je takođe bio lekar i aristotelovac, progonjen od jevrejske crkve kao jeretik, što je u ono vreme takođe doprinosilo popularnosti njegovih dela. Međutim, ni arapski ni jevrejski filozofi toga vremena nisu pisali svoja dela za mase (kojima je potrebna i dovoljna religija bukvalno shvaćena!), već samo za uski krug prosvećenih. I oni su u tom pogledu bili samo deca svoga vremena. Srednjovekovna arapska i jevrejska filozofija otvorila je Evropi pogled na celog Aristotela i na ogromne mogućnosti koje je filozofiji i nauci pružalo proučavanje prirode. Ona je time osvežila skolastičku dijalektiku, koja je u XII veku već počela da malaksava i da ustupa teren misticizmu, ali je arapsko jevrejska filozofija isto tako ukresaki i iskru prirodno naučnog istraživanja, koja se više nije mogla ugasiti jer je odgovarala potrebama novih oblika proizvodnje i tehnike.

Toma Akvinski

Otprilike 1200-ta godina obeležava granicu između dveju etapa u razvoju srednjovekovne skolastičke filozofije. Potreba za sadržajnijim saznanjima, koja se javljaju posle prvog zanosa skolastičkom dijalektikom, pojačana je, i u izvesnoj meri i zadovo­ljena, dodirom s Istokom. Istok je bolje sačuvao tradicije antike u pogledu nauke, dok je u pogledu filo­zofije i tamo bilo vrlo malo originalnosti. Aristotel se prikazivao evropskoj skolastici tek sad u svoj svo­joj širini i ona ga je, bar što se tiče njegove formalno logičke strane, sve više koristila. To vezivanje bilo je potstaknuto upoznavanjem grčkih originala Aristotelovih dela, koji su u Evropu došli u toku XIII veka preko Konstantinopolja i zatim, bez novoplatonovskih komentara, prevedeni na latinski jezik. Crkva je prema Aristotelovoj fiizici i metafizici još uvek bila rezervisana, jer su one došle tesno povezane sa učenjem Averoesa i krile u sebi izvesne opasnosti ateizma. Iako ga je sada prihvatila mnogo šire nego ranije, crkva je još uvek Aristotela podešavala prema svojim potrebama (do upoznavanja pravog Aristotela trebalo je da prođe još nekoliko vekova). Na korišćenju Aristotela za potrebe teologije takmičila su se i dva novoosnovana kaluđerska reda: franjevci i dominikanci. Taj rad je pojačan i time što su baš u to vreme iz sterih manastrixskih škola izrastali prvi univerziteti (Pariz i Oksford, a zatim Salamanka, Padova, Napulj, Kembridž i dr.), na kojima je teologija bila osnovna naučna discipldna. I tako je “prečišćeni” Aristotel uskoro postao najveći autoritet u srednjovekovnoj skolastičkoj filozofiji. To stapanje aristotelizma i teologije ne samo što oini vrhunac u razvoju srednjovekovne skolastičke filozofije, već je ono postalo i do današnjeg dana ostalo zvanična filozofija katoličke crkve (za zvaničnu je proglašena papskom poslanicom 1879 godine). Tvorci ove filozofije su dva dominikanca: Nemac Al­bert iz Bolšteta (1206-1280) i Italijan Toma iz Akvina (1225-1274). Glavni deo zasluge pripada ovom poslednjem. Značaj Alberta je u tome što je prvi dao skolastičkom mišljenju u celini aristotelovsku orijentaciju. Prepričao je sve Aristotelove spise koristeći arapsko jevrejske komentatore i prevodioce, naročito Avicenu i Majmonidesa. U objašnjavanju prirode oslanjao se više na Aristotela, a u verskim pitanjima na Avgustina. Probleme prirode obrađuje filozofski, i to mu daje dosta vidno mesto u procesu javljanja nove prirodno naučne orijentacije, dok verske probleme obrađuje teološki. Prvi su predmet prirodnog ili filozofskog saznanja, drugi – teološkog: kad um dođe do tačke preko koje ne može dalje, on prepušta polje teologiji (stav Majmonidesa). Kao što se vidi, filozofija i teologija kod njega više nisu isto već se razlikuju i razgraničavaju. Njegov trud je bio usmeren na to da se razlike koje među njima postoje ne pretvore u suprotnost.

