Soren Kjerkegor – izvod iz dela (Dnevnik zavodnika)


SOREN KJERKEGOR – izvod iz dela (Dnevnik zavodnika)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Moja je nesreća uopće u tome, što sam se u doba, kada sam bio pun ideja, ogriješio o ideal; stoga rađam nedonoščad i stoga zbilja ne odgovara mojoj žarkoj čežnji. I dao Bog, da to nije tako u ljubavi. Jer i tu me podilazi skriven strah, da sam ideal zamijenio zbiljom. Ne dopusti to, Bože! Još nije došlo do tog.

No ovaj strah dovodi do toga, da bih tako rado htio unaprijed znati budućnost, koje se ipak plašim! (1840).

O, [(kasnije nadometnuto) Regina] vladarice srca mog, nepoznato božanstvo, pohranjeno u najdubljoj skrivenosti mojih grudi, u mojim najsnažnijim životnim mislima, ondje, odakle je jednako daleko do neba i do pakla. O, mogu li zaista povjerovati onome, što pričaju pjesnici, da se, kada se prvi put ugleda ljubljeni predmet, pričinja kako ga se vidjelo davno prije, da je čitava ljubav, kao i svako spoznavanje, sjećanje, da i ljubav kod svakog individuuma ima svoja proročanstva, svoj tip, svoje mitove, svoj stari testament? Svuda, u svakom djevojačkom licu, vidim crte tvoje ljepote, ali mi se čini, da bih morao posjedovati sve djevojke, kako bih iz zbira njihovih ljepota dobio tvoju. Morao bih oploviti čitavu zemlju, da bih našao onaj dio svijeta, koji mi nedostaje, a koji ipak polarno na¬slućuje najdublja tajna čitavog moga Ja — a idućeg trena toliko si mi blizu, tako sam svijestan tvoje prisutnosti, tako snažno mi ispunjaš duh, da se sam sebi činim blaženim i da osjećam: dobro je biti ovdje.

O, slijepo božanstvo ljubavi! Ti, koji vidiš skriveno, hoćeš li se meni objaviti? Moram li na ovom svijetu naći ono, što tražim, moram li doživjeti zaključak ekscentričnih premisa moga života, moram li da tebe zagrlim —

ili glasi li naredba: produžiti?

Da li si ti, č ež nj o moja, pošla preda mnom, daješ li mi, možda, znak sa nekog drugog svijeta? O, svega ću se otresti, kako bih bio dovoljno lak, da te mogu slijediti.

(1839) Čežnja je pupčana vrpca višeg života.

Infandum, Regina, Jubes renovare dolorem.

Jedino što me tješi je to, da bih mogao poći umrijeti i da bih tada, u svom samrtnom trenu, mogao priznati ljubav, koja me isto toliko čini sretnim koliko i nesretnim, a koju, dok sam živ, ne smijem priznati.

(1841)… A ljubio sam je mnogo. Bila je laka kao ptica, smjela kao misao; pustio sam je, da se uzdiže sve više i više, pružio bih ruku, ona bi se spuštala na nju, lepršala bi krilima te bi mi dovikivala: ovdje je divno. Zaboravljala je, nije znala, da sam je ja u stvari učinio lakom, da sam njenim mislima dao smjelosti, da joj je vjera u mene omogućila prijeći preko vode. Odavao sam joj počasti i ona ih je primala — a u drugoj se prilici bacala preda mnom na koljena, htjela je samo podići oči do mene, i sve zaboraviti.

Ti kažeš: »Bila je lijepa«. O, što znaš ti o tome. Ja to znam, jer ta me je ljepota stajala suza — čak sam kupovao cvijeće, da bih je ukrašavao, htio sam, da bude okićena ukrasima čitava svijeta, naravno, samo utoliko, da bih istakao njenu ljepotu — a kada bi stajala preda mnom u svom sjaju — tada bih morao otići — kada bi njen pogled, pun ushita i životnog veselja sreo moj — tada bih morao otići — pošao bih napolje i gorko bih plakao.

A ne misliš li, da me vuče želja da joj pružim dokaz moje ljubavi, da je uzdignem nakon svih onih poniženja, koje je vjerojatno pretrpjela od rođaka i prijatelja, koji su saosjećali s njom — da se još jednom pojavim, da joj se, najnepostojaniji od svih ljudi, ipak vratim. I zaista, kada mi samoubojstvo ne bi bilo odvratno, kada ne bih osjećao, da su sve te vrline samo blistavi poroci, onda bih joj se vratio — da zatim skončam svoj život. To je zamisao, koja mi, na žalost, već suviše dugo lebdi pred očima i koja je kriva, da mi je rastanak od nje dvostruko težak; jer tko može bolje ljubiti no onaj, koji umire, a zapravo sam se uvijek zamišljao baš u tom položaju, kad god bih joj se predao — nikad mi nije palo napamet, da s njom živim u onom mirnom povjerljivom značenju, koje posjeduje ta riječ. To je zaista zdvojno.

Moja je utjeha, moja je jedina utjeha, kad sam tako nesretan, da ona ne pati sa mnom … Kada sam veseo, tada mi je neprestano žao, da ona ne može da dijeli sa ranom radost.

I taj strašni nemir — koji, kao da me svakog tre¬na želi uvjeriti, kako je možda ipak moguće, da joj se vratim. O, kad bi Bog dao, da to smijem. To je tako teško; ono posljednje, što sam se od života nadao, predao sam njoj, a moram sam sebi to oteti. Kako je to čudno, da se nisam, zapravo, nikad mislio oženiti, no da će se to ispuniti na ovakav način i da će to ostaviti tako duboku ranu — to ne bih nikad ni pomislio. Uvijek sam se rugao onima, koji bi govorili o moći žene; to činim još i sada — ali mlada djevojka puna duše, koja ljubi svim osjetilima, mislima, koja se apsolutno predaje, koja moli… Koliko puta sam bio blizu toga, da rasplamsam njenu ljubav u požar, ne u grešnu ljubav — da zatim skončam svoj mladi život. No onda bih se sjetio, da joj time ne bih pomogao, da bi se možda nad njom nadvili tamni oblaci time, što bi sebe krivila za moju smrt. Radije sam izabrao ono, što sam učinio; moj odnos prema njoj bio je uvijek tako neodređen, da je uvijek bilo u mojoj moći, dati mu onakvo značenje, kakvo sam htio. Dao sam mu značenje, po kojem sam ispao varalica. Ljudski rečeno, bio je to jedini način, da je se spasi, da se njenoj duši dade otpornosti. Moj grijeh sastoji se u tome, što nisam imao vjere, vjere u to, da je Bogu sve moguće. No gdje je granica između toga i kusanja Boga. No moj grijeh nikad nije bio u tome, da je ne bih ljubio.

A kada zatim sunce sklapa svoje ispitivalačko oko, kada su se događaji dana odigrali, tada ne samo da bih se ogrnuo svojim kaputom, nego bih i noć prebacio kao neku koprenu preko sebe i volio bih prislu¬škivati, kao što osluškuje divljak — no ne korake, već kucaje tvoga srca.

Danas sam vidio lijepu djevojku, to me ne zanima. Nijedan suprug ne može biti vjerniji svojoj ženi, no što sam ja njoj.

Za vrijeme večernje službe božje, na prvi dan Uskrsa, u crkvi Sv. Frua kimnula mi je glavom. Ne znam, da li moleći ili opraštajući, ali u svakom slučaju pocrvenjela je također i ona. Bio sam sjeo na jedno udaljeno mjesto, ali ona me je otkrila. O, bolje da to nije učinila. Sada su propale sve moje patnje, od godinu i po, svi moji neizmjerni napori.

17. svibnja
(1843) Da sam vjerovao, ostao bih uz nju. Slava Bogu i hvala, to sam sada uvidio. Ovih sam dana bio blizu toga, da izgubim razum. Sa ljudskog stanovišta, prema njoj sam bio u pravu; možda se nisam nikada trebao zaručiti, ali od toga časa sam se prema njoj ponašao viteški. U estetskom i viteškom smislu sam je volio mnogo višom ljubavlju no ona mene, jer inače ne bi prema meni bila ohola i ne bi me strašila svojim krikom.

Od onoga časa nije prošao nijedan dan, a da ne bih ujutro i uveče mislio o tome. Njena zadnja molba bila je, da bih katkada mislio na nju — za to me zaista nije trebala moliti. Na njeno čudnovato pitanje »da li imam namjeru, da se jednom oženim« srećom sam odgovorio šalom. To je bilo opasno, mogao sam joj pri tome pružiti malo utjehe, i Bog je svjedok, kako je i meni samome bilo potrebno, da sebi sve to olakšam. No bilo je dobro da je pobijedila moja dosljednost.
Moj odgovor je glasio: »Da, za deset godina, kad se dobro izbjesnim i kada budem umoran, morat ću opet imati neko malo, mlado djevojče, da bih opet postao mlad.« To je bilo okrutno — svakako, da je to bilo okrutno; no bilo je okrutno i to, da sam ja to morao učiniti. A da li bi ona sada bila zaručena, da nisam to i sve ono ostalo učinio? Ne bi.

(1847) Kada sam je napustio, bio sam izabrao smrt — samo sam zato mogao tako mnogo raditi.

(Precrtano) Bilo bi mi nemoguće živjeti bez nje, kad ne bih bio blažen u svojoj boli i tuzi. U ono nekoliko dana, u kojima sam, sa ljudskog stanovišta rečeno, bio sretan, uvijek sam neopisivo čeznuo za njom, za njom, koju sam tako mnogo volio, i koja me je uz to svojom molbom toliko dirnula. No moja sjeta i moje duševne patnje dovele su do toga, da sam, ljudski rečeno, bio uvijek nesretan — i tako nije bilo sreće, koju sam mogao dijeliti s njom.

Za čitavu sam vječnost bio prestar za nju.

Izrekla je o meni proročanske riječi: Ti ćeš sigurno završiti kao jezuita. Romantična mladenačka fantazija, naime, pod jezuitizmom razumijeva: težnju čiji te bog. nadmašuje razum tog mladenaštva.
Pred mojim nogama, sa suzama u očima, preklinjala me u ime Isusa Krista, da učinim ono, što nisam mogao — o, to je bilo vrlo okrutno!

(1848) U subotu (26. kolovoza) odvezao sam se u Fredensborg. Neka neobjašnjiva slutnja me gonila. Bio sam tako sretan i skoro siguran, da ću tamo zateći porodicu, i da se tada mora nešto pokušati. No pred prozorom prođe neki čovjek, bijaše to državni savjetnik Olsen. Prišao sam i rekao mu: »Dobar dan, državni savjetniče, dozvolite, da jednom porazgovorimo.« Skinuo je šešir i odzdravio, no gotovo je odmahnuo rukom i rekao: »Neću s vama govoriti.« Ah, suze su mu bile u očima, i te je riječi izrekao prigušenom strašću.
Pristupio sam mu, ali tada započe tako trčati, da mi gaje, čak i da sam htio, bilo nemoguće dostići. No ipak sam mogao reći tako, da to čuje: »Sada vas smatram odgovornim, što me nećete saslušati.«

Svojevremeno su bih poduzeti koraci, da bi se poništile zaruke i to na način tako ponižavajući za mene, a toliko dobronamjeran za nju, da je bilo lako uočiti, kako je to bila žalost… U tome je njena krivnja, jedina njena krivnja … i zapravo njeno samoljublje. Ona je zlorabila moju žalost, vjerovala je, da me se može zastrašiti, kako bih tako popustio. I onako fantastična kakva je bila — doduše ne čitavim svojim bićem, no u doba svoje egzaltacije — uvjeravala me, da bi se po-mirila sa svime, kad bih je mogao uvjeriti, da sam hulja. To znači: imala je predodžbu o mojoj žalosti.

No i u tome, kao i u svemu, bila je ogromna razlika između nje i mene. Ona je željela u svijetu blistati, ili je barem to nekad željela, — a ja sam bio pun sjete i svojih sjetnih nazora o patnji i potrebi za patnjom! Ona bi do daljnjega bila zadovoljna svojim položajem u odnosu prema meni, koji bi je, možda, bar u početku, zadovoljavao u pogledu blistavosti. No kada bi stvar postala ozbiljna — kad bih se ili povukao u neki bez-značajan položaj, ili bih ušao u istinski kršćanski život, gdje se ne mogu steći ni čast ni ugled — tada bi ona, vjerojatno, izgubila smisao za šalu. A ja — da, ja ne bih nikad postao ja sam.

Vjerojatno će mi se u odnosu na moju okolinu i vrijeme događati isto ono, što mi se dogodilo s mojim zarukama i ranije s mojim ocem i uopće u svakom presudnom trenu moga života. Mlada djevojka reče mi riječi, koje za nju mnogo ne znače (jer nije bila naročito pobožna) — i te su me riječi izvanredno potresle, dok ona o tome ni ne sanja, već se ponovo udaje.

Uvjeren sam u to, da mi ona oprašta, ljubazna kao uvijek, bez primjese gorčine. No ona ne bi mogla braniti svoj stav, ukoliko bi uspjela da me shvati: jer ona smatra, iako mi daje prednost što se tiče obdarenosti, da se bolje ponijela prema meni nego ja prema njoj… Ona će u onome, što mi se kasnijih godina dogodilo, katkada — već prema tome, u kakvom će biti raspoloženju — vidjeti malo kazne za me i katkada uvidjeti, da je za nju ipak bilo dobro, što se nije upustila u to. I tako će se sve ublažiti. Postat ću uspomenom, koja blijedi, i koje će se na koncu rijetko sjećati, a kada to učini, onda će to biti pomalo sa tugom, jer će joj goditi, da me ne osuđuje, i jer će joj goditi, što se ipak ne ženim.

Njeno sujetno ih ponosno srce krivo je razumjelo moj religiozni strah i moje drhtanje od odnosa, kao obožavanje nje same. I kada smo se konačno morali razići, onda se pokazalo, da me se baš ona nije mogla odreći.

U svojoj nevolji i bolu — ah, a trpjela je i odviše — pitala me moja zaručnica na koncu: reci mi samo jedno: Zar se nećeš nikada oženiti? Ovdje je bila kolizija. Bila je u takvom uzbuđenju, da bi joj odlučni obrat prema religioznom bio blizu. Mogao sam čiste savjesti reći ne. A što potom? Tada bih ja, koji sam svijestan, da sam posvema partikularno određen, bio smetnja u njenom životu. Stoga sam odgovorio šalom. Kad bi ona prema tome postupila, to znači, kad bi to za nju značilo istinu, morala bi me sasvim primitivno shvatiti!

