KSENIJA ATANASIJEVIĆ – izvod iz dela (Portreti žena)


PORTRETI ŽENA

Ksenija Atanasijevic (1894-1981)

PESNIKINJE I FILOSOFKINJE STARE GRČKE

Danas više nije potrebno dokazivati da žene sa ve­likim smislom stvaraju u književnosti i umetnostima, da sa sigurnim uspehom rade na nauci, i da stiču sve temeljniju podlogu za svoje usavršavanje. Lepi rezultati koje su žene ostvarile u raznim organizacijama, sprovedenim i sa savesnom doslednošću i sa energičnom istrajnošću, njihovi naučni pronalasci i umetnički produkti koji mo­gu da izdrže takmičenje i sa najizvrsnijim produktima ljudi – da podsetimo samo na epohalna otkrića Šonje Kovaljevske ili gospođe Kiri, na duboko etičke romane Džordža Eliota i na bele severne fantazije Selme Lagerlef, na spiritualnu osećajnost Elizabete Brauning i na živ izraz Hristine Roseti, ili na Miting visoko talentirane Marije BaškirČev, sa koga pulzira život, – sve su to pre­sudne činjenice da se sa stvaralačkom moći žene mora računati.

Ali ne samo u modernom vremenu, kad je ženama uglavnom osigurana mogućnost da se neometano udubljuju u ozbiljan rad, – i ako se i sad još često spotiču o prepone nepoverljivosti, surevnjivosti i podcenjivanja ljudi, – nego i u samom početku istorijskog doba, kad ta mogućnost nikako nije ni postojala, bilo je žena koje su jačinom i toplinom svoga talenta, i širinom i svestranošću svoje erudicije, bile potpuno ravne ljudima. I bašta pojava je konačni argumenat da je neistina sve is- I oredanje o tobožnjoj inferiornosti žene, da je ona bila i uvek dovoljno nadahnuta da izrazi svoja osećanja, i uvek dovoljno zainteresovana da zadovolji težnje svo­ga duha, čak i onda kad je njena potrebama intelektual­nim životom nailazila na daleko rapavije i hesmišljenije udarce no što ih dobija moderna žena, i onda kad su okolnosti za njeno usavršavanje bile u svakom pogledu kukavne.

Zadržaćemo se na seriji žena koje su imale zasluga za staru grčku poeziju i filosofiju.

Sjaj duha starih Grka zasenjuje još uvek, i pored svih novina civilizacije i tvorevina više kulture. Ostaće kao besmrtna vrednost tendencija grčke umetnosti ka har­moniji i meri, odudaraće večnom lepotom od monstru­ozno nesrazmernih pokušaja umetnosti primitivnih na­roda, i biće za sve vekove najsavršeniji ugled.

Intelektualni razvoj grčkih žena bio je samim druš­tvenim uređenjem skoro isključen. Stari Grci, i ako u svemu drugom vrlo napredni, gledali su u njima niža bića i namenjivali im samo skučene poslove. Pa ipak, u prkos svemu, među olimpijskim društvom predstav­nika grčke poezije i filosofije nailazimo na jedan, ne sa­svim neznatan, broj žena čija je saradnja imala nepobitnih zasluga. Treba pomenuti i da su Grkinje bile ve­like umetnice u sviranju i u igranju, samo je tu njihova slava efemerna.

Još u doba kad se pesnička i moralna refleksija nije odvojila od mita i religije, u dobu koje je pre mitološko nego istorisko, nailazimo na prvu grčku pesnikinju. Ona je bila kći Kleobula, jednoga od sedmorice mudraca ko­ji su dali prapočetke grčke spekulacije, po ocu nazvana Kleobulina (pravo ime bilo joj je Eutemis). Plutarh iz Heroneje u svojoj „ Gozbi sedmorice mudraca “ opisu­je je kao mudru devojku, proslavljenu veštinom zadava­nja zagonetaka u stihovima, koje su zbog svoje duhovi­tosti doprle čak do Egipta. Od nje je sačuvana samo ova zagonetka: „Jedan otac ima dvanaest sinova: svaki od njih ima dvaput po tridesetoro dece sa dvojakim licem jedna su bela, druga crna. Sva su ona besmrtna i večna ali ipak sva izdišu i umiru.“ (Godina, meseci, dani i no­ći).

Odmah posle ovoga početka rascvetava se dorsko-eolska poezija žena. Najistaknutija predstavnica te poe­zije, a začelo i najveća od svih pesnikinja što su ikad postojale, jeste mlađa savremenica liričara Alkeja, Sofo Ona sebe, na eolskom dialektu, naziva Psafom. Život ove pesnikinje obavijen je tako romantičnim legendama da, strogo naučno govoreći, moramo priznati da o njenoj ličnosti ne znamo skoro ništa pouzdano. Ona je porek-lom sa ostrva Lezbosa, ali se ne zna je li rođena u Eresu ili Mitileni (biće daje se iz svoga rodnoga mesta Ere­sa docnije preselila u veće, u Mitilenu). Iz otmene je kuće, čiji su potomci zauzimah visoke položaje u Alek­sandrovoj vojsci. Herodot (II, 135) pominje njenoga oca Skamandronima i brata Haraksa, koji je u Egiptu pro­davao skupo lezbisko vino. Na zenitu svoje slave bila je Safo 610. g. pre Hrista, a živela je još 598.g. Napustila je Mitilenu, ne zna se zbog čega, i probavila je neko vreme na Siciliji. Verovamo je bila udata, ali je nepoznato za koga, i koliko. U jednome stihu pominje svoju kćer „Imam divnu ćerku, moju milu Kleis; ona liči na zlatan cvet, i jaje ne bih dala za svu Lidiju, ni za dragi Lezbos.“ Ne izgleda daje dočekala veliku starost, jer epitet repaitepa (starija žena), koji ona sebi daje, može da bude relativan. Postoji legenda daje se Safo, prezrena i odgurnula od lepog mladića Faona, strmoglavila u more sa vrha leukadske stene. Naučnik O. Miler misli daje

Faon bio mitska ličnost koju je Safo slavila u svojim pesmama, a daje skok sa leukadske stene fantazija. U stvari zna se za nekoliko mitova o Faonovoj lepoti, čud­noj privlačnosti i neosetljivosti za ljubav. Severijus priča daje Afrodita poklonila Faonu kutiju od alabastera sa balsamom koji mu je davao moć da fascinira sve žene. Jedna od njih, (ne pominje joj ime) strmoglavila se sa Leukadske stene, od očajanja što joj Faon ne odgovara na ljubav. A postojao je i jedan religiski obred, za vreme Apolonovih praznika, kad su se krivci, izabrani da budu žrtve, bacali sa visokih stena u more. Pri tome su činjeni pokušaji da se oni spasu, i kad je to polazilo za rukom, slati su u tuđinu. Biće da su pesnici taj običaj alegorično primenjivali na ljubavnike. Adison« daje jedan fingirán ali briljantan opis Safine smrti. Po njemu, Safo sa Lezbosa, zaljubljena u Faona, došla je do hrama Apolo-novog, obučena kao mlada, u odelu belom kao sneg. Imala je na glavi venac od mirta, a u ruci mali muzički instrument koga je sama pronašla. Pošto je otpevala hi­mnu Apolonu, položila je venac na jednu, a harfu na drugu stranu oltara. Tada je skupila oko sebe odelo, kao spartanske devojke, i na očigled hiljade zaprepašćenih gledalaca, uputila se pravo najvišem vrhu stene. Kad se uspela, izrecitovala je jednu svoju pesmu, i survala se sa stene, brže no iko pre nje. Mnogi od gledalaca pričali su daje potonula u jezero, i da se iz njega nije više pojav­ila; drugi su govorili da nije potonula, nego da se pretvo­rila u labuda i odíetela. Možda se to samo učinilo gle­daocima, zbog beline i lepršanja njenog odela, a možda se doista metamorfozirala u muzikalnu i melanholičnu ticu.

Na suprot ovome, nekoliko epigramista u „Grčkoj Antologiji“ izričito tvrde daje Safo sahranjena na mitilenskom groblju.

Srednja atička komedija (404-340 g.) parodisala je Safo, dve stotine godina posle njene smrti, i stvorila o njoj ružnu sliku. Pod naslovom „Safo“ ostalo je šest komedija, od komediografa Ameipsiasa, Amplisa, An­tifana, Difilusa, Efipusa i Timoklesa, a pod naslovom „Faon“ dve od Antifana i Platona. U svima njima Safo je bezobzirno karikirana. Prvi hrišćanski pisci prihvatili su kao istinu sve što su komediografi rekli o Safi Povodom toga, stvorena je čitava jedna velika literatu­ra u kojoj su ugledni antički i moderni naučnici zalagali svoje autoritete da je jednom za svagda odbrane, ili da definitivno optuže Safo.?

Bio bi vanredno prijatan posao spasti reputaciju jed­ne velike žene, ali se mi na tome pitanju nećemo zadrža­vati. Napomenućemo samo daje neprijateljstvo kome­diografa prema Safo možda poteklo iz predrasuda Atinjana o ženi. Kod Jonaca uopšte, a naročito kod Atinjana, položaj žene, još i u Periklovome veku, bio je veo­ma težak. Dok su Atinjani davali najbolje proizvode u svim oblastima duhovnog života, atinske žene, zatvo­rene ujedan nepristupačan deo kuće, nisu se pomaljale iz tame kućevnog života. Postepeno su se formirala pravila o obrazovanju koje žena treba da dobije. Naime, valja je naučiti da vodi kuću i zapoveda služavkama, i da neguje decu dok su mala. Čak i Perikle kod Tukidida (II, 45) kaže daje najbolja ona žena, o čijim bilo do­brim ili rđavim stranama ljudi najmanje govore. Atinjanke nisu imale ni slobodu junakinja Homerovih, na pri­mer jedne Nauzike. Samo je heterama bilo dozvoljeno da kultivišu svoj duh, i da učestvuju u javnim poslovi­ma. Zato je Atina dala samo jednu veliku ženu, Aspaziju, veoma uticajnu ličnost u atinskoj politici, čuvenu i po tome stoje prva osnovala u svojoj kući vrstu literar­nog serkla.

Međutim, Eolci i Dorci bili su širokogrudiji prema ženama. Kod njih se očuvala stara grčka tradicija, kako je opisana u mitologiji i epskoj poeziji, i po kojoj žena uzima učešće u društvu i javnim zabavama. Eolskim i dorskim ženama bilo je dopušteno da slobodno izraža­vaju svoje misli i osećanja. Na taj način mnoge od njih došle su do literarne slave. A Atinjanima, ubeđenima da žena treba da ostane zazidana između četiri kućna zida, morala se učiniti preterano slobodna žena koja je pisala pesme, kao ljudi, i u njima javno govorila o svojim osećanjima. Zato sa najvećom obazrivošću treba primiti tvrđenje konzervativnih komediografa, od kojih, u ostalom, isto tako nijedan veliki čovek nije ostao neismejan. Nesumnjivo u prilog Safo ide i to što su savre­menici, najobavešteniji o njoj, dali mnoga veoma laska­va mišljenja o svojoj pesnikinji.

Izvesno je da Safo nije bila hetera. Herodot (11,135) pominje njenu pesmu, u kojoj ona kori svoga brata Haraksa stoje u Egiptu otkupio po vrlo skupu cenu ču­venu kurtizanku Rodonis, i pustio je na slobodu. Safo se začelo ne bi mogla buniti protiv tog bratovljevog pos­tupka, daje sama bila hetera. U ostalom, još su neki stari literatori pravili razliku između hetere Safo i pesnikinje Safo. U prilog našem mišljenju govori i Alkej. U svo­jim stihovima naziva on pesnikinju „čednom i ljup­ko nasmejanom Safo, okićenom vencem od ljubičica“. Zbunjen i uzbuđen, on se ne usuđuje da joj izjavi ljubav. „Hoću nešto da kažem, ali me stid zadržava.“ A Safo mu na tu za­gonetku odgovara:„Da te je prožmala strast prema do­brom i lepom, i da se tvoj jezik nije spremio da kaže nešto zlo, stid ne bi pokrivao tvoje lice, nego bi govo­rio ono stoje pravo“. Neće biti moguće da ovako govo­ri jedna hetera.

U Sparti su postojala udruženja žena, na čelu kojih su stajale najtalentiranije i najobrazovanije žene; tu su se mlade devojke obrazovale, i učile da pevaju i recituju. Slično tome, žene na Lezbosu ustanovile su kult umetnostima, samo u većem obimu i intenzivniji, jer je, u opšte, u temperamentu Eolaca postojala jedna pa­sioniranost, pred kojom su bledela osećanja Doraca i Jonaca. Toga kulta radi obrazovani su klubovi gde se negovala poezija i muzika. Izgleda daje Safo bila cen­tar najvećeg takvog estetičkog kluba, namenjenog da služi Muzama. Oko nje su se kupile devojke iz raznih krajeva Grčke, da uče poeziju i muziku, kao što su se docnije kupili đaci oko filosofa atinskih. Sačuvana su imena četrnaest Safmih drugarica i učenica. Udruženja eolskih žena poređena su sa manastirima i pansionatima, zatim sa konzervatorijumima za muziku i deklamovanje, najzad sa literarnim serklovima.

Ali nije isključena ni mogućnost da je Safo bila sveštenica boginje Afrodite, koja na Lezbosu nije bila samo hipostaza ženske lepote, nego svemoćna boginja, i da su učenice brale cveće boginji, i igrale i pevale pred njenim kipom. Safo naziva svoju kuću „domom gde se neguju muze“, od koga žalost mo­ra da bude daleko. Kao i sve žene sa Lezbosa, ona stav­lja umetnost više svega, ponosi se svojim pesničkim ta­lentom, i smatra da se sva materijalna preimućstva gube pred duhovnima. Sa krajnjim sažalenjem govori o nekoj ženi što nije imala drugih odlika sem porekla, bogatstva i lepote. „Kad umreš, sva ćeš biti sahranjena; nikakva uspomena neće ostati od tebe, potomstvo neće znati za tvoje ime, jer ti nemaš deo ruža pijerijskih. Lutaćeš bez slave po odajama Hadesa, lebdeći među senkama najneznatnijih mrtvaca.“ U jednom fragmentu s pono­som ističe: „Mislim da će nas se ljudi sećati i u budućim vekovima“, a o Muzama kaže: „one su mi dale svoje da­rove, i načinile su me slavnom.“

Lirika Safina je raznovrsna; znamo daje pisala him­ne ljubavne pesme i epitalamiume (pesme koje se pevaju kladencima). Njeni stihovi pokazuju raskošno obi­lje oblika, njen izraz je sugestivan svojom neposred­nošću, skala njenih tema je bogata; ona ide od burlesknog podsmeha velikim nogama jednoga devera i nes­tašnih osećanja šiparice, do ozbiljne i teške erotike, do tragike ostavljenosti. Niko nije tako uspelo kao ona dao mir noći obasjane mesečinom i siestu južnjačkog letnjeg dana. Inspirisanost njena može da se poredi samo sa nekim stavovima Platonovih dijaloga. Zato, udaramo glasom na to, nikakvo pedantno i dokono istraživanje neće umanjiti lepotu Safine poezije.

Postojalo je devet knjiga Safinih pesama, sve su one izgubljene. Podela pesama u njima bila je izvršena pre­ma metrima. Prva knjiga sadržavala je pesme u safijskom stihu, – to je metar koga je Safo pronašla. U sva­koj od knjiga nalazile su se pesme najraznovrsnijih ide­ja i osećanja.

Prava predstava o privlačnosti, pasioniranosti i vred-nosti Safine erotične lirike može se dobiti samo upoz­navanjem sa istina mnogobrojnim, ali većinom kratkim fragmentima što su nam ostali od njenih pesama (ima ih 170). Srećnim slučajem očuvane su i dve cele pesme

Prva je čuvena i divna Himna Afroditi. Nesrećna u ljubavi, Safo preklinje Afroditu da dođe, i učini kraj njenim bolovima.

„Besmrtna Afrodito što sediš na prestolu ukraše­nom raznim bojama, kćeri Zevsova što snuješ lukav­stva, molim te, kraljice, ne ubijaj dušu moju tugom i bolom.

Nego dođi kao pre, kad si jednom čula moj glas pa ostavila zlatnu palatu očevu, i došla na kolima u koja su upregnuti vrapci, što te vode s neba, dodiru­jući svojim krilima crnu zemlju.

Oni brzo stižu, a ti, blažena, s osmehom na be­smrtnom licu, Pitaš šta mi je sad, što te opet zovem.

I koga ludo moje srce najviše želi da vidi? Pitaš me: Želiš li da te ko voli? Šta te, Safo, žalosti?

Ako ta lepota koju ti voliš beži od tebe, neka od ovo­ga časa trči za tobom, ako odbija tvoje poklone, neka ti ih sama daje, a ako te ne voli, neka te smesta zavoli.

