ŽAN ŽAK RUSO – izvod iz dela (Društveni ugovor)


ŽAN ŽAK RUSO – izvod iz dela (Društveni ugovor)

Pretpostavljam da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi. Tada to prvobitno stanjene može dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio način života. Međutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, već samo da sjedinjuju one koje postoje i da njima upravljaju, ne ostaje im ništa drugo za njihovo samoodržanje nego da udruživanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjačaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom i da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga može nići samo iz saradnje više njih; no pošto su snaga i sloboda svakog čoveka prva oruđa za njegovo održanje, kako će ih on upotrebiti a da sebe ne ošteti i ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dužnost? Ta teškoća, svedena na mmoj predmet, može ovako da se iskaže: „Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko Slobodan kao i pre“. Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su određene prirodom samoga akta, da bi ih i najmanja izmena učinila izlišnim i ništavnim; tako das u one, iako možda nikad nisu bile formalno iskazane, svuda iste, svuda prećutno usvojene i priznate, sve dok se društveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava i svoju prirodnu slobodu, gubeći ugovornu slobodu, zbog koje se prve i bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaćene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve; a budući da je položaj jednak za sve, niko nema računa dag a oteža drugima. Štaviše, pošto se prenošenje prava vrši bez ograničenja, zajednica ne može biti savršenija i nijedan član društva nema više šta da traži: jer, kada bi pojedincima i dalje pripadala neka prava, budući da nema nikakvog zajedničkog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija između njih izajednice, svaki bi, pošto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude i sudija svim ostalim; tako bi i dalje postojalo prirodno stanje, a društvo bi neminovno postal tiranski ili izlišno. Najzad dajući svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog člana društva nad kojim se ne stiče ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega što se gubi, kao što se stiče i više snage da se sačuva ono što se ima. Ako se, dakle, izbaci iz društvenog ugovora ono što ne spade u njegovu suštinu, videćemo da se on svodi na ovo: „Svaki od nas unosi u zajednicu svoju ličnost i celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; I još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine. „Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne ličnosti svakog ugovarača, jedno moralno i kolektivno telo, sastavljeno od toliko članova koliko njegova skupština ima glasova, i koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život i svoju volju. Ta opšta ličnost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinačnih ličnosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili političko telo, koje njegovi članovi nazivaju državom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga upoređuju sa njemu sličnim. Što se tiče članaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda i zovu se pojedinačno građani, kao učesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potčinjeni državnim zakonima. No ti se nazivi često mešaju i zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da čovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtačnijem smislu.[…]

O SUVERENU

Iz ove formule vidi se da akt udruživanja sadrži uzajamnu obavezu između političkog tela i pojedinca, i da svaki pojedinac sklapajući takoreći ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao član suverenog tela obaveze prema pojedincima, i kao građanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne može da se primeni pravilo građanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se čovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj celini čiji je on sastavni deo. Treba primetiti još da zvanična odluka, koja može da obaveže sve podanike prema suverenu usled dva različita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne može – naprotiv – da obaveže suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi političkog tela da suveren sebi nameće zakone koje ne može da prekrši. Kako on može sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u položaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz čega se vidi da nema i ne može biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa čak to ne može biti ni društveni ugovor. Što opet znači da se političko telo ne može sasvim lepo da obaveže prema drugome u onome što ni u kom pogledu ne vređa taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obično (ne složeno) biće, prost pojedinac. No političko telo ili suveren, čije se biće raća isključivo iz svetinje ugovora, ne može nikada da se obavezuje, čak ni prema drugom, na ma šta što odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao čto bi, na primer, bilo da otući jedan deo samoga sebe ili da se potčini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlači samo svoje postojanje značilo bi uništiti samog sebe; a ono što nije ništa, ništai ne stvara. Čim je to mnoštvo na taj način skupljeno u jedno telo, nije mogućno povrediti jednog člana a da se ne povredi telo, a još manje da se povredi telo, a da to ne osete i njegovi članovi. I tako, dužnost i interes podjednako obavezuju obe ugovarajuće strane na mećusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimućstva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, pošto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, nema niti može da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomogućno da telo hoće da škodi svima svojim delovima; a videćemo malo niže da ne može da škodi nijednom posebno. Suveren, samim tim što jeste, uvek je I ono što treba da bude. No nije isti slučaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajedničkih interesa, ništa ne bi jemčilo da će oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi našao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac može, doista, kao čovek da ima svoju ličnu volju, suprotnu ili različitu od opšte volje u čijem stvaranju učestvuje kao građanin: njegov posebni interes može mu tražiti sasvim drugo nego što traži opšti interes, njegova bezuslovna i prirodno nezavisna egzistencija može učiniti da ono što duguje zajedničkoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade, čiji će gubitak biti od manje štete za druge nego što bi njegova isplata bila za njega; i gledajući u moralnoj osobi koja sačinjava državu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije čovek, on bi hteo da uživa građanska prava ne hoteći pri tome da ispuni svoje podaničke dužnosti; to bi bila nepravda čije bi jačanje izazvalo propast političkog tela. Da ne bi, dakle, društveni ugovor bio prosta formalnost, on sadrži prećutno sledeću obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpsti svoju snagu: cello političko telo će prinuditi na poslušnost svakog onog koi odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajući svakog građanina otadzbini, obezbeđuje ovoga od svake lične zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu građanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske i podložne najvećim zluopotrebama.[…]

O GRAĐANSKOM STANJU

Ovaj prelaz iz prirodnog u građansko stanje dovodi kod čoveka do veoma značajne promene, zamenjujući u njegovom ponašanju instikt pravdom i dajući njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, pošto glas dužnosti zameni fizički nagon, a pravo prohteve, čovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuđen da postupa po drugim načelima i da pita razum pre nego što će se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju lišava nekoliko preimućstva koja mu dolaze od prirode, on stiče druga, i to vrlo velika, njegove se sposobnosti vežbaju i razvijaju, njegove se ideje proširuju, njegova se osećanja oplemenjuju, cela njegova duša toliko se uzdiže da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi često spuštale ispod stanja iz koga je proizišao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj srećni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao i koji je njega, glupu i ograničenu životinju, pretvorio u razumno biće i čoveka.
Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive količine: ono što čovek gubi društvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda i neograničeno pravo na sve što ga mami i što može da postiigne, a ono što dobija, to su građanska sloboda i svojima mad svim što je u njegovoj državini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu, koja je ograničena jedino snagama pojedinaca, od građanske slobode, koja je ograničena opštom voljom; I državinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog pritežaoca, od svojine koja se može zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu). Moglo bi se ovome što predhodi dodati kao dobit od građanskog stanja moralna sloboda, koja jedina čini da je čovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, i suviše sam već rekao o ovome članu, a filozofski smisao reči sloboda nije sad moj predmet.[…]

