Džon Lok – izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

DZON LOK – izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nema, urodjenih ideja u pamcenju. — Neka mi bude dopušteno da dodam i ovo: Ako postoje ma kakve urođene ideje, ma kakve ideje u duhu o kojima on momentano ne misli, one onda moraju biti smeštene u pamćenju, a otuda moraju biti iznešene na vidik putem sećanja; to jest, kad ih se setimo, moramo znati da smo ih ranije imali u duhu kao percepcije — inace se sećanje ne bi sećalo. Jer sećati se znači zapažati nesto putem pamćenja, odnosno sa svešću da je to bilo ranije znano ili zapaženo; ako toga nema, onda je ideja nova, a ne zapamćena; ta svest da je ideja bila ranije u duhu jeste ono što razlikuje sećanje od svih drugih načina mišljenja. Ideja koja nije bila zapažena od duha nije ni bila u duhu. Sve ideje koje se nalaze u duhu ili su aktuelna zapažanja, ili su bile aktuelna zapažanja, a sada su u duhu na takav način da putem sećanja mogu opet postati aktuelna zapažanja. Kad god postoji aktuelno zapažanje neke ideje bez sećanja, onda se ta ideja pojavljuje kao potpuno nova i ranije nepoznata razumu. Kad god pak sećanje iznese neku ideju u aktuelnin vidokrug, to biva sa svešću da je ona bila u umu ranije, da mu nije potpuno strana. Neka mi svako ko time posmatrati Iskaz da li je to tako; a zatim želeo bih da vidim bar jedan primer da je neko uspeo da oživi u sećanju, kao ranije poznatu, neku ideju koja se smatra urođenom (i to pre nego što mu je bila ucepljena načinima koji ce kasnije biti pomenuti); jer bez takve svesti o ranijem zapažanju nema sećanja — ideje koje dolaze u duh bez takve svesti nisu zapamćene, ne dolaze iz memorije, za njih se ne može smatrati da su pre te pojave bile u duhu. Ono što nije u aktuelnom vidokrugu ili u pamćenju, nije uopšte u duhu, jednako kao da nikad nije bilo tamo.

Uzmimo da je neko dete imalo vid dok nije toliko odraslo da je moglo poznavati i razlikovati boje; a zatim su mu mrene zatvorile prozore, ono je provelo četrdeset ili pedeset godina u potpunom mraku, i za to vreme izgubilo svako sećanje na ideje boja koje je nekad posedovalo. Takav je bio slučaj jednog slepog čoveka sa kojim sam jednom razgovarao: on je kao i dete izgubio vid od boginja, i imao je tako malo pojma o bojama kao da je rođen slep. Pitam, može li iko tvrditi da je taj čovek imao tada u svom duhu više ideja o bojama nego neki slepac od rođenja? Mislim da će se svako složiti da ni jedan ni drugi nisu imali nikakve ideje o bojama. Kad su mu mrene odstranjene, on stiče, ideje o bojama (kojih se neseća)  ponovo koje dolaze u duh tog njegovog obnovljenog vida, i to bez ikakve svesti o ranijem poznavanju. Sad on može da oživljava te ideje, da ih doziva u duh kad se nađe u mraku. U tom slučaju, pošto sve te ideje o bojama mogu biti oživijene kad nisu na vidiku, i to sa svešću o ranijem poznavanju, one se nalaze u pamćenju i za njih se može reći da su u duhu. Time hoću da kažem ovo: svaka ideja koja se nalazi u duhu a nije aktuelno na vidiku, nalazi se u duhu samo po tome što se nalazi u pamćenju; a ako nije u pamćenju; nije ni u duhu; a ako se nalazi u pamćenju, nju pamćenje može izneti na aktuelni vidik samo uz zapažanje da ona dolazi iz pamćenja, to jest da je bila ranije poznata i da je se sada sećamo. Prrema tome, ako „postoje urođene ideje, onda one moraju biti u pamćenju, jer : inače uopšte nisu u duhu; a ako su u pamćenju, onda mogu biti oživljene bez ikakvog spoljašnjeg uticaja; i kad god dođu u duh, dolaze kao sećanja, tj. praćene su zapažanjem da nisu sasvim nove za duh.