Istina se pokazala, kada se udala, a ja sam to mnogo odobravao i za to Bogu zahvaljivao. S druge strane, kad bi to kod nje bila zaista istina, onda bi se sve moralo drugačije odigrati: ne bi mi bila rekla niti slovca o tome, nego bi se primitivno odlučila, unutar svoga vlastitog odnosa prema Bogu, da se ne udaje, i možda bi učinila pravo. No kako je to ona sebi možda zamišljala, ne bi tada imala čisti odnos prema Bogu, nego samo odnos prema Bogu iz druge ruke. A kad ne postoji odnos prema Bogu iz prve ruke, tad se nema pravo biti iznimkom. Sa svom svojom strašću željela je vezu sa mnom. Prema tome, najbliže joj je bilo, da se složimo u tome, da se ne oženimo ih da ostanemo neoženjeni. Ali dok je to za me bilo možda sasvim ispravno, jer kod mene je to bilo primitivno, dotle bi to kod nje bilo tek izvedeno. Ona ne bi uspostavila odnos s Bogom, nego bi se smirila u nekoj vrsti platonske ljubavne veze prema meni. No takva veza nije religiozna i zato je nedopustiva. Samo primitivan odnos s Bogom ima pravo na iznimku.

Što je bila moja misao, kada sam je napuštao? Mislio sam: Ja sam pokajnik; brak je ovdje isključen, on bi bio uvijek osjenjen, te bi bila nesretna, a to je, uostalom, bio razlog što se nismo smjeli vjenčati.

Uostalom, sasvim je sigurno, daje moj odnos prema njoj bio sasvim blizak i prezentni studij za razu¬mijevanje onoga, što je vjera, jer ovim odnosom konačno najbolje uviđam, da je pojava upravo suprotna onom što leži u osnovi. Korist od toga, što sam izdržao ovakav odnos, je u tome, da sam se sam održao u vjeri u Boga. Ipak vjerujem u Boga, iako je moj život protiv mene, i čitav svijet nije drugo no otpor. Tko nema takvo iskustvo, traži Boga odmah neposredno, a ne traži razumijevanje vjere.

26. kolovoza
(1849)… Time, što me je neoprezno u ime Isusa Krista molila, da ostanem kod nje, dodirnula je savjest zastrašenu, kao što je moja, koja bi i odviše rado za nju sve učinila, ali to kao pokajnička ne može; jednu zastrašenu savjest, koja čak u svojoj najdubljoj unutrašnjosti zna, koliko beskrajno treba blagosti i koja je u svim trenucima, u kojima vjera nije bila snažna, doživljavala muke zato, što sam bio okrutan prema njoj. To su užasna mučenja.

… Njeno opraštanje ne može mi olakšati život. Zapravo, na koncu konca, ne veže me ona, nego sam se ja s njome vezao. Rana, koju mi je zadala njena ruka, vođena mojom rukom, bijaše religiozna rana i morala je takvom baš postati — jer odnos prema Bogu je ono, što veže.

No moram se odreći svakog mučenja sebe sama. To mučenje se sastojalo u tome što sam do samog očajanja nastojao, da me ona potpuno shvati. Ali možda Bog to baš neće; baš zahvaljujući nesporazumu zadržava je on uz mene, a ja sam u njegovoj ruci toliko slabašan, jer svakog časa, kad nisam čvrst u vjeri, u brizi sam, ne bih li ipak mogao nešto učiniti, da bi me mogla razumjeti. Miran sam, kada pun vjere zatvorim oči i zasutim.

Pokušao bih nešto učiniti, kada bi ona sama zatražila objašnjenje od mene … Naprosto bih joj rekao: to je točka, o kojoj ne mogu govoriti, to ne smiješ tražiti od mene, već mi moraš oprostiti, što o tome moram šutjeti. A zatim bih joj o onom ostalom rekao istinu i smatram, da bi se tu dalo naći izvjesno razumijevanje, koje bi joj možda moglo učiniti neku radost. S pravom mogu reći: Bila je moja ljubljena, jedina, volio sam je više i sve više, bila je ljubljena, kada sam je napustio, i neću nikada drugu ljubiti. Moram je moliti jedno: da mi vjeruje …

Dati joj, koliko je to moguće, neko objašnjenje može biti opasno za nju, može uznemiriti iluziju njena braka, može postati opasno za me, moglo bi uzbuniti moj odnos s Bogom. A kad čak to i ne bi bilo, onda je tu još obzir prema Schlegelu, prema kojem treba imati svaku obazrivost.

Trebao sam i morao steći svoju slobodu, i sigurno je, da bi, i samoj njoj time — kad bih je dobio — bilo pomognuto. Bila bi uništena, u najkraćem roku bi zbog prenaprezanja samu sebe istrošila, jer je imala tako pretjerano mišljenje o meni, a ipak je, koliko je god bilo moguće, nastojala da odgovara nekom idealu. A za to vrijeme bih ja sa svojom duhovnom aktivnošću i sa svojom užasnom zatvorenošću živio u svojem svijetu. Nije ni trebala ni smjela biti besmisleno, to znači ni zbog čega zbog mene, lakoumno proigrana ili da mi postane Čak neizmjerno mučni teret. Moje unutarnje muke svejedno bi time ostale. Zaista bi mi bila najveća želja, da sam je mogao tako povezati sa mnom, da joj ono najunutarnjije ostane zatvoreno, te da sam se, naprotiv, mogao sav založiti, kako bih je očarao i razonodio: No ako me vjenčanje obavezuje na to, da se potpunoma otvorim, ako me osuđuje, ukoliko to ne učinim, ako od mene zahtijeva, da je uvedem u svoju unutrašnjost, da, tada je istog časa takav odnos nerazuman. Istog je časa ona besmisleno na me proigrana, kako bi mi život samo učinila mučnijim gledanjem njenih patnji. Schlegelu može ona u znatnoj mjeri uljepšati život; ona ga može usrećiti. On će je obožavati i bit će joj zahvalan. Možda će joj ostati unutarnja bol zbog odnosa sa mnom. Ali možda će je baš to u najdubljem smislu idealizirati, i time će čitav odnos odgovarati njenom biću, u kojem je ipak bilo i mnogo ponosa.

Da se ženstveno zadovoljila mojim prvim otkazom — koji je za me bio najviše ponižavajući, i pri kojem sam je molio za oproštenje — nikada naš odnos ne bi postao tako strašan. Sva izvan sebe prešla je preko granice i htjela me očajnog prisiliti, da i ja pređem svoju. Tada je postao odnos užasan; tu se moglo samo jedno, bezuslovno jedno učiniti: zaštititi je prevarom. To sam učinio i nisam se štedio. No time je postala ta stvar za me borba mene samog protiv Boga. Bog me može svakog časa zastrašiti time, da mi nije oprostila, a u tome sam, ljudski rečeno, ipak sasvim nedužan. Kad bih je sad htio moliti za oproštenje, doveo bih u opasnost ono prošlo, time što bi se opet očajnički bacila na me, jer bi otkrila, kako je ipak bila ljubljena.

U izvjesnom je smislu sreća biti žena. Ona o svemu tome ni ne sanja. »Ona se ne žali na to što sam prekinuo zaruke, nego na način kojim sam to učinio.«
… Ona je, dakle, posvema nevina — ukoliko je i sama nevinost nevina. U svakom slučaju nemoguće je zapaziti njenu malu krivnju, ukoliko se istovremeno mora pokazati moja ogromna »što sam je sa sobom povukao u struju života«. Ah! Ta riječ me podsjeća na najranije doba zaruka, kad mi je tako jasno bilo pred očima, da sam to uradio. No tada me je učinila sasvim sigurnim svojom obiješću, tako da sam opasnost smatrao skoro sasvim beznačajnom, zbog toga što je ona to tako olako uzimala.
Moja je krivica u tome, što sam je povukao u struju života, a njena krivica zapravo nije nikakva, čak da je i ranije uvidjela, kako sam suviše jak, i kako će za nju biti nemoguće da sebi izbori ono, što je željela. No i u tome je ona nevina, jer ja sam joj dao mig, da se bori predanošću, jer sam znao, da će me to ugroziti, kao što je kasnije i bilo. Ona je, dakle, ipak nevina; no ja sam je stalno opominjao, da popusti, jer je nemoguće da sa mnom izdrži.

Moj odnos prema njoj

Glavna moja krivnja je u tome, što sam je istrgao i povukao sa sobom.

Prvo razdoblje: Zaruke. Ja, u biti udubljen u sebe, trpio sam pod mukama sjete i savjesti, da sam je »povukao sa sobom«; prema njoj, naravno, sama ljubav i briga, možda i u suviše velikoj mjeri, ali ja sam već i tako pokajnik. Uostalom, nisam nimalo pazio na to da mi od nje mogu iskrsnuti neke poteškoće.

Drugo razdoblje: Ona se okušava u bezgraničnoj neobuzdanosti. Istoga časa nestala je zapravo moja sjeta u odnosu na tu stvar, i muke grižnje savjesti nisu u vezi s time. Dišem lako kao i inače. — Ovdje ima moje krivice. Trebao sam iskoristiti trenutak na taj način, da ona raskine zaruke, i onda bi to bio trijumf njene obijesti. No ipak mi je stvar bila preoz-biljna te sam razmišljao, da li ne bih mogao realizirati brak, a i u njenoj obijesti bilo je i dosta djetinjastog. No, u svakom skičaju stajao sam donekle sebi samom na raspolaganju i pristupio sam joj pomalo u tom smislu.

Treće razdoblje: Ona se pokazuje i predstavlja kao najljubeznije stvorenje. Istoga časa vraća se ono ranije po drugi put, potencirano odgovornošću, koja se tada povećava uslijed njenog ženstvenog, skoro otežavajućeg predavanja.

Četvrto razdoblje: Vidim, da mora doći do rastave. No pri tom sam joj — pošten prema njoj, izdajnički prema sebi — dao savjet, da se ne pokuša boriti ponosom, jer onda će mi stvar biti olakšana, već predanošću. — Ipak, raskinuti se moralo. Poslao sam joj njen prsten u pismu, koje se nalazi doslovce štampano u »psihologij skom eksperimentu« .
Peto razdoblje: Umjesto da sada uzme stvar kao svršenu, dolazi ona za vrijeme moga izbivanja u moju sobu i piše mi očajničko pismo, u kojem me zaklinje imenom Isusa Krista i uspomenom moga pokojnoga oca, da je ne napustim. — Tako se tu nije dalo ništa drugo učiniti nego pokušati krajnje, kako bih je prevarom zaštitio, i učinio sve, da bi se odbila, kako bi se ponovno rasplamsao njen ponos. Dva mjeseca kasnije po drugi put sam prekinuo odnos.

O »njoj«

No sada se ne smije, osim u izvjesnim trenucima, više o tome misliti, inače će početi potpuno mučenje samoga sebe. A osim toga: ono objašnjenje, ono konkretnije objašnjenje, koje krijem u dnu svoje unutrašnjosti, ionako neću zapisati.
Za me znači taj odnos božju kaznu. To je postalo očito tada, kad se, očajna, tako strasno bacila na me, da je to potisnulo simpatiju i odnos prema Bogu. Ova stvar će me pratiti cijeli život, iako će se u odnosu prema mojem razvoju nešto drugačije shvaćati. 7. rujna

O »njoj«

Tako mi je prisna morala postati ta djevojka, ih tako sam je prisno morao sebi učiniti religioznom.
Ona me sama zaklinjala suzama i preklinjanjima, da je ne napustim, da mogu, uostalom, s njome činiti sve, bezuvjetno sve. Ona će se svemu bezuvjetno predati, a ipak će mi čitav svoj život zahvaljivati za odnos prema meni, kao za najveće dobročinstvo. Njen otac, koji je moj postupak tumačio nastranošću, molio me i zaklinjao, da je ne ostavim, »ona je voljna svemu da se pokorava«; što se tiče njega i čitave ostale porodice obećavao mi je najsvečanije, da, ukoliko ja to želim, ni on ni itko iz njegove porodice nikada neće stupiti nogom preko moga praga, čim budem s njom vjenčan. Ona može biti toliko bezuvjetno u mojoj vlasti, kao da nema ni rođaka ni prijatelja.

Mogao sam se, dakle (da nije bilo poteškoća u mojoj unutrašnjosti), s njom vjenčati, na lagodan način sve zadužiti zahvalnošću, bio bih, uostalom, pravi tiranin i imao bih uvijek pri ruci strahovitu prisilu, da sam joj ukazao dobročinstvo. Da sam to učinio, bio bih odista hulja. Uzmimo, da sam se, dakle, s njome tako vjenčao. A potom? Unutar pola godine, još u kraćem roku, sama bi se satrla. Tu ima nečeg sablasnog na meni — a to je kako dobro tako i zlo — nešto, da nitko, tko bi trebao sa mnom svakodnevno saobraćati i imati prema meni zbiljski odnos, ne može sa mnom izdržati. Da, u onom lakom surtout, u kojem se obično pokazujem, stvar izgleda drugačije. Ali kod mene će se pokazati, da zapravo živim u duhovnom svijetu. Bio sam s njome godinu dana zaručen, a zapravo me nije poznavala. — Ona bi, dakle, bila uništena i vjerojatno i mene također upropastila, jer ja bih se stalno morao prenaprezati zbog toga, što bi njena zbilja bila, u izvjesnom smislu, i suviše laka. Ja za nju pretežak, ona za me prelaka, no oboje bi sasvim vjerojatno učinilo krivo. Tako, vjerojatno, iz mene ne bi ništa postalo, ih bih se ipak razvijao, ah bi mi ona postala muka, baš zato, što bih smatrao, da se udala krivo za mene. Onda bi umrla, i time bi sve prošlo. Povesti je, da je postala mojom ženom, sa sobom u povijest, ne, to se ne da učiniti. Ona može, doduše, postati madame i gospođa, ali ona mora ostati sačuvana u ulozi moje ljubavnice, ne više. To se mora prikazati kao nesretna ljubavna priča, a nju prikazati, kao moju ljubovcu, kojoj zahvaljujem sve: eto, tako treba povijest da je preuzme, u tom smislu ću povijest već poučiti.

Moj razum mi kaže: ona može uzeti Schlegela. Ona mi je sama kasnije priznala, da bi se ionako zaručila sa Schlegelom, da nisam svojevremeno ja došao. Tako bi stvar bila u redu. I tko zna — mala je djevojčica mislila, da je moj ponos kriv, što sam je napustio — tko zna, možda je njen ponos kriv, što je mene svojedobno odabrala.

Poslije onoga, što je doživjela sa mnom, mogao bi odnos prema Schlegelu postati čak i lijep. Ona bi dobila čovjeka valjana, kojeg je ipak jednom voljela. Ona bi tako kao žena dobila svoje pravo, jer bi njen život dobio za nj veliki značaj, on bi svaki dan i sat njihovog zajedničkog života, svu njenu ljubaznu ljupkost, cijenio sa zahvalnošću. I zaista, ako ne bi, onda je magarac. Ah, ja sam već i tako pomalo sablasan, i bila bi mi muka, da sam vidio, kako se sva ljubezna ljupkost osobe, koja me obožava, rasipa na me; ali iz te zablude ne bih je nikada izvukao, jer ona bijaše savladana i postala bi to još gore, da je svakodnevno živjela zajedno sa mnom u mojem domu.

