FRIDRIH NIČE – izvod iz dela (Tako je govorio Zaratustra)


FRIDRIH NIČE – izvod iz dela (Tako je govorio Zaratustra)

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

2 Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

3. Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.[…]

O ljubavi prema bližnjem

Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud čovek: »Općenje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema.« Jedan ide k bližnjem da bi našao sebe, drugi ide što bi se rado sam izgubio. Vaša rđava ljubav prema vama samima čini vam samoću tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vašu ljubav prema bližnjem; i čim vas je pet na okupu uvek neko šesti mora da umre. Ne volim ja ni vaše slave: ima vam tu odviše glumaca, a i gledaoci drže se često kao da su glumci. Ne učim vas bližnjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predosećaj za natčoveka. Učim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste sunđer ako hoćete da vas voli prepuno srce. Učim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, – prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao što u njemu može svet da se razvije, tako može i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz slučaja. Budućnost, i ono što je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voliš natčoveka kao uzrok sebe. Draga braćo, ne velim vam da volite bližnje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.

Tako je govorio Zaratustra.[…]

O slobodnoj smrti

Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! – To ja velim izlišnima. Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili kako se slave najlepše slave.       Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika.              I, iz poštovanja prema meni i prema nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa đa strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja!           On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao!  Ali još nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život.        Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vaše duše.Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom.                         I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu!        I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!

Tako je govorio Zaratustra.[…]

O sveštenicima

Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al’ i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]

U zemlju obrazovanja

Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]

Ozdravljenik

1.Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – ha! Pusti! Haha!  – Gad, gad, gad – teško meni!

2.Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše. […]

O višem čoveku

1. Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki, čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od tržišta!

2. Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi.

3. Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogošta što mi uliva ljubav i nade. Što ste prezirali, o vi viši ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki poštovatelji. Što ste očajavali, to je umnogom pogledu za poštovanje. Jer vi ne htedoste učiti kako da se podajete, ne htedoste se učiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdržavanje i uzimanje u pamet i vrednoću i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. Što je god od roda ženskog, štogod vodi poreklo od roda služinačkog, i naročito ona mešavina – pűčina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom čovekova – o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i neće da stane: »kako se odražava čovek, najbolje, najduže najprijatnije?« I time – su oni danas gospodari. Te današnje gospodare prevladajte mi, o braćo moja, – te male ljude: oni su najveća opasnost za natčoveka! Savladajte mi, o vi viši ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k’o zrno peska sitne obziriće, sav taj komešaj mravinjački, to bedno samouživanje, tu »sreću najviše njih«! – A bolje je da očajavate nego da se pokorite. Zaista vam kažem, ja vas stoga volim što ne umete da živite danas, vi viši ljudi! Jer na taj način vi živite – ponajbolje!

4. Da li imate hrabrosti, o braćo moja? Da li ste srčani? Ne hrabrosti pred svedocima, već pustinjačke i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne duše, mazge, slepci, pijani – nisu za mene srčani. Srca ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, – koji bakandžama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti.

5. »Čovek je zao« – tako su govorili tešeći me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas još bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga čovekova. »čovek mora postati bolji i gori« – tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji. Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima.

6. O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno, što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa čega sam ja patio.

7. Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem: nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje. Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove!

8. Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovači lažnog novca, i glumci: – dok ne postanu najzad lažni pred samima sobom, razroki, premazane crvotočine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izvešanim vrlinama, bleštavim lažnim delima. Budite u tome veoma pažljivi, vi viši ljudi! Ništa mi se naime ne čini danas dragocenije i ređe nego poštenje. Zar današnjica ne pripada pučini? A pučina ne zna šta je veliko šta malo, šta pravo, šta pošteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek laže.

9. Imajte danas dosta nepoverenja, vi viši ljudi, vi srčani! vi srdačni i prostodušni! Pa držite u tajnosti razloge svoje! Jer današnjica pripada pučini. Ono u što je pučina nekad naučila da veruje bez razloga, ko bi još mogao to razlozima – oboriti? Na tržištu se ubeđuje rukama. Jer prema razlozima pučina je nepoverljiva. Ako tu slučajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: »kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani?« Čuvajte se i od naučnika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isušene oči, pred njima svaka ptica leži očerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lažu: ali nemoć za laganje ne znači još ni blizu što i ljubav za istinom! Čuvajte se! Nemanje groznice ne znači još ni bilizu što i saznanje! Ohlađenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da laže, ne zna šta je istina.

10. Ako hoćete visoko da dospete, trebaju vam vaše rođene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tuđa leđa niti na tuđu glavu! Šta, ti si se popeo na ata? I jašeš brže-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigneš k cilju svome, kad skočiš sa ata svog: na rođenom visu svom, viši čoveče, – ti ćeš se spotaći?

11. Vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Žena je trudna samo za svoje rođeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam koješta govore! Ko je to, vaš bližnji? Zar vi radite »za bližnjeg«, – valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga »za« vi stvaraoci baš vrlina vaša traži da ništa ne činite »za« i »zbog« i »stog«. Začepite uši svoje da ne čujete takve lažne male reči. To »za bližnjeg«, to je vrlina samo malih ljudi: među njima se čuje »jedan kao drugi« i »ruka ruku mije«. – oni nemaju ni prava ni snage za vašu samoživost! Usamoživosti vašoj, stvaraoci, leži smotrenost i proviđenje onih koji su trudni! Što niko još nije smotrio i provideo, plod: njega štiti i štedi i gaji svekolika ljubav vaša. Onde gde je svekolika ljubav vaša, kod deteta vašeg, tu je I svekolika vrlina vaša! Delo vaše, volja vaša je vaš »bližnji«: ne dajte da vas nagovore na lažne vrednosti!

12. O vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je nečist. Pitajte žene: ne porađaju se one od zadovoljstva. Od bola kakoću kokoši i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogošta nečisto. To je zato što ste se morali porađati. Novo dete: o, koliko nove nečistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere dušu svoju!

13. Ne budite vrli više nego što vam dopušta snaga vaša! I ne ištite ništa od sebe što nije verovatno da možete postići! Gazite u stope kojima je išla još vrlina otaca vaših! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaših? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u čemu su bili gresi otaca vaših, u tome ne treba vi da hoćete da budete sveci! Šta bi to bilo, kad bi onaj čiji su oci terali blud sa ženama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj tražio od sebe da ostane čedan? To bi bila ludost! Mnogo je već, zaista vam kažem, od takvoga, ako nema više od jedne ili dve ili tri žene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: »Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i svinje.

14. Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami – promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je čovek promašen: tim bolje, samo napred!

15. Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama – čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade.

16. Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče: »Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi: inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka!

17. Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi!

18. Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji maše svima pticama, spreman na let smišljen, blaženo -lakomislen: – Zaratustra pretkazivač, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sâm ovenčao takvom krunom!

19. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: dubite i na glavi! Ima i u sreći tromih žvotinja sa glomaznim nogama odmalena. Čudno je gledati ih kako se muče, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sreće nego lud od nesreće, bolje je glamazno igrati nego ići bogalj. Naučite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, – i najgora stvar ima dobre noge za igranje: naučite dakle već jednom sami sebe, o vi viši ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se već jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja pučinskog! O, kako mi žalosni izgledaju danas ti pajaci pučine! A današnjica pripada pučini.

20. Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih pećina svojih: hoće da igra kako sâm sebi zviždi, mora drhću i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj što daje krila magarcima, što muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve što je od danas, i za sve što je pučina, – – koji je dušman bodljikama i bockavim glavicama, i svima svelima listićima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po močvarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz pučine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oči svima zloslutnicima i sušićavima! O vi viši ljudi, vaše je najveće zlo: što svi vi niste naučili igrati kao što treba igrati – igrati preko sebe samih! Šta je stalo do toga što ste promašeni! Koliko ima još što se može domašiti! Naučite već jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaša, o vi dobri igrači, u vis sve više! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od ruža: vama, braćo moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi viši ljudi, naučite mi se – smejati!

(Fridrih Niče,Tako je govorio Zaratustra, 7/12/68/70/209/214/274/283, Novosti, Beograd, 2005) 

FRIDRIH NIČE (život i delo)