Jer između onog što se nalazi u pamćenju ili u duhu, i onog što nije tamo postoji ta stalna i bitna razlika — da kad se tamo pojavi ono što nije bilo u pamćenju, ono se uvek pojavljuje kao potpuno novo i ranije nepoznato; dok se ono što se nalazi u pamćenju ili duhu, kad budiš putem sećanja sugerisano, pojavljuje ne kao novo, već kao nešto što duh nalazi u sebi, znajući da je ranije bilo tu. Na taj način možemo proveriti da li u duhu postoje neke urođene ideje pre utisaka opažanja ili razmišljanja. Rado bih našao čoveka koji se setio ijedne takve ideje, bilo onda kad je dorastao do upotrebe uma ili u ma koje drugo vreme; čoveka kome one nisu bile nove posle rođenja. Ako neko rekne da u duhu postoje: ideje koje nisu u pamćenju, želirn da on to objasni i učini shvatljivim.[…]

Ideja je predmet mišljenja. — Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima „belina“, „tvrdoća“,  „slast“, “mišljenje“, „kretanje“, „čovek“, ,,slon“, „vojska“, „pijanstvo“, itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče. Znam da postoji prihvaćeno mišljenje da ljudi imaju urođene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom početku bića. To mišljenje sam već opširno ispitao, i smatram da će ono što sam rekao u prethodinoj knjizi biti mnogo lakše primljeno kadi budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one dolaze u duh; za svedočanstvo o tome ja ću se pozvati na iskustvo i zapažanje svakog čoveka.

Sve ideje potiču iz oseta ili refleksije. — Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena ljudska mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja — bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetirna, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha, i razmišljamo o njima, ta dva načina zapažanja jesu izvori znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati.

Predmet oseta jedan izvor ideja. — Prve. Naša čula, baveći se pojedinim čulnim predmetima, prenose u duh više raznih opažaja o stvarima, prema tome na koliko raznih načina ti predmeti deluju na njih; tako što ćemo ideje žutog, belog, vrućine, hladnoće, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono što zovemo čulnim osobinama; kad kažem da čula prenose to u duh, podrazumevam da ona prenose sa spoljašnjih predmeta u duh ono što tamo izaziva te opažaje. Taj Veliki izvor većine naših ideja, koji potpuno zavisi od čula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam “osetom”.

Radnje našeg duha drugi izvor ideja. — Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opažanje radnji našeg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad duša razmatra te radnje i razmišlja o njima, razum iz toga stiče još jedan niz ideja koje se ne mogu izvući iz spoljašnjih stvari; kao što su na primer: opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje, zaključivanje, znanje, htenje, i svakojake druge radnje našeg duha. Pošto smo mi svesni tih radnji i zapažamo ih u sebi, mi ih otuda primamo u razum kao posebne ideje, kao što ih primamo i od tela koja deluju na naša čula. Svaki čovek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma liči na neko čulo, iako nema nikakva posla sa spoljašnjim predmetima, i zato ga možemo dosta adekvatno nazvati „unutrasžšnjim čulom“. Ali kako sam ono drugo nazvao „Osetorn“, nazvaću ovo „razmišljanjem“ ili „refleksijom“, jer ono pruža samo one ideje koje duh stiče razmišljajući o svojim sopstvenim unutrašnjim, delovanjima. Prema tome, u nastavku ove rasprave pod refleksijom podrazumevam zapažanje svojih sopstvenih radnji od strane duha, putem kojeg razum stiče ideje o tim radnjama.

Te dve stvari, dakle, — spoljne materijalne stvari kao predmeti oseta, i unutrašnje radnje našeg duha kao predmeti refleksije, predstavljaju za mene jedine izvore iz kojih proističu sve naše idieje. Izraz „radnje’’ upotrebljavam ovde u širokom smislu, obuhvatajući njime ne samo delovanja duha u vezi s njegovim idejama, već u neku vrstu strasti, koje katkad nastaju iz njih, kao što su zadovoljstvo ili nelagodnost koji proizlaze iz neke misli.