Na dan moje smrti može se pozavidjeti njenom položaju. Ona je sretno udana, i njen život, kao život ri¬jetko koje žene, ima značenje za čovjeka, koji sigurno nije daleko od toga, da je obožava — a zatim će moj žjvot pokazati, da je bila moja jedina ljubavnica. Čitavo moje postojanje kao književnika treba da nju naglasi. A ako ne ranije, u vječnosti će me razumjeti.

Trebao sam biti uhvaćen time, što sam u najdubljem smislu riječi došao do toga, da se sam borim sa sobom. Zato je protivnik u neku ruku morao biti netko, tko nije bio nitko, neki predmet, koji opet nije ni predmet, neko neobjašnjivo Nešto, što je time, što je podleglo, dovelo do toga, da se sam sa sobom borim. Za to je trebala žena, žena koja će se boriti ženski — slabošću. I ljupka je morala biti, da bi više mogla ganuti — da bi se to sigurnije borio sam sa sobom. — Morala je također biti mlada, da bi njena mladost stavila svu odgovornost na me i da bi me pozvala, da preuzmem i njenu stranu. Tako je morala biti mlada, da se njen otac, posmatrajući je skoro kao dijete, osjećao tim više ponukanim položiti svu odgovornost na mene.

… Bilo je tako, kao da bi providnost rekla: Gle, što se nje tiče, vodit će se briga o njoj, ona će vrlo dobro proći. No ti si uhvaćen.

O »njoj«

Kao što je rečeno, nije nevjerojatno, da očekuje približavanje, sada nakon očeve smrti. Više no jednom prošla je tako blizu mene, da je to bio skoro sudar, a da nisam ništa učinio, što bi odstupalo od mojeg običaja. No ja ne mogu učiniti dobro prvi korak.

… Ona me možda nikada nije toliko voljela, koliko mi se divila, a ja je možda nikada nisam volio erotski, kao što, naprotiv, mogu iskreno reći, da me je to ljubazno dijete, dirnulo u najljepšem smislu.

Moj odnos prema njoj — ovog puta ultimatum

Stvar je u ovome: čim pobliže na nju mislim, odmah se s njom susreće pjesnik. Kao što mi je svojedobno bilo neopisivo zadovoljstvo vidjeti njeno divljenje prilikom zaruka, tako bi mi opet bilo zadovoljstvo vidjeti njenu radost, u času, kad bi joj postalo jasno, da su naši odnosi zapravo sada na svome vrhuncu; a to pjesnički ne bi bilo teško postići. Da, ja je vidim, kako pažljivo sluša — ona, koja sama, doduše, nije pjesnički raspoložena, ali koja, ukoliko nije sasvim upropaštena, čim se nešto pjesnički pojavi »kreše iskre i zapali se«. Da li me je svojedobno razumjela? Da, zaista. To znači moje najunutarnjije nije razumjela, razumjela je toliko, da je to bio OCSUTOU. No da li je shvaćala svoj erotski odnos prema meni? Gdje bih našao dovoljno crnih i crvenih crta za onaj »odličan«, koji je zaslužila svojim izvanrednim znanjem.

Sada bi bio potreban, dakle, opet pjesnik, kako bi joj objasnio, da bi baš taj sestrinski odnos bio ono poetsko. Ako to razumije bit će izbjegnuta svaka opasnost u pogledu erotskog; malo poezije i potoni malo pomoći s moje strane — i bit će sve u najboljem redu.

Zaista je također žalosno, da ovu djevojku svejednako stavljaju u sjenu. Schlegel je sigurno ljubazan čovjek, vjerujem zaista, da se s njime osjeća vrlo sretnom, ali ova djevojka je instrument, na kojem on ne umije svirati; ona raspolaže tonovima, koje sam samo ja umio izmamiti.

Moja objektivnost prema njoj je čudesna. Drugom bi bilo dovoljno to, što je ta djevojka odavno udana — a meni, meni je to manje važno od svega. Ja se brinem samo oko toga, da li bi bilo moguće obradovati je i uljepšati joj život. Jer ona me dirnula. Skoro bi mogla učiniti što god hoće — ja imam uvijek pri ruci pjesnika, koji će joj moći objasniti, da je baš to bilo najljepše, najpoetičnije.
Tek sada, u ovom času, doista osjećam koliko je to blaženstvo i utjeha za me, što ja i Bog znamo, da je baš to bila patnja, što sam je napustio, dok je patila. Kako mi to daje snage! Kad bih je napustio iz samoljublja, i kad bih prišao nečem blistavijem, nečem sjajnijem tada bi moj život bio pusto očajanje. No sada sam tako miran. Gdje bih zapravo morao reći: izgubio sam, sada kažem: pobijedio sam.

Patnja je bila strahovita; sjetan, kakav sam bio, smatrao sam, da će se sva moja bijeda zato povećati ovom mojom vlastitom, potenciranom bijedom, što sam je unesrećio — i tada, tada je izbilo ogromno blago iz moje duše, pred kojim i sada uzdrhtim, kada ga se sjetim.

Možda će se meni dogoditi, kao što se i drugima dogodilo prije mene: sada, ili kasnije mislit će, da me mogu razumjeti na osnovu rezultata. O, ali kada sam stajao usamljen u svojoj bijedi… da tada nisam mogao naokolo šetati i razgovarati čas s nekom prodavačicom, čas s nekim kočijašem itd. — ne bih bio izdržao. Sviđalo mi se ono, što sam čitao o Napoleonu. Kada je prelazio Alpe, bio je rastresen, kao da sanja, i najdraže mu je bilo razgovarati sa svojim vodičem, s kojim je raspravljao o njegovim kućnim poslovima. To je shvatljivo, jer se Napoleon bavio također svjet¬skim planovima, a ja nosim tako tešku sjetu, koliko se god to uopće može zamisliti.

Odlučujući korak u odnosu prema »njoj«

21. studenog
(1849) Napisao sam Schlegelu pismo, s priloženim pismom za nju, a dobio sam natrag njegov odgovor i neotvoreno priloženo pismo. To je bilo 19. studenog. Odlučio sam se na to iz ovih razloga:

1. Možda je cijeli život ipak suviše velik za ženu. Mene može zadovoljiti to, da joj sačuvam svu svoju odanost, da moja spisateljska egzistencija sjaji nad njenim imenom itd. — ali što to zapravo njoj može pomoći, ukoliko bi ona ili ja prije umrli; i što se uopće brine žena za historijsku slavu. Takva vjernost je skoro okrutna, te bi za nju bilo bolje, kad bih bio malo manje vjeran, no kad bi joj to koristilo za života.

2. Bojao sam se, da je to mogao biti moj ponos što me sprečavao u poduzimanju koraka, da se ne bih izvrgao neugodnostima. Dobro, nisam mogao pustiti da ne djelujem. Znam, da to nije bio ponos, što se nisam obratio njoj, jer i suviše dobro poznam čitav tok stvari. Ne, Schlegel me zapravo izazvao. Dakle, obratio sam se njemu, i on je koristio priliku za moralne deklamacije.

Sad se, dakle, dogodilo. Hvala Bogu, da sam to učinio. — Sada dišem. Sve deklamacije takve vrste olakšavaju mi stvar.
Time je stvar svršena. Jer to je sigurno: Bez odobrenja Schlegela nijednu riječ. A on se izjasnio, koliko je god to moguće, definitivno. To ostaje njegova stvar. I, naravno, nijednu riječ njoj, da bi pridobila Schlegela za tu ideju. Ne, nikada! Umijem poštivati brak. Mogućnost, koju sam za nju pronašao, i koja me je radovala, što ću je moći obradovati time, da joj uljepšam brak — trebala je da bude Schlegelov poklon njoj.

Bog zna, nisam li i odviše zahtjevao od sebe time, što sam se tako razbacivao. Da me je razumio, da mi je vjerovao, bio bih postao skoro poslušno oruđe u njegovoj ruci.

Ali sada je stvar zapravo svršena. I nikada se nisam, što se toga tiče, osjećao tako lakim, tako vedrim i tako slobodnim, tako opet potpunoma ja, kao baš iza ovog koraka u kojem sam se žrtvovao, jer sada razumijem, daimam pristanak Boga, da je pustim, a da sebe samoga poštedim, time što ću ispuniti njenu posljednju želju (»katkada na nju misliti«) i na taj je način sačuvati za povijest i za vječnost.

O »njoj«

(1851) Smrt njena oca me navela da pišem Schlegelu. Razbjesnio se i nije htio ni u kakvom obliku »trpjeti, da se netko drugi umiješa u odnos između njega i njegove žene«. — S time je zapravo cijela stvar svršena. Više, zapravo, i ne tražim. Ah možda nije ona o mome koraku ništa saznala. Schlegel joj ga je možda zatajio. Utoliko joj ipak nije učinjeno pravo.

Čini se, da i ona sama u poslijednje vrijeme postaje pažljivija. Viđamo se češće. Naročito u toku posljed-njih mjesec ili mjesec i po dana vidjeli smo se skoro svakog ili svakog drugog dana, a nekada i dvaput. Idem na svoju uobičajenu šetnju nasipom. Tu je bila prilika, ukoliko je htjela sa mnom progovoriti. Ne mogu da pretpostavim, da se to nije smjela usuditi, jer je svojedobno — kako prilikom raskida naše veze, tako i kad se sa Schlegelom zaručila — pokušavala mimičkim telegrafiranjem dobiti od mene kakav znak, koji je i dobila i koji joj je nagovijestio, da me mora napu¬stiti, da mi je inače draga, i da sam joj isto tako privržen.
Ni govoriti joj ne mogu. Ne. Mogao bih da saznam toga suviše. Možda me ipak zaboravila, — a tada bih govorenjem mogao sve pokvariti. Možda je i čitav brak krinka, i ona mi je strasnije privržena no ikad prije.

O »njoj«

(Svibanj 1852) … Tada je došao moj rođendan… Susreo sam je tik do mojih vratiju. Kao što mi se u poslijednje vrijeme često događa, ne mogu, kada je sretnem, da se ne nasmiješim. Ah! Kakvo to sve značenje nije poprimilo. Odvratila je smiješkom, zatim je pozdravila. Pošao sam jedan korak, zatim sam skinuo šešir i produžio.

Slijedeće nedjelje bio sam u crkvi i slušao Paulija. Također i ona. Sjela je u blizini mjesta, gdje ja stojim. Sta se zbiva. Pauli ne propovijeda o Evangeliumu nego o Epistuli i to o ovoj: svaki dobar dar i svaki savršen dar, itd. Slušajući te riječi, ona okreće glavu i dobacuje mi jedan prisan pogled. Ja sam zurio neodređeno preda se.

S ovim riječima povezan je prvi religiozni dojam, koji je o meni stekla, i to je onaj tekst, koji sam onako snažno naglasio. Više se srušila, no što je sjela, tako da sam se zaista malo uplašio, kao ijednom ranije, jer njena uzbuđenja su tako strasna. Pauli dalje propovijeda: »Ove riječi: svi dobri dari itd. su usađeni u vaša srca, da, moj slušaoče, kad bi te riječi bile istrgnute iz tvog srca, zar ne bi onda čitav tvoj život izgubio sav svoj smisao« itd. Stajao sam kao na žeravici. Nju je to moralo u velikoj mjeri slomiti. Bilo je to, kao da joj neka viša sila govori ono, što joj ja nisam mogao reći.

Samo Bog zna, kako sam joj rado odjednom dao prostora, kako će se Božjom pomoći stvoriti prostor njenoj uspomeni, kako sam joj već u sadašnjosti osigurao mjesto. O, to bi moj ponos izvanredno zadovoljilo. Zaista, sve divljenje, koje sam stekao, prenijeti na nju, učiniti, da se njoj dive — to bi bilo nešto za me. No iz sedamnaest razloga to se ne može. Međutim, smatram, da je ovaj doživljaj predstavljao toliku okrepu srcu, da će se ona sada sigurno moći održati.

Nekoliko jutara iza toga naišla je opet na me, ali tada se nije dalo ništa zapaziti. Ah, ako je mislila, da je sada moram ja pozdraviti: to ne mogu. Ja sam pripravan na sve, ah bih morao umiješati njenog muža, ukoliko bi se trebalo što dogoditi. Ili — Ili! Ako se moram s njom upustiti, onda to mora biti potpuno, onda hoću, da to bude svima znano, i da ona bude tako preobražena, kako bi likovala i primila najpotpunije zadovoljenje za poniženje, koje je pretrpjela time što sam joj otkazao, dok sebi ipak zadržavam pravo, da je ozbiljno grdim radi njene svojedobne naglosti.

***
(Godine 1851. izdao je Kierkegaard dva govora s ovom posvetom: »Nepoznatom — na danskom se jeziku ne može razaznati, da li je to muško ih žensko — čije će se ime jednom spominjati, posvećuje, ovim malim spisom čitavo autorstvo, kako je to bilo i u početku«, a kad je umirao 1855. odredio je čitavu svoju literarnu ostavštinu svojoj bivšoj zaručnici, što ova, međutim, nije prihvatila. A kako mu je zaručnica, koja je umrla tek u ožujak 1904, bila odana i vjerna, pokazuje brižnost, kojom je ostavila pisma svoga zaručnika, kao dragocjeno blago, njegovoj nećakinji Henrietti Lund, sa željom, da budu jednom objavljena, što je zatim i učinjeno).

