ŽENSKA AGRESIVNOST


ŽENSKA AGRESIVNOST

Agresivno ponašanje je opšta karakteristika živog sveta. Čak su i bakterije i mikrobi agresivni. Međutim, kad se pomene agresivnost u ljudskom svetu, tada se, automatski, asocira na muškarca. Notorna je činjenica da su muškarci kao posednici testosterona agresivniji. Veza između muške agresivnosti i hormona nije sporna i nju su nedvosmisleno potvrdile moderne nauke, neurohemija i endokrinologija. Priroda je opšta pozornica agresivnosti koje ima čak i u svetu biljaka. Agresivno ponašanje je urođeno, ono je jedan od osnovnih atributa živog sveta protoplazme, i to je no sebi razumljiva činjenica. Međutim, ne manje značajna činjenica je da se agresivno ponašanje uči, da je ono uslovljeno i normalan je odgovor na neprijatne draži. U ljudskom svetu ovaj vid ponašanja je visokospecijalizovan i ima veoma veliki broj formi u kojima se ispoljava.

Posebno je zanimljiva ženska agresivnost, koja je nedovoljno prisutna kao tema specijalizovanih naučnih istraživanja jer se uvek podvodi pod jedinstven imenitelj ljudske agresivnosti. Tradicionalno pogrešan stav da se agresivnost vezuje za muškarce delom je proistekao iz činjenice da muška agresivnost ima najšire posledice, dok je drugim delom slika žene kao majke zaklonila njen impozantno zamašan i perfidan agresivni potencijal. Čini se da je kultura odbijala da agresivnost pripiše polu koji je značajniji za stvaranje i održavanje biološke reprodukcije. Dakle, ovo su dva osnovna stereotipa iza kojih se ženska agresivnost ne samo skriva već se i poriče kao specifičan fenomen. Biološka konstitucija žene manje sprečava u njihovim agresivnim reakcijama nego što to izgleda. Krhka i nežna stvorenja mogu biti veoma ubojito agresivna.

Mit o konstituciji samo je mit i on je no sebi nemalo agresivna intelektualna tvorevina. Istina je da je fenomen ženske agresivnosti manje predmet nauke, ali je činjenica i to da se ženskom agresijom mnogo više bavila folklorna primenjena psihologija koja je, nažalost, stvarni putokaz u svakodnevnom ponašanju. Elem, u tradicionalnoj patrijarhalnoj slici agresivnost je jedan od bitnih atributa ženskog karaktera i tu je žena predstavljena ne samo kao agresivno već, štaviše, kao zlo stvorenje. Tako je to od Biblije do modernih vremena. Na svaku žensku agresivnost reaguje se emotivno usiljeno jer ona arhetipski plaši; žestoko se osuđuje, bez obzira čak i na motive. To već spada u agresivnost same patrijarhalne kulture prema ženi. Muška agresivnost je himnički slavljena, ona je osnovna tema mnogih značajnih mitova i bajki, umetničkog stvaralaštva, na se čak uzima za krunsku potvrdu muškosti. Za isti tip ponašanja žena se smatra neadekvatnom osobom, opasnom, neženstvenom. Cela kultura agresivno reaguje na žensku agresivnost, dok je prema muškoj, uglavnom, tolerantna, ma šta da je objekt muške agresije. Dakle, patrijarhalna kultura ne smatra ženu manje agresivnom već ima licemeran stav koji ponekad može da se učini tolerantnim. Sva razaranja sveta realizovali su muškarci i to je činjenica, baš kao što je činjenica da se žena samo prividno smatra neagresivnom.

Merodavan materijal u kome je vrlo temeljno sagrađena slika o ženskoj agresivnosti je narodno stvaralaštvo, poput poslovičnih mudrosti, koje ženu smatraju zlom. Ovaj vid narodne umetnosti veoma je bitan, jer odražava stvarno, praktično mišljenje o agresivnosti ženskog pola i otvoreno upućuje na agresivno ponašanje prema lepšem polu. Folklorna psihologija, čiji su reprezent poslovice, ženi čak ne dozvoljava ni takozvano asertivno ili benigno agresivno ponašanje. Jedino za šta populi vox pokazuje veliko razumevanje jeste mazohističko ponašanje žena. Strategija mitologizovanih patrijarhalnih predrasuda ima za osnovni cilj da pribavi moralnu legitimnost muškoj agresivnosti. Dakle, nalazimo se u lavirintu veoma vešto i lukavo smišljenih manipulacija cinično-agresivnog uma patrijarhalne kulture koji ženu samo prividno smatra manje agresivnom. Stvarno, polna politika i ideologija ženu smatra ne samo agresivnim bićem već zlim stvorenjem. A prema onome što je zlo moralno je dozvoljena svaka vrsta agresije, pa i destrukcija. U celom tom mraku opasnih predrasuda i paradoksa nazire se sledeća činjenica: oba pola ljudske vrste su agresivna; do izvesne granice to je normalno i višestruko je biološki funkcionalno, pa je čak i neizbežno. Međutim, poenta je u tome da muškarac i žena nemaju jednaku socijalnu, kulturnu dozvolu za iste načine ispoljavanja agresije. Prema muškoj agresiji kultura je preterano tolerantna, dok je za svako agresivno ponašanje žene kultura naglašeno restriktivna. Najviše pokrića ima teza da se govori o načinima manifestovanja muške i ženske agresivnosti, dakle, o kulturi agresivnog ponašanja.