FILOZOFIJA FRIDRIHA NIČEA Fridrih Niče je svakako jedan od najpoznati-jih filozofa uopšte, a druge polovine XIX ve­ka napose. Njegova dela prevođena su na mnoge jezike pa i na naš. (Tako je kod nas prevedeno: Volja za moć, Evo čoveka, Sumrak idola, Tako je govorno Zaratustra). Ničeova filozofija je ima­la znatnog uticaja već za njegova života, a za ne-koliko decenija posle njegove smrti, sa pojavom i razvojem nemačkog fašizma (kao kulturnog i po-litičkog pokreta) taj uticaj je doveo do vrlo krupnih praktičnih posledica. Čak su i sami vođi nacional-socijalizma, kao naprimer, Rozenberg, izrično ubrajali Ničea u idejne osnivače njihova pokreta, a Hitler je podvukao srodništvo između fašizma i Ničeove filozofije i na taj način što je 1943 godine, prilikom sloma fašističke Italije pod udarcima saveznika, poslao Musoliniju, za utehu i ohrabrenje, Niče­ova dela u zlatnom povezu. Drugi jedan, manje po­znati, nacional-socijalist, V. Mathisen napisao je 1941 godine da se »nova, mlada (tj. nacional-socijalistička — V. P.) Nemačka može s radošću poveriti ovom svom najusamljenijem prvoborcu«.Ovakvih izričnih svojatanja Ničea od strane nemačkih fašista, dakle pretstavnikajedne krajnje nazadne i nečovečne ideologije i pokreta, mogli bismo navesti još mnogo. Među-tim, iako su fašisti, pa i pretstavnici raznih militarističkih shvatanja, potpuno određeno i odlučno smatrali Ničea svojim prethodnikom, ipak je i rani je poeto j alo, a i danas postoji, mišljenje da je Ničeova filozofija u suštini slobodoumna, iz čega bi izlazilo da ni fašisti ni drugi reakcionari nisu imali pravo kad susvojatali njenog tvorca. Slična shvatanja mogu se naći i kod tako velikih humanističkih, naprednih pisaca kao što su Romen Rolan i Tomas Man. Ona se mogu sresti i tsod nas, istina samo rečena, ali ne obrazložena. U Americi ih danas naročito zastupa V. A. Kaufman. Zato ćemo mi u ovom kratkom radu o Ničeovoj filozofiji pokušati da odgovorimo na pitanje koje je od ova dva shva-tanja Ničea opravdano. To pitanje ima dosta krupan značaj i zbog toga što je Niče, kao što reko-smo, dosta prevođen kod nas, što po pravilu piše vrlo slikovito i živo, dajući ponekad veoma zanimljiva i duboka zapažanja, a što može da stvori pogrešnu sliku o vrednosti,karakteru i smislu njegove filozofije ako se previdi ili nedovoljno jasno sagleda njena osnovna, suštinska misao i težnja. Ovaj zadatak mi ćemo, u ovoj prilici i na ovom mestu, izvršiti ograničavajući ga na samostalnu analizu Ničeovih dela i njegovih uticaja, iz čega ćemo izvući zaključakovrednosti pomenutih mišljenja, ne ulazeći posebno u njihovu analizu. Ali da kažemo prvo nekoliko reči o Ničeovom životu. Niče se rodio 15 oktobra 1844 godine blizu Lajpciga, u Nemačkoj. Posle završene srednje škole studirao je na univerzitetu u Bonu i Lajpcigu. U Lajpcigu se upoznao sa poznatim muzičarom Rihardom Vagnerom, prema kojem je dugo gajio divljenje, ali se s njime kasnije sasvim razišao, naročito otkad se Vagner izjasnio za hrišćanstvo. U studijama filologije, pa i studijama uopšte, Niče je pokazao izvanredne uspehe, tako da je 1869 godine, dakle sa 24 godine života, bio pozvan za vanrednog profesora na univerzitet u Bazelu. Ovde se družio s čuvenim istoričarom kulture J. Burkhartom, a posećivao je i familiju Vagner. U nemačko-francuskom ratu 870-71 godine učestvovao je kao bolničar. Uskoro, 1873 godine, počinje Ničeova bolest, prvenstveno nervno-psihičke prirode, koja ga pra­ti, često se pojačavajući i otežavajući mu svaki rad, sve do smrti. Pa ipak, on je, zahvaljujući velikim naporima i izvanrednoj duhovnoj snazi svojoj, uspijevao da intenzivno radi i stvara sve do 1889 godine, kada je dobio jedan teški nervni slom, posle kojega je proživio u duhovnoj tami sve do 25 avgusta 1900 godine. Tada je okončao i njegov telesni, patnički život. Niče je, kao uostalom i svaki drugi mislilac, prošao izvesne etape u svom duhovnom i naučno-filozofskom razvoju. Glavne svoje misli, bitne ide je kojima je izvršio vrlo moćan uticaj i na koje se obično misli kad se govori o Ničeovoj filozofiji, on je naročito razvio u poslednjoj etapi svoga razvoja, koja traje od 1882 do 1889 go­dine. U ovoj etapi piše svoja čuvena dela kao što su: Tako je govorio Zaratustra, S one strane dobra i zla, Prilog genealogiji morala, Sumrak idola, Antihrist, Volja za moć i neka druga manja dela. Neka od Ničeovih glavnih shvatanjakao što je, naprimer, ono o volji za moć kao suštini čoveka i sveta, zatim njegov relativizam i skepticizam u pogledu istine sretaju se već i ranije, dokazujući time i jedinstvo u njegovom pogledu na svet i čoveka. (Prvo, glavno Ničeovo shvatanje o volji za moć začelo se kod Ničea u momentu kada je 1870 godine posmatrao nemačke trupe u pohodu protiv Francuske — činjenica koja karakteristično ukazuje na pozadinu i smisao njegove filozofije uopšte). No pošto je sve ono što bitno karakteriše Ničea razvijeno tek u trećoj etapi i može se tu naći, to he se i naš prikaz u ovoj prilici osloniti i pretežno ograničiti na misli i na dela koja potiču iz ovog vremena. Tim mislima je Niče pokušao da odgovsri na velike, goruće probleme svoga vremena. On je tipičan primer baš aktuelnog filozofa, tj. onoga koji, mada živi dosta usamljeno, ne bavi se nekim posebnim i »nadvremenim«, večnim i samo čisto teoriskim problemima, već baš problemima svoga vremena, i to naročito onima koji su društveno-političke i etičke prirode. Štaviše, on je svoja mišljenja o teoriskim problemima, kao što je pitanje šta čini suštinu sveta, gde je poreklo i kolika je vrednost ljudskog saznanja itd., podređivao svom stavu u pitanjima prakse i praktične filozofije, tj. pitanjima kako treba voditi život društva i čoveka. Osim toga, on je takam svoj stav, koji nije usamljen, oglašavao za neizbežan stav svakog filozofa, smatrajući da je mišljenje o čisto teorijskim i metafizičkim pitanjima uvek određeno nekim pobudama koje nisu logičke prirode. »I iza logike, veli Niče, njene prividne samostalnosti kretanja stoje vrednosne procene, jasnije rečeno fiziološki zahtevi za održanjem jedne određene vrete života«. Koji su to krupni društveno-politički i moralni problemi Ničeova vremena i njegove sredine? Niče se formira i intenzivno stvara u vreme nemačko-francuskog rata 1870-71 godine i dve decenije docnije. A to je ona epoha u kojoj treba podvući pre svega činjenicu da se Nemačka, rosle pobede u ratu s Francuskom, naglo razvija u veoma snažnu ekonomsku i vojničku silu i baca u zasenak Francusku a takmiči se sa Engleskom, razvijajući svoje imperijalističke pretenzije i planove. No ovo je uopšte vreme kada se kapitalizam pretvara u imperijalizam, tj. u vezi sa mnogim promenama u proizvodnji postepeno prelazi iz faze slobodne konkurencije u monopolističku, u kojoj se stvaraju krupni trustovi i monopoli. Ovi monopoli i trustovi teže ka dominaciji, gospodarenju u svetu, što nužno dovodi do