IKONOBORCI: SV. JOVAN DAMASKIN.

JOVAN DAMASKIN – izbor iz dela

Ikonoborci

Apologetska slova protiv opadača svetih ikona

(II, 4) Neprijatelj istine i protivnik spasenja ljudi koji je u svoje vreme prevario ne samo mnogobošce nego čak i same sinove Izrailjeve da prave slike demona i bezbožnih ljudi i ptica i životinja i gmizavaca, i da im se klanjaju kao bogovima, pokušava sada da unese nemir u spokojnu Crkvu Božju, ustima nepravednika i jezikom lukavim rečima Božjim zlo podmećući i trudeći se da njegovu ružnoću i mračni vid prikrije i da srca vernih pomeri iz istinskog i Ocima predanog običaja (Š, 2). Jer ustadoše neki govoreći da ne treba slikati i predlagati za gledanje i proslavljanje i divljenje i revnovanje Hristova spasonosna čudesa i stradanja, kao ni junačke podvige Svetih protiv đavola. A ko ne uviđa od onih koji imaju božansko znanje i duhovnu mudrost da se tu radi o đavoljem podmetanju? Jer on ne želi da bude objavljen njegov poraz i posramljenje niti slava Božja i njegovih Svetih da bude opisana.

(II, 5) I zaista, ako bismo mi pravili sliku (ikonu) nevidljivog Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike (ikone) ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji n po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu i težinu i oblik i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. Jer kao što kaže božanski Apostol: „Sada vidimo u ogledalu i u zagonetci” (1. Kor. 13,12). A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela. Jer po rečima božanskog Grigorija, ma koliko se um trudio nije u stanju da izađe iz telesnosti.[…]

(1,9) No, pošto je reč o ikoni i poklonjenju, daj da objasnimo tu reč o njima. Ikona je slika (podobije) koja karakteriše prvolik tako što poseduje i određenu razliku u odnosu na njega. Jer ikona nije po svemu slična sa pralikom (arhetipom). Živa pak ikona nevidljivoga Boga, prirodna i nepromenljiva, Sin, koji nosi u sebi celoga Oca, poseduje po svemu istovetnost sa njim, razlikujući se jedino uzročnošću. Jer Otac je prirodni uzrok a Sin prouzročeni. Otac nije iz Sina nego Sin iz Oca. Od njega doduše jeste, ali nema biće posle njega, tj. posle rodivšeg ga Oca.

(1,10) I u Bogu postoje ikone i paradigme (prauzori) onoga što je od njega nastalo, tj. njegov predvečni savet, večno istovetni. Jer ono što je Božansko po svemu je nepromenljivo i nema u njemu promene ili senke izmene. Sveti Dionisije, duboki znalac božanskih stvari, koji je razmišljao o Bogu bogonadahnut, naziva ove ikone i paradigme (prauzore) predodređenjima. Jer u njegovom savetuje pre svoga nastanka ucrtano i naslikano sve ono što je on predodredio i što će neizostavno biti, slično čoveku koji namerava da sagradi kuću te najpre ocrtava i odslikava njen plan u svome umu.[…]

(1.12) Ikona se takođe zove i ono što tajanstveno ocrtava ono što će se dogoditi u budućnosti, kao na primer: kivot i štap i sasud, Svetu Bogorodicu; kao što je zmija ukazanja na Onoga koji je preko Krsta uništio svezlu Zmiju, ili more, voda i oblak na Duha krštenja.[…]

(III, 16) Prvo, šta je ikona? Ikona je podobije (slika) i prikazanje i izobraženje nekoga, koje sobom pokazuje ono što je naslikano. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto. Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi niti misli niti govori niti oseća niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin a ne otac.[…]

(Š, 26) Ko je prvi naslikao ikonu? Sam Bog je prvi rodio Jedinorodnog Sina svoga, svoju živu ikonu, prirodnu, nepromenljivo obličje svoje večnosti. Stvorio je i čoveka po liku (ikoni) svojem i podobiju (Post 1,26). I Adam vide Boga i ču glas nogu njegovih dok je hodio u predvečerje, i sakri se u Raju (Post 3,8). I Jakov je video Boga i rvao se s njim (Post 32,24), što znači da mu se Bog javio kao čovek. I Moisije ga vide kao ozadinu čovečiju (Izl. 33,23) i Isaija kao čoveka ga vide kako sedi na prestolu (Is. 6,1). Takođe i Danilo vide obličje čoveka i kao Sina čovečjega, došavšega ka Starome danima (Dan. 7,13). No, niko nije video prirodu Božju nego samo obraz () i ikonu (sliku) onoga što će se dogoditi u budućnosti. Jer je trebalo da Sin i Logos Božji nevidljivi postane istinski čovek, da bi se sjedinio sa našom prirodom i javio na zemlji.