(Sören Kierkegaard, Dnevnik zavodnika, iz dnevnika, 137/158, Bigz, Beograd, 1975)

Advertisements

Fridrih Niče (život i delo)


FILOZOFIJA FRIDRIHA NIČEA Fridrih Niče je svakako jedan od najpoznati-jih filozofa uopšte, a druge polovine XIX ve­ka napose. Njegova dela prevođena su na mnoge jezike pa i na naš. (Tako je kod nas prevedeno: Volja za moć, Evo čoveka, Sumrak idola, Tako je govorno Zaratustra). Ničeova filozofija je ima­la znatnog uticaja već za njegova života, a za ne-koliko decenija posle njegove smrti, sa pojavom i razvojem nemačkog fašizma (kao kulturnog i po-litičkog pokreta) taj uticaj je doveo do vrlo krupnih praktičnih posledica. Čak su i sami vođi nacional-socijalizma, kao naprimer, Rozenberg, izrično ubrajali Ničea u idejne osnivače njihova pokreta, a Hitler je podvukao srodništvo između fašizma i Ničeove filozofije i na taj način što je 1943 godine, prilikom sloma fašističke Italije pod udarcima saveznika, poslao Musoliniju, za utehu i ohrabrenje, Niče­ova dela u zlatnom povezu. Drugi jedan, manje po­znati, nacional-socijalist, V. Mathisen napisao je 1941 godine da se »nova, mlada (tj. nacional-socijalistička — V. P.) Nemačka može s radošću poveriti ovom svom najusamljenijem prvoborcu«.Ovakvih izričnih svojatanja Ničea od strane nemačkih fašista, dakle pretstavnikajedne krajnje nazadne i nečovečne ideologije i pokreta, mogli bismo navesti još mnogo. Među-tim, iako su fašisti, pa i pretstavnici raznih militarističkih shvatanja, potpuno određeno i odlučno smatrali Ničea svojim prethodnikom, ipak je i rani je poeto j alo, a i danas postoji, mišljenje da je Ničeova filozofija u suštini slobodoumna, iz čega bi izlazilo da ni fašisti ni drugi reakcionari nisu imali pravo kad susvojatali njenog tvorca. Slična shvatanja mogu se naći i kod tako velikih humanističkih, naprednih pisaca kao što su Romen Rolan i Tomas Man. Ona se mogu sresti i tsod nas, istina samo rečena, ali ne obrazložena. U Americi ih danas naročito zastupa V. A. Kaufman. Zato ćemo mi u ovom kratkom radu o Ničeovoj filozofiji pokušati da odgovorimo na pitanje koje je od ova dva shva-tanja Ničea opravdano. To pitanje ima dosta krupan značaj i zbog toga što je Niče, kao što reko-smo, dosta prevođen kod nas, što po pravilu piše vrlo slikovito i živo, dajući ponekad veoma zanimljiva i duboka zapažanja, a što može da stvori pogrešnu sliku o vrednosti,karakteru i smislu njegove filozofije ako se previdi ili nedovoljno jasno sagleda njena osnovna, suštinska misao i težnja. Ovaj zadatak mi ćemo, u ovoj prilici i na ovom mestu, izvršiti ograničavajući ga na samostalnu analizu Ničeovih dela i njegovih uticaja, iz čega ćemo izvući zaključakovrednosti pomenutih mišljenja, ne ulazeći posebno u njihovu analizu. Ali da kažemo prvo nekoliko reči o Ničeovom životu. Niče se rodio 15 oktobra 1844 godine blizu Lajpciga, u Nemačkoj. Posle završene srednje škole studirao je na univerzitetu u Bonu i Lajpcigu. U Lajpcigu se upoznao sa poznatim muzičarom Rihardom Vagnerom, prema kojem je dugo gajio divljenje, ali se s njime kasnije sasvim razišao, naročito otkad se Vagner izjasnio za hrišćanstvo. U studijama filologije, pa i studijama uopšte, Niče je pokazao izvanredne uspehe, tako da je 1869 godine, dakle sa 24 godine života, bio pozvan za vanrednog profesora na univerzitet u Bazelu. Ovde se družio s čuvenim istoričarom kulture J. Burkhartom, a posećivao je i familiju Vagner. U nemačko-francuskom ratu 870-71 godine učestvovao je kao bolničar. Uskoro, 1873 godine, počinje Ničeova bolest, prvenstveno nervno-psihičke prirode, koja ga pra­ti, često se pojačavajući i otežavajući mu svaki rad, sve do smrti. Pa ipak, on je, zahvaljujući velikim naporima i izvanrednoj duhovnoj snazi svojoj, uspijevao da intenzivno radi i stvara sve do 1889 godine, kada je dobio jedan teški nervni slom, posle kojega je proživio u duhovnoj tami sve do 25 avgusta 1900 godine. Tada je okončao i njegov telesni, patnički život. Niče je, kao uostalom i svaki drugi mislilac, prošao izvesne etape u svom duhovnom i naučno-filozofskom razvoju. Glavne svoje misli, bitne ide je kojima je izvršio vrlo moćan uticaj i na koje se obično misli kad se govori o Ničeovoj filozofiji, on je naročito razvio u poslednjoj etapi svoga razvoja, koja traje od 1882 do 1889 go­dine. U ovoj etapi piše svoja čuvena dela kao što su: Tako je govorio Zaratustra, S one strane dobra i zla, Prilog genealogiji morala, Sumrak idola, Antihrist, Volja za moć i neka druga manja dela. Neka od Ničeovih glavnih shvatanjakao što je, naprimer, ono o volji za moć kao suštini čoveka i sveta, zatim njegov relativizam i skepticizam u pogledu istine sretaju se već i ranije, dokazujući time i jedinstvo u njegovom pogledu na svet i čoveka. (Prvo, glavno Ničeovo shvatanje o volji za moć začelo se kod Ničea u momentu kada je 1870 godine posmatrao nemačke trupe u pohodu protiv Francuske — činjenica koja karakteristično ukazuje na pozadinu i smisao njegove filozofije uopšte). No pošto je sve ono što bitno karakteriše Ničea razvijeno tek u trećoj etapi i može se tu naći, to he se i naš prikaz u ovoj prilici osloniti i pretežno ograničiti na misli i na dela koja potiču iz ovog vremena. Tim mislima je Niče pokušao da odgovsri na velike, goruće probleme svoga vremena. On je tipičan primer baš aktuelnog filozofa, tj. onoga koji, mada živi dosta usamljeno, ne bavi se nekim posebnim i »nadvremenim«, večnim i samo čisto teoriskim problemima, već baš problemima svoga vremena, i to naročito onima koji su društveno-političke i etičke prirode. Štaviše, on je svoja mišljenja o teoriskim problemima, kao što je pitanje šta čini suštinu sveta, gde je poreklo i kolika je vrednost ljudskog saznanja itd., podređivao svom stavu u pitanjima prakse i praktične filozofije, tj. pitanjima kako treba voditi život društva i čoveka. Osim toga, on je takam svoj stav, koji nije usamljen, oglašavao za neizbežan stav svakog filozofa, smatrajući da je mišljenje o čisto teorijskim i metafizičkim pitanjima uvek određeno nekim pobudama koje nisu logičke prirode. »I iza logike, veli Niče, njene prividne samostalnosti kretanja stoje vrednosne procene, jasnije rečeno fiziološki zahtevi za održanjem jedne određene vrete života«. Koji su to krupni društveno-politički i moralni problemi Ničeova vremena i njegove sredine? Niče se formira i intenzivno stvara u vreme nemačko-francuskog rata 1870-71 godine i dve decenije docnije. A to je ona epoha u kojoj treba podvući pre svega činjenicu da se Nemačka, rosle pobede u ratu s Francuskom, naglo razvija u veoma snažnu ekonomsku i vojničku silu i baca u zasenak Francusku a takmiči se sa Engleskom, razvijajući svoje imperijalističke pretenzije i planove. No ovo je uopšte vreme kada se kapitalizam pretvara u imperijalizam, tj. u vezi sa mnogim promenama u proizvodnji postepeno prelazi iz faze slobodne konkurencije u monopolističku, u kojoj se stvaraju krupni trustovi i monopoli. Ovi monopoli i trustovi teže ka dominaciji, gospodarenju u svetu, što nužno dovodi do agresivne, imperijalističke politike kapitalista. Ali ovo je i vreme kada se već vrlo jasno ispoljila i oblikovala ona druga sna­ga, koja ima da učini kraj imperijalizmu i ratovima, a to je radnička klasa. Njen herojski pod­vig u Parizu 1871 godine, Pariska komuna, uplašio je kapitaliste i pokazao im da se ta snaga više ne može zanemarivati. Tako je stara, libe­ralna kapitalistička Evropa izgubila svoju relativnu stabilnost i našla se pred novim putevima: jednim koji je vodio u imperijalizam, i drugim koji je označavao revolucionarni pokret radničke klase, pokret za ne samo politička, već i ekonomska prava i stvarnu demokratiju, za socijalizam. Fridrih Niče će se izričito opredeliti i protiv liberalne demokratije i protiv socia­lizma; a da li se time stvarno izjasnio za imperijalistički kapitalizam, to ćemo sada videti iz analize njegova stava u filozofskim pitanjima. Taj stav Niče ni je izrazno u obliku podrobno razrađenog sistema. Njegova dela pisana su u kratkim odeljcima i aforizmima, odnosno izrekama; ali on je ipak ne samo dodirnuo, već sestvarno vrlo jasno i opširno izrazio o svim bitnim pitanjima na koja ima da odgovori jedan filozofski sistem, dajući tako najopštiju osnovu svojim društveno-političkim i etičkim shvatanjima. Pođimo od pitanja osnovnih odlika sveta. Tu Niče stoji dosta blizu starom grčkom filozofu Heraklitu, koji je isticao da je svet u neprestanom menjanju, procesu. Niče takođe ima u osnovi svog pogleda na svet baš ovo uviđanje, promenljivosti svega. Ali dok je Heraklit isti­cao da se svo to neprestano zbivanje i menanje ipak odvija prema izvesnim zakonima (svet je, veli on, večno živi oganj koji se zakonito pali i zakonito gasi), Niče će podvrći oštroj kri­tici sve naše pojmove o zakonitosti, nužnosti, kao i sve one opšte pojmove kojima obuhvatamo stvarnost, uvek složenu iz pojedinačnih, individualnih stvari. Mi, naprimer, imamo pojmove roda, vrete i smatramo da oni zaista izražavajuj nešto relativno stalno i opšte u grupama sličnih bića ili stvari i da preko tih i sličnih pojmova saznajemo stvarnost dublje, suštinskije, da saznajemo bitnost sveta koja se nalazi u masi pojedinačnosti. Za Ničea, međutim, svi ti pojmovi, kao i pojmovi zakona, cilja i slično suisključivo naša, ljudska tvorevina, koja je nastala iz naših potreba snalaženja u svetu, te prema tome ne mogu odražavati i ne odražavaju neki istinski svet. No, evoda navedemo jednomesto iz samog Ničea koje vrlo sažeto formuliše sve ove misli i bitno karakteriše Ničeova teorijsko-saznajna shvatanja. »Oblik se smatra nečim trajnim i stoga odveće vrednosti; ali oblik smo mi jednostavno izmislili (kursiv je moj — V.P.); i ma koliko puta »isti oblik bio dostignut«, to ne znači da je to uistinu isti oblik — jer se uvek javlja nešto novo i samo mi, koji poredimo, računamo to novo sa starim, ukoliko liči na staro, pridajući im jedinstvo »oblika«. Kao da se ima postići izvestan tip koji je u planu i prirodi procesa …«   »Mi ne smemo — veli Niče — našu nuždu za stvaranjem pojmova, rodova, forma, ciljeva, zakona (»svet identičnih slučajeva«) shvatiti kao da smo u položaju da konstruišemo istinski svet pomoću njih; nego kao nužnost da podesimo svet tako da u njemu naš život bude mogućan: — mi time stvaramo svet koji možemo opredeliti za sebe, proučiti, uprostiti, pojmiti itd… « Iz navedenog mesta je potpuno jasno da Niče ne samo upozorava na činjenicu da su naši pojmovi i subjektivne, ljudske tvorevine, svrhovito oblikovane da se pomoću njih snađemo u životu i svetu, pa usled toga i ne mogu biti nekakve neposredno i apsolutno objektivne slike stvarnosti (a u naglašavanju ove činjenice leži pozi­tivna strana njegove kritike saznanja); ne, on ide i dalje pa apsolutizuje subjektivni karakter saznanja i njegovu ulogu sredstva, poričući mu funkciju objektivnog odražavanja suštine sve­ta. Tako on nužno pada u teorijsko-saznajni agnosticizam i relativizam. Ovo se vidi i iz njegovog shvatanja zakonistosti i uzročnosti kao i ostalih kategorija i opštih pojmova pomoću kojih shvatamo stvarnost kao zakonitu, povezanu celinu. On će, naprimer,opravdano i duhovito primetiti da u uobičajenom shvatanju postoji nekritičko odvajanje zakona po kojim se nešto zbiva kao neke bitnosti koja postoji nad i pored onoga što se zbiva; ali ne na drugim mestima sve te kategorije koje mi primenjujemo na svet idealistički odrediti kao nešto isključivo naše, što ne bi bilo opredeljeno od objekta. »Naša subjektivna nužnost, veli Niče, da verujemo u logiku samo izražava da mi, duto pre nego što nam je logika ušla u svest, nismo ništa drugo radili nego unosili njene postulate u zbivanje: sada je nalazimo u zbivanju — mi više ne možemo drukčije — i rado bi da verujemo da ova nužda krije u sebi nešto od »istine«. Mi smo ti koji smo stvorili »stvar«, »istu stvar«, subjekt, atribut, akciju, objekt, supstanciju, oblik, pošto smo otišli do krajnje granice sa izjednačavanjem i uprošćavanjem stvari. Svet nam se čini logičan, jer smo ga mi najpre logicizirali«. Nema, dakle, logičnosti u prirodi, u svetu, već smo mi ti koji je tamo unosimo, pa i ono reda što tamo nađemo proizvod je slučaja. »Vasiona je,carstvo velike gluposti«, kaže Br. Petronijević lepo formulišući Ničeovu misao, »pa ako u njoj ima delova logički sklopljenih, to je tako isto kao kad kakav slep lovac u stotini metakajednom pogodi pticu«.Niče sam izrično podvlači da je zemlja »kao svaka zvezda zev između dva nebića, događaj bez plana, bez razuma, volje ili samosvesti« … Za takav svet se, razumljivo, ne može pretpostaviti ni neki unutrašnji cilj koji bi imao da postigne, niti pak neki predodređeni pravac razvitka, neka uzlazna linija, neki progres koji bi imao da se ostvari. Naprotiv,osnovna odlika i princip prema kojem se u svetu sve dešava jeste princip večnog vraćanja stvari. »Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opeg procvetava, večno protiče godina bića. Sve se slama, i sve se opet sklapa; večno se gradi ista kuća bića. Sve se rastavlja i sve se ponova pozdravlja; večno ostaje sebi veran prsten bića«, veli Niče u Zaratustri. Suštinu ovako shvaćenog sveta ne možemo dakle tražiti i naći u nekakvim zakonitostima i ciljevima kojima bi trebalo da teži svetsko zbivanje, već u zbivanju samolj, koje je uvek pojedinačno i osobeno. A u tome zbivanju uvek imamo ispoljenja sile, moći, odnosno volje za moć. Sve što postoji, izvor je takve težnje, odnosno postoji i