Kombinujući “novi aristotelizam” sa avgustinskim elementima, on ga je osposobljavao za službu crkvi. Taj posao on je samo započeo, a sproveo ga je njegov učenik Toma Akvinski, najznačajnija figura srednjovekovne filozofije. To spajanje helenističke nauke i hrišćanske vere u jedan izgrađen sistem i jeste vrhunac srednjovekovne filozofije. Samo ni ova harmonija nije dugo trajala. Jedno od osnovnih pitanja prema kome je i Toma morao zauzeti stav bio je odnos između teo­logije i filozofije. I društveni i naučni razvoj došao je već dotle da i ovaj najučeniji kaluđer više i ne pokušava da osporava prava razuma (u to vreme i docnije to su pokušavali još samo mističari). Šta više, ono što “prirodni razum” sazna kao neoborivo, važi i za teologiju. Vera čak počiva na saznanju kao na svojoj prirodnoj osnovi. Ali, ono što se razumom sa­zna čini samo predvorje religije. Ova ide dalje. Tamo gde nas snage našeg razuma napuštaju priskače u pomoć “božje otkrovenje” da bi nam otkrili “istine” koje razum ne može da shvati! Tako, naprimer, razumom se može doći do nekih “dokaza” za postoja­nje boga, ali razum nije u stanju da shvati trojstvo božje, neporočno začeće Marijino, strašni sud, svetinje itd. To se ne može razumeti, u to se mora verovati! U najboljem slučaju razum može kod takvih pitanja da pomogne nekim slikovitim poređenjima, pričama i sl., i to samo onda ako unapred prima versko učenje kao istinito. Na toj granici između razuma i vere Toma se trudi da smanji jaz na taj način što uči da verske istine nisu protiv razuma, već samo iznad njega. Kraj sve ove visine i nadmoćnosti re­ligije nad razumom, Toma u odnosu prema Albertu sužava polje teologije, jer joj kao najjače “dokaze” ostavlja jedino čuda i proročanstva! Istina, on kaže da je filozofsko, tj. Prirodno naučno saznanje ustvarisamo mogućnost koja tek verskom dopunom, odno­sno milošću božjom, postaje prava istina. Tako je već kod Tome došla do izraza ona velika elastičnost i prilagodljivost katoličke crkve u mirenju sa novim tekovinama nauke. One važe za prirodu i za čoveka kao zemaljsko biće, ali ako čovek ho6e da postigne svoj “najviši cilj” – spasenje i milost božju, onda mora da veruje! Dakle, već u XIII veku teologija ni preko svog najobrazovanijeg i najučenijeg pretstavnika nije mogla izvući nešto više! U pitanjima metafizike, saznanja, logike i psihologije Toma se uglavnom drži Aristotela, vešto ga prilagođavajući i uklapajući u verska učenja. Svet je jedinstveno povezan sistem stvari i bića, počev od materijalnih predmeta, preko biljaka, životinja, čoveka, pa nastavljajući preko njegove duše, koja je najviši oblik među telima i najniži među dušama. Ovu povezanost stupnjeva Toma vodi dalje do an­đela i do samog boga, koji je vrhovno biće. Bog je po svojoj milosti ostavio prirodi i čoveku izvesnu samostalnost, tj. kretanje po zakonima uzroka i posledice. Time je Toma otvorio mogućnost razvoja prdrode, slučaja i čovekove relativno slobodne volje. Problem ljudske volje pretstavlja takođe jednu od važnih tačaka u Tominom učenju. Nasuprot Avgustinu, kojd je volji pripisivao prvenstvo u odnosu Aprema razumu, za njega je volja, po antičkom uzoru, uslovljena saznanjem. Volja nužno teži za onim što je razum saznao kao dobro. Razum je vrhovni pokretač u duševnom životu čoveka. Iz ovog pitanja, koje se upočetku raspravljalo kao čisto psihološko (kojoj “duševnoj moći” pripada prvenstvo – razumu ili volji), niklo je jedno novo pitanje koje je zadiralo u etiku i religiju. To je pita­nje slobode i pitanje božanske volje. Za Tomu je sloboda nužnost koja počiva na osnovama saznanja. Razum traži i ispituje različite mogućnosti volji, koja se njima služi kao sredstvom za postizanje cilja, a odlučuje se za onu koja je saznata kao najbolja. To je tzv intelektuanstički determinizam. Čovek može i svojim razumom da uvidi da treba činiti dobro a izbegavati zlo. Može i da sazna šta je dobro po prirodnim zakonima. Ali, to nije dovoljno.