Dođi mi, preklinjem te, i sad, izbavi me od teškog bola, i ispuni mi sve ono što moje srce želi. Budi moja zaštitnica“.

U ovoj pesmi Safo je ublažila odviše jaku želju, ko­ja bi mogla biti neprijatna, posredovanjem boginje Afrodite. Safina erotika nije disharmonična i neumerena kao persiska ili arapska, nego je sačuvala čisto grčka preimućstva, meru, sklad i ritmičnost.

Druga, isto tako čuvena i izrazita pesma, glasi:

„Čini mi se ravan bogovima ko sedi prema tebi, i sluša tvoj prijatan glas i mili smeh, jer meni od toga bur­no zakuca srce. Čim te vidim, ma za čas samo, ja izgu­bim glas, jezik mi zanemi, vatra mi prolazi telom, ne vi­dim ništa, u ušima mi šumi, hladan znoj mi teče sa čela, drhtim celim telom, zelenija sam od trave, i u svome ludilu izgledam nešto malo bolje nego mrtvac.“

Rimski liričar Katul preveo je ovu pesmu, i posvetio svojoj Lezbiji (LI).

Ostao je izvestan broj stihova iz Safmih epitalamiuma. U njima se nalaze najlepše slike iz prirode i najharmoničnija poređenja klasične poezije. Ceo jedan Sa­fin epitalamijum sačuvan je u Katulovom prevodu (XLH, Vesperadest, invenes consurgite). To je hor mla­dića i devojaka, u heksametrima.

U jednom odlomku daje Safo sveže opis mladosti i lepote: „Kako se slatka jabuka rumeni na visokoj grani, na vrhu najviše grane; berači su zaboravili daje uzberu; ne, oni je nisu zaboravili, nego nisu mogli daje dohva­te.“ Ženu bez muževljeve zaštite poredi sa neznatnim poljskim cvetom. „Ona je kao zumbul koga pastiri u pla­ninama gaze, kao rumeni cvet koji leži na zemlji.“ Safo ima prefmjeno osećanje za lepote prirode; u fragmenti­ma njenih pesama nailazimo na mnogo poređenja koja to pokazuju. „Zvezde oko prekrasnog meseca skrivaju blistava lica kad on svojim punim sjajem sija nad zem­ljom.“ „Mesec je zašao, a i Plejade (Sedam Vlašića), po­noć je, vreme prolazi, – ja ležim sama.“ „Ljubav mi iznova potresa srce, kao kad u šumi bura obori hrast.“ Ona pormnje „vesnika proleća, slavuja prijatnog glasa“, „nežno ispletene vence oko nežnog vrata“, i „san tam­nih očiju, dete noći“.

Ona i sebe analizira: „Nisam po prirodi rđava, nego sam blaga…“ „Volim finoću, i za mene ljubav ima sjaj i lepotu sunca…“ ali „oni kojima činim dobro najviše me vređaju.“ Često izražava mutna stanja svoje duše: „Ne znam šta da radim, duša mije podeljena…“ „Žalos­na sam i tražim …“ „Ne mislim da dodirnem nebo dvema rukama.“

U svojim himnama poziva Safo Bogove da siđu na zemlju.,,Hodi, boginjo sa Kiprisa, i u zlatnim peharima posluži nektar, ljupko pomešan sa slastima. „Hodite sad, nežne Gracije i zlatokose Muze.“ U jednoj oplakuje Adonisovusmrt. „Nežni Adonis je umro; šta da radimo, Kitarejke? Udarajte se u grudi, devojke, i derite svoje haljine.“

Jednostavnost Safinog stila često je neodoljivo gra­ciozna. „Slatka majko, ne mogu da tkam, slomila me je čežnja za jednim dečkom.“ „Devojko, devojko, zašto si otišla od mene? – Nikad ti više neću doći, nikad više.“

Ostao je ijedan njen dobar savet: „Kad se gnev raširi po grudima, čuvaj se da jezik tvoj ne preska u ludo.“

I sami fragmenti sasvim su dovoljni da opravdaju ushićenje Grka ovom neobičnom ženom, i da pokažu koliko je ona imala smisla za lepotu, ljubav, prirodu. Iz njenih stihova odišu mirisi, boje, tonovi i svetlost Juga. Lepota njenih stihova zanosila je slušaoce staroga Veka. Pisci u „ Grčkoj Antologiji“ nazivaju je desetom Mu­zom, detetom Afrodite i Erosa, učenicom Gracija, pono­som Grčke, drugaricom Apolonovom, i proriču joj be­smrtnost. Kao stoje Homer jedini bio nazvan pesnikom, tako je Safo jedina bila nazvana pesnikinjom. Solon je rekao, kad je čuo svoga nećaka kako recituje Safinu pesmu: „Ne bih bio zado­voljan da sam umro, pre no što sam naučio na pamet ove stihove.“ Strabon u svojoj „Geografiji“ piše: „Safo je bila čudna ličnost: ni u jednom periodu, od kako ljudi pamte, nije se znalo ni za jednu ženu koja bi, ma i u nekoliko malo, mogla da se poredi sa njom, po pesničkom talentu.“

Od pohvala i priznanja starih pesnika, izdvaja se svo­jom skladnošću Horacijeva:

„…spiratadhucamor,

Vivuntquecomissicalores,

Aeoliaefidibuspuellae.“

Stanovnici Mitilene toliko su se ponosili Safom, da su kovali njenu sliku na mitilenskom novcu,… i ako je ona bila žena“, kako dodaje Aristotelo. Kao veoma ma­lo slavnih ljudi, Safo je slikana i na antičkim vazama. Ali po svemu izgleda da nije bila lepa. Platon je u Fedro su naziva „divnom“, no time svakako misli na lepotu nje­nih pesama. Maksimus Tirius kaže daje bila mala i crnomanjasta, a Ovidije daje bila genialna, ali neugledne spoljašnjosti. Domoharis u „ Grčkoj Antologiji“,u jed­nom epigramu statui Safinoj govori o njenim sjajnim i umnim očima, a Anakreon pominje njen prijatan glas.

Kroz sve vekove ostala je Safina lirika predmet živog interesa i divljenja. Bajron je oduševljeno pevao o ostrvima grčke: „Where burning Sappho loved and sung.“ A Adisonova tirada besmrtnoj grčkoj pesnikinji možda nije mnogo preterana. „Izgleda, kaže on, da se Safina duša sastojala iz ljubavi i poezije. Ona je osećala strast u svoj njenoj toploti, i opisala je u svim njenim mani­festacijama. Ne znam da li nije možda dobro za čovečanstvo što su njena dela izgubljena. Jer Safini stihovi su natopljeni takvom jednom nežnošću i ekstazom ko­ja omađijava, da bi možda bilo opasno čitati ih.“

U svakom slučaju i ovo stoje ostalo od nje dovoljno je daje stavi u red najvećih liričara svih vekova.

Safo nam je sačuvala imena još nekih pesnikinja. Tako ona citira, kao svoje rivalke u poeziji, Gorgo i Andromedu. O njima nam ništa nije ostalo. Međutim zna se daje Damofila, Pamfilirćanka, prijateljica Safina, pevala po ugledu na nju. Napisala je himnu pergejskoj Di­jani, čiji je kult proslavljen na aziski način. Izgleda da je to imitacija Safine Himne Artemidi.

I za docnije vekove ostala je slavna Erina, Dorkinja sa Telosa, iz 4. veka pre Hrista, i ako je umrla u devet­naestoj godini. Pod njenim imenom ostala je epska pesma Preslica. Nju je, iz straha od majke, tajno spevala bojažljiva devojka, sedeći za preslicom.

Sadržina pesme je nepoznata, ali može se sa dosta verovatnoće zaključiti daje izražavala Erinina mlada os­ećanja, kako su se formirala pri monotonom radu. Zna se da se sastojala iz 300 heksametara, i daje smatrana kao vrlo uspela; mnogi su je stavljali uz Homerovu Ili­jadu, Odiseju, Batrahomiomahiju, valjda iz simpatije prema rano umrloj pesnikinji.

Pod njenim imenom sačuvani su i epigrami. U jed­nome opisuje grob devojke Baukide: sa obe strane gro­ba nalazi se stub sa Sirenama, simbolima smrti. „Ako prođe ko kraj groba, pa bio on odavde ili iz tuđine, vi ga pozdravite i recite mu da sam bila mlada devojka, a da me sad krije grob. Recite da me je otac zvao Baukidom, i da sarri rodom sa Telosa. A neka zna i to, da mi je ver­na drugarica Erina okitila grob ovim natpisom.“

Mišljenje starih o njoj laskavo je. U „Grčkoj Anto­logiji “ stoji: „Ovo su Erinine pesme: kako su lepe, kako zvučne! Ona je bila devojka od 19 godina, ali je daleko bolje pisala od većine ljudi. Da je smrt zakasnila, čija bi slava bila ravna njenoj?“

Ovaj sud je tačan, jer iz ostataka Erinine poezije jas­no je daje ona bila jedna lepa nada grčke lirike.

Za pesnikinju Korinu iz Tanagre u Beotiji, vršnja­kinju Pindarovu, verovalo se da je pet puta u pesničkom takmičenju pobedila Pindara. No jedni su govorili daje ona uspela zbog neznanja sudija, a drugi zbog svoje lepote, ali nikako zbog vrednosti samih pesama. Fragmen­ti njeni naročito su važni što pominju drugu beotsku pes­nikinju Mirtis, koja se isto tako takmičila sa Pindarom. No začelo neće biti da su Korina i Mirtis bile učiteljice Pindarove.

Jedna anegdota pokazuje kako je razumno shvatila Korina upotrebu mitoloških motiva u poeziji. Njoj je jednom Pindar čitao neku svoju himnu, čiji su prvih šest stihova sadržavali skoro njenu tivljansku mitologiju. Povodom toga rekla mu je ona: „Treba sejati rukom, a ne punim džakom.“

Mirtis iz Bizanta, mati tragičara Homera, pisala je epove, elegije i lirske pesme. Antipater iz Tesaloniha visoko ju je cenio, i sa Praksilom, Anitom, Sa-fom, Erinom, Telesilom, Korinom, Nosidom i Mirtidom ubrajao je u devet zemaljskih Muza. Za najbolje njeno delo smatra se Himna Poseidonu. Zna se daje imala pesmu Prokletstva (‘Apai), ep MvnuooiHi, od koga je sačuvano deset heksametara što govore o Zevsu i njego­vome orlu, i epigrame. Ostao je ovaj njen epigram: „Po­zdravljam vas besmrtne vile šuma i potoka, što rumenim nogama gazite ovim dubovima! Štitite Kleonima, jer je on vama pod ovim borovima digao niz divnih kipova.“

Od starih veoma poštovana bila je Anite, iz Tegeje u Arkadiji, prestavnica mlađe peloponeske lirike, a savremenica Mirtidine i Nosidine. Njene pesme se odlikuju nežnošću i dubinom osećanja i jasnom misli; stil joj je elegantan, a epiteti lepo nađeni. Pisala je epigrame i religiske pesme, a uvela je i običaj da se posvećuju pesme mrtvim životinjama. Od nje je sačuvano oko dvadeset epigrama zavetnim darovima, svetim mestima i vreli­ma. Jedan glasi: „Spusti umorno telo, strance, kraj ove pećine. Kroz zeleno Ušće blag vetar ti piri. Napi se sveže vode sa vrela. Ovde je prijatan počinak putniku kad je jaka  žega.“

Naivan i živ je njen epigram petlu: „Nećeš me više u ranu zoru trzati iz sna lepršanjem tvojih krila, jer te tajno u snu napade razbojnik, lupeški ti zabode nokat u grkljan, i ubi te.“

Jedan epigram posvećenje nekome robu: „Za života bio je Mane (ime roba), a sad, kad je mrtav, moćan je kao persiski kralj Darije.“

Najzad, veoma je neposredan njen stih o devojci na samrti: „Erata zagrli oca, teške suze potekoše joj niz obraze, i ona izgovori poslednje reči: ‘Oče, neće me više biti! Umirem jadna i bedna, već mi se mrači pred oči­ma, – crna ih zaklapa smrt’.“

Posle Safe i Erine, Anita je najsvežiji talenat među grčkim pesnikinjama.

Seriju Grčkih žena koje su pisale pesme završava Nosiš, iz Lokra u donjoj Italiji, iz vremena prvog Ptolomeja. Od nje je ostao epigram u kome slavi Sirakužanina Rintona, tvorca travestije tragedije; zatim jedan gde govori iz svoga groba na obali putniku što ide u otadž­binu Safmu: „Ako ploviš, strance, u Mitilenu, da se ta­mo zaneseš novim zanosom, reci Safi da sam bila dra­ga muzama, da mije lokranska zemlja kolevka i dom, i da se zovem Nosiš. Pođi dalje!“

Privlači bezazlenošću sledeći njen epigram: „Lice Taumaretino gleda sa slike. Pogled joj je mio, a sjaj oči­ju živ. Kad bije pas video, on bi mahao repom, misleći da gleda gospođu svoje kuće.“

Sa pohvalom su se pominjale Nosidine erotične pe­sme.

Prelazeći na grčke filosofkinje moramo odmah reći daje njihova vrednost manja od vrednosti grčkih pesnikinja. Jer ni jedna Grkinja nije stvorila originalan filosofski sistem, po zanačaju ravan sistemima grčkih filosofa. Ali ima nekoliko grčkih žena koje su se bavile filosofijom, duboko je poznavale, i imale za nju stvarnih zasluga. Od njih su osobito markantne kiničarka Hiparhija, praktičnom primenom moralne doktrine, u čiju je istinitost iskreno verovala, i neoplatoničarka Hipatija, svojom visokom naučnom i filosofskom erudicijom, uzvišenošću i dostojanstvom svoga karaktera i svojom jezivom i nezasluženom smrću.

Interesantno je napomenuti da je prva žena zaslužna za grčku fllosofiju postala pristalicom doktrine koja je svojim teškim etičkim zahtevima dirktno suprotna sve­mu, za šta se veruje da godi ženama, i koja je strogošću i surovošću propisa odbijala od sebe ljude, naime za kinizam. – Da se zadržimo sa nekoliko reči na kinizmu.

Osnivalac kinizma, Antisten, držao je predavanje u bašti Kinosargosu; otuda, ili od imenice kuvco imvoq, -pas (jer su kiničari nazvani „pseći ljudi“, zbog njihovog prostog načina života), dobila je škola ime. Težište ki­nizma je etika. Kiničari su Sokratovci, u koliko im je polazna tačka Sokratov stav, daje vrlina znanje. Samo, po njima, za vrlinu je toliko isto potrebna sokratovska jačina karaktera, koliko znanje i rečitost. Cilj vrline je sreća, a sreća se sastoji u potpunoj slobodi od potreba. Zato se treba osloboditi svake potčinjenosti, svake veze, i ostati bez porodice, kuće, države i gospodara. Mudrac je uzvišen nad svim dobrima svetskim, nad vlašću, imanjem, bogatstvom, čašću i životom, i dovoljan samome sebi. Koncepciju o oslobođenju od potreba, upravo od iluzi­ja života, kiničari su dosledno i doslovno priveli u prak­su. Na taj način postale su mnoge čudne anegdote o is­taknutijim kiničarima. A svi oni izgledali su kao divlji ljudi, sa dugom kosom i bradom, prosjačkom torbom i ogrtačem. Cesto su bili predmet poštovanja, češće is-mevanja. Čitave gomile takvih filosofa-prosjaka viđele su se još i u Aleksandriji, za vlade Trojana, čak i za vreme Julijana. Isticah su se jednom vrstom svesne origi­nalnosti; uživali su, na primer, da sa nekog uzvišenog mesta održe masi grubu pridiku. Zato su nazvani„kapucinerima Staroga Veka“.

Da bi dušu načinili pristupačnijom vrlini, kiničari su tražili da se telo navikava na težak rad. Ideal im je bio Herkul. Njegov život, pun strahovito napornih poslova, njegovo pobeđivanje svih čudovišta koja su identifikovana sa porocima, bile su glavne teme kiničara.

Kiničari su prvi filosofi proletarijata u Starome Veku. Oni sistematski rade da oslobode grčki duh od svih pre­drasuda Njihova idealna država je kosmopolitska, u nioi više ne postoji razlika između Grka i varvara, u njoj nema robova, nema Bogova, u njoj postoji zajednica že­na i dece, a ljudi i žene imaju podjednaka prava.

Možda je ova poslednja tačka kinizma, jednakost čoveka i žene, toliko zanela Hiparhiju, da se nje radi izmirila i sa svim drugim njegovim stavovima, a mož­da mu se žrtvovala zato stoje shvatila duboku istinitost kiničke ideje, daje moguće sačuvati ravnotežu duše samo onda, kad čovek u opšte nikako ne dođe u dodir sa dobrima života.