U duhu patrijarhalne ideologije žena je anulirajuće označena kao slabiji pol, ali to ne znači da je mnogo manje sklona svim vidovima agresije koji su obeležje naše vrste. Najpre, treba imati u vidu da je epitet slabiji veoma slabo naučno utemeljen jer nije jasno šta se pod snagom pola podrazumeva. Mehanička snaga muškarca ne čini ga bitno jačim polom, iako je baš ona merna jedinica muške „superiornosti“. Merila o snazi pola još uvek su primitivna i potiču iz pećinskog doba, mada istorija pokazuje da su kriterijumi za premeravanje pola i licemerni i posledica su prikrivenih muških strahova od žene. Slabiji pol nije tako slab u ispoljavanju agresivnosti već samo forme u kojima se ona lansira deluju krhko, ali uvek valja imati u vidu da one nose veoma opasan i razoran agresivni potencijal.

Ono u čemu se muška i ženska agresivnost najviše razlikuju manje dolazi iz polne konstitucije no što, inače, izgleda. Kulturne dozvole i tolerancije za agresivno ponašanje najlakše su uočljive u razlikovanju ženske od muške agresivnosti. Razlike u realizovanju agresivnosti uočavaju se najpre u tome što muškarac u konfliktima i frustracijama odmah, transparentno, znači vrlo otvoreno pokazuje svoj agresivni potencijal ili u grubom verbalnom ili u fizičkom napadu. To su, uostalom, i dva osnovna vida agresivnog ponašanja. Ženska agresija, u istim prilikama, najčešće je odložena. Žena može verbalno biti odmah gruba, ali rapidnu verbalnu grubost ostaviće za kasnije, povrede planira i realizuje ih neočekivano, čime odlaže pun potencijal dejstva afekta, ali i vešto izbegava socijalnu osudu svoje sredine. Žena svoju agresivnost ume šarmantno da upakuje. Otuda je potekao mit, ali ne bez ikakve doze istine, da je ona sklona podlosti, lukavosti i tome slično. Jedino je opravdava, a to je bitna činjenica, mera socijalne osude njenog agresivnog pražnjenja i u tom sankcionisanju svaka sredina ume da pretera. Znači, ženska agresija najčešće nije materijal za upotrebu odmah, to je eksploziv za poneti, sa odloženim dejstvom. Žena dobro pamti metu svoje agresije, nišani je strpljivo i ume sa veoma velikim zadovoljstvom da povuče oroz.

Naravno, ono što povređuje muškarca, u principu, povređuje i ženu; čovek na povrede reaguje osvetničkom agresijom, vraća milo za drago. U tom smislu agresija je bespolan fenomen, ali polna politika i kultura daju joj obeležje pola. Činjenica je da na neke povrede muškarac i žena nisu jednako reagibilni, odnosno one nemaju jednaku dubinu traumatičnog dejstva. Ženu će pre i dublje povrediti nešto što cilja, na primer, na omalovažavanje njenog izgleda, njene ženstvenosti, dok muškarca više povređuju žaoke ustremljene na njegovu socijalnu sferu kao što je posao ili, recimo, muškost. Dakle, reč je o nijansama. U suprotnom, morali bismo tvrditi da žena nije ljudsko biće već Marsovac. Ona je, ipak, pol ljudske vrste i osetljiva je na sve bitno zbog čega se i muškarac oseća loše i povređeno. Žena mora da doumi kako da se osveti, da prenapregnuti prag frustriranosti umanji, da dobije satisfakciju u učincima svog agresivnog akta a da se, istovremeno, ne izloži preteranoj socijalnoj stigmatizaciji i da ne bude fizički povređena od muškarca.

Strategija ženske agresivnosti je biološki uslovljena, ali je, još više, kulturno uzrokovana. Razlika je, najgrublje rečeno, u tome što žena posredno ispoljava agresivnost. U tome je majstor, jer vekovima je usavršavala ovo umeće. Muškarac teret svoje negativne energije prosipa odmah, ali se zato brže ventilira od psiholoških sadržaja gneva i mržnje. To je saglasno ljudskoj psihološkoj logici, ali tu je i razlika u kulturnom izgrađivanju polnih karaktera. Žena je zmija iz cveća – muškarac je zmija iz trnja. U oba slučaja imamo zmiju i opasan ujed, a pomenutu scenografiju treba razumeti samo kao metaforu za kulturne dozvole odnosno zabrane.

U modernom dobu, ne bez osnova, smatra se da su žene postale znatno agresivnije. Nažalost, postale su i manje ženstvene. Ženstvenost je estetizovano i moralno oplemenjeno ponašanje, ono je kulturna nadgradnja ženske biologije i ne isključuje svaki vid sposobnosti za agresivnost. Ženstvenost se ne može, kao u klasičnom patrijarhalnom podrazumevanju, svoditi na trpljivost, ali se ne može u njenoj modernizaciji smatrati kao napredak ni njeno obogaćivanje sposobnostima za agresivne ekscese. Rđave posledice modernog doba najpre osećaju same žene. Razlog porastu ženske agresivnosti u modernom dobu je to što su žene, dobivši neka prava, dobile još više obaveza, opterećenja koja ih frustriraju, biološki i psihološki ruiniraju; sve to skupa povećava konfliktnost žena. Postoji veliki nesklad u dobijenim pravima i obavezama. Globalni stav prema ženama se nije bitno izmenio, ali je žena zamašno opterećena radom van kuće i u njoj, i obavlja sve što i naše prabake, uz još mnogo dodataka. Žene postaju sve više neženstvene i usvajaju muške vidove agresije, a prava su razumele i kao pravo da što više frustriraju muškarce. Tako smo, usled povišenja tenzije, dobili opštu krizu i žensko­sti i muškosti. Sve je veći broj žena od kojih muškarci beže, ženska agresija postaje autoagresija,  razlika među polovima prešla je u nepodnošljivu konfliktnu suprotnost. Broj usamljenih žena dobija razmere epidemije, a za to što su izborile mesto pod društvenim suncem ispostavilo se da je to sunce iznad Sahare, jer u peskovitoj pustinji svi jednako venu. Pravo da se ispolji agresija ne znači da to pravo treba bilo kad i bilo kako koristiti. Sve to još uvek nije nikakva demokratija, osim što je izboreno pravo na uzajamno agresivno iznurivanje i muškaraca i žena. Dvadeseti vek ponadao se ostvarenju iluzije o jednakosti polova, ali jedino je realno ostvario baš to – iluziju!