Pravi cilj života i puteve za njegovo ostvarenje može čoveku da pokaže samo božje otkrovenje, tj. konkretno uzev, crkva i njeni sveštenici. Taj cilj je bteženstvo i sreća na onom svetu, itd. itd. Kad je ovo pitanje uneto u raspravljanja o božjoj ličnosti. Toma je i tu ostao pristalica intelektualizma: i božja volja je određena božjim razumom. Bog hoće, odnosno stvara, samo ono što njegova mudrost saznaje kao dobro. Tomini su protivnici u ovom uslovljavanju videli ograničenje božje volje, a time i ograničenje njegove svemoći. Iako je Srednji vek uopšte vrlo slabo poznavao istoriju i malo se njom bavio, ipak su društvene promene koje su se dešavale, prinudile teologe kao jedine nosioce nauke da se i tim pitanjem pozabave. Nasuprot Avgustinovom shvatanju o suprotnosti svetovne države i carstva božjeg, što je kako rekosmo bilo samo odraz faktičkog stanja, Toma Akvinski je, s obzirom na nove odnose dzmeđu svetovne države i crkve postavio novu teoriju oslanjajući se opet na stari autoritet: na Aristotela. Za Tomu svetovna država nije kao za Avgusti­na posledica grešnog pada, već jedan nužan član u svetskom procesu. Čovek je po svojoj prirodi društveno biće i upućen na udruživanje u porodicu, opštinu i državu. Ova poslednja je čisto ljudska ustanova i njen je zadatak da prema svojim mogućnostima ostvari vrlinu i zemaljsku sreću za svoje članove. Pošto je država po prirodi nužna, znači da je ona stvorena po božjoj volji, zato je dužnost čoveka da joj se pokorava! I pravo je božanskog porekla. Monarhija je po njemu najbolji državni oblik. Pre­ma zajedničkoj svojini on zauzima negativan stav, jer smatra da bi ona bila izvor nemira. Feudalno društveno uređenje sa kmetovskom vezanošću za zemlju i za vlastelina Toma smatra za večitu i nepromenljivu ustanovu, upravo onako kao što je Aristo­tel mislio o ropstvu. Međutim, sve ovo ne iscrpljuje smisao čovekova postojanja. Time može da se zadovolji samo čovek kao zemaljsko biće, a njegov krajnji cilj je spasenje koje mu u crkvenoj zajednici nudi božanska milost, i to ne kao pojedincu već kao rodu, čovečanstvu uopšte. I kao što u prirodi niže uvek služi višem, tako je i život u državnoj zajednici samo priprema za višu zajednicu, za božje carstvo. Tako je država prema crkvi stavljena u odnos sredstva prema cilju. Život u zemaljskoj zajednici je samo škola za život na nebu. Videli smo kako je Toma povezao jednom neprekinutom linijom prirodu za boga, a ovde to isto čini sa prirodnom društvenom zajednicom (što Av­gustin još nije bio u stanju da učini). Ovo jedinstveno potčinjavanje i prirode i istorije bogu i crkvi predstavlja pokušaj sinteze antičkih i hrišćanskih crkvenih shvatanja. To je ujedno i najviši domet koji je postigla srednjovekovna skolastika. Zato nije čudo što je to učenje proglašeno za zvanično učenje katoličke crkve, niti je čudo što je ta crkva proglasila Tomu Akvinskog za sveca. Međutim, ovo jedinstvo kako ga je Toma sačinio nije moglo da bude dugog veka ni u praksi ni u teoriji. Ubrzo će najveći pesnik srednjeg veka, A. Dante (1265-1321), stati na stanovište da je bog čoveku namenio