Tomazo Kampanela – izvod iz dela (Grad sunca)


GRAD SUNCA ILI O IDEJI REPUBLIKE

   

 

 

 

 

 

 

 

     Hospitalac: Kazuj mi molim te, šta ti se sve dogodilo na toj plovidbi.

    Đenovljanin: Već sam ti pričao kako sam proputovao ceo svet i najzad stigao na Taprobanu, i kako sam bio primoran da se iskrcam i da se onde, bojeći se stanovnika, sklonim u šumu; kako sam se na kraju izvukao iz nje i našao se na jednoj velikoj ravnici odmah ispod ekvatora.

    Hospitalac: A šta se tamo desilo?

    Đenovljanin: Iznenada sam nabasao na veliku gomilu naoružanih ljudi i žena, od kojih su mnogi poznavali naš jezik, i oni me odmah odvedoše u Grad Sunca.

    Hospitalac: Reci mi, kako je taj grad uređen? Kako se njime upravlja?

    Đenovljanin: Na vrlo prostranoj ravnici uzdiže se ogromno brdo na kome je sagrađen veći deo grada, ali se mnogi njegovi delovi nalaze na širokom prostoru van podnožja tog brda, a ono je toliko veliko da prečnik grada iznosi više od dve milje, tako da obim iznosi sedam milja; ali kako je zemljište neravno, on zauzima više mesta no da je u ravnici. Grad se deli na sedam ogromnih pojaseva ili krugova koji nose imena sedam planeta, a iz jednog u drugi se dolazi preko četiri kaldrmisana puta i kroz četvora vrata koja su okrenuta na četiri strane sveta. I zaista je tako sagrađen da bi onaj ko osvoji prvi krug morao da uloži dvostruk napor da bi osvojio drugi, a još veći napor da bi osvojio treći, te bi morao sve dalje da udvostručava i snage i napore.

I stoga mora sedam puta dag a osvaja onaj koji želi da ga podjarmi. Ali ja mislim da se ni prvi pojas ne može osvojiti – tako je debeo, nasut zemljom, utvrđen bastionima, kulama, bombardama i rovovima. Ušao sam, dakle na Severnu kapiju (koja je okovana gvožđem i načinjena da se može dizati i spuštati i lako i dobro zatvarati, zahvaljujući veštoj izradi šipova koji se okreću u svojim ulubljenjima na hrastovim dovratcima) i ugledao ravnu površinu široku sedamdeset koraka između prvog i drugog bedema. Odatle se mogu videti ogromči dvorci, svi povezani sa bedemima drugoga pojasa tako da bih mogao reći da je sve jedna građevina. S polovine visine dvorca dižu se neprekidni lukovi oko čitavog kruga, na kojima se nalaze hodnici za šetnju, a koje odozdo drže divni debeli stubovi što opasuju arcade kao kod peristila ili manastirskih tremova. Dole se ulazi u te zgrade nalaze samo na unutrašnjem zidu, u njegovom ugnutim delu; u donje spratove se ulazi neposredno, a u gornje mermernim stepenicama koje vode u slične unutrašnje hodnike, a iz ovih u gornje odaje koje su lepe i imaju prozore i na utrgnutom i na izobličenom zidu. Stoga izbočeni zid, tj. spoljašnji, ima debljinu osam pedi, ugnuti tri a pregradni jednu ili jednu i po. Odatle se izbija na drugu ravan, užu od prve za skoro tri koraka, s koje se vidi prvi zid drugoga kruga, ukrašen sličnim hodnicima gore i dole, a s unutrašnje strane ide drugi zid koji opasuje dvorce s drugim balkonima i sličnim perstilima koje se odozdo naslanjaju na stubove; a gore, gde su vrata koja vode u gornje odaje, nalaze se izvanredne slike. I tako se odatle ide kroz slične krugove i dostruke zidove u kojima se nalaze dvorci spolja ukrašeni galerijama koje drže stubovi sve do završnog kruga, neprekidno preko ravni. Ali kad prođeš kroz vrata, koja su dvostruka, tj. na spoljašnjem i unutrašnjem zidu, penješ se stepenicama, ali su one tako načinjene da se penjanje skoro i ne oseća, jer se ide iskosice, a visina stepenika je zbog pada jedva primetna. Na vrhu brda nalazi se ravna prostranija terasa, nasred koje se diže hram sagrađen izvanrednom veštinom.