Davna prošlost, i ona mitska, neprozirna, i istorijska, nudi nam više no bogat predložak o ženskoj agresivnosti, koja se po svojoj ubojitosti teško razlikuje od muške. Biblija nam predočava veoma plastično naglašenu sliku o heroini Juditi iz Betulije koja je, koristeći svoje ženske draži kao moćno zavodničko sredstvo, na prevaru ubila kralja Holoferna. Novozavetna junakinja Saloma je svojim umećem erotskog plesa oduševila Iroda Antinu. On joj je nesmotreno obećao kao nagradu što god joj srce zaželi. Saloma je iskoristila neočekivanu velikodušnost i kao nagradu zatražila je glavu Jovana Krstitelja na poslužavniku U oba slučaja ženska zavodljivost i seksualnost su upotrebljene kao moćni instrumenti za realizovanje destruktivne agresivnosti. Na obe pomenute žene potonja tradicija je reagovala s indignacijom. Doduše, Juditin podvig je i pohvaljen jer je ona svoju ženstvenost stavila u službu nacionalnih interesa i spasla je svoj narod od porobljivača. Bez obzira i na taj pragmatizam viših ciljeva, izvesna rezervisanost i podozrenje su ostali baš zato što je Judita upotrebila protiv muškarca one ženske argumente koji ga obezoružavaju. Muška želja i strast se nisu uzimali kao važne činjenice, već samo ženska seksualnost kao stimulator i inspirator muškarca. Uprkos svemu, oduševljenje Juditinim činom je mlako i svaka egzaltacija u govoru o njoj je izostala upravo zbog muškog arhetipskog straha od neodoljivog magnetizma ženske seksualnosti, odnosno zbog ambivalentnog stava prema njoj. Nema ni približno onolikog oduševljenja Juditom koliko ga ima, recimo, mladim Davidom kad ubije filistejskog džina Golijata. I Juditin i Davidov čin su odbrambena ubistva, ali o herojskom delu velikog jevrejskog kralja govori se rečima himne, ono je uzor ponašanja i hrabrosti. Dotle, mlada Judita je autsajder. S druge strane, novozavetni lik Salome ušao je u kolektivno pamćenje kao prototip opasne, smrtonosne žene bogomoljke.

Specifičnost ženske agresivnosti obeležena je kako posebnostima pola tako i kulturnom nadgradnjom. Kapacitet za agresivno ponašanje je biopsihička matrica koja potpuni profil dobija u sadejstvu spoljašnjih uticaja i unutrašnjih faktora. Agresivnost je deo energije temperamenta svake jedinke, ali karakter njenog ispoljavanja je odlučnija činjenica i materijal je na osnovu kojeg prosuđujemo o meri nečije agresivnosti. Otuda ima razloga da se govori o kulturi agresivnosti koja daje profil i izdvaja ga od sredine do sredine. Tako se čak i kulture razlikuju no načinu na koji ispoljavaju agresivnost. Ovde je reč o opštim mestima u psihologiji ženske agresivnosti koja su tipična za ženu judeo-hrišćanske Zapadne kulture.

Lako uočljiva osobina ženske agresivnosti, kao deo ponašanja, svakako je činjenica da je lepši pol pronašao strategije agresije koje kultura relativno toleriše. Naime, ženska agresivnost se manifestuje u modalitetima koji su manje uočljivi, manje ekstremni u odnosu na muške, što ume da zavara, pa čak i stvori privid da tu nije reč o agresivnom ponašanju. To, sa stanovišta posledica svih vrsta, ne znači da ovi vidovi ponašanja nisu opasni; oni, jednostavno, samo manje bodu oči, ali dušu mogu i te kako bolno da probadaju i razaraju je. Prema tome, na žensku agresivnost treba veoma ozbiljno računati i uvažavati je kao činjenicu od vitalnog značaja za interpersonalne odnose uopšte, a naročito u međupolnim relacijama.

Tradicionalno razumevanje ljudske agresivnosti uopšte primitivno je svedeno na fizičke napade i odbrane. Naravno, i u ovom smislu žene mogu biti agresivne, ali tom načinu ispoljavanja agresije, u principu, ređe pribegavaju. Ipak, treba se prisetiti čuvenih Amazonki s reke Tarmodona o kojima klasična grčka tradicija govori sa strahopoštovanjem. One su bile efikasne ratnice i u mitovima su prikazani brojni njihovi podvizi na kojima bi im pozavideli veliki muški heroji. Da su žene sposobne i za ovakvu agresiju svedoči činjenica da solidno savladavaju borilačke veštine, da su mnoge uključene u telesnu gardu poznatih ličnosti, da su vrlo odani telohranitelji i – veoma efikasni! Danas žene sve više usvajaju obrasce muške agresivnosti, što nužno ide na uštrb njihove ženstvenosti. Takve žene, uglavnom, odbijaju muškarce, u prvom redu zato što se oni neskriveno pribojavaju njihove agresivnosti. Inače, kolokvijalni izraz muškobanjasta žena označava žensku osobu koja, u fiziognomskom smislu, deluje muški grubo i kruto, ali on se odnosi i na ženu čiji su maniri ponašanja slični muškim. Muškobanjasta žena plaši, ugrožavajuće deluje na muškarca, ne toliko iz  estetskih razloga koliko zbog toga što njen izgled i ponašanje sugerišu agresivnost. Čovek je sklon da za izvestan izgled vezuje i sasvim konkretno ponašanje i posledice, što je u ovom slučaju pogrešno. Poznato je da i vrlo nežne i ženstvene žene mogu biti izuzetno okrutne. Dakle, moguća agresivnost je odlučujući faktor koji muškarca udaljava od takve, po izgledu, netipične žene. Tj To što žene manje pribegavaju fizičkoj agresiji može se obrazložiti činjenicom da su, u osnovi, konstitucionalno slabije od muškarca, ali i činjenicom da ovaj vid njihove agresivnosti kultura mnogo više moralno žigoše. Treba imati u vidu i to da se takvo ekscesno ponašanje smatra nedoličnim za „slabiji pol“. Krhke, nežne, prirodno intuitivne i inteligentne, žene koriste agresivno ponašanje koje je saglasnije ovim atributima njihove prirode i postižu zavidne negativne rezultate. To jači pol, vrlo često, čini veoma slabim.