Hiparhija, iz Maroneje u Trakiji, poreklom iz jedne od najčuvenijih plemićskih porodica, bila je žena kini­čara Kratesa. Krates, učenik poznatog Diogena, jedini mislilac koga je Tiva proizvela, imao je retko bogatstvo od 300 talenata (milion i po dinara). Primer Diogenovog života i načina rada privukao je toliko Kratesa, da je, po jednoj verziji, razdao sav novac građanima, ne ostavivši ništa za sebe, a po drugoj, dao ga bankaru sa naredbom da ga isplati njegovim budućim sinovima, ako budu obični ljudi, a da ga da narodu, ako budu filosofi. Poš­to se oslobodio bogatstva, uzeo je štap i torbu, i počeo da putuje po Grčkoj. Komediograf Filemon kaže da Krates nije nosio i leti i zimi jedan isti ogrtač, kao os­tali kiničari, nego daje nosio leti teži, a zimi lakši. Bio je ružan, i ma da obrazovan i otmen, namerno, na kiničarski način grub. Nazvan je „otvaračem vrata“, jer je imao običaj da nezvan upada u kuće, i nagovara ukućane da postanu kiničari. Obično je teran još sa praga, ali je po negde imao uspeha, jer je govorio privlačno i ubedljivo.

Krates je pesnik kiničar. Zna se daje pisao tragedi­je i kratke satirične i moralne pesme. Poznata je njego­va karakteristika kiničkih mudraca u stihu:

Oni nikad nisu pognuti pod jarmom zadovoljstva

i nikad nisu potčinjeni,

I poštuju samo besmrtnu kraljicu Slobodu.

U vremenu kad je Krates išao po Grčkoj, Hiparhiia je bila lepa i bogata devojka, sa vrlo mnogo prosilaca Jednoga dana upao je u kuću njenoga oca ružan, sakat i aljkav Krates, i počeo je da govori. Sadržina Kratesovog govora toliko je zanela Hiparhiju, daje odmah izjavila kako hoće da se uda za njega. Roditelji, razume se, nisu hteli za to ni da čuju; ali ona im je pretila samoubistvom ako joj ometu nameru. Očajni roditelji obrate se za po­moć samom Kratesu. Postoje njemu bilo savršeno sve­jedno hoće li se Hiparhija udati za njega ili ne, upotrebio je svu svoju logičnost i rečitost da joj razbije želju. Ona je ipak ostajala tvrdoglavo pri svome. Kad već ubeđivanje nije pomoglo, Krates je metnuo pred nju ogr­tač, štap i torbu, i rekao joj: „Ti polaziš za ovo.“ Na to ona odgovori da polazi za njegovu ličnost, i time pobedi. Tako je svojom nepokolebljivošću i samostalnošću Hiparhija postala čuvena žena Staroga Veka. Obukla je ogrtač, uzela štap i torbu, i revnosno pratila Kratesa na svim njegovim lutanjima. I ako nežno bogataško dete, čelično je izdržavala sve napore putovanja.

Na jednoj gozbi, u dvoru Lisimahosovom, našla se Hiparhija sa kirenaičarom Teodorom Ateistom. Poveli su diskusiju, u kojoj su im se mišljenja bitno razilazila. Hiparhija je bila duhovita, i vesto je obrazložavala svo­ja tvrđenja, ali kad nije mogla da dokaže Teodoru ono što je htela, resila je da se bije sa njime.

Hiparhiji se pripisuju nekoliko dela, od kojih se ni jedno nije održalo do nas.

Za uspomenu na svoju filosofkinju ustanovili su kiničari praznik, nazvan „Kinogamija“, – veza kiničara, – proslavljan u Fokidi. U stvari, veza Kratesova i Hiparhijina, osnovana na uzajamnom razumevanju i simpati­ji, demantovala je ideju Kiničara da treba ostati slobo­dan od svake veze i svakog osećanja.

Druga Grkinja, koja se posvetila filosofiji, bila je pristalica kirenaičke doktrine. Kirenaičari su učili daje cilj, kome čovek celoga svog života terba da teži, zado­voljstvo, jer je zadovoljstvo jedino realno dobro, a bol jedino realno zlo. Zato se, po njima, vrlina sasto­ji samo u veštini da se dođe do što većeg i što trajnijeg zadovoljstva. Filosofkinja Areta bila je kći osnivača škole Aristipa Starijeg, a mati Aristipa Mlađeg. Otac ju je toliko uputio u svoju doktrinu, daje docnije mogla da je preda svome sinu. Pošto gaje mati učila filosofiji nje­govoga dede, mlađi Aristip dobio je ime „Učenik Ma­jkin“. Areta je ubrajana u kirenaičare kao sledbenica svoga oca, ali se nije odlikovala nikak­vim samostalnim mišljenjem.

Neobičan interes za filosofiju pokazale su još dve žene, učenice Platonove Akademije, Lastineja iz Mantineje i Aksioteja iz Filiusa. Preobučene u muško odelo, sa ogrtačima koje su nosili ljudi filosofi, dolazile su one da slušaju Platona, pa su posle same predavale ono što su naučile.

Sve ostale Grkinje koje su radile na filosofiji bile su pristalice neoplatonizma. Da damo smo kratku skicu doktrine koja je privukla žene.

Neposredno pre no što će se sasvim ugasiti, grčki duh daje još jednu grandioznu filosofsku tvorevinu, neoplatonizam.

U drugom veku posle Hrista, kad je stoicizam počeo u veliko da opada, javljaju se filosofi, nazvani neoplatoničarima; oni daju platonizmu nove oblike, u težnji da stari Platonov sistem rekonstruišu u svoj njegovoj čistoti, i da tako dokažu jedinstvo vaseljene. U svoje mis­li oni su neosetno uplitali mnoge religijske elemente, sa­svim u duhu onoga vremena. Čisto saznanje nisu mno­go cenili, a krajnji cilj im je bio sjedinjavanje sa božan­stvom pomoću ekstaze. Materiju su smatrali kao zlo, a Platonove ideje pretvorili su u snage. Osnivač neopla­tonizma je Amonios Sakas, a njegov najveći predstavnik Plotin, filosof koji se osećao dobro samo u oblasti čis­tih ideja, i intenzivnije no iko osećao blaženstvo od sje­dinjavanja sa večnim bićem.

U koliko je više opadalo rimsko carstvo, a varvari uspešnije nadirali, u toliko se više širio neoplatonizam, zajedno sa hrišćanstvom, pošto su obe doktrine obeća­vale sreću u drugoj egzistenciji. Neoplatonizam je bio hrišćanstvu ozbiljan takmac, zato stoje pridobijao obra­zovane ljude. I mnogi napredniji hrišćani bili su učeni­ci ovog poslednjeg velikog grčkog učenja, čak i Sv. Avgustin. Ahrišćanstvo je pobedilo stoje bilo pristupačnije i shvatljivije masi nego suviše spiritualni i suptilni neo­platonizam. Poslednjaneoplatonička škola, sa sedištem u Atini, zatvorena je 529 g. posle Hrista, na zapovest Justinijanovu.

Objašnjivo je što je neoplatonizam, koji je posle Plotina dobijao sve mističniji karakter i poetskiji oblik, imao dosta žena – privrženica.

Prva neoplatoničarka bila je Asklepigenija, kći neoplatoničara Bautarha iz Atine. Potpuno posvećena u sve misterije ovoga učenja, ona je sa entuzijazmom saopš-tavala svoja znanja samo izabranima od učenika svoga oca, tako zvanoj „porodici filosofa“. Kad je Proklus, ve­liki sistematičar neoplatonizma došao u Atinu, ona ga je naučila haldejskim proročanstvima i teurgiji (vračanju pomoću dobrih duhova).

Druga, Aria, zaslužna je po tome što je nagovorila Dogena Laerta da napiše svoju zbirku o filosofima, delo od nepregledne koristi za Istoriju filosofije, jer sadrži podatke o grčkim filosofima čija su dela izgubljena. Ali i ako mu je dala ideju da napiše jedan tako važan spis, Diogen Laert je nigde ne pominje sa zahvalnošću.

Neoplatoničarka Aedezija, žena Hermijasa i mati Amoniusova, bila je slavna zbog svoje vrline i lepote, i zbog revnosti kojom se posvetila proučavanju neopla­tonizma i vaspitavanju svojih sinova u tome duhu.

Poslednja, najveća grčka filosofkinja je Hipatija iz Aleksandrije,kći prvoga matematičara i astronoma ono­ga doba, Teona. U najboljoj je snazi bila između 395 i 408 g. posle Hrista. Otac joj je davao predavanja iz ma­tematike i astronomije, jer je još iz detinjstva pokazala veliki interes za te dve apstraktne nauke, a uputio je i u Aristotelovu filosofiju. Nezadovoljna nastavom svoga oca, otišla je Hipatija u Atinu, i tamo počela da prouča­va filosofske discipline na najširoj osnovi. Principe neo­platonizma predavao joj je prvo sofist Proheres, a posle šef atinske škole Plutarh. I ako dete poklonika Aristote­lovog, i ako veliki poznavalac pozitivnih nauka, Hipati­ja je postala neoplatoničarka. U Atini, gde su se u to do­ba i druge žene filosofski obrazovale, ostala je dosta dugo.

Čim se vratila u Aleksandriju, Hipatija je postala predmetom opšteg divljenja, u toliko pre što tamo nije više bilo izrazitih predstavnika filosofije. Uskoro je takav uspeh postigla, i toliko se proslavila, daje dobila katedru za Platonovu filosofiju u svome rodnom mestu Veliki krug učenika i učenica slušao je čuvenu učiteljicu Oduševljavali su se njenim znanjem, rečitošću, lepotom Sinezius, neoplatoničarski filosof, a docnije hrišćanski episkop, ovekovečio je Hipatiju u svojim pismima. On oseća prema njoj duboki, iskreni pietet, i smatra je kao majku, sestru, učiteljicu. Piše joj: „0 majko moja, ses­tro moja, učiteljice moja! Ti si u svim ovim ulogama bi­la moja dobrotvorka. Dodao bih ti još kakvo ime, kad bih znao koje će najbolje izraziti moje poštovanje“ (er. 16). U pismu svome bratu naziva on Hipatiju dragom filosofkinjom koja voli božanstvo, kaže da kod nje na­lazi utehe za sve životne neprijatnosti, i da donosi od­luke tek kad nju upita za savet, jer se oslanja na njen kri­tički sud. U jednome pismu šalje joj dva svoja spisa s molbom da kaže svoje mišljenje treba li ih štampati ili ne(er. 154).

Kad je hrišćanski episkop bio toliko zanet Hipati-jom, nije teško naslutiti koliko su se tek paganci oduševljavali njome. I ako je nosila jednostavan filosof­ski ogrtač, kao ljudi, bila je toliko lepa da su se mnogi njeni slušaoci zaljubljivali u nju. Visokom mišljenju o njoj mnogo je doprinosila i njena besprekorna moral­nost. Zvali su je filosofkinjom, a od ime­na njenog oca načinili su reč iSeotskvti (otac božanskog deteta).

Umnoj, rečitoj i lepoj ženi odavali su poštovanje i najviši aleksandrijski krugovi. Političari i državnici često su je posećivali, i pitali za savet. Tako je Hipatija bila i ličnost od velikog uticaja. A zbog njene mudrosti i čistog stava ljudi su joj se uvek obraćali sa strahopoš­tovanjem. Ostala je neudata; do kraja života su je nazi­vali „kći Teonova“.

O filosofskom stanovištu koje je Hipatija zastupala u svojim predavanjima ništa tačno ne znamo. Najverovatnije je daje predavala neoplatonizam Jamblihov. Samo, dok je glavna tendencija Jamblihova bila da u grčku narodnu religiju uplete neoplatoničarsku metafi­ziku, i da joj tako da života i otpornosti u borbi sa hrišćanstvom koje je sve više otimalo maha, kod Hipatije se moraju pretpostaviti karakteristike što odlikuju alek-sandriski neoplatonizam od sirsko-atinskog: izvesna nezavisnost metafizičke spekulacije, sa kojom je neraz­dvojno jedno trezvenije tumačenje Platona, slabija veza metafizike sa grčkim i orientalskim politeizmom, i veći naučni interes. Jer u Hipatiji su se razvile nezavisno dve sklonosti: jedna prema egzaktnim naukama, a druga pre­ma mistično-metafizičkoj spekulaciji. Damaskios, šef poslednje filosofske škole, dao je u glavnom tačan sud o filosofskoj delatnosti Hipatijinoj. S pohvalom pominje da se nije zadovoljila čisto matematičkim obrazo­vanjem, nego se prihvatila i studije filosofije, ali zato je on još ne smatra za filosofa u pravom smislu. Jer, za­ista, značaj pravca aleksandrijske filosofije koji je zas­tupala Hipatija bio je poglavito istoriski, u koliko je podmlađivao neoplatonizam i omogućavao mu da živi u jednoj sve više hrišćanskoj sredini.

Izvesno je velika politička uloga Hipatijina uzrok njenom tragičnom kraju, iako se svedočanstva o tome ne podudaraju. Glavni vinovnik njene smrti bio je Sv. Kirilo, episkop aleksandrijski. Po Damaskiosu, Sv. Kirilo je spazio jednoga dana kako u jednu kuću, pored koje je slučajno prošao ulazi vrlo mnogo sveta iz otmenog društva, a mnogi i čekaju pred njom. Na njegovo pita­nje odgovorila mu je svita daje to kuća filosofkinje Hipatije, i da ona u to doba prima. Veliki uticaj Hipati-jin probudio je toliku surevnjivost kod episkopa, da je odlučio daje ubije.“ Ali neće biti daje fanatički episkop ovom slučajnošću bio obavešten o neznabožačkoj filo-sofkinji. Po drugoj, verovatnijoj verziji, pravi uzrok od­luci episkopa da ubije Hipatiju bilo je filosofkinjino tesno prijateljstvo sa prefektom Orestom, njegovim ogor­čenim neprijateljem. Ogromna moć aleksandriskih epi­skopa dovodila ih je neprestano u sukob sa prefektima, čak i onda kad su prefekti bili hrišćani. Da bi dobili po­moćnike u borbi protiv episkopa, prefekti su potpoma­gali paganizam i neoplatonizam. Prijateljstvo filosof­kinjino i Orestovo izazvalo je medu hrišćanima sumnju da Hipatija ometa da se prefekt izmiri sa episkopom. Nije isključena ni mogućnost daje astronomkinja Hipa­tija okrivljena za astronomske supersticije i za mađiju Hrišćani su osećali veliku odvratnost prema filosofiji i nauci, kojima su se isključivo bavili neznabožci, a na­ročito prema astronomiji, – jer su se u pitanju o suštini zvezda neoplatoničarska i hrišćanska shvatanja sasvim razmimoilazila. Najzad, možda je iznenadnoj Hipatiji­noj smrti razlog i sklonost prema neredima aleksandri­skih hrišćana. Jer poznato je da su im često i sami nji­hovi episkopi bili žrtve.

Jednoga dana posta, 415 g. posle Hrista, skupila se beslovesna rulja raspaljenih hrišćana, pod predvodništvom anagnosta Petra, da izvrši mučko ubistvo. Filosofkinja Hipatija vraćala se kolima kući. Njena ko­la su bila zaustavljena, ona skinuta sa njih, odvučena u crkvu i kamenovana. Kad su svršili nedelo, hrišćani su isekli telo Hipatijino na komade, i svetina je vukla kr­vave hrišćanske trofeje aleksandriskim ulicama. Najzad su ostaci tela spaljeni na Kinaronu.

Hipatija je ubijena relativno mlada, u dobu oko 45 g.

Poznato je da je napisala dva komentara: jedan na Astronomski Kanon Ptolomejev, a drugi na Konusne Preseke Apolonija iz Perge. Nijedno od njenih dela još nije pronađeno. Možda ona postoje, pod lažnim imenom, i izmenjena. Pripisivano joj je i jedno pismo Sv. Kirilu, gde kaže da bi primila hrišćanstvo, kad u njemu ne bi bilo apsurdne dogme daje Bog umro za ljude. Ovo apokrifno pismo je dokaz daje us­pomena na veliku neoplatoničarku živela i među hrišćanima.

Mučenička smrt paganske fflosofkinje sjajne pameti, znanja i erudicije, dokazuje daje aleksandrisko hrišćanstvo sistematski rušilo i utiralo obrazovanost.

Dugo posle smrti ove velike neoplatoničarke nazi­vali su „drugom Hipatijom“ žene koje su se isticale zna­njem. A još i u vizantiskom Srednjem Veku govori Pselos o Hipatiji, kao o tipu učene žene.

Na taj način dali smo detaljni portret i poslednje slav­ne žene antičke Grčke.

