LJUBOMIR TADIĆ – Povest, individuum i smrt (Hegel)


POVEST, INDIVIDUUM I SMRT

(Georg Vilhelm Fridrih Hegel, 1770-1831)

Tema smrti u Hegelovoj filozofiji javlja se 1795. godine kada je Hegel imao dvadeset pet godina. Reč je o nje govom fragmentu o ljubavi. Ljubav je za njega ono najljudskije u čoveku. Smrću se ljudi konačno poništavaju, ali ljudski žive u svojoj deci. Tim stavom Hegel je saglasan sa Platonom iz “Simpoziona“ (“Gozbe“): smrt je pobeda roda nad jedinkom, poraz pojedinačnog i pobeda opšteg. Smrt uvek negira linačnost zarad opštosti. Time je rečeno da je pojedinačnost konačna u vremenu. Čovek, po Hegelu, može biti po individuum upravo zato što je konačan u vremenu i svestan svoje konačnosti, što znači da je smrtan u strogom smislu reči. Tako je svekolika povesnost povezana sa činjenicom smrti. Ljudska ili duhovna bića “ljubavnici“ su smrti.

Smrt je Hegel pojmio kao negaciju, kao prevazilaženje. Život, sam po sebi, iziskuje smrt kao vlastitu suprotnost. Na zgusnut način u prvom tomu “Nauke logike“ Hegel piše: “Čisto biće i čisto ništa jesu… isto“. I dalje: “Biće prelazi u ništa i ništa u biće. Njihova istina je ovo kretanje, iščeza­vanje jednog u drugo: bivanje.“ Najzad, u istom delu kaže:“Nigde ni na nebu ni na zemlji ne postoji nešto što u sebi ne  bi sadržavalo oboje: biće i ništa… Zato su biće i nebiće isto.“ Ova misao podudara se sa onom iz “Fenomenologije duha“: “…ali život duha nije život koji se plaši smrti i koji se čuva pustošenja, već onaj koji podnosi smrt i u njoj se održava“.

Moć negacije stoji u središtu Hegelove dijalektičke fi­lozofije. Ona se ispoljava u borbi, u riziku i u strepnji. Dva su povesna fenomena u kojima se na upečatljiv način iska­zuje činjenica borbe. Jedan je, takoreći, večni: rat, a drugi je novovremeni: revolucija. Oba fenomena predmet su Hegelovih filozofsko-političkih preokupacija, oba su zasićena smrću kao svojim pratiocem. I u ratu i revoluciji smrt piruje. U shvatanju rata Hegel je Heraklitov sledbenik, a opori kri­tičar Kantovog „večnog mira“. Time je pokazao da je ubeđeni protivnik mirovanja. U povesnim činjenicama rata i revolucije Hegel ne vidi samo tragediju, već se ovde tra­gedija, kako je rekao jedan tumač Hegelove filozofije, na čudesan način spaja sa umom. Aufheben znači ukinuti, a ein Ende machen dokrajčiti. Ali negacija podrazumeva i aufbewahren, sačuvati, i erhalten, održati. U optici uma smrt je nešto stvarno u procesu života. Svoju ljudsku vrednost čovek dokazuje stavljanjem života na kocku. U smrtnoj opasnosti proživljava se sam život. Stavljanje života na kocku znati sudelovanje a riziku i strepnji. A u njima čovek dokazuje svoju slobodu.

Nasuprot tradiciji Hegel zanemaruje dušu kao „prirodno određenje“ koje mu služi samo kao prelaz od Ja ka samosvesti. Čak autentični pojmovi psihologije: osećaji, volja i nagoni dolaze do reči jedino kao forme postojanja duha. A duh (Geist) zauzima počasno mesto, zajedno sa umom (Vernunft) u Hegelovoj filozofiji, posebno u filozofiji pove­sti. U judeo-hrišćanskoj tradiciji duh (duhovnost) se ostva­ruje tek u onostranosti, a duh je tamo Bog ili “sveti duh“. Povesni, ovostrani svet mogao bi se shvatiti kao refleks onostranog sveta u prostorno-vremenskoj dimenziji. U Hege­lovoj filozofiji, po mojem razumevanju, duh je sekularizovan pojam. On igra ulogu pokretačke povesne sile, njen je subjekt. Duhovno je ono stvarno (das Geistige ist das Wirkliche). Duh je moć negacije. Kao u nečemu opštem u njegovoj službi nalaze se pojedinačne strasti, nagoni i osećaji, dakle, ciljevi posebnog interesa, zadovoljavanje se­bičnosti. Zato postojanje sebičnosti pojedinaca nema vrednosti osim ako se ne podrede nadličnim, dakle, povesnim sila­ma, рге svih Državi kao izrazu opštosti. Time se delatnost pojedinaca podređuje delatnosti duha. Ili, nešto drukčije izraženo, ne deluje pojedinac već deluje preko njega, kao svog oruđa sam duh. To je pojam povesnog individuuma preko kojega svetski duh za postizanje svojih ciljeva koristi njegova (njihova) svojstva: strast, energiju i moć predvi­đanja. U njemu (njima), bili jaki ili slabi, otelovljen je duh vremena ili povesna nužnost. U vreme bitke kod Jene, gde se tada nalazio, Hegel je video Napoleona (Napoleon Bonaparte) te je zadivljen rekao: , “U stvari, divan je osećaj videti takvog individuuma, koji ovde, koncentrisan na jednoj tački, sedeći na konju, osvaja svet i njime vlada“.  Napoleon je Hegelu bio uzor povesnog individuuma.

Svetski duh, po Hegelu, deluje iza leđa individuuma, a opšta ideja se drži neoštećena u pozadini. Tada nastupa lukavstvo uma (die List der Vemunft) koje čini da „za nj strasti deluju“. Pobedu svetskog duha plaćaju pojedinci koji trpe kroz celu povest sveta. Hegel usvaja Šilerovu (Johann Christoph Friedrich von Shiller) izreku: “Svetska povest je svetski sud“ (Die Weitgeschichte ist das Weltgericht). Негbert Markuze, veliki poznavalac Hegelovog dela, nazvao je Hegelov svetski duh hipostaziranim povesnim subjektom, upoređujući ga sa strašnim kalvinističkim skrivenim bogom. Trpljenje, nošenje krsta na leđima zaštitni su znaci svetske povesti. Sa prezirom Hegel gleda na one kojima je „sreća“ cilj života i svrha društva. Tako povesni individuum nije dete sreće. Hegel je napisao ovu poznatu izreku: “Svet­ska povest nije tlo sreće. Periodi sreće u njoj su prazni listovi.“

Uporedo sa ovim pesimističkim ocenama svetskepo­vesti, Hegelova dijalektika je protivna svakoj indolenciji koja ovekovečuje postojeće. U pojmu dijalektike ugrađena je intencionalnost. Tok svetske povesti dijalektika posmatra kao “napredovanje u svesti o slobodi“, kao ispoljavanje “nagona za perfektabilnošću“. Utoliko je ona sledbenik prosvetiteljskog optimizma. Tako postanak čoveka kao povesne egzistencije prolazi od otuđenja do ukidanja otuđenja u slobodi. Povesni proces pojmljen je kao povesni progres. Pojedinci, narodi, čak povesne epohe, samo su prolazni stup­njevi velikog svetsko povesnog razvitka.

U drugom tomu “Nauke logike“ Hegel je izložio važnu razliku između pojma suprotnosti pojma protivrečnost.  Suprotnost predstavlja jedinstvo istovetnosti i razlike. Pozi­tivno i negativno su strane suprotnosti koje su se osamo­stalile. Jedno postoji ukoliko drugo ne postoji. Jedno jeste zahvaljujući nebiću drugoga. Protivrečnost ne sadrži samo negativno nego i ono pozitivno. Hegel će reći: ni vrline ne­ma bez borbe. Štaviše, vrlina je najuzvišenija, savršena bor­ba. Ona nije samo upoređivanje sa porokom, već je i sama po sebi suprotnost i borenje. Zlo je pozitivna negativnost, a nevinost je ravnodušna prema dobru i zlu. Sličan odnos je protivrečnost između istine i zablude. Najzad, protivrečnost je za Hegela koren svakog kretanja i životnosti.

Kada Hegel u “Fenomenologiji duhu“ kaže: “…duhovni život se ne užasava smrti…“, onda u tome možemo objasniti njegovo gledište o ratovima i revoluciji. Prisustvo smrti u ratovima čini ratove čak stvaralačkim agensima povesti. Kao poklonik grčke Antike Hegel je pojmio polis, a zatim i Državu i kao ratničku zajednicu, a sam rat, idući za Heraklitom, kao povesnu nužnost. Zato, po Hegelu, neka pa­cifistička država prestaje bili Država i pretvara se u indu­strijsko ili trgovačko društvo. Otuda pacifisti, stari i novi, ne vole Hegela, a vole Kanta. Savremeni neoliberali naročito. Godine 1802, u spisu o prirodnom pravu, napisao je Hegel o ratu sledeće radove koji ne odaju nikakvu dilemu: .“…rat čuva… etičko zdravlje naroda, kao što kretanje vetrova čuva jezera od ustajalosti do koje bi dovelo trajno mirovanje, kao što bi trajan ili čak voćni mir (doveo do ustajalosti) na­roda“.

Učešće u ratu kao fenomenu borbe pojmio je Hegel kao debatnoučešće u živom. Rat i vojnička služba predstavljaju objektivnu žrtvu ličnog Ja, izlaganje smrtnoj opasnosti. Cilj rata je očuvanje celina (opštost, naroda, Države) negacijom neprijatelja u ratu.  Sama smrt, kaže Hegel mora biti hladno primljena i zadana… Smrt se zadaje i prima nelično, prazno (leer) “iz oblačka barutnog dima“. Onaj koji odbija da rizikuje svoj život za Državu gubi svojstvo građanina kao pojedinac čovek  izražava opšte samo ako deluje kao građanin. U ratu počinjeni zločin jeste zločin u interesu opšteg, Države. Тime je i opravdan, bez obzira na to što ga Hegel naziva “stanjem bespravlja, sile i slučajnosti“.

U “Filozofiji prava“ on ističe da između država ne postoji nikakav pretor. Kantova predstava nekog večnog mira putem saveza država koji izravnjava svaki spor, pa time onemogućuje odluku ratom, pretpostavlja saglasnost država koja bi se zasnovala na moralnim, religioznim i drugim osno­vama i obzirima, a uopšte na posebnim suverenim voljama. Ali ukoliko ove posebne volje ne nađu sporazum, spor država se može odlučiti samo ratom. Takav Hegelov stav može se objasniti samo duhom vremena u kome je živeo. Napoleova ratna osvajanja nije mogao da obuzda niko drugi do Svete Alijanse, dakle rat protiv Napoleona. Pretor u obliku Saveta bezbednosti tvorevina je našeg vremena, takođe zasićenog velikim ratovima.

Opis revolucije kao modernog izraza krvave borbe i smrti pokazuje poslenice “čiste“ ili “apstraktne“ slobode delovanja na društvenom planu kao delovanje protiv Države. Hegel, razume se, time opisuje Francusku revoluciju, doživ­ljavajući je najpre kao “veličanstveno rađanje sunca“. Me­đutim, u drugoj svojoj etapi revolucija više nije bila krea­cija, stvaranje novoga. Pod jakobinskim terorom ona je po­kazala svoju destruktivnu prirodu kada je smrt postala jedino delo opšte slobode. Tada su se pojedinci suprotstavljali opštem, Državi, a za Hegela je Država bila uzvišeno biće, “hod Boga u svetu“. Francuska revolucija je pokušala da na zemlji ostvari hrišćanski ideal, ali se pod terorom dogodilo to da je apsolutna sloboda protivrečila životu. Hegel je opisao padanje glava pod udarcima giljotine težim rečima od onih kojima je opisao smrt u ratu. To je, za njega, bila “najhladnija i najplića smrt koja ne znači više od presecanja glavice kupusa ili gutljaja vode“.

Tema samosvest glavni je problem možda najvažnijeg Hegelovog dela “Fenomenologija duha“. Samosvest postoji po sebi i za sebe (an und fur sich) samo kao priznata samo­svest. Samosvest znači moć koja sve različite empirijske svesti sjedinjuje u jednoj jedinoj u kojoj dolazi do samokonstiruisanja subjekta, ali i konstituisanja objekta i stvar­nosti uopšte. Hegel tvrdi da samosvest mora da ukine (ne­gira) drugu samosvest, drugo samostalno suštastvo, da bi time dobila izvesnost o sebi kaosuštastvu. Istovremeno teži i tome da ukine sebe samu,jer je to drugo ona sama. U borbi kao obliku delarnosti individuum stavlja na kocku sopstveni život i radi na smrti drugoga. Odnosobe samosvesti odre­đen je tako što borbom na život i smrt osvedočavaju i sebe same i jedna drugu. To Hegel naziva borbom za prestiž.

U “Fenomenologiji duha“ on je dao sintezu gospodara ratnika isluge radnika. U njihovom odnosu izražena je žeđ za priznanjem. Ratnik je neradnik. U borbi sa gospodarem sluga-rob, kmet (Knecht) strepi pred smrću. Njegova svest je ,,u tome strahu iznutra rastrojena, potpuno je u samoj sebi uzdrhtala i sve što je čvrsto u njoj se zatreslo“. Strah od smrti je, kako Hegel kaže,“apsolutni gospodar“. U strahu od smrti sluga (rob) pristupa radu i radom menja svet spoljašnje prirode. Tome nasuprot, rat kao oblik delarnosti ne negira spoljašnju prirodu. U borbi na život i smrt sa go­spodarem sluga (rob) je odlučio da ostane u životu. On je izabrao život protiv smrti.

U odeljku “Fenomenologije duha“ gde se bavi odnosom gospodara i sluge (roba) Hegel je najpre opisao gospod­stvo. Gospodar je svest koja postoji za sebe. On je samo­stalna svest za koju je suština biće za sebe. Sluga (rob) je nesamostalna svestza koju je život suština. U odnosu sa slugom (robom) gospodar stoji posredstvom samostalnog bića jer je rob (sluga) na to obavezan. Samostalno biće nje­gov je okov, od kojeg u borbi nije mogao da se odvoji i zbog toga je ostao nesamostalan.      I tek u odnosu prema stvarima (stvarstvu), sluga (rob) stiče svoju samostalnost. Tako go­spodar jedino posredstvom sluge (roba) stoji u vezi sa stva­rima. Kao samosvest sluga (rob) odnosi se negativno prema stvari i ukida je. Naime, ne uništava je, već je svojim načinom negacije obrađuje ili prerađuje. Razlika je, dakle, u načinu negacije.

Dok gospodar vlada bićem sluge (roba) i drži ga u potčinjenosti, rob (sluga) vlada spoljašnjom prirodom. Za gospodara odnos prema stvarima predstavlja čistu negaciju, uživanje u posedovanju i prisvajanju, uživanje u jelu ipiću, vlast nad dokolicom. Moglo bi se zaključiti da u dokolici čak ratuje, barem na “megdanu“. Gospodar je izgubio vezu sa radom kao konkretnošću i postao neradnik koji, poko­ravajući slugu (roba), radnika, iskorišćava plodove njego­vog rada, živeći parazitski.

U Hegelovom opisu samosvesti ogleda se odnos sub­jekta i objekta. Gospodar je priznat od druge ropske svesti. Ukidajući sebe kao samostalno biće ropska svest priznala je gospodara jednostrano, iznuđivanjem,dakle, nepravedno.

U analizi odnosa gospodara i sluge (roba) suočavamo se sa pitanjem da li je ispravno tumačenje Hegelovih filozofskih kategorija terminima društvenih nauka? Takvo pi­tanje može se uputiti najznačajnijem tumaču Hegelove“Fenomenologije duha“, Aleksandra Koževu (Alexandre Kojeve – Koževnikov). Kožev je, smatra Georg Armstrong Keli (Georg Armstrong Kelly), iz odnosa gospodara i sluge (roba), ilegitimno napravio sredstvo za osvetljavanje napretka u ljudskoj povesti. On se pita nije li time učinjena jednostrana „socijalna“ interpretacija “Fenomenologije duha“, naročito odeljka o samosvesti. Takva socijalna interpretacija približava se Marksovom poimanju klasne borbe. Nataj način bi, slič­no Marksu, forme ropstva mogli posmatrati kao epifenomene proizvodnih odnosa. Sličnu primedbu ovaj filozof upućuje i Džonu (Jovanu) Plamencu (John Plamenatz) koji je u svo­jim analizama Hegelovog dela došao do zaključka da bu­dućnost pripada slugi (robu) čije određenje se sastoji u tome da stvori jednu zajednicu u kojoj svako svakome odaje pri­znanje, zajednicu u kojoj duh dospeva do svojega cilja i postiže zadovoljenje. Kritičar se, međutim, pita: gde je to Hegel rekao? Nasuprot Koževu i Plamencu on smatra da je Hegel morao “fenomenološki“ videti Ja kao idealan tip, akolektivno samo u smislu egzemplarnog. Istina, Hegel umnu zajednicu vidi kao jedinstvo slobode i poretka. Za­jednički duh postaje stvarnost tek kada um postigne intersubjektivnost i pređe u duh. Gospodstvo i ropstvo samo su jedan momenat samosvesti koji se preneseno tumači na društvo, a eksplicitno poseduje istorijsko grananje. To da scena ipak predstavlja čisto socijalni fenomen, smatra ovaj kritičar, jednostrano je gledište kome je potrebna korektura. On zastupa tezu da se jedno primereno shvatanje gospodstva i ropstva mora posmatrati iz tri ugla koja su jednako važna i mogu se uzajamno prožimati. Jedan je socijalni o kome je Kožev dao zaslepljujuću predstavu. Drugi posmatra ргоmenljivi obrazac gospodstva isluženja unutar individualnog Ja. Treći onda stapa oba procesa: unutrašnje posledice u spoljašnje, u borbi za priznanje otpočete konfrontacije sebe idrugoga, drugoga i sebe. Na datom stepenu istorije, u spoljašnjoj socijalnoj realnosti, postoje robovi i gospodari. U unutrašnjosti svesti svaki čovek poseduje uvezi sa samim sobom sposobnosti ropstva i gospodstva i muči se da ih dovede do saglasnosti. Napetosti svog postojanja čovek pre­nosi na svet onih koji su sa njim i u tom kretanju okreće se samom sebi. Koževljev kritičar tvrdi da je problem gospod­stva i ropstva uglavnom u suštini platonski (Platonova paralela borbe u državi i borbe u duši) pošto je, pritom, reč o prvobitnom jazu u povesti društva i istoriji Ja. Dva početna Ja, čija borba vodi gospodstvu i ropstvu, upleteni su i ujednoj borbi sa samim sobom. Gospodstvo i ropstvo nastaju kako unutar Ja, tako i u povesti društva.