(Dzon Lok, Ogledi o ljudskom razumu, Kultura, Beograd, 1962)

Platon – izvod iz dela (dijalektika)

PLATONOVA DIJALEKTIKA

[…] — Dijalektički metod je jedini — rekoh ja —koji se ne drži hipoteza, nego ide pravo prema početku da bi utvrdio kakav je on, a oko duše, zakopano u varvarsko blato, nežno izvlači na površinu i uzdiže ga, pri čemu su mu, kao pomoćnice i vodilje, potrebne veštine koje smo ispitali. Mi smo njih, doduše, po navici često nazivali naukama, ali bi one morale imati neko drugo ime, neko koje bi značilo više nego mnenje, a manje nego nauka— i mi smo ih već ranije negde nazvali razumnim uviđanjem. Ali mi se čini da se ljudi kojima predstoji jedno tako snažno istraživanje, kao što je naše, neće prepirati oko imena.
— Svakako neće — odgovori on.
— Nego će biti dovoljno ako se jasno iskaže ono što nam je u duši?
— Da.
— Biće, dakle, dovoljno — rekoh — ako, kao i ranije, nazovemo prvi deo naukom (episteme), drugi razumskim
saznanjem (dianoia), treći verom (pistis), a četvrti slikovitim predstavljanjem (eikasia); zatim, ova dva poslednja zajedno — mnenjem (doxa), a ona prva dva zajedno — poimanjem ili razumevanjem (noesis);
i to: mnenje da se odnosi na nastajanje, a poimanje ili ra-zumevanje da se odnosi na biće (ousia). I kao što se biće odnosi prema nastajanju — tako se poimanje odnosi prema mnenju; a kao što se poimanje odnosi prema mnenju — tako se nauka odnosi prema veri i razumsko saznanje prema slikovitom predstavljanju. A proporciju koja postoji između stvari na koje su ova imena primenjena, pa onda i dvostruku deobu svake od te dve grupe,one koja obuhvata pomišljivo i one koja obuhvata shvatljivo ostavićemo, Glaukone, po strani, da nas to ne optereti mnogo većim brojem reći nego što je onaj koji smo već upotrebili.
— I ja sam više za to — reče on — ukoliko samo mogu da te pratim.
— Da li ti nazivaš dijalektičarem i onoga ko shvata razlog (logos) bića svake stvari? I di li ćeš onome, ko to
ne može, reći da, ukoliko nije u stanju da ni samome sebi ni drugima pruži ο tome objašnjenje, to nije ni shvatio?
— A kako bih mu drukčije rekao, ako ne tako? — reče on.
— Pa onda je isto tako kada je reč ο dobru. Za onoga ko nije u stanju da u svom govoru definiše ideju dobra, te da je izdvoji i razlikuje od svega drugog; za onoga ko ne zna da se, kao u borbi, probije kroz sve napade i nađe pravi put, i ko se u toj borbi oslanja na mnenje a ne na stvarno stanje stvari, a u svemu tome u rasuđivanju ne ide svojim putem bez posrtanja — za takvog čoveka nećeš reći da poznaje dobro kao takvo, niti da poznaje ikakvo drugo dobro, nego ćeš, ako je do njega dospela bleda slika toga, reći da je do toga dospeo ne znanjem, već mnenjem, i da je svoj sadašnji život prospavao i prosanjao, da bi, pre no što se ovde probudi, stigao u Had i tamo zauvek zaspao.
— Zevsa mi, zaista ću sve to reći.
— Pa dobro, ako bi svoju decu, koju sada vaspitavaš i obrazuješ u reci, i na delu stvarno vaspitavao, sigurno ne bi dopustio, tako bar ja mislim, da se u njih kao u linije usadi iracionalnost70 i da kao takvi upravljaju državom i odlučuju ο najvažnijim stvarima.
— Sigurno ne bih — reče on.
— Obavezaćeš ih, dakle, zakonom da se ponajviše bave onim obrazovanjem koje će ih osposobiti da u najvećoj meri znalački postavljaju pitanja i da na njih odgovaraju.
— Daću im takav zakon zajedno s tobom — reče on.
— Zar ti se ne čini — rekoh ja — da je dijalektika kao neka vrsta završnog kamena nad ostalim naukama,
i da se nijedna druga nauka pravilno ne može staviti iznad nje, nego da ona predstavlja njihov krajnji cilj?
— Tako je — reče on.[…]