(Misao, Beograd, januar 1924, str. 29-39; februar 1924, str. 109-116)

[…]

O EMANCIPACIJI ŽENA KOD PLATONA

Mislioci Staroga Veka, gotovo bezizuzetno, pripisi­vali su ženi drukčiju i nižu prirodu nego čoveku, i na os­novu toga određivali joj potčinjeni rang u socijalnom i porodičnom životu. Ostalo je mnogo otrovnih epigrama u kojima se pesnici maliciozno ismevaju osobinama že­na, i gde im mane surovo karikiraju. Gotovo svi stavovi grčkih filozofa, koji govore o ženi, negativni su i nepri­jateljski. Samo Platon, najviši duh antičkog vremena, ima o njoj mišljenje sasvim suprotno uobičajenom shvatanju onoga doba, mišljenje tako dalekovido, da i danas može da bude interesantno, napredno i blisko.

Nerazvijeni mentalitet i haremski skučeni život prosečne atinske žene ubedljivo je istakao Ksenofon jednim primerom. Ishomahosova žena je u stvari sasvim neizrađeno, divlje dete; mati ju je naučila jedino tome, da se neograničeno pokorava volji svoga muža. Savršeno bez inicijative, ona ostavlja robinjama sav kućevni posao, a sama je zauzeta poglavito ulepšavanjem i šminkanjem, jer je jedina njena težnja da spoljašnjošću što više pri-veže za sebe muža. Revolt zbog ovakvog kukavnog načina života i obrazovanja svojih sunarodnica izraža­va najumnija i najnaprednija Grkinja Aspazija, u dijalogu istog imena sokratovca Eshina. Daleko slobodnije nego Atinjanke, živele su Spartanke, najemancipovanije između žena stare Grčke. Valja odmah napomenuti daje tip spartanske žene, po svoj prilici, poslužio kao model Platonu za razvijanje njegovih širokih pogleda o ulozi žene u državi koji su, iznad svega onoga čime je on mogao da se inspiriše u Atini.

Pitanje o emancipaciji žene kod Platona neraskidljivo je sraslo za njegovu intelektualnu konstrukciju jedne idealne države, koju je dao u svima pojedinostima u dialogu Država (Respublica, nolueia). Jer glavni interes Platonov upravljen je bio na državu: za njega, Politika je proširena etika, a dužnost svakog građanina je da se posveti državi; od toga ne čine izuzetak čak ni filozofi. A najsavršeniji oblik vladavine jeste onaj gde vladaju filozofi, dakle sofokratija: društvo će biti srćno tek kad njegovi vladari postanu filozofi, ili kad filozofi postanu vladari. Dakle nemoguće je izdvojiti srž Platonove teorije o ženama iz njegove opšte političke doktrine, a ne onepotpuniti je. Celine i zaobljenosti radi daćemo je onakvu kakva je ona na izvoru, po mogućstvu ne remeteći dramski ton ekspozicije Platonove.

U petoj knjizi Države dva Platonova brata lagano protestuju što Sokrat nije rasvetlio jedan važan deo svo­ga izlaganja o uređenju države. Jer, vele oni, nije im os­talo neopaženo da je on kazao kako će u novoj državi postojati zajednica žena i dece. Glaukon i Adeimantos, dve ličnosti dijaloga, navaljuju da se neodložno reši pi­tanje o ženama i o porodici, kao vrlo aktuelno. Platonov Sokrat se malo usteže; raspravljanje će povući za sobom druga pitanja, a i njegovi neočekivani predloži izgledaće neizvodljivi i čudni. Najzad se ipak odlučuje da kaže svoju koncepciju: pre svega, ženama se mora dati pra­vo da učestvuju u svima sužbama u kojima učestvuju ljudi iz prva dva staleža idealne države (a u njoj, po Platonovoj zamisli, postoje tri staleža: državnički, vo­jnički i zanatlijski sa zemljoradničkim). A ako žene tre­ba da služe istim ciljevima kojima ljudi, onda se one moraju i obrazovati isto kao ljudi. Dakle i žene moraju da uče muziku i gimnastiku. Gimnastikom će očeličiti telo, a muzikom će kultivisati dušu; upravo, muziku će učiti da ne bi gimnastikom postale suviše surove, a gim­nastiku da ne bi muzikom postale suviše meke. Isto tako žene treba da se vežbaju i u ratnoj veštini. Reći će se, možda, da je ovo poslednje protivno običaju, i zato smešno, ali Sokrat misli da se treba odupreti navici i onome stoje uobičajeno, jer je nedavno još Grcima iz­gledalo sramno i smešno ono što sad samo još varvarima takvo izgleda.

Pošto je osetio da se postepeno sasvim udaljio od onoga što njegovim sagovornicima može da bude sh­vatljivo, Platonov Sokrat sad pokušava da dialektičkim raščlanjavanjem obvije svoju teoriju pristupačnošću. Da li je priroda žene takva da ona može da učestvuje u svi­ma poslovima čovekovim, ili da li možda ne može ni u jednom, ili može u jednima, a u drugima ne može, i u koju od ovih klasa spadaju ratne dužnosti? Da li se že­na po svojoj prirodi bitno razlikuje od čoveka? Mogla bi se staviti ova objekcija – jer „veština protivrečenja ima veliku snagu“: svi su se, ranije, složili da razne pri­rode treba da se bave raznim stvarima; međutim (ako se primi daje priroda čoveka i žene različita) sad se slažu u tome da razne prirode moraju da se bave istim stvari­ma. U stvari, ne postoji nijedan posao za ženu kao ženu, niti za Čoveka kao Čoveka, jer su među oba roda prirodne sposobnosti na isti način podeljene; zato žena može da vrši sve poslove koje i čovek, ali je u svima njima žena slabija nego čovek. Žene će, dakle, moći da se vežbaju u borilištima, jer će se, u mesto haljinom, zaogrnuti vr­linom; one će, dalje, uzimati učešća na zajedničkim gozbama, u ratu, i u svim državnim službama. Pri tome ne treba zaboravljati da se ženama moraju davati lakše dužnosti, zbog toga što je njihov rod slabiji. Izuzetno, kad se pokažu podobnima za to, žene će zauzeti najviša mesta u državi, i uzdići će se čak i do posmatranja ide­je dobra.

Došli smo do najčudnije tačke u ovome pitanju: po Platonu, žene su zajedničke, a deca su opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svoga sina, niti sin poznaje svoga oca. Ideja Platonova nije promis­kuitet, nego on traži da se zaključuju privrmeni brakovi između zdravih ljudi i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore ljude; po­tomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano. Zakonom će se određivati izvesne svečanosti, na kojima će se mlada i mladoženja vezati religioznim ceremonijama, žrtvama i pesmama za tu priliku naročito spevanim. Zapovednici će propisivati broj tih svadba, uzimajući u obzir ratove, bolesti i katastrofe, da varoš ne bi postala ni suviše bo­gata, ni suviše siromašna u stanovništvu.

Decu treba da rađaju roditelji u dobu kad su im telesne i duhovne osobine najviše razvijene: žene od 20-40g.; a ljudi od 30-55g. Deca koju dobiju stariji ili mlađi roditelji, ili oni čiju vezu vlast nije sankcionisala, sma­traju se kao nezakonita.

Majke koje imaju mnogo mleka, hrane decupromis­cue. Vlast, naročito za to određena, upotrebljava razne veštine da one ne poznadu svoju decu. Dalje neguju mališane dadilje koje stanuju u odvojenom delu varoši, jer se majke vraćaju svojim javnim poslovima. Zajed­nicu dece Platon plemenito motiviše: sva deca treba da budu podjednako voljena, i da u svima starijima vide svoje roditelje, a u svoj deci svoju braću i sestre. Brak i porodica razvijaju antisocijalana i antidržavna osećanja; zato je najbolja ona država gde ne postoji svojina, i čiji su članovi organski povezani, kao delovi tela. Pla­ton dovoljno oštro ističe kolika će biti dobit kad se otklo­ne dva uzroka disharmonije između države i ličnosti, naime svojina i porodica. Pošto u njegovoj državi dva viša staleža neće imati ničega, sem tela, oni će biti razrešeni svih sporova oko imanja i novca. A ukidanjem po­jedinačnih porodica koje su često u neprijateljstvu, i go­tovo uvek tuđe jedna drugoj, zato što nemaju zajedničke interese, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Slobodni od svih neprijatnosti, građani će živeti bolje od pobednika na olimpiskim igrama, jer će i oni i njihova deca dobijati od države hranu i sve što je za ži­vot potrebno, čak će biti i sahranjivani o državnom tro­šku.

Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristo­kratskog komunizma (jer, po njemu, komunizam nije za masu, nego samo za više ljude; on najnižem staležu svo­je države daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi. I ako je komunistički projekat Platonov do sada ostao utopija, njegova koncepcija da žena može i treba da deli sve poslove sa čovekom, i da učestvuje u svim pozivima u kojima i on, sve se pot­punije ostvaruje. Vizionerski genije Platonov prvi je pro­dro u istinu da između čovekovih i ženinih podobnosti za rad ne postoji nikakva bitna, kvalitativna razlika, nego samo kvantitativna; da žena nema drukčiju priro­du nego čovek, nego da je samo finija, i zato donekle slabije konstitucije od čoveka. Zato je on objavio da ne postoji razlika u sposobnostima čoveka i žene koja bi bila odlučna za izbor poziva, i širokogrudo priznao da žene izuzetno mogu svojom razvijenošću da daleko za sobom ostave ljude. Koliko je svežija i istinitija argu­mentacija velikoga filozofa iz V veka pre Hrista od argumentacije po nekog intelektualca iz XX veka posle Hrista, koji će se čak pozvati i na autoritet primitivnih naroda, kod kojih je žena još uvek rob, da bi onemogu­ćio modernoj ženi pravo na pozive za koje je pokazala dovoljno zrelosti i spreme!

(Ženski pokret, Beograd, oktobar 1923, str. 340-344)

[…]

PITAGOREIČARKA THEANA

Za vreme razvijanja i formiranja savršeno harmo­nične i u svim granama skoro podjednako izrađene grč­ke kulture postojala je, pored mnogih drugih retkih re­zultata, jedna neobična pojava – pojava žena – filozofa. Dostaje znatan broj Grkinja što su se bavile filozofi­jom. Izvanredna predisponiranost grčkog naroda za filo­zofiranje nije bila isključivi dar ljudi, ona je bila dodeljena i grčkim ženama. Otuda je istorija grčke filozofije imala da zabeleži čudnu figuru kiničarke Hiparhije, ko­ja je principe svoje škole doslovno sprovodila u delo, i visoko naučnu delatnost aleksandrijske filozofkinje Hi-patije, koja je, živeći u nesređenostima jednoga prelaznoga perioda, strahovito završila, kamenovana od jedne rulje izbezumljenih hrišćana. Zatim, bilo je oduševljenih pristalica platonizma i, naročito, neoplatonizma, koji je svojim tendencijama ka čudu i mađiji jako privlačio sklonosti žena.

Ali ne samo daje bilo filozofkinja kada se Grčka mudrost o svetu utvrdila i utemeljila, nego je bilo žena koje su pripadale već po hronološkom redu drugoj filo­zofskoj školi u grčkoj, pitagoreizmu. Može biti daje pitagorejski savez, prvobitno osnovan u cilju da svoje sledbenike moralno podigne i rligijski prečisti, pa docnije postepeno razvijan na sve eminentnijoj naučnoj i filozofskoj osnovi, svojim etičkim programom i sadrži­nom bio naročito blizak ženama. U svakom slučaju ne­sumnjivo je da su, čim je Pitagora osnovao svoju školu, iz raznih krajeva grčkih dolazili učitelju i mnogi učeni­ci, i mnoge učenice. Pitagoreičarka je padala u oči kao markantna i izrazita figura; otuda su je docniji komični pesnici iskoristili za svoje koncepcije.

Među Pitagoreičarkama najpoznatija je bila Theana.

O  njenoj ličnosti do nas su sačuvani samo neodređeni i u maglu zavijeni izveštaji. Jedni stari pisci tvrde daje ona bila kći Pitagorina, a supruga Prontinosa, jednoga od najstarijih Pitagorejaca. Međutim, po verovatnijim svedočenjima drugih pisaca, Theana je bila kći Prontinosa ili Pitonaksa, a žena Pitagorina. U svome delu o Pitagorinom životu Porfirije kaže daje, od sviju Pitago­reičarka, jedino Theana postala slavna. Theani su docnije pripisani nekoliki spisi, ali izgleda da je jedan deo njih neautentičan. Tako će biti daje tek kasnijega po­rekla delo Opobožnosti koje se njoj pridaje. Ali svakako će biti da je Theana doista autorka sedam pisama o vaspitanju dece i o gazdinstvu, jer njihov predmet pot­puno odgovara interesu jedne obrazovane Grkinje nje­nog doba. U knjizi o grčkim filozofima, sačuvanoj pod imenom Diogena Laercija, ostala su nam tri pisma Thea­nina što dovoljnu svetlost bacaju na njenu pravoumnost i na sigurnost sa kojom je izvodila zaključke o prak­tičnome životu.

Predmet prvog pisma, upućenoga Grkinji Eubuli, jeste vaspitanje dece. U njemu Theana ističe kako je dužnost dobre majke da uči decu mudroj umerenosti. Zbog toga ona treba da im duh navikava na rad, a da im telo ne čini suviše razneženim. U opšte, Pitagoreičarka preporučuje da se deca navikavaju na izdržljivost, na podnošenje gladi i žeđi, hladnoće i zime. Theanine ide­je o vaspitanju sasvim su podudarne spartanskima, jer i ona smatra da razmekšanost u detinjstvu može kobno da se osveti odraslim ljudima.

Drugo pismo napisano je kao uteha jednoj ljubomor­noj ženi. Theana, na vrlo konservativan način, umiruje Nikostratu koja je očajna zato što njen muž izdržava drugu ženu. „Ti, draga moja, ne treba to da činiš, jer se vrlina jedne supruge ne sastoji u tome da vodi nadzor nad svojim mužem, nego u tome da ga podnosi.“ Dalje dokazuje da su veze čoveka sa zakonitom ženom najjače, jer njih vezuje korist.,,A korisno je ne mešati zlo sa zlim, i ludosti ne dodavati ludost. Izvesni prestupi, prijateljice moja, kuđenjem se sve više podstiču, a ćutanjem se utišavaju, slični vatri za koju se kaže daje mir gasi. Ako upućuješ prekore čoveku koji hoće da spase privid i da ostane skriven od tebe, onda ti skidaš pokri­vač sa njegove strasti, te će on otvoreno grešiti.“ Theana optimistički skreće ljubomornoj ženi pažnju na to da će njenome mužu ljubavnica dosaditi, jer ga za nju vezuje strast, koja je kratkoga veka. On će brzo uvideti svoju krivicu, i ponovo se ženi okrenuti. A žena treba da se odlikuje prijatnim ponašanjem prema mužu, brigom za kuću, lepim ophođenjem prema prijateljicama i iskre­nom ljubavlju prema deci. „Jer lepo etičko ponašanje pribavlja čast, čak i naklonost neprijatelja. Ako ga ti bu­deš poštovala, on će se postideti i pre će hteti da se sa tobom izmiri… jer kao što bolest tela čini još prijatnijim zdravlje što posle nje dolazi, tako su, među prijateljima, posle svađe izmirenja još srdačnija.“ Theana nikako ne odstupa od svojih metoda krajnje pomirljivosti koje se nama danas čine veoma problematične; zato nalaže pri­jateljici da se nikako ne razdvaja od muža, i da se ne sveti njegovoj ljubavnici. „Kao što se bolesne oči ne smeju dodirivati rukama, tako ti ne uvećavaj sama svo­je jade. Ti ćeš strast lakše savladati, ako budeš istrajala dokraja.“

Ma da vrlo sporni, ovi saveti Pitagoreičarkini dokaziju daje ona imala jedno izrađeno praktično stanovište koga je dosledno sprovodila u svim prilikama.

U trećem pismu Theana upućuje Grkinju Palisto kako da postupa sa služavkama. Filozofkinja razlaže da robinje imaju ljudsku prirodu; zato se ne treba sa njima grubo ophoditi i preopterećivati ih poslovima, nego va­lja zadovoljavati njihove potrebe, dobro ih hraniti i bla­go kažnjavati. Theana naročito ustaje protiv svirepoga tretiranja robinja. Međutim, „ako rđavština robinja ne može da se pobedi, valja ih prodati, i na taj način ih se oprostiti. Jer ono što je za nas neupotrebljivo, to treba dati drugom gospodaru“. Naglašava da veličina prestu­pa služavke treba daje srazmerna kaznama. Ukazuje na to da svirepa gospodarica lako može jednoga dana da ostane sasvim sama. „Dakle, prijateljice moja, imaj na umu da suviše otpušteni muzički instrumenti ne proiz­vode tonove, a da se suviše zategnuti instrumenti kida­ju. Tako biva i sa robinjama. Suviše veliki obziri izazi­vaju disonanciju u njihovoj poslušnosti, a nepotrebna prenapregnutost izaziva izopačenje njihove prirode. Pre­ma tome moraš imati na umu daje srednji put uvek naj­bolji.“ Po ovome zaključku se vidi daje doba kad je živela Theana još pod neposrednom sugestijom izreka sedmorice mudraca daje najbolje održavati meru, i da ništa ne treba da je suviše.