Kao potvrdu svoga stava Keli navodi jedno mesto iz Fihteovih (Johann Gottlieb Fichte) “Priloga za opravdanje sudova publike o Francuskoj revoluciji“. Fihte je pisao: “Otkako smo rođeni (um) nam nameće dugotrajan strahovit dvoboj za slobodu ili ropstvo. Ako ti nadvladaš, kaže nam on, to ću ja hteti da budem tvoj rob. Ja ću ti moći biti vrlo upotrebljiv sluga. No ja uvek ostajem nevoljni sluga, a čim olakšaš moj jaram, pobuniću se protiv svoga gospodara i pobednika. Ali ako te ja nadvladam, onda ću te psovati i obesčastiti i pod noge staviti. Pošto mi nizašta ne možeš biti koristan, to ću ja po pravu osvajača pokušati da te sasvim uništim.“ Navodeći ovo mesto iz, kako kaže, Fihteovog “zapaljivog teksta protiv nemačkih Berkovaca“, Keli primećuje da onovremene asocijacije o gospodstvu i ropstvu ne mogu biti shvaćene bez ilustracija s druge strane Rajne. Keli pritom upozorava da je Fihte metaforu gospodar-sluga preuzeo od francuskog istoričara Marmontela (Jean-Francois Marmontel), saradnika Didroove (Denis Diderot) “Enciklopedije“.

Iz izloženog postaje vidljivo da Kelijeva kritika Koževljevog tumačenja odnosa gospodstva i služenja (ropstva) ima svrhu da prizna značaj Koževljeve teze, ali da, sa геkursom na Platona i Fihtea, koriguje njenu jednostranost.

Herbertu Markuzeu kao da ne smeta prevođenje filo­zofskih pojmova u oblast društvene teorije. On, posle iscrp­ne i sveobuhvatne analize Hegelovog filozofskog dela, piše: “Prelaz sa filozofije na oblast države i društva bio je sa­stavni unutrašnji dio Hegelovog sistema. Njegove osnovne filozofske ideje ostvarile su se u osobitom povijesnom obliku što su ga poprimili država i društvo, i taj oblik je dobio središnju važnost za jedan novi teorijski interes, filo­zofija je na taj način prešla u društvenu teoriju„(podvukao Lj. T.). Poslednja poglavlja svoje knjige Markuze posve­ćuje ovom prelazu zadržavajući se posebno na Marksovom pojmu otuđenog rada, a zatim na idejama pozitivizma i so­ciologije Ogista Konta (Auguste Comte), Lorenca fon Štajna (Lorenz von Stein) i sl.

Markuze pokazuje povezanost temeljnih ideja Hegelove “Fenomenologije duha“ sa Marksovim analizama “otuđe­nog rada“ koji gospodari, u obliku robe, nad radnikom. Ovde nije mesto za raspravljanje o ostalim aspektima pre­laze filozofije u društvenu teoriju. Možda je jedino vredno napomene da Markuze, iako to izričito ne kaže, po meni ipak pretpostavlja da je sa Hegelovom dijalektikom filozo­fija dovršila svoje delo i svojom umnom kritikom omo­gućila ne samo prelaz u društvenu teoriju, već i sam razvitak društvene teorije.

Tema smrti prisutna je tokom svekolikog Hegelovog intelektualnog razvitka i, kao što je rečeno, sastavni je deo njegove dijalektike negativiteta. Posebno je interesantno pitanje odnosa Hegela prema religiji i teologiji, naročito u vezi sa njegovim shvatanjima povesti i politike. Uvodeći problematiku smrti u svoju filozofiju Hegel je stvorio mo­gućnost pretvaranja celokupne filozofije u antropologiju, a time i u tanatologiju. Ta teza je na višestruk način izložena u Koževljevoj interpretaciji, posebno u stavu da Hegel pri­hvata judeo-hrišćanstvo samo u laicizovanom i (čak) ateistič­kom obliku. Otuda je za Hegela duh prisutan u delatnostisvetovnog čoveka. Duh je čovek u svetu – smrtan čovek. Posle smrti nema života. Time je Hegel porekao život utranscendenciji, ali je zato božanske atribute dao Državi i borbi za Državu i oko Države. U svojim predavanjima iz filozofije povesti Hegel podseća a religiozna istina sadrži stav da svet nije izvrgnut slučaju, već da neko proviđenje vlada svetom. Ali to je tvrdio i stari grčki, paganski filozof Anaksagora kada je kazao da Nus (um) vlada svetom. Tu Anaksagorinu misao Hegel je i sam isticao. Ako je Bog, po Hegelu, najkonkretnija odredba uma, filozofija, poimajući taj božji plan, njega prenosi u povest, shvaćenu kao teodikeju. Božji plan na zemlji ostvaruje Država, simbol Opštosti, jer je Država božanska ideja “kako ona postoji na zemlji“, “hod Boga u svetu je da Država jest“. Kategorijom povesnosti Hegel je prekinuo statičko i mehanističko gledište očoveku i njegovom životu, ali je porekao i neposredovane religiozne predstave očoveku. Dovoljno je o tome da se pročita paragraf 270 njegove “Filozofije prava“ u kome Hegel opširno piše oodnosu Države i religije.

Ako se na Hegelovu filozofiju gleda očima savremenog čoveka koji se gnuša ratova i revolucije i žrtava koji oni izazivaju (i iziskuju!), onda Hegelovo opravdanje rata podrazumeva i opravdanje višestrukih patnji i nepravdi u svetu. Uvek će se postavljati pitanje: da li je nužan prolaz kroz veliko zlo da bi čovek dospeo do jednog višeg dobra? Mora li svaki napredak biti plaćen bolom i nesrećom, nepri­rodnom čovekovom smrću! Ali Hegel je i za svoje, kao i za naše vreme realistički prikazao rat (donekle i revoluciju) kao normalno stanje jednog antagonističkog društva. Samo iz Ništa čovek može postati čovekom. Izvor i početak ljud­ske stvarnosti jeste Ništa ili, hegelovski rečeno, moć negativnosti. U Predavanjima iz 1805/06, koje je držao u isto vreme kada je pisao “Fenomenologiju duha“, Hegel je izgovorio ove, naizgled zastrašujuće reči: “Čovek je ona noć, ono prazno Ništa koji sadrži sve u svojoj nepodeljenoj jednostavnosti: bogatstvo beskrajnog mnoštva predstava,slika, od kojih mu nijedna ne dolazi jasno u svest, ili koje /još/ ne postoje kao stvarno sadašnje…                                    U fantazmagoričnim predstavama svuda naokolo vlada noć: tada se odjednom ukaže ovde raskrvavljena glava, onda neka druga bela pri­lika, i one, isto tako, najednom iščeznu. To je ona noć koju opažamo kada jednog čoveka gledamo u oči: u noć koja postaje strašna i /tada/ nam se pokazuje noć sveta.“

Iz svoje noći, praznog Ništa i strašne noći sveta čoveku je povešću njegovom dosuđeno da porekne svoje puko po­stojanje gledajući stvarnosti u oči. U toj stvarnosti krije se ono do čega je Hegelu stalo: ostvarenje ljudske mogućnosti. Kroz stvaralačku delatnost iz koje mogu ponići dela ljudske kulture čovek poništava ono što jest stvarajući ono što još nije.

Kao da je Njegoš u počast heraklitovsko-hegelovske di­jalektike napisao u “Luči mikrokozma“ ove stihove:

“Našu sferu da noć ne polazi,

bil’ ovako lice neba sjalo?

Bez ostrijeh zubah leđne zime,

bil’ toplote blagost poznavali?“

Njegoš, istina, peva o suprotnostima u prirodi, a Hegel filozofira o onima u povesti. Zato stihove valja shvatiti kao metaforu.

(Ljuba Tadić, Zagonetka smrti, str. 127- 138, Filip Višnjić, Beograd, 2003)

MEDICINSKA ETIKA – (definisanje, kontroverze, glavna područja)


106955251

 

Definicija medicinske etike

Jasno je iz svega dosad rečenog da, kada je reč ne samo o principu pravde/pravičnosti, nego i o svim ostalim principima koje smo izložili – a koji čine sadržinu pojma medicinska etika – ne po­stoji nekakav univerzalan recept za njihovu primenu, kao što nijedan princip nema apsolutno univerzalno važenje. I ono što ponekad, na prvi pogled, izgleda isto – slučajevi koji imaju mnogo dodirnih tačaka – treba pažljivo analizovati, jer katkad i male, naizgled nevažne razlike iziskuju drukčija rešenja. Poseban problem jesu situacije u kojima dolazi do sukoba principa; kom prin­cipu tada dati prednost, pitanje je pred kojim medicinski profesionalci (i, naravno, medicinski etičari) ponekad ostaju – nemoćni. Rekli smo već da je izvestan deo područja na koje se odnosi medicinska etika „okupiralo“ pravo (zakonski akti), naročito u SAD, ali i u zapadnoevropskim

zemljama. To, međutim, svakako ne oslobađa medicinske etičare toga da se i dalje bave i tim problemima, dilemama, kontroverzama, jer pravo nikada nema onaj stepen razumevanja i osetljivosti za bogatstvo konkretnog koliko ima (medicinska) etika. Uostalom, većina pravnih propisa kojima se formalno regulišu ova pitanja svoje poreklo imaju, u krajnjoj liniji, u nekim od medicinskoetičkih nastojanja da se ona rese. A (medicinska) etika je za relativno mali broj njih dala – konačne odgovore.

Sada smo, najzad, došli i do definicije medi­cinske etike (logično, ona u suštini proizlazi iz, ranije izloženih, određenja morala i etike): Medicinska etika bavi se ispitivanjem načina na koji se realizuju (primenjujuj moralne vrednosti, norme (i principi) u praktičnim i naučno-istraživačkim medicinskim situacijama.

Neke medicinskoetičke dileme i kontroverze (primeri)

Slučaj 1: Pacijent koji umire od leukemije smešten je u bolnicu gde je podvrgnut hemoterapiji. Sestra koja brine o pacijentu, saznaje da mu niko nije rekao da postoje i alternativne prirodne terapije. Obaveštava ga o njima i predočava mu njihove prednosti i mane. Pošto je pažljivo razmislio o onome što mu je sestra rekla, odlučuje da napusti bolnicu, da, dakle, prekine hemoterapiju i da se za pomoć obrati nekom od stručnjaka za alterna­tivnu medicinu. O svojoj odluci obaveštava onkologa koji ga leci. Pošto saznaje šta je uticalo na takvu pacijentovu odluku, lekar optužuje sestru za neprofesionalno ponašanje i zahteva ne samo da bude otpuštena, nego i da joj se oduzme licenca. Sestra, međutim, tvrdi da nije učinila ništa loše; naprotiv, ona smatra da je lekar propustio da pa­cijenta potpuno informiše, te da se pacijentov pri­stanak na hemoterapiju ne može smatrati informisanim pristankom.

Da li je sestra postupila moralno korektno kada je pacijenta obavestila o drugim ­vrstama terapija? Da li je nadležni lekar taj koji ima konačnu reč o tome koje će se informa­cije saopštiti pacijentu? Da pacijent nije saz­nao za alternativne terapije, da li bi njegov pristanak na hemoterapiju bio informisani pristanak?

Slučaj 2: Pacijentu koji se obratio lekaru zbog po­višene temperature, bolova u mišićima, kašlja…, utvrđeno je da ima grip. Saznavši to, pacijent traži da mu lekar prepiše antibiotik. Lekar mu obja­šnjava da antibiotici deluju samo kod bakterijskih infekcija, ali ne i kada je u pitanju grip (virusna infekcija), isugeriše mu da miruje (leži), da uzima što više tečnosti, aspirine itd. Pacijent, međutim, i dalje insistira na antibiotiku jerveruje da će mu to pomoći, pa lekar razmišlja da li damu ga, ipak, prepiše. S jedne strane, antibiotik neće naškoditi pacijentu, a može stvarno damu popravi psihičko stanje jer će smatrati da se „nešto ozbiljno čini“ za njegovo ozdravljenje. Sa druge strane, lekar je svestan činjenice da se nepotrebnim korišćenjem an­tibiotika povećava rezistentnost bakterija na taj lek.

Treba li doktor da izađe pacijentu u susret i prepiše mu antibiotik? Postupa li lekar ispravno kada sugeriše tretman čiji je jedini efekat u tome što pacijentu donosi izvesno psihičko olakšanje (čak i kada je to olakšanje zasnovano na pogrešnom ve rova nju, odno­sno neznanju)?

Slučaj 3: Dr M.je hirurg. Saznaje da je zaražen virusom humane imunodeficijencije (human im­munodeficiency virus – HIVJ. Prema najnovijim istraživanjima procenjuje se da se hirurzi poseku dok operišu, u prošeku, 2,5puta na 100 izvršenih intervencija, a otprilike u 30% tih slučajeva lekareva krv dođe u dodir sa krvlju pacijenta. Kada do toga i dođe, u samo tri promila (3 od 1000) sluča­jeva pacijent biva inficiran. Postoji, dakle, izvestan rizik da pacijent bude zaražen.

Da li je dr M. obavezan da prestane da radi kao hirurg? Ako ne, da li je obavezan da sva­kog pacijenta kojeg treba da operiše obavesti o tome da je HIV pozitivan? Zamislimo obrnutu situaciju, to jest da je pacijent kog treba da operišu HIV pozitivan; da lije dužan da o tome obavesti one koji će ga operisati?

Slučaj 4: Pacijent, star 70 godina, koji se dugo leci od problema sa prostatom podvrgnut je dodatnim dijagnostičkim postupcima i utvrđeno je da boluje od neizlečivog raka prostate koji se ne može ope­risati. Karcinom se još nije značajnije razvio i sporo raste. Kasnije, kada bolest uznapreduje, biće moguće solidne palijativne mere. U dogovoreno vreme pacijent dolazi kod svog lekarapo rezultate analiza i, pre nego što mu ovaj bilo šta saopštava, počne da priča kako je presrećan jer je dobio poziv, sve sa avionskom kartom, da za nekoliko dana otputuje na par nedelja, možda i čitav mesec, kod kćerke u Australiju. Kćerku, kaže, nije video godinama, a njenu decu (svoje unuke) uopšte nije upoznao. Jedva čeka da ih sve vidi i sa njima provede prijatne dane. Naglo prekida priču i pita lekara: „Rezultati su, vidim, gotovi; sa mnom je sve u redu, zar ne?“ Lekar kratko okleva i odgo­vara: „Ma, da, zdravi ste onoliko koliko ste bili i pre pet godina“.

Da li je lekar postupio ispravno? Ima li – i ako ima, kolike su – šteta, odnosno koristi od ovakve njegove odluke? Da li je uvek, u sva­koj situaciji lekar obavezan da saopšti celu istinu?

Slučaj 5: Pacijent, star oko 60 godina, boluje od raka pankreasa. Stanje mu je sve gore i bez iz­gleda da će se poboljšati. U razgovoru sa svojim lekarom i onkologom koji ga leci, izjavljuje, toč­nije, zahteva, usmeno (a, potom, i pismeno) da se lekari, ukoliko mu se stanje drastično pogorša i, uz to, počne da gubi svest, nikako ne upuštaju u postupak oživljavanja. Ali, kada posle izvesnog vremena počne intenzivno unutrašnje krvarenje, pacijent moli lekare da „učine nešto“. Je li u tom trenutku potpuno svestan, nije sasvim jasno. Nje­gov lični lekar smatra da treba poštovati pacijen­tovu volju i da mu ne treba pružiti pomoć; onkolog, međutim, insistira na tome da se uradi sve što se može, jer, po njemu, poslednja molba ima veću težinu od ranije pacijentove izjave. Ako brzo ne zaustave krvarenje, pacijent će umreti zbog gubitka krvi.

Koji postupak je u ovakvoj situaciji ispra­van? Ako pacijent koji trpi jake bolove, i uz to je slab i gotovo na samrti traži nešto što je su­protno onome što je zahtevao kada je, verovatno, u mnogo većoj meri mogao autonomno da procenjuje i odlučuje, kojoj njegovoj volji treba lekari da se povinuju?

Slučaj 6: U bolnicu dovode atraktivnu devojku koja se dežurnom lekaru žali na jake bolove u ab­domenu. Sumnja se na razne stvari, no pomoću skenera se najzad utvrđuje da se radi o aneurizmu stomačne arterije [zbog slabljenja zida krvnog suda dolazi do njegovog oticanja). Lekar saopštava devojci da je stanje vrlo ozbiljno i da je ki­rurška intervencija – i to hitna – jedini način da se preduprede dalje, najčešće fatalne, komplikacije (prskanje arterije i brza smrt). Upozorava je da je zahvat složen i da ishod nije potpuno izvestan. Ponavlja da odluku o tome pristaje li na ope­raciju mora doneti odmah. Devojka kaže da to ne dolazi u obzir jer, dodaje, radi kao manekenka i foto model, karijera joj je u usponu (za nekoliko dana treba da, posle audicije, potpiše prvi ugovor sa jednom uglednom modnom kućom) i ožiljak na stomaku bije u tome zasigurno omeo ili trajno iz­bacio iz posla. (To je jedino što je oduvek htela i što može dobro da radi, i ne želi da se odrekne šanse da se najzad odvoji od svoje sirotinjske pro­šlosti.) Procenivši da je devojka veoma uzbuđena i da, stoga, nije sasvim kompetentna da proceni svoje stanje, te imajući u vidu značaj faktora vreme, glavni hirurg i njegov tim odlučuju da je, uprkos njenom protivljenju, operišu. Operacija je uspela, devojka se oporavila i – tužila bolnicu, tra­žeći ogromnu odštetu.

