ŽAN ŽAK RUSO – izvod iz dela (Društveni ugovor)


ŽAN ŽAK RUSO – izvod iz dela (Društveni ugovor)

Pretpostavljam da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi. Tada to prvobitno stanjene može dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio način života. Međutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, već samo da sjedinjuju one koje postoje i da njima upravljaju, ne ostaje im ništa drugo za njihovo samoodržanje nego da udruživanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjačaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom i da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga može nići samo iz saradnje više njih; no pošto su snaga i sloboda svakog čoveka prva oruđa za njegovo održanje, kako će ih on upotrebiti a da sebe ne ošteti i ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dužnost? Ta teškoća, svedena na mmoj predmet, može ovako da se iskaže: „Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko Slobodan kao i pre“. Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su određene prirodom samoga akta, da bi ih i najmanja izmena učinila izlišnim i ništavnim; tako das u one, iako možda nikad nisu bile formalno iskazane, svuda iste, svuda prećutno usvojene i priznate, sve dok se društveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava i svoju prirodnu slobodu, gubeći ugovornu slobodu, zbog koje se prve i bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaćene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve; a budući da je položaj jednak za sve, niko nema računa dag a oteža drugima. Štaviše, pošto se prenošenje prava vrši bez ograničenja, zajednica ne može biti savršenija i nijedan član društva nema više šta da traži: jer, kada bi pojedincima i dalje pripadala neka prava, budući da nema nikakvog zajedničkog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija između njih izajednice, svaki bi, pošto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude i sudija svim ostalim; tako bi i dalje postojalo prirodno stanje, a društvo bi neminovno postal tiranski ili izlišno. Najzad dajući svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog člana društva nad kojim se ne stiče ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega što se gubi, kao što se stiče i više snage da se sačuva ono što se ima. Ako se, dakle, izbaci iz društvenog ugovora ono što ne spade u njegovu suštinu, videćemo da se on svodi na ovo: „Svaki od nas unosi u zajednicu svoju ličnost i celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; I još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine. „Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne ličnosti svakog ugovarača, jedno moralno i kolektivno telo, sastavljeno od toliko članova koliko njegova skupština ima glasova, i koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život i svoju volju. Ta opšta ličnost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinačnih ličnosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili političko telo, koje njegovi članovi nazivaju državom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga upoređuju sa njemu sličnim. Što se tiče članaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda i zovu se pojedinačno građani, kao učesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potčinjeni državnim zakonima. No ti se nazivi često mešaju i zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da čovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtačnijem smislu.[…]

O SUVERENU

Iz ove formule vidi se da akt udruživanja sadrži uzajamnu obavezu između političkog tela i pojedinca, i da svaki pojedinac sklapajući takoreći ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao član suverenog tela obaveze prema pojedincima, i kao građanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne može da se primeni pravilo građanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se čovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj celini čiji je on sastavni deo. Treba primetiti još da zvanična odluka, koja može da obaveže sve podanike prema suverenu usled dva različita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne može – naprotiv – da obaveže suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi političkog tela da suveren sebi nameće zakone koje ne može da prekrši. Kako on može sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u položaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz čega se vidi da nema i ne može biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa čak to ne može biti ni društveni ugovor. Što opet znači da se političko telo ne može sasvim lepo da obaveže prema drugome u onome što ni u kom pogledu ne vređa taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obično (ne složeno) biće, prost pojedinac. No političko telo ili suveren, čije se biće raća isključivo iz svetinje ugovora, ne može nikada da se obavezuje, čak ni prema drugom, na ma šta što odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao čto bi, na primer, bilo da otući jedan deo samoga sebe ili da se potčini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlači samo svoje postojanje značilo bi uništiti samog sebe; a ono što nije ništa, ništai ne stvara. Čim je to mnoštvo na taj način skupljeno u jedno telo, nije mogućno povrediti jednog člana a da se ne povredi telo, a još manje da se povredi telo, a da to ne osete i njegovi članovi. I tako, dužnost i interes podjednako obavezuju obe ugovarajuće strane na mećusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimućstva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, pošto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, nema niti može da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomogućno da telo hoće da škodi svima svojim delovima; a videćemo malo niže da ne može da škodi nijednom posebno. Suveren, samim tim što jeste, uvek je I ono što treba da bude. No nije isti slučaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajedničkih interesa, ništa ne bi jemčilo da će oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi našao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac može, doista, kao čovek da ima svoju ličnu volju, suprotnu ili različitu od opšte volje u čijem stvaranju učestvuje kao građanin: njegov posebni interes može mu tražiti sasvim drugo nego što traži opšti interes, njegova bezuslovna i prirodno nezavisna egzistencija može učiniti da ono što duguje zajedničkoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade, čiji će gubitak biti od manje štete za druge nego što bi njegova isplata bila za njega; i gledajući u moralnoj osobi koja sačinjava državu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije čovek, on bi hteo da uživa građanska prava ne hoteći pri tome da ispuni svoje podaničke dužnosti; to bi bila nepravda čije bi jačanje izazvalo propast političkog tela. Da ne bi, dakle, društveni ugovor bio prosta formalnost, on sadrži prećutno sledeću obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpsti svoju snagu: cello političko telo će prinuditi na poslušnost svakog onog koi odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajući svakog građanina otadzbini, obezbeđuje ovoga od svake lične zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu građanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske i podložne najvećim zluopotrebama.[…]

O GRAĐANSKOM STANJU

Ovaj prelaz iz prirodnog u građansko stanje dovodi kod čoveka do veoma značajne promene, zamenjujući u njegovom ponašanju instikt pravdom i dajući njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, pošto glas dužnosti zameni fizički nagon, a pravo prohteve, čovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuđen da postupa po drugim načelima i da pita razum pre nego što će se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju lišava nekoliko preimućstva koja mu dolaze od prirode, on stiče druga, i to vrlo velika, njegove se sposobnosti vežbaju i razvijaju, njegove se ideje proširuju, njegova se osećanja oplemenjuju, cela njegova duša toliko se uzdiže da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi često spuštale ispod stanja iz koga je proizišao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj srećni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao i koji je njega, glupu i ograničenu životinju, pretvorio u razumno biće i čoveka.
Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive količine: ono što čovek gubi društvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda i neograničeno pravo na sve što ga mami i što može da postiigne, a ono što dobija, to su građanska sloboda i svojima mad svim što je u njegovoj državini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu, koja je ograničena jedino snagama pojedinaca, od građanske slobode, koja je ograničena opštom voljom; I državinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog pritežaoca, od svojine koja se može zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu). Moglo bi se ovome što predhodi dodati kao dobit od građanskog stanja moralna sloboda, koja jedina čini da je čovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, i suviše sam već rekao o ovome članu, a filozofski smisao reči sloboda nije sad moj predmet.[…]

O DEMOKRATIJI

Onaj ko sastavlja zakon zna bolje nego iko kako on treba da se primenjuje i tumači. Izgleda, prema tome, da ne bi moglo da bude boljeg ustava od onog u kome je izvršna vlast spojena sa zakonodavnom; ali to je baš ono što kakvu takvu vlast čini nedovoljnom u izvesnom pogledu, jer se stvari koje treba da se razdvoje ne razdvajaju, a vladalac i suveren, budući da su jedno te isto lice, obrazuju, takoreći, vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude i njihov izvršilac, niti da narod kao celina odvrati pažnju od opštih pitanja i posveti je posebnim predmetima. Ništa nije opasnije od uticaja privatnih interesa na javne poslove, čak i zloupotreba zakona od strane vlade manje je zlo negoli korupcija zakonodavčeva, neizbežna posledica uticaja pojedinačnih gledišta. Tada, pošto je država iskvarena u svojoj srži, svaka reforma postaje nemoguća. Narod koji ne bi nikad zloupotrebio vladu još manje bi zloupotrebio nezavisnost; narod koji bi uvek dobro vladao ne bi ni imao potrebe za vladom. Ako se shvati u strogom smislu reči, prava demokratija nije nikad postojala, niti će ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada malim. Ne može se zamisliti da narod ostane neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, i lako se može uvideti da se u tu svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori, a da se oblik uprave ne izmeni. I zaista, mislim da kao pravilo mogu da postavim ovo: Kad su vladine funkcije podeljene između više nadleštva u kojima vrši vlast najmanji broj ljudi dobijaju pre ili posle najveću vlast, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog lakoće obavljanja poslova, koja ih prirodno do toga dovodi. Uostalom, koliko ta vlada pretpostavlja stvari koje je teško združiti. Najpre, vrlo malu državu, u kojoj bi se narod lako sakupljao i u kojoj bi svaki građanin lako poznavao sve ostale; drugo, veliku jednostavnost običaja koja bi otklonila mnoštvo trnovitih poslova i raspri; zatim mnogo jednakosti u položajima i bogastvu, bez čega ne bi dugo opstala jednakost u pravima i u vlasti; najzad, mali ili nimaloraskošni, jer je raskoš ili posledica bogastva ili ga čini nužnim; ona kvari ujedno i bogatogai siromaha, jednoga pritežanjem bogastva, drugoga zavišću; ona otadzbinuprodaje za mekuštvo i taštinu; ona oduzima državi sve njene građane da bi ih potčinila jedne drugima, a sve skupa javnom mnjenju. Eto zašto jedan čuveni pisac postavio vrlinu kao temelj države, jer svi ovi uslovi ne bi mogli da opstanu bez vrline; no, zato što nije postavio potrebne razlike, taj sjajni duh često je bio netačan, neki put nejasan i nije video da je suverena vlast ista svuda, te da prema tome i isto načelo mora da se primeni u svakoj dobro uređenoj državi, istina više ili manje prema obliku vlade. Dodajmo da nema vlade koja bi toliko bila podložna građaskim ratovima i unutrašnjim nemirima kao što je to demokratska ili narodna vlada, jer nema nijedne druge koja tako jako i tako istrajno teži menjanju oblika i koja zahteva više budnosti i hrabrosti da bi se očuvala u svom obliku. U takvom uređenju grašanin mora naročito da se naoruža snagom i postojanošću, i svakog dana svog života da kaže u dnu svog srca ono što je govorio vrli palatin u poljskom saboru: Malo periculosam libertatem quietum servitium. Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savršena vladanije za ljude.[…]

O IZBORIMA

U pogledu izbora vladaoca i magistrate, koji su, kao što rekoh, složene radnje, postoje dva načina da se oni sprovedu, a to su biranje i kocka. I jedan i drugi upotrebljavani su u raznim državama, pa još i danas vidi se vrlo složena mešavina oba ova načina u izboru mletačkog dužda.
„Izbor putem kockice“, kaže Monteskje, „u prirodi je demokratije“. Slažem se, no kako to treba obrazložiti?. „Kocka“, nastavlja on, „oblik je izbora koji nikoga ne vređa: ona svakome građaninu ostavlja prilično veliku nadu da će poslužiti otadzbini“. To nisu stvarni razlozi. Ako se obrati pažnja na to da je izbor nosilaca vlasti stvar vlade, a ne suveriniteta, videće se zašto je kocka više u prirodi demokratije, u kojoj je državna uprava utoliko bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji. U svakoj istinitoj demokratiji, magistratura nije preimućstvo, već teret koji se ne može pravedno nametnuti jednom pojedincu pre nego nekom drugom. Jedino zakon može da nametne taj teret onome na koga će pasti kocka. Jer tada, pošto je položaj podjednak za sve i pošto izbor ne zavisi ni od kakve ljudske volje, ne postoji nikakva primena opšteg zakona na poseban slučaj, koja bi narušila njegovu opštost. U aristokratiji, vladalac bira vladaoca, vlada se održava sama sobom, i tu metod nalazi svoje pravo mesto.

Primer sa izborom mletačkog dužda potvrđuje ovu tvrdnju, a ne opovrgava je: taj mešoviti oblik odgovara mešovitoj vladi. Jer, zabluda je smatrati mletačku vladu za pravu aristokratiju. Ako narod nema nikakvog udela – sama aristokratija je tamo narod. Mnoštvo siromašnih Barnabota nije nikada dospelo ni do kakvofg položaja, a od svog plemstva ima samo praznu titulu ekselencije, kao i pravo da prisustvuje Velikom savetu. Pošto je taj Veliki savet isto toliko mnogobrojan kao i naš Opšti savet u Ženevi njegovi visoki članovi nemaju više povlastica negoli nači prosti građani. Sigurno je, ako se otkloni krajnja razlika između ove dve republike, da ženevska buržoazija tačno prestavlja mletačko plemstvo; naši domoroci i stanovnici predstavljaju mletačke varošane i puk; naši seljaci predstavljaju podanike mletačkog kopna; najzad, kakvom god se smatrala ta republika, a nezavisno od njene veličine, njena vlada nije u većoj meri aristrokratska negoli naša. Sva je razlika u tome što, budući da nemamo nikakvog doživotnog vlastodržca, mi nemamo ni istu potrebu za biranjem kockom. Izbori putem kocke imali bi malo nezgoda u pravoj demokratiji, u kojoj je sve jednako koliko po običajima i talentima, toliko i po načelima i bogastvu, pa bi bilo svejedno kakav je izbor. No rekao sam već da nema prave demokratije.

Kad su biranje i kocka kombinovani, prvim načinom treba da se popune mesta koja zahtevaju prave talente, kao što je na primer vojna služba; drugi način odgovara mestima za koja su dovoljni zdrav razum, pravednost, poštenje, a to je, na primer, sudska služba, jer u dobro uređenoj državi te su osobine zajedničke svima građanima.

Ni kocka ni glasanje ne nalaze primene u monarhijskoj vladi. Pošto je monarh po pravu jedini vladalac i magistrat, izbor njegovih službenika pripada samo njemu. Kada je opat de Sen-Pjer predlagao da se poveća broj saveta francuskog kralja i da se njihovi članovi biraju glasanjem, on nije video da predlaže promenu oblika vladavine. Ostalo bi mi još da govorim o načinima davanja i prikupljanja glasova u narodnoj skupštini; no možda će istorijat rimskog urećenja u ovome pogledu bliže objasniti sva načela koja bih ja mogao da postavim. Neće biti na odmet razumnom čitaocu da malo u pojedinostima vidi kako su se otpravljali javni I privatni poslovi u veću od dvesta hiljada ljudi.