vredi koliko te težnje ima. »Moje je mišljenje, veli Niče, da svako specifično telo teži da zagospodari čitavim prostorom i rasprostre svoju silu (svoju volju za moć) i da sve potisne što se opire njegovu rasprostiranju. Ali u tome ono se sudara stalno sa sličnim težnjama drugih tela i završuje time što se usklađuje(»ujedinjuje se«) s onima koja su mu dovoljno srod­na: — tako se onda bore zajedno za moć. I proces se nastavlja« .. Niče, dakle, slično Šopenhaueru, vidi kao suštinsko u svetu volju, težnju. Utoliko pre će onda i u čoveku smatrati za bitno njegove težnje njegovu volju za moć. Drukčije rečeno, Niče će, nasuprot ranije uobičajenom shvatanju da je svest, svesni život ono bitno, istaći primat; prvenstvo nesvesnog, instinktivnog, voljnog dela čovekove psihe. »U poređenju s ogromnim i složenim oprečnim procesom, veli Niče, koji predstavlja celokupni život svakog organizma, njegov svesni svet osećanja, namera, ocena vrednosti pretstavlja mali isečak«. Ovakva shvatanja sadrže nesumnjivo dio istine u toliko da nesvesne i potsvesne pojave igraju zaista značajnu ulogu u životu čoveka, pored svesnih. Međutim, tu činjenicu Niče pre svega preterano naglašava, apsolutizuje i, drugo, pokušava da potceni svest i svesni razvoj u vrednosnom pogledu. Tako postaje glavnim predstvnikom onog iracionalizma tj. filozofije potcenjivanja uloge razuma i u životu i u objašnjavanju sveta, koji će teoriski pripremati teren za fašistički kult »snažne volje« i »zdravih nagona« i u teoriji i u praksi. Tako naprimer on kaže: »Mi nemamo nikakva prava da taj delić svesti postavimo kao cilj i razlog života kaoopšte pojave. Očevidno je da je svest samo još jedno sredstvo više za razvitak i proširenje moći života. Stoga je naivno staviti zadovol­stvo ili duhovnost ili moral, ili ma koju poje­dinu oblast svesti kao najveću vrednost« . . . Na­suprot ovakvom odricanju vrednosti svesti i mo­rala, Niče ističe instinkte, nagone i volju. Štaviše, kod njega možemo čitati i ovakva me­sta: »Životinjske funkcije su načelno bezbroj puta važnije negoli sva lepa stanja duše i vi­sine svesti: ova stanja su suvišak ukoliko nisu potrebna kao oruđa u službi onih životinjskih funkcija. Ceo svesni život, duh i duša, skupasa srcem, skupa sa dobrotom, sa vrlinom: u čijoj se službi nalaze? U službi što veće usavršenosti sredstava (sredstava za ishranu i napredak) glavnih funkcija, iznad svega u službi napretka života«. Dakle, sve moralno i lepo svedeno je samo na ulogu sredstva, a poreknut mu je značaj cilja i vrednosti koja stoji iznad običnih bioloških, vitalnih vrednosti. Mi ćemo malo kasnije,kad bude reč o Ničeovoj etici, videti koliko je ovogledište teorijski pogrešno, a sada možemo istaknuti da je Niče sa ovim merilima koja potcenjuju svest zaista mogao postati prethodnikom fašizma. Nije teško uvideti srodnost između ovakvih Ničeovih misli i fašističkog kulta jake volje, nagona i telesnih kvaliteta »jakih« ličnosti, kojima stvarno nisu smetali ni moralna savest ni lepe osobine duše pri nji-hovoj kratkotrajnoj strahovladi po Evropi. Međutim, pre prelaza na prikaz Ničeovih etičkih i političkih shvatanja valja istaći još i Ničeov stav u problemu istine, tj. po pitanju može li biti objektivne istine. U ovome pogledu kod Ničea nalazimo sasvim jasnih i određenihmesta. Na jednome on kaže: »Lažnost jednog suda još nije prekor protiv tog suda; u ovome možda zvuči naš jezik najčudnovatije. Pitanje je koliko on služi unapređenju života, održavanju života, održavanju vrete, čak odgajivanju vrete; i mi smo načelno skloni da utvrdimo da i najlažniji sudovi … nama su najneophodniji« . .   Šta vidimo iz ovog mesta, koje je inače sasvim u skladu sa malo pre navedenim potcenjivanjem uloge svesti i njene vrednosti u odnosu na nesvesno? Vidimo potpuno podređivanje noj ma istine biološko-praktičnim potrebama, odnosno jedan vulgarni materijalizam i pragmatizam (gledište da istina ima vrednost samo ukoliko je korisna), koji ustvari negira, ruši i pojam istine pa i samog sebe; jer, istina je uvek zna­čila i značiće utvrđivanje nekih odnosa i stanja čije postojanje i formulisanje ne zavisi od toga da li oni nečemu koriste ili ne koriste. Priđe li se tim odnosima i ljudskim saznanju o njima drukčije, tj. podrede li se oni proceni sa stanovišta koristi ili štete makar i po život, onda tu više nema govora o istini. Drugo, biološka i praktična korisnost i svrsishodnost naših saznanja, bar po pravilu, dolazi baš otuda što ona ipak u sebi imaju dio objektivne istine, tj. odražavaju stvarne, objektivne odnose, pa zato i mogu biti korisni. To znači da je Ničeov teorijsko-saznajni relativizam i pragmatizam ipak u osno­vi neodrživ. Ali, Ničea neki njegovi osnovni etičko-politički stavovi navode na to da ovaj relativizam uporno zastupa i da se nađe na istoj nozi sa svima onima koji su podređivali istinu sili i koji svoje stvarno služenje silom oprav­davaju time da je istina i inače, sama po sebi, nemoćna. »Po sebi«, veli Niče, »istina nipošto nije nikakva moć . .. Ona naprotiv mora povući na svoju stranu silu ili se tući na strani sile, inače he uvek propadati. Ovo je sada dovoljno, i suviše dovoljno dokazano«. S ovim smo izneli bar glavne teoriske osno­ve Ničeovih etičko-političkih shvatanja. Ostao nam je još jedan vrlo važan argumenat i osnova kojom Niče obrazlaže svoju etiku, a to su izvesne opšte pojave u prirodi. Ali o tome će biti reči kasnije. Sada da rezimiramo. Imamo, dakle, po Ničeu jedan svet koji nema nikakvog krajnjeg cilja (da ga ima, on bi ga već postigao, veli Niče), te prema tome ni označenog pravda razvitka, svet u kojem je, onda svaki trenutak jednako važan i ne može se podređivati drugome, i u kojem, što je naročito bitno, suštinu svega čini snaga, volja za moć. Iste ove karakteristike pripadaju i čoveku, njegovu životu. Ako se sada zapitamo koje posledice iz ovih opštih shvatanja moraju proizići u gledanju na moral, njih nije teško naslutiti. Ako nema ni­kakvog krajnjeg cilja i smera razvitka, onda ne može biti ni nekih objektivno važećih normi i principa morala, jer se nemaju prema čemu odrediti.A ako je volja za moć suština svega, onda joj treba podrediti i moralne norme. I zaista Niče joj ih i podređuje, pa izgrađuje svoj čuveni imoralizam, tj. jedno shvatanje koje pokušava da potpuno obezvredi dosadašnje norme i dostignuća i da ih zameni — dakle ne produbi, razvije, već baš zameni — nekimnovim pravilima. Ta pravila bi se potpuno razlikovala od dosadašnjih i naročito se konkretizuju u onome što Niče zove natčovekom i njegovim mo­ral om. Da vidimo, prvo kako, u ime čega i sa koliko uspeha Niče kritikuje dosadašnja moralna shvatanja. Pre svega on bi hteo da pokaže nestvarnost, iluzornost morala, odnosno da pokaže da moral­nost nije nikakva samostalna pojava pored drugih životnih pojava koja bi raspolagala sopstvenom energijom i sopstvenom vrednošću. »Moj glavni stav, veli on, je: ne postoje moralni fe­nomeni, nego samo moralna interpretacщa ovih fenomena. Sama ova interpretacija poreklom je iz vanmoralne oblasti«. Na drugome mestu on svoj program u ovoj oblasti vidi na sličan način u tome da pokaže kako je »sve što se hvali kao moralno u suštini jednako sa svim što je nemo­ralno i da je postalo mogućno pomoću nemoralnih sredstava za nemoralne svrhe, kao što je slučaj sa svakim moralnim razvitkom; — i obrnuto, da je sve što je ozloglašeno kao nemoralno, s gledišta ekonomije, više i bitnije, i da razvitak još većeg obilja života neophodno donosi sa sobom i napredak nemorala«. Kako, čime Niče poriče samostalnost, posebnost morala? Na taj način što sve moralne norme i vrline svodi na prirodne odnose i snage, a pre svega na težnju za moć, odnosno na težnju za odbranu od tuđe moći. Tako, po Ničeu vrline tre­ba shvatiti kao obični proizvod prirodnih instinkata, pa je onda, naprimer, pravda izraz že­le za osvetom, a sažaljenje i čovekoljublje su samo izraz seksualnog nagona. A iskrenost, zašto nam se dopada, zašto je cenimo? Zato što iskren čovek, jep mu znamo namere, nije nam opasan, njegova moć nas neće iznenaditi. Iz istog razloga mi cenimo takozvanoga dobrog čoveka, tojest čo­veka blagog, skromnog, ustvari nemoćnog. Takav čovek nam ni je opasan, ne izaziva podozrenje.Uostalom, »taj čovek pun vrlina« za Ničea je ustvari bezživotan čovek, koji nema stvarne i slične snage da ide direktno ka cilju, ka vrednostima koje odlikuju moćnog čoveka. On je dobar, jer nema dovoljno snage da bude zao. On je »i po tome već niža vrsta ljudi jep nije ličnost, nego dobija vrednost po tome što odgovara izvesnoj shemi čoveka, koja je jednom zauvek određena. On nema nikakve nezavisne vrednosti: on se može porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak«. Ali, Niče je naročito nastojao da moralu oduzme svaku uzvišenost i da ga obezvredi preko određivanja njegovog socijalnog porekla i smisla. Jer ko je po Ničeu stvorio sve te moralne ideale humanosti, pravičnosti, altruizma itd. itd.? »Tri sile su, veli on, skrivene iza njih: 1. instinkt stada protiv jakih i nezavisnih; 2. in­stinkt svih stradalnika i siročadi protiv crećnih i 3. instinkt prosečnih protiv izuzetaka«.Ti instinkti ne trpe nikakvu jaku individual­nost, jep osećaju da je opasna. Instinkt stadanaprotiv »dopušta pojedincu da postoji samo kao deo celine, na dobro celine, on mrzi one koji se izdvajaju iz celine« … A ustvari oni, ti mali ljudi, zbijaju se u celine, kao ovce u stada,da bi nekako bili moćniji i da bi se mogli suprotstaviti snažnim ličnostima koje imaju svoje vrednosti, nedostupne čoveku iz stada. Sa svojim zahtevima za jednakošću, čovečnošću itd., oni ustvari hoće da obuzdaju moćne i jake lič­nosti, da ih svedu na svoj nivo, da im nametnu svoju prosečnost kao normu, kao ideal. U suštini i duši, oni cene osobine moćnih, tj silu i moć, odlučnost, hrabrost itd. Ali pošto ih u sebi nemaju, a imaju težnju da se pokažu, ispolje kao vrednost, oni nalaze rešenje ovog nesklada između želja i moći prvo tako što samu silu obezvređuju, proglašuju za nešto niže, i drugo, na taj način što svoje male mogućnosti i osobine proglašavaju za vrlinu u formi dobrote, jednakosti, samilosti itd. U slici rečeno, oni liče na lisicu koja nije mogla dohvatiti grozdove jer su visoko, pa je onda proglasila da su kiseli. No, uzdižući svoje slabosti na stupanj vrline, pridajući im neki viši smisao, oni se ipak time spasavaju od očajanja i osećanja ništavnosti, da­kle postižu jedno stanje izvesne moći. »Moral je, veli Niče, sačuvao zlosrećnike, siročad života od nihilizma na taj način što je svakom od njih pridao beskrajnu vrednost, metafizičku vrednost« …On, moral, odnosno njegovi zastupnici, tj. slabi i nemoćni, moraj u osuđivati moć i silu jer inače bi, pošto ih nemaju, morali pasti u očajanje ako ih nekako ne obezvrede. Ukratko, moral je prerušena volja za moć. On je izraz borbe slabih i nesposobnih, koji su lišeni prave životnosti, protiv moćnih ljudi, kod kojih je život razvijen u višem stepenu.Sa iste pozicije, u ime istih principa Niče he kritikovati i tri značajne pojave u istoriji evropske kulture i društva kao što su hrišćanstvo, buržoaska demokratija i socijalizam. Na toj kritici se moramo malo više zadržati, jep je ona bitna za određivanje društveno-političkog smiela Ničeove filozofije. Šta Niče najviše zamera hrišćanstvu? Pre svega njegovu protivživotnost. Hrišćanstvo je zločin prema životu jer osuđuje instinkte i strasti čovekove, čulnost i putenost, ukratko ono na čemu počiva život. Ono u ime nekakvog »višeg« života negira i obezvređuje ovaj jedini stvarni život i zdravoj životnoj snazi pretpostavlja neživotno i licemerno svetačko bledilo. Hrišćanski ideal odriče »ponos, patos distancije, veliku odgovornost, razdraganost, divnu animalnost, ratničke i osvajačke instinkte, oboženja strasti, osvete, lukavstva, srdžbe, sladostrašća, želje za doživljajima, saznanja;,ono odriče otmeni ideal: lepotu, mudrost, moć, divotu i opasnost tipa čovek, onoga koji postavlja ciljeve, »budućeg čoveka . . Ukratko, hrišćanstvo sputava i koči zdrave i stvaralačke snage u čoveku. Ono je antiživotno i po tome što je pro­glasilo sažaljenje za osnovnu vrlinu; jep sažaljenje služi održanju onih koji u sebi nemaju životnosti i snage. Šta se može reći o ovakvoj Ničeovoj kritici hrišćanstva? Ona svakako sadrži u sebi i jedan pozitivan momenat, koji se sastoji u borbi protiv poričućeg, neprijateljskog stava hrišćanstva prema vrednostima ovozemaljskog života, među koje svakako spadaju i životne, čulne vrednostii zadovoljstva. Ali Ničeova filozofija ima za svsju odliku i pozitivnu zaslugu borbu protiv negatorskog, poričućeg, pesimističkog stava prema životu uopšte. Tako, dok Šopenhauer uči da je suština sveta jedna slepa volja i teženje koje nikada ne može biti zadovoljeno, pa je i zato život ustvari uvek bol, a zadovoljstvo i nije prava realnost, te onda život treba i negirati, — Niče će, naprotiv, primati život baš kao večito teženje, kao volju za moć i borbu, ne tražeći mu neki smisao van samog postojanja, van života kao takvog, života kao moći. U toj težnji da život afirmiše, potvrdi, uzdigne, naglasi njegovu ljepotu nasuprot pesimistima i onima koji su »života siti« Niče je dao izvanrednih, snažnih misli, redovno rečenih jednim umetnički visokim stilom. Evo jedno takvo mesto iz njegovog Zaratustre upereno protiv licemerstva onih koji su siti života: »Umorni od sveta! A niste se još ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viđao