agresivne, imperijalističke politike kapitalista. Ali ovo je i vreme kada se već vrlo jasno ispoljila i oblikovala ona druga sna­ga, koja ima da učini kraj imperijalizmu i ratovima, a to je radnička klasa. Njen herojski pod­vig u Parizu 1871 godine, Pariska komuna, uplašio je kapitaliste i pokazao im da se ta snaga više ne može zanemarivati. Tako je stara, libe­ralna kapitalistička Evropa izgubila svoju relativnu stabilnost i našla se pred novim putevima: jednim koji je vodio u imperijalizam, i drugim koji je označavao revolucionarni pokret radničke klase, pokret za ne samo politička, već i ekonomska prava i stvarnu demokratiju, za socijalizam. Fridrih Niče će se izričito opredeliti i protiv liberalne demokratije i protiv socia­lizma; a da li se time stvarno izjasnio za imperijalistički kapitalizam, to ćemo sada videti iz analize njegova stava u filozofskim pitanjima. Taj stav Niče ni je izrazno u obliku podrobno razrađenog sistema. Njegova dela pisana su u kratkim odeljcima i aforizmima, odnosno izrekama; ali on je ipak ne samo dodirnuo, već sestvarno vrlo jasno i opširno izrazio o svim bitnim pitanjima na koja ima da odgovori jedan filozofski sistem, dajući tako najopštiju osnovu svojim društveno-političkim i etičkim shvatanjima. Pođimo od pitanja osnovnih odlika sveta. Tu Niče stoji dosta blizu starom grčkom filozofu Heraklitu, koji je isticao da je svet u neprestanom menjanju, procesu. Niče takođe ima u osnovi svog pogleda na svet baš ovo uviđanje, promenljivosti svega. Ali dok je Heraklit isti­cao da se svo to neprestano zbivanje i menanje ipak odvija prema izvesnim zakonima (svet je, veli on, večno živi oganj koji se zakonito pali i zakonito gasi), Niče će podvrći oštroj kri­tici sve naše pojmove o zakonitosti, nužnosti, kao i sve one opšte pojmove kojima obuhvatamo stvarnost, uvek složenu iz pojedinačnih, individualnih stvari. Mi, naprimer, imamo pojmove roda, vrete i smatramo da oni zaista izražavajuj nešto relativno stalno i opšte u grupama sličnih bića ili stvari i da preko tih i sličnih pojmova saznajemo stvarnost dublje, suštinskije, da saznajemo bitnost sveta koja se nalazi u masi pojedinačnosti. Za Ničea, međutim, svi ti pojmovi, kao i pojmovi zakona, cilja i slično suisključivo naša, ljudska tvorevina, koja je nastala iz naših potreba snalaženja u svetu, te prema tome ne mogu odražavati i ne odražavaju neki istinski svet. No, evoda navedemo jednomesto iz samog Ničea koje vrlo sažeto formuliše sve ove misli i bitno karakteriše Ničeova teorijsko-saznajna shvatanja. »Oblik se smatra nečim trajnim i stoga odveće vrednosti; ali oblik smo mi jednostavno izmislili (kursiv je moj — V.P.); i ma koliko puta »isti oblik bio dostignut«, to ne znači da je to uistinu isti oblik — jer se uvek javlja nešto novo i samo mi, koji poredimo, računamo to novo sa starim, ukoliko liči na staro, pridajući im jedinstvo »oblika«. Kao da se ima postići izvestan tip koji je u planu i prirodi procesa …«   »Mi ne smemo — veli Niče — našu nuždu za stvaranjem pojmova, rodova, forma, ciljeva, zakona (»svet identičnih slučajeva«) shvatiti kao da smo u položaju da konstruišemo istinski svet pomoću njih; nego kao nužnost da podesimo svet tako da u njemu naš život bude mogućan: — mi time stvaramo svet koji možemo opredeliti za sebe, proučiti, uprostiti, pojmiti itd… « Iz navedenog mesta je potpuno jasno da Niče ne samo upozorava na činjenicu da su naši pojmovi i subjektivne, ljudske tvorevine, svrhovito oblikovane da se pomoću njih snađemo u životu i svetu, pa usled toga i ne mogu biti nekakve neposredno i apsolutno objektivne slike stvarnosti (a u naglašavanju ove činjenice leži pozi­tivna strana njegove kritike saznanja); ne, on ide i dalje pa apsolutizuje subjektivni karakter saznanja i njegovu ulogu sredstva, poričući mu funkciju objektivnog odražavanja suštine sve­ta. Tako on nužno pada u teorijsko-saznajni agnosticizam i relativizam. Ovo se vidi i iz njegovog shvatanja zakonistosti i uzročnosti kao i ostalih kategorija i opštih pojmova pomoću kojih shvatamo stvarnost kao zakonitu, povezanu celinu. On će, naprimer,opravdano i duhovito primetiti da u uobičajenom shvatanju postoji nekritičko odvajanje zakona po kojim se nešto zbiva kao neke bitnosti koja postoji nad i pored onoga što se zbiva; ali ne na drugim mestima sve te kategorije koje mi primenjujemo na svet idealistički odrediti kao nešto isključivo naše, što ne bi bilo opredeljeno od objekta. »Naša subjektivna nužnost, veli Niče, da verujemo u logiku samo izražava da mi, duto pre nego što nam je logika ušla u svest, nismo ništa drugo radili nego unosili njene postulate u zbivanje: sada je nalazimo u zbivanju — mi više ne možemo drukčije — i rado bi da verujemo da ova nužda krije u sebi nešto od »istine«. Mi smo ti koji smo stvorili »stvar«, »istu stvar«, subjekt, atribut, akciju, objekt, supstanciju, oblik, pošto smo otišli do krajnje granice sa izjednačavanjem i uprošćavanjem stvari. Svet nam se čini logičan, jer smo ga mi najpre logicizirali«. Nema, dakle, logičnosti u prirodi, u svetu, već smo mi ti koji je tamo unosimo, pa i ono reda što tamo nađemo proizvod je slučaja. »Vasiona je,carstvo velike gluposti«, kaže Br. Petronijević lepo formulišući Ničeovu misao, »pa ako u njoj ima delova logički sklopljenih, to je tako isto kao kad kakav slep lovac u stotini metakajednom pogodi pticu«.Niče sam izrično podvlači da je zemlja »kao svaka zvezda zev između dva nebića, događaj bez plana, bez razuma, volje ili samosvesti« … Za takav svet se, razumljivo, ne može pretpostaviti ni neki unutrašnji cilj koji bi imao da postigne, niti pak neki predodređeni pravac razvitka, neka uzlazna linija, neki progres koji bi imao da se ostvari. Naprotiv,osnovna odlika i princip prema kojem se u svetu sve dešava jeste princip večnog vraćanja stvari. »Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opeg procvetava, večno protiče godina bića. Sve se slama, i sve se opet sklapa; večno se gradi ista kuća bića. Sve se rastavlja i sve se ponova pozdravlja; večno ostaje sebi veran prsten bića«, veli Niče u Zaratustri. Suštinu ovako shvaćenog sveta ne možemo dakle tražiti i naći u nekakvim zakonitostima i ciljevima kojima bi trebalo da teži svetsko zbivanje, već u zbivanju samolj, koje je uvek pojedinačno i osobeno. A u tome zbivanju uvek imamo ispoljenja sile, moći, odnosno volje za moć. Sve što postoji, izvor je takve težnje, odnosno postoji i vredi koliko te težnje ima. »Moje je mišljenje, veli Niče, da svako specifično telo teži da zagospodari čitavim prostorom i rasprostre svoju silu (svoju volju za moć) i da sve potisne što se opire njegovu rasprostiranju. Ali u tome ono se sudara stalno sa sličnim težnjama drugih tela i završuje time što se usklađuje(»ujedinjuje se«) s onima koja su mu dovoljno srod­na: — tako se onda bore zajedno za moć. I proces se nastavlja« .. Niče, dakle, slično Šopenhaueru, vidi kao