Zato su se svi koji su videli obraz i ikonu (sliku) budućega poklonili, kao što kaže Apostol Pavle u poslanici Jevrejima: „U vjeri pomriješe svi ovi ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih vidješe iz daleka i celivaše” (Jevr 11,13). Zar onda da ja ne naslikam ikonu Onoga koji je radi mene postao vidljiv prirodom tela i zar da mu se ne poklonim i da mu ne odam počast preko poklonjenja i počasti ikoni? Avram je video ne prirodu Božju („Boga niko nikad nije video”, Jn. 1,18) nego ikonu Boga, i pavši ničice pokloni se (Post 17,17). Isus Navin vide ne prirodu anđela, nego ikonu (sliku) (priroda anđela se ne da videti telesnim očima) i pavši pokloni se (Is. Nav. 5,14); slično i Danilo (anđeo nije Bog nego stvorenje i sluga koji predstoji Bogu) pokloni se anđelu ne kao Bogu, nego kao Božjem predstojniku i služitelju (Dan. 8,18).

Zašto onda da i ja ne slikam ikonu prijatelja Hristovih i da im se ne poklonim, ne kao bogovima, nego kao ikonama prijatelja Božjih? Jer ni Isus Navin ni Danilo se nisu poklonili anđelima koje su videli kao bogovima. Tako se ni ja ne poklanjam ikoni kao Bogu, nego preko ikona i Svetih prinosim Bogu poklonjenje i čast radi koga čestvujem i njegove prijatelje i smerno uvažavam. Jer Bog se nije sjedinio sa prirodom anđela nego se sjedinio sa prirodom ljudi. Bog nije postao anđeo, nego je Bog postao po prirodi i istinski čovek: „Jer zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avramovu” (Jevr 2,16). Nije priroda anđela postala Sin Božji po ipostasi, nego je ljudska priroda postala Sin Božji poipostasi (ličnosti). Nisu se anđeli prisajedinili ni postali zajedničari božanske prirode nego energije i blagodati, a ljudi se prisajedinjuju i postaju zajedničari božanske prirode (2 Petr 1,4): oni ljudi koji se pričešćuju telom Hristovim svetim i piju krv njegovu časnu.

Jer se (ljudska priroda) sjedinila ipostasno sa Božanstvom, tako da su dve prirode sjedinjene nerazdeljivo u telu Hristovom kojim se mi pričešćujemo, te sa dve prirode opštimo, tela telesno, Božanstva duhovno, bolje reći s obadve uzajamno. Pri tom se ipostasno ne poistovećujemo (jer prvo postojimo pa se onda sjedinjujemo) nego po prožimanju tela i krvi. Pa kako onda da nisu veći od anđela oni koji držanjem zapovesti čuvaju istinsko sjedinjenje. Naša priroda je unekoliko umanjena od anđelske zbog smrti i tromosti tela alije blagovoljenjem i sjedinjenjem sa Bogom postala veća od anđela. Jer pred njom koja sedi na prestolu slave u Hristu, anđeli stoje sa strahom i trepetom i staće pred nju ustrašeni na Dan sudnji. Sveto pismo njih ne naziva sapričasnicima i zajedničarima božanske prirode („jer su svi duhovi koji bogosluže, šiljani na služenje onima koji će naslediti spasenje”, Jevr 1,14), niti da će sacarovati ni biti saproslavljeni, niti da će sesti za Očevom trpezom, a Sveti su nazvani sinovi Božji i naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Zato poštujem Svete i saproslavljam sluge i prijatelje i sunaslednike Hristove, sluge po prirodi i prijatelje po slobodnom opredeljenju i sinove i naslednike po božanskoj blagodati, kao što Gospod kaže Ocu.