Refleksije pitagoreičarke Theane pokazuju jednu ne­sumnjivu naprednost, kada se izuzmu njeni stavovi o položaju žene u braku, koji se danas više ne mogu odr­žati, a koji dokazuju, koliko je i najrazvijenijim Grkinjama u to daleko doba bilo nemoguće da se odlučno otkinu od tradicije. Pri svem tom, tim stavovima daju nesumnjivu vrednost žive i duboke analogije, koje je samo jedna žena prekaljena u praktičnoj mudrosti mogla dati. U Theaninim savetima o podizanju dece i ophođe­nju sa robinjama ogleda se jedna umesna težnja ka če-ličenju duha i tela i ka anticizmu i blagosti. Može se reći da u koliko Pitegoreičarka ima skučene poglede o prav­ima udate žene, da utoliko njeni vidici postaju prostraniji i filozofski sigurniji u odnosu na pitanja o podizanju dece i na prava robinja.

U svakome slučaju Theanina pisma ostaju jedan in­teresantan dokument o načinu mišljenja i ubeđenjima svakako najobrazovanije žene onoga vremena i možda najstarije grčke filozofkinje.

(Pravda, Beograd, 6,7. i 8. januar 1927, str. 9)

(Ksenija Anastasijević, str. 57-89, 131-137, Portreti žena, priredila Ljiljana Vuletić, Plavi jahač group, Beograd, 2010 g.)

NIKOLAJ BERĐAJEV – O hijerarhiji vrednosti. Ciljevi i sredstva


O hijerarhiji vrednosti. Ciljevi i sredstva
nikolaj-berdjajev_660x330
Čovek je biće koje vrednuje, koje određuje kvalitet. Određenje vrednosti i uređenje njihove hijerarhije je transcedentalna funkcija svesti. Čak i divljak vrednuje. Ali u našem svetu hijerarhija vrednosti je izvrnuta, niže je postalo više i više je pridavljeno. Život ljudskih društava stoji pod znakom vladavine ekonomije, tehnike, lažljive politike, besnog nacionalizma. Hijerarhija vrednosti određuje se po principu korisnosti, potpuno ravnodušne prema istini. Duhovna kultura je ugušena.
Postavlja se pitanje ne o vrednostima koje je stvorio čovek, nego o vrednostima samog čoveka. Ciljevi ljudskog života su izbledeli. Čovek je prestao da shvata radi čega živi i nema vremena da se zamisli nad smislom života. Život čoveka ispunjava se sredstvima za život, koja su postala samosvrhe. Zamena ciljeva života sredstvima veoma je karakterističan proces ljudskog života, kojim se mnogo toga objašnjava. Sjajan primer je određujuća uloga ekonomije, koja je fascinirala Marksa. Ali ekonomija se bez sumnje odnosi samo na sredstva, a ne i na ciljeve života. Između ciljeva ljudskog života i sredstava koja se koriste za njihovo ostvarenje postoji raskol i često ni najmanja srodnost. To je jedan od rezultata objektivacije koja uvek dovodi do raskola i potčinjava se nužnosti. To što u svetu fenomena uzrok rađa posledicu u suštini je nemoralna pojava. Iz toga proizilazi da je u nižem poretku sveta nužno primeniti silu i nasilje za ostvarenje bilo kakvih ciljeva.
Karakteristično je da zle ciljeve niko ne iznosi direktno, zlo se uvek prikriva dobrom, legitimiše se njime. Zlo postaje očigledno tek u primenjenim sredstvima. Sredstva uopšte svedoče o ljudima, o duhu slobode ili ropstva, ljubavi ili mržnje. Postoji opasnost u ostvarivanju bilo kakvog cilja po svaku cenu. Ako je za ostvarenje potpuno pravičnog socijalnog uređenja i sreće nužno mučiti i usmrtiti nekoliko miliona ljudi, onda glavno pitanje nikako nije u cilju, nego u primenjenim sredstvima, cilj odlazi u apstraktnu daljinu, sredstva postaju neposredna realnost.
Dostojevski je oštro postavio pitanje o tome da li se može izgraditi rajski blaženi svet na suzi jednog nedužnog, izmučenog deteta. A među milionima izmučenih u cilju ostvarenja budućeg blaženstva sigurno nije malo nevinih. Princip „cilj opravdava sredstva“ sigurno nije sada izmišljen. (…) Evo što je tu najvažnije: ne to što su sredstva amoralna, okrutna, ni nalik na uzvišene ciljeve, ne, glavno je to da se do ciljeva, kada se primjenjuju zla sredstva suprotstavljena tim ciljevima, nikada ni ne stiže. Sve se tada zamenjuje sredstvima, ciljevi se zaboravljaju ili se pretvaraju u čistu retoriku. Rđava sredstva oblikuju duši, dobri ciljevi prestaju da budu životna snaga. Otuda carstvo laži u koje je zagnjuren čovek. (…)
Služenje ne protureči stvaralačkoj slobodi, ono ne može biti iznuđeno i nema nikakvu vrednost kada se javlja kao rezultat nasilja. Kao najveće zlo javlja se utilitaran odnos prema istini. Istina nikako nije sluga čoveka i nikako se ne opravdava korišću koju donosi. Čovjk je pozvan da služi istini. Za temu o hijerarhiji vrednosti ogroman i fatalan značaj imalo je priznanje ekonomskih preduslova celokupnog čovekovog života. Ekonomski materijalizam vidi u ekonomiji prvobitnu realnost, koja se suprotstavlja iluziji svesti. Ali, ovo je zasnovano na očiglednoj zbrci. Ekonomija je tek nužan uslov i sredstvo čovekovog života a ne i njegov cilj, ne viša vrednost i ne određujući uzrok. Ne mogu se baviti filozofijom ako nemam hranu, odeću, utočište. Ali, filozofija se nipošto ne određuje tim uslovima. Materijalistička teza da je više epifenomen nižeg i da je objašnjeno iz njega, radikalna je laž, potpuno neuverljiva. Sve uzvišeno u ljudskom životu, čime se jedino i određuje njegova vrednost, za materijaliste je iluzija svesti koju treba razobličiti. To je degradiranje čoveka.
Uzvišeni ciljevi života nisu ekonomski i socijalni već duhovni. Veličina naroda, njegov doprinos istoriji čovečanstva ne određuje se mogućnostima države, razvijenošću ekonomije, već duhovnom kulturom. Nemačka je bila najveća i na vrhuncima evropske kulture ne u vreme Bizmarkova carstva, već kada se sastojala iz malih država. Velika grčka kultura bila je povezana sa malom državom. Veliki stvaralački uspon renesanse u Italiji povezan je s periodom njene teritorijalne rascepkanosti. Istina, veliko stvaralaštvo ruske kulture 19. veka povezano je s velikim carstvom, ali ta kultura je sva bila usmerena protiv carstva. Stvaralačke vrednosti duhovne kulture nikako nisu proporcionalne državnoj i ekonomskoj snazi vodećih država. (…)
(…) Moguće je zamisliti tri izlaza iz krize u koju stupa svit:
1) Izlaz fatalni. Nastavak rastakanja kosmosa, kosmosa prirodnog i socijalnog, nastavak razlaganja kapitalističkog režima, trijumf atomske bombe, haotični svet otkriven u stvaralaštvu Henrija Milera, haos ne početni, ne početka, već haos kraja, rat svih protiv sviju. To je propast svita koju ne smemo dopustiti.
2) Nasilni, mehanički poredak kolektiva, organizovanost koja ne ostavlja mesta slobodi, despotizacija sveta. To je također teško dopustivo.
3) Unutrašnje savladavanje haosa, pobeda duha nad tehnikom, duhovno ustanovljavanje hijerarhije vrednosti, sjedinjeno sa ostvarenjem socijalne pravde.
Dosad prevladava mešavina prvog i drugog izlaza. Svet kao da stupa u period prinudno organizovanog haosa, koji iznutra nipošto ne pobeđuje. Treći izlaz, jedino poželjan, okrenut je ka ljudskoj slobodi. On ne može biti rezultat fatalne nužnosti. U prvom i drugom izlazu, kao i u njihovoj mešavini, čovek izgleda kao da je aktivan, ali iznutra je on pasivan. Pri tome, ne može biti reči ni o kakvoj hijerarhiji vrednosti. Duhovne vrednosti jednostavno ne postoje. To je potpuno stropoštavanja duhovnih vrednosti u bezdan. Može se biti podjednako pesimista u prvom, i optimista u drugom slučaju. Potpuno je besmisleno zahtevati da budu dokazani postojanje duhovnih vrednosti i njihova velika uzvišenost u poređenju sa tzv. vitalnim vrednostima. Duhovne vrednosti se pre svega utvrđuju aktom moje slobode. Nije najvažnija sama vrednost. Uzvišene duhovne vrednosti iščezavaju kada sloboda nije usmerena ka njihovom utvrđivanju. Čovek je slobodan da kao realan prizna tek veoma mali, veoma površinski svet, on je slobodan da negira svoju slobodu. Pitanje o realnosti je vrlo složeno i ono izgleda jednostavno samo nefilozofskoj svesti. Život dobija dubinu i značaj tek pri njegovom shvatanju u duhu simboličkog realizma gde je vidljivi svet simbol nevidljivog. Vidljivi svet nije nametnuta nam i prinudna realnost, on je okrenut ka slobodi duha. Pri tome je najrealnije ono što stvara slobodni duh.
Iz knjige Carstvo duha i carstvo cezara (Царство духа и царство ћесара) Nikolaja Berđajeva, БРИМО, Београд, 2002., iz poglavlja V, str. 49-58. (Original objavljen u Parisu 1951.)

SLAVOJ ŽIŽEK – Problem Hrista u pravoslavlju; izvod iz dela („Čudovišnost Hrista – teologija i revolucija“)