uvek žudne zemlje, zaljubljene još u vlastiti umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: još na njoj sedi jedna mala zemaljska že­la! A u oku — ne pliva li tamo jedan oblačić nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jed­ni su korisni a drugi prijatni: njih radi treba voljeti zemlju. A mnogo šta ima tu što je tako dobro pronađeno da je kao i nedra ženina: i korisno i prijatno u isti mah«. Sličnih mesta može se naći među onima koja su direktno usmerena protiv hrišćanstva. Ona mogu dati povoda da se Ničeova kritika hrišćanstva uopšte oceni kao pozitivna kulturna tekovina. Međutim, bilo bi jednostrano kad bi se tako postupilo. Treba imati u vidu još i to da Niče napada hrišćanstvo naročito ukoliko je bilo ideologija nižih, dakle eksploatisanih društvenih slojeva, pa otuda pokret za izvesnom jednakošću, makar samo i religioznom. O tome bi se ovde, kad bi prostor dopuštao, moglo navesti mnogo Ničeovih sasvim određenih izjava. Zato jedna marksistička, odnosno naučna ocena Ničea mora, uviđajući prikladnost mnogih njegovih zamerki hrišćanstvu, istaći i antidemokratski, pa i antihumanistički smer te kritike. I buržoasku demokratiju kao i njene ideologe Niče he naročito kritikovati zbog težnje za jednakošću, zbog ideala jednakosti ličnosti. Taj ideal je po Ničeu ustvari izraz, kao i kod prvih hrišćana, slab ih duša koje bi sebi htele da pridaju značaj, onih ličnosti koje nemaju u sebi stvarnih vrednosti, pa teže da se obezbede tražeći jednaka prava. A te ličnosti za Ničea i nisu ustvari ličnosti, već obične nule. »Cela naša sociologija ne zna ni za koji drugi in­stinkt sem za instinkt stada, tj. sabranih nula, gde svaka nula ima »jednaka prava«, gde je vrlina biti nula«.U ovakvim demokratskim shvatanjima koja idu za izjednačavanjem Niče traži glavni oblik i uzrok dekadencije evropskog društva novi jer vremena, oblik i uzrok opadanja njegove životnosti. »Nepravo, veli on, nikad ne leži u nejednakim pravima, već u pretenziji na »jednaka prava«.To, određenije rečeno, znači da je Niče sasvim daleko od pomisli da uzrsk krize i dekadencije traži u ekonomskim protivrečnostima, u nerešenom ekonomsko-socijalnom problemu. Nije stvar u tome što ljudi nemaju jednake mogućnosti i na ekonomskom polju, odnosno u tome što nemaju dovoljno jednakosti, već u to­me što traže i što ven imaju »mnogo« prava na političkom terenu! Ovo sve pokazuje da Niče zauzima apsolutno suprotan stavprema stavu soci-jalista u društvenoj problematici. Ovu svoju suprotnost i neprijateljski stav prema socijalistima Niče je ispoljio i vrlo iz­razite, ali i na veoma neukusan način. »Koga najviše mrzim među današnjim ološem?, pita se on. Ološ socijalista, čandala-apostole, koji potkopavaju instinkt, zadovoljstvo, osećanje zadovoljenosti radnika sa njegovim malim bićem, — koji ga čine zavidnim i uče na osvetu«.Na drugome mestu, on je vrlo dobro predvidio snažne akcije socijalista u XX veku. »Može, veli on, na mnogim mestima u Evropi doći do tuča i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek će verovatno doživeti potrese na više mesta i Pariska komuna, koja je našla branioca i advokata u Nemačkoj (tj. socijaliste — V. P.) činiće se kao mali poremećaj stomaka u porećenju sa onim što će doći. Ali kako mu drago, biće uvek odveć imućnih ljudi da bi socijalizam ikada mogao značiti što više od epidemije jedne bolesti«,znači od nečega što naiđe i prođe. Ove reči je Niče pisao osamdesetih godina prošloga stoljeća i one nas obavezuju da mu priznamo smisao za predviđanje događaja koji imaju da nastupe, ali ne i smisao za predviđanje njihova ishoda, koji je sigurno zamagljivala kod njega mržnja protiv tih događaja; jer, socijalizam nije više prolazna epidemija, već trajna, neizbežna stvarnost. Šta nam pokazuje sve ovo šta smo naveli? Pokazuje nam da Ničeova kritika građanske kulture njegova vremena, na koju su se neki pozivali kao na znak njegove progresivnosti, nikako se ne može smatrati za kritiku koja dolazi s leva, s progresivnih pozicija. Naprotiv, te pozicije on izrično napada i odbacuje. Već to je dovoljno za mišljenje da je njegova kritika ustvari kri­tika s desna, sa stanovišta reakcionarnih sna­ga, čiji he kasniji izraz biti fašizam, i da su njegova shvatanja doista bliska fašizmu. U ovo ćemo se uveriti ako određenije razmotrimo te njegove nove kriterije, nove norme kao i najopštije razlore u ime kojih odbacuje i demokratiju i socijalizam i hrišćanstvo. Zašto se suprotstavljati svim ovim tekovi-nama, zašto odbaciti njihovu moralno-političku srž koju čini ideja jednakosti u raznim njenim stupnjevima i oblicima? Jer je sve to, veli Niče, neprirodno i protivprirodno, ne može nani oslonac i podršku u prirodi. »Pravo na altruizam ne može se izvesti iz fiziologije, kao god ni pravo na pomon i na jednakost sudbine: to su sve premije za degenerike i zlosrećnike«.Pri­roda zna za odnose sila i za pobeđivanje veće sile nad manjom. Tako stvari uistini stoje i u ljudskom životu, i licemerno je propovedati nekakav moral koji traži nešto drugo, a ustva­ri je i sam jedna prerušena sila. Život je te­žnja za moć, a time nužno i zakoračenje u sferu moći drugoga, osporavanje iste te težnje u drugome. Stvarni društveni položaj ljudi predodređen je po Ničeu potpuno njihovim prirodnim osobinama. Štaviše, kastinski poredak društva je po njemu nešto što se formira samo po pri­rodnim sklonostima ljudi koji čine zatvorene kaste, on je »samo sankcija jednog prirodnog re­da, prirodna zakonitost prvoga ranga, nad kojom nikakva samovolja, nikakva »moderna ideja«nema vlasti«. Hijerarhija među ljudima, odnosno razlike u moći, položaju i pravima su uslov svakog zdravog društva. »Nejednakost u pravima je tek uslov za to da uopšte ima prava«, veli Niče. Tek u jednom takvom svetu i društvu, u kome neće ljude sputavati nikakvi obziri moralnosti koji idu u korist prosečnih i slabih, već će se sve bazirati na principu snage, izdvojiće se, odgojiće se jedan viši tip čoveka — natčovek. Formiranju toga tipa treba da bude podređeno sve. Jer, veli Niče, čovek nije cilj i vrednost po sebi, on je samo prelaz, most ka natčoveku, nečemu višem, u ime čega onda treba odlučno odbaciti sve ono što ljudsku vretu sputava na putu uzdizanja u tom smeru. Da vidimo malo podrobnije kakav je taj viši čovek i natčovek u ime koga Niče preokreće sve dosadašnje vrednosti i kriterije. Treba reći da u Ničeovoj zamisli i slici takvoga ideala ima, razume se, i svojstava istinski ljudskih: on, vi­ši čovek, treba da je uporan, da se ne plaši opasnosti, da voli zahvate i skokove u nepoznato i neočekivano, da ne ostaje na pola puta. U ovom oporom svetu i životu, punom bola i neočekivanih opasnosti nikada ne smi]e pasti u malodušnost i razočaranje; on mora prihvatiti ži­vot baš kao takav, tj. život upravo kao napor, kao vrtlog i besmisao, kao »hodanje po konopcu«. On mora težiti gore, u visinu. Ali — ako neko ne može leteti, šta da se s njim radi? »Kora ne možete naučiti da leti, toga naučite da što pre padne« — tako uči Zaratustra, odnosno Niče.Dakle, taj viši čovek ne sme imati sažaljenja. Njegapogotovu ne smeju sputavati sitni obziri »malih ljudi«, on mora neposredno ići ka cilju ispoljenja i zadovoljenja svoje moći; jer gde ima života ima i volje za moć — »i u sluge nađoh još volju da bude gospodar«. On, novi čovek, mora ceniti baš ono što su moralisti naročito osuđivali — naime uživanje, vlastoljublje i sebič­nost, ali uživanje ne u običnom, banalnom smislu, već uživanje u moći, u sili, u trošenju se­be, koje onda traži lišavanje od mnogih uživanja druge, manje vredne vrete. Moć i jeste vrhovni kriterij svega, dobro je ono što povećava volju za moć, a zlo ono što je slabi. Eto to su nekoliko bitnih odlika i kriterija kojih se drži »viši čovek«. Valja još dodati da ga Niče ponegde prikazuje i prosto kao prirodno snažno stvorenje. »Njegov ideal jakog čoveka naposletku (se) veoma približuje tipu običnog prirodnog čoveka, plave bestije (»Die blonde Bestie«), tako da se ono što treba da bude natčovek pretvara u potčoveka, u divljeg čoveka, koji ništa drugo i nije do čovek jakih, neslomljenih instinkata«. Mi mislimo da je, kad se nepristrasno procedi ovakva slika Ničeovog višeg čoveka, ustvari ne­moguće izbeći zaključak o priličnoj sličnosti njenoj sa onim što su nacional-socijalisti zastupali i u teoriji i u praksi. I kad su se oni pozivali na Ničea i evojatali ga, zaista je teško osporiti da to nisu činili s pravom. Uovo srodništvo mi ćemo se uveriti naročito i iz Ničeove odbrane militarizma i rata. On ne može dovoljno da se nahvali rata kao sile koja služi nekom psihološkom i kulturnom podmlađivanju čoveka. Za njega je uopšte čovek stvoren za rat, a žena — da rađa. To je jedna od opštih formu­la njegove etike koja nije ni nova ni duboka, već vrlo stara i plitka. A u Volji za moć pisao je o militarizmu: »Ja se radujem militarističkom razvitku Evrope kao god i unutrašnjim anarhičnim prilikama: prošlo je doba mira i kineštva.. . Lične muške sposobnosti, telesna sposobnost povraća svoju vrednost, ocene postaju fiziološke, ishrana sadrži sve više mesa. Beskrvni licemeri… iščezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakom od nas, kao i divlja zver«. Ostaje nam da se na kraju osvrnemo i na vred­nost onog najopštijeg argumenta kojim Niče pravda, na kojem misli da teoriski zasniva ovaj svoj novi moral, ustvari imoralizam. Videli smo već da se taj argumenat u suštini svodi na ovo: i u prirodi vlada sila i »pravo« jačega. Ona, priroda, ne zna za altruizam, i dobro je što ne zna, jer se time odabiraju jači. »Ono što pada, treba još i odgurnuti«.Život je najviša vred­nost, i to baš život u biološkom smislu, kao ispoljenje i širenje snage. Zato mu treba podrediti sve druge vrednosti, kao naprimer etičke.   Kao što vidimo po onom prvom argumentu, u osnovi Ničeova učenja stoji jedno darvinističko shvatanje života, i to ni duboko niti potpuno uzeto, jep darvinizam ne vidi u svetu samo borbu vep i uzajamno pomaganje. Ničeanstvo je, dakle, neka vrsta socijal-darvinizma, darvinizma prenetog sa tumačenja pojava prirode, pojava u obla­sti biljnog i životinjskog sveta, na oblast ljudskog društva. Ali već to prenošenje i zaključivanje o drugome na osnovi prvog potpuno ruši svaku vrednost zaključaka koji se tim putem dobiju. Zašto? Zato što se radi o dvema različitim oblastima, sa posebnim, specifičnim uslovima i zakonitostima. Ono što važi u jednoj, ne mora važiti niti u osnovi važi i u drugoj. Pa ako se u prirodi sve odigrava po principu moći i »prava« jačega, čovek očevidno, otkad je postao čovek, tj. otkad je počeo da izgrađuje civilizaciju i kulturu, ništa drugo ne radi do ograni­čava taj princip, stvarajući jedan pravni i mo­ralni poredak, tj. poredak u kojem se zaštićuje i brani ljudsko moralno biće da ne bude žrtva sile. Drugo, ovo obraćanje na prirodu pri tumačenju ljudskih društvenih pojava ustvari odvodi od stvarnog proučavanja složenih društvenih zakonitosti i ide na ruku plitkom fraziranju, ponavljanju opštih misli koje ne vode ničemu. To je Marks konstatovao i rekao povodom onih koji suhteli da se posluže Darvinovim izrazom »borba za život« (struggle for life) kao nekom čarobnom formulom za objašnjenje istorije ljudskog društva. Tako Marks kaže o Langeu, koji je primenjivao takav metod: »Gospodin Lange je, na­ime, učinio veliko otkriće. Cela istorija može da se supsumira pod jedan veliki prirodni za­kon. Taj zakon je fraza (— Darvinov izraz u ovakvoj upotrebi postaje gola fraza —) »struggle for life«, »borba za opstanak«, a sadržina te fraze je Maltusov zakon o naseljenosti ili, tačnije, prenaseljenosti. Dakle, umesto da se anali­zira ta »struggle for life«, kako se ona ispoljava istoriski u raznim određenim oblicima društva, ne ostaje da se radi ništa drugo nego da se svaka konkretna borba pretvarau frazu »struggle for life«, a ta fraza u Maltusovu »fantaziju o naseljenosti«! Mora se priznati da je to veoma ubedljiv metod — za naduveno, ne-zvanično, razmetljivo neznanje i lenjost mišljenja«. Da, ali ničeanac može reći da dosadašnji mo­ralni poredak ipak sputava jake, a da bi s druge strane nesmetano odabiranje jakih odvelo uzdizanju života i ljudske vrete uopšte na viši stupanj. Međutim, ovakve prigovore nije teško ukloniti. Jer, nijedan socijal-darvinist odno­sno ničeanac ne može dokazati da je, naprimer, snažni korov koji guši žitaricu nešto pri­rodno bolje od svoje žrtve, niti da je vuk kao prirodna vrsta »uzvišeniji« od srne koju istrebljuje. Drugo, puna prevlast moćnih odnosno principa sile dovela bi do svoje sopetvene negacije, vukovi bi jednoga dana morali pojesti sami sebe, život kao takav bio bi negiran. Najzad, ili baš pre svega, pri oceni ovakvih i sličnih shvatanja moraju se uzeti u obzir i praktične njihove posledice,  dejstva  koja  su se ispoljila u praksi. A mi smo u praksi videli svu neljudskost i svirepost koja je činjena u ime nacional-socijalističkog »ideala« natčoveka, s kojim ima znatne sličnosti i Ničeov natčovek i viši čovek, pa smo zato obavezni da, i pored razumevanja i priznanja za mnoga duhovita zapažanja  Ničeova,  njegovu   filozofiju  označimopre svega kao jednu veoma reakcionarnu ideologiju, koja je mogla poslužiti i poslužila je nemačkom fašizmu i drugim militaristima za stvaran napad na velike ljudske ideale i tekovine, na veru u jednakost, pravednost, slobodu i čovečnost. (Vuko Pavićević, Filozofija Fridriha Ničea, Rad, Beograd, 1955)