Da li je odluka lekara bila opravdana? Srne li se (i u kojim slučajevima) ugrožavati autonomija pacijenta? Kako biste vi postupili da se kao lekar nađete u takvoj situaciji.

Slučaj 7: Godine 1932., otpočelo je u Taskegiju (Tuskagee), uAlabami (SAD), dugotrajno kliničko istraživanje sifilisa, pod okriljem Američke službe za javno zdravlje (U. S. Public Health Service. Sprovođeno je na jednoj klinici u pomenutom gradu i obuhvatilo je 399 od sifilisa obolelih crnaca (danas bi korektnije bilo reći: Afroamerikanaca); u kontrolnoj grupi bila je još 201 (nezaražena) osoba. Svi ispitanici su bili siroma­šni i, uglavnom, nepismeni nadničari. Istraživači, na čelu sa dr Klarkom (Taliafero Clark), nisu obavestili bolesnike od čega boluju, niti im je ponu­đeno da za ovaj eksperiment daju informisani pristanak U stvari, lekari su ih slagali, rekavši im da pate od „loše krvi“. A da bi ih privoleli (bolje reći: namamili) da sarađuju, bolesnicima je obezbeđen prevoz do klinike, redovni obroci, obećano im je besplatno tečenje i plaćanje troškova sa­hrane ako se dogodi da neko od njih umre. U to vreme, sifilis je lečen opasnim, toksičnim supstancama, a efekti tretmana su bili veoma problema­tični. Cilj istraživanja bio je da se prati tok bolesti, da bi se utvrdile njegove faze i status organizma u njima, te bolesnici, stoga, uopšte nisu bili lečeni! Kada je, 1947. godine, u upotrebu uveden penici­lin – kojim se sifilis, inače, uspešno leči – istraži­vači sa klinike u Taskegiju se na to nisu obazirali, nego su nastavili eksperiment „po svome“, dakle, bez tretmana; istraživanje je obustavljeno tek 1972. godine(!), jer je istina o ovom poduhvatu „procurela“ u američku javnost.

No comment! Ipak, sami Amerikanci priz­naju da je ovo najmonstruozniji projekat u istoriji američke medicine i da se može porediti sa eksperimentima koje su nacisti vr­šili u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. A, čuju se, međutim, povremeno glasovi da su, i „slučaj Taskegi“ i nacistička istraživanja, ipak, značajno obo­gatili neke segmente korpusa medicinskog znanja!?! Kako vi to procenjujete?

Glavna područija medicinske etike

A) UMIRUĆI PACIJENT

ima li dobre smrti

Nije slučajno što o pitanjima koja su u vezi sa krajem života govorimo na početku ovog dela knjige. Jer, reč je području u kom se lekari i ostalo medicinsko osoblje suočavaju sa onom vrstom etičkih i moralnih problema i dilema koji su često na ivici, odnosno s one strane racionalnog rezonovanja. Smrt konkretnog čoveka, ma kako bila egzaktnim medicinskim razlozima, dakle, ra­cionalno objašnjiva, uvek – baš kao što je to slu­čaj i sa smrću uopšte – ostavlja veći ili manji prostor nepojamnog, iracionalnog. Sa druge strane, nije preterano reći da moć da se procenjuje, odlučuje i praktično dela tako da se održi život, odnosno uzrokuje smrt – a medicinskim profesionalcima je takva moć data – spada u sferu onostranog, natprirodnog, mnogi će reći, božjeg posla. Etika i moral su tu, stoga, na – spe­cijalnom zadatku). No, pođimo redom.

O „dobroj smrti“ (sa ili bez navodnika, sve­jedno), mnogi će danas reći, može se govoriti samo kao o drvenom gvozdu, kao, dakle, onome što logika naziva contradictio in adjecto. i, zaista, pošto sintagma zla smrt teško da je ispravan izraz („pleonazmičan“ je) budući da je smrt sama po sebi – zlo, tako i stoga apsurdno zvuči i izraz dobra smrt (otprilike, kao kada bismo rekli: dobro zid). Smrt trpi atribute a la: nasilna, su­rova, iznenadna itd., ali zlo (jer je suvišno) i dobro (jer je kontradiktorno) naprosto joj ne 0 „dobroj smrti“ (sa ili bez navodnika, sve­jedno), mnogi će danas reći, može se govoriti samo kao o drvenom gvozdu, kao, dakle, onome što logika naziva contradictio in adjecto. I, zaista, pošto sintagma zla smrt teško da je ispravan izraz („pleonazmičan“ je) budući da je smrt sama po sebi – zlo, tako i stoga apsurdno zvuči i izraz dobra smrt (otprilike, kao kada bismo rekli: dobro zid). Smrt trpi atribute a la: nasilna, su­rova, iznenadna itd., ali zlo (jer je suvišno) i dobro (jer je kontradiktorno) naprosto joj ne pripa­daju. Čak i kada se nekom dogodi – što današnji običan čovek, kada razmišlja o sopstvenoj smrti, smatra najmanjim zlom – da, recimo, nesvestan umre u snu, smrt ostaje zlo; za njegove bližnje, za one koji su ga voleli, jer im to Ništa koje je smrt stavila na njegovo mesto izaziva bol i neretko nepodnošljivu patnju.

Doživljaja, te razmišljanja i priča o smrti u ljud­skoj je istoriji bilo mnogo i bili su različiti. Ovo što smo mi izložili je (otud imenica danas i pridev da­našnji) savremena priča i, dodajmo, uglavnom se tiče čoveka zapadne civilizacije. Šta to znači?

Savremenu zapadnu civilizaciju, primetio je već neko, karakteriše prkošenje smrti i grozničavi, očajnički čak, napori da se ona potisne i, koliko god je moguće – odloži. Zapadni čovek je danas, putem svih postojećih medija, ne samo okružen, nego bukvalno opsednut slikama/porukama u kojima ima mesta najčešće samo za mladost, lepotu, zdravlje…, odnosno podmlađivanje, ulepšavanje, dugovečnost… Kao da je na delu nekakav temeljno pripremljen, organizovan, i sistematski i široko sprovođen projekat zaborava smrti; bolje reći, stalan napor da se otkloni, zatomi jedna ne­ugodna kolektivna opsesija.

Nije uvek tako bilo, niti je tako u nekim od savremenih kultura koje su, još uvek, makar samo u tom pogledu, izvan uticaja zapadnog civilizacij­skog kruga – o čemu nas iscrpno obaveštavaju dis­cipline kao što su istorija, antropologija, etnologija, sociologija… I ne mora se ići u daleku prošlost da bi se to otkrilo. Setimo se, na primer, Japanaca i njihovih kamikaza tokom Drugog svetskog rata; ti ljudi su mirno, sa uzvišenim osećanjima i gotovo radosni odlazili u samoubilačke misije. Današnji njihov pandan su militantni islamski fundamentalisti koji se (a među njima ima i žena i dece), kao žive bombe, takođe s radošću, spokojno predaju smrti. Itd. Ovo su, naravno, ekstremni, „borbeni“ primeri. Jer ima danas, još uvek, ponegde i primera mirnog suočavanja sa smrću. No to su još samo reziduumi, ostaci nekad – u premoflernim, tradicionalnim zajednicama -preovlađujućeg njenog tretiranja; smrt je, naime, ranije uglavnom bila ono što, u krajnjoj liniji, zai­sta i jeste: sastavni, prirodan deo života, nešto na­prosto dato, neizbežno i, kao takva, ona uopšte nije nužno bila razumevana kao (niti vezivana za) zlo. U tim kulturnim kontekstima bilo je, stoga, primereno govoriti i o – dobroj smrti.

Šire prikazivanje i objašnjenje ove korenite promené u relaciji čovek (kultura) smrt na Zapadu, zahtevalo bi poseban, veći prostor. Pomenućemo zato samo neke faktore koji spadaju u ono što je za nju i najodgovornije, a to je, nara­vno, razvoj zapadne medicine u poslednjih stotinak godina. Unapređenjem higijene i otkrićem novih lekova, naročito, penicilina i antibiotika, ne samo da je zaustavljen pomor manje otporne po­pulacije (drastično smanjenje smrtnosti dece), nego su i odrasli zaštićeni od do tada najčešćeg uzroka smrti, infektivnih bolesti. Porast životnog standarda i, pogotovo, dalji razvoj medicinskih znanja i sredstava, te medicinske tehnologije do­datno su doprineli zaštiti zdravlja i produženju života.           Zbog toga, ono što je nekad bilo uobiča­jeno – recimo, da od mnoštva dece u jednom do­maćinstvu prežive samo neka – danas je ljudima koji žive u razvijenim zemljama, naprosto neza­mislivo i, ako bi ih snašlo, imalo bi dimenzije neprebolne tragedije. I kada je o starima reč, nekada su oni odlazili preko obzorja ovozemalj­skog života uz prosto osećanje da im je „isteklo vreme“ i, ako je to vreme bilo plodonosno, mirno. Danas se, u duhu rečenog, drukčijeg razumevanja smrti (i života) starima, čak i onim za koje je izvesno da su na kraju životnog puta, te, neretko, čak i kada oni sami žele taj put da okončaju, život – produžava.

U savremenoj zapadnoj medicini, budući da ona – iako nesumnjivo jeste uticajna, jer ono što nazivamo medicinska konstrukcija društva zaista postoji – (ipak) nema moć da promeni čitav kulturni/civilizacijski kontekst, niti, naravno, da vrati istoriju nazad, o dobroj smrti se može go­voriti još samo veoma uslovno; u onom značenju koje ima, inače, široko korišćen izraz eutanazija. Stoga autori koji se upuštaju u oz­biljno razmatranje smisla ove sintagme (good death), uglavnom od nje odustaju u korist izraza pristojna smrt [decent death). Što je, držimo, (na­glašavamo, opet) danas sasvim ispravno.

„Upristojiti smrt“ ne može se – iako oni jesu neophodan uslov za to – samo sensu stricto medicinskim postupcima i sredstvima; medicinskoetički aspekt je za taj poduhvat, ako ne odlu­čujući, a ono svakako nezaobilazan. Šta to znači? Najnovijim dostignućima (tehnološkim, farma­kološkim i inim) u medicini, danas se u životu mogu održavati i oni bolesnici koji su ranije, zbog zloćudne prirode bolesti, bivali naprosto prepuštani smrti. Tim sredstvima medicina, u principu, može kod nekih patologija da – iako, dakako, uvek samo privremeno – doskoči smrti, odnosno da je odlaže. I to može da čini svima koji su jednaki po bolesti koja ih je snašla.

No, jedna­kost u bolesti, relevantna za medicinsko postu­panje, gubi, u većoj ili manjoj meri, svoju „specifičnu težinu“ pred brojnim razlikama koje odlikuju svakog pojedinačnog „člana“ date klase bolesnih. I tu stupa na scenu medicinska etika, to jest vreclnosti, norme i principi kojima će se medicinski profesionalac rukovoditi u procenjivanju i konkretnoj praktičnoj primeni – odnosno odustajanju od primene – moći savremene me­dicine. Osnovna pitanja koje se tu podrazumevaju jesu, znači: kome, odnosno kada produžavati život, kada prekinuti taj tretman i kada ga uopšte ne primenjivati (to jest, pacijenta pustiti da umre), e a da epilog (smrt) bude pri­stojan? Same tehničke naprave – veštački bu­breg, respirator, defibrilator itd. ili, „tek“, hirurški nož, cevi za veštačku ishranu ili medikamenti… na sve to naravno da ne daju odgovor. No to, ve­limo, ne može da učini ni medicinski profesiona­lac ako rezonuje samo iz perspektive fiziologije, odnosno patologije, odnosno performansi reče­nih i inih aparata i sredstava, to jest bez medicinskoetičke refleksije i na njoj zasnovanih moralnih procena. Odmah, međutim, treba do­dati (ono u šta smo se ranije već uverili): ni medicinska etika nije u tom pogledu na stabilnom terenu. (Primer koji to dobro ilustruje izložićemo nešto kasnije.)

Odlučivanje o kraju života

Medicinskim profesionalcima je suočavanje sa smrću sastavni deo poziva. Tako je u većini grana medicine; u nekim od njih – u onim kod kojih preovlađuju zloćudne patologije, to jest neizlečive bolesti – lekari i ostalo medicinsko osoblje se ta­koreći neprekidno „bave“ umiranjem i smrću. Smrt čoveka je sama po sebi iskustvo s kojim svako razumno ljudsko biće danas teško izlazi na kraj, a bilo kakva uključenost, umešanost u taj do­gađaj problem mnogostruko otežava; učestvova­nje koje podrazumeva i aktivno uticanje na sprečavanje, odlaganje ili prepuštanje smrti – što spada u lekarske, i to katkad, rekosmo, gotovo svakodnevne obaveze – dramatično pak usložnjava to iskustvo, to jest proizvodi neretko nerazrešive moralne dileme. Jer, odmah treba reći, kada je ovo na stvari, kada je, znači, u pitanju odlučiva­nje o kraju života, opšti principi – ne nauditi, činiti dobro, autonomija pacijenta, pravičnost itd. – više nego u bilo kojoj drugoj medicinskoj situaciji, gube i od svoje univerzalnosti i od svoje neposre­dne primenljivosti.

Sredstva kojima raspolaže savremena medi­cina učinila su ne samo to da su moguća izlečenja i potpun oporavak onih kod kojih bi, u ranijim epohama, bolest neumitno imala smrtni ishod, nego, velimo, omogućavaju da se uspostavlja kon­trola nad procesom umiranja, da se smrt odlaže i onima koji se nikad ne mogu oporaviti toliko da nastave normalan, to jest mentalno i somatski ne­zavisan život. To je u medicinskoj (ali i široj) javnosti iniciralo rasprave o velikom broju tema, problema i pitanja, od onih fundamentalnih, filo-zofskomedicinskih – na primer, o samom smislu i svrsi današnje medicine (jedno od njih je, recimo: šta bi još morao da bude cilj medicine, to jest medi­cinskih profesionalaca, kada lečenje nije više mo­guće?) – do onih specifičnijih, no ne manje važnih i, ponekad, takođe, bitnih, a čija rešenja više ili manje direktno utiču na puteve i načine savremenog medicinskoetičkog rezonovanja; nas ovde za­nimaju ova potonja.

Poći ćemo od, naizgled, par excellence i isklju­čivo biomedicinskog pitanja: šta je živ organi­zam, odnosno šta je smrt?             Iz njega pak slede dileme: je li svaki živi ljudski organizam i osoba, ličnost?, zatim, kada medicina u životu održava nekog, a kada samo  nešto?; kada je mo­ralno ispravno da lekar upšte ne pristupi oživlja­vanju ili održavanju u životu?; kada je moralno opravdano da lekar prekine već otpočeto održa­vanje u životu? ltd.

Ranije, u „pretehnološkoj“ medicini (periodu koji je trajao hiljadama godina), nečija smrt je utvrđivana jednostavnim postupcima kakvi su opipavanje pulsa, stavljanje ogledala ispred usta i slično, a da bi se saznalo funkcionišu li dva vi­talna organi (srce i pluća). To, međutim, nisu sasvim pouzdani postupci (postoje, naime, brojna svedočanstva o tome da su ljudi bivali sahranjeni živi; prilikom nekih ekshumacija pronalaženi su tragovi grebanja na unutrašnjoj strani pokrova mrtvačkih sanduka). Zbog toga, te iz još niza dru­gih razloga, u medicinskoj javnosti su pokrenute rasprave o sigurnijim metodima i kriterijume utvrđivanja smrti. U njih su se vrlo brzo uključili i pravnici, te neke političke instance.

U novijim diskusijama o tom pitanju glavnu reč, kada su medicinski profesionalci u pitanju, imaju neurolozi. I, dve su se grupe pacijenata našle u središtu njihove pažnje. Prvu čine oni kojima je čitav mozak nepovratno prestao da funkcioniše.   To su trajno nesvesne individue kojima se, međutim, funkcije srca i pluća održavaju od­govarajućim medicinsko-tehničkim aparatima. Za te se pacijente kaže da ih je snašla moždana smrt (to jest da su moždano mrtvi; engl. – brain-dead). U drugu grupu spadaju pacijenti kojima oštećenje mozga nije ugrozilo kardio-pulmona­lne funkcije, ali je uzrokovalo trajno odsustvo svesti. U tu su skupinu svrstani oni koji su u per­manentnoj komi i oni koji su u trajnom stanju vegetiranja. Za obe grupe se, najpre, postavlja pitanje čine li ih živi ili mrtvi ljudi, a onda i: koja vrsta njihovog tretmana je moralno opravdana? (Mappes and Degrazia, 2006)

Definisanje smrti

Mišljenja o tome kada je čovek zaista mrtav bila su (i ostala) podeljena. Još 1968. godine, jedan ad hoc formirani komitet na Medicinskom fakultetu Harvard (SAD) predložio je da se kao pouzdan kriterijum smrti uzme, na osnovu va­ljanih testova utvrđeno, trajno odsustvo funkcija (celog) mozga. Ovim je, dakle, odbačen, odnosno, bolje rečeno, dopunjen tradicionalan kriterijum po kojem su odsustvo disanja i rada srca dovoljni pokazatelji nečije smrti (ako je neko „harvardski mrtav“, onda je stvarno mrtav – glasi parola koja se tada pojavila u američkoj medicinskoj zajed­nici). Trinaest godina kasnije, pošto su u među­vremenu vođene brojne polemike oko ispravnosti „harvardskog“ (i ostalih) definisanja smrti, te pošto su još uvek na delu bila različita praktična postupanja lekara, Predsednička ko­misija za ispitivanje etičkih problema u medicini i biomedicinskim i bihevioralnim istraživanjima, objavila je preporuku da se u svim državama SAD prihvati Zakon o jednoobraznom utvrđiva­nju smrti (Uniform Determination od Death Act) – koji se oslanjao na rečenu („harvardsku“) definiciju – a da bi se predupredile bizarne situacije u kojima je osoba XY mrtva u državi Masačusets, ali još uvek, po drukčijim kriterijumima, dakle, živa u, na primer, Kaliforniji. Iako jeste bio široko prihvaćen, pomenuti zakon je, ipak, rekosmo, ostao predmet daljnjih sporenja. Inače, što se naše zemlje tiče, u tu svrhu se takođe primenjuje kriterijum moždane smrti.