podjednako zemaljsku kao i nebesku sreću. Iza ove tvrdnje provirivao je čovek novog vremena, kao i sve moćnija svetovna država, koja se skoro neprekidno borila sa crkvom o prevlast. BiIi su to već znaci novog vremena. Harmoniju koju je između države i crkve, filo­zofije i teologije, u teoriji izgradio Toma Akvinski, nisu narušili neprijatelji crkve. Naprotiv, prirodni tok stvari je učinio da ta uloga padne u deo baš njenim vernim sinovima. Do teološke opozicije tomizmu došlo je zbog toga što je on filozofiju i teologiju, razum i veru, suviše približio pa čak i pomešao, zbog čega su za crkvenu teologiju proizlazile mnoge teškoće. Filozofiju i teologiju trebalo je ponovo odvajati. U pitanjima vere filozofija ne može i ne sme da dira. Međutim, baš je ovo širom otvaralo vrata prirodnoj, svetovnoj filozofiji, koja je na taj način došla u mogućnost da u slučaju opasnosti zbog sukoba sa verskim učenjem kaže: da, tako je prema ljudskom ra­zumu, a sasvim suprotno je i jedino istinito prema verskom učenju! I praktično se odista i dopuštalo da nešto može filozofski da bude istinito, a teološki ne. Otuda i ono čuveno učenje o dvostrukoj istini koje se provlačilo kroz ceo pozni Srednji vek, – učenje u koje su jedni verovali, a drugi mu pribegavali samo u opasnosti od progona inkvizicije. Učenje o dvostrukoj istini bilo je u dvostrukom smisiu odraz duhovnog stanja u Srednjem veku: s jedne strane, bio je to odraz klasne suprotnosti između mlade buržoaske klase koja se rađala i feudalne reakcije, a s druge strane, izraz nemogućnosti da se trajno izmire elementi slobodne antičke nauke i hrišćansko crkveno učenje.

Opozicija tomizmu nikla je u konkurentskom kaluđerskom redu franjevaca. Prvo se javio engleski franjevac Rodžer Bekon (1214-1292) sa jakom orijentacijom prema proučavanju prirode. Ne samo da je preporučivao drugima već se i sam eksperimentalno bavio proučavanjem prirode, pa je na fizikalne eksperimente i celokupno svoje imanje potrošio. Proučavajući pretemanje svetlosti, pronašao je uveličavajuće staklo; znao je za dejstvo baruta, pokušavao je da meri veličinu Sunca i Meseca, bavio se hemijom, ali i alhemijom itd. I dok je u ovom pogledu otišao daleko ispred svoga vremega (što mu crkva nije mogla oprostiti i osudila ga je na neku vrstu manastirske internacije), u pitanjima teolo­gije kretao se u granicama shvatanja onog vremena. Od njega je kao mislilac mnogo značajniji Johanes Duns Skotus (1270-1308), jedan od najoštroumnijih srednjovekovnih skolastičara teologa. U želji da odbrani veru od sumnje i da je učvrsti, on je, kao što istorija pokazuje, svojim učenjem otvorio proces raspadanja skolastike, koja je pretstavljala vrhunac hrišćanske teološke misli. Duns Skotus se već u polaznoj filozofskoj tački odvajao od Tome Akvinskog: dok je ovaj polazio od Aristotelovog intelektualizma, Duns Skotus se vraća Platonu i Avgustinovom stavljanju volje ispred razuma. Za njega teologija nije teoriska, već praktična disciplina. U stvarima vere filozofiji nema uopšte mesta. Vera i razum ne stoje u odnosu dopunjavanja, već su suprotni jedno drugom.