Zanimljivo je, na ma kako to razumeli, da je ženina agresivnost uvek fokusirana na konkretan objekt njenog gneva. U naravi je ženskog gneva da se ne odnosi na apstrakcije. Dok muškarac može biti agresivno raspoložen prema ideji, prema nečemu posve neodređenom, dotle je u repertoaru svojih agresivnih pulzija žena uvek lično usmerena. Pravilo je u ženskoj psihologiji da je meta ženske agresije uvek jasno fokusirana i odnosi se na konkretnu činjenicu, odnosno ličnost. Zato i sve negativne implikacije ženske agresivnosti oseća osoba, upojedinačena, jer žena se ne ljuti ni na ideje ni na slike, već na konkretnu individualnost i nju napada.

U lepezi ženskog agresivnog potencijala plač ima povlašćeno mesto i on se najčešće i zapaža. Ovaj način ispoljavanja afekata i emocija poseban je ženski specijalitet na koji svaka kultura blagonaklono gleda. To što žene više plaču od muškaraca ne treba da navede na pogrešan zaključak da su njihove suzne žlezde razvijenije niti po sebi sklone većem lučenju tečnog dokaza tuge, depresije i povređenosti. Ovaj slankasti produkt suznih žlezda i te kako ume agresivno da zasoljuje. Tradicionalno, plač se smatra ženskom privilegijom u afektivnom pražnjenju i žene imaju široku socijalnu dozvolu da bilo kad i bilo gde plaču. Prema istoj reakciji muškarca kulturni kodeksi su rigorozno strogi i dopuštaju je samo u retkim, graničnim situacijama: kada je u pitanju smrt najdražih ili neki drugi veliki gubici i ekstremne situacije od ličnog i opšteg značaja. Naravno, muškarci plaču i češće i više nego što im se čini. Puki je mit da plakanje smanjuje nivo muškosti, to je samo kulturna predrasuda i varka koja nimalo ne deluje muževno. Ona samo pribavlja nejaku iluziju o muškosti.

Plač žena koristi i kao odbranu i kao napad. U ženskoj manipulaciji plačem on ume da deluje vrlo agresivno jer su žene majstorstvo plakanja razvile gotovo do umetnosti. Pravilo je da muškarac plač ne koristi kao oruđe za napad. U muškoj interpretaciji plač je, no pravilu, odbrana i način da se snizi visok prag afekata. Kad je muškarac na ma koji način vinovnik ženskog plača, tada žena plakanjem ili zaustavlja agresivnu mušku reakciju ili njim postiže da se muškarac oseća moralno neadekvatno. Ako je ženski plač nastao kao odgovor u sukobu dve žene, tada ona koja plače računa na odbrambenu moć svog plača jer kod suprotne strane ostavlja, bilo to i prividno, utisak o njenoj superiornosti. I u tom slučaju očekuje se obustavljanje dalje agresivne akcije strane koja povređuje. Plač apeluje na našu sposobnost empatije, hoće da nas navede da se uživimo u tuđe osećanje bespomoćnosti i povređenosti, podstiče rad moraliteta naše ličnosti i tako ostvaruje svoju odbrambenu efikasnost. Plač blokira dalju agresivnost napadača i navodi ga na pomisao da je dobio satisfakciju u osećanju sopstvene superiornosti. Agresivna dimenzija plača, kad se njemu pribegava bez naročito dovoljnih razloga, radi manipulacije, cilja da povredi samopoštovanje ličnosti koja je uzeta kao motivator plakanja. Plač kod žena je, naročito u međupolnim odnosima, instrument prinude muškarca da izmeni neki vid svog ponašanja. On je, dakle, iznuđivački. Svoje šire socijalne implikacije plač ostvaruje tako što okolina sažaljeva tu plačevnu ženu koju, često pogrešno, smatra ojađenom i utiče na njenog partnera da menja svoje ponašanje prema njoj. To su, globalno, uža i šira socijalno-psihološka moć i funkcija plača.

Žene su stalno vrlo svesne mogućih učinaka plača i zato ga tako često koriste. Plačem one veoma dobro manipulišu muškim nagonom zaštitništva, na njim mogu da zaustave kod muškarca i želju proisteklu iz seksualnog nagona. Njemu naročito pribegavaju onda kada odu suviše daleko u seksualno obećavajućem, zavodničkom ponašanju, koje koriste samo kao sredstvo za postizanje nekog cilja, dok sve vreme nisu ni mislile da ispune seksualna očekivanja muškarca. Ako nestrpljivost muškarca postane navalentna, tada je očekivano da se žena brani plačem. U tom slučaju žena računa na tolerantnost muškarca, na njegovo džentlmensko ponašanje koje nadjačava želju za seksom i navodi na odustajanje od nje. To je slika i prilika situacije koju dobro označava sintagma povučen za nos, obmanut.