Kako god medicina definisala kraj života, za medicinsku etiku ostaje niz otvorenih pitanja u vezi sa tretmanom pacijenata u takvim situaci­jama, naročito kada se radi o komatoznim, od­nosno trajnim vegetativnim stanjima. Prema nekim sugerisanim – i u nekim sredinama prih­vaćenim – standardima, posle dvanaest meseci kome može se sa značajnim stepenom verovatnoće pretpostaviti da je tu posredi ireverzibilno odsustvo svesti, te da je moralno opravdano da se takvim pacijentima uskrati daljnja medicin­ska nega. Kako nas obaveštava Pens, postoji, me­đutim, niz slučajeva da su se ljudi budili i oporavljali i posle dužih komatoznih stanja (nikom to, ipak, nije uspelo posle 30 meseci pro­vedenih u komi).

Šanse za povratak u život

U medicini postoje brojne neizvesnosti; jedna od većih svakako jeste ona koja sl tiče procena da li će se pacijent probuditi ih ne iz kome i traj­nog vegetativnog stanja, to jest znanja o tome je li nečije nesvesno stanje ireverzibilno ih ne o tome su vršena istraživanja, no njihovi rezultati ne idu mnogo dalje od pukih brojki/statistika (u širim praćenjima stanja takvih pacijenata), od­nosno prikazivanja pojedinačnih slučajeva. Re­zultati jednog takvog ispitivanja objavljeni su 1994. godine: od 434 osobe sa traumatskim po­vredama glave, sedam ih je, pošto su u stanju ve-getiranja provele između 12 i 30 meseci, povratilo svest i dobro su se oporavile. Godinu dana kasnije, u jednom američkom medicinskom časopisu (za neurologiju, neurohirurgiju i psihi­jatriju) objavljeni su novi statistički podaci: od 19 posmatranih pacijenata koji su imali teške povrede glave i nalazili se u postojanoj posttrau­matskoj nesvesti, njih 11 se oporavilo tokom prve godine, a jedan tokom druge godine. Godine 1996., objavljeno je, takođe u stručnoj publika­ciji, da su sc dva (od 34) pacijenta oporavila iako su bih u izuzetno teškom stanju anoksične kome Iste godine, navodi se slučaj pacijenta koji se pro­budio iz kome koja je trajala čak punih osam go­dina (istina, budno stanje je trajalo samo nekoliko sati – tokom kojih je razgovarao sa svo­jom rodbinom – posle čega je ponovo pao u komu i, posle trinaest meseci, umro). Trudnica Marija Hernandez, iz Los Anđelesa, pala je u komu u kojoj je bila mesec dana, posle čega se probudila i srećno rodila blizance. Sve u svemu, rekosmo, ovo je područje za medicinu još uvek terra meogmta Izvesno je, međutim, da je veća verovatnoća da će se iz takvih stanja povratiti pacijenti sa traumatskim povredama nego om kod kojih je mozak pogođen anoksijom. (Vid. u: Pens, 2007)

Opšti moralni problem u tretmanu komatoz­nih pacijenata i onih koji su u stanju trajnog vegetiranja, proističe, naravno, iz rečenih činjenica. Jer, odustajanje od započinjanja ili prekid zapo­čete nege (recimo, veštačke ishrane i hidratacije) tih osoba svakako će kao epilog imati njihovu smrt, a niko ne može biti siguran jesu li one, ipak, mogle da se probude i čak, sasvim oporave. Sa druge strane, činjenje dobra (dobročinstvo), to jest takvo njihovo održavanje u životu ne mora nužno da znači da im se ne nanosi bol. Jer, da li ti pacijenti osećaju bol i zbog toga pate, pitanje je na koje neurolozi još nisu dali konačan odgovor (nešto više od 30% anketiranih američkih ne­urologa smatra da te osobe najverovatnije ose­ćaju bol, to jest da pate; vid. u: Pens, 2007). I kada je reč o pokazateljima cerebralne (mož­dane) smrti, i oni mogu da zavaraju. Postoje ta­kozvane baterije testova kojima se ona ustanovljuje (utvrđuje se potpuno i trajno odsu­stvo spontanog disanja, potpuna ugašenost svih refleksa, potpuna hipotonija, potpuni gubitak EEG aktivnosti i odsustvo cerebralne cirkulacije), ali njihovo precizno sprovođenje nije uvek mo­guće, a i kada je moguće oni ne pružaju apsolu­tno sigurnu potvrdu.Odsustvo disanja, na primer, i/ili ravna crta na EEG-u (elektroencefalografu) itd., ne moraju da budu posledica traj­nog oštećenja moždanog stabla (gde se nalaze centri za respiraciju), nego neke regionalne po­vrede mozga. I u takvim slučajevima, postavlja se, naravno, pitanje moralne opravdanosti odu­stajanja od održavanja u životu.

Posebno pitanje koje se u ovom kontekstu na­meće jeste: kada se u životu održava neko, a kada (samo) nešto? Dakle, kada se o organizmu koji se održava u životu može govoriti kao o osobi? Pita­nje je važno zbog toga što se u medicinskoj etici, odnosno u medicinskoj moralnoj refleksiji i procenjivanju, u principu, poklanja veća (kod nekih autora isključiva) pažnja čoveku koji jeste osoba/ličnost, nego organizmu koji je izgubio to (bitno ljudsko) svojstvo. Ali, šta ili, bolje, ko je osoba? Može se poći od određenja daje osoba (lič­nost) ono ljudsko biće kod kog su očuvane kogni­tivne, emocionalne i konativne funkcije. No, da li je neki nesvesni organizam (tu imamo u vidu disfunkciju mozga izazvanu povredom ili anoksijom) – a svaki se može izvesno, duže ili kraće, vreme veštački održavati u životu – pacijent čija je men­talna i somatska disfunkcionalnost ireverzibilna ili je u pitanju stanje koje će se popraviti (i atri­buti osobe, ličnosti opet postati jasni), o tome me­dicina, rekosmo, ne daje uvek pouzdan odgovor. Sa druge strane, postoje oboljenja, na primer, Alchajmerova bolest, koja uništavaju značajan deo mentalnih funkcija, ali ne moraju (bar ne u prvo vreme) da izazovu i veće somatske poremećaje.     Sa čim ili kim tu medicina ima posla? Sa osobom? (Uz to, priroda ove bolesti jeste takva da, vreme­nom, odsustvo glavnih mentalnih funkcija dovodi do totalnog zaborava i drastičnog ugrožavanja sopstvenog tela.) Poseban slučaj su, pak, male bebe; jesu li one, pre nego što steknu kvalitete koje odlikuju samosvesnu, za verbalno opštenje sposobnu itd. individuu, osobe?

Pitanje granice iza koje ljudski organizam de­finitivno nije više i osoba – što, u principu, čini da onda moralne dileme o njegovom očuvanju počinju da blede ili da čak sasvim nestaju – vi­dimo, etički je vrlo složeno i delikatno. Ovde ćemo navesti jedan slučaj/primer („Slučaj Ma­rije“; Parker and Dickenson, 2001) u kom se go­vori o pacijentu (tačnije, pacijentkinji) kojem (kojoj) bolest postepeno oduzima svojstva osobe; slučaj, kako to obično biva, pokreće i niz drugih etičkih/moralnih dilema i, najzad (možda je bolje reći: najpre], tiče se i nešto ranije izloženog šireg, (zapadno)civilizacijskog problema: smisla produžavanja života.

Marija, stara 82 godine, je živela u Atini. U poslednje 2 godine, bila je značajno onemoćala zbog artritisa; uz to gotovo sasvim je izgubila vid (po­sledica bezuspešno lečenog katarakta i glau-koma). U skladu sa običajem koji se u Grčkoj još uvek poštuje, o njoj su, u porodičnoj kući, vodili ra­čuna njeni bližnji. Mariji se, međutim, stanje dra­stično pogoršalo posle moždanog udara, te je bila smeštena u jednu atinsku bolnicu. Moždani udar ju je doveo u kako je to njen lekar definisao polukomu. Odmah se pristupilo veštačkoj ishrani i hidrataciji; kako su procene lekara u vezi sa nje­nim oporavkom bile krajnje pesimistične, odustalo se od svih drugih terapijskih postupaka. Njeni bližnji, koji su je redovno obilazili, i sami su uvideli da je u veoma teškom stanju, no i oni i lekari su izbegavali da o tome pred njom govore. Uprkos tome, bilo je jasno od početka da je Marija svesna šta ju je snašlo i tokom prvih šestnedelja boravka u bol­nici stalno je izražavala želju da joj se dozvoli da umre. To je činila pomoću gestova i reci koje je jedva uspevala, i to prilično nejasno da izgovori; takođe, više puta joj je pošlo za rukom da izvadi cev kojom je hranjena. Zapravo, Marija je celog ži­vota imala jaku averziju prema bolnicama, i zasi­gurno bi se, da je mogla, oduprla hospitalizaciji. Njenoj deci, koja su puno vremena provodila sa njom, nije bio potreban tumač da bi shvatili maj­čine poruke i smatrali su da je dužnost da se nje­noj poslednjoj želji udovolji. Pošto su o tome u više navrata razgovarali, odlučili da sugerišu Mariji­nom leliaru da razmotri mogućnost odustajanja od dalj&g tretmana. Lekar je to, međutim, odlučno i jasno odbio. Smatrao je da bi time postupio pro­tivno moralnim/etičkim principima koje kao lekar treba da sledi; pre svega, protivno principu pri-mum non nocere. Takođe, tvrdio je, Marijinu želju nije mogao da tumači bez rezerve, s obzirom na njeno psihičko stanje (opisao ga je kao blagi oblik depresije). Iako nevoljno, Marijina porodica je prihvatila lekarevu odluku. Naredne nedelje sta­nje pacijentkinje se još više pogoršalo; zapala je u potpunu i ireverzibilnu komu. Druga rasprava sa porodicom navela je lekara da odustane od veštačkog hranjenja, ali nije pristao na to da se Mariji uskrati hidratacija. Dve sedmice nakon toga, pa-cijentkinja je doživela i drugi moždani udar i ubrzo je preminula.

Marija je (sva je prilika osećala (i znala) da je završila svoje poslove u životu i da joj je vreme da ode. Imala je dug i ispunjen život, bila je okružena ljubavlju i pažnjom bližnjih, i u jednom tradicionalnom socio-kulturnom miljeu njeno bi osećanje         (i saznanje) bilo prihvaćeno kao nor­malno; umrla bi prirodno i njen bi kraj života verovatno bio procenjen kao „dobra smrt“. Tome bi još svakako doprinela i činjenica da je već bila prilično onemoćala (zbog jako oštećenog vida i bolnog artritisa; kako bi se danas reklo, „kvalitet života“ joj je bio nizak). Njeni bližnji su takođe to osećali i, na kraju, kada je preminula, oštro su reagovali zbog načina na koji je lekar prema njoj sve vreme postupao. Lekar je i dalje tvrio da se dosledno držao principa ne nauditi, i tome je dodao argument da pacijentkinja nije bila sa­svim kompetentna da donosi odluku o svom sta­tusu. Svoju ogorčenost Marijina deca su konačno izrazila recima da joj lekar svojim merama nije produžavao život, nego umiranje i patnju.

U ovom slučaju na delu je bio očiti sukob dva koncepta smisla i ciljeva medicine (tradicionalan i savremen), odnosno, nešto uže posmatrano, sukob izvesnih medicinskoetičkih principa. Ve­ćina autora koji razmatraju ovakva pitanja, slaže se u tome da je autonomno doneta i jasno izra­žena odluka pacijenta da se ne otpočinje, odno­sno da se prekine tretman njegovog održavanja u životu, nešto što lekari treba da uvaže i prema tome postupe. U navedenom slučaju, pacijent je, bar prema proceni lekara, bio negde između kom­petentnosti i potpune nekompetentnosti (pri čemu je lekar odlučio da, ipak, preteže ovo drugo). Razmislite je li on – delajući protivno tradiciona­lnom načinu tretiranja smrti (gde ima mesta za ideju prirodne, a onda i „dobre smrti“) uspeo da makar „upristoji“ kraj Marijinog života. Ako je (možda?) i bio u pravu kada je procenio da je njena sposobnost da autonomno odlučuje i da da informisani pristanak, odnosno da (informisano) odbije tretman bitno umanjena, šta se dogodilo sa principom dostojanstva pacijenta? Itd.

Kada se radi o potpuno svesnim i kompetent­nim pacijentima na kraju života, rekosmo već, za većinu medicinskih profesionalaca stvari su jasne. Kada se, međutim, radi o potpuno nesvesnim (i nekompetentnim) pacijentima, gotovo sva medicinskoetička pitanja (u vezi sa otpoči­njanjem, odnosno neotpočinjanjem, odnosno prekidom otpočetog tretmana održavanja u ži­votu) ostaju otvorena. Postoje i neki drugi, rekli bismo, sasvim praktični – no, ne i lišeni etičkih/moralnih dimenzija – problemi sa kojim  se u takvim situacijama suočavaju medicinski pro­fesionalci; recimo oni koji se tiču korišćenja tkiva i organa umirućih pacijenata; no, o tome će više reči biti nešto docnije.[…]

Transplantacija organa

U današnjoj se medicini problemi koji nastaju zbog otkazivanja pojedinih organa, odnosno većih oštećenja i/ili nedostatka tkiva i krvi, rešavaju tako što se u organizam unose njihovi supstituti, uzeti od drugog čoveka. To se čini sa srcem, jetrom, bubrezima, koštanom srži, kožom, krvlju… Ozbiljniji poduhvati korišćenja tuđih or­gana, tkiva i krvi počeli su da se vrše tek u novije doba, kada je medicina došla do pouzdanijih saz­nanja (u fiziologiji, hirurgiji, imunologiji, farma­kologiji itd.) o mehanizmima koji se u takvim situacijama javljaju u ljudskom organizmu. Po­stojali su pokušaji korišćenja, recimo, tuđe krvi i u ranijim epohama, no oni su iz u to vreme ne­poznatih razloga, bili bezuspešni; najčešće su za­vršavali fatalno po primaoca. Zapravo, kada je o krvi reč, saznajna revolucija se dogodila 1900. godine, kada je austrijski fiziolog Karl Lanštajner (Lansteiner) otkrio da postoji više vrsta krvi (kr­vnih grupa) – nazvao ih je: A, B, AB i 0. No, nje­govo otkriće ostalo je dugo vremena nezapaženo; tek je, naime, 1930. godine sagle­dan sav njegov značaj (tada je Lanštajner dobio i Nobelovu nagradu). Što se medicinske tehnolo­gije tiče, ona je značajnijem napretku na polju transplantacija doprinela tek u drugoj polovini prošlog veka. Uobičajeno je da se kao prelomni događaj u toj oblasti uzima konstruisanje apa­rata koji je zamenjivao funkcije srca i pluća; reč je o izumu hirurga Džona Gibona John Gibbon s početka pedesetih godina. Saznanja iz anato­mije, fiziologije, neurologije itd., odnosno hirurgije i ranije su već bila takva da su „tehnički“ aspekti (na primer, povezivanje krvnih sudova) unošenja novih organa u telo bili, više ili manje, rešeni. No sve te (i ostale) inovacije još uvek nisu obezbeđivale da takve intervencije budu i uspe-šne; nerešen je, naime, ostao problem prihvatanja novih organa od strane organizma u koji su bili unošeni. Bilo da je reč o bubregu, ili jetri, ili srcu…, imunski sistem primalaca redovno se bunio protiv „uljeza“ i odbacivao ga. U početku se, da bi se oslabio imunitet primaoca, pribega-valo zračenju x-zracima, no to nije dalo dobre re­zultate, naprotiv. Oslabljeni imunitet pacijenata stvarao je široko polje delovanja štetnih mi­kroorganizama, i infekcije su prečesto uzroko­vale da se sva korist od transplantacije istopi, odnosno da ceo poduhvat dobije fatalan epilog. Tek relativno od skora, u upotrebi su preparati (steroidi, lekovi imuran koji inhibira dejstvo T-ćelija, odnosno ciklosporin, nešto noviji prepa­rat koji ima selektivno dejstvo na imunski sistem itd.) koji se uspešnije od zračenja nose sa pro­blemima što ih stvara imunski sistem primaoca (iako, ni oni ne garantuju pozitivan epilog tran­splantacija, odnosno nisu bez neželjenih prate­ćih efekata).

Priča o svim etičkim aspektima navedenih traganja za sredstvima i tehnikama uspešnijih poduhvata transplantacije zahtevala bi velik, po­seban prostor. Stoga ćemo kroz prikaz jednog slučaja – reč je o prvom presađivanju srca – izlo­žiti neke važnije moralne i etičke probleme koji su se tom prilikom javili, a koji se mogu transponovati na druge varijetete takvih medicinskih in­tervencija.

Kristijan Bernar je, rekosmo, izvršio prvo pre­sađivanje srca, sada već davne, 1967. godine, u Kejptaunu (Južna Afrika). Pacijent je bio Luis Vaškanski (Louis Vashkansky), pedesetpetogodišnjak čije je srce bilo već toliko oslabljeno da su mu lekari davali još vrlo malo vremena života. Uz di­jagnozu da se radi o poslednjem stadijumu srčane insuflcijencije, patio je i od dijabetesa i oboljenja koronarne arterije.