(Žan – Žak Ruso, Društveni Ugovor, 35 -39/74/105, Filip Višnjić, Beograd, 1993)

F. M. A. VOLTER – izvod iz dela (Rasprava o toleranciji)


F. M. A. VOLTER – izvod iz dela (Rasprava o toleranciji)

O TOLERANCIJI

DA LI JE TOLERANCIJA PRIHVATLJIVA
Usuđujem se da pretpostavim kako se prosvećeni i visokouvaženi ministar, humani i mudri prelat, vladar koji zna da je njegov interes istovetan velikoj većini njegovih podanika a njegova slava počiva na njihovoj sredi, usuđuju da pogledaju ovaj neuredni i nepotpuni spis i sebe pitaju: Šta rizikujem ako se ugledam na zemlju koju tolike vredne ruke obrađuju i uređuju, povećane prinose, naprednu državu? Da Vestfalski mir naposletku nije doneo slobodu savesti, Nemačka bi ostala pustinja prekrivena kostima međusobno poubijanih katolika, protestanata, reformatora, anabaptista. U Bordou, Mecu, Alzasu imamo Jevreje; imamo luterane, moliniste, janseniste: zar ne bismo mogli da trpimo i dopustimo i kalviniste pod okolnostima kakve u Londonu vladaju za katolike? Što je više crkvi, manje su opasne; mnoštvo ih slabi, sve bivaju sapete pravednim zakonima koji zabranjuju nasilne skupove, obračune, progone, i koji uvek deluju snagom prinude. Poznato nam je da su mnogi domaćini koji su stekli velika bogatstva u stranim zemljama spremni da se vrate u svoju otadžbinu; oni samo traže zaštitu prirodnog zakona, punovažnost njihovih brakova, sigurnost za svoju decu, pravo roditeljskog nasleđa, lično priznanje; ne traže nikakve javne hramove, nikakvo pravo na opštinske poreze, na počasti: tako nešto katolici nemaju ni u Londonu niti u drugim zemljama. Nije reč o davanju značajnih privilegija, sigurnog utočišta jednoj strani, već je reč o tome da ljude treba pustiti da žive mirno, ublažiti možda ranije i neophodne, ali sada izlišne propise. Nije na nama da ukazujemo ministarstvu šta valja da čini; dovoljno je založiti se za te nesrećnike. Mnogo je načina da se oni korisno pridobiju i spreče da postanu opasni! Oprez ministarstva i saveta, koje svi treba da podrže, lako će pronaći načine koje su tako uspešno odabrali i drugi narodi.

Među kalvinističkim življem još ima fanatika, ah je izvesno da ih među konvulzionistima ima još više. Šaku bezumnika iz SenMedara narod ne smatra važnim, a šaka kalvinističkih proroka je uništena. Odličan način da se broj manijaka smanji, ukoliko ih uopšte preostane, jeste odricanje od duhovne bolesti u korist razuma koji sporo ali neumoljivo prosvećuje ljude. Razum je blažen, human, podstiče pokajanje, odagnjuje neslogu, učvršćuje vrlinu, čini poželjnim poštovanje zakona više nego što bi sila mogla da ih održava. I zar da se mirno pređe preko podsmeha koji pošteni ljudi danas imaju prema zatucanosti? Taj podsmeh je moćna brana protiv svih krajnosti sektaša. Prošla vremena su neponov ljiva. Valja se uvek pokrenuti dalje s mesta na kojem se nalazimo i do koga je čovečanstvo dospelo. Prošlo je doba kada se verovalo da se moraju osuditi oni koji podučavaju doktrinu suprotnu Aristotelovim kategorijama, doktrinu koja ne prihvata strah od praznine, postojanost i univerzalni karakter bivstva. U Evropi je objavljeno više od stotinu jurističkih knjiga o veštičarstvu i o tome kako razlikovati lažne od pravih proroka. Ekskomunikacija skakavaca i drugih žitnih štetočina bila je prilično rasprostranjena, pa se i danas zadržala u nekim obredima. Običaj je ipak nestao; Aristotel, veštice i skakavci ostavljeni su na miru. Bezbrojni su primeri ovih nekada toliko bitnih ludosti: pojedine se povremeno javljaju, ali brzo iščezavaju. Kada bi neko danas nastojao da postane karpokratovac, evtihijac, monotelit, monofizit, nestorijanac ili manihejac, itd, šta bi se desilo? Svi bi mu se podsmevali, kao starinski odevenom čoveku sa glodalom i kožnim prslukom. Narod je počeo da otvara oči kad su isusovci Le Telije i Dusen sastavili bulu Unigenitus i poslali je u Rim. Ova dvojica su verovala da se još nalaze u onom neznalačkom dobu kada su ljudi bespogovorno pohvatali najapsurdnije tvrdnje. Usudili su se da odbace izreku koja odiše univerzalnom i večitom istinom: „Strah od nepravedne ekskomunikacije nikako ne sme da ometa ispunjavanje dužnosti.“ To je značilo odbaciti razum, slobodu galikanske crkve i osnovu morala; značilo je redi ljudima: Bog vam naređuje da svoju dužnost ne obavljate ukoliko se plašite nepravde. Niko nikad nije naneo težu uvredu zdravom razumu. Rimski savetnici o tome nisu vodili računa. Pružena su uveravanja rimskom dvoru da je ova bula neophodna i da je narod želi; ona je potpisana, zapečaćena i poslata. Posledice su poznate; nema sumnje: da su bili upozoreni, bulu bi poništili. Sporovi su bili oštri; oprez i dobrota kraljeva naposletku su ih ipak umirili. Slično je i u velikom broju pitanja koja dele nas i protestante. Postoje razlike koje ne proizvode nikakve posledice; postoje i druge, ozbiljnije, oko kojih se oštrina sukoba ipak toliko smirila da ni sami protestanti danas o njima ne raspravljaju. Ovo doba neukusa, zasićenosti ili tačnije razuma, možemo sažeti kao razdoblje i polje javnog mira. Sukobi su zarazna bolest čiji se ishod bliži kraju, a kuga od koje smo izlečeni zahteva isključivo blago lečenje. Najzad, državni interes počiva u tome da se svi prognani smerno vrate domu svojih očeva: ljudskost to zahteva, razum savetuje, a politika se toga ne sme plašiti.[…]

DA LI JE NETOLERANCIJA PRIRODNO I LJUDSKO PRAVO

Prirodno pravo jeste ono pravo koje priroda nameće svim ljudima. Odgojili ste dete, ono mora da vas poštuje kao oca i dobročinitelja. Imate pravo da ubirete plodove sa zemlje koju ste sami obrađivali. Dali ste i primili obećanje, ono mora biti ispunjeno. Ljudsko pravo u svakom pogledu mora da počiva na ovom prirodnom pravu, a glavni temelj, univerzalni princip i jednog i drugog jeste: „Ne čini ono što ne bi želeo da tebi čine.“ Ne vidim kako bismo, shodno ovom principu, mogli da čujemo kako neki čovek kaže drugom: „Veruj u ono u šta ja verujem i u ono u šta ne možeš da veruješ, ili ćeš nestati.“ Tako se govori u Špa-niji, Portugalu, Goi. U nekim drugim zemljama danas je dovoljno reći: „Veruj ili ću te uništiti; veruj ili ću ti naneti sve zlo koje mogu; čudovište, nisi moje vere, znači nevernik si – moraš biti izgnan od tvojih bližnjih, iz tvog grada, iz tvog kraja.“ Kada bi ovakvo vladanje proisticalo iz ljudskog prava, onda bi Japanac trebalo da prezire Kineza koji bi se gnušao Sijamca; a ovaj bi proganjao žitelje Ganga, koji bi se okomili na žitelje Indije; Mongol bi nasrnuo na prvog Malabarca, Malabarac bi smeo da ubije svakog Persijanca koji bi mogao da pogubi Turčina; a svi zajedno bi se ostrvili na hrišćane koji su se tako dugo uzajamno istrebljivali. Pravo na netoleranciju je otuda apsurdno i varvarsko: to je pravo tigrova i prilično je užasno, jer tigrovi se razdiru samo zbog jela, a mi se istrebljujemo zbog paragrafa.[…]

ZLOUPOTREBA NETOLERANCIJE

Zar de svakom građaninu biti dopušteno da veruje samo u sopstveni razum i da razmišlja onako kako mu taj prosvedeni ili zabludeli razum zapoveda? Trebalo bi da bude tako, pod uslovom da ne remeti red, jer od čoveka ne zavisi da li de verovati ili ne, ali od njega zavisi da li de poštovati običaje svoje otadžbine; i ako biste rekli da je greh ne verovati u veru većine i sami biste optužili rane hrišćane, vaše očeve, i opravdali biste one koje optužujete da su ih progonili.

Odgovarate da je razlika prilična, da su sve religije delo ljudi i da je samo Katolička, apostolska, Rimska crkva Božje delo. Ali zaboga, da li zato što je naša religija božanstvena, ona mora da vlada mržnjom, besom, progonima, oduzimanjem imovine, zatvaranjem, mučenjem, ubijanjem i molitvama Bogu da prihvati to ubijanje? Što je hrišćanska religija božanstvenija, to manje priliči čoveku da njome upravlja; ako ju je Bog stvorio, Bog de je održati i bez vas. Znajte da netolerancija stvara samo licemere ili buntovnike: kakva zlokobna alternativa! Najzad, da li biste uz pomoć dželata želeli da održite religiju boga koji je uništio dželate i koji je propovedao samo blagost i strpljenje?

Pogledajte, molim vas, strahovite posledice prava na netoleranciju. Ako je bilo moguće građaninu koji ne ispoveda dopuštenu veru na nekoj geografskoj širini, oduzeti imanje, baciti ga u tamnicu i ubiti ga, koji bi izuzetak sačuvao prvake države od istih kazni? Religija podjednako objedinjuje i vladara i prosjake; više od pedeset učenjaka ili monaha podržali su ovu monstruoznu strahotu, naime da je dopušteno oboriti i ubiti vladare koji ne razmišljaju u duhu vladajuće crkve; zakonodavne skupštine neprestano su osporavale ovakve grozne odluke groznih teologa.

Krv Anrija Velikog se još pušila kada je pariška skupština izdala proglas koji je uspostavio nezavisnost krune kao temeljni zakon. Kardinal Diperon, koji je mitru dugovao upravo Anriju Velikom, pobunio se 1614. godine protiv skupštinske objave i poništio je. Sve tadašnje novine prenose navode kojima se Diperon poslužio u svojim harangama: „Ni slučajno, gospodine kardinale! Prihvatimo vašu maglovitu pretpostavku po kojoj je jedan od naših kraljeva, pošto je pročitao istoriju sabora i crkvenih otaca, bio začuđen recima: „jer je otac moj veći od mene“ (Jn 14:28), i uzimajući ih doslovno i dvoumeći se iz¬među sabora u Nikeji i onog u Carigradu, opredelio se za Eusebija iz Nikomedije. Ja zbog toga ne bih manje slušao svog kralja, ne bih se osećao manje obaveznim svojom zakletvom koju sam mu položio; a ako biste se vi usudili da ustanete protiv njega, a ja bio vaš sudija, proglasio bih vas krivim za uvredu veličanstva.

Diperon je sukob još više proširio a ja ću ga skratiti. Ovo nije mesto za produbljivanje tih mučnih sporova; ograničiću se time što ću, zajedno sa svim građanima, poručiti da Anriju IV ne dugujemo poslušnost zbog toga što je krunisan u Šartru, već zato što je pravo ovog vladara na krunu neosporno; on ju je zaslužio svojom hrabrošću i dobrotom. I neka mi bude dopušteno da kažem kako svaki građanin po istom pravu mora naslediti imovinu svog oca, i da ne vidim zbog čega mu je treba oduzeti, a njega obesiti jer deli mišljenje Ratrama protiv Paskaza Ratbera i Beranžera protiv Skota.
Poznato je da sve naše dogme nisu oduvek bile razumno objašnjene i opšteprihvaćene u našoj crkvi. Kako nam Isus Hrist nije rekao odakle proističe Sveti duh, Rimska crkva, zajedno sa Grčkom, dugo je verovala da potiče samo od Oca: naposletku je prihvatila da proističe i od Sina. Pitam, nije li sutradan pošto je tako odlučeno, neki građanin koji se i dalje držao dojučerašnjeg simbola, bio dostojan smrtne presude? Da li bi okrutnost i nepravda bile manje u kažnjavanju onoga koji bi danas razmišljao kao što se nekada razmišljalo? Da li je u doba Honorija I čovek bio kriv što se verovalo da Isus nema dve volje? Tek nedavno uspostavljena je teza o bezgrešnom začeću: dominikanci u nju i dalje ne veruju. Kada će dominikanci zaslužiti muke na ovom i onom svetu? Ako od nekoga treba da naučimo kako da se vladamo u našim beskrajnim sporovima, to su svakako apostoli i jevanđelisti. Bilo je razloga da se stvori oštar jaz između svetog Pavla i svetog Petra. Pavle u svojoj Poslanici Galatima izričito kaže da de se suprotstaviti Petru jer je Petar zaslužio prekor zbog prevare, kao i Varnava, zato što su obedovali sa nejevrejima pre Jakovljevog dolaska, a potom se tajno povukli i razdvojili se od nejevreja zbog straha da de uvrediti obrezane. „A kad ja vidjeh da ne idu pravo k istini jevanđelja, rekoh Petru pred svima: kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne Jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?“ (Gal. 2:14) Ovo je bilo predmet žestoke svađe. Trebalo je saznati da li de novi hrišćani živeti jevrejski ili ne. Sveti Pavle je u to vreme čak odlazio da prinosi žrtve u hram u Jerusalimu. Poznato je da su prva petnaestorica jerusalimskih episkopa bili obrezani Jevreji koji su poštovali sabat i uzdržavali se od zabranjenog mesa. Španski ili portugalski biskup koji bi se obrezao i poštovao sabat, bio bi spaljen u autodafeu. Ipak, zbog ovog suštinskog pitanja mir između apostola, kao i među prvim hrišćanima, nije bio uzdrman,
Iako su jevanđelisti ličili na savremene pisce, imali su mnogo šire borbeno polje za međusobne okršaje. Sveti Matej izbrojao je dvadeset četiri generacije od Davida do Isusa (Mt. 1:17); sveti Luka izbrojao je četrdeset i jednu (Lk. 2:23-31); te generacije su potpuno različite. Ipak, ne vidi se da je među učenicima nastala bilo kakva nesloga zbog ovih očiglednih protivrečnosti, veoma dobro pomirenim kroz spise crkvenih otaca. Milosrđe nije bilo ugroženo, a mir je bio očuvan. Postoji li bolja lekcija o toleranciji u našim sporovima, i u smernosti u svemu oko čega se ne slažemo.
Sveti Pavle u svojoj Poslanici rimskim Jevrejima preobraćenim u hrišćanstvo, koristi kraj čitavog trećeg poglavlja da bi rekao kako jedino vera uznosi ljude a da dela nikoga ne opravdavaju. Sveti Jakov, naprotiv, u svojoj Poslanici, ponavlja da se možemo spasiti samo delima. Eto, to je podelilo dve velike zajednice, ali nije zavadilo apostole.