O DEMOKRATIJI

Onaj ko sastavlja zakon zna bolje nego iko kako on treba da se primenjuje i tumači. Izgleda, prema tome, da ne bi moglo da bude boljeg ustava od onog u kome je izvršna vlast spojena sa zakonodavnom; ali to je baš ono što kakvu takvu vlast čini nedovoljnom u izvesnom pogledu, jer se stvari koje treba da se razdvoje ne razdvajaju, a vladalac i suveren, budući da su jedno te isto lice, obrazuju, takoreći, vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude i njihov izvršilac, niti da narod kao celina odvrati pažnju od opštih pitanja i posveti je posebnim predmetima. Ništa nije opasnije od uticaja privatnih interesa na javne poslove, čak i zloupotreba zakona od strane vlade manje je zlo negoli korupcija zakonodavčeva, neizbežna posledica uticaja pojedinačnih gledišta. Tada, pošto je država iskvarena u svojoj srži, svaka reforma postaje nemoguća. Narod koji ne bi nikad zloupotrebio vladu još manje bi zloupotrebio nezavisnost; narod koji bi uvek dobro vladao ne bi ni imao potrebe za vladom. Ako se shvati u strogom smislu reči, prava demokratija nije nikad postojala, niti će ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada malim. Ne može se zamisliti da narod ostane neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, i lako se može uvideti da se u tu svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori, a da se oblik uprave ne izmeni. I zaista, mislim da kao pravilo mogu da postavim ovo: Kad su vladine funkcije podeljene između više nadleštva u kojima vrši vlast najmanji broj ljudi dobijaju pre ili posle najveću vlast, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog lakoće obavljanja poslova, koja ih prirodno do toga dovodi. Uostalom, koliko ta vlada pretpostavlja stvari koje je teško združiti. Najpre, vrlo malu državu, u kojoj bi se narod lako sakupljao i u kojoj bi svaki građanin lako poznavao sve ostale; drugo, veliku jednostavnost običaja koja bi otklonila mnoštvo trnovitih poslova i raspri; zatim mnogo jednakosti u položajima i bogastvu, bez čega ne bi dugo opstala jednakost u pravima i u vlasti; najzad, mali ili nimaloraskošni, jer je raskoš ili posledica bogastva ili ga čini nužnim; ona kvari ujedno i bogatogai siromaha, jednoga pritežanjem bogastva, drugoga zavišću; ona otadzbinuprodaje za mekuštvo i taštinu; ona oduzima državi sve njene građane da bi ih potčinila jedne drugima, a sve skupa javnom mnjenju. Eto zašto jedan čuveni pisac postavio vrlinu kao temelj države, jer svi ovi uslovi ne bi mogli da opstanu bez vrline; no, zato što nije postavio potrebne razlike, taj sjajni duh često je bio netačan, neki put nejasan i nije video da je suverena vlast ista svuda, te da prema tome i isto načelo mora da se primeni u svakoj dobro uređenoj državi, istina više ili manje prema obliku vlade. Dodajmo da nema vlade koja bi toliko bila podložna građaskim ratovima i unutrašnjim nemirima kao što je to demokratska ili narodna vlada, jer nema nijedne druge koja tako jako i tako istrajno teži menjanju oblika i koja zahteva više budnosti i hrabrosti da bi se očuvala u svom obliku. U takvom uređenju grašanin mora naročito da se naoruža snagom i postojanošću, i svakog dana svog života da kaže u dnu svog srca ono što je govorio vrli palatin u poljskom saboru: Malo periculosam libertatem quietum servitium. Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savršena vladanije za ljude.[…]

O IZBORIMA

U pogledu izbora vladaoca i magistrate, koji su, kao što rekoh, složene radnje, postoje dva načina da se oni sprovedu, a to su biranje i kocka. I jedan i drugi upotrebljavani su u raznim državama, pa još i danas vidi se vrlo složena mešavina oba ova načina u izboru mletačkog dužda.
„Izbor putem kockice“, kaže Monteskje, „u prirodi je demokratije“. Slažem se, no kako to treba obrazložiti?. „Kocka“, nastavlja on, „oblik je izbora koji nikoga ne vređa: ona svakome građaninu ostavlja prilično veliku nadu da će poslužiti otadzbini“. To nisu stvarni razlozi. Ako se obrati pažnja na to da je izbor nosilaca vlasti stvar vlade, a ne suveriniteta, videće se zašto je kocka više u prirodi demokratije, u kojoj je državna uprava utoliko bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji. U svakoj istinitoj demokratiji, magistratura nije preimućstvo, već teret koji se ne može pravedno nametnuti jednom pojedincu pre nego nekom drugom. Jedino zakon može da nametne taj teret onome na koga će pasti kocka. Jer tada, pošto je položaj podjednak za sve i pošto izbor ne zavisi ni od kakve ljudske volje, ne postoji nikakva primena opšteg zakona na poseban slučaj, koja bi narušila njegovu opštost. U aristokratiji, vladalac bira vladaoca, vlada se održava sama sobom, i tu metod nalazi svoje pravo mesto.

Primer sa izborom mletačkog dužda potvrđuje ovu tvrdnju, a ne opovrgava je: taj mešoviti oblik odgovara mešovitoj vladi. Jer, zabluda je smatrati mletačku vladu za pravu aristokratiju. Ako narod nema nikakvog udela – sama aristokratija je tamo narod. Mnoštvo siromašnih Barnabota nije nikada dospelo ni do kakvofg položaja, a od svog plemstva ima samo praznu titulu ekselencije, kao i pravo da prisustvuje Velikom savetu. Pošto je taj Veliki savet isto toliko mnogobrojan kao i naš Opšti savet u Ženevi njegovi visoki članovi nemaju više povlastica negoli nači prosti građani. Sigurno je, ako se otkloni krajnja razlika između ove dve republike, da ženevska buržoazija tačno prestavlja mletačko plemstvo; naši domoroci i stanovnici predstavljaju mletačke varošane i puk; naši seljaci predstavljaju podanike mletačkog kopna; najzad, kakvom god se smatrala ta republika, a nezavisno od njene veličine, njena vlada nije u većoj meri aristrokratska negoli naša. Sva je razlika u tome što, budući da nemamo nikakvog doživotnog vlastodržca, mi nemamo ni istu potrebu za biranjem kockom. Izbori putem kocke imali bi malo nezgoda u pravoj demokratiji, u kojoj je sve jednako koliko po običajima i talentima, toliko i po načelima i bogastvu, pa bi bilo svejedno kakav je izbor. No rekao sam već da nema prave demokratije.