Prilikom prvog susreta sa dr Bernarom, svestan da umire, nije puno oklevao kada mu je ki­rurg saopštio da namerava damu usadi novo srce i „da postoji šansa da se vrati normalnom životu“. Vaškanski nije bio svestan rizika kom se izlaže – i svega što će uslediti posle operacije – no zdravlje mu je bilo toliko narušeno da mu je život, naročito tokom poslednje dve godine, bio pravo mučenje, te je, verovatno, zaključio da gore ne može da mu bude. Sa druge strane, voleo je život (bio je pravi hedonista i, po recima osoblja bolnice, ni u takvom stanju, nemoćan za bilo šta, nije odustajao od toga da flertuje sa medicinskim sestrama i da krišom puši), te su mu doktorove reći zasigurno ulile nadu. U stvari, taman i daje tražio od Bernara da mu kaže šta će uslediti posle operacije, ne bi saz­nao mnogo; jer, u medicini se tada o tome nije znalo – ništa!

Vaškanski je srce dobio od Deniz En Darval penis Ann Darvall, dvadesetpetogodišnje devojke koja je stradala u saobraćajnoj nesreći, i to neda­leko od bolnice u kojoj je ležao. Deniz je posle ne­sreće odmah dovezena u bolnicu gde je njen otac pristao da se njeno srce da nepoznatom pacijentu. Srce je moralo da bude u najboljem mogućem sta­nju i nije se smelo gubiti vreme. Postoji, međutim, svedočanstvo Kristijanovog brata Marijusa, ki­rurga, koji je takođe bio u timu za transplantaciju, da je Kristijan najpre čekao da srce sasvim prestane da radi, a potom je usledila pauza od još tri minuta da bi bio siguran da neće ponovo spontano da se aktivira. Operacija je trajala pet sati i Vaškanski se probudio sat po njenom okončanju; 36 sati posle toga, tražio je da jede. Postoperativan tok nije išao najbolje i pacijent je primio nekoliko sredstava za sprečavanje odbacivanja organa (zračenje, imu­ran…).

Zapravo, čitav postoperativan tok, osim ne­koliko dana kada mu je stanje bilo stabilno i tokom kojih je primao posete, razgovarao sa rodbinom, smejao se i tražio da ide kući, bio je veoma mučan. Posle kratkog perioda stabilnosti, otpočeo je pravi pakao. Javile su se infekcije (pluća), a psihičko sta­nje mu je bivalo sve gore. Četrnaestog dana posle operacije, Vaškanski više nije mogao ništa da okusi, osećao je bol u grudima koji je bio tako jak da ga je prikovao za krevet, izgubio je kontrolu nad stoli­com i, tako nepomičan, bukvalno je plutao u svom izmetu. To ga je psihički dotuklo; izgubio je dosto­janstvo i potpuno mu se ugasila želja za životom. Pluća su ga sasvim izdala i Bernar je hteo da ga pri­ključi na respirator – uz ohrabrujuće reci: „uskoro, za Božić, idete kući“! Pacijent nije više imao ni volje ni snage da se bori i koliko god je mogao opirao se priključivanju na veštačka pluća, no hirurg ga je ipak priključio. Nedugo zatim, osamnaestog dana nakon operacije, Vaškanski je, posle dvočasovnog samrtnog ropca, umro. Ovde još treba dodati da je Kristijan Bernar svih tih dana držao konferencije za štampu – uživao je u njima jer je takoreći preko noći postao svetski poznat, lako je to bilo veoma ri­zično (rekosmo već, sredstva kojima se sprečava odbacivanje novog organa slabe imunitet i pacijent postaje veoma podložan infekcijama), hirurg je pu­štao ekipe novinara u pacijentovu sobu i – skupo naplaćivao svaku njihovu posetu! Dodajmo, na kraju, da dan uoči pacijentove smrti, kada ovaj priključen na respirator nije mogao ni reč da izgovori, Bernar nije dozvolio supruzi Vaškanskog da priđe pacijentu i da ga dodirne – da ga ne bi inficirala!?! Na njeno pitanje da lije istina da joj muž, kako se tvrdi u medijima, umire, Bernard je slagao da to nije istina.(Pens, 2007.)

Nimalo jednostavno nije izabrati ono što bi se u ovoj priči prvo moglo izdvojiti kao etički i mo­ralno problematično postupanje. Izložićemo, stoga, nekoliko stvari bez strože sistematizacije i bez pretenzija da bilo kojoj damo tu vrstu prioriteta.

Videli smo da se Bernar upustio u poduhvat o čijem epilogu nije imao ni mutnu predstavu. Iako je dobio pristanak od Luisa Vaškanskog, to ni u kom slučaju nije bio (niti je mogao da bude) informisani pristanak. Njegove reči da postoji šansa da se (pacijent) vrati normalnom životu, daleko su od onoga što ovaj princip nalaže i, zapravo, mogu se okarakterisati ako ne kao totalna laž, a ono kao poluistina izgovorena da bi se bolesnik privoleo na transplantaciju. Očito je, stoga, da je u ovom slučaju hirurški zahvat imao, pre svega, eksperimentalni“ karakter, a da je njegov terapeutski smisao bio stavljen u sasvim drugi (i to maglovitim naslućivanjima i ni na čemu uteme­ljenim očekivanjima prekriven) plan.

Kvalitet ži­vota Luisa Vaškanskog bio je pre presađivanja veoma loš; posle intervencije, bio je katastrofa­lan. I ovde je (kao i, videli smo, u slučaju Marije) na stvari bilo ne produžavanje života, nego pro­dužavanje umiranja i patnje. Bernarova, pak, ideja da organizuje prave novinarske ekskurzije u pacijentovu sobu i da to još naplaćuje(!!!), go­tovo da ne zaslužuju komentar; recimo, ipak, ra­dilo se o postupanju koje je s one strane svakog morala i etike. Najzad, njegova nedoslednost – da supruzi ne dozvoli poslednji kontakt sa pacijen­tom i laž da mu stanje uopšte nije dramatično -mogu se okarakterisati istim recima. Itd.

Ako bi se za sve rečeno potražila „olakšavajuća okolnost“ u činjenici da se radilo o prvoj transplantaciji, o slučaju bez presedana, valjalo bi proceniti da li je medicina, odnosno bilo koja osoba koja je kasnije bila podvrgnuta presađiva­nju organa, imala koristi od Vaškanskijeve gol-gote. Saznanje da tuđe srce uopšte može da zakuca u organizmu primaoca, nesumnjivo jeste značajno saznanje. Treba ovde istaći i to da su ovaj i prvi naredni (uključujući i Bernarov) po­duhvati, odmah pokrenuli pravu trku u presađi­vanju. Samo tokom 1968. godine, izvršeno je 105 transplantacija srca.                 Poznato je da je 19 pacije­nata umrlo još na operacionom stolu, da ih je 24 živelo još tri meseca, dva su izdržala između 6 i 11 meseci, a samo je jedan poživeo skoro godinu dana. Iste i sledeće, 1969. godine, izvršene su i brojne transplantacije jetre.   Od 55 pacijenata čak pedesetero nije uspelo da pozivi ni šest meseci. Postoji i podatak da je oko 25% svih primalaca zapadalo u privremene psihoze (Pens, 2007).

Ne ulazeći u analizu specifičnih etičkih i mo­ralnih pitanja koja su se redovno javljala u svim ovim slučajevima, dakle, posmatrano „samo“ iz (bio)medicinske perspektive, jasno je da prve transplantacije nisu bile uspešne. Izvesna pobolj­šanja u tom smislu, nastupila su kada su otkriveni novi imunosupresanti, tako da danas oko 75% svih primalaca novog srca pozivi bar tri godine. Procenjuje se da je samo u SAD do sada izvršeno preko 31 000 transplantacija, a najduže, čak 23 godine, živeo je Dirk van Zil [Dirk van Zyl), inače, šesti pacijent kojem je Bernar (1973. godine) pre­sadio sriče. Ako se ovi, novi slučajevi i procene kao uspešni, uvek treba imati u vidu dramatičnu či­njenicu da (i) novi preparati za imunoregulaciju imaju dvostruki efekat [double effect). Sa jedne strane, pomažu da organizam ne odbaci novi organ, ali – sa druge – ne samo da pacijente čine podložnim infekcijama, nego izazivaju i niz opasnih pratećih efekata, od kojih je, naravno, najgori taj što, kada se duže koriste, izazivaju rak.

Sve u svemu, pored brojnih etičkih/moralnih pitanja, dilema i kontroverzi koji se takoreći re­dovno javljaju u ovom području medicine, i sensu stricto (bio)medicinski problemi čine da u sa-vremenoj medicinskoj javnosti ne postoji jednodušan stav o (ne)opravdanosti transplantacija. Ono što medicinske etičare još pokreće na raz­mišljanje jesu dileme vezane za davaoce. Videli smo da je faktor vreme kod presađivanja organa veoma važan (organi, naime, brzo bivaju ošte­ćeni i postaju neupotrebljivi), te je stoga (na prvi pogled, svakako, bizarno) pitanje kada je neko „dovoljno“ mrtav da mu se izvadi organ, ali ne i „previše“ mrtav, da bi taj organ bio upotrebljiv, neprestano prisutno u tom području medicine.  Naročito tu važi upozorenje (koje smo izneli još na početka) da se medicinskoetičke procene i odluke tiču zdravlja i bolesti, blagostanja i pat­nje, odnosno života i smrti čoveka, a moraju biti donete (često) – odmah!

Na kraju (no ne i najmanje važno!), paralelno sa praksom transplantacije organa, kao i korišćenja ljudskog tkiva i krvi u lečenju, razvila se i jedna naročita „privredna grana“: trgovina delovima ljudskog organizma. Naravno, reč je o kriminalu koji katkad zadobija stravične dimenzije, a na nje­govom udaru danas su najviše osobe iz siroma­šnih zemalja. Računa se da se u tom „poslu“ obrće samo nešto malo manje para nego u, po profitima „šampionskoj“ svetskoj trgovinskoj grani, onoj u kojoj se prodaje i kupuje oružje.

Saopštavanje loših vesti

Dileme i kako im pristupati

Većina razumnih ljudi će na pitanje: „smeta li vam kad vas slažu?“ spontano, bez razmišljanja odgovoriti potvrdno. Istina jeste vrednost po sebi, i poštuje se i teži joj se, i u običnom, svakodne­vnom ljudskom opštenju i, naročito, u filozofiji i nauci; ponekad čak toliko da su ljudi zbog nje spremni i svoj život da žrtvuju. Fundamentalna pitanjakao što su šta je istina i ima li apsolutne istine, ovde ćemo, razume se, ostaviti po strani jer bi nas njihovo razmatranje odvelo daleko od pred­meta ove knjige. Ali zadržaćemo se na jednom drugom, koje glasi: je li istina svagda neprikosno­vena, to jest jesmo li joj baš uvek sasvim privrženi i jesmo li je baš uvek željni? Da odmah kažemo, odgovor je: (istini za volju!) ne. Čak i najtvrđi (Kantovoj etičkoj misli veran) zagovornik deontološkog koncepta bio bi pokoleban kada bi mu, na primer, ubica koji namerava (i to jasno i kaže) da ubije njemu dragu osobu zatražio da mu ovaj oda (kaže istinu) gde se ta osoba nalazi. (Kako smo ranije već napomenuli, Kant – po kome se nikad ne srne lagati – je „smislio“ način da se mo­ralno čisti izvučemo iz takve nevolje: tako što ćemo slediti etičko „uputstvo“ da – parafraziramo – moramo uvek misliti ono što kažemo, ali ne mo­ramo uvek /da kažemo sve što mislimo; ćutnja, naime, nije laž.) No, ima još mnogo životnih si­tuacija kada ljudi nisu baš skloni, kada se, dakle, kolebaju ili sasvim odustaju od toga da kažu – ali i da čuju – istinu. Medicinski profesionalci se s tim baš često suočavaju.             Ponekad su posredi relativno naivne i dobroćudne dileme; katkad su to, među­tim, veoma delikatni, teški i, nadasve, neugodni problemi. Pa, kakva rešenja tada nudi medicinska etika? Kao i obično, ni jednoznačna niti univer­zalno važeća. Pogledajmo, uz pomoć primera, šta to zapravo znači.

Gospodin M. ima 68 godina. Fizički se „dobro drži“, ali mu je Alchajmerova bolest u psihi napra­vila već popriličnu pometnju. Zbog toga je, šest go­dina ranije, bio prevremeno penzionisan. Živi sa suprugom, koja je njegovih godina; najveći deo svog vremena, budući da se on lako gubi i zabo­ravlja gde živi, ona provodi tako što vodi računa o njemu. Svakog radnog dana po gospodina M. do­laze ambulantna kola koja ga odvoze u medicinski centar (vrstu dnevne bolnice), gde se druži sa ostalim bolesnicima, prima terapiju i gde provodi više sati pod nadzorom za tu vrstu bolesti specijalizovanog medicinskog osoblja. To je jedino vreme koje gospođa M. može da koristi da bi nesmetano obavljala redovne kućne poslove i da bi se posvetila sebi. Naravno, za gospođu M.je sve to bilo i emocionalno i fizički teško, ali je, vremenom, uspostavila čvrst dnevni raspored, rutinu koja joj je koliko toliko olakšavala život. A onda se javio ozbiljan problem; gospodin M. je počeo da nego­duje zbog odlazaka u dnevnu bolnicu, tvrdeći da je „tamo OK, ali da gubi mnogo vremena, dok mu se na poslu nagomilavaju silne obaveze“. Nevoljno je nastavio da odlazi u centar, ali postao je sve uz-nemireniji, povremeno veoma razdražljiv. Go­spođa M, “ sama vrlo uznemirena jer nije znala kako dalje da postupa, zatražila je savet od medi­cinske ekipe koja je dolazila po njenog muža. Predložili su joj da mu kaže kako su ambulantna kola, u stvari, taksi koji je ona pozvala da ga odveze na posao. Uveravalisu je da imaju iskustva s takvim bolesnicima, da se takve stvari stalno de­šavaju, da će se ne samo oni, nego i osoblje u dnev­noj bolnici prilagoditi toj priči (svi će se ponašati s njom u skladu), te da gospodin M. gotovo sigurno neće primetiti da je reč o „maloj prevari“. Gospođi M. ovaj predlog nije izgledao baš ubedljivo, a ni umesno (Parker and Dickenson, 2001).

Argumenata za i protiv ovakvog postupanja (nazovimo to pravim imenom: laganja pacijenta) ima gotovo podjednako. Kada se i jedni i drugi saberu, proizlazi da je ova „mala prevara“:

a) opravdana – jer će svima doneti dobrobit: gospodin M. će i dalje imati negu koja mu se pruža u dnevnoj bolnici, a gospođa M. će biti po­šteđena dodatnih briga i, ionako već prevelikih, obaveza;

b) neprihvatljiva – jer je laganje u suprotnosti sa moralnim stavom gospođe M., jer će i njen muž, ako uvidi da je prevaren, biti veoma povređen, jer jedna, pa i „mala“ laž lako vodi u druge obmane (i, tako, stvara jednu, inače, teško promenljivu/po-pravljivu atmosferu laži) i, najzad, jer se time pa­cijentu uskraćuje da se suoči sa svojim iluzijama; naprotiv, one se samo pothranjuju.

Obe vrste argumenata se, vidimo, zasnivaju na verovatnim posledicama koje rečena prevara može da ima. Ipak, sa deontološke pozicije proce-njena, tu nema dileme, ona je (kao i svaka druga laž) potpuno neprihvatljiva (jer slagati nekoga -smatraju zastupnici tog etičkog koncepta – uvek je, u stvari, veće ili manje, obezvređivanje nje­gove/njene ličnosti, što je već samo po sebi mo­ralno i etički neopravdano). Utilitaristički, pak, posmatrano, što će reći, procenjivano sa pozicije maksimalnog dobra i minimalne štete, ova „mala prevara“ verovatno ne bi za pacijenta imala nega­tivne posledice, i utoliko je moralno opravdana.

Postoje i nešto drukčiji pristupi ovakvim (i slič­nim) pitanjima. Jedan od njih polazi od striktnog razdvajanja principizma (engl. – principlism; u ovom slučaju, naziv za onu vrstu moralnog procenjivanja opravdanosti saopštavanja, odnosno nesaopštavanja istine koje se oslanja na temeljne medicinskoetičke principe: ne nauditi, dobročin­stvo, autonomija…) i terapeutske perspektive. Unu­tar potonjeg (zerapeutska perspektiva), razlikuju se pak dva koncepta: prema prvom, realističkom (Reality Orientation Therapy), pacijentu uvek treba saopštavati istinu – naročito kada se radi o demenciji – jer mu se, na taj način, pomaže da ko­liko toliko sačuva sposobnost orijentisanja u stvarnosti; prema drugom, hermeneutičkom kon­ceptu, saopštavanje istine nema apsolutnu vred-nost, to jest ne mora da bude i terapijski celishodno. Zastupnici poslednjeg navedenog sta­novišta tvrde, zapravo, da je od suočavanja paci­jenta sa „sirovom“ istinom o realnosti mnogo korisnije uživeti se u način na koji pacijent perci­pira realnost i tome (razumevanju pacijentovog građenja smisla i značenja sebe i sveta), onda, pri­lagoditi postupanje. U takvom postupanju, dakle, odlučujuću ulogu ima hermeneutika (metod razumevanja i tumačenja).

Pokušajte da procenite šta bi u slučaju gospo­dina M. bio moralno opravdan postupak, primenjujući navedene pristupe (principizam, odnosno dva varijeteta terapeutske perspektive realistički i hermeneutički).