Kada bi progon onih sa kojima se sporimo bio sveti čin, trebalo bi priznati da bi onaj ko bi ubio više jeretika, bio najveći svetac u raju. Šta bi u njemu predstavljao čovek koji se zadovoljio da pokrade svoju braću i baci ih u tamnicu, u odnosu na one revnosne vernike koji su pobili stotine u Vartolomejskoj noći? Evo dokaza. Naslednik svetog Petra i njegov konzistorij ne mogu da pogreše; oni potvrđuju, slave, posvećuju delo Vartolomejske noći: dakle taj događaj je bio veoma svet; dakle, u slučaju ubica jednakih po svojoj pobožnosti, onaj koji bi preklao dvadeset i četiri hugenotske trudnice bio bi uzdignutiji u slavi od onog koji bi preklao samo njih dvanaest. Iz istog razloga, fanatici iz Sevena morali su da veruju kako de njihova slava rasti srazmerno broju sveštenika, vernika i katoličkih žena koje budu preklali. To su neobični razlozi za večnu slavu.[…]

DA LI JE ISUS HRIST POUČAVAO NETOLERANCIJI

Razmotrimo sada da li je Isus Hrist uspostavio krvave zakone, da lije zapovedao netoleranciju, da lije tražio podizanje inkvizitorskih tamnica, da li je obučavao dželate autodafea.
Ako se ne varam, u jevanđeljima ima malo odlomaka čiji bi progoniteljski duh mogao ukazati da su netolerancija i sila opravdani. Jedan od njih je parabola u kojoj se nebesko carstvo poredi sa carem koji poziva zvanice na venčanje svog sina; preko svojih slugu, monarh im poručuje: „Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu.“ (Mt. 22:4) Jedni, ne obazirući se na poziv, odlaze u polja, drugi svojim poslom, a ostali vređaju kraljeve sluge i ubijaju ih. Kralj podiže vojsku protiv ubica i razara njihov grad; šalje sluge na raskršća puteva da sakupe svatove na gozbu; pošto je jedan od pozvanih seo za sto bez svadbenog odela, stavljen je u okove i bačen u provaliju.
Jasno je da se ova alegorija tiče samo nebeskog carstva, te da niko ne bi smeo da se na osnovu nje poziva na pravo da baci u tamnicu bližnjeg svog koji je došao na svadbeni ručak u neprikladnoj odeći; iz istorije ne znam ni za jednog vladara koji je obesio nekog dvorjanina sa sličnim izgovorom; takođe se ne treba pribojavati da bi velikaši, pošto je car već poklao stoku i živinu, pobili njegove sluge koje su ih pozivale na gozbu. Poziv na gozbu predstavlja izraz pozdrava; ubistvo vladarevih izaslanika jeste napad na one koji propovedaju mudrost i vrlinu.
Druga parabola (Lk. 14) govori o čoveku koji poziva svoje prijatelje na veliku gozbu i koji, u trenutku kada je trpeza bila spremna, šalje svog slugu da ih obavesti. Jedan se izgovara kupovinom njive koju treba da obiđe: ovaj izgovor nije valjan, budući da se njiva ne obilazi noću; drugi kaže da je kupio pet volovskih jarmova i da mora da ih isproba: i on greši kao i prethodni, u vreme večere se ne probaju jarmovi; treći odgovara da se upravo oženio i njegov izgovor je nesumnjivo prihvatljiv. Domaćin iz besa dovodi na svoju gozbu slepe i hrome, i videvši da je preostalo praznih mesta, kaže svom slugi: „Idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi ih amo.“ (Lk. 14:21) Tačno je da se nigde izričito ne pominje da je ova parabola slika i prilika nebeskog carstva. Suviše su zloupotrebljavane reči „dovedi ih amo“, ali je jasno da samo jedan sluga ne može na silu da natera ljude koje sretne da dođu na gozbu njegovog gospodara; uostalom, takvi prinudni gosti ne bi obed učinili posebno ugodnim. „Dovedi ih amo“ znači, prema najpouzdanijim komentatorima: zamoli, zakuni, ubedi, pridobij ih. Molim vas, kakve veze imaju ovakva molba i gozba sa progonima? Kada bismo stvari doslovno prihvatali, da li bi trebalo biti hrom i slep da bismo se našli pod okriljem crkve? Isus u istoj paraboli veli: „Ne zovi prijatelja svojijeh, ni brade svoje, no rođaka svojijeh, ni susjeda bogatijeh“ (Lk. 14:12); da li je to ikad shvaćeno kao da se ne sme obedovati sa rođacima i prijateljima ukoliko su oni imućniji?

Isus Hrist posle parabole o gozbi kaže: „Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik, itd. I koji od vas kad hoće da zida kulu ne sjede najprije i ne proračuni šta će ga stati, da vidi ima li da može dovršiti?“ (Lk. 14:26,28) Ima li ikoga na svetu dovoljno izopačenog da bi zaključio kako treba mrzeti oca i mater? I nije li lako shvatiti da te reči znače: ne kolebajte se između mene i vaših najmilijih osećanja?
Navode se reči svetog Mateje: „Ako li njih ne posluša, kaži crkvi; a ako li ne posluša ni crkve, da ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18:17); ovo nipošto ne znači da treba proganjati pagane i sakupljače poreza: istina je da su oni prokleti ali njihova sudbina nije zato prepuštena puku. Ne samo da ovim službenicima nisu uskraćena bilo kakva građanska prava, već su im ukazane najviše povlastice; to je jedino zanimanje koje je u Svetom pismu osuđeno, a najomiljenije je vlastima. Zašto, dakle, ne bismo prema našoj zabludeloj braći ima li onoliko samilosti koliko poštovanja ukazujemo našoj braći sakupljačima poreza?
Drugi odlomak koji je izuzetno zloupotrebljavan potiče od svetog Mateja (Mt. 21:19) i svetog Marka (Mk. 11:13), i u njemu se kaže daje Isus, budući gladan, ujutro ušao u vrt sa smokvama u kojem je zatekao sa¬mo lišće jer je sezona smokava prošla; prokleo je vrt koji se ubrzo osušio.
Postoji više različitih tumačenja ovog čuda; ali ima li ijednog koje bi odobravalo progone? Pošto vrt sa smokvama nije mogao da rodi početkom marta, sasušio se; da li je to razlog da se našoj braći nanosi bol u svako doba godine? Poštujmo u Svetom pismu sve ono što u našim radoznalim i taštim dušama može da pobudi muke, ali ga ne izvrćimo da bismo postali neumoljivi i nepomirljivi.
Progoniteljski duh koji sve zlouporebljava, svoje opravdanje nalazi i u isterivanju trgovaca iz hrama i u legiji demona isteranoj iz tela opsednutog u tela dve hiljade odurnih zveri. Ali ko još ne primećuje da su ova dva primera samo osuda koju izriče sam Bog zbog povrede zakona? Podizanje trgovačkih tezgi na prilazima hramu predstavljalo je nepoštovanje doma Božjeg. Uzalud su sinedrij i sveštenici odobravali trgovinu da bi olakšali prinošenje žrtava: Bog kome su prinosili žrtve nesumnjivo je mogao, mada skriven iza ljudskog obličja, da ukine ovo svetogrđe; mogao je čak i da kazni one koji su u zemlju dovodili čitava krda stoke zabranjene zakonom koji je i sam poštovao. Ovi primeri nemaju ni najmanje veze sa progonima zbog dogme. Duh netole-rancije se izgleda oslanja na najgore argumente pošto svuda traži najslabija opravdanja.
Gotovo sve ostale reči i dela Isusa Hrista poučavaju blagosti, strpljivosti, samilosti. Tu je otac porodice ko¬me se vraća sin rasipnik (Lk. 15); tu je radnik koji stiže u poslednji čas a plaćen je kao ostali (Mt. 20); tu je milosrdni Samarićanin (Lk. 10); on sam pravda svoje učenike koji ne poste (Mt. 9:15); oprašta grešnici (Lk. 7:48); preljubnici isključivo savetuje vernost (Jn. 8:11); čak se upušta u prostosrdačnu radost svatova u Kani koji podgrejani vinom traže još: spremno čini čudo za njih, vodu pretvara u vino (Jn. 2). Ne ljuti se čak ni na Judu koji će ga izdati; Petru naređuje da ne koristi mač (Mt. 26:52, Jn. 18:11); prekoreva Zabedejevu decu koja su po uzoru na Iliju htela da bace s nebesa oganj na grad koji nije hteo da ih prihvati na konak (Lk. 9:54-55).
Na kraju umire kao žrtva zavisti. Ukoliko bi se usudili da uporedimo sveto i profano, Boga sa čovekom, njegova smrt, ljudski govoreći, prilično liči na Sokratovu. Grčki filozof umro je zbog mržnje sofista, sveštenika i narodnih vođa; hrišćanski zakonodavac podlegao je mržnji književnika, fariseja i sveštenika. Sokrat je mogao da izbegne smrt ali nije želeo; Isus Hrist se do-brovoljno predao. Grčki filozof nije samo oprostio svojim klevetnicima i nepravednim sudijama, već ih je zamolio da se prema njegovoj deci, ukoliko budu dovoljno srećna pa zasluže njihovu mržnju kao što je to bio slučaj s njim, odnose kao prema njemu; hrišćanski zakonodavac, beskonačno nadmoćan, zamolio je Oca da oprosti njegovim neprijateljima. (Lk. 23:34)
Mada se činilo da se Isus Hrist pribojava smrti, mada je strah koji je osetio bio toliko veliki da se znoj mešao s krvlju (Lk. 22:44), što je velika i retka pojava, to je zbog toga što se odvažio da se potčini slabostima ljudskog tela koje je preuzeo na sebe. Njegovo telo je drhtalo ali je duša ostala postojana; naučio nas je da se istinska snaga, istinska veličina, ogledaju u trpljenju zala kojima naša priroda podleže. Strepeti od smrti, a ipak juriti u njen zagrljaj, predstavlja krajnju hrabrost.
Sokrat je sofiste smatrao za neznalice i odbacio ih kao prevrtljive; Isus je, koristeći se svojim božanskim pravima, književnike i fariseje smatrao licemernim, bezosećajnim, slepim, pokvarenim, zmijama, gmizavcima. (Mt. 23) Sokrat nije bio optužen da želi da osnuje novu sektu; ni Isusa Hrista nisu gonili zato što je želeo da stvori novu (Mt. 26:59). Kažu da su sveštenici i članovi saveta tražili nekoga da lažno svedoči protiv Hrista kako bi ga pogubili.
I mada su tražili lažno svedočenje, nisu mu zamerali da javno propoveda protiv zakona. Zapravo, on je od detinjstva do smrti bio veran Mojsijevom zakonu. Obrezan je osmog dana po rođenju, kao i sva ostala deca. Kasnije je bio kršten u Jordanu, u svetom jevrejskom obredu koji upražnjavaju i drugi narodi Istoka. Sve nepodopštine isprane su krštenjem; tako su posvećivali i sveštenike, zaranjali su ih u vodu na praznik svečanog pokajanja.
Isus je poštovao sve odredbe zakona: uvek je poštovao sabat, uzdržavao se od nedozvoljenog mesa, slavio je sve praznike, čak je, uoči smrti, proslavio Pashu; nije bio optužen ni zbog kakve nove vere, niti da upražnjava tuđe obrede. Rođenje kao Izraelićanin, čitav život je i proveo kao Izraelićanin. Dva svedoka koja su se pojavila na sudu optužila su ga da je rekao „ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je“ (Mt. 26:61). Takav govor bio je neshvatljiv Jevrejima sklonim telesnom, ali zbog toga ga oni nisu optužili zbog osnivanja nove sekte. Ispitivao ga je prvosveštenik koji mu je rekao: „Zaklinjem te živijem Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božiji.“ (Mt. 26:63) Nigde se ne kaže šta je prvosveštenik podrazumevao pod „sinom Božijim“. Katkad su se služili ovim izrazom da bi označili pravednika, kao što su reč „Behjalov sin“ upotrebljavali da bi označili pokvarenjaka. Prosti Jevreji nisu imali predstavu o svetoj tajni Božjeg sina, koji je i sam bio Bog koji je sišao na zemlju. Isus mu je odgovorio: „Alija vam kažem: odsele ćete videti sina čovječijega gde sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem.“ (Mt. 26:64) Uvređeni sinedrij je ovaj odgovor shvatio kao huljenje. Sinedrij nije imao nadležnost veću od ove; Isusa su odveli rimskom guverneru pokrajine i klevetnički ga optužili da je remetilac javnog mira, da je pozivao na neplaćanje danka cezaru i, pre svega, da se izdavao za kralja Jevreja. Očito je dakle da je bio optužen za zločin protiv države. Guverner Pilat, pošto je doznao da je reč o Galilejcu, uputio ga je najpre Irodu, tetrarhu Galileje. Irod je smatrao da je nemoguće da Isus namerava da se stavi na čelo stranke i predstavlja se za kralja; ophodio se prema njemu prezrivo i vratio ga Pilatu koji ga je osudio iz bedne slabosti kako bi umirio bes upravljen protiv njega samog, utoliko više što je jednom već doživeo pobunu Jevreja o čemu nas izveštava Josif. Pilat nije bio čak ni toliko velikodušan kakvim će se kasnije pokazati sudija Fist. (Dap. 25:16) Sada postavljam pitanje da li su tolerancija ili netolerancija božansko pravo? Ako želite da budete nalik Isusu Hristu, budite mučenici a ne dželati.[…]

RAZGOVOR IZMEĐU UMIRUĆEG I ZDRAVOG ČOVEKA

Građanin jedne varoši u unutrašnjosti nalazio se u agoniji; neki zdrav čovek ga je posetio i vređao u poslednjim trenucima govoreći mu: „Bedniče! Ugledaj se na mene i potpiši ovu izjavu, priznaj da se u knjizi koju ni ti ni ja nikad nismo pročitali nalazi pet rečenica; budi uvek na strani Lanfrana protiv Beranžera, na strani svetog Tome protiv svetog Bonaventure; podrži Drugi nikejski sabor nasuprot Frankfurtskom saboru; objasni mi da reči „jer je otac moj veći od mene“ (Jn 14:28), odjedanput znače „Veliki sam poput njega“. Reci mi kako Otac sve prenosi Sinu, osim očinstva, ili ću tvoje telo baciti na smetlište; tvoja deca ništa neće naslediti od tebe, tvojoj ženi će oduzeti imanje, a tvoja porodica će prositi za komad hleba koji im moji bližnji neće udeliti.

UMIRUĆI: Jedva čujem šta mi govorite; pretnje koje mi izričete zvuče u mom uhu zbunjujuće, uznemiruju moju dušu i moju smrt čine užasnom. Za ime Božje, smilujte se prema meni.

VARVARIN: Milost! Ako se sa mnom ne složiš u svemu, ne mogu da budem milosrdan.

UMIRUĆI: Avaj! Vidite da su sva moja čula u ovim poslednjim trenucima iščilela, sve kapije mog razuma su zatvorene; moje misli su se razbežale, moja svest se gasi. Da li sam u stanju da se raspravljam?

VARVARIN: Ah, pa ako ne možeš da veruj eš u ono što želim, reci da veruješ i to će mi biti dovoljno.

UMIRUĆI: Kako mogu da vas slažem da biste me prihvatili? Uskoro ću se naći pred Bogom koji kažnjava obmanu.

VARVARIN: Nije važno. Imaćeš zadovoljstvo da te sahrane na groblju, a tvoja žena i deca će imati od čega da žive. Umri kao licemer; licemerje je dobra stvar, kao što kažu, to je počast koju porok odaje vrlini. Prijatelju, malo licemerja nikome ne škodi.

UMIRUĆI: Avaj! Vi prezirete Boga ili ga ne priznajete, pošto od mene zahtevate smrtnu laž, vi koji ćete se uskoro nadi pred njegovim sudom gde ćete odgovarati zbog ove laži.

VARVARIN: Šta, bestidniče! Ja da ne priznajem Boga!

UMIRUĆI: Oprostite, brate, bojim se da ga niste spoznali. Onaj koga poštujem u meni obnavlja snagu da bih vam umirućim glasom rekao da biste, ukoliko verujete u Boga, morali prema meni pokazati samilost. Dao mi je ženu i decu, ne dozvolite da umru u bedi. Što se mog tela tiče, učinite s njim što god želite, ostavljam vam ga, ali vas zaklinjem da verujete u Boga.