PROBLEM HRISTA U PRAVOSLAVLJU

1919041_105510912822146_4835220_n

Ne formiraju li tri glavne verzije hrišćanstva neku vrstu hegelovske trijade? U uzastopnom sledu pravoslavlje -katolicizam-protestantizam, svaki novi pojam predstavlja potpodelu prethodnog jedinstva, izdvajanje iz njega.
Ovu trijadu Univerzalno-Partikularno-Singularno (Opšte-Posebno-Pojedinačno) možemo označiti trima tipičnim osnivačkim figurama (Jovan, Petar, Pavle), kao i trima rasama (Sloveni, Latini, Germani). U pravoslavlju postoji organsko jedinstvo teksta i vernika, te je njima dozvoljeno da tumače sveti Tekst. Taj Tekst nastavlja svoj put i počinje da živi u njima, on ne stoji izvan žive istorije kao odvojeni standard i obrazac – supstancija religioznog života jeste sama hrišćanska zajednica. Katolicizam stoji na poziciji radikalnog otuđenja: posredujući entitet između vernika – Crkva, religiozna Institucija – zadržava svoju punu autonomiju. Najviši autoritet počiva na samoj Crkvi, te zato Crkva ima pravo da tumači Tekst; Tekst se čita tokom mise na latinskom, jeziku koji obični vernici ne razumeju. Smatra se i grehom ukoliko običan vernik samostalno čita Tekst, zaobilazeći smernice sveštenika. Konačno, za protestantizam jedini autoritet je Tekst sam, a naglasak je stavljen na vernikov neposredan kontakt sa Rečju Božjom, kakvom je Tekst donosi; posrednik (Partikularno) stoga nestaje, povlači se kao nevažan, omogućavajući verniku da zauzme poziciju „univerzalnog Singularnog“, jedinke u direktnom kontaktu sa božanskom Univerzalnošću, zaobilazeći posredničku ulogu partikularne Institucije. Ovo uravnoteženje postaje moguće nakon što je otuđenje dovedeno do krajnosti: u suprotnosti sa katoličkom predstavom brižnog i volećeg Boga sa kojim možemo komunicirati, pa čak i pregovarati, protestantizam počinje s idejom Boga koji nema ništa zajedničko sa čovekom, Bogom nedostupnim Onostranim koji daruje svoju milost potpuno slučajno.
Ključna doktrinarna razlika između pravoslavlja i zapadnog hrišćanstva (i katolicizma i protestantizma) tiče se ishođenja Svetog duha: za ove druge, Sveti duh ishodi i iz Oca i iz Sina, dok za pravoslavlje on ishodi samo iz Oca. Gledajući iz ove perspektive „monarhije Oca“, kao jedinstvenog izvora tri božanska „oličenja“ (Otac, Sin, Sveti duh), zapadna ideja duplog ishođenja donosi previše racionalnu logiku odnosa unutar Boga: Otac i Sin postavljeni su u odnosu suprotnosti jedan prema drugom, a Sveti duh se naknadno pojavljuje kao njihovo ponovno objedinjenje, a ne kao zaista nova, treća, Ličnost. Stoga nemamo pravo Trojstvo, već povratak Dijade na Jedno, ponovno sjedinjenje Dijade u Jedno. Zato, kako je princip isključive „monarhije Oca“ napušten, jedini način da se „sastavi“ Jednost božanske trijade jeste njena depersonalizacija – na kraju dobijamo bezlično Jedno, Boga filozofa, Boga njihove „prirodne teologije“ (V. Loski).
Povodom ove debate o poreklu Svetog duha, Hegel pravi čudan lapsus: on pogrešno tvrdi da za pravoslavlje Sveti duh ishodi i iz Oca i iz Sina, a za zapadno hrišćanstvo SAMO IZ SINA (iz uskrsnuća Hrista u zajednici verujućih); kako je zapisao, neslaganje između Zapada i Istoka odnosi se na saznanje „da li Sveti duh ishodi iz Sina, ili iz Oca i Sina, a Sin je jedini koji ostvaruje (aktualizuje), koji otkriva – stoga samo iz njega ishodi Sveti duh“ (Hegel).
Za Hegela, stoga, nije ni zamislivo da Sveti duh ishodi samo iz Oca – i naša tvrdnja je da ima istine u ovom lapsusu. Hegelova polazna pretpostavka jeste da na krstu ne umire samo zemaljski izaslanik Boga, njegovo ovaploćenje, već sam Bog onostranog: Hrist je „nestajući posrednik“ između suštinski transcendentnog Boga-po-sebi i Boga kao virtualne duhovne zajednice. Ovaj „prelaz sa subjekta na predikat“ izbegnut je u pravoslavlju, gde Bog-Otac nastavlja da „vuče sve konce“, nezahvaćen ovim procesom.
Pravoslavlje objašnjava Trojstvo božanskih Ličnosti smeštajući „stvarnu razliku“ u samog Boga kao razliku između suštine (ousia) i njenih personalnih „oličenja“ (hipostaze). Bog je jedan s obzirom na svoju suštinu, a trojstven s obzirom na svoje ličnosti; pa ipak, tri Ličnosti nisu samo sjedinjene u supstancijalnoj jednosti božanske suštine, već su takođe sjedinjeni posredstvom „monarhije Oca“ koji je, kao ličnost, rodno mesto druga dva oličenja. Otac kao Ličnost ne poklapa se u potpunosti sa svojom „suštinom“, budući da je u stanju da je podeli sa druge dve Ličnosti (ili je uskrati), tako da su tri Ličnosti od iste supstancije: svaka božanska Ličnost uključuje u sebi celinu božanske prirode/supstancije, a ova supstancija nije podeljena na tri dela.
Ova razlika između suštine i njenog oličenja ključna je za pravoslavno shvatanje ljudske ličnosti, jer se ona javlja i u stvorenom/palom univerzumu. Ličnost nije isto što i individua: kao „individua“, ja sam određen svojom posebnom prirodom, svojim prirodnim odlikama, svojim telesnim i psihičkim svojstvima. Ja sam ovde deo supstancijalne stvarnosti, i ja sam ono što jesam na uštrb drugih, zahtevajući svoj deo stvarnosti. Ali to nije ono što me čini jedinstvenom Ličnošću, taj neizmerni bezdan „sopstva“. Bez obzira koliko uzimam u obzir svoje odlike, čak i one najduhovnije, nikada neću pronaći ono svojstvo koje me čini ličnošću:
„‘Ličnost’ označava nesvodivost čoveka na njegovu prirodu – ‘nesvodivost’, a ne ‘nešto nesvodivo’ ili, nešto što onemogućava svođenje čoveka na njegovu prirodu’ upravo zato što ovde nije u pitanju ‘nešto’ različito od ‘druge prirode’, već je reč o nekom ko je različit od sopstvene prirode.“
Samo je ova neizmerna praznina ono što zasniva moju slobodu, kao i moju jedinstvenu singularnost koja me razlikuje od svih ostalih: ono što me čini drugačijim nisu moje lične osobenosti, posebnosti moje jedinstvene prirode, već bezdan moje ličnosti – stoga, samo kroz Svetog duha, kao pripadnik tela Crkve, mogu dostići svoju singularnost. Na taj način čovek je stvoren „po slici i nalik Bogu“: s one strane svih obmanjujućih teza o nadmoći ili čak božanskim svojstvima ljudskog uma, o ljudskim bićima kao nepotpunim kopijama božanskog, o ljudskoj konačnoj supstanciji kao kopiji božanske beskonačne supstancije, o analogijama između bića, itd. – samo na nivou ličnosti, ličnosti kao takve, kao ovog bezdana lišenog bilo kakvih odlika, čovek jeste „na sliku Boga“ – što znači da sam Bog ne može biti samo suštastvena supstancija, već i ličnost.
Loski dovodi u vezu ovu razliku između (ljudske) prirode i ličnosti sa dvojnošću Sina i Svetog duha, sa iskupljenjem i oboženjem (deifikacija): „Delatnost Sina na okajanju stoji u vezi sa našom prirodom. Rad Svetog duha na oboženju tiče se naših ličnosti.“ Božanska uprava za čovečanstvo ima dve strane, negativnu i pozitivnu. Hristova žrtva samo je preduslov našeg oboženja: ona menja našu prirodu tako što je otvara za prijem milosti i omogućava joj da teži oboženju. U Hristu, „Bog je stvorio Sebe čovekom, da bi čovek mogao postati Bogom“, tako da „delanje Hrista na iskupljenju (…) stoji u neposrednoj vezi sa konačnom svrhom svih stvorenja: spoznaja jedinstva sa Bogom“. Kao takva, Hristova žrtva donosi samo preduslov za krajnji cilj, a to je oboženje čovečanstva: „Ideja konačnog oboženja ne može se u potpunosti iskazati u hristološkom okviru, već zahteva i duhoslovni razvitak“. Pravoslavlje tako oslobađa Hrista njegove centralne uloge, jer je konačni ishod oboženje (postajanje-Bogom) čoveka: ljudi mogu postati milošću ono što je Bog po svojoj prirodi. Zbog toga je „(o)božavanje Hristove čovečnosti gotovo strano pravoslavnoj pobožnosti“.
Sa izričito hrišćanskog stanovišta, pravoslavno simetrično obrtanje (Bog postaje čovekom da bi čovek postao Bogom) promašuje smisao Utelovljenja: kada Bog postane čovek, više nema Boga kome se može vratiti ili koji se može postati – stoga, treba parafrazirati moto Irineja Lionskog: „Bog je učinio Sebe čovekom, da bi čovek postao Bog koji je sebe učinio čovekom“. Smisao Utelovljenja jeste nemogućnost postajanja Bogom – ne zato što Bog nastanjuje transcendentnu Onostranost, već zato što je Bog mrtav, tako da cela ideja o približavanju transcendentnom Bogu postaje promašenom, a jedino poistovećenje jeste ono sa Hristom. Sa pravoslavnog stanovišta, međutim, „isključivo juridička teologija“ zapadnog hrišćanstva promašuje pravi smisao Hristove žrtve, svodeći ga na sudsku dimenziju „isplate naših grehova“: „Dolazeći u stvarnost palog sveta, On je slomio moć greha u našoj prirodi, i preko Njegove smrti, koja otkriva vrhunsku (raz)meru njegovog dolaska u naše palo stanje, On trijumfuje nad smrću i pokvarenošću“. Poruka Hristove žrtve je „pobeda nad smrću, prvi plod opšteg uskrsnuća, oslobođenje ljudske prirode iz sužanjstva đavola, i ne samo potvrda, već i obnova stvaranja u Hristu“. Hrist razbija okove naše (pale) prirode, tako stvarajući preduslov za naše oboženje; njegov akt je negativan (raskid sa prirodom, prevazilaženje Smrti), dok je pozitivni aspekt omogućen Svetim duhom. Drugim rečima, formulu „Hrist je naš Kralj“ treba razumeti u hegelovskom smislu monarha kao izuzetka: ono što smo mi ljudi po milosti, On je po prirodi – biće savršenog sklada između (onog kako) Jeste i (onog kako) Treba.
Prvobitna činjenica jeste Jednost suštine/supstancije i Trojstva ličnosti u Boga – ovo Trojstvo nije ni iz čega izvedeno i nije u odnosu sa bilo čim, već je izvorna bezgranična tajna, u očiglednoj suprotnosti sa Bogom filozofa, koji Ga vide kao početnu jednostavnost Uzroka. Antinomije u našem viđenju Boga moraju opstati, tako da Bog ostane objekat strahopoštujuće kontemplacije nad njegovim tajnama, a ne postane objekat racionalne analize. Suprotnost između pozitivne i negativne teologjie nalazi svoj temelj u samom Bogu, u stvarnoj razlici u Bogu između suštine i delovanja božanskih energija (božanska ikonomija): „Ako i energije siđu do nas, suštinan ostaje apsolutno nepristupačna“. Glavni vid ovog silaska božanskih energija jeste milost:
„Upravo zbog toga što je Boga nemoguće spoznati kao ono što On jeste, pravoslavna teologija pravi razliku između suštine Boga i njegovih energija, između nepristupačne prirode Svetog trojstva i njegovih ‘prirodnih tokova’. (…) Biblija govori svojim konkretnim jezikom samo o takvim „energijama“ kada nam govori o „slavi Boga“ – slavi sa nebrojenim imenima koja okružuju nepristupačno Biće Boga, čineći Ga poznatim van Njega samog, skrivajući šta je On po sebi. (…) I mi govorimo o božanskim energijama u ondosu na ljudska bića sa kojima komuniciraju, i kojima su date, i prema kojima su i podešene, a ova božanska i nestvorena stvarnost unutar nas zove se Milost.“
Razlika između nesaznatljive suštine Trojstva i njegovih „ispoljavanja energija“ van te suštine uklapa se u hegelovsku opoziciju između Po-sebi i Za-nas:
„Nezavisno od postojanja svih stvorenja, Trojstvo se manifestuje u ‘isijavanju’ svoje slave. Od kada je veka, Otac je ‘Otac slave’. Reč je ‘sjaj ove slave’, a Sveti duh je ‘Duh slave’.“
Ipak, sa izričito hegelovske pozicije, ovaj potez je duboko problematičan: nije li upravo suština Sina da omogući Bogu da se pojavi i umeša u tok istorije? Štaviše, nije li Sveti duh „ličnost“ same zajednice, njegova duhovna supstancija?
„Ako (…) ime ‘Sveti duh’ izražava pre božansku ikonomiju nego ličnu osobinu, to je zato što je Treće oličenje par excellence pojavno oličenje, Ličnost u kojoj mi poznajemo Boga Trojstva. Njegova Ličnost skrivena je od nas upravo obiljem božanskog koje On ispoljava.“
U ovom okviru ostaje nemislivo puno uključenje Boga u ljudsku istoriju koje dostiže vrhunac u figuri „stradajućeg Boga“: iz prave hrišćanske perspektive, ovo je pravo značenje božanskog Trojstva – Božjaj pojava u istoriji deo je same Njegove suštine. Na taj način, Bog više nije monarh koji večno nastanjuje svoju apsolutnu transcendentnost – upravo razlika između večne suštine i njenih ispoljavanja (božanska ikonomija) treba da nestane. Ono što nalazimo u pravoslavlju umesto ovog punog božanskog upliva, umesto Boga koji ide do kraja i žrtvuje se za iskupljenje ljudi, umesto ideje o istoriji iskupljenja kao o istoriji u kojoj se sama sudbina Boga odlučuje, jeste Bog koji ostaje u svom Trojstvu sa druge strane istorije i spoznaje. Utelovljenje u Hrista kao smrtnog čoveka i uspostavljanje Svetog duha kao zajednice vernika samo je eho, vrsta platonske „kopije“, Bog „večitog“ Trojstva-po-sebi van svake veze sa ljudskom istorijom.
Ključno pitanje je sledeće: kako se razlika između suštine i njenih ispoljavanja (energije, ikonomija) odnosi prema razlici između suštine (kao supstancijalne prirode) i ličnosti, između ousia i hypostasis (hegelovski: između supstancije i subjekta)? Pravoslavlje ne može da prepozna ove dve razlike: Bog je Ličnost upravo i jedino u svom pojavnom obliku. Lekcija hrišćanskog Utelovljenja (Bog postaje čovekom) jeste da je govor o božanskim Ličnostima van Utelovljenja besmislen, da on u najmanju ruku podseća na paganski politeizam. Naranvo, Biblija kaže da „Bog šalje i žrtvuje svog jedinog Sina“ – ali pravi način da se to pročita je sledeći: Sin nije bio prisutan pre Utelovljenja, sedeći „tamo gore“, pored Njega. Utelovljenje jeste rođenje Hrista: nakon njegove smrti ne postoje više ni Otac ni Sin, već samo Sveti duh, duhovna supstancija religijske zajednice. Samo je u ovom kontekstu Sveti duh „sinteza“ Oca i Sina, Supstancije i Subjekta: Hrist predstavlja procep (prazninu) negativiteta, subjektivnu singularnost. U Svetom duhu supstancija se „ponovo rađa“ kao virtuelna zajednica pojedinačnih subjekata, opstajući jedino u njihovoj delatnosti i kroz tu zajednicu.

(Objavljeno u knjizi „Čudovišnost Hrista – teologija i revolucija“, izdanje na srpskom „Otkrovenje“, Beograd 2008.)

PARADOKSI I ZABLUDE


Paradoks “Lažov“ u njegovom pravom obliku može ce dobiti ako se, na primer, na praznoj tabli napiše sledeći izraz: „Ovo što je napisano na ovoj tabli je laž.“ Takav oblik često izaziva želјu da se kaže nešto protiv tog paradoksa: izgleda nekorektno kada se predikat odnosi na samog sebe. Takav problem nije teško rešiti. Zamislimo dve rečenice na toj istoj tabli. Gornja glasi: „Tvrdnja kojaje dole napisana, lažna je“, a donja: „Gore napisana tvrdnja je istinita“. Lako je videti da iz istinitosti bilo ko je od dve tvrdnje sledi njena lažnost i obrnuto.

Paradoks srodan “Lažovu“ je paradoks „Berberin“ koji je predložio 1918. engleski matematimar i filozof Bertrand Rasel. Na nekom ostrvu živi berberin i, u skladu sa svojim zanatom, brije sve stanovnike ostrva, osim, razume se, onih koji se briju sami. Pitanje glasi – da li on brije i sebe? Oba odgovora, i da i ne, direktno vode u protivrečnost. Može se pomisliti da su paradoksi datog tipa samo zabavne igračke, ali nije tako. Postojanje sličnih „rupa“ u logici ima mnogo veoma važnih posledica za matematiku, filozofiju, čak i religiju. Tako je najbliži rođak „Lažova“, paradoks svemogućeg Bo­ga. U svim monoteističkim religijama Bog se zamišlјa kao svemoguće biće. Ipak, pojam svemogućeg (u krajnjem slučaju bez ozbilјnijih preciziranja) nekorektan je, što se vidi iz sledećeg paradoksa. Može li Bog da stvori toliko neuništiv predmet koji čak ni on ne može da uništi? Kako pozitivan, tako i negativan odgovor nespojiv je s idejom svemoći Boga.

Od logičkih paradoksa treba razlikovati sofizme – netačne sudove koji narušavaju zakone logike. Karakterističan primer je takozvani ontološki način dokazivanja postojanja Boga. Bog se shvata kao savršeno biće. Ipak, ne može biti savršeno ono čega nema. Pojam se ne smatra savršenim ako njemu ne odgovara ništa u stvarnosti, a ovde iz ideje savršenstva Boga proističe njegovo postojanje. Istorija ontoloških dokazivanja pokazuje koliko je teško razlikovati logički korektna i nekorektna zaklјučivanja. Ontološko zaključivanjeje uveo Augustin i kasnije usavršio Anselm Kenterberijski, odbacio Toma Akvinski, ponovo vratio u filozofsku praksu Dekart i, konačno, odbacio Kant. Poslednji je u ontološkom dokazivanju pronašao veoma ozbilјnu grešku – logički krug za dokazivanje se koristi nešto što tek treba dokazati. U stvari, taj dokaz je korektan samo ako je korektno shvatanje savršenstva, što još treba dokazati (pojam svemogućeg, kao što smo videli, nije korektan). Činilo ce da je pitanje bilo skinuto s dnevnog reda kada je Hegel izjavio da je ontološki argument ipak tačan. Ipak, Hegel ce oslanjao na takozvanu dijalektičku logiku koju je on stvorio i koja sadrži dosta spornu ideju tačnog podudaranja zakona logike i stvarnosti.

Primer najprostijeg sofizma je ,mačka s devet repova“. Očigledno je da postojeće mačke imaju jedan rep više nego nepostojeće. Mačka s osam repova, kao što je poznato, ne postoji. Iz ta dva suda proističe da sve postojeće mačke imaju po devet repova.Taj simpatični sofizam ilustruje drugu tipičnu grešku mišlјenja – pobrkani pojmovi (u datom slučaju poistovećuju se i zajedno sabiraju postojeći i nepostojeći repovi).

Česta greška mišlјenja je zamena teza. Ona se sadrži, na primer, u rasprostranjenom opovrgavanju postojanja Boga zato „što nauci nije potrebna takva  hipoteza“ (reči Pjera Simona Laplasa) ili u uprošćenoj varijanti – „kosmonauti su leteli u vasionu, a nisu ga videli“.

Osetlјivija greška je neuzimanje u obzir konteksta (ili nepravilno uzimanje u obzir). Polazeći od uzvišenih reči i blagih postupaka nekog čoveka, može se zaklјučiti da je veoma moralan, ako ce ne uzme u obzir da se, „sticajem okolnosti“, baš utom tre nutku kandidovao za važan poditički položaj.

Neiskorenjive čovekove greške su zailјučci zasnovani na emocijama („vera u besmrtnost duše pogrešna je zato što je zasnovana na kukavičkom strahu od smrti“), ili autoritetu za sve naše nevolјe krivi su teroristi, zar nije tako rekao predsednik?“), kao i kritika ličnosti umesto teza („Dž je glup ili često laže, znači njegovo mišlјenje o tom pitanju nije tačno“).

Svi gore navedeni primeri su primeri grešaka u zaključcima: početne premise bile su tačne ali su tokom zaklјučivanja narušavani zakoni logike. Drugi dublјi i obično skriveni razlog za greške je korišćenje nekorektnih premisa.Ovde već greška nije logične prirode. Karakterističan slučaj: uverenje da postoji neka svetska zavera (u ulozi izvora zla može ce naći neka zemlja, nacija ili religija). Takva premisa zbog snage njene sveobuhvatnosti s lakoćom objašnjava sva tragične idi prosto neprijatne događaje: oni će je uvek potvrđivati i nikad joj nećeprotivrečiti.

Kako je zapazio Kant, izvor sličnih grešakaje nekritičnost mišljenja: ona se ili slepo oslanja na spolјašnji autoritet (mišljenje poštovane ličnosti, opšte ubeđenje) ili pati od samouverenosti, ne podvrgavajući svoju delatnost proveri refleksije. Nažalost, greške netačnog shvatanja premisateško se ispravlјaju. Čovek ih prosto ne vidi zbog „slepe mrlјe“ (Frojdov izraz), jep su one retko uslovlјene njegovim pogledima na svet. Tako iza „teorije zavere“ stoji magična vera u to da je svaki problem izazvan delovanjem nekih sila, iz toga sledi da je za sve neko kriv. Shvatanje da tragedije mogu biti rezultat složenog preplitanja mnogih faktora i da nemaju prosto rešenje, nespojivo je s magičnim pogledom na svet. Karakterna osobina nekritičkog mišlјenja je dvomisao (termin engleskog pisca i filozofa Džordža Orvela): čovek deli suprotne tačke gledišta nevideći njihovu nespojivost.

Kao sredstvo protiv sličnih grešaka Lajbnic je ponudio zakon (dovolјnog razloga): svaka tvrdnja (hipoteza, teorija) smatra se netačnom dok nema dovolјno razloga da se veruje u obrnuto. To nije zakon logike (mada ga neretko smatraju takvim), već princip kritičkog mišlјenja. Nјegov (poseban) slučaj – takozvana britva Vilijama Okama: ne treba stvarati nikave spekulativne konstrukcije bez neophodnosti (evo zašto je s razvojem fizike iz nje nestao etar.

Prema Kantovim rečima, opšta pravila i uslovi za izbegavanje zabluda su:

1) misliti samostalno;

2) u mislima staviti sebe na mesto drugoga (misliti šire) i

3) misliti uvek u skladu sa samim sobom (misliti dosledno).

Savremeni psiholozi savetuju da se namerno razvija navika kritičkog mišlјenja. Mora se učiti kako da se razlikuju zaklјučci zasnovani na logici, od misli diktiranih emocijama; zapažati ono što se ne slaže i otkrivati protivrečnosti; sumnjati u tvrđenja koja nisu zasnovana na očevidnom: uzdržavati se od zaključaka i rešenja dok se ne sakupi dovolјno informacija.