suštinsko u svetu volju, težnju. Utoliko pre će onda i u čoveku smatrati za bitno njegove težnje njegovu volju za moć. Drukčije rečeno, Niče će, nasuprot ranije uobičajenom shvatanju da je svest, svesni život ono bitno, istaći primat; prvenstvo nesvesnog, instinktivnog, voljnog dela čovekove psihe. »U poređenju s ogromnim i složenim oprečnim procesom, veli Niče, koji predstavlja celokupni život svakog organizma, njegov svesni svet osećanja, namera, ocena vrednosti pretstavlja mali isečak«. Ovakva shvatanja sadrže nesumnjivo dio istine u toliko da nesvesne i potsvesne pojave igraju zaista značajnu ulogu u životu čoveka, pored svesnih. Međutim, tu činjenicu Niče pre svega preterano naglašava, apsolutizuje i, drugo, pokušava da potceni svest i svesni razvoj u vrednosnom pogledu. Tako postaje glavnim predstvnikom onog iracionalizma tj. filozofije potcenjivanja uloge razuma i u životu i u objašnjavanju sveta, koji će teoriski pripremati teren za fašistički kult »snažne volje« i »zdravih nagona« i u teoriji i u praksi. Tako naprimer on kaže: »Mi nemamo nikakva prava da taj delić svesti postavimo kao cilj i razlog života kaoopšte pojave. Očevidno je da je svest samo još jedno sredstvo više za razvitak i proširenje moći života. Stoga je naivno staviti zadovol­stvo ili duhovnost ili moral, ili ma koju poje­dinu oblast svesti kao najveću vrednost« . . . Na­suprot ovakvom odricanju vrednosti svesti i mo­rala, Niče ističe instinkte, nagone i volju. Štaviše, kod njega možemo čitati i ovakva me­sta: »Životinjske funkcije su načelno bezbroj puta važnije negoli sva lepa stanja duše i vi­sine svesti: ova stanja su suvišak ukoliko nisu potrebna kao oruđa u službi onih životinjskih funkcija. Ceo svesni život, duh i duša, skupasa srcem, skupa sa dobrotom, sa vrlinom: u čijoj se službi nalaze? U službi što veće usavršenosti sredstava (sredstava za ishranu i napredak) glavnih funkcija, iznad svega u službi napretka života«. Dakle, sve moralno i lepo svedeno je samo na ulogu sredstva, a poreknut mu je značaj cilja i vrednosti koja stoji iznad običnih bioloških, vitalnih vrednosti. Mi ćemo malo kasnije,kad bude reč o Ničeovoj etici, videti koliko je ovogledište teorijski pogrešno, a sada možemo istaknuti da je Niče sa ovim merilima koja potcenjuju svest zaista mogao postati prethodnikom fašizma. Nije teško uvideti srodnost između ovakvih Ničeovih misli i fašističkog kulta jake volje, nagona i telesnih kvaliteta »jakih« ličnosti, kojima stvarno nisu smetali ni moralna savest ni lepe osobine duše pri nji-hovoj kratkotrajnoj strahovladi po Evropi. Međutim, pre prelaza na prikaz Ničeovih etičkih i političkih shvatanja valja istaći još i Ničeov stav u problemu istine, tj. po pitanju može li biti objektivne istine. U ovome pogledu kod Ničea nalazimo sasvim jasnih i određenihmesta. Na jednome on kaže: »Lažnost jednog suda još nije prekor protiv tog suda; u ovome možda zvuči naš jezik najčudnovatije. Pitanje je koliko on služi unapređenju života, održavanju života, održavanju vrete, čak odgajivanju vrete; i mi smo načelno skloni da utvrdimo da i najlažniji sudovi … nama su najneophodniji« . .   Šta vidimo iz ovog mesta, koje je inače sasvim u skladu sa malo pre navedenim potcenjivanjem uloge svesti i njene vrednosti u odnosu na nesvesno? Vidimo potpuno podređivanje noj ma istine biološko-praktičnim potrebama, odnosno jedan vulgarni materijalizam i pragmatizam (gledište da istina ima vrednost samo ukoliko je korisna), koji ustvari negira, ruši i pojam istine pa i samog sebe; jer, istina je uvek zna­čila i značiće utvrđivanje nekih odnosa i stanja čije postojanje i formulisanje ne zavisi od toga da li oni nečemu koriste ili ne koriste. Priđe li se tim odnosima i ljudskim saznanju o njima drukčije, tj. podrede li se oni proceni sa stanovišta koristi ili štete makar i po život, onda tu više nema govora o istini. Drugo, biološka i praktična korisnost i svrsishodnost naših saznanja, bar po pravilu, dolazi baš otuda što ona ipak u sebi imaju dio objektivne istine, tj. odražavaju stvarne, objektivne odnose, pa zato i mogu biti korisni. To znači da je Ničeov teorijsko-saznajni relativizam i pragmatizam ipak u osno­vi neodrživ. Ali, Ničea neki njegovi osnovni etičko-politički stavovi navode na to da ovaj relativizam uporno zastupa i da se nađe na istoj nozi sa svima onima koji su podređivali istinu sili i koji svoje stvarno služenje silom oprav­davaju time da je istina i inače, sama po sebi, nemoćna. »Po sebi«, veli Niče, »istina nipošto nije nikakva moć . .. Ona naprotiv mora povući na svoju stranu silu ili se tući na strani sile, inače he uvek propadati. Ovo je sada dovoljno, i suviše dovoljno dokazano«. S ovim smo izneli bar glavne teoriske osno­ve Ničeovih etičko-političkih shvatanja. Ostao nam je još jedan vrlo važan argumenat i osnova kojom Niče obrazlaže svoju etiku, a to su izvesne opšte pojave u prirodi. Ali o tome će biti reči kasnije. Sada da rezimiramo. Imamo, dakle, po Ničeu jedan svet koji nema nikakvog krajnjeg cilja (da ga ima, on bi ga već postigao, veli Niče), te prema tome ni označenog pravda razvitka, svet u kojem je, onda svaki trenutak jednako važan i ne može se podređivati drugome, i u kojem, što je naročito bitno, suštinu svega čini snaga, volja za moć. Iste ove karakteristike pripadaju i čoveku, njegovu životu. Ako se sada zapitamo koje posledice iz ovih opštih shvatanja moraju proizići u gledanju na moral, njih nije teško naslutiti. Ako nema ni­kakvog krajnjeg cilja i smera razvitka, onda ne može biti ni nekih objektivno važećih normi i principa morala, jer se nemaju prema čemu odrediti.A ako je volja za moć suština svega, onda joj treba podrediti i moralne norme. I zaista Niče joj ih i podređuje, pa izgrađuje svoj čuveni imoralizam, tj. jedno shvatanje koje pokušava da potpuno obezvredi dosadašnje norme i dostignuća i da ih zameni — dakle ne produbi, razvije, već baš zameni — nekimnovim pravilima. Ta pravila bi se potpuno razlikovala od dosadašnjih i naročito se konkretizuju u onome što Niče zove natčovekom i njegovim mo­ral om. Da vidimo, prvo kako, u ime čega i sa koliko uspeha Niče kritikuje dosadašnja moralna shvatanja. Pre svega on bi hteo da pokaže nestvarnost, iluzornost morala, odnosno da pokaže da moral­nost nije nikakva samostalna pojava pored drugih životnih pojava koja bi raspolagala sopstvenom energijom i sopstvenom vrednošću. »Moj glavni stav, veli on, je: ne postoje moralni fe­nomeni, nego samo moralna interpretacщa ovih fenomena. Sama ova interpretacija poreklom je iz vanmoralne oblasti«. Na drugome mestu on svoj program u ovoj oblasti vidi na sličan način u tome da pokaže kako je »sve što se hvali kao moralno u suštini jednako sa svim što je nemo­ralno i da je postalo mogućno pomoću nemoralnih sredstava za nemoralne svrhe, kao što je slučaj sa svakim moralnim razvitkom; — i obrnuto, da je sve što je ozloglašeno