VARVARIN: Uradi bez razmišljanja ono što sam ti rekao; tražim i naređujem ti to.

UMIRUĆI: A zbog čega me toliko mučite?

VARVARIN: Kako zbog čega? Ako dobijem tvoj potpis, on de mi pomoći da dobijem lep kanonikat.

UMIRUĆI: Ah, brate! Evo mog poslednjeg trena; umirem, moliću se Bogu da vam se obrati i da vas preobrati.

VARVARIN: Dođavola, bestidnik se nije potpisao! Potpisaću umesto njega i krivotvoriti njegov potpis.[…]

O OPŠTOJ TOLERANCIJI

Nije potrebna velika veština, niti naročita rečitost, da bi se dokazalo da hrišćani moraju da trpe jedni druge. Idem korak dalje i poručujem da je sve ljude potrebno posmatrati kao našu braću. Kako, Turčin moj brat? Kinez moj brat? Jevrejin? Sijamac? Da, nesumnjivo; nismo li svi mi deca jednog oca i stvorenja istog Boga? Ali ti narodi nas preziru, oni nas zovu neznabošcima! Pa šta! Redi du im da greše. Čini mi se da bih mogao da bar zaprepastim umišljene predstave nekog imama ili budiste kad bih im rekao otprilike ovako: „Ova malaplaneta, koja predstavlja tek tačku, okreće se u prostoru, kao i tolike druge planete; izgubljeni smo u tom prostranstvu. Čovek visok približno pet stopa svakako predstavlja malu stvar u vasioni. Jedno takvo jedva primetljivo bide, negde u Arabiji ili u postojbini Kafra, kaže nekim svojim susedima:“Slušajte me, jer me je prosvetlio Bog svih svetova: na Zemlji postoji devet stotina miliona mrava kao što smo mi, ali je samo moj mravinjak Bogu mio; svi ostali su mu za vek vekova prokleti; sredan de biti samo ovaj, a svi ostali večno prokleti.'“ Tada bi me uhapsili i ispitivali me kakva je to luda koja iznosi toliku glupost. Bio bih prisiljen da im odgovorim: „To ste vi sami.“ Zatim bih se potrudio da ublažim njihove stavove, ali bi to bilo veoma teško.

Zatim bih se obratio hrišćanima i, primerice, usudio bih se da kažem dominikancu, inkvizitoru vere: „Brate, znate da svaka pokrajina u Italiji ima svoj dijalekt i da se u Veneciji i Bergamu uopšte ne govori kao u Firenci. Akademija dela Kruška je utemeljila jezik; njen rečnik pravilo je od koga se ne sme odstupiti, a Buonmatejieva Gramatika je nepogrešivi vodič koga treba slediti; ali verujete li da bi konzul Akademije, a u njegovom odsustvu Buonmateji, mogli svesno narediti da se svim Mlečanima i Bergamljanima koji bi istrajavali na svom dijalektu, odseče jezik?“

Inkvizitor bi mi odgovorio: „Razlika je velika; ovde je reč o spasu vaše duše. Inkvizicija za vaše dobro propi suje da možete biti privedeni na osnovu pojedinačne prijave, bez obzira da li je ona potekla od nečasne ili već kažnjavane osobe; da ne možete imati advokata za odbranu; da ne znate čak ni ime vašeg tužioca; da vam inkvizitor najpre obećava milost a potom vas osudi; da vam presuđuju pet različitih vrsta mučenja i da ćete potom biti bičevani ili bačeni na vešala ili svečano spaljeni. Otac Ivone, dr Kišalon, Zankinus, Kampegijus, Rojas, Felinus, Gomarus, Dijabarus, Gemelinus, već su obučeni u ovome i ovaj pobožni običaj ne trpi prigovore.“ Bio bih slobodan da mu uzvratim: „Brate, možda ste u pravu; uveren sam da želite da mi pričinite dobro; ali zar ne bih mogao da se izbavim i bez svega toga?“ Tačno je da se ovakvi apsurdni užasi ne pojavljuju svakodnevno; ipak, bili su česti i od njih bi se dala sastaviti knjiga mnogo obimnija od jevanđelja koja ih osuđuju. Ne samo da je veoma okrutno progoniti u ovom kratkom životu naše neistomišljenike, već mi se čini da je i drsko nekome izreći večno prokletstvo. Mislim da kratkotrajnim atomima, što smo mi, ne pristaje da predviđaju Tvorčeve radnje. Nipošto ne želim da osporim tvrdnju: „Izvan crkve nema izbavljenja“; poštujem je kao i sve čemu ona podučava, ali da li odista poznajemo sve Božje puteve i razmere njegovog milosrđa? Nije li dopušteno nadati mu se koliko i strahovati od njega? Nije li dovoljno biti veran crkvi? Da li je potrebno da svaki pojedinac prigrabi božanska prava za sebe i odlučuje pre njega o večnoj sudbini svakog čoveka? Kada smo u žalosti za kraljem Švedske, ili Danske, ili Engleske, ili Pruske, da li kažemo da smo u žalosti za otpadnikom koji će večno goreti u paklu? U Evropi živi četrdeset miliona stanovnika koji ne pripadaju Rimskoj crkvi, da li ćemo svakome od njih reći: „Gospodine, pošto ste neizbežno prokleti, ne želim sa vama ni da obedujem, ni da vam se obraćam niti razgovaram sa vama?“

Koji će francuski ambasador tokom audijencije kod sultana u sebi reći: Njegovo Visočanstvo će neizbežno večno goreti u paklu jer se podvrglo obrezanju? Ako bi zaista verovao u to da je sultan smrtni neprijatelj Boga i predmet njegove osvete, da li bi mogao da mu se obrati? Da li bi smeo da bude upućen k njemu? Sa kakvim bi se ljudima moglo trgovati, koje obaveze službenog života bismo uopšte mogli da ispunjavamo ukoliko bismo bili ubeđeni u to da imamo posla sa otpadnicima?
O sledbenici milosrdnog Boga! Kad biste imali okrutno srce; kad biste, verujući u onoga čiji se zakon ogledao u recima: „Volite Boga i bližnjeg svog“, natovarili ovaj čisti i sveti zakon sofizmima i nerazumljivima sporovima; kad biste podgrejali neslogu, što zbog neke nove reči, što zbog jednog slova azbuke; kad biste zbog nedostatka nekoliko reči ili obreda koje drugi narodi nisu usvojili, zahtevali večne muke; rekao bih vam prolivajući suze za ljudskim rodom: „Nastavite do sudnjeg dana, a Bog de svakom presuditi po njegovim delima.“

„Vidim kako pred njega staju svi mrtvi iz prošlih i iz našeg stoleda. Da li ste sasvim sigurni da de naš Tvorac i Otac redi mudrom i vrlom Konfuciju, zakonodavcu Solonu, Pitagori, Zaleuku, Sokratu, Platonu, božanskim Antoninima, dobrom Trajanu, Titu, slavi ljudskog roda, Epiktetu, tolikim drugim ljudima, našim uzorima: Idite, čudovišta, idite i trpite večne kazne; neka vaše patnje budu večne kao što sam ja! A vi, moji voljeni, Zane Šatelu, Ravajaku, Damienu, Kartušu, itd, koji ste umrli sa propisanim formulama, zauvek dete stajati sa moje desne strane i deliti sa mnom moje carstvo i moje blaženstvo.“
Ustuknuli ste od užasa pred ovim recima, i pošto sam ih izustio, nemam više ništa da vam kažem.

(Voltaire, Rasprava o toleranciji, 22, 34, 62, 89, 99, 119)

FRANCUSKA FILOZOFIJA XVIII veka


FRANCUSKA FILOZOFIJA XVIII VEKA

 

„Duh ljudski nije načinjen da  može ići natraške.

Njegova jesuština u tome što uvek napreduje usavršavajući se.“

„Filozof nela pravo da sam sebe poštuje osim

ako je sebe učinio korisnim, doprinoseći sreći ljudi.“

Pol Holbah

 

Francuska filozofija 18 veka razvila se neposredno iz filozofije i nauke 17 veka: u samoj Francuskoj, najviše su na njen nastanak i razvitak uticale ideje jednog od osnivača moderne filozofije i nauke, velikog filozofa, matematičara i fizičara Rene Dekarta, a filozofija Džona Loka i Njutnova fizika su njeni najvažniji engleski izvori. Kad se uzmu u obzir još i uticaji engleskih deista, zatim Spinoze, Lajbnica, Gasendija, Fontenela i drugih filozofa može se reći da je francuska filozofija 18 ve­ka u pravom smislu zakoniti naslednik filozofije 17 veka.

To ne znači međutim, da je francuska filozofija 18 veka jednostavno produžetak filozofije 17 veka. Kao zakoniti naslednik filozofije i nauke 17 veka, pa i ranije filozofije, ona se mogla progresivno razviti tek u procesu kritičkog savlađivanja metafizičkih i teoloških spekulacija u filozofskim sistemima 17 veka (naročito Dekarta i Lajbnica) jer te spekulacije ne samo što se nisu mogle izmiriti sa praktičnim potrebama i revolucionarnim zahtevima ogromne većine francuskog naroda u borbi koju je on vodio protiv feudalnog poretka, crkve, religije i zvanične filozofije uopšte, već ni sa onom pozitivnom sadržinom koju su ti sami si­stemi nosili u sebi kao svoje racionalno jezgro. Zar je bilo moguće usvojiti Dekartovo čuveno antiskolastičko i antimističko, demokratsko gledište da je zdrav ljudski razum već po prirodi jednak kod svih ljudi i da zato od njega nema pouzdanijeg sudije za razlikovanje istinitog od lažnog, a da se s tog istog gledišta ne odbace oni dokazi o postojanju boga (u osnovi — skolastički) i svakojake idealističke metafizičke spekulacije koje u izobilju nalazimo u njegovoj metafi­zici? Ili, zar se moglo usvojiti Dekartovo shvatanje da je materija jedini osnov svega, pa i samog saznanja, od koga on ne otstupa u svojoj fizici, a da se ne odbaci suprotno shvatanъe da pored materije postoji i misaona ili duhovna supsgancija koje on razvija u svojoj metafizici?

Kao i uvek kad se usvaja i razvija jedno filozofsko učenje koje u samom sebi nosi protivrečnosti naprednih i nazadnih ideja, revolucionarnog i konzervativnog, trajnog i prolaznog, tako su i u ovom slučaju razni Dekartovi sledbenici tražili i nalazili kod Dekarta ono što je njima najbolje odgovaralo ili što se njima činilo kao najvrednije kod Dekarta. To isto dogodilo se i sa Lokovom filozofijom, a događa se i sa svakim drugim filozofskim učenjem. Lok je svojim poznatim stavom da nema ničega u našem umu što prethodno nije prošlo kroz naša čula postavio temelje modernog empirizma u duhu Bekonovog i Hobsovog materijalizma, ali su iza šega došli Berkli i Hjum i dali toj Lokovoj ideji idealistički smisao i pravac. Suprotno tome napredne Francuze privlačilo je baš ono što su Berkli i Hjum odbacili iz Lokove filozofije!

Tajna ove razlike između engleskih i francuskih mislilaca koji su podjednako bili sled­benici Lokove filozofije može se dobrim delom objasniti različitim položajem buržoazije u Engleskoj i Francuskoj koju su oni ideološki zastupali. U Engleskoj je buržoazija već osigurala svoje učešće u vlasti klasnim kompromisom sa feudalnom aristokratijom i zauvek napustila revolucionarne misli sa kojima se mirila kad se na čelu radnih masa pretstavljala kao zastupnik i branilac interesa plebejskih masa i celog društva, a u Francuskoj se tek pripremala za osvajanje vlasti. Pošto nije bilo nikakvih izgleda da se i u Francuskoj ostvari sličan klasni kom­promis kao što je bio onaj u Engleskoj, na bezobzirnost i nepomirljivost despotskog feudalnog režima francuska buržoazija je odgovorila nepomirljivom revolucionarnom borbom i usvajanjem antidespotskog, slsbodoumnog raspoloženja čitave mase naroda kome je ona tada stajala na čelu. A kolika je bila snaga i revolucionarnost toga raspoloženja svedoči veoma obimna ateistička i uopšte, subverzivna literatura raznih anonimnih pisaca koja se počela razvijati već krajem 17 veka da postane prava opasnost za režim sredinom 18 veka. I zato nije slučajnost što su baš napredni Francuzi u ovo doba — kada se u Engleskoj biskup Berkli očajnički naprezao da do­kaže apsolutnu nemogućnost   materijalističkefilozifije — usvajali od Dekarta, Loka i drugih velikih misdilaca ideje su kojima su teorijski obrazlagali i opravdavali svoja materijalistička, ateistička i slobodoumna nastrojenja. Takve su bile stvarne pogrebe ogromne većine francuskog društva u 18 veku, pa i buržoazije koja je stajala na čelu borbe protiv preživelog feu­dalnog sistema, i kad su filozofi počeli ši­riti te ideje i prosvećivati duhove za revoluciju već i sama reč filozofija dobila je revolucionarno značenje.

To se najbolje vidi kad se uporedi šta je ta reč značila za konzervativne autoritete krajem 17 veka, a kakvo je značenje dobila kod naprednih slobodoumnih mislilaca sredinom 18 veka. U rečniku Francuske Akademije koji je izašao iste godine kada se rodno Volter (1694) stoji:

“Filozofom nazivamo mudrog čoveka koji vo­di miran i osamljen život izvan buke događaja…Ponekad se tako govori i o čoveku koji se razuzdanošću svoga uma stavlja iznad svakodnevnih obaveza i obaveza društvenog života”.

A u Enciklopediji stoji:

“Filozof je onaj ko duboko poznaje stvarnost i knjige, ko sve meri, ko sebe podređuje naredbama razuma i ko sigurnim korakom ide putem istine i pravičnosti”.

Tome bi se još mogle dodati reči koje je slav­ni urednik Enciklopedije Didro napisao u jednom pismu, gde kaže da su filozofi “već po svom položaju prijatelji razuma i unapređenja nauke”kao što su popovi “neprijatelji razuma i poma­gači neznanja”.