Najzad, plačem se mogu veoma dobro prikriti i ženska narcisoidnost i sebičnost; tada je on način skretanja pažnje na sebe i način da se lako, prečicom, ostvare mnogi ciljevi. Većina ženskih jecaja i suza je vešto odglumljena, žene su u tome vrlo vešte, ali su i dobro poučene od svojih majki ili drugih, iskusnijih plačljivica. Suze, dakle, mogu da varaju i nisu uvek posledica nekog bola, već način povređivanja. Čak, biohemijski sastav suza je različit, zavisno od razloga za plač. Slabiju slanost imaju izmišljene, agresivne suze, smišljene da prinude, izmame nešto, povrede nekog. Prema tome, svaka žena koja plače nije baš tako uplakana kako deluje i treba je pustiti da abreaguje svoj hir. Time se postiže da žena nahrani i svoj mazohistički kompleks mučenice jer joj on pribavlja osećaj sopstvene vrednosti. Valja imati u vidu da su vekovi radili na tome da žena prihvati jednu meru mazohizma kao overu svoje vrednosti. Tako izgrađen mazohistički kapacitet žene barem delom mora biti zadovoljen i ne treba ga mešati s kompleksom, u patološkom značenju tog izraza. Ovde je reč o tome da mazohistička trpljivost ojačava ženin ego i deo je samopoštovanja njene ličnosti. Zato, ako pridaje preveliku vrednost svakom ženskom plakanju, muškarac je na dobrom putu da sebe obezvredi i da se oseti povređeno. Baš to i hoće agresivna ženska plačljivost. Žena uvek kasnije promišlja muškarčevu reakciju na svoje plakanje i tako uviđa koliko može da manipuliše njim. Ukoliko više može da postiže kod muškarca suzama, žena ga utoliko manje poštuje; na kraju, počinje da ga smatra potpuno bezvrednim. A bezvredan muškarac nije potreban nijednoj ženi.

Da li je ženski plač mimikrija, odnosno agresivna maska da se nešto postigne, može se prepoznati no načinu oporavka od njega. Ako je plač manipulativno-agresivna iznuda, tada je pravilo da žena za trenutak, kameleonski brzo promeni raspoloženje i „tugu“ zameni srećom. Ako je tako brzo postala od uplakane nesrećnice hipomanično vedra  i  srećna, to znači da već veruje da je nekog uspela da koliko toliko unesreći. Duboku emociju tuge prati dubok plač iz stomaka i njega ne može brzo da zameni ozareno lice. Morski talasi od vetra se brzo stišavaju, ali oni prouzrokovani zemljotresom morskog dna dugo traju. Histerični plačevi brzo nastaju i brzo prolaze; oni ukazuju na to da je reč o osobi koja ima mentalnih problema, koja je karakterno-psihološki disfunkcionalna. Tu srećemo i fenomen histrioničnog ponašanja (histrion = glumac), efektivno začinjenog plačem koji se koristi u manipulativne svrhe i napunjenog agresivnom energijom. Dakle, poruka plača se ne može uvek dešifrovati kao apel: „Povređena sam, loše se osećam, pomozi mi!“ U ženskoj bogato razvijenoj praksi plakanja ta poruka, veoma često, treba da bude pročitana kao izraz agresivnosti: „Plačem, jer želim da te povredim, prinudim da se osećaš loše, da bih ja dobila ono što želim!“

Posebno agresivnu crtu, s obzirom na sugestivnost i učinak, mogu imati majčinske suze, za koje zna svaka tradicija. Baš ova pojava snažno podriva izvikani mit o čistoti, bezuslovnosti majčinske ljubavi. Majke mnogo više manipulišu tim verovanjem u moć svoga plača no što se obično pretpostavlja i njim postižu svoje vrlo sebične ciljeve. Tako se ispostavlja da su deca žrtve „nežne“, tugaljive agresije svojih majki, koje sporne namere isporučuju bogato podmazane suzama, pa tako ništa moralno ne škripi jer se sluh za moralnu procenu efikasno anestezira plačem. Sve tradicije kažu da majčinske suze bole, da su teške kao zemlja, ali je baš zato i nesporna činjenica da su upravo te suze mnoge oterale u zemlju.

Tako, ona koja je ljuljala kolevku ume ‘’najboljim namerama“ da poploča put u mentalni pakao pa i u grob. Činjenica je da majke umeju, vrlo svesno i sračunato, da od svojih sinova prave male, uvek zavisne edipovce. To je sprečavanje potomstva da odraste. Pokornička poslušnost dece iznuđuje se – suzama. S druge strane, sve to ne znači da kćeri nisu žrtve svojih majki i njihovih projekcija ove ili one vrste. U svakom slučaju, sve te projekcije su, manje ili više, agresivne. Primera radi, svoje podvodačke sindrome, svesno ili nesvesno, majke efektivno realizuju plačem. Tako one svojim kćerima biraju bračne partnere i, preko njih, „nadoknađuju“ svoje emotivno-seksualne promašaje. Ucenjivačko plakanje majki, obično, uspeva da ostvari cilj, jer se računa na poštovanje svetosti roditeljstva i na njegove najbolje namere. Kada se namere nikada ne dovode u pitanje, tada je i najlakše da neko postane žrtva baš tih, tradicionalno nespornih „lepih osećanja“.