kao nemoralno, s gledišta ekonomije, više i bitnije, i da razvitak još većeg obilja života neophodno donosi sa sobom i napredak nemorala«. Kako, čime Niče poriče samostalnost, posebnost morala? Na taj način što sve moralne norme i vrline svodi na prirodne odnose i snage, a pre svega na težnju za moć, odnosno na težnju za odbranu od tuđe moći. Tako, po Ničeu vrline tre­ba shvatiti kao obični proizvod prirodnih instinkata, pa je onda, naprimer, pravda izraz že­le za osvetom, a sažaljenje i čovekoljublje su samo izraz seksualnog nagona. A iskrenost, zašto nam se dopada, zašto je cenimo? Zato što iskren čovek, jep mu znamo namere, nije nam opasan, njegova moć nas neće iznenaditi. Iz istog razloga mi cenimo takozvanoga dobrog čoveka, tojest čo­veka blagog, skromnog, ustvari nemoćnog. Takav čovek nam ni je opasan, ne izaziva podozrenje.Uostalom, »taj čovek pun vrlina« za Ničea je ustvari bezživotan čovek, koji nema stvarne i slične snage da ide direktno ka cilju, ka vrednostima koje odlikuju moćnog čoveka. On je dobar, jer nema dovoljno snage da bude zao. On je »i po tome već niža vrsta ljudi jep nije ličnost, nego dobija vrednost po tome što odgovara izvesnoj shemi čoveka, koja je jednom zauvek određena. On nema nikakve nezavisne vrednosti: on se može porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak«. Ali, Niče je naročito nastojao da moralu oduzme svaku uzvišenost i da ga obezvredi preko određivanja njegovog socijalnog porekla i smisla. Jer ko je po Ničeu stvorio sve te moralne ideale humanosti, pravičnosti, altruizma itd. itd.? »Tri sile su, veli on, skrivene iza njih: 1. instinkt stada protiv jakih i nezavisnih; 2. in­stinkt svih stradalnika i siročadi protiv crećnih i 3. instinkt prosečnih protiv izuzetaka«.Ti instinkti ne trpe nikakvu jaku individual­nost, jep osećaju da je opasna. Instinkt stadanaprotiv »dopušta pojedincu da postoji samo kao deo celine, na dobro celine, on mrzi one koji se izdvajaju iz celine« … A ustvari oni, ti mali ljudi, zbijaju se u celine, kao ovce u stada,da bi nekako bili moćniji i da bi se mogli suprotstaviti snažnim ličnostima koje imaju svoje vrednosti, nedostupne čoveku iz stada. Sa svojim zahtevima za jednakošću, čovečnošću itd., oni ustvari hoće da obuzdaju moćne i jake lič­nosti, da ih svedu na svoj nivo, da im nametnu svoju prosečnost kao normu, kao ideal. U suštini i duši, oni cene osobine moćnih, tj silu i moć, odlučnost, hrabrost itd. Ali pošto ih u sebi nemaju, a imaju težnju da se pokažu, ispolje kao vrednost, oni nalaze rešenje ovog nesklada između želja i moći prvo tako što samu silu obezvređuju, proglašuju za nešto niže, i drugo, na taj način što svoje male mogućnosti i osobine proglašavaju za vrlinu u formi dobrote, jednakosti, samilosti itd. U slici rečeno, oni liče na lisicu koja nije mogla dohvatiti grozdove jer su visoko, pa je onda proglasila da su kiseli. No, uzdižući svoje slabosti na stupanj vrline, pridajući im neki viši smisao, oni se ipak time spasavaju od očajanja i osećanja ništavnosti, da­kle postižu jedno stanje izvesne moći. »Moral je, veli Niče, sačuvao zlosrećnike, siročad života od nihilizma na taj način što je svakom od njih pridao beskrajnu vrednost, metafizičku vrednost« …On, moral, odnosno njegovi zastupnici, tj. slabi i nemoćni, moraj u osuđivati moć i silu jer inače bi, pošto ih nemaju, morali pasti u očajanje ako ih nekako ne obezvrede. Ukratko, moral je prerušena volja za moć. On je izraz borbe slabih i nesposobnih, koji su lišeni prave životnosti, protiv moćnih ljudi, kod kojih je život razvijen u višem stepenu.Sa iste pozicije, u ime istih principa Niče he kritikovati i tri značajne pojave u istoriji evropske kulture i društva kao što su hrišćanstvo, buržoaska demokratija i socijalizam. Na toj kritici se moramo malo više zadržati, jep je ona bitna za određivanje društveno-političkog smiela Ničeove filozofije. Šta Niče najviše zamera hrišćanstvu? Pre svega njegovu protivživotnost. Hrišćanstvo je zločin prema životu jer osuđuje instinkte i strasti čovekove, čulnost i putenost, ukratko ono na čemu počiva život. Ono u ime nekakvog »višeg« života negira i obezvređuje ovaj jedini stvarni život i zdravoj životnoj snazi pretpostavlja neživotno i licemerno svetačko bledilo. Hrišćanski ideal odriče »ponos, patos distancije, veliku odgovornost, razdraganost, divnu animalnost, ratničke i osvajačke instinkte, oboženja strasti, osvete, lukavstva, srdžbe, sladostrašća, želje za doživljajima, saznanja;,ono odriče otmeni ideal: lepotu, mudrost, moć, divotu i opasnost tipa čovek, onoga koji postavlja ciljeve, »budućeg čoveka . . Ukratko, hrišćanstvo sputava i koči zdrave i stvaralačke snage u čoveku. Ono je antiživotno i po tome što je pro­glasilo sažaljenje za osnovnu vrlinu; jep sažaljenje služi održanju onih koji u sebi nemaju životnosti i snage. Šta se može reći o ovakvoj Ničeovoj kritici hrišćanstva? Ona svakako sadrži u sebi i jedan pozitivan momenat, koji se sastoji u borbi protiv poričućeg, neprijateljskog stava hrišćanstva prema vrednostima ovozemaljskog života, među koje svakako spadaju i životne, čulne vrednostii zadovoljstva. Ali Ničeova filozofija ima za svsju odliku i pozitivnu zaslugu borbu protiv negatorskog, poričućeg, pesimističkog stava prema životu uopšte. Tako, dok Šopenhauer uči da je suština sveta jedna slepa volja i teženje koje nikada ne može biti zadovoljeno, pa je i zato život ustvari uvek bol, a zadovoljstvo i nije prava realnost, te onda život treba i negirati, — Niče će, naprotiv, primati život baš kao večito teženje, kao volju za moć i borbu, ne tražeći mu neki smisao van samog postojanja, van života kao takvog, života kao moći. U toj težnji da život afirmiše, potvrdi, uzdigne, naglasi njegovu ljepotu nasuprot pesimistima i onima koji su »života siti« Niče je dao izvanrednih, snažnih misli, redovno rečenih jednim umetnički visokim stilom. Evo jedno takvo mesto iz njegovog Zaratustre upereno protiv licemerstva onih koji su siti života: »Umorni od sveta! A niste se još ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viđao uvek žudne zemlje, zaljubljene još u vlastiti umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: još na njoj sedi jedna mala zemaljska že­la! A u oku — ne pliva li tamo jedan oblačić nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jed­ni su korisni a drugi prijatni: njih radi treba voljeti zemlju. A mnogo šta ima tu što je tako dobro pronađeno da je kao i nedra ženina: i korisno i prijatno u isti mah«. Sličnih mesta može se naći među onima koja su direktno usmerena protiv hrišćanstva. Ona mogu dati povoda da se Ničeova kritika hrišćanstva uopšte oceni kao pozitivna kulturna tekovina. Međutim, bilo bi jednostrano kad bi se tako postupilo. Treba imati u vidu još i to da Niče napada hrišćanstvo naročito ukoliko je bilo ideologija nižih, dakle eksploatisanih društvenih slojeva, pa otuda pokret za