Kao što se vidi dakle, filozofija je u toku jedne polovine ovog revolucionarnog stoleća potpuno okrenula leđa nadzemaljskim i božan­skim stvarima s kojima se bavila vekovima i sva se posvetila zemaljskim stvarima i problemima, ljudima koji pate, nadaju se i bore se za jednaka prava i bolji život svih ljudi. Veru u nadzemaljske tajne i nedokučivu božansku svemoć za­menila je vera u čoveka i svemon razuma. Razum je počeo otkrivati tajne prirode i sticao sve više autoriteta. I ta vera u svemon razuma, verada sve treba podvrgnuti kritici razuma bila je osnovna karakteristika francuske filozofije 18 veka, po kojoj se ona i naziva filozofijom Prosvećenosti. Biti filozof značilo je u takvoj epohi isto što i biti slobodii mislilac jer je filozofija prosvećivala ljude da slobodno misle i slobodno postupaju. Filozofija više nije išla u raskorak s praksom i u tome je bila snaga njenog uticaja. Deni Didro, jedan od najvećih predstavnika filozofije Prosvećenosti, izložio je neophodnost združivanja teoretičara i praktičara rečima koje ni danas nisu ništa izgubile od svoje ubedljivosti:

“Jedni, čini mi se, imaju mnogo sredstava a malo ideja, dok drugi imaju mnogo ideja a nimalo sredstava. Interes istine zahteva da se teoretičari najzad udruže sa praktičarima da bi se suzbile spekulacije i postavio cilj za bezbrojne pokrete onoga koji radi, da svi naši napori budu ujedinjeni i u isti mah usmereni protiv otpora prirode i da u toj filozofskoj zajednici svakodobije ulogu koja mu odgovara”. Ali potreba za združivanjem teoretičara i praktičara o kojoj tako govori Didro nije se na­metala samo radi savlađivanja otpora prirode. Napredak bilo koje vrete ljudske delatnosti, pa i tehničke delatnosti ljudi, zavisio je od združivanja svih naprednih naučnika i filozofa sa  revolucionarnim plebejskim masama u borbi pro­tiv religije, crkve, aristokratije, feudalnih ustanova i celog feudalnog sistema. Ostvariti takvo združivanje nije bilo lako: trebalo je izmiriti bogatu buržoaziju i plebejske mase, deiste i ateiste, konstitucionaliste, umerene liberale, radikalne demokrate, komuniste itd. Tre­balo je dakle, potčiniti sve posebne interese i ciljeve antifeudalnih društvenih snaga jednom jedinom cilju od koga je zavisio dalji napredak društva: rušenju feudalnog sistema. I to je ostvareno. Opšti interes ogromne većine naroda bio je jači od svih posebnih interesa, jer je to zahtevala sama društvena stvarnost Francuske u 18 veku.

*

Francuska u 18 veku sva je bila prožeta dubokim protivrečnostima i to se zakonito izražavalo ne samo u njenom političkom životu, već u svim oblastima ljudske delatnosti.

Osnovna protivrečnost između povlašćenih slojeva feudalne aristokratije i ogromne mase ostalog, nepovlašćenog naroda nastala je usled razvitka kapitalističkog načina proizvodnje i društvenih odnosa u okvirima samog feudalnog sistema.           Na jednoj strani našla se aristokratija sa feudalnim privilegijama koja je do gladi i golotinje eksploatisala više od 20 miliona seljaka, a na drugoj strani bilo je celokupno stanovništvo uključujući i te iste seljake kao njegov najbrojniji deo. Buržoazija, koja je razvijala nov način proizvodnje i trgovine, sticala je ogromnu ekonomsku snagu i uticaj u narodu. Raskoš i beda rasli su u tesnoj uzajamnoj vezi: što je bilo više bogatstva i raskoši na jednoj stra­ni tim je veća bila beda na drugoj strani. Feudalni sistem nije nikako mogao da zaustavi taj proces koji ga je vodio pravo u propast.

Taj proces počeo je ustvari već pri kraju apsolutističke vladavine Luja XIV. On je istina držao oko sebe i ministre kao što je Kolber koji je došao iz građanstva i znao da Francuskamože ojačati samo ako na svetskom tržištu bude prodavala više nego što kupuje. Jačanje trgovi­ne zavisilo je od jačanja proizvodnje. Kolberov trud da razvije proizvodnju i trgovinu, da stvori jake trgovačke kompanije i da pretvori Francusku u svetsku ekonomsku i političku silu urodio je izvesnim plodom. Osvajanjem Kanade i razvitkom trgovine sa Levantom, Afrikom i Indijom Francuska je zaista zauzela jedno od prvih mesta na svetskom tržištu iako je još mnogo zaostajala za Engleskom i Holandijom. Ali tu se neizbežno morala suočiti sa konkurencijom, i kad je Luj XIV zagazio u neuspele ratne avanture protiv Španije, Holandije i Nemačke, misleći da će oružjem savladati konkurente i konkurenciju, njegove neuspehe morale su da plaćaju ogoljene narodne mase koje su već stenjale pod teretom nameta i dažbina koje im je stalno povećavala feudalna aristokratija. U takvim prilikama Francusku je zapljusnulo opšte nezadovoljstvo jer je svako imao razloga da bude nezadovoljan.Najnezadovoljnije je bilo seosko stanovništvo, što znači skoro ceo narod,  jer je bilo do­vedeno do prosjačkog štapa. Buržoazija je bila nezadovoljna iako je sticala sve veće bogatstvo zato što joj sistem feudalnih privilegija nije dozvoljavao da slobodno i do kraja razvije svoje mogućnosti i zauzme vodeće  mesto  u  društvu.

Čak i kralj je imao razloga da bude nezadovoljan što mu više ne polazi za rukom da monarhiju održi na onom mestu koje je postigla za vreme Luja XIV!U to doba stvarni odnosi društvenih snaga Francuske koja je po sistemu srednjevekovnih feudalnih privilegija bila podeljena na staleže izgledali su ovako: prvi stalež kome je pri­padalo katoličko sveštenstvo ni je imao više od 100 hiljada ljudi; drugi stalež kome je pripada­lo plemstvo raznih vrsta brojio je oko 110 hiljada ljudi; treći stalež obuhvatao je sve ostalo stanovništvo — seljake, radnike, zanatlije, buržoaziju itd. — sa brojčanom snagom od oko 25 miliona stanovnika.

Ovi podaci, razume se, nisu apsolutno tačni, jer u ono dobajoš nije bilo popisa stanovništva kakve danas znamo. Postoje ipak verodostojni izvori o približnom broju stanovnika. Prema tim izvor ima Francuska je 1789 godine imala 26 miliona stanovnika. Odnos pevlašćenih i nepovlašćenih, u okvirima toga broja izražavao se sa: 0,6 prema 25,4 miliona stanovnika. Kao što se vidi dakle, ono što se zove »treći stalež« u Francuskoj obuhvatao je skoro ceo narod.Ali “treći stalež”je bio jedinstvena celina samo u borbi protiv feudalnog sistema. Razvitak proizvodnje i trgovine stalno je menjao odnose društvenih snaga u okvirima “trećeg staleža”i feudalnog sistema u celini. Sliku toga razvitka možemo donekle dočarati ako se zaustavimo na nekoliko podataka o porastu trgovine koja je bila glavni izvor bogatstva, ugleda i uticaja buržoazije, predvodničke snage “trećeg staleža”

Dok je na početku 18 veka (1716 godine) vred­nost izvezenih proizvoda seoske privrede izno­sila svega 36 miliona livara, godine 1789 popela se na 93 miliona livara. U istom periodu još je više porasla vrednost izvoza druge vrete robe. Tako je vrednostindustriske robe poraslaod 45 miliona na 133 miliona livara, kolonijalne ro­be od 15 na 152 miliona a reeksporta od 6 na 46 miliona livara. Treba imati na umu da je početkom veka kapital u Francuskoj još uvek bio pretežno trgovački i da se tek postepeno pretvarao u industrijski. U pravo to je u okvirima feudal­nog sistema izazivalo sve veće zaoštravanje protivrečnosti u društvenim odnosima. Računa se da je 1789 godine u Francuskoj već bilo zaposleno oko 9 miliona ljudi u industriskoj proizvodnji i u vezi sa industrijskom proizvodnjom. Ta činjenica svakako nije beznačajna za objašnjenje karaktera francuske Prosvećenosti i Francu­ske Revolucije.

Još jedan podatak može da ilustruje šta je izazivalo porast bogatstva i snage buržoazije od dvadesetih do osamdesetih godina osamnaestog veka, dakle baš u onom periodu kad se razvila francuska filozofija Prosvećenosti Trgovina sa kolonijama i drugim zemljama rasla je po vred­nosti uvezene robe ovako: 1720 god. iznosila je 106 miliona franaka, 1735 god. — 124 miliona, 1748 god..— 192 miliona,4755 god. — 257 miliona, 1776 god. — 309 miliona franaka!

Takav porast trgovine u doba kada je kapital bio više tщovački nego industriski izazivao je prirodno velike nesrazmere u raspodeli dobara. Sasvim na vrhu društvene hijerarhije bilo je svega oko 4 hiljade porodica poivilegovanog visokog plemstva sa kraljem na čelu. Njihova snaga bila je u bogatstvu velikih zemljišnih poseda sa kojim  su raspolagali. Imanja tih porodica procenjena su na 4 milijarde franaka kada su se prodavala u doba revolucije. A koliko je bilo rasipništvo vlasnika tih imanja pokazuje činjenica da je vojvoda Orleanski, najveći posednik u Francuskoj, uspeo da se zaduži sa 74 miliona franaka koji su bili više nego uludo straćeni.

Tako se na jednoj strani sticalo i rasipalodok se na drugoj strani bukvalno gladovalo. Kadaje 1763 godine gubitkom Sesmogodišnjeg rata Francuska izgubila kolonije u Americi, kriza je dostigla najveće razmere.Obeskućeni seljaci bežali su sa sela u prošnju po gradovima, a grad­ski beskućnici su bežali da prose po selima. Samo u Parizu bilo je sredinom 18 veka oko 30 hiljada prosjaka, a nekoliko decenija kasnije, uoči same revolucije, broj prosjaka podigao se na 120 hiljada što je iznosilo skoro petinu celokupnog pariskog stanovništva od 650 hiljada ljudi.

Takva je bila slika društvene stvarnosti Francuske u 18 veku. I zato nije slučajnost što se baš sredinom veka, pedesetih i šezdesetih godina, kad su se društvene protivrečnosti najviše zaoštrile, najviše čuje glas slobodnih mislilaca koji tvrde da je sistem postao nerazuman, da ga treba srušiti i stvoriti sistem jednakosti, slobode i bratstva. Tih godina izlazila je Enciklopedija kao najviše i najlepše obeležje revolucionarne delatnosti svih Francuza koji su se borili protiv feudalnog sistema. I kad Ruso piše, 1755 godine, svoju raspravu “O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima”  i u njoj iznosi da su “veliki drumovi preplavljeni nesrećnim građanima koji su posta li prosjaci i lopovi” njegova rasuđivanja o društvenoj nejednakosti ljudi direktno su zasnovana na činje­nicama, kao i Didroova rasuđivanja kad piše u Enciklopediji o luksuzu, ili Volterova, kad ustaje u odbranu hugenota Kalasa koga je crkva lažno optužila da je ubio svoga sina ili Holbahova, kad piše spis “Razgolićeno hrišćanstvo”protiv vere i crkve u kojoj od 143 biskupa i nadbiskupa nema nijednog koji ne bi bio ari­stokrat po rođenju i imetku!

**

 

Praktičnom poslovnom duhu francuske buržoazije u doba kad je ona stajala na čelu ”trećeg staleža”i kad se svim silama borila za slobodu proizvodnьe i trgovine, a samim time i za slobodu u politici,  književnosti, umetnosti, filozofiji i uopšte, u svakoj oblasti ljudske duhovne delatnosti, od svih teoriskih principa koje su proklamovali filozofi novog doba sve od Renesansa pa do 18 veka, bio je najbliži i najprihvatljiviji princip suverenosti zdravog ljudskog razuma,  jer je taj princip upućivao na utvrđivanje praktičnog smiela svakog saznanja i ljudske delatnosti. Taj princip je doživeo prvo veliko priznanje upravo u Francuskoj, u filozofiji Rene Dekarta, a zatim u Engleskoj, u filozofiji Džona Loka. Zato su baš njihova filozofska učenja postala u najvećoj meri privlačna za obrazovane umove progresivne buržoazije i celokupnog francuskog građanstva. Dekart je, doduše, bio poreklom plemić, ali je tako duboko shvatio novo doba i njegove najbitnije probleme da se s pravom može nazvati pravim i najvećim filozofom francuskog građanstva 17 veka. Što se tiče Loka, on je zaista bio teoretičar engleske buržoazije u svim njenim vidovima, zastupajući kako Marks kaže, “industrijalce protiv radnika i paupera, trgovačke preduzetnike protiv staromodnih zelenaša, finansiske aristokrate pro­tiv državnih dužnika, na je čak u poslednjem delu dokazivao da je buržoaski razum normalan ljudski razum”.

Dekarta buržoaski istoričari filozofi je još i danas prikazuju, pre svega, kao metafizičara i u njegovim metafizičkim spekulacijama vide pravi istoriski znača j njegove filozofije. Njegovom učenju o metodi daju malo ili nimalo značaja baš zato što je tu Dekart daleko od metafizičkih spekulacija, čak je u najvećoj mogućoj meri protivan svim spekulacijama. Štaviše, tu je on neobično praktičan, kao što je bio praktičan u svom naučnom radu. Izneo je direktno misao da je pomoću metoda koje je on uveo u filo­zofi u, a u kome je zdrav razum dobio prvo i najistaknutije mesto “moguće doći do saznanja koja su u životu veoma korisna i da se pomoću njih, umesto spekulativne filozofije koja se predaje po školama, može pronaći jedna praktična filozofija kojom bismo mogli,pošto upoznamosilui dejstvo vatre, vode, vazduha, zvezda, neba i svih ostalih stvari koje nas okružuju. isto snako razgovetno kao što poznajemo razne zanate svojih zanatlija, sve ove stvari na isti način upotrebiti u svim poslovima za koje su one podobie i da se tako učinimo gospodarima i sopstvenicima prirode”.

Dekart je čak izražavao žaljenje što i sam u mladosti nije izučio neki zanat i zanosio se mišlju da stvori jednu školu u kojoj bi nastava bila praktična koliko i teoriska da bi se što bolje osposobljavale zanatlije da postanu pravi maj stori svojih zanata.

Posmatrati takvog mislioca isključivo kao metafizičara i govoriti da su njegove metafizičke spekulacije ono što da je vrednost njegovoj filozofiji, više je nego kratkovido i nekorektno. Jezuiti su još za života Dekartova najbolje osetili ono što je istinski revolucionarno uDekartovoj filozofiji uprkos metafizičkim spekulacijama i dokazima o poetojanju boga i zato su 1678 godine sazvali opštu konferenciju svoga reda u Parizu na kojoj su oštro osudili Dekartove ideje. Ali nisu samo jezuiti bili oštroumni da uoče koliko su Dekartove ideje o priro­di po kojoj suštini materijalističke i koliko je revolucionarno njegovo učenje o metodi. Ako su na jednoj strani Dekartovi sledbenici Gelinks, Malbranš i Arno usvojili od Dekarta upravo ono što je bilo konzervativno i najmanje vredno, tojest njegovu metafiziku, odbacujući sve što nije moglo da se uskladi sa religijom i izmiri sa crkvom, na drugoj  strani stekao je Dekart sledbenike koji su shvatili ono isto što je toliko raspalilo jezuite. Da li je neka slu­ča jnost što su najistaknutiji između tih sledbenika bili lekari po profesiji? Izgleda da nije, jer su lekari u ono doba bili najviše upućeni u  razvitak prirodnih nauka pa su pre i lakše nego drugi mogli da uoče šta je pravi Dekart. Lekar Le Roa (1598—1679) smatrao je čak da Dekart namerno nije hteo iskazati svoje prave ideje i da su metafizičke spekulacije samo zaklon iza koga se on skrivao, pa je odbacio Dekar­tovo metafizičko učenje o nezavisnom postojanju materije i duha proglasivši duh modusom materijalnog bića, tela. Dekart je još bio živ kad je Le Roa ovako protumačio njegovo učenje i prirod­no, protestovao je protiv toga. Ali je ovakvo tumačenje uzelo maha i iz njega se razvio onaj pravac francuske Prosvenenoeti 18 veka koji se običnonazivamehanicističkim ili kartezijanskim materijalizmom.