Ćutanje je poseban specijalitet ženske agresivnosti i primenjuje se u najrazličitijim situacijama. Čovek veoma bučno i agresivno ume da ćuti. Ova prividna odsutnost iz govora može biti simptomatična i onespokojavajuća. U mnogim sredinama i danas ćutanje je ostalo kao relikt iz prošlih vremena u kojima se smatralo da je ono veoma važan ženski moralni ukras. Treba imati u vidu da se i brbljanjem može veoma dobro mnogo toga prećutkivati, baš kao što se upražnjavanjem umuklosti može zloslutno grmeti. Ko ćuti ne znači da ne kazuje ništa, to samo znači da za kazivanje ne koristi glasne žice, ali zato veoma vešto i mučno igra po našim tankim i osetljivim žicama osećanja. Žene upravo to često umeju virtuozno da čine. Lepši pol rado koristi ćutanje kao dobitnu kombinaci­ju kod muškarca kojih zanima i o kome žele da saznaju što više. Strpljivim slušanjem, odnosno upitnim ćutanjem žena dobija više informacija, od muškarca i o njemu samom, no da mu u razgovoru ispostavi pozamašan spisak pitanja i potpitanja. Muškarac tada preteranim brbljanjem o sebi daje informacije najrazličitije vrste jer želi da zadrži prisutnost žene. Naravno, žena može biti i agresivno odsutna i tada je to ćutanje, zapravo, ignorisanje. A isključivanje iz komunikacije se teško podnosi jer već asocira na moguće odbacivanje. Strah od odbacivanja je jedan od najvećih čovekovih socijalnih strahova.

Mora se imati u vidu da je ćutanje sadržano i u samom govoru. Ako nešto do kraja ne kažemo, ne objasnimo adekvatno i iscrpno, tada imamo na delu manipulativno, agresivno prećutkivanje. Žene ćutanje koriste i u svrhu da privuku pažnju, da njim podstaknu interesovanje za sebe. Međutim, Evine kćeri ćutanje umeju veoma iritirajuće da koriste prilikom prekida veza, kada muškarca ostavljaju nasamo s brojnim mučnim upitnicima, bez ikakvog objašnjenja. Tada žene koriste osvetničku prenesenu agresiju ili zato što ih je neko nekad takođe bez objašnjenja ostavio ili preko toga iživljavaju neku drugu agresivnu pulziju. Dakle, narodne sentence: „Ko ćuti zlo ne misli“ ili ona: „Ćutanje je zlato“ teško mogu izdržati proveru iskustva i mnogo manje vrede no što nam izgleda. Iza ćutanja se mogu dobro skrivati mnoge zle namere, baš kao što ono može biti korozija prividno zlatne duše.

Kada u jednoj vezi počinju često da se javljaju verbalne praznine, to može biti ozbiljan simptom da je veza počela da se prazni od pozitivnih osećanja. Svoje emotivno hlađenje žene upravo tako saopštavaju. Samo obnavljanje komunikacije može, eventualno, da unese novu toplinu, jer reči su prenosnici osećanja, i s tom svrhom svako želi da ih čuje. Čovek sebe oglašava i utemeljuje svojom jedinstvenom osobinom govora, ali jednako dobro sebe može da rastemelji i govorom i ćutanjem. Kad je ukinuta jezička komunikacija, tu će, uskoro, biti ukinuto sve drugo bitno za jednu vezu. Žene vole da slušaju, naročito komplimente koji im hrane narcizam, ali treba biti oprezan jer ima razloga da se govori i o agresivnom slušanju, baš kao što je poznata i verbalna agresivnost. Agresivno slušanje podrazumeva iznuđivanje informacija od muškarca dok žena, navodno opčinjena njegovim logoroičnim sposobnostima, strpljivo lovi podatke koje će, kasnije, moći da upotrebi u cilju manipulacije.

Kada je reč o međuljudskoj komunikaciji i njenim potencijalima agresivnosti, svakako valja pomenuti ogovaranje, iza kojeg se skrivaju brojni problematični mentalni sadržaji. Poremećaj poput paranoidnosti je najčešći i javlja se u naglašeno agresivnoj varijanti. Ogovaranje je način ispoljavanja ženske agresivnosti koji ima socijalnu dozvolu i, sa ne mnogo razloga, smatra se da su žene specijalizovane za ovu vrstu nimalo ponosne delatnosti. Muško ogovaranje ima daleko veće posledice po metu ove verbalne agresivnosti jer je i opšta društvena moć muškaraca neuporedivo veća. Ogovaranje je verbalna agresija u kojoj bez premca caruju malicioznost, morbidna mašta, pakost, mržnja, i sve je to upakovano u pozlaćenu, ali zatrovanu foliju. Mač je i u svili još uvek mač. Žene su naročito inventivne kada se međusobno ogovaraju, što je za njih uobičajen način odmeravanja snaga u konkurenciji za nekim muškarcem. Ipak, činjenica je da je njihova ogovaračka aktivnost, uglavnom, zaokupljena svakodnevnim stvarima, ali ona često ume da ima nesvakidašnje ozbiljne posledice. Meta ogovaračkih žaoka uvek je neko od uspeha, nikad neko inferioran. Ogovaranje ide za tim da svaku vrednost i superiornost umanji i snizi, da je karikira i pogleda sa najgore strane. Često se iza kritičkih primedbi zapravo krije ogovaračka agresivnost, i to se može raspoznati no tonu i načinu kako se nešto kaže. Dve žene i kad „prijateljski“ razgovaraju, uvek uvode treću kao objekt svoga ogovaranja i tako premeravaju svoje ogovaračke snage i jedna drugoj čitaju mentalnu topografiju. Dve žene, ma o čemu da pričaju, najčešće međusobno varniče, bez povišenog tona, ali uz nečujno škrgutanje zubima. Žene, inače, nisu ljubitelji strategije da odmah leti perje, već da se čupa pero po pero. Ako ima ikakve istine u tvrdnji da one uživaju u mazohističkom trpljenju, tada je jednako činjenica i to da i te kako umeju da uživaju i u sadističkom iživljavanju. Muškarci su impulsivniji u svojim sukobima, ali kada su daleko od svog protivnika, nisu toliko zaokupljeni njim. Žrtve ženske agresije i ne slute koliko su opsesija nežnih, lepih zveri. Svoju povređenost žene veoma dugo pamte i zbog nje se svete sistematično, staloženo, promišljeno i obično onda kada onaj koji ih je povredio i ne sanja šta će ga sustići. Žene se međusobno sukobljavaju u rukavicama, naročito one višeg obrazovnog nivoa, jedna drugoj teško praštaju uvrede i svoju ranu smatraju zalečenom tek onda kada poveruju da su drugog povredile barem za stepen više.