    Hospitalac: Nastavi samo, samo nastavi: govori, tako ti života!

    Đenovaljanin: Hramu daje lepotu savršeno okrugao oblik.

On nije opkoljen zidovima, a leži na debelim i srazmernim stubovima. Ogromna kupola, sagrađena izvanrednom veštinom, završava se u sredini, ili u zenitu, malom višom kupolom s otvorom nad samim oltarom. Taj jedinstveni oltar nalazi se u središtu hrama i opasan je stubovima. Hram zatvara prostor od tridesetpet koraka. Na kapitele stubova nastavljaju se spolja lukovi, koji se dižu na nekih osam koraka i koje drži drugi red stubova koji leže na širokom i čvrstom zidu visine tri koraka; između ovoga i prvoga reda stubova idu donje galerije popločane klupe, pa i među unutrašnjim stubovima što drže hram uma vrlo mnogo lepih pokretnih stolica. Na olataru se vidi samo jedan veliki globus, na kojem je naslikano celo nebo, i drugi globus, na kome je naslikana zemlja. Zatim se na svodu velike kupole vide naslikane sve nebeske zvezde od prve do šeste veličine, a pod svakom od njih izneti su u tri mala stiha ime i sile kojima utiču na zemaljske stvari. Tamo su i polovi, i veći i manji krugovi koji su u hramu prestravljeni upravno prema horizontu, ali ne u potpunosti, jer dole nema zida; ali se, izgleda, mogu završiti prema onim krugovima koji su prestavljeni na globusima oltara. Pod hrama blista dragocenim kamenjem. Sedam zlatnih kandila vise, goreći neugaslim plamenom, i nose imena sedam planeta. Malu kupolu nad hramom okružuju neke male i lepe ćelije, a iza otvorenog prolaza pod galerijama, ili nad lukovima između unutrašnjih i spoljašnjih stubova, nalaze se mnogo prostranih i lepih ćelija u kojima živi oko četrdeset devet sveštenika isposnika. Nad manjom kupolom uzdiže se neki veoma pokretljiv vetrokaz koji označava pravac vetrova kojih, po njihovom računu, ima trideset i šest. Oni znaju i kakvu godinu donose pojedini vetrovi i kakve promene i na kopnu i na moru, ali samo u pogledu svoga podneblja. Baš se tu pod vetrokazom čuva zlatnim slovima ispisana povelja.

     Hospitalac: Molim te, plemeniti čoveče, objasni mi celokupni način njihove uprave. Jedva čekam to da čujem.

     Đenovljanin: Vrhovni vladar među njima je sveštenik koji se njhovim jezikom zove Hoh (Sunce), a našim bi se reklo Metafizičar. On je glava svih, i u telesnom i u duhovnom pogledu, i u svim pitanjima i nesuglasicama donosi konačnu odluku.  Njemu pomažu tri savladara: Pon, Sin, i Mor ili, našim jezikom rečeno: Moć, Mudrost, i Ljubav. U delokrugu Moći je ono što se odnosi na rat i mir: vojna veština, vrhovna komanda u ratu; ali ipak nije iznad Hoha – Sunca. On lično upravlja vojnim činovnicima, vojnicima, vodi brigu o snabdevanju, utvrđivanju, opsađivanju, ratnim mašinama, radionicama i radnicima koji u njima rade. U delokrug Mudrosti spadaju slobodne veštine, zanati i sve nauke i odgovarajući činovnici i naučnici kao i škole za te nauke. Pod svojom vlašću ima onoliko činovnika koliko ima i nauka: postoji činovnik koji se zove Astrolog, a i Kozmograf, Aritmetičar, Geometar, Istoričar, Pesnik, Logičar, Retor, Gramatičar, Lekar, Fiziolog, Političar, Moralist; imaju samo jednu knjigu koja se zove Mudrost i u kojoj su sve nauke izložene ukratko i sa zadivljujućom lakoćom. Ova se knjiga čita pred narodom prema obredu pitagorejaca. Ovde su, po naređenju Mudrosti, ukrašeni svi unutrašnji i spoljašnji zidovi celoga grada, i donji i gornji, najizvrsnijim slikama i na njima su prikazane sve nauke u izvanrednoj skladnosti. Na spoljašnjim zidovima hrama i na zavesama koje se spuštaju kad sveštenik propoveda, da se ne bi njegov glas gubio među slušaocima, naslikane su zvezde, a kraj svake od njih su u tri mala stiha zabeleženi podaci o veličini, silama i kretanjima. Na unutrašnjem zidu prvoga kruga vide se nacrtane sve matematičke figure u mnogo većem broju nego što sui h pronašli Arhimed i Euklid. Njihove veličine su srazmerne sa zidovima i lepo označene, s kratkim objašnjenjem, samo u jednom malom stihu ispod svake od njih; tu su i definicije i teoreme, itd. Na spoljašnjoj izbočini zida nalazi se velika slika čitave zemlje, u celini; posle nje dolaze naročite karte pojedinih provincija, gde se u kratkim opisima u prozi saznaje za običaje i zakone, život, poreklo i snagu njihovi stanovnika; iznad alfabeta Grada Sunca vide se i alfabeti kojima se služe te provincije.