Najistaknutiji pretstavnik ovog pravca bio je lekar i filozof Lametri (1709 – 1751). Izučavajući Dekarta u duhu tumačenja koji je Dekarto­vo j filozofiji dao Le Roa on je pošao od gledišta da je Dekart bio najviše u pravu u svojoj fizici gde je posmatrao materiju kao osnovu sve­ga postojanja, a da nije ostao dosledan samom sebi kad je sve kvalitete materije sveo na protegnu­tost. Suprotno Dekartu on je istupio sa gledištem da materija ima u stvari dva osnovna svojstva: protegnutost i aktivnost i da je aktivnost njeno pravo svojstvo jer u samoj svojoj osnovi ima i protegnutost. Prema Lametrijevim rečima, materija “ima stalnu sposobnost kretanja čak i kad se ne kreće”.

To je Lametrijeva velika misao. Ona svedoči da je Lametri nastojao da shvati i objasni jedin­stvo materijalnog sveta u njegovom kretanju. Ali Lametri je kretanje objasnio u duhu mehanicizma Dekartove fizike i Njutnove klasične mehanike.     U to doba kada je, kao što kaže Engels “od svih prirodnih nauka bila jedino mehanika (i to me­hanika čvrstih tela) donekle završena”, dok je hemija postojala “tek u svom detinjskom vidu” a biologija “još u pelenama”, o biljnom i životinjskom svetu znalo se još malo. Njutn je bio najveći naučni autoritet i na pojmu sile kao uzroka kretanja, na kome je on izgradio celu zgradu klasične mehanike počelo se razvijati tumačenje svih pojava. Tako je kretanje shvaćeno kao premeštanje tela u prostoru ili kako je to Holbah doslovno rekao – kao “postupno menjanje odnosa nekog tela prema drugim tačkama u pro­storu ili prema drugim telima”. U okviru takvih shvatanja kretanja, Lametri nije mogao nikako drukčije objasniti aktivnost materije nego mehanicistički, pa je i samo mišljenje, ideje, objasnio kao jednu vretu mehaničkog kretanja.

Kao lekar koji je solidno poznavao sve što su dostigle prirodne nauke njegova doba Lametri se naročito trudio da u skladu sa svojim osnovnim materijalističkim gledištem dokaže zavisnost duha od tela. Tako se uhvatio u koštac sa osnov­nim i najtežim pitanjem filozofije. Potsticaj da se bavi ovim problemom dao mu je jedan lični doživljaj: razboleo se kao vojni lekar prilikom opsade Friburga i u groznici je posmatrao organsko poreklo svojih sopetvenih psihičkih doživljaja. Sve to izneo je on u svome spisu “Rasprava o duši” koji je objavio anonimno. Kad se ipak doznalo da je on autor toga spisa, bio je podvrgnut najoštrijoj kritici. Najviše su se bunili teolozi. A kad je nešto kasnije objavio delo “Politika Makijavelijevog lekara ili put sreće koji je otvoren lekarima”u kome je hrabro udario po lekarskoj zaostalosti i po bezobzirnom trgovanju ljudskim zdravljem, istupili su protiv njega i lekari. Ovo delo bilo je javno spaljeno 1746 godine, a Lametri se ponovo morao skloniti u Holandiju, gde je 1747 godine objavio svoje delo “Čovek mašina” po kome je postao poznat u svetu. Sad su i napadi na Lametri ja dostigli svoj vrhunac i on je morao da beži u Berlin gde ga je jedva dočekao “prosvećeni”pruski monarh Fri­drih II koji je imao ambiciju da okuplja oko sebe filozofe i da se sam pretstavlja kao filozof.Tu u Berlinu Lametri je i umro u 42-goj godini svoga života.

Materijalističko tumačenje sveta koje stoji u osnovi svih Lametrijevih dela svakako je najviše postalo poznato po onom njegovom shvatanьu orgdnske materije i čoveka koje je izloženo u spisima “Čovek mašina”i “Čovek biljka”. Su­protno Dekartu koji je smatrao da je životinja neoduhovljena mašina, Lametri je smatrao daživotinje kao i ljudi imaju podjednaku sposob­nost osećanja koja potencijalno poetoj i u naročito organizovanoj materiji. Osećanja po Lame­triju nisu ništa drugo nego jedna vrsta mehaničkih pojava a sva živa bića su složeni mehani­zmi koji se samostalno navijaju.

Ljudsko telo je mašina – kaže Lametri -koja sama navija sopetvene opruge: to je živa slika večitog kretanja. Hrana podržava ono što toplota izaziva. Bez nje duša klone, pobesni i umire oborena.Nema dakle nikakve natprirodne sile koja se ispoljava u ljudskom razumu, već je i sam ljudski razum ostvarenje one potencijalne sposobnosti koja je data samoj materiji. Tek vaspitanjem ljudi stiču sposobnost da logički misle i razlikuju istinito od lažnog ukoliko nisu zaslepljeni verskim i drugim predrasudama protiv kojih treba voditi odlučnu borbu. Čovek je, po Lame­tri u, “veoma prosvećena mašina”  koja se rađa kao biljka, ili čak sa mnogo manje sposobnosti nego što je ima biljka, pa tek kasnije, životom u društvu i vaspitanjem posta je najsavršenija i najveća od svih mašina- čovek. Zato Lametri i zaključuje: “Prvobitno mi nismo bili stvoreni da budemo učeni; možda smo to postali nekom vretom  zloupotreba  svojih  organskih  moni …Priroda nas je stvorila jedino da budemo srećni i to svi, od crva koji gmiže do orla koji se gubi u oblaku”.

U mislima kao što je ova, Lametri je easvim otvoreno izložio ono što je izazvalo najveće kritike njegovog materijalizma: kao eastavni deo velikog prirodnog mehanizma čovek nema i ne može da ima nikakvog drugog cilja u životu nego da ostvari ličnu sreću i zadovoljstvo. “Mi mi­slimo, kaže on, i čak smo pošteni samo u onoj meri u kojoj smo veseli i raspoloženi. Sve zavi­si kako je navijena naša mašina”.  A da čovek ne bi sam sebi kvario zadovoljstvo i sreću, treba da izbegava sva pitanja zbog kojih se ljudski um, po mišljenju Lametrijevom, uzalud muči. “Kako je glupo, kaže on, mučiti se oko nečega što je nemoguće doznati”. U ta pitanja ubraja Lametri i pi­taše o poetojanju boga i u odnosu na to osnovno pitanje re ligi je osta je pasivan, umesto da u skladu sa materijalističkim shvatanjem sveta bude borbeni ateist.

Nije teško uočiti koliko se u idejama koje je razvio Lametri ispoljilo raspoloženje buržoazije kojoj je on poreklom i položajem pripadao. U naponu snage i u težnji da osvoji vlast, ona je rušila sve stare idole, iznad svega cenila ovozemaljske stvari i ovozemaljska zadovoljstva, potsmevajući se svemu što odvraća čo­veka od ovozemaljskih uživanja. Nije slučajno što je u redovima buržoaske inteligencije već krajem 17 veka bilo obnovljeno epikurejstvo i što je buržoazija ovom starom antičkom učenju dala jednostrani, hedonistički smisao. U redovima buržoazije težilo se za životom bez stra­ha od nadzemaljskih i zemaljskih sila, slobodnom  uživanju i ovozemaljskoj sreći. Lametri je pripadao upravo onim slojevima buržoazije koji su se obogatili trgovinom. Uz to je kao lekar nastojao da uprosti što je više moguće pojmove o čoveku i svetu koji ga okružuje, posmatrajući čo­veka isključivo s fiziološkog i biološkog gledišta.

Razume se da je to izazvalo žučne kritikej Lametrijevog materijalizma čak i u redovima najistaknutijih materijalističkih mislilaca. Bez obzira što je Lametri bio materijalist u svojim polaznim gledištima, Didro mu je odricao i samo zvanje filozofa nazivajući ga “čovekom koji je pokvaren u svojim običajima i svojim shvatanjima”. I Holbah je oštro kritikovao La­metria, a glavni povod tih kritika bio je njegov individualistički hedonizam, njegovo jednostrano shvatanje da se sreća sastoji isključivo u ličnom uživanju bez obzira na sreću drugih ljudi.   Još više su Lametrija kritikovali razni pro­tivnici materijalizma koji su u njegovim idejama nalazili dokaze za svoje poznate tvrdnje da materijalizam i nije ništa drugo nego filozo­fi a proždrljivosti, sladostrašća i predanosti čulnim uživanjima.

Mehanicizam je svakako najveća i najkarakterističnija ograničenost Lametrijevog materijalizma. Krajnost te ograničenosti i odvela je Lametri ja u vulgarni animalizam, u izjednačenje čoveka sa životinjom. I samo jedan korak dalje od Lametrija učinio je Kabanis (1757—1808) da svojim krajnje vulgarnim stavom da veliki mozak proizvodi ideje”kao što želudac i creva vrše ulogu varenja”bude neposredni preteča vulgarnih nemačkih materijalista Fogta, Bihnera i Molešota. Taj stav i takav materijalizam imali su upravo u Marksu i Engelsu najoštrije kritičare.

Lametrijev dekartovski materijalizam kome buržoaski istoričari filozofi je često daju glavno mesto u francuskom materijalizmu 18 ve­ka namerno ističući samo ono što je u njemu naivno i vulgarno i što može diskreditovati materijalizam kao pogled na svet, nije mogao postati revolucionarna ideologija “trećeg staleža” iako je sav bio usmeren protiv idealističke metafizike i feudalnog despotizma. Njegovi najistaknutiji pretstavnici bili su lekari. Oni su uneli u filozofiju onu tipičnu ograničenost jednostranog prakticističkog posmatranja ljudskog života i sveta isključivo s fiziološkog i biološkog gledišta, koja je često svojstvena lekarima. Međutim revolucionarnom “trećem staležu”bila je potrebna filozofija koja ne samo što opovrgava teološke i metafizičke spekulacije i ne samo da proklamuje slobodan život i uživanje, već teorijski obrazlaže njegove opravdane zahteve i njegovu revolucionarnu praksu. Ili kako Marks kaže “pored negativnog opovrgavanja teologije i metafizike 17 veka osenala se potreba za jednim pozitivnim antimetafizičkim sistemom. Osećala se potreba za jednom knjigom ko ja bi pružila teorisku osnovu tadašnjoj životnoj praksi i onda dođe Lokov spis “Poreklo ljudskog razuma”kao poručen s one strane kana­la. Bio je dočekan kao najželjnije očekivani gost”.Lok je dvostruko bio privlačan za napredne francuske filozofe onoga doba. Prvo, kao teoretičar liberalizma i konstitucionalist bio je privlačan za sve Francuze koji su hteli da Francuska bude uređena po uzoru na Englesku. I drugo, bio je privlačan kao filozof empirizma koji je Dekartovu filozofiju zdravog razu­ma oslobodio predrasude o urođenim idejama kod ljudi i proklamovao da ljudski razum ne može biti drukčije zasnovan nego na zdravim ljudekim čulima. Bilo zbog prvog ili zbog drugog, Lok je počeo zadobijati uticaj u krugovima obrazovanih naprednih Francuza već krajem 17 veka. Sva njegova dela bila su prevedena na francuski već pre 1700 godine!

Razume se da toga uticaja ne bi bilo da u samoj Francuskoj već nije bio prokrčen put za filozofiju materijalizma i empirizma. Slobod­ii mislilac Pjer Bel, (1647—1706) bio je prvi veliki kritičar teološko metafizičkih spekulacija 17 veka tako da je Marks s pravom mogao da kaže za njega da je “skeptičkim ukidanjem metafizike pripremio ne samo usvajanje materijalizma i filozofije zdravog razuma u Francuskoj, već i najavio ateistično društvo koje u sko­ro treba da nastane, dokazujući da može postojati društvo samih ateista, da ateist može biti če­stit čovek i da se čovek ne ponižava ateizmom, već praznovericom i idolopoklonstvom”.

Pjer Bel je ispočetka bio Dekartov sledbenik, ali je kasnije preovladao u njemu uticaj Montenjevog skepticizma, naročito kad je posle ukidanja Nantskog edikta i progona 400 hiljada hugenota iz Francuske i sam pobegao u Holandiju. Tu je on objavio 1694 godine svoj čuveni “Istoriski i kritički rečnik” koji se u neku ruku može smatrati pretečom velike enciklopedije.     Tu je on naročito razvio misao da su vera i razum nepomirljivo suprotni i da religija nema nikakve veze sa naukom i istinskom filo­zofijom. Ali je to bio tek prvi korak kritike koja ne se razviti nekoliko decenija kasnije. Bel nije išao kiti je mogao da ide dalje jer je, kako Marks kaže, “i samo oružje njegovog skepti­cizma bilo iskovano od metafizičkih bajalica”. Zato se on i može smatrati metafizičarom, mada se borio protiv metafizike, kao i protiv religije.

Već prvih decenija 18 veka svi religiozni sporovi pretvorili su se u političke sporove, pa se osenala neodoljiva potreba da se, pored kriti­ke postojećeg sistema stvore i obrasci novog i boljeg društva. Tada su se javili mislioci koji su stvorili te obrasce. Jedni su se, kao Monteskje (1689—1755) oduševili društvenim uređenjem Engleske zahtevajući po uzoru na Englesku građanske slobode i podelu vlasti; drugi su, kao Volter (1694—1778) takođe bili oduševljeni uređenjem Engleske i smatrali da je sistem umerenog liberalizma koji odbacuje svaku despotiju, ali isto tako i ideju društvene jednakosti svih ljudi i suvereniteta narodnih masa, najbolji društveni i politički sistem; treći kao Ruso (1712—1778) bili su radikalni teoretičari sitne buržoazije koja se borila za puni suvereni­tet narodnih masa i socijalnu jednakost svih ljudi; četvrti kao, Mabli i Moreli bili su za potpuno ukidanje klasnih razlika i za potpunu socijalnu jednakost. Oni  su razvili direktno komunističke teorije. A Didro, Holbah i Helvecije, kao i njihovi najbliži saradnici u Enciklopediji, bili su za liberalizam i društvenujednakost ljudi u građanskoj republici. Bili su građanski republikanski demokrati u pravom smislu reči.

Svi ti mislioci sledili su, u većoj ili manjoj meri, Loka. Ali njihova shvatanja su se ipak međusobno razlikovala. U toj razlici ispoljilo se beskrajno šarenilo klasnih političkih ra­zlika francuskog društva u 18 veku. U Monteskijevim idejama izražene su težnje i zahtevi liberalnog plemstva i krupne buržoazije. Volter je bio teoretičar krupne buržoazije, Ruso — revolucionarne sitne buržoazije, enciklope­disti— najmnogobrojnijeg, srednjeg sloja buržoazije, dok su Mabli i Moreli sa svojim komunističkim idejama bili prvi nosioci težnji i zahteva najsiromašnijih plebejskih masa trećeg staleža.