Lezbijski partnerski odnosi su veoma dobra ilustracija koja do kraja ruši mit o ženskoj neagresivnosti ili znatno manjem agresivnom potencijalu nego što je muški. I ova vrsta odnosa potvrđuje da žene uglavnom zbog straha ne smeju da ispolje agresiju odmah i u zamašnim količinama i na muški način. Lezbijski konflikti umeju da budu neverovatno žestoki, sa svim vidovima agresije koja se sreće u heteroseksualnim vezama i sukobima. Tu imamo zastupljenu i fizičku i verbalnu agresiju, uz bogat dodatak suptilno profilisanog kinjenja i mučenja. Neverovatno je kako agresivno reaguju homoseksualci oba pola u slučaju prevare.Tom sadizmu pozavideo bi i Markiz de Sad. To pokazuje da su agresivne matrice kod oba pola približno jednakog raspona, samo što je muška više ispisana debelim i krupnim slovima agresije, pa se zato lakše čita.

Priroda i biologija ne mogu se smatrati isključivo odgovornim ni za ženski mazohizam ni za muški sadizam. Ženski mazohizam je više kulturna tvorevina, on je posledica kognitivnih kapaciteta jer je činjenica da je čovek biće koje može svašta da nauči, ali i da podnese. Ako na neku povredu ne odgovara agresijom, to ne znači da od nje odustaje, već osvetu preusmerava u sebe. Žene su sklone pounutrašnjivanju agresije u vidu autoagresivnosti koja se, u rapidnim slučajevima, manifestuje samoubistvom. U „boljem“ rešenju, žene somatizuju svoj agresivni naboj, što obiljem primera pokazuje psihosomatika. Čir na želucu, duodenumu i mnoge druge bolesti imaju u svojoj etiologiji zamašnu količinu komprimirane agresivnosti. Gnev negde mora da probije. Ako lonac nema ispusni ventil i priliku da daje oduška pritisku, on će, jednostavno, eksplodirati. Žene skreću u lakšu ili težu bolest i tako se dekompenzuju, granice ega bivaju probijene kada mehanizmi odbrane više ne mogu da funkcionišu.

Agresivne reakcije umeju da budu polimorfne, pa se čini da nije reč o agresiji. U mnogim vidovima ponašanja i poremećaja možemo s razlogom pre­poznati snažnu dinamičku silu agresije. Zapravo, agresija je generator, a to što je napon struje nekada slabiji, nekada jači, a katkada prži, to je drugo pitanje i više je vezano za kulturno-socijalne dozvole i zabrane agresivnih abreagovanja. Često i iskusni klinički psiholozi i psihijatri previđaju tu činjenicu i objašnjenje problema traže na pogrešnom mestu.

Uobičajena reakcija na percepciju ženske agresivnosti je šokiranje njom. Činjenica je da to muškarci teško podnose i utoliko gore po njih. Ženska agresivnost, čak i kad je opravdana, teško je prihvatljiva, jer se polazi od krute i neosnovane predrasude da žene nemaju prava na agresivne reakcije. Konflikti su deo života i kroz njih čovek raste, sazreva kao ličnost. Onaj ko ih izbegava po svaku cenu zaboravlja da na kraju cena postaje bezumno visoka. Zanimljivo je da se partneri najpre posvađaju oko neke stvari, a zatim počinju žestoko da se svađaju zbog načina na koji se svađaju. To vrzino kolo ume da bude vrtlog koji uvlači u izuzetno opasne kolizije, sa mogućim čak tragičnim završetkom. Kvalitet jedne veze meri se i po tome kako se ispoljava agresivnost u sukobima i kako se rešavaju agresivne tenzije. U poznavanju partnera veoma je bitno znati kako on reaguje na agresivnost, šta ga može motivisati na nju i dokle može ići u njoj.

Forme u kojima žena isporučuje svoju agresiju prilično su brojne. Prevara je jedan od ženskih načina agresiviranja muškarca. Muškarci obično lakoverno i agresivno komentarišu da se to od žena očekuje, jer su one „po prirodi kurve“. Malo je muškaraca sposobnih da u tom činu prepoznaju žensku agresiju u kojoj je seksualnost samo medij osvete koja bolno pogađa. Za takav moralni poduhvat potrebno je priznati i neku sakrivicu. Naravno mnogo je  lakše ženu moralno oblatiti i dezavuisati nego prihvatiti saodgovornost. Poznata je činjenica da je seksualna manipulacija jedan od čestih vidova kroz koji se transponuje ženska agresivnost. Žene mogu seks da koriste i u sasvim neseksualne svrhe, a on se pokazuje kao zgodan medijum i za muške vidove agresivnosti. Tu se u prvom redu misli na, češću nego što nam se čini, upotrebu seksa da bi neki muškarac bio povređen od nekog drugog muškarca. U sferi seksualnosti žena koristi verbalnu agresivnost prema muškarcu, naročito kada ga procenjuje kao seksualnog partnera. Muškarce naročito pogađaju ženske verbalne žaoke usmerene na njihovu muško-mužjačku moć. Žene znaju da upotrebe vrlo ubojite verbalne projektile koji su zadugo muškarce doslovno činili seksualno nemoćnim, odnosno impotentnim.