Kad su biranje i kocka kombinovani, prvim načinom treba da se popune mesta koja zahtevaju prave talente, kao što je na primer vojna služba; drugi način odgovara mestima za koja su dovoljni zdrav razum, pravednost, poštenje, a to je, na primer, sudska služba, jer u dobro uređenoj državi te su osobine zajedničke svima građanima.

Ni kocka ni glasanje ne nalaze primene u monarhijskoj vladi. Pošto je monarh po pravu jedini vladalac i magistrat, izbor njegovih službenika pripada samo njemu. Kada je opat de Sen-Pjer predlagao da se poveća broj saveta francuskog kralja i da se njihovi članovi biraju glasanjem, on nije video da predlaže promenu oblika vladavine. Ostalo bi mi još da govorim o načinima davanja i prikupljanja glasova u narodnoj skupštini; no možda će istorijat rimskog urećenja u ovome pogledu bliže objasniti sva načela koja bih ja mogao da postavim. Neće biti na odmet razumnom čitaocu da malo u pojedinostima vidi kako su se otpravljali javni I privatni poslovi u veću od dvesta hiljada ljudi.

(Žan – Žak Ruso, Društveni Ugovor, 35 -39/74/105, Filip Višnjić, Beograd, 1993)

F. M. A. VOLTER – izvod iz dela (Rasprava o toleranciji)


F. M. A. VOLTER – izvod iz dela (Rasprava o toleranciji)

O TOLERANCIJI

DA LI JE TOLERANCIJA PRIHVATLJIVA
Usuđujem se da pretpostavim kako se prosvećeni i visokouvaženi ministar, humani i mudri prelat, vladar koji zna da je njegov interes istovetan velikoj većini njegovih podanika a njegova slava počiva na njihovoj sredi, usuđuju da pogledaju ovaj neuredni i nepotpuni spis i sebe pitaju: Šta rizikujem ako se ugledam na zemlju koju tolike vredne ruke obrađuju i uređuju, povećane prinose, naprednu državu? Da Vestfalski mir naposletku nije doneo slobodu savesti, Nemačka bi ostala pustinja prekrivena kostima međusobno poubijanih katolika, protestanata, reformatora, anabaptista. U Bordou, Mecu, Alzasu imamo Jevreje; imamo luterane, moliniste, janseniste: zar ne bismo mogli da trpimo i dopustimo i kalviniste pod okolnostima kakve u Londonu vladaju za katolike? Što je više crkvi, manje su opasne; mnoštvo ih slabi, sve bivaju sapete pravednim zakonima koji zabranjuju nasilne skupove, obračune, progone, i koji uvek deluju snagom prinude. Poznato nam je da su mnogi domaćini koji su stekli velika bogatstva u stranim zemljama spremni da se vrate u svoju otadžbinu; oni samo traže zaštitu prirodnog zakona, punovažnost njihovih brakova, sigurnost za svoju decu, pravo roditeljskog nasleđa, lično priznanje; ne traže nikakve javne hramove, nikakvo pravo na opštinske poreze, na počasti: tako nešto katolici nemaju ni u Londonu niti u drugim zemljama. Nije reč o davanju značajnih privilegija, sigurnog utočišta jednoj strani, već je reč o tome da ljude treba pustiti da žive mirno, ublažiti možda ranije i neophodne, ali sada izlišne propise. Nije na nama da ukazujemo ministarstvu šta valja da čini; dovoljno je založiti se za te nesrećnike. Mnogo je načina da se oni korisno pridobiju i spreče da postanu opasni! Oprez ministarstva i saveta, koje svi treba da podrže, lako će pronaći načine koje su tako uspešno odabrali i drugi narodi.

Među kalvinističkim življem još ima fanatika, ah je izvesno da ih među konvulzionistima ima još više. Šaku bezumnika iz SenMedara narod ne smatra važnim, a šaka kalvinističkih proroka je uništena. Odličan način da se broj manijaka smanji, ukoliko ih uopšte preostane, jeste odricanje od duhovne bolesti u korist razuma koji sporo ali neumoljivo prosvećuje ljude. Razum je blažen, human, podstiče pokajanje, odagnjuje neslogu, učvršćuje vrlinu, čini poželjnim poštovanje zakona više nego što bi sila mogla da ih održava. I zar da se mirno pređe preko podsmeha koji pošteni ljudi danas imaju prema zatucanosti? Taj podsmeh je moćna brana protiv svih krajnosti sektaša. Prošla vremena su neponov ljiva. Valja se uvek pokrenuti dalje s mesta na kojem se nalazimo i do koga je čovečanstvo dospelo. Prošlo je doba kada se verovalo da se moraju osuditi oni koji podučavaju doktrinu suprotnu Aristotelovim kategorijama, doktrinu koja ne prihvata strah od praznine, postojanost i univerzalni karakter bivstva. U Evropi je objavljeno više od stotinu jurističkih knjiga o veštičarstvu i o tome kako razlikovati lažne od pravih proroka. Ekskomunikacija skakavaca i drugih žitnih štetočina bila je prilično rasprostranjena, pa se i danas zadržala u nekim obredima. Običaj je ipak nestao; Aristotel, veštice i skakavci ostavljeni su na miru. Bezbrojni su primeri ovih nekada toliko bitnih ludosti: pojedine se povremeno javljaju, ali brzo iščezavaju. Kada bi neko danas nastojao da postane karpokratovac, evtihijac, monotelit, monofizit, nestorijanac ili manihejac, itd, šta bi se desilo? Svi bi mu se podsmevali, kao starinski odevenom čoveku sa glodalom i kožnim prslukom. Narod je počeo da otvara oči kad su isusovci Le Telije i Dusen sastavili bulu Unigenitus i poslali je u Rim. Ova dvojica su verovala da se još nalaze u onom neznalačkom dobu kada su ljudi bespogovorno pohvatali najapsurdnije tvrdnje. Usudili su se da odbace izreku koja odiše univerzalnom i večitom istinom: „Strah od nepravedne ekskomunikacije nikako ne sme da ometa ispunjavanje dužnosti.“ To je značilo odbaciti razum, slobodu galikanske crkve i osnovu morala; značilo je redi ljudima: Bog vam naređuje da svoju dužnost ne obavljate ukoliko se plašite nepravde. Niko nikad nije naneo težu uvredu zdravom razumu. Rimski savetnici o tome nisu vodili računa. Pružena su uveravanja rimskom dvoru da je ova bula neophodna i da je narod želi; ona je potpisana, zapečaćena i poslata. Posledice su poznate; nema sumnje: da su bili upozoreni, bulu bi poništili. Sporovi su bili oštri; oprez i dobrota kraljeva naposletku su ih ipak umirili. Slično je i u velikom broju pitanja koja dele nas i protestante. Postoje razlike koje ne proizvode nikakve posledice; postoje i druge, ozbiljnije, oko kojih se oštrina sukoba ipak toliko smirila da ni sami protestanti danas o njima ne raspravljaju. Ovo doba neukusa, zasićenosti ili tačnije razuma, možemo sažeti kao razdoblje i polje javnog mira. Sukobi su zarazna bolest čiji se ishod bliži kraju, a kuga od koje smo izlečeni zahteva isključivo blago lečenje. Najzad, državni interes počiva u tome da se svi prognani smerno vrate domu svojih očeva: ljudskost to zahteva, razum savetuje, a politika se toga ne sme plašiti.[…]