Nova knjiga “ISTORIJA FILOZOFIJE II“


Danas se pojavila moja druga knjiga u Zagrebu i Mostaru. Šta reći? Preneću pismo cenjenog A. Kujundzića, pisca, filozofa i pesnika iz BiH-a, inače recezenta prve knjige i velikog borca za građanske slobode.

Poštovani gospodine Milić!

Jutros sam obradovan pojavljivanjem Vaše knjige koju sam već preuzeo i kojoj se uistinu radujem! ČESTITAM! Puno je tih historia napisano, ali niti jedna ne odiše svježinom i šarmom kao Vaše. To nije čudo, Vi ste mlad čovjek s lijepom širinom i otvorenošću prema filosofskoj misli i svijetu i općenito.

Pouzdano, znate bolje, nego li moja malenkost, kako i koliko je katastrofalna europocentričnost filosofske misli! A Vi to hrabro otvarate idući na Istok…Svaka VAM čast!
Pouzdano, pred Vama je puno posla i puno uspjeha. Posebno me interesiraju Vaši antropološki radovi.
S poštovanjem i srdačnim pozdravima, a

Knjigu možete downloadovati na sledećem sajtu:

http://www.digitalne-knjige.com/milic2.php

http://www.digitalne-knjige.com/naslovna.php

http://www.digitalne-knjige.com/sveknjige.php

http://www.digitalne-knjige.com/filozofija.php

http://www.digitalne-knjige.com/p165.php

http://www.digitalne-knjige.com/007/milic2/

http://tacno.net/

BRANKO MILIĆ – Pjer Abelar


Abelard

Pjer Abelar bio je zastupnik racionalizma u oštroj suprotnosti sa raznim nominalistima i religioznim fanaticima. Uprkos tretiranja religiozno mističnih tema (kosmička duša i druge) oseća se svež dah u njegovim mislima. Poštovalac antičke misli i antičke culture, Abelar iznosi nekoliko iznenađujućih teza u to gluho doba fanatizma i neznanja.

Prvo, on smatra da je primarna nauka u odnosu na veru. ‘’Shvatanje (razumevanje) da bi se verovalo a ne verovanje da bi se shvatilo (razumevalo)’’. Znači, prvenstveno je da se stvari razumeju, a cilj saznanja jeste istina. I sa ovakvim tezama Abelar je navukao krajnju mržnju crkvenih velikodostojnika i njihovih servilnih apologeta. Za istraživanja pojava ovakvog mislioca predstavlja značajan događaj, utoliko iznenađujući ukoliko se zna, na bazi sigurnih istorijskih podataka, das u vekovi prošli bez značajnih filozofskih analiza. Još više skreće pažnju činjenica da je Abelar bio dostojni poglavar protiv sramne trgovine indulgencijama.

Njegova učenja su bila osuđena na dva crkvena sabora. Istotako našu pažnju privlači Abelarovo istraživanje hrišćanske religije. To je u stvari prvi pokušaj da se bar ustanovi idejno poreklo jedne religije. Abelar je korene hriđćanstva i hrišćanske ideologije nalazio u starogrčkoj filozofiji.

Branko Milić

BRANKO MILIĆ – Antireligijski i antidogmatski sistem skeptičara Montenja


Religiju će – i hrišćanstvo posebno – kritikovati niz renesansnih mislilaca. Ali sa najviše doslednosti ustao je protiv religijskih dogmi veliki francuski filozof, skeptičar, Montenj, u svojim sve do danas čitanim i studiranim “Ogledima“. Montenj je polazio u borbu protiv religije sa svojih već poznatih kreativnih skeptičkih kritika protiv feudalizma.

Montenj je izgradio čitav sistem protiv religije, protiv dogmi, pravi antireligijski i antidogmatski sistem. To su sledeća njegova opovrgavanja dogmi i time i osnova religije:

a) Religija pokušava da racionalnim “dokazima“ utvrdi postojanje boga. Sam bog nije određen i bitno je iracionalan, pa shodno tome i protivu razuma. Zato je nemoguće “dokazati“ prirodu boga, a posebno ne razumom.

b) Bogovi svih religija imaju brojne negativne osobine kao i ljudi. Čemu onda adoracija bogova?

c) Ne postoji zagrobni život ni u varijanti “besmrtnosti duše“. Hrišćanstvo nije dalo dokaza u tom pogledu. U ateističkom napadu protiv “besmrtnosti duše“ Montenj je imao jednog vrlo kriupnog predhodnika – Pomponeuma, tvorca “dvojne“ istine – filozofske i religijske.

d) Bog nije tvorac čoveka, ali ni priroda nije stvorena za čoveka, da služi čoveku. Ni pokoravanje bogu, niti suprotnost prema prirodi, već težnja čoveka da bude u harmoniji sa prirodom – to je vrlo snažna i orginalna misao Monteneja sa kojom bi mogao samo sa retkim grčkim misliocima da se poredi. Iz ovakve teze nužno sledi zaključak da čovek kao sastavni deo prirode, nije nikakvo superiorno biće, ali da postoje razni oblici materije prirode, to je nesumnjivo. Duboko poniranje i česte meditacije na briljijantnim “Ogledima“ dovode do suda da je Montenjenov skepticizam više realna mudrost, nego brana skepse protiv saznanja. Veliki mislilac ostavio je toliko snažnih i ubojitih misli protiv praznoverja, predrasuda, religijske zatucanosti, ograničenosti dogmi, superiornisti i boga i čoveka nad prirodom da zaista sve ulaze u stvaralački fond duhovnog procesa čovečanstva, naročito u one najviše vrednosti u borbi ateizma. Montenj je u neku ruku inspirator one plejade francuskih mislilaca i francuskih boraca za dostojanstvo čoveka protiv religije. U ovom “ postavljanju čoveka na njegovo mesto“ sadržana je indirektno, ali jasno, kritika neminovnih ishoda idolatrije čovečijih sposobnosti… i uzdizanja tih sposobnosti do najuzvišenijih osobina bogova.

Antireligijski pogled montenja je sproveo konsekventno i u etici. Religija obećava sreću na nebesima, a glavni princip morala čoveka treba da bude aktivna borba za sreću u životu na zemlji. Antipasivan etički pogled na svet dejstvovao je kreativno na nosioce ateizma u Francuskoj. Brojni naučni radnici dvadesetog veka u svojim stuidijama posvećenim Montenju ustanovili su njegov odlučujući uticaj na takve gigante progresivne misli i progresivnih društvenih kretanja kakvi su bili Dekart, Volter, Ruso i francuski materijalisti. Ovakav njegov uticaj još jednom potvrđuje veliko istorijsko mesto Montenja u borbi ideja: mada se agnosticizam i skepticizam često izjendnačuju, Montenjenove skeptične ideje bile su uperene protiv mistike, religije, teologije, a ne protiv naučnog saznanja. Zato je njegova misao kreativno dejstvovala na potonje mislioce i naučnike.

Branko Milić

KRISTOFER HIČENS – Kratka digresija o svinji, ili zašto nebesa mrze šunku


KRISTOFER HIČENS – Kratka digresija o svinji, ili zašto nebesa mrze šunku

Bilo da se radi o danas već pomalo zastarelom katoličkom nalogu da se petkom jede riba, ili o hinduističkom obožavanju krave kao svete i nepovredive životinje (indijska Vlada je čak ponudila da uveze i zaštiti svu stoku koju je čekala klanica zbog stočnog encefalitisa poznatijeg kao »bolest ludih krava«, pošasti koja se tokom devedesetih proširila celom Evropom), ili pak o odbijanju pripadnika nekih kultova na Istoku da konzumiraju meso životinjskog porekla ili povređuju bilo koje drugo živo biće, čak pacova ili buvu – sve religije imaju sklonost da nameću nekakva uputstva ili zabrane u pogledu ishrane. Ali najstariji i najtvrdokorniji fetiš ipak je mržnja prema svinji, pa čak i strah od nje. On se najpre javio u staroj Judeji i tokom vekova bio je jedan od znakova za raspoznavanje Jevreja (drugi je bilo obrezivanje). Iako se u Kuranu u suri 5.60 proklinju pre svih Jevreji, a potomi drugi nevernici, jer su se pretvorili u svinje i majmune (što je u poslednje vreme veoma prisutna i važna tema u salafističkim muslimanskim propovedima), pri čemu Kuran poručuje i da je meso svinje nečisto, čak »odvratno«, izgleda da u prihvatanju ovog unikatno jevrejskog tabua muslimani ne uočavaju nikakvu ironiju. Čitav islamski svet se napadno užasava svega svinjskog. Dobar primer za to jeste činjenica da je Orvelova Životinjska farma trajno zabranjena – tu, jednu od najšarmantnijih i najkorisnijih basni modernog doba, muslimanski školarci ne smeju da čitaju. Pažljivo sam proučio neke od zvaničnih zabrana pisane u arapskim ministarstvima obrazovanja koje su toliko glupe da su čak propustile da primete činjenicu da svinje u toj priči igraju zlu i diktatorsku ulogu. Orvel zapravo jeste mrzeo svinje, što je bila posledica njegovog neuspeha kao farmera, a tu njegovu odbojnost dele i mnogi odrasli ljudi koji na selu moraju da rade sa ovim napornim životinjama.

Kada ih nagurate u obore, one vole da se ponašaju zaista svinjski i da se bučno i gadno tuku. Nije im strano ni da pojedu svoje potomstvo, pa čak i svoj izmet, dok njihova sklonost ka razuzdanom ponašanju i nasumičnom biranju partnera može biti mučna za delikatnije oko. Međutim, uočeno je takođe da svinje, ako su u prilici da se same organizuju i ako imaju dovoljno prostora, postaju prilično čiste, da prave male zaklone, formiraju porodice i ulaze u socijalne kontakte sa drugim svinjama. Ta bića takođe pokazuju mnoge znake inteligencije, računa se da je kod njih ona važna proporcija između telesne težine i težine mozga gotovo jednaka kao kod delfina. Svinje se odlično prilagođavaju okolini, o čemu pre svedoče divlje i »podivljale« svinje, negoposlušni i razigrani prasići s kojima imamo neposrednija iskustva. Ali, njihovo dvodelno kopito, takozvani papak, postade zaplašljive đavolji znak, na osnovu čega se usuđujem da kažem da je lako pogoditi šta je prvo nastalo – svinja ili đavo. Dosadno je i naprosto idiotski čuditi se kako je tvorcu svih stvari palo na pamet da stvori jedno takvo biće s mnogo uloga i sposobnosti, a da zatim svojoj boljoj kreaciji među sisarima naloži da ga izbegava ili u suprotnom rizikuje večnu nelagodu. Ali, mnogi inače inteligentni sisari prihvataju verovanje da nebesa mrze šunku. Sad ću vas podsetiti na nešto što svi znamo – ova izuzetna životinja je naš prilično blizak rođak. Sa njom delimo veliki deo genetskog materijala, a u poslednje vreme se, srećom, ljudima često transplantuju upravo svinjska koža, srčani zalisci i bubrezi. Ukoliko bi – a najiskrenije verujem da se to neće dogoditi– neki novi doktor Moro na ružan način zloupotrebio nedavne naučne domete u oblasti kloniranja i zahvaljujući tome stvorio hibrid, onda bi »čovek-svinja«, kako mnogi strahuju, mogao biti najverovatniji ishod.

U međuvremenu možemo slobodno rećida je gotovo sve u vezi sa svinjom korisno, od njenog hranljivog i ukusnog mesa do njene obrađene kože i čekinja za pravljenje četki. Apton Sinkler u romanu Džungla vrlo detaljno i živopisno opisuje jednu čikašku klanicu i prava je strahota čitati kako se svinje kače na kuke i strahovito skiče dok im presecaju vratove. Čak ni oguglali radnici nemaju nerve da to podnesu. Ima nešto u tom svinjskom vrisku…Odvažimo li se na još jedan korak, primetićemo kako decu, ukoliko nisu izložena maltretiranju rabina i imama, svinje veoma privlače, naročito dok su još prasići, a da vatrogasci uglavnom ne vole svinjsko pečenje i njegovu hrskavu koricu. Na Novoj Gvineji,a i drugde, u govornom jeziku varvara pečeno ljudsko meso naziva se »dugačkom svinjom«; nisam imao relevantno degustativno iskustvo, ali izgleda da naše meso, kada se jede, ima ukus vrlo sličan svinjetini. Ovo nam pomaže da razumemo u kojoj meri su besmislena »sekularna« objašnjenja prvobitne jevrejske zabrane. Tvrdi se da je ta zabrana u početku bila racionalna pošto se u predelima s toplom klimom svinjsko meso brzo kvari i predstavlja dobru podlogu za razmnožavanje larve trihinele. Ta primedba, koja možda važi za školjke koje takođe nisu košer, potpuno je apsurdna kada se primeni na stvarne uslove. Kao prvo, trihineloza postoji u svim klimatima, i zapravo je češća u hladnijim nego u toplim. Kao drugo, arheolozi lako prepoznaju stara jevrejska naselja u zemlji Kanaan, jer u njihovom đubretu nema svinjskih kostiju, dok se one mogu naći usred naselja ostalih tamošnjih zajednica.

Drugi mrečima, nejevreji se nisu razboljevali i umirali jedući svinjetinu.(Osim toga, da jesu umirali iz tog razloga, ne bi se ukazala potrebada Mojsijev bog od onih koji ne jedu svinjetinu zahteva da ih pokolju.) Dakle, rešenje ove zagonetke mora ležati u nečem drugom. Držim da je moje rešenje originalno, mada priznajem da do njega verovatno ne bih do došao bez pomoći ser Džejmsa Frejzera i velikog Ibna Varaka. Kako tvrde mnogi drevni autoriteti, stari Semiti su prema svinjama osećali istovremeno veliko poštovanje i veliko gađenje. Svinjetina se jela isključivo u posebnim prilikama, njena konzumacija je bila privilegovani i ritualni čin. (Takvo suludo i mešanje svetog i profanog odlika je svih vera u svim vremenima.) Istovremena privlačnost i odbojnost ima antropomorfni koren – izgled i ukus svinje, samrtni krici svinje, očigledna inteligencija svinje, sve to isuviše neprijatno podseća na čoveka. Tako da nije isključeno da svinjofobija – i svinjofilija – potiču iz mračnog doba žrtvovanja ljudi, pa čak i kanibalizma, o čemu u »svetim« tekstovima ima dovoljno jasnih naznaka. Ništa što je opcionalno – od homoseksualnosti do seksualne prevare – neće postati i kažnjivo ukoliko akteri prohibicije (i egzekutori zastrašujuće kazne) nemaju potisnutu želju da i sami učestvuju u »kažnjivom« činu. Kao što je Šekspir rekao u Kralju Liru policajac koji šiba kurvu gori od želje da je iskoristi upravo za onaj prekršaj zbog kojeg tako revnosno koristi svoju šibu. I svinjofilija se može koristiti u ugnjetavačke i represivne svrhe. U srednjovekovnoj Španiji, u kojoj su Jevreji pretnjama i mučenjima bili prisiljavani da prihvate hrišćanstvo, verske vlasti su potpuno opravdano sumnjale da većina tih preobraćenja nije iskrena. Zapravo, inkvizicija je delom i nastala kao proizvod svetog straha od prikrivenih nevernika koji prisustvuju misama – na kojima oni,što je još odvratnije, ponavljaju simbolični obred jedenja ljudskog mesa i ispijanja ljudske krvi, i to ni manje ni više nego Hristove.

U običaje proistekle iz te bojazni spada i nuđenje prasećeg pečenja i narezaka na tanjiru u mnogim zvaničnim i nezvaničnim prilikama. Oni koji su imali sreće da posete Španiju, ili bilo koji dobar španski restoran, sigurno pamte taj znak dobrodošlice: nude vam bukvalno desetine na različite načine obrađenih, i na različite načine sečenih komada svinjetine. Ali mutni počeci ovih običaja kriju se kako u neumornim naporima da se nanjuši jeres tako i u neprekidnom i ozbiljnom vrebanju svakog sumnjivog znaka lake odbojnosti ili nedostatka uživanja u svinjskim specijalitetima. U rukama žustrih hrišćanskih fanatika, čak se i zalogaj delikatesne jambón Ibérico može pretvori u oruđe za mučenje. Danas nam ta prastara glupost ponovo preti. Muslimanski ziloti u Evropi traže da se Tri praseta, mis Pigi, Praslin iz Vinnie-the-Pooha i drugi tradicionalni ljubimci i dečji likovi sklone iz vidnog polja nevinih dečjih očiju. Smrknuti kreteni džihada verovatno nisu dovoljno čitali da bi čuli za »caricu od Blendingsa«, ili svinju Erla od Emsvorta i njegovo neiscrpno uživanje u čitanju Uzgoja svinja iz pera neuporedivog gospodina Vifla, ali eto nama nevolje čim se i toga dokopaju. Bezumni islamski vandalizam već preti srednjovekovnoj slici divljeg vepra na jednom starom drvorezu u Srednjoj Engleskoj. Ovaj očigledno trivijalni fetiš pokazuje nam na mikroplanu kako religija, vera i sujeverje iskrivljuju ceo naš doživljaj sveta. Svinja nam je toliko bliska i korisna da nam humanisti danas upućuju potpuno opravdane pozive da je ne uzgajamo fabrički, ne držimo zatvorenu, ne odvajamo od mladunčadi i teramo da živi u vlastitom izmetu.