 

Još o hermeneutičkom pristupu: „Slučaj za­boravne ožalošćene“

Gospođa S, stara 80 godina, živela je sa sinom sve dok on nije doživeo težak srčani udar. Nespo­soban da se dalje brine o majci, smestio ju je u cen­tar za brigu o starima. Kada je, dve godine kasnije, on umro, ženine mentalne funkcije su još uvek bile relativno dobro očuvane. Sinovljeva smrt ju je jako pogodila, ali je, sasvim prisebna, učestvovala u po­slovima oko pripreme sahrane, suvislo je komuni­cirala sa ljudima koji su dolazili da joj izjave saučešće i, prigodno obučena (u crninu), prisu- je pogrebu… Nedugo posle sahrane, sta­nje ožalošćee majke, međutim, vidno pogor­ša), počelo je da biiva sve uznemirenija što je sin ne poseeuje i od osoblja centra je tražila da ga po­zovu. Kada joj je rečeno da joj je sin umro, veoma se potresla. No, ubrzo je nastavila da traži da vidi sina, žaleći se da ne razume zašto je zapostavlja i svaki put kada bi joj medicinske sestre rekle da je umro, reagovala je kao da to prvi put čuje. Lekari su uporno insistirali na tome da joj se govori istina, uvereni da će jedino tako moći da povrati i zadrži koliko-toliko realističan odnos prema svetu i sebi. Posle nekoliko nedelja, tokom kojih joj je petnaestak puta saopštavana istina o sinu, sestra koja se neposredno brinula o njoj predložila je da joj daju da obuče odeću koju je nosila na sahrani (crninu). Nastupio je kratak intervalum lucidum; odeća ju je pbdsetila na sina, počela je nežno o njemu da govori, ali u – prošlom vremenu. Od tada je prestala da se raspituje o sinu; povremeno bi pomenula njegovo ime, ali u sasvim drukčijim kontekstima i bez burnih reakcija (Parker and Dickenson, 2001).

Jasno je da ovde, ni principizam ni realistički koncept nisu bili efikasni. Pokazalo se da je predlog medicinske sestre – da se pacijentkinja i njen sistem značenja razumeju kao takavi, a ne da se nastoji da se po svaku cenu koriguje njena per­cepcija realnosti – bio jedino celishodan. Na taj način (u ovom slučaju, dakle, neverbalnim sred­stvima – oblačenjem crnine), pacijentkinja je bila podstaknuta da rekonstruiše jedan važan aspekt svog doživljaja realnosti, to jest da pronađe novo mesto za sina u svom životu. Uopšte, pri tom, ne mora da znači da je ožalošćena, gospođa S. po­stala potpuno svesna gorke istine (verovatno i nije!), ali je njen odnos prema sinu zadobio drugi, za nju manje uznemirujući smisao.

Najveći deo priče o ovom problemu mogao bi se, dakle, svesti na dilemu: reći istinu (veritas) ili – kako se to u medicinskoj etici obično kaže – dobronamernu laž [pia fraus). U jednom od ranije pomenutih slučajeva, lekar je pacijentu, obolelom od neizlečive bolesti, saopštio dobronamernu laž. Setimo se, radilo se o čoveku kod koga je postojala sumnja da mu je oboljenje prostate zloćudno i kome je, kada je došao po rezultate analiza, rečeno da nije posredi „ono najgore“. Razlozi kojim se lekar rukovodio da ne kaže istinu imali su psihološku i terapeutsku osnovu: najpre, pacijent se spremao na dugo očekivan put, da poseti kćerku (koju godinama nije video) i unuke (koje uopšte još nije video), što ga je veoma radovalo i, drugo, vreme (oko mesec dana boravka na putu) nije bilo odlučujuće za (palija­tivne) mere koje su u njegovom slučaju jedino mogle da bude primenjene. Lekareva odluka (zasnovana, inače, na hermeneutičkom konceptu) bila je moralno opravdana. Jer, jasno je, saopštavanje „sirove“ i surove istine, pacijentu bi uskratilo dane radosti i sreće koje je trebalo da provede sa bližnjima; boravak kod kćerke i unuka ako bi do putovanja onda uopšte i došlo) pretvorilo bi se u košmar.

Postoji još jedan razlog zbog kojeg je ne­opravdano kategorički zahtevati od medicinskog profesionalca da se „ludo doktrinarno“, dogmat­ski drži deontološkog imperativa: istina po svaku cenu. Ljudi, naime, različito reaguju na loše vesti o svom zdravlju. U najmanju ruku, na dva načina: jedni bivaju slomljeni, deprimirani i predaju se zloj sudbini, dok drugi reaguju – borbeno, to jest mobilišu sve svoje psihosomatske kapacitete ne bi li savladali bolest. Ko će kako reagovati, značajno je,dakle, znati ne samo da bi se, recimo, odredio/način i ton saopštavanja istine (odnosno dobrortamerne laži), nego to može imati i nezanemarljiv terapeutski efekat. „Fidbek“ (engl. -feed-back), povratna sprega dušatelo, neistra­ženo je medicinsko područje i, još uvek, samo se pretpostavlja da angažman pacijentove psihe u lečenju njegove/njene somatske patologije može imati značajan terapeutski efekat. No, s tom pret­postavkom svakako treba računati, i utoliko je značajna lekareva sposobnost da proceni paci­jentove psihičke dispozicije. Hermeneutički kon­cept tu, znači, u principu, ima prednost u odnosu na principizam i, sa druge strane, realističnost. Dakle, odluka o tome da li saopštiti ili ne gorku istinu (ili, pak, dobronamerno slagati), do­nosi se na osnovu pažljivog procenjivanja, a to je veština koja nije bogom dana, nego se uči (tu je, pak, pored iskustva, kao komplementarnu nuti cinskoj etici, od velike koristi disciplina komuni­kacija u medicini). Najzad, ako je prećutati ili slagati (kada se proceni da je to najcelishodnije) relativno lako, saopštiti lošu vest, licem u lice nije. Izložićemo ovde, stoga, šestprincipa/uput-stava koje je za tu priliku formulisao Robert Bakmen.

Protokol Roberta Bakmena: šest faza u saopštavanju gorke istine

1 Kako otpočeti razgovor?

Najbolje je da lekar i pacijent budu sami, da udobno sede u pristojnoj prostoriji. Prvo lekarevo pitanje treba da bude: da lije neophodno da još neko prisustvuje razgovoru? (Istraživanja, naime, pokazuju da pacijenti imaju s tim u vezi različite želje; jednima je lakše ako je prisutan neko od bližnjih, drugi žele da budu sami.) Obično je od pomoći ako se pacijentu, zatim, po­stavi sasvim obično pitanje: kako se sada osećate? – a da bi se odmah pokazalo da je posredi dvosmerna komunikacija, a ne puko (monološko) saopštavanje informacija.

2.Utvrditi šta i koliko pacijent zna pitanjem: šta su vam rekli o vašoj bolesti?

Pitanjem: šta su vam rekli o vašoj bolesti? lekar dobija tačnu informaciju („rečeno mi je da imam rak pluća i da treba da me operišu“) ili ne­jasan odgovor (recimo: „rekli su mi da su na rendgenskom snimku videli neku tačku“); takođe, lekar u ovoj fazi saznaje koliko je pacijent upućen u medicinu (svakako u dobroj meri ako  odgovori: „dijagnosticiran mi je adenokarcinom i, najzad, u kakvom je psihičkom sta­nju („toliko sam zabrinut i uplašen zbog moguć­nosti da imam rak da već noćima nisam oka sklopio“). Podrazumeva se, naravno, da se lekar podrobno obavestio o slučaju pacijenta s kojim razgovara!

3. Utvrditi šta i koliko pacijent želi da zna

Korisno je znati da li je pacijent spreman da sazna sve o svojoj bolesti ili, pak, strepi od toga i želi samo uopštenu sliku. Najbolje je da lekarevo pitanje bude poludirektno: neki pacijenti žele da znaju baš sve detalje o svojoj bolesti, dok drugima to nije potrebno; šta vas interesuje? Na ovaj način se pacijentu stavlja do znanja da je svaki stav o tome opravdan i, uz to, ohrabruje se da u razgo­voru bude potpuno otvoren.

4. Informisati pacijenta

Ponovićemo da lekar mora biti dobro upoz­nat sa slučajem pacijenta sa kojim razgovara; no, takođe je neophodno da pažljivo pripremi „scenario“ razgovora, te da mu pri ruci budu sve re­levantne informacije. Pitanja koja „scenario“ treba da obuhvati tiču se: dijagnoze, terapije, prognoze i načina na koji će se i medicinsko oso­blje i pacijent nositi sa bolešću. Ipak, pažnju treba fokusirati na najvažnije stvari, recimo: na saopštavanje dijagnoze i na formulisanje tera­pijskih opcija („vama je dijagnosticiran hondrosarkom, maligni tumor hrskavice karlice…“, odnosno „danas popodne će vas pregledati onkolog da proceni jesu li potrebne dodatne analize“). Informacije lekar treba da podastire u malim „dozama“ i iza svake treba da usledi pauza za eventualno pacijentovo pitanje; dugačka pre­davanja nisu celishodna, jer je pažnja ovakvih pacijenata najčešće veoma redukovana, pa velike priče mogu samo da izazovu konfuziju. Lekar, ta­kođe, ne srne da zaboravi da svoj jezik primeri znanju pacijenta, da, dakle – kada je to potrebno – prevede stručne izraze na običan jezik.

5.Uvažavanje pacijentovih osećanja

Nekoliko puta smo već spominjali pacijentova osećanja; to nije slučajno. Tačno prepoznavanje reakcija i emocionalnih stanja pacijenata, umno­gome će lekaru olakšati i samu komunikaciju i izbor opcija daljeg postupanja. Sposobnost da se to postigne, u principu, dolazi sa iskustvom, ali i učenjem; psihologija, socijalna psihologija i teo­rija komunikacije pružaju za to korisna znanja. Odsustvo iskustva i/ili znanja može se pak, makar delimično, nadoknaditi jednostavnim pi­tanjem: možete li mi nešto reći o tome šta sada osećate? (Pitanje, dakle, sledi pošto je pacijent već o svemu dobro informisan.)

6.Planiranje

U ovoj tački, potrebno je sintetisati uvide u pacijentov doživljaj bolesti i njegovo viđenje sopstvene situacije i, sa druge strane, medicinske aspekte čitavog slučaja u konkretan plan daljeg postupanja. Pacijentu treba, zatim, izložiti sve korake koje plan predviđa i objasniti koji su im smisao i svrha. Lekar, zatim, treba precizno da saopšti kada će opet videti pacijenta) videćemo se idućeg petka, u podne), odnosno da ga obavesti o drukčijem planu (naredne sedmice ću biti odsutan, pa ćete se, u petak u podne, videti sa dr Jovanovićem). Lekar svakako treba pacijentu da da broj svog telefona ili da ga uputi kako na drugi način da stupi s njim u vezu ako se pre sledećeg susreta dogodine što neplaniran  Adenokarcinomi su maligni tumori koji nastaju iz ćelija žlezdanog ili sekretornog epitela.

(Karel Turza, Medicina i društvo, Uvod u medicinsku etiku, 77/81, Medicinski fakultet, Beograd, 2008)

BESEDE – Sokratova beseda posle izricanja presude na smrt


BESEDE – Sokratova beseda posle izricanja presude na smrt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Reč onima koji su ga osudili
Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili.
A upravo njima kažem i ovo:
»Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem I jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve udbia j poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ims. i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor I star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže — nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.« »A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.«

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

b)Reč onima koji su ga oslobodili!
A sa onima koji su me oslobodili rado bih progovorio koju reč o ovom što se ovde dogodilo, dok su arhonti zaposleni i dok još ne odlazim tamo gde se, kad stignem, moram sa životom rastati. Nego, ljudi, ostanite tu ovo malo vremena; ništa nam ne smeta da se između sebe porazgovaramo dok nam je to prosto. Vama kao svojim prijateljima hoću da rasložim šta upravo znači to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije — pravo vas nazivam kad vas nazivam sudijama — dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite i sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reci zadržao. A danas me nigde za vreme celog ovog spora ni u delanju ni u govorenju nije zadržavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vam kazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, i to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokaz imam za to tvrđenje: meni bi se začelo znak opominjanja javio i opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro. A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro! Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bila čudo od blagodati. Kad bi ko imao da izabere takvu noć u kojoj je tako spavao da nije ništa u snu video, i kad bi imao da ostale noći i dane svoga života uporedi s tom noći, i da resi i kaže koliko je dana i noći boljih i prijatnijih od one noći proživeo u svome životu, ja verujem da bi ne samo kakav običan čovek nego i veliki kralj persijski našao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i noćima. Ako je, dakle, smrt takva, onda je ona blagodat, ja mislim, jer ćelo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć. U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova, ljudi sudije? Jer, akoli ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovisudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, I Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu — zar bi to bila rđava seoba? Ili da se ponovo sastane s Orfejem, i Musejem, I Hesiodom, i Homerom, — koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao s Palamedom i sa Ajantom Telamonovim, i ako je još ko od starih junaka zbog nepravedne osude stradao, pa kad bih upoređivao svoje patnje s njihovima, to ne bi bilo, kao što mislim, neprijatno. A što bi bilo najvažnije: provodio bih onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je a nije. Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga kojd je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sisifa, i hiljade i hiljade drugih, i muškaraca i žena što bi ih čovek mogao napomenuti? S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih — to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore. Jer, kao i uostalom, tako su oni srećniji nego ovi ovde i u tome što su za sve ostalo vreme besmrtni, ako važi kao istina ono što se govori.
Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova. I ovo što me sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je meni očevidno da je za me bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me i unutrašnji glas nigde nije zadržao, i ja, što se mene tiče, nisam baš ljut na one koji su me osudili i tužili. Ipak, oni nisu meni sudili i optuživali me u toj nameri, nego zato što su mislili da mi škode; i zato su zaslužili da se kore. Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili,, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi. Ali već je vreme da odlazim — ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog.

(Kultura govora, 332-334, Prometej, Novi Sad, 2009)

FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA – izvod iz dela (Seneka, M. Aurelije, Epikur)


OSNOVNE MISLI

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano I ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše. A ko tvrdi da ili još nije vreme za filozofiranje ili da je vreme već prošlo liči na onoga koji tvrdi da za blaženstvo vreme ili nije došlo ili dag a više nema.[…]

Pre svega: smatraj boga kao neprolazno ili bllaženo biće, onako kako i opšte mišljenje o bogu kazuje, i ne dodavaj ništa što bi njegovoj neprolaznosti bilo strano ili njegovoj blaženosti neprilično. Misli o njemu da je istina sve što može obezbediti njegovo blaženstvo i njegovu neprolaznost. Jer bogovi postoje, i jasno je saznanje o njima. Ali nisu onakvi kako ih ljudi sebi prestavljaju,jer kako ih ljudi zamišljaju, oni takvi ne mogu postojati. Nije bezbožan onaj ko poriče bogove svetine, nego onaj ko bogovima pripisuje ono što svetina o njima misli. Jer ono što svetina o bogovima iskazuje to nisu jasni pojmovi, nego kriva naslućivanja. Prema tome iskazivanju bogovi zlim ljudima nanose najveću štetu a dobrim daje korist. Jer kako su ljudi sasvim obavešteni samo o svojim vrlinama, oni prihvataju samo bića koja na njih liče, a sve što nije takvo oni smatraju za tuđe.

Dakle, najstrašnije zlo, smrt, ništa nas se ne tiče, jer dokle god mi postojimo, nema smrti, a kad smrt dođe, ns neće više biti. Ona se, dakle, ne tiče ni živih ni mrtvih, jer živ ne dodiruje a mrtvi ne postoje više. Velika svetina, doduše, čas izbegava smrt kao najveće zlo, a čas je traži kao prestanak nevolja u životu. Mudrac, naprotiv, niti život odbacuje niti se boji neživljenja. Jer niti mu je život na dosadi niti smatra da je neživljenje neko zlo. Kao što pri izboru jela ne uzima prosto veču količinu, nego ono koje mu je najprijatnije, tako on i vreme ne uživa ono koje je najduže, nego ono koje je najprijatnije.[…]

Zato i kažemo da je zadovoljstvo početak i kraj blaženog života. Jer smo saznali da je ono prvo i urođeno dobro, ono je polazište za svako odabiranje i svako izbegavanje, i njemu se vraćamo kad osećanjem kao merilom ocenjujemo svako dobro. I kad je ono prvo i urođeno dobro, zato I ne biramo svako zadovoljstvo, nego se dešava da ponekad preko mnogih zadovoljstava prelazimo kad nam od njih nastaje suviše velika neprijatnost. I za mnoge bogove smatramo da su bolji nego zadovoljstvo kad posle dugotrajnog podnošenja bolova nastaje veće zadovoljstvo. Samo za sebe, dakle, svako je zadovoljstvo po svojoj vlastitoj prirodi dobro, ali nije svako predmet našeg izbora, kao što je sam po sebi svaki bol zlo, ali ipak ne treba u svakoj prilici kloniti se svakog bola. Samo tačnim odmeravanjem i korisnog i štetnog teba sve to ocenjivati. Jer u izvesnim prilikama i dobro uzimamo za zlo i obrnuto, zlo za dobro.[…]

A i samodovoljnost (autarkiju) smatramo za veliko dobro, ne da u svakom slučajumalim budemo zadovoljni, nego da se, ako nemamo mnogo, zadovoljimo malim, tvrdo uvereni da izobilje najslaše uživaju oni koji ga najmanje potrebuju, i da se sve ono što je prirodno lako može pribaviti, a što je tašto teško se pribavi, i da skromne čorbe daju jednako zadovoljstvo kao i raskošna sofra, kad se samo ukloni bolo d osećanja gladi, i da hleb i voda izazivaju najveće zadovoljstvo kad ih uzima neko ko ih zaista potrebuje. Kad, dakle, kažemo da je zadovoljstvo svrha života, ne mislimo time na uživanje oblapšornika i na ona koja se sastoje u samom uživanju, kao što mnogi misle koji to ne znaju i koji se s nama ne slažu ili koji naopako shvataju, nego mislimo na, stanje koje je telo bez bolova, a duša bez uznemirenja.