U pitanju osnovnog kriterijuma istine okreće se Avgustinu i samosvest uzima kao jedini princip izvesnosti. Jaz između tomizma i skotizma produbio se naročito na pitanju slobode volje i pitanju nužnosti. Za Dunsa Skotusa volja je osnovna snaga duše. Kao i kod Tome, saznanje počinje uzajamnim delovanjem duše i spoljnih predmeta, iz koga rezultiraju nejasne pretstave. Ali, među mnogim nejasnim predstavama volja se ne okreće prema onoj pretstavi koju odabira razum, kao kod Tome, već se slobodno obraća jednoj, koja baš time postaje intenzivnija i jasnija, a druge se gube. Na taj način, volja određuje pravac delatnosti razuma. Razum je samo sluga, a izbor vrši gospodar – volja. Pošto je volja u svom izboru slobodna ona se kreće izvan granica zakona uzročnosti. Ako ne bi bilo tako, tvrdi on, onda je кгај i čovekovoj slobodi i njegovoj odgovornosti za sopstvene postupke i dela. Ovakvo učenje o neuslovljenosti volje naziva se indeterminizam. Ovaj stav o prvenstvu volje Duns Skotus primenjuje i na boga. I njegova je volja potpuno sloodna, iza nje nema nikakvog uzroka. Bog je ovaj svet stvorio po svojoj čistoj samovolji. Da je stvorio nešto drugo, onda bi i to bilo dobro, jer dobro je ono što bog hoće, itd., itd. Uprkos svojoj ranoj smrti Duns Skotus je ostavio za sobom mnogo   učenika i pristalica. Borba između skotističkih franjevaca i tomističkih dominikanaca dugo se vodila u kriIu katoličke crkve, koja se najzad opredeliIa za tomizam, ali je zato skotizam imao mnogo više uticaja na docnije necrkvene filozofe   (Bekona, Dekarta, Lajbnica i dr.). I treće značajnije ime u periodu raspadanja skolastike, Viljem Okamski (1300-1350), javlja se sa Britanskih Ostrva. Suprotstavljajući se u shvatanju univerzalija umerenom realizmu, koji su zastupa i Toma Akvinski i Duns Skotus, on obnavlja nominalizam, priznajući stvarno postojanje samo konkretnim, pojedinačnim stvarima preko kojih je, prema tome, jedino moguće saznanje sveta. Sav se okreće iskustvu i produbljuje jaz koji je između filozofije i teologije iskopao Duns Skotus. Pa ipak je, i pored toga što teologiju ne smatra naukom, ostao teolog. Iako je crkva odbacila njegova učenja, Okamov nominalizam je stekao mnogo pristalica,koji su se, doduše, u mnogim pitanjima razlikovali. Tokom XIV i XV veka crkva nije više bila u stanju da ostvari apsolutnu kontrolu i da obezbedi jedinstvo teoloških i filozofskih učenja. Feudalni društveni poredak već je zalazio u krizu, pa su i njegovim ideolozima malaksavala krila. Mada je mistika bila stalni pratilac i pored skolastike pretstavlja stalan ogranak srednjove­kovne filozofije, ona je stekla naročito velik ugled i uticaj u XIV i XV veku, kad je skolastika izgubila svoju moć. Mističari su se obično obraćali direktno masama osnivajući često jeretičke sekte i pokrete, koji su ponekad stupali i u otvorenu borbu protiv feudalnog sistema. Vrhunac svoga razvitka mistika je dostigla u vreme seljačkih ratova u Nemačkoj u početku XVI veka. Na kraju ovog perioda javlja se još jedan snažan pokušaj za stvaranje racionalnog sistema religiozne metafizike, ali se klice nove nauke i duh novog vremena više nisu mogli potčiniti si poluskolastičkog, polumističkog intelektualizma. Bio je to bezuspešan pokušaj Nikole Kuzanskog (1401-1464) iz čijeg su sistema, naprotiv, klice novog   poterale još jače, pa ga istorija s pravom smatra prvim filozofom novog doba. Srednji vek je, dakle, na polju filozofije počeo potpunim potčinjavanjem razuma veri, filozofije teologiji, a završava se razgraničavanjem nauke i vere, filozofije i teologije. Teologija produžava sama svoju službu crkvi, a filozofija i nauka se okreću prirodi i čoveku.

(Branko Milić, Uvod u srednjovekovnu filozofiju)

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