Na unutrašnjem zidu drugoga kruga, ili drugog niza zida, vide se naslikane sve vrste kamenja, drago i obično kamenje, i raznobojni materijali i metali, a pridodati su i njihovi pravi komadi s tumačenjem u dva stiha ispod svakog. Na spoljašnjoj strain zida prikazana su sva mora, reke, jezera i izvori na čitavom svetu; isto tako i vina, ulja i sve tečnosti kao i njihovo poreklo, odlike i svojstva; tu su i sudovi koji se čuvaju u dubinama zida, puni raznih tečnosti od sto do trista godina, kojima se leče razne bolesti. Takođe su protumačeni slikama i odgovarajućim stihovima i grad, sneg, grmljavina i ostale prirodne pojave. Oni (Solarci) vladaju isto tako veštinom da u sobama stvaraju svakojake atmosferske pojave, tj. Vetar, kišu, grmljavinu, dugu itd. Na unutrašnjoj strani zida trećega kruga naslikane su sve vrste drveća i biljaka, a neke od njih rastu u zemljanim sudovima na izbočinama iznad lukova spoljašnjeg zida, s objašnjenjima gde su prvi put pronađene, kakve su njihove sile i svojstva i u čemu potsećaju na nebeske stvari, na metale i delove čovečjeg tela i na šta liče u oblasti mora, kakva im je primena u medicine itd. Na spoljašnjoj strani prikazane su sve vrse rečnih, jezerskih i morskih riba, njihove navike i odlike, način razmnožavanja, života, gajenja, i kakva je od njih korist u svetu i kod nas, a i njihove sličnosti s nebeskim i zemaljskim stvarima koje su postale prirodno ili veštački; I bio sam prosto zapanjen kad sam video ribu episkopa, verigu, ribu pancir, esker, zvezdu, muški ud, koje potpuno odgovaraju po svome izgledu stvarima što postoje kod nas. Mogu se videti i morski ježevi, puževi, školjke itd. i sve što u morskom svetu vredi da se upozna prikazano je tu u divnim slikama i natpisima. Na unutrašnjoj strani četvrtoga kruga vide se naslikane sve vrste ptica i njihova svojstva, veličine, osobine, boje, način života itd. A među njima se nalazi najistinskiji feniks. Na spoljašnjoj strani zida imaš pred očima sve vrste gmizavaca: zmije, zmajeve, crve; i insekte kao što su muve, komarci, obadi, bube itd. Sa njihovim osobinama, odlikama, otrovnošću i upotrebom. A ima ih mnogo više nego što bismo mogli mi i zamisliti. Na unutrašnjoj strani zida petoga kruga nalazi se toliki broj savršenih zemaljskih životinja da se zaprepastiš. Mi ne poznajemo ni hiljaditi njhov deo; a kako ih je vrlo mnogo i ogromne su vličine, naslikane su i na spoljašnjoj strani kružnoga zida. Ah, koliko samo vrsta konja! Kako su sve to divne slike i kako je sve to pametno objašnjeno.