Pojava stalne ženske bolesti i neraspoloženja takođe je deo ženske sposobnosti za agresivnost. Bekstvo u bolest uvek računa na neku vrstu dobiti. Kada je sračunato na agresivan učinak, tada se pretpostavlja da se i muškarac ne oseća dobro. Žene se često služe i prenesenom agresijom. Tada su deca vrlo često žrtve agresije svojih majki i bivaju kažnjavana ili batinama ili drugim načinima uskraćivanja pažnje i ljubavi. Tu, konačno, do kraja propada biologistički mit o materinskom instinktu koji kod ljudske ženke ne postoji jer je materinstvo svesna odluka, izbor. Međutim, samo majčinstvo, bliže rečeno zatrudnjivanje, često je izraz ženske prisvajačke agresije usmerene ka nekom muškarcu. Svoju reproduktivnu moć žene umeju da upotrebe kao sugestivan adut da bi zadržale nekog muškarca, jer računaju na njegov biološki narcizam očinstva. Ekonomski vid ženske agresivnosti muškarci često ne primećuju jer je tradici­ja ženu i inače proglasila sklonom rasipništvu.
Muškarci umeju čak i da uživaju u rasipništvu svojih žena jer tako međusobno odmeravaju svoju ekonomsku moć i prestiž. Žene, pak, imaju na umu nešto drugo i polako i sigurno „svoje“ muškarce privode prosjačkom štapu. Muškarci to ne razumeju tako ozbiljno, ali su žene dok tanje konto svog muža, ozbiljne kao infarkt. Iza ženskog rasipništva najčešće se krije njihovo nezadovoljstvo emotivnim davanjima muškaraca. Kad žene preterano troše, muškarac valja da se zapita šta i zašto žena toliko ekonomski destruira. Novac je samo pojavna forma problema, a sam problem je u nečemu drugom. Simbolično, rasipanjem novca svog muža žena troši njegov rad koji nije rad emocija, pažnje i seksa, već je iz društvene sfere kojoj žena ne pripada.
Žena ipak želi da bude centar sveta svog supruga. Dakle, kad ga ne troši kao muškarca, seksualno i emotivno, žena ga troši ekonomski. Tada je novac za nju erotizujuće sredstvo i baš novcem svog muža spremna je da plaća sebi i ljubavnike, te tako
kažnjava seksualnu nemoć svog muža ili njegovu seksualnu nezainteresovanost za nju.

Žene su majstori uživanja u scenografiji i one su scenografska stvorenja, u čemu ne može bezuslovno da se vidi ništa loše. To znači da stalno sanjaju o uživanju u raskoši i vole velike i lepe stanove ili kuće, pune skupog nameštaja, nakita i sličnih „sitnica“. Primera radi, naše žene su stalno prikovane za televizijske ekrane gledajući belosvetske mamutske sapunske opere, sladunjave ljubavno dramatične serijale. Sve te ekranizovane ljubavne storije se događaju u vrlo skupim vilama, hacijendama, stanovima i u svemu vlada šljašteća raskoš. Takođe, junaci i junakinje tih serija obučeni su veoma skupo i troše ogromne svote novca na svoje hedonističke ludosti. Otuda nije čudo da su naše žene svih obrazovnih nivoa lude za ovim sladunjavim filmskim iluzijama, jer sve one se događaju u sjaju materijalne raskoši gde je novac sredstvo uživanja i zadovoljavanja svih potreba.

Socijalna forma ženske agresivnosti najlakše je vidljiva u ignorisanju prijatelja i rodbine supruga ili partnera i ova agresija je prenesena; ona je odgovor na nezadovoljstvo u interpersonalnoj komunikaciji. Frigidnost je forma agresivnosti koja cilja na to da omalovaži i ponizi muškarca kao ljubavnika i žena angažuje svoj emotivno-seksualni frižider kao odgovor na vatrene sukobe sa partnerom. Kada sukobi nisu izglađeni, valjano raščišćeni, kada muškarac odbija da bude na visini muževnog zadatka, da nekim istinama pogleda u lice, tada je očekivana ženska seksualna defanziva, povlačenje u seksualnu anesteziju. Biološki manifestovana agresivnost može se ispoljiti kao odbijanje muškarca u funkciji mužjaka i tada brak ili veza ostaju neplodni, iako su oba partnera, po medicinskim nalazima, reproduktivno sposobna. Kasnije, u eventualnom drugom braku, i ta žena i taj muškarac imaju dece s drugim partnerom. Postoji stara folklorna priča o neslaganju telesnih hemija, ali ona ne deluje uverljivo, već je pre izgovor za partnerski brodolom. Stvarna priča je priča o neslaganju duša, o njihovoj sukobljenosti, o neumeću da se sukobi reše i tada se poziva na hemiju kao na alibi za koji se smatra da je izvan naših moći. Naravno, žena u takvim slučajevima može biti i nesvesna svojih agresivnih agitacija prema partneru i zato u problem neplodnog braka treba uključiti i psihijatra. Jedino ostaje nada da će terapeutu pasti na pamet da je u pitanju ili neki agresivni otpor prema partneru, kažnjavanje jalovošću, ili otpor prema trudnoći kao takvoj. Činjenica je da i se o tome retko vodi računa i agresivnost se ne i uzima u obzir kao bitan etiološki faktor u ne i  plodnom braku. Za sve to postoje konkretni medicinski dokazi koji vrlo logično objašnjavaju psihogeno poreklo neplodnosti. Tada se ženina hemija ne slaže sa muškarčevom zato što se njena ličnost ne slaže sa partnerovom. Psihološki otpori koje žena ima prema partneru javljaju se u funkciji nesvesnog blokatora njenih reproduktivnih moći. Njena skrivena agresivnost je bitna činjenica u psihogenom poreklu steriliteta. Kad veza nije plodotvorna emotivno, ona može, baš zato, biti i biološki jalova. Čovek je somatoformno biće i ta činjenica ne može da se previdi ni kada je reč o njegovoj biološkoj reprodukciji. Dakle, na mnogo načina se može biti agresivan, ali u najkraćim crtama opisani vidovi agresije najčešće se biraju za ispoljavanje i realizaciju gneva. Da li je to svesno ili nesvesno, manje je bitno.

 

 

2 thoughts on “ŽENSKA AGRESIVNOST

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s