* * * *

[…] — Onima koji su još mladi pripada učenje računanja i geometrije i svih propedevtičkih disciplina, u
kojima treba da se obrazuju pre no što pristupe dijalektici. Ali oblik poučavanja ne sme biti nasilan.
— Zašto?
— Zato što slobodan čovek ne sme nijednu nauku izučavati ropski — rekoh. — Jer telesni napori, čak i kad se vrše nasilno, ne čine telo nipošto gorim, dok se u duši ne zadržava nikakvo nametnuto znanje.
— To je istina — reče on.
— Da bi, dakle, što pre mogao da uočiš za šta je svaki pojedinac po prirodi sposoban, treba da decu vaspitavaš uz igru a nipošto silom, dragi moj.
— To što govoriš, razumno je — reče on.
— Sećaš li se — nastavih ja — kako smo rekli da decu treba na konjima voditi i u rat kao posmatrače, a ako se nađe bezbedno mesto, da ih treba dovesti sasvim blizu i dati im, kao mladim psima, da okuse krv.
— Sećam se — reče on.
— I da onoga ko se u svim ovim naporima, naukama i opasnostima bude pokazao naj okretnij i, treba primiti u naročiti broj odabranih.
— U koje doba starosti? — zapita on.
— Čim završe potrebne telesne vežbe — rekoh.— Jer je to vreme, makar trajalo i dve ili tri godine, nemoguće za kakvo drugo delo. Zamor i spavanje su neprijatelji nauka. A osim toga, kakav će ko biti u tim telesnim vežbanjima, to je neka vrsta probe.
— Kako da ne?
— Posle toga vremena — nastavih — biće oni koji su među dvadesetogodišnjacima odabrani u većoj slavi nego ostali, a znanja koja se deci u toku vaspitanja pružaju bez reda, moraju se za njih pregledno rasporediti, prema srodnosti sa ostalim naukama i prema prirodi same stvari.
— Samo je ono znanje koje na takav način ulazi u čoveka stalno — reče on.
— I ono, ujedno, najbolje dokazuje da li je neka priroda dijalektička ili nije, jer je dijalektičar samo onaj ko vidi stvari u njihovoj povezanosti, a ko tako ne gleda, taj nije.
— To isto mislim i ja — reče on.
— Na ovo ćeš morati paziti — rekoh — pa ćeš one među njima, koji budu najizdržljiviji u učenju, u ratovanju i u drugim dužnostima, kad napune trideset godina, ponovo odabrati iz onog broja već odabranih, kako bi im dodelio veće počasti i kako bi, ispitujući njihovu dijalektičku sposobnost, uočio koji je od njih u stanju da bez obzira na oči i na druga čula, ide zajedno sa istinom ka samom biću. I zato je to posao koji zahteva veliku i budnu pažnju, druže.
— A zašto? — upita on.
— Pa zar ti ne primećuješ — zapitah ja — kakvo se sada zlo javlja sa dijalektikom?
— Kakvo zlo?
— Ljudi se napune nezakonitošću — rekoh.
— Doista — odvrati on.
— Čudiš li se ti što im se to dešava — rekoh — I smatraš li da ih ne treba pomilovati?
— Kako to? — upita on.
— Uzmimo za primer — rekoh — da je jedno podmetnuto dete bilo odnegovano u velikom bogatstvu, u jednom velikom i uglednom plemenu i među mnogobrojnim laskavcima; zatim, ono postaje čovek i primećuje da uopšte nije sin roditelja koji to tvrde, a ne može da nađe svoje prave roditelje; da li možeš da mi predskažeš kako će se on odnositi prema laskavcima i lažnim roditeljima u ono vreme kad ο podmetanju ništa nije znao, a kako opet u ono vreme kad je ο tome znao? Ili bi, možda, hteo da čuješ kako ja to predviđam?
— Hteo bih — odgovori on.
[…]— Onda predviđam da će biti ovako: on će više ceniti oca, mater i druge prividne rođake nego laskavce, više će se brinuti za njihove potrebe, a manje nezakonito prema njima postupati ili sa njima razgovarati, dok će u važnim stvarima biti prema njima manje neposlušan nego prema laskavcima, sve donde dok mu istina ne bude sasvim poznata.