DA LI JE NETOLERANCIJA PRIRODNO I LJUDSKO PRAVO

Prirodno pravo jeste ono pravo koje priroda nameće svim ljudima. Odgojili ste dete, ono mora da vas poštuje kao oca i dobročinitelja. Imate pravo da ubirete plodove sa zemlje koju ste sami obrađivali. Dali ste i primili obećanje, ono mora biti ispunjeno. Ljudsko pravo u svakom pogledu mora da počiva na ovom prirodnom pravu, a glavni temelj, univerzalni princip i jednog i drugog jeste: „Ne čini ono što ne bi želeo da tebi čine.“ Ne vidim kako bismo, shodno ovom principu, mogli da čujemo kako neki čovek kaže drugom: „Veruj u ono u šta ja verujem i u ono u šta ne možeš da veruješ, ili ćeš nestati.“ Tako se govori u Špa-niji, Portugalu, Goi. U nekim drugim zemljama danas je dovoljno reći: „Veruj ili ću te uništiti; veruj ili ću ti naneti sve zlo koje mogu; čudovište, nisi moje vere, znači nevernik si – moraš biti izgnan od tvojih bližnjih, iz tvog grada, iz tvog kraja.“ Kada bi ovakvo vladanje proisticalo iz ljudskog prava, onda bi Japanac trebalo da prezire Kineza koji bi se gnušao Sijamca; a ovaj bi proganjao žitelje Ganga, koji bi se okomili na žitelje Indije; Mongol bi nasrnuo na prvog Malabarca, Malabarac bi smeo da ubije svakog Persijanca koji bi mogao da pogubi Turčina; a svi zajedno bi se ostrvili na hrišćane koji su se tako dugo uzajamno istrebljivali. Pravo na netoleranciju je otuda apsurdno i varvarsko: to je pravo tigrova i prilično je užasno, jer tigrovi se razdiru samo zbog jela, a mi se istrebljujemo zbog paragrafa.[…]

ZLOUPOTREBA NETOLERANCIJE

Zar de svakom građaninu biti dopušteno da veruje samo u sopstveni razum i da razmišlja onako kako mu taj prosvedeni ili zabludeli razum zapoveda? Trebalo bi da bude tako, pod uslovom da ne remeti red, jer od čoveka ne zavisi da li de verovati ili ne, ali od njega zavisi da li de poštovati običaje svoje otadžbine; i ako biste rekli da je greh ne verovati u veru većine i sami biste optužili rane hrišćane, vaše očeve, i opravdali biste one koje optužujete da su ih progonili.

Odgovarate da je razlika prilična, da su sve religije delo ljudi i da je samo Katolička, apostolska, Rimska crkva Božje delo. Ali zaboga, da li zato što je naša religija božanstvena, ona mora da vlada mržnjom, besom, progonima, oduzimanjem imovine, zatvaranjem, mučenjem, ubijanjem i molitvama Bogu da prihvati to ubijanje? Što je hrišćanska religija božanstvenija, to manje priliči čoveku da njome upravlja; ako ju je Bog stvorio, Bog de je održati i bez vas. Znajte da netolerancija stvara samo licemere ili buntovnike: kakva zlokobna alternativa! Najzad, da li biste uz pomoć dželata želeli da održite religiju boga koji je uništio dželate i koji je propovedao samo blagost i strpljenje?

Pogledajte, molim vas, strahovite posledice prava na netoleranciju. Ako je bilo moguće građaninu koji ne ispoveda dopuštenu veru na nekoj geografskoj širini, oduzeti imanje, baciti ga u tamnicu i ubiti ga, koji bi izuzetak sačuvao prvake države od istih kazni? Religija podjednako objedinjuje i vladara i prosjake; više od pedeset učenjaka ili monaha podržali su ovu monstruoznu strahotu, naime da je dopušteno oboriti i ubiti vladare koji ne razmišljaju u duhu vladajuće crkve; zakonodavne skupštine neprestano su osporavale ovakve grozne odluke groznih teologa.

Krv Anrija Velikog se još pušila kada je pariška skupština izdala proglas koji je uspostavio nezavisnost krune kao temeljni zakon. Kardinal Diperon, koji je mitru dugovao upravo Anriju Velikom, pobunio se 1614. godine protiv skupštinske objave i poništio je. Sve tadašnje novine prenose navode kojima se Diperon poslužio u svojim harangama: „Ni slučajno, gospodine kardinale! Prihvatimo vašu maglovitu pretpostavku po kojoj je jedan od naših kraljeva, pošto je pročitao istoriju sabora i crkvenih otaca, bio začuđen recima: „jer je otac moj veći od mene“ (Jn 14:28), i uzimajući ih doslovno i dvoumeći se iz¬među sabora u Nikeji i onog u Carigradu, opredelio se za Eusebija iz Nikomedije. Ja zbog toga ne bih manje slušao svog kralja, ne bih se osećao manje obaveznim svojom zakletvom koju sam mu položio; a ako biste se vi usudili da ustanete protiv njega, a ja bio vaš sudija, proglasio bih vas krivim za uvredu veličanstva.