izvesnom jednakošću, makar samo i religioznom. O tome bi se ovde, kad bi prostor dopuštao, moglo navesti mnogo Ničeovih sasvim određenih izjava. Zato jedna marksistička, odnosno naučna ocena Ničea mora, uviđajući prikladnost mnogih njegovih zamerki hrišćanstvu, istaći i antidemokratski, pa i antihumanistički smer te kritike. I buržoasku demokratiju kao i njene ideologe Niče he naročito kritikovati zbog težnje za jednakošću, zbog ideala jednakosti ličnosti. Taj ideal je po Ničeu ustvari izraz, kao i kod prvih hrišćana, slab ih duša koje bi sebi htele da pridaju značaj, onih ličnosti koje nemaju u sebi stvarnih vrednosti, pa teže da se obezbede tražeći jednaka prava. A te ličnosti za Ničea i nisu ustvari ličnosti, već obične nule. »Cela naša sociologija ne zna ni za koji drugi in­stinkt sem za instinkt stada, tj. sabranih nula, gde svaka nula ima »jednaka prava«, gde je vrlina biti nula«.U ovakvim demokratskim shvatanjima koja idu za izjednačavanjem Niče traži glavni oblik i uzrok dekadencije evropskog društva novi jer vremena, oblik i uzrok opadanja njegove životnosti. »Nepravo, veli on, nikad ne leži u nejednakim pravima, već u pretenziji na »jednaka prava«.To, određenije rečeno, znači da je Niče sasvim daleko od pomisli da uzrsk krize i dekadencije traži u ekonomskim protivrečnostima, u nerešenom ekonomsko-socijalnom problemu. Nije stvar u tome što ljudi nemaju jednake mogućnosti i na ekonomskom polju, odnosno u tome što nemaju dovoljno jednakosti, već u to­me što traže i što ven imaju »mnogo« prava na političkom terenu! Ovo sve pokazuje da Niče zauzima apsolutno suprotan stavprema stavu soci-jalista u društvenoj problematici. Ovu svoju suprotnost i neprijateljski stav prema socijalistima Niče je ispoljio i vrlo iz­razite, ali i na veoma neukusan način. »Koga najviše mrzim među današnjim ološem?, pita se on. Ološ socijalista, čandala-apostole, koji potkopavaju instinkt, zadovoljstvo, osećanje zadovoljenosti radnika sa njegovim malim bićem, — koji ga čine zavidnim i uče na osvetu«.Na drugome mestu, on je vrlo dobro predvidio snažne akcije socijalista u XX veku. »Može, veli on, na mnogim mestima u Evropi doći do tuča i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek će verovatno doživeti potrese na više mesta i Pariska komuna, koja je našla branioca i advokata u Nemačkoj (tj. socijaliste — V. P.) činiće se kao mali poremećaj stomaka u porećenju sa onim što će doći. Ali kako mu drago, biće uvek odveć imućnih ljudi da bi socijalizam ikada mogao značiti što više od epidemije jedne bolesti«,znači od nečega što naiđe i prođe. Ove reči je Niče pisao osamdesetih godina prošloga stoljeća i one nas obavezuju da mu priznamo smisao za predviđanje događaja koji imaju da nastupe, ali ne i smisao za predviđanje njihova ishoda, koji je sigurno zamagljivala kod njega mržnja protiv tih događaja; jer, socijalizam nije više prolazna epidemija, već trajna, neizbežna stvarnost. Šta nam pokazuje sve ovo šta smo naveli? Pokazuje nam da Ničeova kritika građanske kulture njegova vremena, na koju su se neki pozivali kao na znak njegove progresivnosti, nikako se ne može smatrati za kritiku koja dolazi s leva, s progresivnih pozicija. Naprotiv, te pozicije on izrično napada i odbacuje. Već to je dovoljno za mišljenje da je njegova kritika ustvari kri­tika s desna, sa stanovišta reakcionarnih sna­ga, čiji he kasniji izraz biti fašizam, i da su njegova shvatanja doista bliska fašizmu. U ovo ćemo se uveriti ako određenije razmotrimo te njegove nove kriterije, nove norme kao i najopštije razlore u ime kojih odbacuje i demokratiju i socijalizam i hrišćanstvo. Zašto se suprotstavljati svim ovim tekovi-nama, zašto odbaciti njihovu moralno-političku srž koju čini ideja jednakosti u raznim njenim stupnjevima i oblicima? Jer je sve to, veli Niče, neprirodno i protivprirodno, ne može nani oslonac i podršku u prirodi. »Pravo na altruizam ne može se izvesti iz fiziologije, kao god ni pravo na pomon i na jednakost sudbine: to su sve premije za degenerike i zlosrećnike«.Pri­roda zna za odnose sila i za pobeđivanje veće sile nad manjom. Tako stvari uistini stoje i u ljudskom životu, i licemerno je propovedati nekakav moral koji traži nešto drugo, a ustva­ri je i sam jedna prerušena sila. Život je te­žnja za moć, a time nužno i zakoračenje u sferu moći drugoga, osporavanje iste te težnje u drugome. Stvarni društveni položaj ljudi predodređen je po Ničeu potpuno njihovim prirodnim osobinama. Štaviše, kastinski poredak društva je po njemu nešto što se formira samo po pri­rodnim sklonostima ljudi koji čine zatvorene kaste, on je »samo sankcija jednog prirodnog re­da, prirodna zakonitost prvoga ranga, nad kojom nikakva samovolja, nikakva »moderna ideja«nema vlasti«. Hijerarhija među ljudima, odnosno razlike u moći, položaju i pravima su uslov svakog zdravog društva. »Nejednakost u pravima je tek uslov za to da uopšte ima prava«, veli Niče. Tek u jednom takvom svetu i društvu, u kome neće ljude sputavati nikakvi obziri moralnosti koji idu u korist prosečnih i slabih, već će se sve bazirati na principu snage, izdvojiće se, odgojiće se jedan viši tip čoveka — natčovek. Formiranju toga tipa treba da bude podređeno sve. Jer, veli Niče, čovek nije cilj i vrednost po sebi, on je samo prelaz, most ka natčoveku, nečemu višem, u ime čega onda treba odlučno odbaciti sve ono što ljudsku vretu sputava na putu uzdizanja u tom smeru. Da vidimo malo podrobnije kakav je taj viši čovek i natčovek u ime koga Niče preokreće sve dosadašnje vrednosti i kriterije. Treba reći da u Ničeovoj zamisli i slici takvoga ideala ima, razume se, i svojstava istinski ljudskih: on, vi­ši čovek, treba da je uporan, da se ne plaši opasnosti, da voli zahvate i skokove u nepoznato i neočekivano, da ne ostaje na pola puta. U ovom oporom svetu i životu, punom bola i neočekivanih opasnosti nikada ne smi]e pasti u malodušnost i razočaranje; on mora prihvatiti ži­vot baš kao takav, tj. život upravo kao napor, kao vrtlog i besmisao, kao »hodanje po konopcu«. On mora težiti gore, u visinu. Ali — ako neko ne može leteti, šta da se s njim radi? »Kora ne možete naučiti da leti, toga naučite da što pre padne« — tako uči Zaratustra, odnosno Niče.Dakle, taj viši čovek ne sme imati sažaljenja. Njegapogotovu ne smeju sputavati sitni obziri »malih ljudi«, on mora neposredno ići ka cilju ispoljenja i zadovoljenja svoje moći; jer gde ima života ima i volje za moć — »i u sluge nađoh još volju da bude gospodar«. On, novi čovek, mora ceniti baš ono što su moralisti naročito osuđivali — naime uživanje, vlastoljublje i sebič­nost, ali uživanje ne u običnom, banalnom smislu, već uživanje u moći, u sili, u trošenju se­be, koje onda traži lišavanje od mnogih uživanja druge, manje vredne vrete. Moć i jeste vrhovni kriterij svega, dobro je ono što povećava volju za moć, a zlo ono što je slabi. Eto to su nekoliko bitnih odlika