— Verovatno — reče on.
— A kada bude uvideo stvar, onda će, mislim, popustiti u dužnom poštovanju prema njima i u zauzimanju
za njih, a više će se truditi oko laskavaca, tj. slušače ih drukčije nego ranije, živeće po njihovom shvatanju i sastajaće se sa njima ne krijući. Za onog oca, međutim, i za druge izmišljene rođake neće se uopšte više brinuti, osim ako nije izuzetno plemenite prirode.
— Sve bi se to moglo desiti tako kako ti govoriš — reče on. — Ali kako se ovo poređenje može dovesti u
vezu sa onima koja se bave dijalektikom?
— Ovako. Mi smo već od detinjstva odgajani u određenim uverenjima (dogmata) ο pravičnom i lepom, I navikavani smo da im se pokoravamo i poštujemo ih kao svoje roditelje.
— Jesmo.
— Ali imamo i druge običaje, koji su suprotni onim uverenjima, i koji su puni zadovoljstva, laskaju našoj
duši i privlače je sebi. Ali ovi ne mogu da primame one koji su iole uravnoteženi; ovi poštuju ona očinska uverenja i njima se pokoravaju.
— Tako je.
— Šta onda? — zapitah. — Kad bi onoga ko ima takva uverenja upitali „šta je lepo“, i kad bi ovaj odgovorio onako kako je to čuo od zakonodavaca, a dijalektičar mu taj odgovor podvrgne pobijanju, pa izvodeći više puta i na više načina svoja pobijanja, konačno ga navede na mnenje da to nije ništa više lepo nego ružno, i tako isto postupi ako je reč ο pravičnom i dobrom, I uopšte onome što najviše poštuje, šta misliš, kako će se posle toga njegovo poštovanje i pokoravanje odnositi prema onim uverenjima?
— Moraće se desiti — rekoh — da ih više ne poštuje i da im se ne pokorava kao dotada.
— A ako ih više ne bude kao ranije cenio i poštovao kao svoje roditelje, a prave ne bude mogao naći, kakvom će se životu onda odati ako ne životu laskanja?
— Nikakvom drugom.
— I tako će — mislim — od čoveka koji je bio odan zakonima, očigledno postati čovek koji naginje bezakonju.
— Neizbežno.
— Pa nije li onda — rekoh — na mestu da se onima koji se na taj način bave dijalektikom odredi pomilovanje, kao što sam maločas rekao.
— Takvi su i sažaljenja dostojni — reče on.
— A da ne bismo takvo sažaljenje morali upraviti i na naše tridesetogodišnjake89, trebalo bi da ih za dijalektiku pripremimo uz sve moguće predostrožnosti.
— I to treba — reče on.
— Zar to nije svojevrsna predostrožnost ako se mladim ljudima ne dopušta da se bave dijalektikom? Mislim da ti nije promaklo da momčići, kad prvi put okuse dijalektiku, uzimaju ovu kao dečju igru, pribegavajući joj s namerom da profcivreče, i da, oponašajući one koji pobijaju, i oni sami pobijaju druge, radujući se kao štenad što prolaznike — pomoću dijalektike — mogu da napadaju i rastržu.
— Ona zaista to rade, i preteruju u tome — reče on.
— I kad tako već pobede mnoge i od mnogih sami budu pobeđeni, onda brzo dođu do toga da uopšte više ne cene ono što su ranije cenili. I zato su ljudi počeli da grde njih same i sve ono što je kod drugih u vezi sa filozofijom.
— Sušta istina — odgovori on.
— Međutim, stariji — rekoh — neće hteti da učestvuju u tim ludorijama i više će se ugledati na onog ko želi da razgovara ne bi li saznao istinu, nego na onoga ko se radi zabave igra i protivreči; a sam će postati umereniji i taj će ga posao više uzdići nego što će ga izložiti ruglu.
— Tačno je — reče on.
— Zar onda nije iz opreznosti rečeno ono što smo ranije kazali da prirode, kojima ćemo dopustiti da učestvuju u dijalektici, moraju biti uredne i uravnotežene I da se time ne sme, kao dosada, baviti svako, pa i onaj ko za to nije dovoljno zreo?
— Svakako — reče on.
[…] — Da li je za bavljenje dijalektikom, ako se ona revnosno i neprekidno uvežbava i ako se ne radi ništa drugo osim što se naizmenično izvode odgovarajuće gimnastičke vežbe, dovoljan dvostruki broj godina od onog ranijeg?
— Misliš šest ili četiri godine? — zapita on.
— Sastavi mirno pet — rekoh. — Posle toga roka moraju ih opet vratiti u onu pećinu, i primorati ih da upravljaju ratovanjem i poslovima koji odgovaraju omladini, kako ni u tome iskustvu ne bi izostali iza drugih. Pa i tu treba ispitati da li će istrajati u takvom rastrzavanju na sve strane, ili će se malo kolebati.
— A koliko vremena tražiš za to? — zapita on.
— Petnaest godina —odgovorili. — Kad napune pedeset godina, onda sve one koji su se pokazali dobri i koji su se odlikovali u svakom pogledu i u radovima i u naukama, treba najzad privesti cilju i treba ih primorati da svetlost svoje duše okrenu onom što svemu daje svetlost.