Diperon je sukob još više proširio a ja ću ga skratiti. Ovo nije mesto za produbljivanje tih mučnih sporova; ograničiću se time što ću, zajedno sa svim građanima, poručiti da Anriju IV ne dugujemo poslušnost zbog toga što je krunisan u Šartru, već zato što je pravo ovog vladara na krunu neosporno; on ju je zaslužio svojom hrabrošću i dobrotom. I neka mi bude dopušteno da kažem kako svaki građanin po istom pravu mora naslediti imovinu svog oca, i da ne vidim zbog čega mu je treba oduzeti, a njega obesiti jer deli mišljenje Ratrama protiv Paskaza Ratbera i Beranžera protiv Skota.
Poznato je da sve naše dogme nisu oduvek bile razumno objašnjene i opšteprihvaćene u našoj crkvi. Kako nam Isus Hrist nije rekao odakle proističe Sveti duh, Rimska crkva, zajedno sa Grčkom, dugo je verovala da potiče samo od Oca: naposletku je prihvatila da proističe i od Sina. Pitam, nije li sutradan pošto je tako odlučeno, neki građanin koji se i dalje držao dojučerašnjeg simbola, bio dostojan smrtne presude? Da li bi okrutnost i nepravda bile manje u kažnjavanju onoga koji bi danas razmišljao kao što se nekada razmišljalo? Da li je u doba Honorija I čovek bio kriv što se verovalo da Isus nema dve volje? Tek nedavno uspostavljena je teza o bezgrešnom začeću: dominikanci u nju i dalje ne veruju. Kada će dominikanci zaslužiti muke na ovom i onom svetu? Ako od nekoga treba da naučimo kako da se vladamo u našim beskrajnim sporovima, to su svakako apostoli i jevanđelisti. Bilo je razloga da se stvori oštar jaz između svetog Pavla i svetog Petra. Pavle u svojoj Poslanici Galatima izričito kaže da de se suprotstaviti Petru jer je Petar zaslužio prekor zbog prevare, kao i Varnava, zato što su obedovali sa nejevrejima pre Jakovljevog dolaska, a potom se tajno povukli i razdvojili se od nejevreja zbog straha da de uvrediti obrezane. „A kad ja vidjeh da ne idu pravo k istini jevanđelja, rekoh Petru pred svima: kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne Jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?“ (Gal. 2:14) Ovo je bilo predmet žestoke svađe. Trebalo je saznati da li de novi hrišćani živeti jevrejski ili ne. Sveti Pavle je u to vreme čak odlazio da prinosi žrtve u hram u Jerusalimu. Poznato je da su prva petnaestorica jerusalimskih episkopa bili obrezani Jevreji koji su poštovali sabat i uzdržavali se od zabranjenog mesa. Španski ili portugalski biskup koji bi se obrezao i poštovao sabat, bio bi spaljen u autodafeu. Ipak, zbog ovog suštinskog pitanja mir između apostola, kao i među prvim hrišćanima, nije bio uzdrman,
Iako su jevanđelisti ličili na savremene pisce, imali su mnogo šire borbeno polje za međusobne okršaje. Sveti Matej izbrojao je dvadeset četiri generacije od Davida do Isusa (Mt. 1:17); sveti Luka izbrojao je četrdeset i jednu (Lk. 2:23-31); te generacije su potpuno različite. Ipak, ne vidi se da je među učenicima nastala bilo kakva nesloga zbog ovih očiglednih protivrečnosti, veoma dobro pomirenim kroz spise crkvenih otaca. Milosrđe nije bilo ugroženo, a mir je bio očuvan. Postoji li bolja lekcija o toleranciji u našim sporovima, i u smernosti u svemu oko čega se ne slažemo.
Sveti Pavle u svojoj Poslanici rimskim Jevrejima preobraćenim u hrišćanstvo, koristi kraj čitavog trećeg poglavlja da bi rekao kako jedino vera uznosi ljude a da dela nikoga ne opravdavaju. Sveti Jakov, naprotiv, u svojoj Poslanici, ponavlja da se možemo spasiti samo delima. Eto, to je podelilo dve velike zajednice, ali nije zavadilo apostole.

Kada bi progon onih sa kojima se sporimo bio sveti čin, trebalo bi priznati da bi onaj ko bi ubio više jeretika, bio najveći svetac u raju. Šta bi u njemu predstavljao čovek koji se zadovoljio da pokrade svoju braću i baci ih u tamnicu, u odnosu na one revnosne vernike koji su pobili stotine u Vartolomejskoj noći? Evo dokaza. Naslednik svetog Petra i njegov konzistorij ne mogu da pogreše; oni potvrđuju, slave, posvećuju delo Vartolomejske noći: dakle taj događaj je bio veoma svet; dakle, u slučaju ubica jednakih po svojoj pobožnosti, onaj koji bi preklao dvadeset i četiri hugenotske trudnice bio bi uzdignutiji u slavi od onog koji bi preklao samo njih dvanaest. Iz istog razloga, fanatici iz Sevena morali su da veruju kako de njihova slava rasti srazmerno broju sveštenika, vernika i katoličkih žena koje budu preklali. To su neobični razlozi za večnu slavu.[…]

DA LI JE ISUS HRIST POUČAVAO NETOLERANCIJI

Razmotrimo sada da li je Isus Hrist uspostavio krvave zakone, da lije zapovedao netoleranciju, da lije tražio podizanje inkvizitorskih tamnica, da li je obučavao dželate autodafea.
Ako se ne varam, u jevanđeljima ima malo odlomaka čiji bi progoniteljski duh mogao ukazati da su netolerancija i sila opravdani. Jedan od njih je parabola u kojoj se nebesko carstvo poredi sa carem koji poziva zvanice na venčanje svog sina; preko svojih slugu, monarh im poručuje: „Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu.“ (Mt. 22:4) Jedni, ne obazirući se na poziv, odlaze u polja, drugi svojim poslom, a ostali vređaju kraljeve sluge i ubijaju ih. Kralj podiže vojsku protiv ubica i razara njihov grad; šalje sluge na raskršća puteva da sakupe svatove na gozbu; pošto je jedan od pozvanih seo za sto bez svadbenog odela, stavljen je u okove i bačen u provaliju.
Jasno je da se ova alegorija tiče samo nebeskog carstva, te da niko ne bi smeo da se na osnovu nje poziva na pravo da baci u tamnicu bližnjeg svog koji je došao na svadbeni ručak u neprikladnoj odeći; iz istorije ne znam ni za jednog vladara koji je obesio nekog dvorjanina sa sličnim izgovorom; takođe se ne treba pribojavati da bi velikaši, pošto je car već poklao stoku i živinu, pobili njegove sluge koje su ih pozivale na gozbu. Poziv na gozbu predstavlja izraz pozdrava; ubistvo vladarevih izaslanika jeste napad na one koji propovedaju mudrost i vrlinu.
Druga parabola (Lk. 14) govori o čoveku koji poziva svoje prijatelje na veliku gozbu i koji, u trenutku kada je trpeza bila spremna, šalje svog slugu da ih obavesti. Jedan se izgovara kupovinom njive koju treba da obiđe: ovaj izgovor nije valjan, budući da se njiva ne obilazi noću; drugi kaže da je kupio pet volovskih jarmova i da mora da ih isproba: i on greši kao i prethodni, u vreme večere se ne probaju jarmovi; treći odgovara da se upravo oženio i njegov izgovor je nesumnjivo prihvatljiv. Domaćin iz besa dovodi na svoju gozbu slepe i hrome, i videvši da je preostalo praznih mesta, kaže svom slugi: „Idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi ih amo.“ (Lk. 14:21) Tačno je da se nigde izričito ne pominje da je ova parabola slika i prilika nebeskog carstva. Suviše su zloupotrebljavane reči „dovedi ih amo“, ali je jasno da samo jedan sluga ne može na silu da natera ljude koje sretne da dođu na gozbu njegovog gospodara; uostalom, takvi prinudni gosti ne bi obed učinili posebno ugodnim. „Dovedi ih amo“ znači, prema najpouzdanijim komentatorima: zamoli, zakuni, ubedi, pridobij ih. Molim vas, kakve veze imaju ovakva molba i gozba sa progonima? Kada bismo stvari doslovno prihvatali, da li bi trebalo biti hrom i slep da bismo se našli pod okriljem crkve? Isus u istoj paraboli veli: „Ne zovi prijatelja svojijeh, ni brade svoje, no rođaka svojijeh, ni susjeda bogatijeh“ (Lk. 14:12); da li je to ikad shvaćeno kao da se ne sme obedovati sa rođacima i prijateljima ukoliko su oni imućniji?