(sv. Jovan Damaskin, Pouke)

****

GRIGORIJE PALAMA – izbor iz dela

Isihasti

O međusobnom miru, izgovorena tri dana nakon dolaska (Sv. Grigorija Palame) u Solun

1.Svi smo mi braća, jer nas je sazdao jedan Gospodar i Tvorac, i u tom smislu smo zadobili zajedničkog Oca. Međutim, to opšte bratstvo imamo i u odnosu na beslovesnu, pa čak i na neživu (neosetljivu, neoduševljenu) prirodu. Osim toga, mi smo jedan drugome braća i zato što smo svi potekli od jednog, zemnorodnog Adama, i zato što smo jedino mi stvoreni po obrazu Božijem. Ovo je zajedničko i nama i svim narodima uopšte.

Pored toga, mi smo jedan drugome braća i time što smo istoga roda i što živimo u istom mestu. Najzad, braća smo i po bogatstvu da imamo zajedničku Majku – Svetu Crkvu i blagočašće (pobožnost), kojoj je Načalnik i Savršitelj Hristos, istinski Sin Božiji, Koji ne samo da je naš Bog, nego je blagoizvoleo da nam bude i Brat i Otac, i ne samo to, nego i Glava Koja sve nas sabira u jedno Telo i čini da budemo udovi jedan drugom i Njemu Samom. Kada se posle Svog trodnevnog vaskrsenja iz mrtvih javio ženama koje su došle na grob, Gospod je rekao: Idite, te javite braći Mojoj neka idu u Galileju, i tamo će Me videti (Mt. 28; 10). Vidite li kako nas je udostojio da Se nazove našim bratom? Zato i apostol za Njega kaže: Ne prisajedini se angelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu: stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći (Jevr. 2; 16-17). Međutim, kako je Hristos i naš Otac Koji nas je preporodio kroz sveto Krštenje i Svojom božanskom blagodaću, On Svoje učenike naziva “decom” i, odlazeći na spasonosno Stradanje objavljuje da ih neće ostaviti kao siročiće. Tako apostol opet kaže: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2; 14). Pavle je uveren da smo svi mi u Hristu jedno Telo i kaže: A viste Telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27). I kao što je telo jedno a ima mnoge udove, tako i udovi imaju jedno telo i, premda su mnogi, čine (obrazuju) jedno telo. Tako je i sa Hristom, budući da smo u jednom Duhu svi kršteni u jedno Telo.

3. Za nas je, dakle, braćo, bila jedna banja preporođenja i rođenja u Bogu: jedna vera, jedna nada, jedan Bog nad svima, kroz sve i u svima nama, Koji nas je božanskom ljubavlju sabrao oko Sebe i učinio da budemo udovi jedan drugome i Njemu Samom. Međutim, dejstvovanjem lukavoga nastupila je mržnja jednih prema drugima i proterala ljubav. Tačnije rečeno, to se nije dogodilo samo jednom, nego se ona (mržnja) više puta ponavljala, uništavajući naše jedinstvo u ljubavi jednih prema drugima i prema Bogu. Ona ne samo da zajedničke udove grada razlučuje jedne od drugih i čini da budu kao oduzeti (paralizovani), nego te strane (stranke, partije) suprotstavlja jedne drugima i podstiče saplemenike ne nepomirljive razdore, pometnje i nerede. Postigavši da saplemenici postanu protivnici i učinivši da grad izgleda tako kao da su njime zagospodarili neprijatelji, podstakla je (ta mržnja) grad da sažaljeva samoga sebe, da prema sebi samome postane zlonameran i neprijateljski raspoložen. Budući u tom mrskom položaju, postao je (grad) samome sebi zagonetka.