i kriterija kojih se drži »viši čovek«. Valja još dodati da ga Niče ponegde prikazuje i prosto kao prirodno snažno stvorenje. »Njegov ideal jakog čoveka naposletku (se) veoma približuje tipu običnog prirodnog čoveka, plave bestije (»Die blonde Bestie«), tako da se ono što treba da bude natčovek pretvara u potčoveka, u divljeg čoveka, koji ništa drugo i nije do čovek jakih, neslomljenih instinkata«. Mi mislimo da je, kad se nepristrasno procedi ovakva slika Ničeovog višeg čoveka, ustvari ne­moguće izbeći zaključak o priličnoj sličnosti njenoj sa onim što su nacional-socijalisti zastupali i u teoriji i u praksi. I kad su se oni pozivali na Ničea i evojatali ga, zaista je teško osporiti da to nisu činili s pravom. Uovo srodništvo mi ćemo se uveriti naročito i iz Ničeove odbrane militarizma i rata. On ne može dovoljno da se nahvali rata kao sile koja služi nekom psihološkom i kulturnom podmlađivanju čoveka. Za njega je uopšte čovek stvoren za rat, a žena — da rađa. To je jedna od opštih formu­la njegove etike koja nije ni nova ni duboka, već vrlo stara i plitka. A u Volji za moć pisao je o militarizmu: »Ja se radujem militarističkom razvitku Evrope kao god i unutrašnjim anarhičnim prilikama: prošlo je doba mira i kineštva.. . Lične muške sposobnosti, telesna sposobnost povraća svoju vrednost, ocene postaju fiziološke, ishrana sadrži sve više mesa. Beskrvni licemeri… iščezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakom od nas, kao i divlja zver«. Ostaje nam da se na kraju osvrnemo i na vred­nost onog najopštijeg argumenta kojim Niče pravda, na kojem misli da teoriski zasniva ovaj svoj novi moral, ustvari imoralizam. Videli smo već da se taj argumenat u suštini svodi na ovo: i u prirodi vlada sila i »pravo« jačega. Ona, priroda, ne zna za altruizam, i dobro je što ne zna, jer se time odabiraju jači. »Ono što pada, treba još i odgurnuti«.Život je najviša vred­nost, i to baš život u biološkom smislu, kao ispoljenje i širenje snage. Zato mu treba podrediti sve druge vrednosti, kao naprimer etičke.   Kao što vidimo po onom prvom argumentu, u osnovi Ničeova učenja stoji jedno darvinističko shvatanje života, i to ni duboko niti potpuno uzeto, jep darvinizam ne vidi u svetu samo borbu vep i uzajamno pomaganje. Ničeanstvo je, dakle, neka vrsta socijal-darvinizma, darvinizma prenetog sa tumačenja pojava prirode, pojava u obla­sti biljnog i životinjskog sveta, na oblast ljudskog društva. Ali već to prenošenje i zaključivanje o drugome na osnovi prvog potpuno ruši svaku vrednost zaključaka koji se tim putem dobiju. Zašto? Zato što se radi o dvema različitim oblastima, sa posebnim, specifičnim uslovima i zakonitostima. Ono što važi u jednoj, ne mora važiti niti u osnovi važi i u drugoj. Pa ako se u prirodi sve odigrava po principu moći i »prava« jačega, čovek očevidno, otkad je postao čovek, tj. otkad je počeo da izgrađuje civilizaciju i kulturu, ništa drugo ne radi do ograni­čava taj princip, stvarajući jedan pravni i mo­ralni poredak, tj. poredak u kojem se zaštićuje i brani ljudsko moralno biće da ne bude žrtva sile. Drugo, ovo obraćanje na prirodu pri tumačenju ljudskih društvenih pojava ustvari odvodi od stvarnog proučavanja složenih društvenih zakonitosti i ide na ruku plitkom fraziranju, ponavljanju opštih misli koje ne vode ničemu. To je Marks konstatovao i rekao povodom onih koji suhteli da se posluže Darvinovim izrazom »borba za život« (struggle for life) kao nekom čarobnom formulom za objašnjenje istorije ljudskog društva. Tako Marks kaže o Langeu, koji je primenjivao takav metod: »Gospodin Lange je, na­ime, učinio veliko otkriće. Cela istorija može da se supsumira pod jedan veliki prirodni za­kon. Taj zakon je fraza (— Darvinov izraz u ovakvoj upotrebi postaje gola fraza —) »struggle for life«, »borba za opstanak«, a sadržina te fraze je Maltusov zakon o naseljenosti ili, tačnije, prenaseljenosti. Dakle, umesto da se anali­zira ta »struggle for life«, kako se ona ispoljava istoriski u raznim određenim oblicima društva, ne ostaje da se radi ništa drugo nego da se svaka konkretna borba pretvarau frazu »struggle for life«, a ta fraza u Maltusovu »fantaziju o naseljenosti«! Mora se priznati da je to veoma ubedljiv metod — za naduveno, ne-zvanično, razmetljivo neznanje i lenjost mišljenja«. Da, ali ničeanac može reći da dosadašnji mo­ralni poredak ipak sputava jake, a da bi s druge strane nesmetano odabiranje jakih odvelo uzdizanju života i ljudske vrete uopšte na viši stupanj. Međutim, ovakve prigovore nije teško ukloniti. Jer, nijedan socijal-darvinist odno­sno ničeanac ne može dokazati da je, naprimer, snažni korov koji guši žitaricu nešto pri­rodno bolje od svoje žrtve, niti da je vuk kao prirodna vrsta »uzvišeniji« od srne koju istrebljuje. Drugo, puna prevlast moćnih odnosno principa sile dovela bi do svoje sopetvene negacije, vukovi bi jednoga dana morali pojesti sami sebe, život kao takav bio bi negiran. Najzad, ili baš pre svega, pri oceni ovakvih i sličnih shvatanja moraju se uzeti u obzir i praktične njihove posledice,  dejstva  koja  su se ispoljila u praksi. A mi smo u praksi videli svu neljudskost i svirepost koja je činjena u ime nacional-socijalističkog »ideala« natčoveka, s kojim ima znatne sličnosti i Ničeov natčovek i viši čovek, pa smo zato obavezni da, i pored razumevanja i priznanja za mnoga duhovita zapažanja  Ničeova,  njegovu   filozofiju  označimopre svega kao jednu veoma reakcionarnu ideologiju, koja je mogla poslužiti i poslužila je nemačkom fašizmu i drugim militaristima za stvaran napad na velike ljudske ideale i tekovine, na veru u jednakost, pravednost, slobodu i čovečnost. (Vuko Pavićević, Filozofija Fridriha Ničea, Rad, Beograd, 1955)

ARTUR ŠOPENHAUER – izvod iz dela (Svet kao volja i predstava)


ARTUR ŠOPENHAUER – izvod iz dela (Svet kao volja i predstava)

„Svet je moja predstava“.– Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog. […]

Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudaci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. „Stvar po sebi je samo volja.“ Kao takva, volja nije predstava već se „toto genere“ od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao „stvar po sebi“ leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog „mnoštva“, mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je „jedno“, ali ne kao što je to“jedno“ jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem „mnoštvu“, a niti kao što je „jedno“ jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od „mnoštva“, već je volja „jedna“ kao ono što leži van vremena i prostora, izvan „principio individuationis“, tj. izvan mogućnosti mnoštva.[…]

Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.[…]

Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. […]

(Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava, 25/160, 302/324, Matica srpska, Novi sad, 1986)