Na unutrašnjoj strani zida šestoga kruga prikazani su svi zanati sa svojim alatima i njihova upotreba kod različitih naroda, a raspoređeni su prema svom značaju i snabdeveni objašnjenjima. Tu su prikazani i njihovi pronalazači. Na spoljašnjoj strani, pak, naslikani su svi pronalazači nauka, naoružanja, i zakonodavci. Tako sam video Mojsija, Ozirisa, Jupitera, Merkura, Likurga, Pompilija, Pitagoru, Zamolksisa, Solona, Harondu, Foroneja i mnoge druge; imaju i sliku Muhameda koga oni mrze kao neverovatno glupog i ništavnog zakonodavca. Ali sam na najpočasnijem mestu spazio lik Isusa Hrista i dvanaest apostola koje oni smatraju najdostojnijima i veličaju ih kao nad ljude. Video sam Cezara, Aleksandra, Pira, Hanibala i druge junake koji su se proslavili u ratu i miru, naročito Rimljane, čije se slike nalaze na donjim galerijama, A kada sam sa zaprepašćenjem zapitao otkuda znaju našu istoriju, objasnili su mi da oni vladaju znanjem svih jezika i da se žudno i stalno šalju po celom svetu naročite ispitivače i poslanike radi upoznavanja običaja, snaga, načina upravljanja i istorije pojedinih naroda i svega što je kod njih lepo i ružno, da bi zatim o tome izvestili svoju državu, i u tome neopbično uživaju. Tamo sam saznao i to da su Kinezi pre nas pronašli bombarde i štamparstvo. Za sve te slike postoje učitelji, a deca se pre navršene desete godine, obično bez po muke i kao igrajući se upoznaju sa svima naukama prikazivanjem njihovog razvoja. Ljubav pre svega vodi brigu o rađanju, da se muškarci i žene spajaju tako kako bi se dobijalo što bolje potomstvo. I oni nam se potsmevaju što se tako mnogo brinemo o popravljanju rase kod pasa i kod konja, a zapostavljamo narod ljudski. U delokrug istog vladara spade i vaspitanje dece, medicina, prodavci lekova, setva, žetva i prikupljanje plodova, zemljoradnja, stočarstvo, trpeza i kuvanje i uopšte sve što se odnosi na hranu, odelo i polne odnose.

U njegovoj službi se nalaze mnogi učitelji i učiteljice koji su određeni da obavljaju sve te poslove. A Metafizičar vodi brigu o svemu tome pomoću pomenuta tri vladara i ništa se ne radi bez njegova znanja. Svi poslovi republike raspravljaju se među ovom četvoricom, a mišljenju Metafizičara pridružuju se jednodušno svi ostali.

(Tomazo Kampanela, Grad Sunca, 7-15, Kultura, Beograd, 1953)

Advertisements

Sofistika


SOFISTIKA

Raniji grčki filozofi su uglavnom bili zainteresovani za objekt, i u tom interesovanju pokušavali su da odrede krajnje načelo svih stvari. Međutim, njihov uspeh nije bio srazmeran njihovoj filozofskoj iskrenosti, a naizmenične hipoteze koje su postavljali vodile su izvesnom skepticizmu u odnosu na mogućnosti sticanja bilo kakvog pouzdanog znanja o temeljnoj prirodi sveta. Dodajmo ovome i to da Heraklitova i Parmenidova učenja imaju prirodno za posledicu skeptični stav prema valjanosti čulnog opažanja. Ako je bivstvovanje nepokretno i ako je opažanje kretanja varka, odnosno, ako se, s druge strane, bivstvovanje nalazi u stanju neprekidne promene i ako nema nikakvog načela postojanosti, onda je nepouzdano naše čulno opažanje, a potkopane same osmnove kosmologije. Do sada izloženi sistemi filozofije su se međusobno isključivali; razume se, bilo je istine koja je mogla da se nađe u suprostavljenim teorijama, ali još se nije bio pojavio nijedan filozof dovoljno velikog formata koji bi antiteze pomirio u nekoj višoj sintezi, u kojoj bi pogreška bila uklonjena a istini, sadržanoj u sukobljenim učenjima, odato pravedno priznanje. Posledica toga moralo je da bude određeno nepoverenje prema kosmologijama. I doista, okretanje ka subjektu kao predmetu razmatranja bilo je neophodno da bi se izvelo istinsko napredovanje. Istinitiju teoriju u kojoj se daje pravo i činjenicama postojanosti i činjenicama promenljivosti omogućilo je Platonovo razmatranje; ali okretanje od objekta ka subjektu, okretanje koje je bilo uslov ovog napredka, prvo se pojavilo među sofistima; velikim delom ono je bilo posledica sloma starije grčke filozofije. S obzirom na Zenonovu dijalektiku, činilo se prilično nesigurnim da li je uopšte bio moguć napredak u izučavanju kosmologije.