Isus Hrist posle parabole o gozbi kaže: „Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik, itd. I koji od vas kad hoće da zida kulu ne sjede najprije i ne proračuni šta će ga stati, da vidi ima li da može dovršiti?“ (Lk. 14:26,28) Ima li ikoga na svetu dovoljno izopačenog da bi zaključio kako treba mrzeti oca i mater? I nije li lako shvatiti da te reči znače: ne kolebajte se između mene i vaših najmilijih osećanja?
Navode se reči svetog Mateje: „Ako li njih ne posluša, kaži crkvi; a ako li ne posluša ni crkve, da ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18:17); ovo nipošto ne znači da treba proganjati pagane i sakupljače poreza: istina je da su oni prokleti ali njihova sudbina nije zato prepuštena puku. Ne samo da ovim službenicima nisu uskraćena bilo kakva građanska prava, već su im ukazane najviše povlastice; to je jedino zanimanje koje je u Svetom pismu osuđeno, a najomiljenije je vlastima. Zašto, dakle, ne bismo prema našoj zabludeloj braći ima li onoliko samilosti koliko poštovanja ukazujemo našoj braći sakupljačima poreza?
Drugi odlomak koji je izuzetno zloupotrebljavan potiče od svetog Mateja (Mt. 21:19) i svetog Marka (Mk. 11:13), i u njemu se kaže daje Isus, budući gladan, ujutro ušao u vrt sa smokvama u kojem je zatekao sa¬mo lišće jer je sezona smokava prošla; prokleo je vrt koji se ubrzo osušio.
Postoji više različitih tumačenja ovog čuda; ali ima li ijednog koje bi odobravalo progone? Pošto vrt sa smokvama nije mogao da rodi početkom marta, sasušio se; da li je to razlog da se našoj braći nanosi bol u svako doba godine? Poštujmo u Svetom pismu sve ono što u našim radoznalim i taštim dušama može da pobudi muke, ali ga ne izvrćimo da bismo postali neumoljivi i nepomirljivi.
Progoniteljski duh koji sve zlouporebljava, svoje opravdanje nalazi i u isterivanju trgovaca iz hrama i u legiji demona isteranoj iz tela opsednutog u tela dve hiljade odurnih zveri. Ali ko još ne primećuje da su ova dva primera samo osuda koju izriče sam Bog zbog povrede zakona? Podizanje trgovačkih tezgi na prilazima hramu predstavljalo je nepoštovanje doma Božjeg. Uzalud su sinedrij i sveštenici odobravali trgovinu da bi olakšali prinošenje žrtava: Bog kome su prinosili žrtve nesumnjivo je mogao, mada skriven iza ljudskog obličja, da ukine ovo svetogrđe; mogao je čak i da kazni one koji su u zemlju dovodili čitava krda stoke zabranjene zakonom koji je i sam poštovao. Ovi primeri nemaju ni najmanje veze sa progonima zbog dogme. Duh netole-rancije se izgleda oslanja na najgore argumente pošto svuda traži najslabija opravdanja.
Gotovo sve ostale reči i dela Isusa Hrista poučavaju blagosti, strpljivosti, samilosti. Tu je otac porodice ko¬me se vraća sin rasipnik (Lk. 15); tu je radnik koji stiže u poslednji čas a plaćen je kao ostali (Mt. 20); tu je milosrdni Samarićanin (Lk. 10); on sam pravda svoje učenike koji ne poste (Mt. 9:15); oprašta grešnici (Lk. 7:48); preljubnici isključivo savetuje vernost (Jn. 8:11); čak se upušta u prostosrdačnu radost svatova u Kani koji podgrejani vinom traže još: spremno čini čudo za njih, vodu pretvara u vino (Jn. 2). Ne ljuti se čak ni na Judu koji će ga izdati; Petru naređuje da ne koristi mač (Mt. 26:52, Jn. 18:11); prekoreva Zabedejevu decu koja su po uzoru na Iliju htela da bace s nebesa oganj na grad koji nije hteo da ih prihvati na konak (Lk. 9:54-55).
Na kraju umire kao žrtva zavisti. Ukoliko bi se usudili da uporedimo sveto i profano, Boga sa čovekom, njegova smrt, ljudski govoreći, prilično liči na Sokratovu. Grčki filozof umro je zbog mržnje sofista, sveštenika i narodnih vođa; hrišćanski zakonodavac podlegao je mržnji književnika, fariseja i sveštenika. Sokrat je mogao da izbegne smrt ali nije želeo; Isus Hrist se do-brovoljno predao. Grčki filozof nije samo oprostio svojim klevetnicima i nepravednim sudijama, već ih je zamolio da se prema njegovoj deci, ukoliko budu dovoljno srećna pa zasluže njihovu mržnju kao što je to bio slučaj s njim, odnose kao prema njemu; hrišćanski zakonodavac, beskonačno nadmoćan, zamolio je Oca da oprosti njegovim neprijateljima. (Lk. 23:34)
Mada se činilo da se Isus Hrist pribojava smrti, mada je strah koji je osetio bio toliko veliki da se znoj mešao s krvlju (Lk. 22:44), što je velika i retka pojava, to je zbog toga što se odvažio da se potčini slabostima ljudskog tela koje je preuzeo na sebe. Njegovo telo je drhtalo ali je duša ostala postojana; naučio nas je da se istinska snaga, istinska veličina, ogledaju u trpljenju zala kojima naša priroda podleže. Strepeti od smrti, a ipak juriti u njen zagrljaj, predstavlja krajnju hrabrost.
Sokrat je sofiste smatrao za neznalice i odbacio ih kao prevrtljive; Isus je, koristeći se svojim božanskim pravima, književnike i fariseje smatrao licemernim, bezosećajnim, slepim, pokvarenim, zmijama, gmizavcima. (Mt. 23) Sokrat nije bio optužen da želi da osnuje novu sektu; ni Isusa Hrista nisu gonili zato što je želeo da stvori novu (Mt. 26:59). Kažu da su sveštenici i članovi saveta tražili nekoga da lažno svedoči protiv Hrista kako bi ga pogubili.
I mada su tražili lažno svedočenje, nisu mu zamerali da javno propoveda protiv zakona. Zapravo, on je od detinjstva do smrti bio veran Mojsijevom zakonu. Obrezan je osmog dana po rođenju, kao i sva ostala deca. Kasnije je bio kršten u Jordanu, u svetom jevrejskom obredu koji upražnjavaju i drugi narodi Istoka. Sve nepodopštine isprane su krštenjem; tako su posvećivali i sveštenike, zaranjali su ih u vodu na praznik svečanog pokajanja.
Isus je poštovao sve odredbe zakona: uvek je poštovao sabat, uzdržavao se od nedozvoljenog mesa, slavio je sve praznike, čak je, uoči smrti, proslavio Pashu; nije bio optužen ni zbog kakve nove vere, niti da upražnjava tuđe obrede. Rođenje kao Izraelićanin, čitav život je i proveo kao Izraelićanin. Dva svedoka koja su se pojavila na sudu optužila su ga da je rekao „ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je“ (Mt. 26:61). Takav govor bio je neshvatljiv Jevrejima sklonim telesnom, ali zbog toga ga oni nisu optužili zbog osnivanja nove sekte. Ispitivao ga je prvosveštenik koji mu je rekao: „Zaklinjem te živijem Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božiji.“ (Mt. 26:63) Nigde se ne kaže šta je prvosveštenik podrazumevao pod „sinom Božijim“. Katkad su se služili ovim izrazom da bi označili pravednika, kao što su reč „Behjalov sin“ upotrebljavali da bi označili pokvarenjaka. Prosti Jevreji nisu imali predstavu o svetoj tajni Božjeg sina, koji je i sam bio Bog koji je sišao na zemlju. Isus mu je odgovorio: „Alija vam kažem: odsele ćete videti sina čovječijega gde sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem.“ (Mt. 26:64) Uvređeni sinedrij je ovaj odgovor shvatio kao huljenje. Sinedrij nije imao nadležnost veću od ove; Isusa su odveli rimskom guverneru pokrajine i klevetnički ga optužili da je remetilac javnog mira, da je pozivao na neplaćanje danka cezaru i, pre svega, da se izdavao za kralja Jevreja. Očito je dakle da je bio optužen za zločin protiv države. Guverner Pilat, pošto je doznao da je reč o Galilejcu, uputio ga je najpre Irodu, tetrarhu Galileje. Irod je smatrao da je nemoguće da Isus namerava da se stavi na čelo stranke i predstavlja se za kralja; ophodio se prema njemu prezrivo i vratio ga Pilatu koji ga je osudio iz bedne slabosti kako bi umirio bes upravljen protiv njega samog, utoliko više što je jednom već doživeo pobunu Jevreja o čemu nas izveštava Josif. Pilat nije bio čak ni toliko velikodušan kakvim će se kasnije pokazati sudija Fist. (Dap. 25:16) Sada postavljam pitanje da li su tolerancija ili netolerancija božansko pravo? Ako želite da budete nalik Isusu Hristu, budite mučenici a ne dželati.[…]