4. Ko su ti što pustoše grad, što ponekad ruše kuće i otimaju ono što je u kućama? Ko su ti što mahnito progone gospodare ovih kuća i gaje pogubna (smrtonosna, ubistvena) osećanja prema njima, nemilosrdna i nečovečna? Zar to nisu sami žitelji ovoga grada?! Ko su oni što trpe tako veliko bezumlje i urlike, napade i nasrtaje? Zar to nisu oni isti žitelji ovoga grada, od kojih se on (grad) nekada naslađivao tolikim dobrima? O, kakvo stradanje! Avaj, kakva velika nesreća! Grad vojuje sam sa sobom, zaratio je sa sobom samim, gazi se svojim sopstvenim nogama, ruši se svojim sopstvenim rukama, odzvanja svojim sopstvenim uzvicima. Ono što je kod njega dobro biva prezreno, dok ono što je neplemenito i rđavo zlosrećno preovladava. Zar ova bolest koja vas je zadesila nije mnogo gora od one koju su imali oduzeti (raslabljeni, paralizovani) opisani u Evanđelju? Koliko su ova zlodela gora i štetnija od njihovog nedelanja?

5. Vi, međutim, nemojte da se srdite što ovo čujete. Ja vam to ne govorim zato da bih vas kudio, nego da biste, ako sada budete trezveni, poznali svoju bolest. Na taj način ćete potražiti razlog zbog kojeg ste u nju pali i poželeti ozdravljenje a zatim se pobrinuti i za svoje isceljenje, da ga zadobijete i sačuvate kada vam Bog podari i osnaži to isceljenje, kao što je učinio i sa onima raslabljenima (paralizovanima, oduzetima). On ih, dakle, nije samo iscelio, nego im je dao i snagu, kako bi svaki od njih ustao sa odra na kojem je ležao i nesmetano mogao da korača.

6. Šta je bio uzrok bolesti onih raslabljenih koje je iscelio? Njih je bilon dvojica: jedan je ležao pored Siloamske banje u Jerusalimu i drugi, kojeg su nosila četvorica, u Kapernaumu. Šta je, dakle, bilo uzrok njihove bolesti (slabosti)? Greh. Gospod je jednom od njih, videvši njegovu veru i pre telesnog isceljenja, rekao: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9, 2). Drugome je, našavši ga posle isceljenja, rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I kao što je kod njih greh i iz jednog i iz drugog prognao zdravlje a njih učinio oduzetima (raslabljenima, paralizovanima), tako je i kod vas zajednički greh prognao ljubav i učinio da jedan drugome postanete neprijatelji. Koji je drugi uzrok, ako ne greholjubiva volja, učinio da bude narušena vaša uzajamna veza, odnosno, ljubav prema Bogu i (ljubav) jednih prema drugima? Zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnošh, kaže Gospod u Evanđelju (Mt. 24,12) a kada se ljubav potpuno ohladi, ne mogu se održati božanska blagodat i briga.

7. Da bih vam kroz primer predstavio sadašnje stradanje, reći ću da je duša svakoga od nas slična kandilu, pri čemu su dobra dela ulje a ljubav fitilj nakojem, kao svetlost, počiva blagodat božanskog Duha. Kada, dakle, ponestane toga ulja, odnosno dobrih dela, onda nužno presušuje ljubav, koja kao fitilj postoji u duši. Tako se svetlost božanske blagodati i brige udaljuje od ljudi koji su proterali vrlinu i učinili da sa njom bude proterana i ljubav. Kada pak među njima (takvim ljudima) dođe do međusobne pometnje, Bog od njih odvraća Svoje lice, o čemu prorok David kaže: Odvratiš lice Svoje, i žalosše se (Ps. 104, 29). Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju.

8. Obratite se, dakle, na put Evanđelja Hristovog i čvrsto ga se pridržavajte, kako bi vaše jednomislije večno cvetalo i bilo postojano, pa će se i Gospod opet obratiti ka vama i na vama će, zajedno sa mirom, otpočinuti i blagodat božanstvenog Duha. Onaj raslabljeni iz Jerusalima ležao je pored Siloamske banje koja je isceljivala bolesne; tako se ni vi nikada niste u potpunosti udaljili od Crkve Hristove koja nagrađuje mirom. Međutim, kao što onaj čovek nije imao nikoga ko bi mu pomogao da primi blagodat od ove banje, tako ni ovde kod vas nije bilo pastira koji bi propovedao mir, sabirao rasejane udove i sastavljao ih jedne sa drugima a iz Tela Crkve Hristove odstranjivao bolest i slabost koje su se pojavile usled mržnje.