Osim skepticizma proisteklog iz predhodne filozofije, drugi činilac koji je usmerio pažnju ka subjektu predstavljalo je rastuće razmišljanje o fenomenima kulture i civilizacije; to razmišljanje je bilo znatnim delom posledica sve šireg upoznavanja Grka sa stranim narodima. Grci nisu poznavali samo civilizacije Persije, Vavilona i Egipta, već su, takođe, dolazili u dodir i sa narodima koji se nisu nalazili na tako visokom stupnju razvoja, na primer sa Skitima i Tračanima. Budući das u stvari tako stajale, bilo je sasvim prirodno što su oštroumni Grci započeli sebi da postavljaju sledeća pitanja: Da li su različiti narodni i mesni načini života, religiozni i etički zakonici, jesu samo konvencije ili nisu? Da li je helenska kultura, nasuprot nehelenskim ili varvarskim kulturama, stvar nomosa, nešto što je stvorio čovek, što je promenljivo, i što postoji, ili pak ona počiva na prirodi i postoji? Da li je ona delo neke svete odluke, nešto što ima božansko odobrenje, ili bi ona mogla da se promeni, preinači, prilagodi, razvije? Povodom toga, profesor Celer ukazuje na to da je Protagora, najobdareniji od sofista, došao iz Abdere, “uznapredovale predstraže jonske culture u zemlji tračkih varvara”.

Sofistika se, dakle, razlikovala od starije grčke filozofije u predmetu kojim se bavila, a njega su sačinjavali čovek, civilizacija i ljudski običaji; ona je raspravljala više o mikrokosmosu nego o makrokosmosu. Čovek je postao samosvesniji, kao što kazuje Sofokle: “Mnogo je čuda na svetu, ali od čoveka nema većeg.” Međutim sofistika se razlikovala od predhodne grčke filozofije i po svojoj metodi. Iako metoda starije grčke filozofije nipošto nije isključivala empirijsko posmatranje, ona je, ipak, po svom karakteru bila deduktivna. Kada se filozof odlučivao za opšte načelo sveta, odnosno za osnovno konstitutivno načelo tog sveta, tada mu je još preostajalo da posebne fenomene objasni u skladu sa tom teorijom. Međutim sofista je išao za tim da prikupi gomilu pojedinačnih zapažanja i činjenica; sofisti su bili enciklopedisti, polimathi. Oni su zatim, iz tih nagomilanih činjenica izvlačili zaključke, delom teorijske, delom praktične. Tako bi iz obilja sakupljenih činjenica o razlikama u mnenjima i verovanjima zaključivali da nije moguće imati neko sigurno saznanje. Ili bi, na osnovu svog poznavanja raznih naroda i načina života, stvarali teoriju o poreklu civilizacije ili počecima jezika. Ili bi, opet, izvodili praktične zaključke, na primer, da bi društvo bilo najdelotvornije organizovano u slučaju da je organizovano na ovaj ili onaj način. Metoda sofistike je, dakle, bila “empirijsko – induktivna.”