Za Monteskjea se obično kaže da je bio prvi posrednik u prenošenju engleskog uticaja u Francusku i da njegovim spisom “Persiska pisma”stvarno počinje epoha Prosvećenosti. Monteskje se nije bavio filozofijom u užem smislu i ograničio svoje interesovanje na društvene i političke teorije. Bio je izdanak stare gaskonjske aristokratije. Imao je tek 11 godina kad je počeo vek Prosvećenosti, a ven tada se u njemu počelo razvijati ono slobodoumlje koje će ga približiti revolucionarnim misliocima. Vaspitan na izvorima stare klasične literature oduše-vljavao se za idealnu republiku kakvu su dočaravali Makijaveli, Milton i Harington, pun mržnje prema despotizmu. Svoje slobodoumlje duho­vito je izrazno u “Persiskim pismima”gde je podvrgao kritici ceo sistem društvenog uređenja Francuske.

Monteskjeu su bila otvorena vrata Francuske Akademije ali je njegov duh bio suprotan večitoj zastarelosti ove ustanove.       I on se okrenuo na drugu stranu. Mnogo je putovao i kad je najzad došao u Englesku učinilo mu se da je našao poredak kakav je tražio. U većoj ili manjoj meri. njegove osnovne političke teorije razvijene su na temelju onoga što je usvojio od Loka i video u Engleskoj.

Najznačajnije Monteskjeovo delo je “Duh zakona”. Tu je on izložio ideje o mogućnosti savršenog zakonodavstva koje bi rešilo sve društve­ne probleme u skladu sa specifičnim potrebama i problemima svake zemlje koji su u najverrj meri tesno povezani sa geografskim prilikama u kojoj se određena zemlja nalazi. Uticaju geografskih faktora Monteekje je posvećivao veliku pažnju i smatrao je da su ljudi kao prirodna bića potčinjeni nepromenjivim prirodnim zakonima dakle i onim zakonima koji deluju kao pri­rodna sila, dok su kao društvena bipa slobodii da stvaraju zakone koji im najbolje odgovaraju. U tim njegovim idejama ispoljila se iluzija o zavisnosti političkog i društvenog uređenja od razuma ljudi, koja je tako harakteristična za sve pretstavnike francuske Prosvećenssti. Ali Monteskje se trudio da ispita i utvrdi kakav značaj imaju materijalni činioci u društvenom životu i tu je izvršio analize za koje neki smatraju (Dirkhem) da su obrasci prvih modernih socioloških istraživanja. U svakom slučaju, može se reći da on uz Voltera zauzima najistaknutije mesto u starijoj generaciji francuskih prosvetitelja.

Volter se međutim bitno razlikuje od Monteskjea.On je bio tako nepomirljiv kritičar feudalne despotije u Francuskoj i hrišćanstva da je već i samo njegovo ime postalo obeležje prosvetiteljske nepomirljivosti u kritici feudalizma i hrišnanstva. Ali Volter nije bio filozof u užem smislu. On se čak ni je predao ni analizi političkih i društvenih problema kao Monteskje, već je neumorno delovao kao književnik, istoriski pisac i publicist.U tom pogledu bli­ži je Rusou nego Monteskjeu, pogotovu po svom književnom talentu. On je ustvari i postao slavan kao književnik sa delima (Edip, Anriada) koje je napisao za vreme jedanaestmesečnog tamnovanja u Bastilji na koje ga je osudio Filip Orleanski zbog jednog satiričnog epigrama. Posle je Volter putovao u Englesku, kao i Monteskje, zatim je živeo na dvoru Fridriha II i najzad u Švajcarskoj, u zamku Fernej koji se po njemu proslavio.

U Volterovom idejnom razvitku najpresudniji je bio njegov boravak u Engleskoj. Tu je upoznao Loka, engleske materijaliste i engleske deiste, pa je i sam postao deist. Za Loka je govorio da je “čovečanstvu objasnio ljudski razum isto kao što anatom objašnjava mehanizam kretanja čovekovog tela”i u svojim “Engleskim pismima”izložio je osnovne principe Lokove teorije saznanja. Ali mnogo više nego Lok oduševio ga je veliki fizičar Njutn. To svoje oduševljenje izrazio je on u delima “Osnovi Njutnove filozofije”i “Odgovor na važnije prigovore koji su učinjeni u Francuskoj povodom Njutnove filozofije”. Tim svojim delima on je upoznao Francuze sa osnovnim principima Njutnove mehanike i izazvao spor između pristalica Dekarta i Njutna u široj javnosti, što je u velikoj meri pobudilo interesovanje za osnovne principe klasične me­hanike.

Volter nije izgradio nikakav filozofski si­stem. On je čak smatrao da izgrađivanje sistema vodi filozofiju u metafiziku a za metafiziku je govorio da je za filozofe “isto što i roman za žene, samo što je to roman misli”. Dva njegova dela ipak imaju više ili manje isključivo fi­lozofski karakter. Jedno je “Rasprava o metafi­zici” a drugo “Filozofski rečnik”. U “Raspravi o metafizici”izložio je on tri bitna elementa svojih filozofskih shvatanja -ideje koje je usvojio od Loka, zatim ideje koje je usvojio od Njutna, i najzad, ideje koje je usvojio od engleskih deista.

U duhu Njutnove fizike Volter je prvi u Francuskoj poredno svet sa časovnikom tj. sa mehanizmom. Ali on je to učinio da bi dokazao kako savršenost svetskog mehanizma ukazuje na svoga tvorca kao što mehanizam sata ukazuje na svoga. Materija raspolaže silom teže koja je u suštini njenog kretanja ali ne po svojoj prirodi, već božjom. voljom. I dok je bog kod Njutna samo prvi pokretač, impuls postojanja i kretanja svemira, kod Voltera se on javlja kao znak funkcije zakonitog i logičnog poretka. To su glavne ideje Volterovog deizma sa kojima se suočavamo u svim nьegovim filozofskim razmatranjima. Ateizam je on odbacivao ne samo zbog toga što nije mogao da se oslobodi ideje o prvom pokretaču, već i zbog ubeđenja da religija ima važnu socijalnu funkciju, što drži ljude u bogobojaznosti i pokornosti. Zato je on bio protivan Belovom shvatanju da je moguć društveni poredak u kome bi svi ljudi bili ateisti. “I kad ne bi bilo boga”, go­vorio je on, “trebalo bi ga stvoriti”, a ta njegovamisao kasnije se neobično dopala buržoaziji pa je i cenila Voltera daleko više nego ostale mislioce ovog Eeka. To, razume se, nije sputavalo Voltera da se bori protiv hrišćanstva i crkve. Ali je on ipak negodovao kad se pojavilo glavno ateističko i materijalističko delo “Sistemom prirode”. U pitanju religije Volter je ustvari bio deistički oportunist kao što je u pitanjima politike bio umereni liberal.

Svojim deizmom Volter nije bio usamljen među francuskim filozofima 18 veka. Ruso takođe nije usvojio ni materijalizam, ni ateizam. On je čak zastupao idealističko shvatanje sveta, što ga je, pored njegovog nezgodnog karaktera, do­velo i do sukoba sa enciklopedistima i prekida saradnje u Enciklopediji.

Međutim, Ruso je svojim osnovnim idejama a naročito u shvatanju društvenog života bio mno­go dublji od Voltera. Bio je pravi teoretičar radikalne sitne buržoazije kojoj je kao dete ženevskog časovničara Isaka Rusoa i pripadao. Mučan život od same mladosti izgradio je u njegovoj ličnosti karakterne osobine koje su ga celog života dovodile u sukobe i teškoće. Uprkos svemu njegov talenat naročito je izbio u delima “Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima”i “Društveni ugovor” koja su pro­slavila ne samo njega već i celu francusku Prosvećenost 18 veka.

Čime su ta dela postala slavna?

Ruso je u njima izložio rezultate svoje analize društvene nejednakosti među ljudima. On je naime, smatrao da je društvena nejednakost glav­ni uzrok svih ljudskih nevolja.

“Priroda je načinila čoveka slobodnim, srećnim i dobrim, kaže Ruso, ali ga društvo baca u lance ropstva, kvari ga i čini bednim”. Čovek je, po tom istom gledištu prestao biti srećan kad se udaljio od prirodnog života gde je vladala prirodna jednakost ljudi i ljudi mogu ostvariti srećan život tek kad nestane društvene nejednakosti među njima i kad ugovorom stvore razumno društveno uređenje zasnovano na jednakosti ljudi i slobodi svih pojedinaca. Ova Rusoova osnovna idejadoživela je oštre kritike ali takođe i neobičnu slavu. U osnovi većina kritičara nije shvatila Rusoa. Čak ni Volter ga nije shvatio pa je zato i mogao napisati (samom Rusou) da je njegovo delo upereno protiv ljudskog roda, jer tobože upućuje ljude da se vrate u prirodno stanje, tj. na prvobitni životinjski stupanj svog života.

Ruso međutim nije uopšte zastupao gledište da se društvo mora vratiti u prirodno stanje da bi se ostvarila jednakost svih ljudi već je samo ukazivao da je takvo stanje postojalo i da ga je nestalo kad je zavladala imovinska nejednakost među ljudima koju treba ukinuti na jednom višem stupnju razvitka.Metod kojim se služio Ruso razvijajući tu ideju bio je u svojoj osnovi dijalektički i Engels je s razlogom ukazivao da je taj metod na dlaku sličan onome kojim je Marks išao u svome “Kapitalu”. Ova činjenica se obično gubi iz vida i više se ističe da je Ruso bio teoretičar sitne buržoazije, što je, uostalom, neosporno. Rusoova iluzija o društvenoj jednakosti bila je harakteristična za sve prosvetitelje. Ona se ostvarila kao buržoaska demokratska republika i tada se pokazalo da bez ukidanja privatne svojine ne može biti društvene jednakosti i da je Ruso bio u zabludi kada je mislio da privatnu svojinu treba zadržati ograničavajući je. Ukazujući baš na tu zabludu i na prosvetiteljskeiluzije Rusoa i ostalih francuskih mislilaca18 veka, Engels je napisao: “Veliki mislioci 18veka, kao i svi njihovi prethodnici, nisu mogliprepi granice koje im je postavila njihova sopstvena epoha”. Upravo zato ni komunističke teorije Mablija i More li ja nisu mogle biti ništa
drugo nego obične utopije.

****

Najrevolucionarniji mislioci francuske Prosvećenosti bili su enciklopedisti, tj. ona grupa filozofa koja je pokrenula Enciklopediju i okupila oko Enciklopedije najveće i najnaprednije duhove 18 veka. Najistaknutiji enci­klopedisti bili su: Deni Didro (1713—1784), Pol Holbah (1723—1789), i Klod Helvecije (1715— 1771), sva trojica borbeni materijalisti i ateisti. Njima pripada zasluga što su ideje Cona Loka razvili u materijalističkom pravcu i što su uopšte, na temeljima materijalizma izgradili revolucionarnu ideologiju francuske buržoazije. Zahvaljujući najviše njima materijalizam je, kako kaže Engels, “u ovom ili onom obliku, kao otvoreni materijalizam ili kao. deizam, postao pogled na svet čitave obrazovane omladine u Francuskoj i to u tolikoj meri, da je za vreme Velike Revolucije to učenje koje su na svet doneli engleski rojalisti dalo francuskim republikancima i teroristima teorisku zastavu pa i sami tekst za Deklaraciju prava čoveka”.

Pojava Enciklopedije s pravom se smatra najvažnijim događajem u francuskoj  istoriji 18 veka pre Velike Revolucije. Ideja ovakvog dela potekla je od Didroa i on se pune dve decenije borio da je ostvari. Osetio je svojom genijalnošću istorisku potrebu da se stvori ovakvo delo i znao je da se u njemu može na pristupačan na­čin dokazati primenjivost novog naprednog materijalističkog shvatanja sveta u svim oblastima ljudske delatnosti i ljudskih znanja. I nije se prevario.

Na tom poslu našli su se pored njega, Holbaha i Helvecija još i slavni matematičar Dalamber, Volter, Ruso, Tirgo, Bifon, Kenej i drugi. A sa takvim saradnicima Didro je mogao računati na puni uspeh. Interzsovanje je bilo veliko. Odmah se prijavilo oko 2000 pretplatnika iako je pretplata iznosila ogromnu sumu od 2.000.— talira. Već sam prospekt nagoveštavao je visoki kvalitet i praktični značaj Enciklopedije pa je to interessvanje potpuno razumljivo. U uvodu je stajalo: “Preziranje mehaničkih veština imalo je, kako se čini, uticaja i na same pronalazače. Imena tih dobrotvora ljudskog roda skoro su nepoznata dok u isti mah svak zna istoriju svojih rušitelja, tj. osvajača. Međutim, možda će baš kod zanatlija morati da se potraže najdivniji primeri pronicljivosti ljudskog duha, njegove strpljivosti i njegovih snaga”. A to je bilo upravo ono što se u Francuskoj najviše tražilo i najviše očekivalo. Međutim, ako je veliko oduševljenje naprednih duhova bilo veliko, još je veći bio bes reakcije, naročito jezuita i crkvenih krugova uopšte. Čim se pojavila prva sveska (1751 god.) počela je prava uzbuna protiv Enciklopedije. Didroa to nije zastrašilo (ali je zastrašilo Dalambera). Beh januara 1752 godine došla je zabrana prve sveske, a 1759 godine došla je osudacrkvenih vlasti. I uprkos svemu tome Enciklopedija je redovno izlazila, čak i kad su se povukli Dalamber i Ruso, zahvaljujući predanosti sa kojom su na njenom pripremanju radili Didro, Holbah i Helvecije, njeni stvarni pokretači i najrevolucionarniji mislioci 18 veka. Oni su u Enciklopediji sa svog materijalističkog gledi­šta kritikovali, ne samo religiju i crkvu na koju se oslanjao ceo sistem, već i sve zastarelenaučne tradicije, sve političke ustanove. Kao priručnik svih pozitivnih znanja ona je postala pravi manifest borbe protiv zaostalosti, fana­tizma, despotije i verskog mračnjaštva.

Glavni enciklopedisti Didro, Holbah i Helvecije bili su materijalisti, ali su se bitno rйzlikovali od shvatanja koja je zastupao materijalist Lametri, iako se ne bi moglo reći da im neka osnovna gledišta nisu zajednička. Ali do tih gledišta oni su došli različitim putevima pa je razumljivo što su se bitno razlikovala ne samo njihova shvatanja morala i društvenog života, već i njihova osnovna shvatanja o kretanju materije, o problemima saznanja itd. Oni su, kao i Lametri, svoje osnovne pojmove o prirodi iz­gradili na temeljima Njutnove fizike, ili bolje rečeno, klasične mehanike. Ali dok je Lametri sav ostao u granicama Dekartovog mehanicizma, oni su u duhu najboljih tradicija engleskog ma­terializma uneli neke značajne elemente dijalektike u materijalističko shvatanje sveta, na­ročito u vezi s problemom kretanja, razvitka, sa-znanja, društvenog života ljudi itd. Materijalističke ideje Holbaha, Didroa i Helvecija nisu istovetne. To se najbolje vidi po diskusiji između Didroa i Helvecija, u vezi sa problemima društvenog života.  Ali je neosporno da su baš oni najbolje razvili francuskimaterijalizam, jer su najdublje i najtemeljitije uočili probleme i potrebe svoga vremena.