Filozofija u doba helenizma (Epikurizam, skepticizam)


Epikureizam
Na prvi pogled nema ničeg što bi bilo tako međusobno suprotstavljeno kao što su to stoicizam i epikureizam. S jedne strane je fatalizam, a s druge filozofija zadovoljstva; kao što se kinički pogled na svet razvija dalje u okviru stoičke filozofije, tako se kirenska shvatanju razvijaju u epikurejstvu. Naspram eklektičke rasplinutosti prisutne u stoicizmu, epikurejstvo, kako ga je utemeljio Epikur, predstavlja daleko više zaokruženu filozofiju života koju su nastavljači relativno malo izmenili, te mimo Epikura druge predstavnike ove škole i ne treba navoditi, a što ne znači da kao književne predstavnike ne možemo pomenuti Metrodora iz Lampsaka, Zenona iz Sidona, Filodema iz Gadare, Ciceronovog učitelja Fedra, kao i rimskog pesnika Tita Lukrecija Kara.

Epikur (342/1-270 ), iako mu je otac bio Atinjanin, rođen je na Samosu i premda je odrastao u siromašnoj porodici, slušao je platonovca Pamfilija a zatim je na Teosu slušao Demokritovog učenika Nausifana. Sa osamnaest godina došao je u Atinu zbog vojne službe a potom se posvetio proučavanju filozofije u Kolofonu. Oko 310. predavao je filozofiju u Mitileni, ali je ubrzo prešao u Lampsak da bi se 307/6. preselio u Atinu gde je osnovao svoju školu. Čitao je Demokrita ali nije imao temeljno naučno obrazovanje; njegovo učenje, budući da je bilo u duhu vremena, bilo je jasno i popularno kod običnog sveta; premda je mnogo pisao (pominje se oko 300 njegovih radova), sačuvano je relativno malo njegovih spisa. Epikurovo učenje o zadovoljstvu već je u stara vremena izazivalo nesporazume pa je i on često prikazivan kao poročan čovek. Ima svedočanstava da je bio veoma skroman, umeren.

Epikur nije posebno bio zainteresovan za dijalektiku ili logiku; jedino je poklanjao pažnju onom delu logike koji se bavi kriterijumima istine; zanimao se za dijalektiku u onoj meri koliko je bila povezana s fizikom a fizika ga je interesovala samo ukoliko je bila relevantna za etiku. Epikur se usredsredio na etiku više no što su to činili stoici; omalovažavao je čisto teorijska istraživanja, govorio da je matematika beskorisna, jer nema veze se naučnim vođenjem života; zamerao je matematici i to što nju ne potkrepljuje čulno saznanje, jer u stvarnom svetu se nigde ne mogu naći geometrijske tačke, duži i površi; za epikurejce je čulno saznanje temelj čitavog saznanja a kriterijum istine opažanje kojim stižemo do onog što je jasno i očevidno; drugi kriterijum pruža tzv. pretpostavke poimanja; reč je o slikama pamćenja; naime, pošto smo već opazili neki predmet (recimo, čoveka) njegova slika nastaje u pamćenju čim pomenemo reč čovek. Njegove pojmovne pretpostavke uvek su istinite, a pitanje istinitosti ili lažnosti javlja se tek kad počnemo da stvaramo mnjenja ili sudove.

Postoji i treći kriterijum istinosti, to su osećanja /patke/ i ona su kriterijum našeg ponašanja; to znači da je osećanje zadovoljstva kriterijum onog što treba da izaberemo, dok osećanje bola pokazuje šta bi trebalo da izbegnemo; zato je Epikur mogao reći da „merila istine jesu opažaji, prethodna poimanja i osećanja“.

Epikurov izbor fizikalne teorije bio je određen praktičnom svrhom, svrhom oslobađanja čoveka od straha, od bogova i života nakon smrti; on je smatrao da se uklanjanjem tog straha može obezbediti duševni mir; iako nije poricao postojanje bogova, želeo je da pokaže da se oni ne upliću u ljudske poslove i da čovek ne treba da gubi vreme u molitvama i praznovericama; odbacujući besmrtnost Epikur je verovao da će čoveka osloboditi straha od smrti: smrt je za nas ništa: ono što se rastvara ne oseća se, a ono bez oseta za nas je ništa; iz ničega ne nastaje ništa; ako bi to što nestaje propalo u nebivstvujuće, onda bi se i sve stvari uništile, pošto ono u što se sve stvari rastvaraju – nebivstvujuće.

Da bi mogao da objasni poreklo sveta Epikur je morao da dopusti sudaranje atoma; istovremeno, on je morao da da i neko objašnjenje ljudske slobode; prvi je postulirao slobodu atoma, tj. mogućnost atoma da u nekom trenutku skrene sa svoga puta; treba imati u vidu da je grčka reč atomos prevedena na latinski jezik s izrazom individuum i da je to značilo da svaki individuum ima slobodu što su, pod uticajem K. Marksa i njegove doktorske disertacije O razlici između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, pravilno shvatili mladohegelovci: sloboda je ugrađena u čoveka; on je po prirodi slobodan. Epikur je, kao i kirenjani, zadovoljstvo video svrhom života; svako biće teži zadovoljstvu a u zadovoljstvu se sastoji sreća; zato je zadovoljstvo početak i kraj blaženog življenja. Postavlja se pitanje šta je Epikur mislio pod zadovoljstvom kad ga uzima za svrhu života. Kao prvo, Epikur ne misli na trenutno zadovoljstvo (već na zadovoljstvo koje traje kroz čitav vek) i kao drugo, za Epikura se zadovoljstvo sastoji pre u odsustvu bola nego u pozitivnim zadovoljstvima.

Osnovni cilj filozofije Epikur vidi u iznalaženju sredstava za postizanje ličnog blaženstva; nauka i vrlina nemaju vrednost sami po sebi već samo kao neophodna sredstva za postizanje zadovoljstva koje je prirodni cilj svakog htenja. Zadovoljstvo ne obuhvata samo pozitivna zadovoljstva, već i odsustvo patnje koje je povezano sa stanjem potpunog spokojstva kao rezultata zadovoljenja svih potreba; zadovoljenje potreba pruža zadovoljstvo, ali savršeno blaženstvo treba tražiti samo u odsustvu potreba i sadržano je u zdravlju tela i spokojstvu duše, u nepomućenosti duha (ataraxia).

Nedostatak naučnog obrazovanja ogleda se kod Epikura u nedovoljnoj snazi njegove argumentacije; to se pokazuje i u njegovom odbacivanju čisto teorijskih znanja: Epikur ne razume značaj znanja koja ne donose neposrednu korist, pa su mu matematika, istorija i specijalna istraživanja prirode strani; zato učenje o zadovoljstvima koje naziva etikom čini svu njegovu filozofiju; fizika se tu javlja samo kao dopuna etike.

Mnogo teškoća proizašlo je iz toga šta Epikur misli pod zadovoljstvom (hedoné); šta je zadovoljstvo to se u svakom pojedinom slučaju određuje osećajem (páthos); uporedo s tim treba da postoji i ocena raznih zadovoljstava pri čemu moraju biti uzete u obzir i njihove posledice; do prave ocene moguće je doći samo razumom (phrónesis) što je i osnovna vrlina mudraca koja se s obzirom na pojedine ocene razvija u pojedine vrline.

Osnovni princip epikureizma je potpuno suprotan stoicizmu; ako je tamo istican razum usaglašen s prirodom i ako se tamo dolazi do zadovoljstva koje proističe iz zadovoljstva razumnom svrhovitošću, ovde zadovoljstvo dolazi od zadovoljstva njim samim. Zadovoljstvo (kedone) je, kazuju epikurejci, svrha (telos) svega živog; dokaz tome je što svako živo biće od samog početka teži zadovoljstvu i izbegava patnju. Nikakvim rasuđivanjem se ne može doći do toga šta je sreća. Do toga se dolazi neposredno. Zadovoljstvo je početak i kraj blaženog života. Ono je prva i prirodna sreća.

Pored čulnih, epikurejci razlikuju i duhovna zadovoljstva. U spisu O svrsi Epikur kaže: „Ja ne znam šta bih sebi mogao da predstavim kao sreću ako bih se odrekao jela i pića, ako bih se odrekao ljubavnih uživanja i ako ne bih sa prijateljima slušao muziku i gledao lepa dela umetnosti“ (D. Laert., X 6). U jednom drugom fragmentu se kaže da počelo i koren svake sreće jeste zadovoljstvo želuca, a Metrodor će reći da razum ako sledi prirodu, ima svoj izvor u želucu.

Ovo je potpuno suprotno stoicima, Sokratu i Platonu. Sokrat je za najviše zadovoljstvo smatrao opšte zadovoljstvo zato što je njegov princip razum a razum uvek proishodi iz opšteg. Epikur za princip uzima čulnost, pojedinačno; zato opštost ne vidi sa stanovišta razuma već sa stanovišta čiste čulne neophodnosti. Za Epikura najopštije je ono bez čega nema živih bića. Može se bez umetničkog uživanja, bez lepih polnih užitaka, ali se ne može bez želuca. Zato su želudačna osećanja najopštija, neophodna i osnovna.

Ali, Epikur se razlikuje od Aristipa koji je tvrdio da je samo sadašnjost naša i koga nije interesovalo kako će se uživanje završiti; Aristipa interesuje uživanje kao takvo i zato može da kaže: šta će biti – to će biti! Epikur hoće postojano blaženstvo; zato nije reč o bilo kakvim, već o određenim uživanjima; Epikur ukazuje na to što za nekim zadovoljstvima sledi patnja, a za nekim patnjama za-dovoljstvo. Mada je svako zadovoljstvo po svojoj prirodi dobro, i nikakvo zadovoljstvo nije loše (D. Laert., X, 129, 141), ima zadovoljstava koja nemaju za rezultat unutrašnje blaženstvo. S druge strane, iako je svaka nesreća zlo, ima i nesreća koje ne treba izbegavati po svaku cenu (X, 129). U drugo vreme koristimo se srećom kao nesrećom i nesrećom kao srećom (X, 130).

Zato u mnoštvu naslađivanja treba da nas rukovodi sveukupna mera stvari i odvagivanje korisnog i beskorisnog. Onaj ko uživa – mudar je u svom uživanju. Mudrost nas priprema za blaženi život, da živimo kao bog među ljudima; u njoj je sve odmereno i promišljeno, razdeljeno i uravnoteženo.

Princip epikurejske logike, etike i estetike je čulnost i uživanje, ali ne stihijno strukturno uređeno uživanje. Nije tu reć o golom čulnom uživanju. Kod starih epikurejaca nije reč o ogoljenom senzualizmu (kakav bismo mogli naći kod Aristipa). Blaženstvo koje dolazi iz uravnoteženih uživanja mora biti opšte dostupno. Isključuje se ono do kog se dolazi u posebnim uslovima. Epikur isključuje bogatstvo, raskoš, počasti, vlast. Sve su to stvari do kojih se dolazi s velikim naporom. Epikur razlikuje tri vrste želja: (a) prirodne i neophodne (one koje oslobađaju od nesreće – piti vodu kad si žedan), (b) prirodne i one koje nisu neophodne (one želje koje mogu biti odstranjene bez veće nesreće – skupe posude) i (c) želje koje nisu prirodne i nisu neophodne (ovenčavanje i primanje statua). Mudrac treba da kultiviše samo prvu grupu želja.

Postojana zadovoljstva za kojima mudrac teži jesu spokoj duše i odsustvo bola; izbavljeni od bola mi se radujemo oslobođenju od svakog tereta. Tako se pokazuje da princip epikurejstva nije uživanje po sebi već nemi spokoj i duševni mir kada je nakon zadovoljenja organskih potreba nastupilo potpuno otsustvo strasti i tereta.

Fizika za Epikura ima izuzetan značaj kad je reč o njenoj primeni; ona treba da utemelji njegovo učenje o prirodi, njegov hedonizam. Epikur nastoji da usaglašavajući fizičko i kosmološko učenje oslobodi od vere u čuda i vere u fatalnost prirodnih zakona. Ovo poslednje mnogi su tumačili kao Epikurovu kritiku božanskog proviđenja, no Epikur jasno kaže da bi bilo bolje prihvatiti mitove o bogovima nego sebe učiniti robom nužnosti fizičara (D. Laert., X 134). Pod fizičarima Epikur ovde misli na Demokrita.

Epikureizam je filozofija slobodnog individuuma; on hoće da oslobodi čoveka od vlasti kako bogova tako i prirodnih zakona; to ne znači da ne treba da postoje bogovi ili zakoni prirode, već da čovekova sloboda ne bude njima sputana i ugrožena. Za razliku od Demokrita Epikur govori o deklinaciji atoma, o mogućnosti njihovog skretanja s putanje i ovo odstupanje s puta on misli analogno s našim unutrašnjim voljnim iskustvom.

Ovde se epikurejstvo bazira isključivo na unutrašnjem iskustvu. Ako to imamo u vidu, neće nas iznenaditi što u Epikuru prepoznajemo prethodnika spiritualista XIX stoleća kakav je bio i Men de Biran. Interesantno je da epikurejska argumentacija počiva na pozitivističkom zakonu da ničeg nema bez uzroka. Stvarima (atomima) je svojstvena libera voluntas (slobodna volja) koja i određuje svoje „neprimetno odstupanje“ koje se ni vremenom ni prostorom ne može objasniti. Tim učenjem Epikur hoće da se izbavi od fatalizma. On opovrgava fizički determinizam i istovremeno ne pada pod vlast čudesnog. Epikurejstvo tako očovečuje svet, odnosno čini ga imanentnim ljudskom subjektu, omogućuje da subjekt može sameriti svet (i to je specifičnost čitave helenističke filozofije).

Takav imanentizam bivstvovanja omogućuje Epikuru da razreši problem ljudskog oslobođenja. Slučaj i sudbina nemaju vlast nad čovekom. Epikurejac uvek može ući u sebe, u svoj vrt i predati se sopstvenom uživanju. Posebno nije strašna smrt. „Nema ničeg strašnog u životu za onog ko je intimno shvatio da nema ničeg strašnog u gubitku života“ (D. Laert, X 125). Za mudraca nisu strašni ni život ni smrt (Kada mi postojimo, nema smrti, kada nje ima nema nas. Smrti nema ni za žive ni za mrtve; za one koji su živi smrt još ne postoji, a kad ona postoji oni više ne postoje (D. Laert., X 125; Lukrecije, III 970-977).