Međutim, treba se podsetiti da cilj praktičnih zaključaka sofista nije bilo uspostavljanje objektivnih normi koje su utemeljene na nekoj nužnoj istini. A ta činjenica upućuje na drugu razliku između sofistike i starije grčke filozofije, naime, na razliku između ciljeva. Rana grčka filozofija bila je zainteresovana za objektivnu istinu, jer kosmolozi su želeli da otkriju objektivnu istinu o svetu; oni su bili uglavnom nepristrasni tragači za istinom. S druge strane, sofistima nije bila primarna težnja ka objektivnoj istini: njihova svrha bila je praktična a ne spekulativna. Stoga su postal instrumenti obrazovanja i obučavanja u grčkim gradovima; težili su podučavanju veštini življenja i upravljanja životom. U presokratskih filozofa množina učenika sretala se sa, manje više, slučajno – budući da je prvenstveni cilj presokratovaca bio iznalaţenje istine – dok je povezanost s učenicima za sofiste postal suštinska karakteristika, jer je njhov cilj bio podučavanje. U Grčkoj je posle persijskih ratova politički život po prirodi stvari postao intezivniji, i to posebno u demokratskoj Atini. Slobodan građanin je imao određenu ulogu u političkom žoivotu, a ako je hteo da napreduje, on je morao da prođe kroz neku vrstu obučavanja.                             Staro obrazovanje bilo je nedovoljno za onog ko je želeo da uspe u državi; stari aristokratski ideal bez obzira na to da li je bio intrisečno nadmoćan nad novim idealima, više nije bio dovoljan da bi zadovoljio zahteve koji su se postavljali vođama u sve razvijenijoj demokratiji; bilo je potrebno nešto više, a tu potrebu su zadovoljavali sofisti. Plutarh kaže da su sofisti poštovali teorijsko obučavanje namesto nekadašnjeg praktičnog obučavanja, koje je bilo uglavnom stvar porodične tradicije ili veze s istaknutim državnicima, stvar praktične i iskustvene obučenosti stečene sudelovanjem u političkom životu. Sada sofisti drže predavanja po gradovima. Oni su lutajući učitelji koji putuju iz grada u grad, prikupljajući na taj način vredna znanja i iskustva; upućivali su ljude u razna područja  –  gramatiku, tumačenje pesnika, filozofiju mitologije i religije, i tako dalje.      Ali iznad svega su se bavili podučavanjem veštine retorike, koja je bila apsolutno neophodna za politički život.                           U grčkom gradu državi, prvenstveno u Atini, niko se nije mogao nadati da će uspeti kao državnik ukoliko nije znao da govori, i to dobro da govori, Sofisti su se prikazivali kao oni koji će zainteresovanog naučiti dobrom govorništvu, obučavajući ga uglavnom u političkoj “vrlini”, vrlini nove aristokratije uma i sposobnosti. Po sebi, naravno, u tome nije bilo ničeg rđavog, ali sofisti su, ipak, izašli na loš glas, budući da se umetnost govorenja mogla upotrebiti da bi se podupreli zamisao i stav koji nisu bili nepristrasni ili koji su, i krajnjoj liniji, mogli biti štetni za grad, odnosno proračunati isključivo za to da pospeše napredovanje državnika. To je posebno važilo za njihovo učenje o eristici. Ako je neko hteo u grčkoj demokratiji da stekne neki novac, on je to morao da učini uglavnom preko parnica, a sofisti su se izdavali za one koji ljude uče pravom načinu za dobijanje parnica. Međutim, jasno je da je u praksi ta veština lako mogla da se preobrati u veštinu koja uči ljude kako da ono nepravedno prikažu kao pravednu stvar. Takav, postupak se, očigledno, veoma razlikovao od postupka starih filozofa koji su tragali za istinom, i to pomaže da razumemo sudbinu koju su sofisti doživeli u spisima Platona.

Sofisti su svoj posao obavljali na taj način što su podučavali mlade i što su držali popularna predavanja u gradovima.   Budući da su bili putujući učitelji, ljudi širokog iskustva, i predstavnici, kako se i danas smatra, pomalo skeptičnog i površnog obrata, uvrežilo se shvatanje da, su oni, ustvari, izvlačili mlade ljude iz njihovih kuća da bi pred njima pokazali svu ništavnost religioznih verovanja i predačkog kodeksa morala. Stoga su nepopustljive pristalice ustaljenih običaja podozrivo gledali na sofiste, mada sui h mlađi oduševljeno podržavali. Nisu sve rušilačke težnje sofista predstavljale slabljenje grčkog života.; širina njihovih pogleda ih je učinila zastupnicima panhelenizma, učenja za kojim se u Grčkoj, sastavljenoj od gradova-država, osećala stvarna potreba. Ali najviše pažnje su privlačile njihove skeptičke težnje, posebno zbog toga što oni, umesto starih ubeđenja koja su hteli da uzdrmaju, nisu predlagali ništa istinski novo i čvrsto. Tome treba dodati i činjenicu da su sofisti naplaćivali svoja podučavanja. Ta praksa, ma koliko da je po sebi bila pravno valjana, nije bila u skladu s običajima starijih grčkih filozofa, i nije se slagala s grčkim mnenjem o tome što je dolično. Platon se grozio takvog običaja, a Ksenofont (Xenophon) kaže da sofisti govore i pišu kako bi varali radi svoje dobiti, a da nisu nikome ni od kakve pomoći.