(Epikur, Osnovne misli, 25-30, Dereta, Beograd, 2005)

*****

IZ DNEVNIKA MARKA AURELIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Ne uznemiruj se, jer se sve odvija u skladu s Prirodom. (8,5)
• Sve se na sličan način događa od pamtivijeka i sve se ciklički ponavlja. (2,14)
• Čovjeku se ne može dogoditi ništa što ne bi bilo dio ljudskog usuda. (8,46)
• Stvari ovoga svijeta sakriva tajna. (5,10)
• Događanja su u stalnim mijenama, a uzroci u tisućama mogućnosti; gotovo ništa nije stalno. (5,23)
• Ništa ne proizlazi iz posvemašnje ništavnosti, kao što nijedna stvar ne prelazi u nepostojanje. (4,4)
• Svatko se rodio zbog nečega. (8,19)
• Sve teži onome zbog čega je stvoreno. (5,16)
• Sve što postoji sjeme je onoga što će od njega postati. (4,36)
• Kratak je život svakoga čovjeka. (2,6)
• Ne propusti uočiti koliko su ljudske stvari kratkotrajne, koliko neznatne. (4,48)
• Ono što je jučer bila kap sluzi, danas je mumija ili prah. (4,48)
• Sve što vidiš uskoro će propasti, a propast će i oni koji to propadanje vide. (9,33)
• Imaj na umu da se sve što se sada događa događalo i prije, a događat će se i nakon nas. (10,27)
• Sve je kratkotrajno, i predmet sjećanja i onaj koji se sjeća. (4,35)
• Ne smatraj bitnim da li ćeš umrijeti za nekoliko godina ili sutra. (4,47)
• Kakva je razlika između života koji traje tri dana ili tri stotine godina? (4,50)
• Ne živi tako kao da bi imao živjeti još deset tisuća godina. (4,17)
• Dok živiš, koliko ti je dano, budi čovjekom dobra. (4,17)
• Uvijek imaš mogućnost sretnog življenja ako kreneš putem dobra, ako htjedneš misliti i činiti dobro. (5,34)
• Osjeti kako u sebi imaš nešto plemenitije i božanskije od onoga što budi strast i vlada tobom kao lutkom. (12,9)
• Što ne pristoji, ne čini; što nije istina, ne govori. (12,17)
• Životna sreća ovisi o nevelikom broju uvjeta. (7,67)
• Nije stvar u tome da se raspravlja kakav treba biti dobar čovjek; treba takvim biti. (10,16)
• Nikome ne daj povoda da o tebi kaže kako si dvoličan ili nisi dobar. (10,32)
• Nitko nije tako sretan da pored njegove samrtne postelje ne stane nekoliko ljudi što se raduju njegovoj sudbini. (10,36)
• Što nije štetno za zajednicu nije ni za pojedinca. (5,22)
• Jednog raduje jedno, drugog drugo. (8,43)
• Ni u što se ne upuštaj bez razbora. (4,2)
• Većina je onoga što govorimo i činimo nepotrebna; bez svega toga imali bismo više vremena i manje nemira. (4,24)
• Ako nam je zajednička sposobnost mišljenja, zajednički nam je i razum kojim smo razboriti kao stvorenja. (4,4)
• Štetu sebi nanosi onaj tko ustraje u greškama i neznanju. (6,21)
• Ako me netko može uvjeriti da ne mislim ispravno i postupam krivo, rado ću promijeniti što je pogrešno i biti mu zahvalan. (6,21)
• Ima li onoga koji nikada ne mijenja svoje mišljenje? (5,10)
• Zajednički nam je razum koji kazuje što nam valja činiti, a što ne. (4,4)
• Nijednu izvanjsku stvar, kao što je pohvala mnoštva, bogatstvo, vlast, uživanje naslade, nije ispravno suprotstavljati razumskom i zajedničkom dobru. (3,6)
• Najbolji je način obrane od onih koji ti žele zlo da njima ne nalikuješ. (6,6)
• Grijeh drugoga valja ostaviti s njim. (9,20)
• Malo je i neznatno ono što čovjek proživljava. (3,10)
• Mali je kutak zemlje na kojemu čovjek živi. (3,10)
• Cijela zemlja nije ništa drugo doli obična točka u prostranstvu. (8,21)
• Govoriti u senatu ili obraćati se bilo kojem čovjeku treba jednostavno i ne suviše kićeno. (8,30)
• „Krastavac je gorak“ – odbaci ga. „Trnje je na putu“ – skloni se. To je dovoljno. (8,50)
• Valja tako sve činiti i govoriti i misliti kao da se već valja povući iz života. (2,11)
• Koliko je ljudi, koji su se borili i uzajamno sumnjičili, mrzili, umrlo i raspalo se u prah? (4,3)
• Koliko je beskrajno vrijeme prije i poslije našeg života! (4,3)
• Ne budi čovjek velikih riječi i ne radi mnogo stvari odjednom. (3,5)
• Budi neovisan o miru kojeg bi ti mogli pružiti drugi. (3,5)
• Nigdje ne može čovjek pronaći takvoga skloništa kao u vlastitoj duši. (4,3)
• Tko teži nasladama neće se suspregnuti od činjenja nepravdi. (9,1)
• Greška počinjena iz naslade zaslužuje kaznu više negoli greška počinjena iz bola. (2,10)
• Zlo često čini, ne samo onaj tko nešto čini, već i onaj tko ne čini ništa. (9,5)
• Zlo i dobro nisu u nedjelovanju, već u djelovanju čovjeka kao razumnog i civiliziranog bića. (9,16)
• Ako možeš, poučavajući mijenjaj što je pogrešno u drugih. (9,11)
• Život je borba i nalik privremenoj postaji na putovanju. (2,17)
• Hipokrat, koji je izliječio mnogo bolesnih ljudi, na kraju je i sam obolio i umro. (3,3)
• Uspeo si se na brod, zaplovio, završio put. Izađi. (3,3)
• Smrt nije ništa drugo doli svrsishodno djelo prirode. (2,12)
• Smrt je, kao i rođenje, misterij prirode. (4,5)
• Kao što je rođenje povezivanje elemenata, tako je i smrt njihovo rastavljanje u ono što je bilo prethodno. (4,5)
• Što može poslužiti kao oslonac? Samo jedno – filozofija. (2,17)

(Marko Aurelije Samomu sebi)

OBRASCI VOLJE I SREĆE

Većina ožalošćenih i zamišljenih ljudi traže samoću u polju, na obalama i po brdima. No, to je prostački ukus i običaj. Samo od tebe jedinog zavisi da se povučeš u svako doba u svoju unutrašnjost. Nema nikakvog pribežišta gde bi čovek bio mirniji i slobodniji, nego što je to dubina njegove duše. Naročito ako je tamo sklonio one dragocenosti, koje se ne mogu uživati bez potpunog spokojstva koje je, po mom mišljenju, uobičajeno stanje duše kod kojih je sve u redu i na svome mestu. Uživaj, dakle, često tu samoću i u njoj se okrepljuj. Ali, isto tako, potraži tamo i poređaj tamo ona kratka i suštastvena pravila, čija je opomena samo u stanju da rastera sav nemir i da ti tu ulije jačinu kojom bi izdržao bez roptanja i uzbuđenja, sve što te snađe u životu.[…]

Trajnost čovekovog života? – Jedan trenutak. Suština njegovog života? – Promena. Njegovi osećaji? – Nejasni. Ceo njegov sklop? – Trulež. Njegova duša? – Vihor. Njegova sudbina? – Nerazumljiva. Njegov ugled? – Sumnjiv. Jednom reči, sve što je njegovo, i telesno i duhovno? – Kao voda koja teče. Njegove misli? Snovi i dim. Njegov celokupni život? Neprestana borba i odmor na tuđoj zemlji. Njegova slava i glas posle smrti? – Jedan čisti zaborav. Šta je, dakle, to što mu može stvoriti bar tok pravilan i lep? – Jedino i samo filozofija![…]

Ah, ne treba gubiti nikada iz vida da su sve stvari ovoga sveta prolazne i netrajne! Juče je čovek bio prosta i sveža klica, a sutra će već biti mumija ili pepeo. Treba, dakle, preći taj krajnji trenutak našeg života shodno našoj prirodi i treba se pustiti, treba se potčiniti našem raspadanju, tiho i blago kao što zrela maslina, padajući s drveta, izgleda da blagosilja zemlju koja je dotle nosila i blagodari drvetu koje je rodilo!

(Marko Aurelije, Obrasci volje i sreće, 115–116)

*****

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU

Sasvim je ista stvar da li kažem: „Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“ ili: „Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća“. Ono se može odrediti i ovako: „Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava“.
Zato se čovek mora probiti do slobode; a ova se ne postiže ničim drugim, nego ravnodušnošću prema sudbini.

(Seneka, Rasprava o blaženom životu: 34, 35)

BESEDE – O PROVIĐENJU

Priroda, naime, ne dopušta da dobro šteti dobrome. Između dobrih ljudi i bogova postoji prijateljstvo jer ih povezuje vrlina. Prijateljstvo, kažem? Više od toga, naklonost i srodstvo, jer se dobar čovek razlikuje od boga samo po svom ograničenom veku. On je božji učenik i saradnik, i pravi potomak njegov, i pravi roditelj, nepopustljivo tražeći vrlinu, vaspitava poput strogog oca. Zato kada budeš video dobre i bogovima drage ljude kako naporno rade, kako se muče i uspinju uz strmine, a loše kako se raskalašno provode i plivaju u nasladama, pomisli kako i sami uživamo u poslušnosti svoje, a raspuštenosti dece robova, kako jedne držimo u strogoj disciplini, a druge podstičemo na drskost. Veruj, isto tako postupa i bog: dobrog čoveka ne kvari uživanjima, već ga iskušava, jača, čini ga sebi podobnim.[…]

Zašto dobre ljude pogađaju mnoge nesreće? Ništa loše ne može da snađe dobrog čoveka – suprotnosti se ne mešaju. Kao što tolike reke, tolike provable oblaka i toliki lekoviti izvori ne menjaju ukus mora – čak ga i ne ublažavaju – tako ni sva sila nesreća ne preokrene pravednu dušu: ona odoleva svemu što je snaše i daje mu svoju boju jer je moćnija od svih spoljnih stvari. Ne kažem da ih ne oseća, već ih pobeđuje i, inače krotka i blaga, ona uzvraća udarce. Sve nesreće smatra za vežbu. Uostalom, koji pravi čovek, častan čovek , nije željan podviga u njeno ime i spreman da se zbog dužnosti izloži opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna? Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnažnijim ljudima i zahtevaju od trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce i batine i, ako ne nađu pojedince ravne sebi, bore se protiv više njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokaže šta može da izdrži, vidi se koliko je snažna i moćna. Shvati da i dobri ljudi treba tako da postupaju, da se ne plaše muka i teškoća, niti da se žale na sudbinu, nego da private sve što ih snađe i to okrenu na dobro, Nije važno šta podnosiš, već kako to činiš. Zar ne vidiš da očevi i majke različito pokazuju svoju ljubav? Očevi sabajle dižu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu dokoni ni za vreme praznika, i teraju ih da liju znoj, a katkad i suze. Majke žele da ih maze u krilu, da ih drže u senci – one bi da ih nikad niko ne rastuži, da nikad ne plaču, nikad se ne umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih i silno kaže: „Nek ih pritisnu teškoće, patnja, gubici: tako će steći istinsku snagu“. Tovljenje životinje bivaju trome od Nerada i preslabe su ne samo za napor, već i da se kreću, pa i da nose sopstvenu težinu. Netaknuta sreća ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u košđtac sa neprilikama, očvrsne i ne uzmiče nip red kakvim zlom: ako i padne, on se bori na kolenima.

Ti se čudiš što bog, koji dobre ljude veoma voli i želi da budu što bolji i časniji, njima dodeljuje takvu sudbinu da ih iskuša. Ja se uopšte ne čudim što ga ponekad obuzme želja da posmatra hrabre ljude kako se bore sa nekom nevoljom. I mi se veselimo kad neki mladić kopljem dočeka nasrtaj divlje zveri, kad neustrašivo podnese napad lava: što je borac plemenitiji, prizor je prijatniji. Ali ovi prizori ne bi mogli da privuku pažnju bogova, jer se radi o zabavama za decu i ljudsku sujetu. Evo prizora dostojnog da boga odvrati od njegovog posla, evo protivnika dostojnog boga: to je junak suprostavljen nenaklonoj sudbini, pogotovu ako je tu sudbinu sam izazvao. Ne vidim šta bi za Jupitera bilo lepše na zemlji – ako bi hteo da obrati pažnju – nego da posmatra Katona kako, posle ponovnog poraza svoje stranke, stoji među ruševinama republike ništa manje uspravan i kaže: „Makar je sva vlast u rukama jednog čoveka, maker njegove legije čuvale kopno a flota more, maker cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz – jednom će rukom prokrčiti širok put slobodi. Ovo oružje, čisto I nevino uprkos građanskom ratu, izvršiće dobra I plemenita dela: slobodu, koju nije moglo da da otadzbini, podariće Katonu. Preduzmi, dušo, taj dugo promišljeni čin – oslobodi se ovozemaljskih stvari! Petrej i Juba su se već sukobili i leže posečni: hrabar je i uzvišen taj sudbinski sporazum, ali neprimeren snazi mog karaktera. Jer Katonu je jednako sramno da drugog moli za smrt, kao i da moli za život“. Ne sumnjam da su bogovi sa velikom radošću posmatrali kako se ovaj čovek, tako željan sopstvenog izbavljenja, brine za spas drugih i sprema njihov beg. Kako se čak i poslednje svoje noći bavi naukom, kako zabada mač u svete grudi i razdire utrobu: onu presvetu dušu, koju bi oružje oskvrnulo, oslobađa rukom. Verujem da je ovo razlog što udarac nije bio dovoljno precizajn i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadržali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokaže u težoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se pođe u smrt, nego da se smrt ponovo potraži. Zar ne bi rado gledali svog štićenika kako umire slavno i nezaboravno? Smrt obesmrti ljude čije umiranje hvale i oni koji se plaše.[…]

Kažem, za sada, da stvari koje ti smatraš mučnim, neprijatnim i strašnim, koriste prvenstveno onima koje stižu, pa onda i svima ostalima, za koje se bogovi više brinu nego za pojedince. One, zatim, snallaze ljude koji ih dragovoljno prihvataju, a da ih ne prihvataju, s pravom bi ih stizalo zlo. Dodaću da ova sudbini podložna iskušenja sleduju dobrim ljudima po istom onom zakonu, po kome su oni obdareni vrlinom. Zatim ću te uveriti da dobrog čoveka nikad ne treba sažaljevati: za njega se može reći da je vredan žaljenja, ali on to ne može biti. Od svega što sam izneo, čini se da je najteže dokazati ono prvo, tj. da strašni i jezoviti događaji koriste onima koji pogađaju. „Zar ljudima koristi“, pitaš me, ‘’ to što ih šalju u progonstvo, što osiromašuju, što sahranjuju svoju decu I ženu, gube čast, onemoćaju?’’Ako ti je čudno što ovo nekom koristi, začudiće te činjenica da se neki ljudi leče sečivom I vatrom, pa čak I glađu I žeđu. Ali, ako se prisetiš da se, radi izlečenja, nekim bolesnicima seku I uklanjaju kosti, pušta krv, pa čak I amputiraju udovi koji ne mogu da se sačuvaju a da se ne ugrozi cello telo, onda ćeš priznati da ima nesreća korisnih za one koje pogađaju. Isto tako, Herkula mi, ima uživanja, hvaljenih i priželjkivanih, a štetnih za one kojim im se prepuštaju: prežderavanje, pijančenje i ostala – ubice u slasti. Među mnogimmudrim rečima mog Demetrija, ja jasno pamtim ove (koje i sada odjekuju i odzvanjaju u mojim ušima): „Niko mi se ne čini nesrećnijim od čoveka koga nikad nije snašlo neko zlo“. Takvom čoveku, naime , nije bilo dopušteno da iskuša sebe. Makar mu sve želje ispunile i pre nego ih poželi, bogovi o njemu ipak imaju loše mišljenje. Smatraju ga nedostojnim da jednog dana savlada sudbinu, koja pred kukavicama uzmiče kao da kaže : „Šta će meni takav protivnik? Odmah će položiti oružje. Protiv njega mi ne treba sva moja snaga. U beg će ga naterati najmanja pretnja. On ne može da izdrži moj pogled. Ma, da potražim ja nekog drugog s kim ću moći da ukrstim oružje. Sramota je boriti se sa čovekom spremnim na predaju“. Gladijator smatra uvredom borbu sa slabijim protivnikom i zna da je pobeda bez rizika – neslavna pobeda. Isto misli i sudbina: ona za sebe traži najjače protivnike, a mnoge prezrivo odbacuje. Okreće se najodlučnijima i najprkosnijima da na njima oproba svoju snagu: vatrom iskušava Mucija, siromaštvom Fabricija, progonstvom Rutilija, mučenjem Regula, otrovom Sokrata, smrću Katona. Bez zle sudbine nema sjajnih primera.[…]

Sišao si u olimpijsku arenu, ali tamo nema nikog osim tebe: stekao si venac, ne i pobedu. Ne čestitam ti na hrabrosti već na konzulatu ili na preturi: ukazana ti je čast. Isto mogu reći i dobrom čoveku, ako mu slučaj nije dodelio nijednu nevolju da pokaže snagu svog duha: „Smatram te nesrećnim, jer nikad nisi bio nesrećan. Prošao si kroz život bez protivnika. Niko neće saznati šta si sve mogao, čak ni ti sam to nećeš znati“. Da bi čovek upoznao samog sebe, on mora da se oproba: niko ne može da sazna šta je u njegovoj moći, ako je ne iskuša. Tako neki ljudi sami presreću nevolju u nastanku i vrebaju priliku da zablista vrlina koja je počela da tamni. Hoću da kažem da se veliki ljudi ponekad raduju nevoljama kao hrabri vojnici ratu[…]

Nikada nije lako dokazati vrlinu. Sudbina nas šiba i razdire? Pretrpimo: to nije okrutnost već borba, i što je češće prihvatimo, to ćemo biti snažniji. Najsnažniji deo tvog tela je onaj koji se često koristi. Treba da se prepustimo sudbini da nas ona ojača za svoje udarce: malo po maloučiniće nas sebi ravnima, a neprestana izloženost opasnostima stvoriće prezir spram njih. Tako tela mornara očvrsnu od mora, a ruke seljaka ogrube. Podnoseći nesreće, duh će prezreti patnju. Šta se sve može postići trpljenjem, saznaćeš ako pogledaš kakve napore čine narodi bez otadzbine, narodi okruženi oskudicom. Promotri sve one koje je omeđio rimski mir. Govorim o Germanima i nomadskim narodima na koje nailazimo oko reke Istra satire ih neprekidna zima i tmurno nebo, jalova ima zemlja daje oskudnu prehranu.[…]

Zašto se čudiš što su dobri ljudi izloženi opasnostima da bi očvrsnuli? Čvrsto i jako je samo ono drvo koje vetar često šiba: pod naletom se krošnja skuplja a korenje čvršće vezuje za zemlju. Slabašno je drveće koje je izraslo u pitomoj dolini. Zato je za dobre ljude, ako hoće da budu neustrašivi, korisno da budu izloženi svirepim pretnjama I da spokojno trpe zlo koje i nije zlo ako ga dobro podneseš.[…]

Ali zašto bog ipak dopušta da dobre ljude pogađa zlo? On, u stvari, ne dopušta: od njih je uklonio sva zla, zločin i sramotu,nečiste misli i pohlepu, slepu požudu i lakomost na tuđe. Pazi ih i štiti. Pa zar bi neko tražio od boga da dobrim ljudima čuva i prtljag? Oni su boga sami razrešili ove brige, jer preziru spoljni svet. Demokrit se odrekao bogatstva smatrajući ga teretom za mudraca. Zašto se onda čudiš što bog dopušta da dobrog čoveka snađu nesreće, jer kad ih on sam ponekad priželjkuje? Dobri ljudi ostaju bez sinova: pa šta, ponekad ih i sami ubijaju. Šalju ih u progonstvo: pa šta, ponekad i sami ostavljaju otadybinu, a ne nameravaju da se vrate. Ubijaju ih: pa šta, ponekad i sami podižu ruku na sebe. Zašto podnose ove muke? Da nauče druge da ih podnose: rođeni su da služe drugima za primer.