Ako nas plaši smrt to je zbog čistog mnenja jer smrt je samo razlaganje atoma i naše potpuno uništenje. Budućnost nam ne pripada i nemamo pravo da je prisvajamo. Besmrtnosti nema, a da je ima od nje ne bismo dobili nikakvog dobra. Večnost ništa ne doprinosi uživanju, već ga samo ostavlja takvim kakvo ono jeste. Ako se razumom može izmeriti zadovoljstvo to neograničeno vreme sadrži zadovoljstva koliko i ograničeno (X, 45). Mudrac je besmrtan. Sva zadovoljstva za njega su jednaka – život i jeste najveći užitak, takav kakav jeste – s početkom i krajem. Šta se može poželeti ako je život konačan? Kod Lukrecija priroda kori čoveka zbog njegove večne žudnje za životom (III 933-949). Manji ili duži život – to nema nikakvog značaja.

Još jedna ideja je rezultat njegove fizike: to je njegovo učenje o bogovima. Svet se sastoji od atoma koji se kreću zahvaljujući svojoj težini kao i volji koja je u njih ugrađena; svet večno postoji tako što nastaje spajanjem i nestaje rastavljanjem atoma i za to nije potrebno nikakvo učešće bogova. Drugi argument u korist nedelanja bogova je -prisustvo zla u svetu. Epikurova argumentacija (po Laktanciju) je sledeća: Bog ili hoće da uništi zlo a ne može, ili može a neće, ili neće i ne može, ili hoće i može. Ako može a neće – on je zavidljiv, što je daleko od boga. Ako hoće i ne može – on je nemoćan, a to ne odgovara bogu. Ako neće i ne može – on je zavidljiv i nemoćan. Ako hoće i može, što jedino i priliči bogu, onda otkud zlo u svetu i zašto ga bog ne uništava (frg. 374 Us; 11, V/207). Laktancije na to odgovara da je to stoga što se bogovi ni oko čega ne brinu i da je Epikur došao do tog saznanja. Na taj način jednom za svagda je odbačen uticaj bogova ali time nije negirano i njihovo postojanje (odnosno bivstvovanje).

Budući da ne obmanjuju čula, već razum, dovoljno je da nam se bogovi jave i u snu pa da to bude dovoljan dokaz o njihovom postojanju. Bogovi su realnost, makar i ne bili takvi kakvima ih ljudi prikazuju; oni su blaženi kao što ljudi veruju. Bogovi su sastavljeni od atoma, imaju telo, no ti atomi su vatrene prirode kakva ne postoji na zemlji; to je moguće u prostoru među svetovima. Njih je beskonačno mnogo, no oni su zadubljeni samo u sebe. Njihov lik je ljudski, jedu i piju da bi održali svoj atomski sastav (po Filodemu, oni govore grčki ili slično tom jeziku), no oni su blaženi i besmrtni; njihovo blaženstvo je apsolutno beskorisno kako u odnosu na njih same tako i u odnosu na kosmos, ali i na sve ljude.

Epikurova teorija o prirodi bogova je teorija o apsolutnoj irelevantnosti; isto tako je i estetika apsolutno beskorisna, apsolutno irelevanta i apsolutno samodovoljna (X, 78, 80). Negiranjem delovanja bogova na svet Epikur negira i potrebu molitve; ako je reč o poštovanju bogova, onda se to čini ne da bi se od bogova nešto dobilo, već prvenstveno zbog beskorisnog čisto estetskog opštenja s njima kao s višim bićima. U svakom slučaju mudrac pred bogovima treba da savije kolena (fr. 12, Us.).

Kažu da je neko, ugledavši u hramu Epikura kako kleči, uskliknuo rekavši kako nikad nije tako dobro dotad shvatio svu veličinu Zevsa. Epikur je poštovao bogove. I to treba nazivati antičkom estetikom. Mudrac ne sastavlja poeme, već ih tvori svojim životom (D. Laert., X 121). Sam mudrac je najlepša umetnička pesma. I u toj pesmi mora biti lepa umetnička forma. Uzdizanje epikurejskog mudraca prema veselim blaženim bogovima to je oblik epikurejskog samo uživanja. Epikur dopušta čulna uživanja u njihovoj postojanoj punoći, monotoniji. On misli na uživanja koja ništa spoljašnje ne narušava; tada čovek postaje božanski i samo božanstvo bi mu moglo pozavideti. Kao što se u čulnoj oblasti uživanje povećava time što nema straha od smrti, tako ovde u duhovnoj oblasti uživanje se uvećava ukidanjem svakog šarenila i nadraživanja. To znači da katastema postaje religiozna svest, a epikurizam je ništa drugo do antička religija u obliku imanentnog individualizma.[…]

Skepticizam

Skeptička škola, čiji je osnivač Piron iz Elide (365/60-275/70) koji je verovatno bio upoznat s učenjem elidsko-megarske škole, bila je osnovana još pre stoičke i epikurejske; ova škola je bliska epikurejskoj svojim praktičnim namerama, no cilj života ona ne nalazi uz pomoć nekog konkretnog naučnog ubeđenja, već suprotno tome odbacivanjem svakog ubeđenja.

Piron je govorio da ništa nije lepo niti ružno, pravedno ili nepravedno. Slično tome, da ništa u stvari ne postoji, nego da ljudskim postupcima upravljaju navike i međusobni sporazum; jer nijedna stvar nije u većoj meri ovo ili ono. I u svom životu Piron se pridržavao tog shvatanja; ničemu se nije sklanjao s puta, ničega se nije čuvao, prema svemu je pokazivao savršenu ravnodušnost […] i ništa nije ostavljao čulima da o tome donesu odluku.

Jednom su Pirona zatekli kako sam sa sobom razgovara, i kad su ga pitali za razlog, on je odgovorio da se vežba da bude druželjubiv. U naučnim raspravama ga niko nije omalovažavao, jer je uvek bio spreman da govori i da daje odgovore. Govorio je da u svom duševnom raspoloženju treba da sledimo Pirona, ali u načinu govora – sebe same. Često bi napomenuo da se Epikur, koji se veoma divio Pironovom načinu života, redovno kod njega raspitivao o Pironu. Pironovo rodno mesto ga je u toj meri poštovalo da su ga postavili za vrhovnog sveštenika i zbog njega doneli odluku da nijedan filozof ne treba da plaća porez (D. Lart., IX, 11, 60-65).

Smatra se da je Piron zajedno s Anaksarhom (učenikom Metrodora ili Diogena) učestvovao u Aleksandrovim pohodima na Istok; u antičko vreme se smatralo da je Piron bio u dodiru s indijskim gimnosofistima (ako je Aleksandar uopšte dospeo do Indije, jer u kulturi Indije tragova o tome nema, pa se čini da je indijska kultura mnogo mlađa no što se to obično prikazuje); gimnosofisti su bili članovi šamanske sekte za koju je bilo karakteristično odbacivanje svih mogućih autoriteta. Vrativši se u domovinu, gde nije bio mnogo uvažavan i živeći veoma bedno, Piron je osnovao sopstvenu školu koja nije imala neki veći uticaj. Mada je umro u dubokoj starosti, nije ostavio nikakvih spisa tako da o njemu znamo iz dela njegovog učenika Timona iz Fliunta (361-241) koji je kasnije živeo u Atini i poživeo takođe 90 godina.

Da bismo srećno živeli, po mišljenju Timona, treba razjasniti tri stvari: kakva su svojstva stvari, kako treba da se odnosimo prema njima i kakvu korist može nam doneti taj odnos k stvarima. Na prva dva pitanja moguće je odgo¬voriti da su nam svojstva stvari potpuno nepoznata jer nam opažaji pokazuju ne kakve stvari jesu već kakvima nam se čine, a naša su mnjenja potpuno subjektivna; zato ne možemo ništa tvrditi i nemamo pravo govoriti to je – to, već uvek treba reći to mi se čini takvim; na taj način uzdržavanje od suda je jedini pravilan odnos prema stvarima. Ali, ako se budemo držali tog stava, posledica toga biće ataraksija ili apatija. Ako neko odustaje da nešto zna o svojstvima stvari, ne može jednoj stvari da pripiše veću vrednost nego drugoj; on ne može da misli da je nešto samo po sebi loše ili dobro a da pritom izvodi pojmove pozivajući se na navike, običaje ili zakone; on će biti ravnodušan prema svemu drugom i težiće samo dobrom duševnom raspoloženju ili vrlini, a zajedno s duhovnim mirom postići će i blaženstvo. Ukoliko je prinuđen da deluje, držaće se verovatnoće, prirode ili tradicije.

Ovim skeptičkim putem poći će Platonova akademija kad na njeno čelo dođe Kratetov naslednik Arkesilaj iz Eolije (315/14-241/40); taj nastupajući period poznat je kao nova, ili srednja Akademija; o Arkesilajevom učenju se malo zna jer takođe ništa nije pisao pa su već u antičko vreme njegovo učenje znali iz treće ruke; on je, kako kazuje Ciceron, odbacivao mogućnost da se bilo šta može spoznati uz pomoć čula ili razuma; glavni predmet njegovih napada bilo je Zenonovo učenje o predstavama; suprotstavljao se učenjem da nema predstava koje bi imale karakter istinitosti, i to je dokazivao mnoštvom različitih argumenata: Arkesilaj je osporavao stoičku fiziku i teologiju: tvrdio je (sledeći Pirona) da nam preostaje samo potpuno uzdržavanje od suđenja (epoche). Sam se toliko držao tog shvatanja da ni taj temeljni princip svog učenja (uzdržavanje od suđenja) nije želeo da obznani. Ali, on nije smatrao da se sa znanjem uništava i mogućnost delovanja, jer predstava dovodi u kretanje volju i tada, kad se to ne smatra znanjem; da bi se delovalo razumno, dovoljno je slediti verovatnoću koja čini najviši kriterijum praktičnog života. Posle Arkesilaja na čelo Akademije došao je Lakid iz Kirene koji je upravu školom još za života predao Teleklu i Evendru a posle njih je došao Hegesija iz Pergama; o svima njima zna se samo toliko da oni slede smer koji je odredio Arkesilaj.

Zato posebni značaj ima Karnead, koji se smatra osnivačem treće ili nove Akademije, Arkesilaj se smatra osnivačem druge ili srednje Akademije, a Filon i Antioh osnivačima četvrte i pete Akademije. Karnead iz Kirene (224/2-129/8) došao je na čelo škole verovatno oko 155. godine (kad je bio u Rimu kao član poslanstva koje su uputili tamo Atinjani) a bio je na tom položaju sve do 137. godine pre n. e. kad je mesto prepustio svom rođaku i imenjaku; i za njega je karakteristično da nije za sobom ostavio pisanih dela; njegovo učenje zabeležili su učenici, pre svega Klitomah iz Kartagine.

Karnead je, kazuje Diogen Laertije, pažljivo pročitao dela stoika, a naročito Hrizipova i, napadajući ih veoma spretno, stekao toliku slavu da je često govorio: „Da nije bilo Hrizipa, ne bi bilo ni mene“. Bio je, kazuje Diogen, veoma marljiv, ali u fizičkom pogledu nije bio toliko jak kao u etičkom. (…) Njegova snaga u filozofiji je bila tolika da bi čak i retori napuštali svoje škole i odlazili da ga slušaju.

Nastavnička delatnost Karneada jeste istovremeno i vrhunac akademskog skepticizma; Arkesilaj je, kao što smo videli, svoju kritiku usmerio na stoičke kriterijume istine i nije slučajno što je Karnead u stoicima video svoje glavne protivnike; ali on je istraživao pitanje o mogućnosti znanja u daleko većem obimu, i podvrgao je kritici stavove niza drugih filozofa daleko dublje i detaljnije no njegovi prethodnici i, istovremeno, on je tačnije utvrdio uslove verovatnoće. Pre svega, postavio je principijelno pitanje: da li je znanje uopšte moguće? Smatrao je da može dati negativni odgovor, jer nema nijedne vrste dokazivanja koja nas ne bi obmanjivala, niti neke istinite predstave s kojom ne bi do nerazlikovanja bila identična i neka lažna predstava; iz toga sledi da nema kriterijuma u stoičkom smislu dosegnute predstave.

Odbacivao je mogućnost dokazivanja i to pre svega zato što (a) sama mogućnost mora biti dokaziva a što vodi do petitio principii, i (b) premise dokaza i same moraju biti dokazive, i tako dalje do u beskonačnost. On je, takođe, te-meljno istražio sadržaje filozofskih sistema i posebno, svestrano osporio stoičku teologiju. Ako stoici dokazuju postojanje boga na osnovu svrhovito struktuiranog sveta, Karnead je osporavao kako mogućnost takvog zaključivanja, tako i ispravnost njegovih premisa kojima je suprotstavljao činjenicu o mnoštvu zla u svetu. On nije napadao samo pojam boga, već je nastojao da dokaže kako božanstvo ne treba misliti kao živo i razumno biće a da mu se ne pripisuju svojstva i stanja koja protivreče njegovoj večnosti i savršenstvu. Treba pomenuti i Karneadovu kritiku politeizma i njegovu kritiku stoičkih shvatanja o veri i proricanju sa čim je bila povezana i njegova polemika protiv stoičkog determinizma.

Još je veći utisak izazivala Karneadova kritika moralnih shvatanja za šta obrazac behu dve njegove besede u Rimu, jedna u zaštitu pravednosti a druga protiv nje; za tu kritiku Karnead se služio primerima sofista i suprotnošću između pozitivnog i prirodnog prava. O toj kritici nema dovoljno podataka i teško je izložiti iscrpnu sliku Karneadove naučne delatnosti. Opšti rezultat njegovog skeptičkog rasuđivanja svodi se na to da nema apsolutnog znanja i da se treba uzdržavati od svakog suđenja. Mada su već raniji skeptici priznali verovatnoću kao kriterijum našeg delovanja, Karnead je razvijao tu misao i dalje ističući tri stepena verovatnoće, jer što je neko pitanje od većeg značaja za naše blaženstvo tim treba da se trudimo da u njemu dostignemo viši stepen verovatnoće. Među verovatnim predstavama, govorio je Karnead, jedne su verovatne same po sebi, kod drugih se verovatnoća povećava usled verovatnoće svih drugih predstava koje se s njima povezuju, a u trećoj grupi predstava, istraživanje potvrđuje taj utisak verovatnoće relativno u odnosu na sve druge predstave. Drugim rečima: postoje (a) verovatne predstave, (b) verovatne predstave lišene protivrečnosti i (c) verovatne predstave lišene protivrečnosti a koje su proverene.

Na osnovu ovog moglo bi se zaključiti da je Karnead temeljno istraživao svojstva na osnovu kojih može biti vrednovana verovatnoća; to nam ne omogućava da znamo kako je on iz te pozicije razmatrao etička pitanja; najverovatnije će biti da je zastupao staroakademski princip prirodnog života i da je vrlinu nalazio upravo u težnji prirodnom dobru (Celer, § 77-8).[…]

(Milan Uzelac, Istorija filozofije, 109-119, Stylos, Novi Sad, 2004.)