Uostalom, čak i ako ostavimo sve druge razloge po strani, ružičasto i mekano svinjsko meso dobijeno takvim načinom uzgoja zaista jeste pomalo odurno. Ali, odluku šta u ovoj stvari treba činiti možemo doneti samo vodeći se razumom i saosećanjem koje ćemo usmeriti ka svim nama bliskim i srodnim bićima, a ne na osnovu bajalica oko logorske vatre iz Gvozdenog doba, gde su se u ime boga slavile mnogo gore stvari. »Svinjska glava na kocu«, govori nervozni ali odvažni Ralf u lice idolu (najpre ubijenom, a zatim obožavanom), iz kojeg se čuje zujanje i curi gnoj, idolu koji su postavili okrutni, preplašeni dečaci u romanu Gospodar muva. »Svinjska glava na kocu«. Ni sam nije bio svestan koliko je ta rečenica bila tačna i koliko se on, izgovorivši je, pokazao mudriji od svojih roditelja, kao i od svojih delinkventnih vršnjaka.

(Kristofer Hičens,Peščanik, Beograd Godina 2008)

MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)


MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)

Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znaci biti hrišcaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja cu postaviti sledece dve teze: a) Hrišcanin je Slobodan gospodar svega i nikome nije podložan. b) Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.

Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. „Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe ucinih robom, da ih više pridobijem.“ (1. Korincanima 9,19). „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni.“ (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: „A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je roðen od žene i pokoren zakonu“ (Galatima 4,4).[…]

Da bismo mogli razumeti ove dve protivrecne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišcanin ima dve prirode, duhovnu I telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji covek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji covek. Zbog te se razlike u Pismo o njemu govore protivrecne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRAŠNJI ČOVEK

Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog coveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišcaninom.
Ocito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može uciniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoce? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeða i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoci, da je ucini pravednom ili zlom.[…]

Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuce svetu odecu, kao što cine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodocasti i cini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano ciniti.
Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i nacine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i ciniti i jedan zao covek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odecu i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodocasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje cine gore spomenute pretvoriće.[…]

Duša nema ni na nebu, ni na zemlji niceg drugog po cemu živi, po cemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanðelja, Božje Reci koju je Hrist propovedao.

Tako i on sam kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živece.“ (Jovan 11,25). Takoðe: „Ja sam put i istina i život.“ (Jovan 14,6). Takoðe: „Ne živi covek o samom hlebu, no o svakoj reci koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega, osim bez Božje Reci, te da joj se, ako nema Božje Reci, nicim drugim ne može pomoci. Meðutim, kad dušama Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.

U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, citamo kako prorok ni za cim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvecom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Rec od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: „Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog“. I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takoðe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reci, iako se sada po crkvama drugacije radi.[…]

Ti cćeš, meðutim, upitati: „Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?“ Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanðelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom cuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, vec da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.

Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom ocajavati te priznati kako su istinite reci proroka Osije: „Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni“ (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaci iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reci: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.

Na temelju te vere bice ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ceš biti pravedan, istinit, cestit i u miru sve ce zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: „Pravednik ce od vere živ biti.“ i u Rimljanima 10,4: „Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.“[…]

Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišcana, da si dobro urežu u pamet Reci Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jacaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može coveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišcanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.

Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se“. Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: „Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetku razlice se pravda kao potop“, t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno ce opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: „Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje“.[…]

No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?
Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takoðe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči: na zapovesti ili Božje zakone; na obećanja ili odricanja. Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.

One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest „Ne poželi!“ dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomocu drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takoðe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.[…]

Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je ocima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.
Tada dolazi druga reč, božansko obecanje i obricanje, te kaže: „Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to ce ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.

„Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti nareðuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reci novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.
Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji „… podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime.“

Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reci poput vere i ni jedno ne može biti u duši, vec samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva ce verom postati i duša, poput gvožða koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.

Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je osloboðen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) osloboðen, jamačno je slobodan. To je hrišcanska sloboda: jedino vera. Ona cini, ne da besposlicarimo ili da činimo ono što je zlo, vec da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.[…]

Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najvece poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.

Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Rec. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veče beščašće nego kad se u Njega ne veruje.

Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahoðenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega. Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takoðe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.[…]

Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reci, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takoðe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takoðe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.
Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Covek koji nikada nije sagrešio i njegova pravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.

Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija vecnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobaða od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korincanima 15,57: „A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista“.

Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest.
To meðutim, ne cine nikakva dobra dela, vec jedino vera srca. Zato je jedino vera, covekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu castiti i slaviti Boga iako se mogu i daju ciniti Bogu na cast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba ciniti poput dela, vec delotvorca koji casti Boga i cini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i citava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mracna. Naprotiv, one se, kako cemo još cuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.[…]

Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvoroðencad od ljudi i životinja.

Prvoroðence je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je deckic prvoroðenac bio gospodar nad svom svojom bracom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvoroðence Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih vec od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Meðutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.

I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odece kako to vidimo kod ljudi, vec je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i cini sve što jedan cestiti sveštenik treba ciniti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takoðe nas i poucava, ali ne na spoljašnji nacin, vec na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poucavaju takoðe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.[…]

Kao što Hrist ima prvoroðenstvo sa svom njegovom cašcu I dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišcanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.

Apostol Petar kaže: „A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo.“ (1. Petrova 2,9). Tako je hrišcanin po veri toliko nadmocan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da doðe do blaženstva, kako Pavle uci u Rimljanima 8,28: „izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo“ − što god imenovali. U 1. Korincanima 3,21 nadalje stoji: „… sve je vaše… bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduce“ itd.

Ne radi se o tome da imamo telesnu moc nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeci. Takoðe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlacenja. Drugim recima, što se duše tice, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt I patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko I casno dostojanstvo i prava, svemocna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, vec mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišcana![…]

Za to smo i sveštenici. To je puno vece nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogucio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati I moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli.
Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega I mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti cast i visoki položaj hrišcanina!? Po svome kraljevanju, on ima moc nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moc nad Bogom, jer Bog cini što on moli I želi, kako je u Psalmu napisano: „Želju ispunja onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu cuje, i pomaže im.“ (Psalam 145,19).
Do te casti dolazi hrišcanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišcanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, vec mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišcanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.[…]

Pitaš: „Kakva je onda u hrišcanstvu razlika izmeðu sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?“ Odgovor: nije ispravno što su reci „sveštenik“, „pop“, „duhovni otac“ i njima slicne prestale oznacavati sve hrišcane i pocele se upotrebljavati da oznace samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva „stalež duhovnika“. Sveto pismo ne pravi druge razlike meðu hrišcanima osim što ucene I rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišcansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korincanima 4,1: „Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.“

Meðutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna I strašna vladavina i vlast da se sa njom cak ne može uporediti prava svetovna moc i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišcani. Time je ukinuto citavo shvatanje hrišcanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.[…]

Iz svega ovoga možemo nauciti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom dogaðaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slucajeve kad se o njemu I ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takoðe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.
Njega se, meðutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se dogaða tamo gde se pravilno izlaže hrišcanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što cinimo Bogu ugodno i od njega prihvaceno, kao što sam vec pisao.

Jer, kad srce na takav nacin cuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko ce naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi gresi više nisu njegovi, vec Hristovi. Greh mora, kako smo vec reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošcu, a srce se uci zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reci: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista.“ (1. Korincanima 15,55−57).[…]

SPOLJAŠNJI ČOVEK

Time je dovoljno receno o unutrašnjem coveku, o njegovoj slobodi I glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj nacin hteo postati pravedan. Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg coveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas ucini pravednima, zašto su zapoveðena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne ciniti. Ne, dragi covece, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji covek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se nece dogoditi sve do sudnjeg dana.
Na ovoj zemlji se može samo poceti i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na pocetku: „Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan“. Ukoliko je slobodan ne treba ciniti ništa; ukoliko je sluga mora ciniti sve moguce stvari. Sada želimo videti kako se to dogaða.[…]

Covek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.
Tu pocinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposlicariti, vec se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem coveku i veri, te da im se suoblici umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.

Unutrašnji covek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo ucinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Meðutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ici za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreci.
Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: „Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem coveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.“ Takoðe, u 1. Korincanima 9,27: „Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajuci izbacen ne budem.“ i u Galatima 5,24: „A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.“[…]

Ali se ta dela ne smeju ciniti sa namerom da covek pomocu njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina covekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.

Dela se smeju ciniti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se procisti od svih svojih požuda te da se covek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri cista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako ciste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga.

Otuda proizlazi da covek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen. On mora ciniti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je covek pred Bogom cestit i pravedan, vec on njih cini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, ciju volju želi rado ispunjavati i na što bolji nacin.

Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mucenju tela. On ce postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Meðutim, oni koji misle da ce delima postati pravedni, ne paze na mucenje, vec gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela pocinili, misle da je sve u redu te da ce biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišcanskog života i vere.[…]

Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišcanina koji je iz ciste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledece.

Nakon što je Bog stvorio covjeka, stavio ga je u raj da ga obraðuje i cuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obraðivanja i cuvanja vrta morao postati cestit i pravedan. No, da ne bi besposlicario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasaðuje raj, da ga obraðuje i cuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije cinio ni zbog cega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih cinio da bi došao do pravednosti, koju je vec pre toga imao i koja je svima nama bila priroðena.

Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveðeno mu je da cini takva slobodna dela da ne bi besposlicario, vec da radom muci svoje telo i da ga cuva kako bi time ugodio samo Bogu.
To je nadalje slicno, kao kad jedan zareðeni biskup posvecuje crkve, krizma ili cini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne cine biskupom šta više, da prethodno nije bio zareðen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi cista ludorija. Tako i kada hrišcanin koji je po veri posvecen cini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više „zareðen“ za hrišcanina. To se dogaða samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišcaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, vec bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.[…]

Zato su istinite sledece dve izreke: „Dobra i pravedna dela nikoga ne cine dobrim i pravednim covekom, vec dobar i pravedan covek cini dobra I pravedna dela.“ „Zla dela ne cine nikoga zlim covekom, vec zao covek cini zla dela.“ Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.

Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: „Ne može drvo dobro rodova zlih raðati, ni drvo zlo rodova dobrih raðati.“ Ocito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, vec obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne cine stabla, dobrim ili lošim, vec stabla, plodove, tako mora I covek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može ciniti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne cine dobrim ili zlim, vec on cini dobra ili zla dela.

Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuca ne cini nikoga dobrim ili lošim zidarem, vec dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kucu. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, vec je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa covekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.

Kao što dela nikoga ne cine vernikom, tako ga ne cine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera cini coveka pravednim, tako ona cini i dobra dela. Ako dela nikoga ne cine pravednim, te ako covek mora biti pravedan pre nego što može ciniti dobra dela, ocito je da samo vera iz ciste milosti po Hristu i njegovoj Reci, cini coveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišcaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što cini, cini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeci pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je vec sit I blažen po svojoj veri u Božju milost − vec želeci ugoditi Bogu.[…]

I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da doðe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne cine zlim ili prokletim, vec nevera koja osobu i „stablo“ cini zlima, i cini zla i prokleta dela.

Stoga, kad covek postane zao ili pravedan, to ne pocinje delima, vec verom. U tom smislu govori mudrac: „Pocetak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati“ (Sirah 10,14). I Hrist uci da se ne sme poceti delima kad kaže: „Ili usadite drvo dobro, i rod njegov bice dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao bice; jer se po rodu drvo poznaje.“ (Matej 12,33).

On kao da želi reci: ko želi imati dobre plodove, treba poceti sa stablom I njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi ciniti dobra dela ne sme pocetisa delima, vec sa osobom koja treba ciniti dela. A osobu ništa ne može uciniti dobrom uciniti dobrom osim vere, i ništa je ne cini zlom osim nevere.

Istina, dela cine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: „I tako dakle po rodovima njihovim poznacete ih.“ (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno I spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uce kako treba ciniti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: „Koji imaju oblicje pobožnosti, a sile su se njene odrekli… svagda uce, i nikad ne mogu da doðu k poznanju istine (istinite pobožnosti)“.

Ko nece da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona doðe do pravednosti. Ona, meðutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, vec po Božjoj Reci − t.j, po njenim milosnim obecanjima − i po veri, tako da se ocuva njegova božanska cast, time što nas cini blaženim ne po našim delima, vec po svojoj milostivoj Reci, besplatno i iz cistog milosrða.[…]

Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uce dobra dela.
Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela vec nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po very cini coveka pravednim i blaženim.
To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj casti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, vec radi onog zlog dodatka i krivog i izopacenog mišljenja koje cini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjecim odelima.
Taj zli dodatak i izopaceno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne doðe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u coveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, vec ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.

Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne poðe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama ðavolska I zavodljiva ucenja. Ne sme se propovedati samo jedna, vec obe Božje Reci. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Rec, obecanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.
Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav nacin da bi se moglo nauciti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obecanjima. Tako se covek opravdava i uzdiže po veri u Božju Rec, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešcu bio ponižen i došao do samospoznaje.[…]

Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišcanin treba ciniti s obzirom na svoje telo.
Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on cini s obzirom na druge ljude. Jer covek ne živi samo u svome telu, vec takoðe meðu drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomocu njih služi i koristi drugima.

Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuðih potreba. Takav je pravi život jednog hrišcanina. Tada vera pristupa delu sa radošcu i ljubavlju, kao što Pavle uci Galacane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poucio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost I udovoljenje, on ih dalje poucava i kaže: „Ako ima dakle koje poucenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)… Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih.“ Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišcanskog života sva dela treba ciniti na dobro bližnjemu.

Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima. Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: „Jer ovo da se misli meðu vama šta je i u Hristu Isusu.“ (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj nacin postane pravedan ili blažen, ipak se svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve ucinio i pretrpeo, misleci pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.[…]

I kršcanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jacati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: „A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg“.

Iako je hrišcanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno uciniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba ciniti bez plate, ne žudeci pri tom ni za cim drugim osim da ugodi Bogu I misleci; „Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom coveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz cistog milosrða po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako cu i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno ciniti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti „hrist“, kao što je to Hrist za mene postao, i ciniti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno.“

Vidiš, tako iz vere tece ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono cega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom I njegovim delima ne ciniti ništa drugo osim pomagati bližnjima.

Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišcanina. Meðutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, vec se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.[…]

U Luki 2,22ss citamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala ocistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila necista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to ucini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to ucinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi prezrela druge žene, vec kako bi se poistovetila sa svima njima.

Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, vec zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, meðutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).
I Hrist je, kad se od njegovih ucenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi osloboðeni obaveze placanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreci: „Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, I baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naci ceš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se.“ To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje ucenike slobodnom kraljevskom decom, kojima ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i placa porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služila njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišcana da postanu blaženi. Ona su slobodno služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.

Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba ciniti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako cine, jer je I njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti da ne bi nastojao da na taj nacin postane pravedan ili blažen, jer se to može postici samo verom.

Na isti nacin zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišcani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj nacin postanu pravedni ili blaženi, vec zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno cine njihovu volju.
Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima I zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara I gospodara. Neki nerazumni prelati insistiraju na tome da su te zapovesti I ti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih „svetim zapovestima Crkve“, ali u tome greše.
Slobodan hrišcanin misli ovako: „Ja cu postiti, moliti, ciniti ovo ili ono šta je zapoveðe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, vec želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraci dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo vece stvari ucinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako vec tirani cine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga.“[…]

Iz ovoga može svako nepogrešivo nauciti prosuðivati i razlikovati razlicite zapovesti i dela, takoðe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.

Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se cini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišcansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišcanski.
Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upucuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere I hrišcanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama), a ne uce više veru.

Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to ciniti sa namerom da time sebi uciniš neko dobro, vec to cini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišcanin. Šta ce ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?
Vidiš, tako moraju Božja dobra teci od jednoga ka drugome i postati zajednicka, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teci ka onima koji ih trebaju.

To mora ici tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako ucinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korincanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, vec dobro drugoga.

ZAKLJUČAK
Iz svega toga sledi zakljucak da hrišcanin ne živi samome sebi, vec u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: „Odsele cete videti nebo otvoreno i anðele Božije gde se penju i silaze k Sinu covecijem“.

Vidiš, to je prava, duhovna hrišcanska sloboda, koja oslobaða srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju. Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!

Amin.

(Martin Luter, O slobodi hrišćana, pdf press, e izdanje)

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