RAZGOVOR IZMEĐU UMIRUĆEG I ZDRAVOG ČOVEKA

Građanin jedne varoši u unutrašnjosti nalazio se u agoniji; neki zdrav čovek ga je posetio i vređao u poslednjim trenucima govoreći mu: „Bedniče! Ugledaj se na mene i potpiši ovu izjavu, priznaj da se u knjizi koju ni ti ni ja nikad nismo pročitali nalazi pet rečenica; budi uvek na strani Lanfrana protiv Beranžera, na strani svetog Tome protiv svetog Bonaventure; podrži Drugi nikejski sabor nasuprot Frankfurtskom saboru; objasni mi da reči „jer je otac moj veći od mene“ (Jn 14:28), odjedanput znače „Veliki sam poput njega“. Reci mi kako Otac sve prenosi Sinu, osim očinstva, ili ću tvoje telo baciti na smetlište; tvoja deca ništa neće naslediti od tebe, tvojoj ženi će oduzeti imanje, a tvoja porodica će prositi za komad hleba koji im moji bližnji neće udeliti.

UMIRUĆI: Jedva čujem šta mi govorite; pretnje koje mi izričete zvuče u mom uhu zbunjujuće, uznemiruju moju dušu i moju smrt čine užasnom. Za ime Božje, smilujte se prema meni.

VARVARIN: Milost! Ako se sa mnom ne složiš u svemu, ne mogu da budem milosrdan.

UMIRUĆI: Avaj! Vidite da su sva moja čula u ovim poslednjim trenucima iščilela, sve kapije mog razuma su zatvorene; moje misli su se razbežale, moja svest se gasi. Da li sam u stanju da se raspravljam?

VARVARIN: Ah, pa ako ne možeš da veruj eš u ono što želim, reci da veruješ i to će mi biti dovoljno.

UMIRUĆI: Kako mogu da vas slažem da biste me prihvatili? Uskoro ću se naći pred Bogom koji kažnjava obmanu.

VARVARIN: Nije važno. Imaćeš zadovoljstvo da te sahrane na groblju, a tvoja žena i deca će imati od čega da žive. Umri kao licemer; licemerje je dobra stvar, kao što kažu, to je počast koju porok odaje vrlini. Prijatelju, malo licemerja nikome ne škodi.

UMIRUĆI: Avaj! Vi prezirete Boga ili ga ne priznajete, pošto od mene zahtevate smrtnu laž, vi koji ćete se uskoro nadi pred njegovim sudom gde ćete odgovarati zbog ove laži.

VARVARIN: Šta, bestidniče! Ja da ne priznajem Boga!

UMIRUĆI: Oprostite, brate, bojim se da ga niste spoznali. Onaj koga poštujem u meni obnavlja snagu da bih vam umirućim glasom rekao da biste, ukoliko verujete u Boga, morali prema meni pokazati samilost. Dao mi je ženu i decu, ne dozvolite da umru u bedi. Što se mog tela tiče, učinite s njim što god želite, ostavljam vam ga, ali vas zaklinjem da verujete u Boga.

VARVARIN: Uradi bez razmišljanja ono što sam ti rekao; tražim i naređujem ti to.

UMIRUĆI: A zbog čega me toliko mučite?

VARVARIN: Kako zbog čega? Ako dobijem tvoj potpis, on de mi pomoći da dobijem lep kanonikat.

UMIRUĆI: Ah, brate! Evo mog poslednjeg trena; umirem, moliću se Bogu da vam se obrati i da vas preobrati.