Iz ovoga što je rečeno jasno proizilazi da sofistika ne zaslušuje sveobuhvatnu osudu. Okrećući pažnju mislilaca prema samom čoveku, mislećem i voljnom subjektu, ona je bila prelazni stepen ka velikim Platonovim i Aristotelovim dostignućima. Omogućavajući obučavanje i podučavanje, sofistika je ispunjavala neophodan zadatak u političkom životu Grčke, a njene panhelenističke težnje sigurno služe njoj na čast. Čak su i njene skeptičke i relativističke tendencije, koje su, na kraju krajeva, znatnim delom bile posledica sloma starije filotzofije, s jedne strane, i širenja ljudskog iskustva s druge, doprinosile postavljanju pravih problema, iako sama sofistika nije bila kadra da ih reši. Nije nimalo čudno ako neko traži uticaj sofistike u grčkoj drami, na primer, u Sofoklovoj himni ljudskom dostojanstvu u Antigoni ili u teorijskim raspravama sadržanim u Euripidovim komadima, ili u delima grčkih istoričara, na primer u slavnom meloskom dijalogu kod Tukidida. Trebalo je da prođe neko vreme da bi izraz sofist dobio svoje omalovažavajuće značenje. Taj naziv je koristio još Herodot kada je govorio o Solunu (Solon) i Pitagori, Androtion ga je upotrebio za sedmoricu mudraca i Sokrata, a Lisije (Lysias) za Platona. Štaviše, stariji sofisti su bili uvažavani i poštovani, i, kao što su istoričari isticali, bili su često birani za “ambasadore” svojih rodnih grdova, a ta činjenica nikako ne ukazuje da su oni stvarno bili varalice ili da su ih smatrali za takve. Tek kasnije je naziv “sofista” stekao negativno značenje – kao u Platona. Čini se da je u poznijim vremenima taj naziv ponovo stekao pozitivno značenje, jer su njime označeni učitelji retorike i prozni pisci Carstva, a ne oni koji se bave praznim nadmudrivanjem ili oni koji podvaljuju rečima. “Sofisterija je jedan ozloglašeni izraz, a sofisti su posebno kroz suprotnost prema Sokratu i Platonu izašli na rđav glas. Ova reč obično znači da se proizvoljno lažnim razlozima ili bilo šta istinito pobija, uzdrmava, ili da se nešto lažno čini verodostojnim i verovatnim”.

S druge strane, relativizam sofista, njihovo podsticanje eristike, odbacivanje postojanih normi, uzimanje novca, i cepidlačke sklonosti nekih kasnijih sofista, u znatnoj meri opravdavaju omalovažavajuće značenje izraza sofist. Za Platona oni su “trgovci robom kojom se hrani duša”. A na Sokratovo pitanje Hipokratu (Hippokrates), koji je želeo da ga Protagora podučava, “Zar tebe, tako ti bogova, ne bi bilo stid pokazati se Helenima kao sofista?”. Hipokrat odgovara: “Dabome, Zevsa mi, Sokrate, ako treba da govorim kako mislim”. Međutim. Moramo se podsetiti da je Platon sklon da iznosi na videlo lošu stranu sofista, poglavito zbog toga što on pred očima ima Sokrata, koji je ono što je u sofistici bilo dobro razvio neuporedivo više u odnosu na dostignuća samih sofista.

(Frederik Kolpston, Istorija filozofije /Grčka i Rim/, 119-123, Bigz, Beograd, 1988)