9. Sada smo već mi postavljeni i sa vama smo zajedno u Hristu, i u Hristu vas molimo, kao da vas On Sam moli kroz nas: izmirite se sa Bogom! Poznajte svoje međusobno srodstvo, ne samo po duši, nego i po telu, koje potiče od vaših predaka. Setite se onih pređašnjih mirnih dana: kakvim ste se dobrima tada naslađivali, a sada ste ih potpuno lišeni. Nemojte pomišljati na zlo i nemojte poželeti da na zlo uzvratite zlom, nego zlo pobeđujte dobrom. Prigrlite uzajamnu ljubav, da biste stekli ljubav Božiju i da biste pokazali svoju ljubav prema Njemu, jer oni koji ne vole svoju braću ne mogu da vole ni Boga, niti mogu da, kao plod ovoga (tj. ljubavi), zadobiju Njegovu božanstvenu blagodat i brigu.

10. Braćo, poslušajte mene koji sam vam sada došao i koji, saglasno zapovesti Gospodnjoj, pre svega svima vama i prema svima blagovestim mir. Pomozite mi u tome i oprostite jedan drugom ako je neko nekoga uvredio, kao što je i Hristos oprostio nama, da biste postali sinovi mira ili, drugačije rečeno, sinovi Božiji. On i jeste naš Mir koji od dve strane načinio jednu i srušio pregradu koja nas je razdvajala, pobedivši neprijateljstvo na Svom Krstu. On Sam je Svojim učenicima rekao – a posredstvom njih i nama – da, ulazeći u neki grad ili dom, tamo objavljujemo mir. U izmirenju se i sastoji čitavo delo Njegovog dolaska; upravo radi toga je, priklonivši nebesa, On sišao na zemlju, zato je David za Njega i prorekao: Zasijaće u dane Njegove pravda i mnoštvo mira (Ps. 71; 7); dok udrugom Psalmu opet za Njega kaže: On izriče mir narodu Svojemu i prepodobnima Svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 84; 8).

11. I angelska himna povodom Njegovog Rođenja pokazuje da je On sišao sa nebesa da bi nam doneo mir: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Kada je izvršio domostroj spasenja, On je Svojim učenicima u nasleđe ostavio mir, govoreći im: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14; 27), Mir imajte među sobom (Mk. 9; 50) i: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Poslednja molitva koju nam je dao ushodeći Svome Ocu takođe utvrđuje uzajamnu ljubav: Daj im, kaže, da svi jedno budu (Jn. 17; 21).

12. Neka, dakle, ne otpadnemo od otačke molitve i neka ne budemo odbačeni iz nasledstva Nebeskog Oca, niti lišeni pečata i znamenja pripadnosti Njemu, kao i usinovljenja, blagoslova i učeništva, kako ne bismo otpali od obećanog (večnog) života i bili udaljeni od duhovne bračne ložnice i stoga od Samog Oca, načalnika (gospodara) mira, začuli: „Ne poznajem vas, idite od Mene, jer ste uzrokovali mržnju, neprijateljstvo i sablazni“. Da nam se ne bi dogodilo da tako postradamo, On je posredstvom Svojih svetih učenika i apostola celom svetu poslao mir.

13. Zbog toga su oni u svojim besedama i poslanicama mir stavili pre svake druge reči, govoreći umesto uvoda: Blagodat vam i mir od Boga. I mi smo, kao služitelji u ovoj službi, objavili mir odmah po dolasku k vama i zajedno sa Pavlom govorimo vam: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jevr. 12,14). Ako bez mira sa svima niko neće videti Boga, zar će onda u budućem veku videti Boga onaj koji nije u miru čak ni sa svojim sunarodnicima? Naprotiv, neće li tada čuti: Neka se uzme bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,10)?! Neka vam se ne dogodi da čujete te strašne reči, nego se posredstvom mira, ljubavi i jednomislija izmirite i saberite u jedno i neka, prema Njegovom slatkom obećanju, i On bude među vama – Koji će nam olakšati teret sadašnjeg života, a kada dođe vreme, podariti večni život, slavu i Carstvo.

14. Kojega neka se svi mi udostojimo i neka ga zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Darovatelja mira, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

(Sv. Grigorije Palama, Gospode prosvetli tamu moju – Sabrane beside, 7–10)