To se naročito može reći za Holbaha Koji je uložio silan napor i svoje ogromno znanje da nasuprot spekulativnim idealističkim sistemima izgradi jedan celovit sistem materijalizma ateizma. Tu ideju ostvario je on u svom delu “Sistem prirode” koje se pojavilo pod pseudonimom (Mirabo) i koje nije bez razloga nazvano biblijom ateizma i materijalizma 18 veka.

Beh prve reči ove knjige koja je izazvala najveće interesovanje pokazuju da je Holbah pošao od Lokovihideja. “Ljudi će se prevariti uvek kad budu okretali leđa iskustvu i predavali se eistemima koje je mašta stvorila, kaže on. Čovek je delo prirode, on postoji u prirodi, potčinjen je njenim zakonima, nje se ne može osloboditi, ne može čak ni mišlju nikud iz nje. Uzalud njegov duh želi da zakorači s one strane granice vidljivog sveta. On mora uvek natrag u vidljivi svet”.

Holbah nije nimalo nejasan kad govori o pri­rodi. Priroda je za njega “veliko sve koje proizlazi iz skupa raznih materija, njihovih različitih kombinacija i raznolikih kretanja koje u prirodi vidimo”. A čovek je “jedna celina kojaproizlazi iz kombinacija izvesnih materija, posebnih svojstavačija se kombinacija zove organizacija, a čija je suština biti osetljiv, misliti, delovati, jednom reči kretati se na takav način koji ga razlikuje od drugih bića sa kojima može biti upoređen”.

Holbah je isto tako jasan kad odbacuje idealizam i kad kritikuje biskupa Berklija koji je sebe smatrao Lokovim sledbenikom, iako je Lokovoj senzualističkoj teoriji saznanja dao subjektivno-idealistički karakter. “Šta ćemo reći o jednom Berkliju, kaže Holbah, koji se trudi da nam dokaže da je sve u ovom svetu samo himerička iluzija, da čitava vaseljena postoji samo u nama samima, u našoj mašti, i koji pomoću sofizzama, nerešivih za one koji zastupaju tezu spiritualnosti duše, baca u sumnju posto janjestvari”.

Utvrdivši princip materijalnog jedinstva sveta kaosvoj osnovni filozofski stav Holbah je najviše pažnje posvetio problemu kretanja materije. Po njegovim rečima “svako biće po svojoj suštini ili posebnoj prirodi sposobno je da proizvodi, prima i prenosi kretanje”. Kretanje je, prema tome, apsolutno i univerzalno. Biti i kretati se to je jedno isto, pa Holbah kaže: “Sve se kreće u svemiru. Suština je prirode da dela i akopažljivo osmotrimo sve njene delove videćemo da nijedan od njih nije u apsolutnom mirovanju. Oni delovi za koje nam se čini da su lišeni kretanja ustvari su samo u relativnom ili prividnom mirovanju. Oni se nalaze u tako neprimetnom i toliko nenaglašenom kretanju da mi ne možemo opaziti njihove promene. A sve što nam se čini da miruje ne ostaje ni jednog jedinog trenutka u istom stanju. Sva bića nisu stvarno ništa drugo do rađanja, rašćenja, smanjivanja i raspadanja, koja se vrše spori je ili brže”.

Dijalektička dubina ove misli sasvim je očigledna kao što je očigledno u kolikoj se meri na ovom mestu Holbah uzdigao iznad grubog meha­nizma. On zna da mu se može postaviti pitanьe porekla kretanja pa zato kaže: “Međutim, može nam se reći odakle je ova priroda primila svoje kretanje? Odgovorićemo da ga je primila od same sebe pošto je ona ono veliko sve van kojega ne može ništa postojati, rećićemo da je kretanje način bivstvovanja koji nužno proizilazi iz suštine materije, da se ona kreće svojom sopstvenom energijom, da njeni pokreti proizlaze iz sile koja se nalazi u njoj samoj”. I tu Holbah razvija misao o dvema vrstama kretanja materije. Jedno je ono kretanje kojim se telo prenosi s mesta na mesto, a drugo je unutrašnje skriveno kretanje koje zavisi od skrivenih potsticaja u telu, od akcije i reakcije nevidljivih molekula od kojih se sve sastoji”. Ono prvo je, očigledno, mehaničko kre­tanje, “kretanje mase kojim se čitavo telo pre­nosi s jednog mesta na drugo”, a ono drugo je spontano kretanje ili samokretanje.

Holbah se trudio da do kraja razvije ovu mi­sao ali je tu došao do granice koju ni on ni je mogao prekoračiti. Čim je hteo da objasni složenu dijalektiku odnosa sveopšteg i pojedinačnog kretanja ispoljila se ograničenost posmatranja pojava prema principima mehanike tj. ona ogra­ničenost koju nazivamo mehanicizmom i koja se u svojoj krajnosti ispoljila kod Lametri ja. Uzevši kretaše čoveka kao primer spontanih kretanja Holbah je pao u nedoslednost i zakl.učio da, “ako stvar pogledamo izbliže dolazimo douverenja da, strogo govoreći, nema spontanih kretanja u raznim telima prirode pošto ona međusobno deluju jedno na drugo”. Ili drugim rečima. sve se svodi na onu spoljašnju energiju koja deluje da se “čitava tela ili izvesni delovi tela vidljivo prenose s jednog mesta na drugo”, deluje dakle kao apsolutna mehanička nužnost koja isključuje svaku slučajnost.

Kad se razmatraju ovakve ideje vidi se kako je i Holbah kao i osta li francuski materijalisti primenjivao isključivo merilo mehanike na procese hemijske i organske prirode i kako je zbog toga pao u mehanicističku nedoslednost.Didro je daleko manje razmatrao probleme prirode nego Holbah i nije nikad bio sistematičan kao Holbah. Osnovne ideje im se ne razlikuju jer je i Didro shvatao prirodu kao sveopštui beskrajno raznoliku materijalnu stvarnost koja “ne čini ništa neispravno”i kreće se neprekidno. Didro je takođe smatrao da materija u samoj svojoj suštini poseduje osetljivost. Ali on je otišao u jednostranost “oživljavanja”celokupne prirode, što je verovatno posledica izvesnog uticaja Lajbnicove monadologije na njegova shvatanja. Ipak on pokazuje pravu genijalnost kad govori da između organske i neorganske materije nema nikakve suštinske razlike, već je to samo “razlika u organizaciji”. Jednostavnim re­čima on, pre Lamarka i Darvina, ovako prikazuje nastanak života:

“Kad nas vera ne bi učila da je Tvorac načinio životinje onakve kakve vidimo i kad bi bila dozvoljena makar i najmanja sumnja o njihovom početku i kraju, zar filozof, prepušten svojim zaključcima, ne bi mogao da posumnja da je život od iskona imao svoje osobene elemente, rasute i utošьene u masi materije? Zar ne bi mogao pomisliti da su se ti elementi sjedinili zato što su postojali uslovi za takvo zbivanje, da je embrion, sastavljen od tih delova, prošao kroz bezbroj fa­za organizovanja i razvoja dok nije stekao spo­sobnost oseta, pojmova, misli, rasuđivanja, svesti, sećanja, strasti, mimike, testova, glasova, arti­kulisanih glasova, govora, zakone, nauku i umetnost? Zatim, da su između svakog takvog stupnja razvoja protekli milioni godina, da možda postoje nama nepoznati drugi razvoji i drugi pora­sti, da je bilo i da he biti stupnjeva zastoja, da je bilo i da he biti udaljavanja od tih stupnjeva putem večitog odumiranja za vreme koga se gube sposobnosti kao što su i stenene, da će zauvek nestati iz prirode, ili još verovatnije, da će život produžiti da postoji, ali pod drugim vidom, sa sposobnostima koje su potpuno različite od onih koje zapažamo kod njega upravo u ovom trenutku opstanka?”

Iako je ova Didroova misao (inače, duhovito uperena protiv religioznih predrasuda o postanku života) opterećena naivnošću poznatog Didroovog naglašavanja opšte životnosti pri­rode, izraženog u stavu da je “život od iskona imao svoje osobene elemente, rasute i utopljene u masi materije”, ipak se iz nje jasno vidi da Di­dro nije bio daleko od evolucionističke teorije o nastanku života i ide je razvitka uopšte, koja je ostala tuđa svim filozofima 18 veka jer nisu bili kadri da shvate svet kao proces, kao materiju koja se razvija. Nedijalektičnost je bila jedna od bitnih karakteristika istoriske ograničenosti njihovog načina mišljenja iznad koje su se oni mogli uzdići samo na momente, i to veoma skučeno. Didro se više bavio književnošću, umetnošću ipublicistikom nego sistematskim izučavanjem prirode i društvenog života ljudi i zato kod Holbaha i Helvecija, koji su se od svih francuskihfilozofa 18 veka najviše po­svetili izučavanju prirode i društva. nalazimo daleko više izraženu tu nedijalektičnost nego kod Didroa.

To naročito pada u oči kad Holbah i Helvecije objašnjavaju društvene pojave. Za njih je problem društvenog života i društvenosti bio problem ljudske”naravi”, ili morala (zbog čega je i nastala tradipija da se društvene nauke nazivaju “moralnim naukama”), a “narav”su nastojali da objasne kao jednu od strana “fizičke”suštine čoveka. I tu su, zbog svoje nesposobnosti da misle dijalektički o društvu, padali u najveće protivrečnosti. S jedne strane, činilo im se da je “moral”, tj. društveni život ljudi potčinjen apsolutnoj nužnosti prirodnog zbivanja, prirodnih zakona, dok su s druge strane, racionalistički i idealistički posmatrali “razum”ili svest ljudi kao krajnji uzrok koji sve pokreće u ljudskom životu i u tom smislu zadovolяjvali se sa objašnjenjem da se najveći istoriski događaji zbivaju prostom slučajnošću individualnih ljudskih postupaka.

Tako na primer, Hol­bah kaže: “Nijedan efekat u nama, kao i u pri­rodi ne javlja se slučajno … Nužnost koja upravlja kretanjima fizičkog sveta upravlja i kretanjima moralnog sveta, tj. sve je potčinjeno fatalnosti”. A na drugom mestu, taj isti Holbah kaže sasvim suprotno: “Suviše gorčine i žuči jednog fanatika, suviše vatrena krv u srcu jednog osvajača, mučno varenje u stomaku kakvog cara, ćud koja mine glavom jedne žene, dovolši su uzroci pa da se preduzmu čitavi ratovi, da se milioni ljudi pošalju na kasapnicu, da se drevne zidineobaraju, da se gradovi u prah i pepeo raspu, da se čitavi narodi u crno zaviju i u krajnju bedu gurnu, da se glad i epidemije izazovu i da se očajem i nevoljom pokri je površina kugle zemljine za duge vekove”.

Ovakve nedoslednosti svojstvene su, u većoj ili manjoj meri, svim prosvetiteljima kad oni pokušavaju da objasne složenu dijalektiku nu­žnosti i slučajnosti društvenog života ljudi. Najdalje od svih njih otišao je Helvecije, koji se posvetio skoro isključivo problemima morala i društvenog života. On je uložio nap­iše napora da proširi materijalizam i na tumačenje društvenih pojava i problema. I,mora se priznati, u tome je postigao više uspeha nego ostali prosvetitelji.

Sam Marks o tome kaže:

U Helveciju, koji takođe polazi od Loka, materijalizam prima upravo francuski karakter. On ga shvata odmah u odnosu prema društvenom životu. Čulne osobine i samoljublje, uživanje i dobro shvanen lični interes, osnova su takvog merila. Prirodna jednakost ljudskih umova, jedinstvo između napretka uma i napretka industrije, prirodna dobrota čovekova, svemoć vaspitanja — to su glavni momenti njegova sistema”.

Te momente nalazimo u Helvecijevim delima “O čoveku” i “O umu”. Usvojivši Lokov stav da ni u kom pogledu nema urođenih ideja i da celo­kupno saznanje dolazi putem iskustva, Helvecije je zaključio da čovek ne može biti ništa drugo nego ono što stvori od njega sredina koja ga vaspitava, tj. društvo. Čovek je dakleproizvod društvene sredine. On se ne rađa ni dobar ni rđav već postaje dobar ili rđav prema uslovima društvenog života. A,po Helvecijevom shvatanju, ljudi se udružuju da žive zajedno u dru­štvu, jer ih na to nagone organske materijalne potrebe. Glad najviše prisiljava čoveka da radi i da se bori protiv prirode. Apošto je svakom pojedincu lakše opstati kad sarađuje sa drugi­ma, nego kad bi sam živeo, to se kod svakog čoveka javlja potreba da živi u društvu”.

Helvecije dakle, jasno uočava materijalnu osnovu društvenog života ljudi. On shvata da čovek tek svojim radom ostvaruje svoje ljudsko biće, i ističe da se pojedini organi našeg tela razvijaju u zavisnosti od našeg rada. Ali, Helvecije nije umeo da posmatra istoriski razvitakljudskog rada u vezi sa razvitkom društvenih odnosa ljudi, već je čitavu društvenost sveo na interes ljudi da zajednički žive da bi ljudi ži­veli sretno. U tom smislu govorio je da treba ta­ko urediti društvo da se interesi svih pojedinaca podudaraju sa interesima celog društva. Treba dakle stvoriti “razumno”društvo. I u tome se Helvecije ne razlikuje bitno od ostalih prosvetitelя. Dalje ni on nije mogao da ide. Teorija interesa koju je on najizrazitije zastupao odgovarala je pojmovima buržoazije koja nije mo­gla zamisliti da čoveka pokreće u društvenom životu bilo šta drugo nego interes. Iako jednostrana, ova teorija bila je u 18 veku progresivna, jep je ukazivala na materijalnu osnovu društve­nog života. A ideja o pravilno shvaćenom interesu, kao i druge ideje Helvecijeve, razvijena je dalje u utopističkim teorijama Sen Simona i Furijea! Nema sumnje da su prosvetitelji zauzeli  izuzetno mesto u istoriji moderne filozofije. Fran­cuska filozofija 18 veka je “filozofska revolucija”(kako je govorio Marks), ne samo po tome što su njeni najistaknutiji pretstavnici prosvećivali duhove za veliku revoluciju koja je dolazila, već pre svega zato, što su oni filozofidali revolucionarni značaj i smisao u praktično revolucionarnoj delatnosti menjanja sveta kakav filozofija ranije nikad nije imala. Njima zaista pripada zasluga, što su, kako je rekao Engels, ceo 18 vek učinili francuskim vekom mnogo pre revolucije s kojom je krunisan kraj toga veka. Mehanicizam, nedijalektičnost njihovog shvatanja kretanja i najzad, njihova nesposob­nost da shvate dijalektiku društvenog razvitka čovečanstva — to su najbitniji elementi njihove ograničenosti iznad koje oni nisu mogli da se uzdignu. Ali zato Engels s puno razloga ističe da se i moderni socijalizam „no svom teoriskom obliku u početku javlja kao dalje, u neku ruku doslednije razvijanje principa koje su ietakli veliki francuski prosvetitelji”.

Predanost s kojom su se oni hvatali u koštac sa svakim problemom, sa svakim autoritetom i svakom ustanovom koja nije odgovarala principima građanskog zdravog razuma, svedoči o dubokoj revolucionarnosti njihove filozofije. I to je ono čime nas ovi filozofi uvek privlače.

(Vuko Pavićević, Francuska filozofija XVIII veka)

Blog na WordPress.com.

Gore ↑