(Lucije Anej Seneka, Dijalozi, 19 – 41)

BRANKO MILIĆ – smrt filozofa


ODBRANA SOKRATOVA

 

 

 

 

 

 

 

 

SOKRAT – SMRT FILOZOFA

 

“Rodio se kao i svi drugi ali je mislio kao niko drugi; toliko je svoj, da ne liči ni na koga; bio je ružan izvana, ali se molio bogu da bude lep iznutra.Đ. Š.

O životu i delu Sokrata saznajemo iz nekoliko izvora. Hronološki, naš poznavalac M. Djurić navodi sledeće izvore: 1. Atička komedija Sokratova vremena, koju predstavljaju Eupolid, Telekid, Kalija, Kratin, Amipsija, Aristofan. 2.Odlomci iz dijaloga Eshina iz Stefa, Sokratova učenika. 3.Platonovi spisi. 4.Ksenofontovi spisi. 5.Arestotelovi spisi, ali samo za Sokratovu doktrinu.

Sokrat, simbol helenske filozofije, najinteresantnija figura filozofije (Hegel), rođen je u Alopeki nedaleko od Atine od oca vajara i majke babice, što će opredeliti u početku njegov poziv. Sam Sokrat je u vajarstvu pokazao izvanrednu umešnost tako da je njegovo delo “Odevene Harite” dugo vremena krasilo Akropolj. Međutim, umešnost vajarskog zanata napušta onog trena kada je “osetio božiji poziv u sebi – a to je bilo u početku peloponeskog rata – Sokrat je zapustio i kuću i domaću privredu”, posvetivši se borbi protiv racionalističkog skepticizma i individualističkog subjektivizma sofista. Taj unutršnji glas, to nešto božansko i demonsko će poslužiti njegovim protivnicima da ga optuže i izreknu najstrožu smrtnu kaznu. Ta optužba je rezultat početka ekonomskog, političkog, kulturnog raspada Atine, pa je po već oprobanom receptu optužen Sokrat da “krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i ono što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge uči isto”, na koncu Sokrat je “kriv što kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga bića demonska”.

Sud je brojao 501. sudiju, a tužioci su bili tragičar Melet, kožar i atinski bogataš Anit i retor Likon. U tom kontekstu želim da predstavim neke od najznačajnijih delova govora Sokrata koji na najeklatantniji način prestavljaju značaj odbarane Sokrata a u isto vreme pokazuju svu raskošnost misli i prestavljaju pokazatelj kako je Sokrat od optuženog postao tužilac sa “samosvešću čoveka koji se klanja samo istini i sa uverenjem da je pravda na njegovoj strain”. I zaista, od 501 sudije 281. sudija je reklo: “kriv je”, a 220 da nije kriv. Trebalo, je dakle, 31. glas za Sokrata i on bi bio slobodan čovek. Kada istupate sa pozicije prava i pravde onda nikakve optužbe nemaju smisla, prosto “padaju u vodu”. Ovi delovi govora pokazuju da je Sokrat zapravo svojim životom, a potom i svojom smrću potvrdio ubeđenje da je filozofija veština umiranja i da se mudar čovek ne treba bojati smrti, uostalom smrt je bio njegov izbor.

Dosledan, kakav je bio, popiće otrov od kukute dokazujući da je radio za dobrobit svih građana, da se pokoravao božanskim i ljudskim zakonima zakonima, a da će oni koji su ga optužili život provesti u sramoti: “Za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti. Ali već je vreme da odlazim – ja u smrt, a vi u život, a ko od nas ide boljem spasenju, to niko osim boga ne zna”.

Naravno, njegove reči su se potvrdile u stvarnosti. Uvidevši kakav su zločin načinili nad duhom kakav je bio Sokrat, Atinjani su u znak žalosti zatvorili sve trgove, tužioce, Anita i Likona, proterali a Mileta osudili na smrt. Nažalost, sustignuta kazna je isuviše mala da bi bila adekvatna nadoknada za onaj gubitak kome su ovi “tirani” ljudkse misli doprineli. Da završim lapidarnim mislima Đ. Šušnjića koji će povodom života Sokratovog zapisati: Živeo je spartanski jednostavan, ali nadasve osmišljen život: neosmišljen život nije ni vredno živeti! Odavno je prestao biti osoba, jer se ovekovečio u obliku ideala filozofa; prestao je biti čovek i postao je mit; živeo je u svetu, ali ne svetovnim životom; svoju istinu nije samo logički dokazivao, on ju je živeo.

(Branko Milić)

 

 

 

 

 

 

 

ODBRANA SOKRATOVA

Od onoga zašto su me prvašnji tužioci tužili to može biti dovoljna odbrana pred vama. A od Meleta, onoga poštenjaka i prijatelja otadžbine, kako on sebe zove, i od onih docnijih tužilaca, pokušaću da se sada branim. Da čujemo opet, kao da su to sasvim novi tužioci, ponovo i njihovu optužbu! A ona glasi ovako nekako: “Sokrat je kriv što, kaže, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska.” Eto, to je predmet te optužbe! Ispitajmo sada svaku pojedinu tačku te optužbe! Kaže, pre svega, da sam kriv što kvarim omladinu. A ja, građani atinski, izjavljujem da krivo radi Melet kad od ozbiljne stvari pravi šalu, tj. lakoumno vuče na sud svoje sugrađane, pretvarajući se da se ozbiljno stara za stvari za koje se on zaista nikada nimalo nije brinuo. A da stvar tako stoji, potrudiću se da i vama dokažem.[…]

Sokrat: Ovamo, dakle, Melete, pa odgovori nije li ti mnogo stalo do toga da omladina bude što bolja?

Melet: Meni bar jeste.

Sokrat: Pa hajde kaži sada ovde pred sudijama ko je čini boljom! Ti to svakako znaš kad vodiš brigu o njoj. Pronašao si u meni, kao što kažeš, onoga koji je kvari, pa me dovodiš pred sudije i tužiš; ali hajde pomeni i onoga ko je čini boljom, pa pokaži sudijama ko je taj! Vidiš, Melete, ti ćutiš i ne umeš ništa reći? Pa zar ti se ne čini da je to sramota i dovoljan dokaz za moju tvrdnju da ti to nimalo nije bilo na srcu? Nego reci, dragoviću moj, ko je čini boljom?

Melet: Zakoni.

Sokrat: Ali ne pitam te za to, prijatelju moj, nego koji je to čovek – koji, pre svega, baš i to mora da zna, zakone.

Melet: To su ovi ovde, Sokrate, sudije.

Sokrat: Kako kažeš, Melete? Ovi su sposobni da omladinu vaspitaju i da je boljom čine?

Melet: Svakako.

Sokrat: Zar svi ili samo jedan od njih mogu, a drugi ne?

Melet: Svi.

Sokrat: Tako mi Here, dobro govoriš! I pominješ veliko obilje dobrih vaspitača! A šta onda? Da li je i ovi slušaoci čine boljom ili ne?

Melet: I oni!

Sokrat: A šta kažeš za savetnike

Melet: I savetnici!

Sokrat: Onda, Melet, možda kvare omladinu oni u skupštini, skupštinari (eklesijasti) Ili se i oni staraju za njeno vaspitanje?

Melet: I oni!

Sokrat: Prema tome, izgleda, svi se Atinjani staraju da omladina bude dobra i valjana osim mene: samo je ja jedini kvarim. Tako li kažeš?

Melet: Sasvim odlučno to kažem.

Sokrat: Time si me osudio na golemu nevolju! Ali odgovori mi na ovo pitanje: da li je po tvom shvatanju i s konjima tako? Da li svi ljudi čine konje boljima, a samo jedan ima što ih kvari? Ili važi ono što je potpuno protivno tome: tj. ima jedan koji ume da ih čini boljima, ili ih je veoma malo, i to su konjari, dok ih većina, ako je oko njih i služi se njima, kvari? Ne biva li tako, Melete, ne samo sa konjima nego i sa svima ostalim stvorenjima? Razume se, nesumnjivo je tako, pa potvrdili vi to, ti i Anit, ili ne potvrdili. Ta bila bi to i neka golema sreća za omladinu ako je samo jedan kvari, a svi drugi joj koriste. Ali, Melete, ti dovoljno pokazuješ da se nikada nisi starao za omladinu, i očevidno odaješ svoju lakoumnost kad ti ništa nije stalo do onoga radi čega me na sud vodiš.[…]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Osim toga, kaži nam, tako ti Diva, Melete, da li je bolje živeti među čestitim građanima ili među rđavim? Odgovori, prijatelju, to nije nimalo teško pitanje! Zar ne čine rđavi nekakvo zlo onima što su im uvek najbliži, a dobri nekakvo dobro?

Melet: Svakako.

Sokrat: Ima li, dakle, koga ko bi više voleo da mu bližnji škode, negoli da mu koriste? Odgovori, dragoviću moj! Ta i zakon naređuje da odgovaraš. Ima li koga ko želi da mu se škodi?

Melet: Nema.

Sokrat: Eto, dakle, goniš li ti mene ovamo zato što ja namerno ili nenamerno kvarim omladinu i gorom je činim?

Melet: Ja bar zato što namerno kvariš.

Sokrat: Pa šta, Melete? Toliko si ti u svojim mladim godinama mudriji od mene u ovim starim godinama da si uvideo da zli uvek prave nekakvo zlo svojima najbližima, a dobri dobro, a ja sam, evo, zagrezao u još dublje neznanje da ne znam ni to da ću, učinim li koga rđavim u svom sobraćanju s njim, dospeti u opasnost da se moram bojati da kakvo zlo ne dočekam od njega? Pa toj tolikoj bedi da se izlažem namerno, kao ti što kažeš? To ti ne verujem, Melete, a mislim da ne veruje nijedan drugi čovek; nego, ili ja uopšte ne kvarim omladinu, ili ako je kvarim, kvarim je nenamerno, tako da ti u obadva slučaja lažeš. A ako je kvarim nenai lerno, onda zakon traži da se za takve nenameravane grehe čc vek ne dovodi ovamo pred sud, nego se nasamo uzme, obaveštava i opominje. Očevidno je da ću, ako budem obavešten, prestati da činim ono što nenamerno činim. A ti si se izmakao i nisi hteo da se sa mnom sastaneš i da me obavestiš; mesto toga, ti me vodiš ovamo pred sud, kuda se po zakonu vode oni koje treba kazniti, a ne oni koje treba poučiti.[…]

Nego, građani atinski, to je već očevidno da Meletu, kao što rekoh, nije bilo do tih stvari ni mnogo ni malo stalo. Ali ipak nam objasni, Melete, kako ja po tvom mišljenju kvarim omladinu? Ili je očevidno da po optužbi koju si podneo kvarim tako što je učim da ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska? Ne kažeš li da je kvarim takvim učenjem.

Melet: Sasvim odlučno to kažem.

Sokrat: Tako ti baš tih bogova, Melete, o kojima je sada govor, reci još jasnije i meni i ovim ljudima ovde! Jer, ja ne mogu da shvatim: tvrdiš li ti da ja omladinu učim da veruje da ima nekih bogova, tako da prema tome i sam verujem u bogove, i da zato nisam potpun bezbožac, i da nisam po tome krivac, ali opet da ne verujem u one bogove u koje veruje država nego u druge, i da li je to, tj. verovanje u druge bogove, ono za što me ti tužiš; ili tvrdiš da ja uopšte ni sam ne verujem u bogove i da to svoje neverovanje kao učitelj prenosim na druge?

Melet: Ja tvrdim to poslednje: ti uopšte ne veruješ u bogove.

Sokrat: Čudnovati Melete, šta hoćeš s tom tvrdnjom? Ja, dakle, ne verujem ni za Sunce ni za Mesec da su bogovi, kao što veruju ostali ljudi?

Melet: Tako je, Diva mi, ljudi sudije, jer kaže da je Sunce kamen, a Mesec da je zemlja?

Sokrat: Ti misliš Anaksagoru da optužiš, dragi Melete, i tako malo držiš do sudi ja i misliš da su oni toliko nepismeni da ne znaju da su spisi Anaksagore Klazomenjanina puni takvih izjava? Pa i omladina, dakle, uči od mene tu mudrost koju može ponekad, ako je veoma skupa, da kupi kod igrališta za jednu drahmu, da onda ismejava Sokrata, ako on tu mudrost sebi prisvaja, pogotovo kad je tako čudnovata? Nego, tako ti Diva, zar se tebi zaista tako čini da ja poričem boga?

Melet: Tako je, Diva mi, ti ga potpuno poričeš!

Sokrat: To ti, Melete, niko ne veruje, a kako se meni čini, ti to ne veruješ ni sam sebi. Jer, meni izgleda, građani atinski, da je on i suviše besan i neobuzdan, pa je i podrieo ovu tužbu iz nekoga besa, i neobuzdanosti, i neobazrivosti mladalačke. Naliči mi na nekoga ko sastavlja zagonetku, pa hoće da pravi ogled: »Hoće li Sokrat, ona mudračina, moći opaziti da se ja šalim i da sam sebi protivrečim ili ću njega i ostale slušaoee prevariti?« Jer, ovaj tužilac kao da sam protivreči svojim tvrdnjama u tužbi, kao kad bi kazao: “Sokrat je kriv ne što ne veruje u bogove, nego što veruju u bogove”. A to je posao onoga koji se šali. Pa sada, građani atinski, razmotrite sa mnom po čemu ja mislim da on tako govori. Ti nam odgovaraj, Melete, a vi, kao što vas u početku zamolih, vodite računa o “tome da se ne bunite ako budem na svoj uobičajeni način govorio! Ima li koga od ljudi, Melete, koji veruje da ima ljudskih osobina, a ne veruje da ima ljudi? Neka odgovara, ljudi, i neka ne viče ovo pa ovo! Ima li koga ko ne veruje u konje, a veruje da ima konjskih osobina? Ili ne veruje da ima svirača, a veruje u sviračke osobine? Nema toga, predobri čoveče! Ako ti ne želiš da odgovaraš, onda ja to saopštavam tebi i ostalima koji su ovde. Ali mi odgovori bar na ono što posle toga sleduje: ima li koga ko veruje da ima demonskih osobina, a ne veruje u demone?

Melet: Nema ga.

Sokrat: Koliko si ugodio stvari kad si jedva jedared odgovorio, i ako samo iz poštovanja prema sudijama. Dakle, ne tvrdiš li da verujem u demonska bića, ili nova ili stara, i da to učim? Na svaki način, u demonska bića verujem prema tvojoj izjavi, a to si ti u tužbi i zakletvom potvrdio. A verujem li u demonska bića, onda je neminovno potrebno da i u demone verujem. Ne stoji li tako? Ta stoji! Uzimam da si saglasan s tim kad ne odgovaraš. A ne smatramo li demone zaista za bogove ili za decu božju? Tvrdiš li to ili ne?

Melet: Svakako.

Sokrat: Dakle, ako već verujem u demone, kao što ti kažeš, pa ako su demoni neka vrsta bogova, onda bi to bilo ono što ja tvrdim, tj. da ti postavljaš zagonetku i šalu zamećeš kad kažeš da ja ne verujem u bogove, a onda opet da verujem kad već eto u demone verujem. A ako opet stoji da su demoni deca božja, nekakva vanbračna, ili od nimfa ili od drugih kakvih žena, a i govore da su od njih, — ko bi onda od ljudi verovao da ima dece božje, a da bogova nema. To bi isto tako bilo besmisleno kao kad bi ko verovao da ima mladunčadi od konja i magarica, i to je maždžad, a ne bi verovao da ima konja i magarica. Nego, Melete, ti si svakako podneo tužbu da nas iskušavaš, ili nisi znao kakvu bi mi istinsku krivicu natovario. A da bi ti ma koga ko samo malo pameti ima mogao ubediti da će jedan isti čovek, s jedne strane, verovati u demonska i božanska bića, a, s druge strane, ne verovati ni u demone, ni u bogove, ni u heroje, to nije nikako moguće.[…]

Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili. A upravo njima kažem i ovo: »Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni.   Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve udbia j poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Imas i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor i star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže – nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.”[…]

A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem.Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.”

(Platon, Odbrana Sokratova, 151-157)

 

Blog na WordPress.com.

Gore ↑