VARVARIN: Dođavola, bestidnik se nije potpisao! Potpisaću umesto njega i krivotvoriti njegov potpis.[…]

O OPŠTOJ TOLERANCIJI

Nije potrebna velika veština, niti naročita rečitost, da bi se dokazalo da hrišćani moraju da trpe jedni druge. Idem korak dalje i poručujem da je sve ljude potrebno posmatrati kao našu braću. Kako, Turčin moj brat? Kinez moj brat? Jevrejin? Sijamac? Da, nesumnjivo; nismo li svi mi deca jednog oca i stvorenja istog Boga? Ali ti narodi nas preziru, oni nas zovu neznabošcima! Pa šta! Redi du im da greše. Čini mi se da bih mogao da bar zaprepastim umišljene predstave nekog imama ili budiste kad bih im rekao otprilike ovako: „Ova malaplaneta, koja predstavlja tek tačku, okreće se u prostoru, kao i tolike druge planete; izgubljeni smo u tom prostranstvu. Čovek visok približno pet stopa svakako predstavlja malu stvar u vasioni. Jedno takvo jedva primetljivo bide, negde u Arabiji ili u postojbini Kafra, kaže nekim svojim susedima:“Slušajte me, jer me je prosvetlio Bog svih svetova: na Zemlji postoji devet stotina miliona mrava kao što smo mi, ali je samo moj mravinjak Bogu mio; svi ostali su mu za vek vekova prokleti; sredan de biti samo ovaj, a svi ostali večno prokleti.'“ Tada bi me uhapsili i ispitivali me kakva je to luda koja iznosi toliku glupost. Bio bih prisiljen da im odgovorim: „To ste vi sami.“ Zatim bih se potrudio da ublažim njihove stavove, ali bi to bilo veoma teško.

Zatim bih se obratio hrišćanima i, primerice, usudio bih se da kažem dominikancu, inkvizitoru vere: „Brate, znate da svaka pokrajina u Italiji ima svoj dijalekt i da se u Veneciji i Bergamu uopšte ne govori kao u Firenci. Akademija dela Kruška je utemeljila jezik; njen rečnik pravilo je od koga se ne sme odstupiti, a Buonmatejieva Gramatika je nepogrešivi vodič koga treba slediti; ali verujete li da bi konzul Akademije, a u njegovom odsustvu Buonmateji, mogli svesno narediti da se svim Mlečanima i Bergamljanima koji bi istrajavali na svom dijalektu, odseče jezik?“

Inkvizitor bi mi odgovorio: „Razlika je velika; ovde je reč o spasu vaše duše. Inkvizicija za vaše dobro propi suje da možete biti privedeni na osnovu pojedinačne prijave, bez obzira da li je ona potekla od nečasne ili već kažnjavane osobe; da ne možete imati advokata za odbranu; da ne znate čak ni ime vašeg tužioca; da vam inkvizitor najpre obećava milost a potom vas osudi; da vam presuđuju pet različitih vrsta mučenja i da ćete potom biti bičevani ili bačeni na vešala ili svečano spaljeni. Otac Ivone, dr Kišalon, Zankinus, Kampegijus, Rojas, Felinus, Gomarus, Dijabarus, Gemelinus, već su obučeni u ovome i ovaj pobožni običaj ne trpi prigovore.“ Bio bih slobodan da mu uzvratim: „Brate, možda ste u pravu; uveren sam da želite da mi pričinite dobro; ali zar ne bih mogao da se izbavim i bez svega toga?“ Tačno je da se ovakvi apsurdni užasi ne pojavljuju svakodnevno; ipak, bili su česti i od njih bi se dala sastaviti knjiga mnogo obimnija od jevanđelja koja ih osuđuju. Ne samo da je veoma okrutno progoniti u ovom kratkom životu naše neistomišljenike, već mi se čini da je i drsko nekome izreći večno prokletstvo. Mislim da kratkotrajnim atomima, što smo mi, ne pristaje da predviđaju Tvorčeve radnje. Nipošto ne želim da osporim tvrdnju: „Izvan crkve nema izbavljenja“; poštujem je kao i sve čemu ona podučava, ali da li odista poznajemo sve Božje puteve i razmere njegovog milosrđa? Nije li dopušteno nadati mu se koliko i strahovati od njega? Nije li dovoljno biti veran crkvi? Da li je potrebno da svaki pojedinac prigrabi božanska prava za sebe i odlučuje pre njega o večnoj sudbini svakog čoveka? Kada smo u žalosti za kraljem Švedske, ili Danske, ili Engleske, ili Pruske, da li kažemo da smo u žalosti za otpadnikom koji će večno goreti u paklu? U Evropi živi četrdeset miliona stanovnika koji ne pripadaju Rimskoj crkvi, da li ćemo svakome od njih reći: „Gospodine, pošto ste neizbežno prokleti, ne želim sa vama ni da obedujem, ni da vam se obraćam niti razgovaram sa vama?“

Koji će francuski ambasador tokom audijencije kod sultana u sebi reći: Njegovo Visočanstvo će neizbežno večno goreti u paklu jer se podvrglo obrezanju? Ako bi zaista verovao u to da je sultan smrtni neprijatelj Boga i predmet njegove osvete, da li bi mogao da mu se obrati? Da li bi smeo da bude upućen k njemu? Sa kakvim bi se ljudima moglo trgovati, koje obaveze službenog života bismo uopšte mogli da ispunjavamo ukoliko bismo bili ubeđeni u to da imamo posla sa otpadnicima?
O sledbenici milosrdnog Boga! Kad biste imali okrutno srce; kad biste, verujući u onoga čiji se zakon ogledao u recima: „Volite Boga i bližnjeg svog“, natovarili ovaj čisti i sveti zakon sofizmima i nerazumljivima sporovima; kad biste podgrejali neslogu, što zbog neke nove reči, što zbog jednog slova azbuke; kad biste zbog nedostatka nekoliko reči ili obreda koje drugi narodi nisu usvojili, zahtevali večne muke; rekao bih vam prolivajući suze za ljudskim rodom: „Nastavite do sudnjeg dana, a Bog de svakom presuditi po njegovim delima.“

„Vidim kako pred njega staju svi mrtvi iz prošlih i iz našeg stoleda. Da li ste sasvim sigurni da de naš Tvorac i Otac redi mudrom i vrlom Konfuciju, zakonodavcu Solonu, Pitagori, Zaleuku, Sokratu, Platonu, božanskim Antoninima, dobrom Trajanu, Titu, slavi ljudskog roda, Epiktetu, tolikim drugim ljudima, našim uzorima: Idite, čudovišta, idite i trpite večne kazne; neka vaše patnje budu večne kao što sam ja! A vi, moji voljeni, Zane Šatelu, Ravajaku, Damienu, Kartušu, itd, koji ste umrli sa propisanim formulama, zauvek dete stajati sa moje desne strane i deliti sa mnom moje carstvo i moje blaženstvo.“
Ustuknuli ste od užasa pred ovim recima, i pošto sam ih izustio, nemam više ništa da vam kažem.

(Voltaire, Rasprava o toleranciji, 22, 34, 62, 89, 99, 119)