Posmatrajući dobro kao takvo, oni treba da ga uzmu kao uzor i da i državu, i građane i same sebe, svakoga prema njegovom delu, obrazuju po ugledu na nj, a najviše vremena treba da posvete filozofiji. Kad dođe red na njih, onda treba da se pomuče i sa državničkim poslovima I da budu vladari radi države, ne zato da bi radili nešto lepo, nego kako bi činili ono što je nužno, i tako uvek treba da vaspitavaju i druge, pa kad ih ostave za sobom kao čuvare države, onda da se odsele na ostrva blaženih, gde će trajno stanovati. A država treba da im podiže spomenike i da im javno prinosi žrtve, ako Pitija to dozvoli, kao bogovima, a ako ne, onda kao blaženim i božanskim ljudima.
— Prekrasno si izvajao vladare, Sokrate, kao da si vajar — reče Glaukon.
— Ali i vladarke, Glaukone — rekoh. — Nemoj možda misliti da sam govorio više ο muškarcima nego ο ženama, ukoliko bi se među njima našle takve koje su po prirodi sposobne.
— Ako treba da u jednakoj meri imaju sve zajedno sa muškarcima, kao što smo već rekli, onda je tako — reče on.
— Dalje — nastavih ja. — Slažete li se u tome da ο državi i državnom uređenju svakako nismo kazivali pobožne želje, nego ono što je doduše teško, ali ipak nekako moguće, i to ne drukčije nego onako kako smo govorili. Čim istinski filozofi, jedan ili više njih, postanu vladari u državi: kad oni sadašnje počasti prezru, prepoznavši ih kao ropske i bezvredne, i kad ono što je ispravno, i počasti koje iz toga slede, počnu iznad svega poštovati, a pravičnost uzimati kao ono što je najviše i najpotrebnije; ukratko, u onaj čas kad pravdi počnu služiti i uvećavati je, hoće li oni toga dana ostvariti onaj poredak u državi ο kojem smo govorili?
— Kako će ga ostvariti?
— Sve one za koje se u državi nađe da imaju više od deset godina,92 oni će, bez izuzetka, prognati izvan gradskih zidina. Zadržaće njihovu decu i počeće da ih odvikavaju od sadašnjih običaja, tj. od običaja koje su njihovi roditelji imali, pa će ih odgajati prema svojim obrascima i zakonima, koji su onakvi kakve smo ih opisali. Tako će se, ako dopustite, najbrže i najlakše ostvariti država i državno uređenje ο kojem smo govorili. A kad se jednom ustanovi, hoće li takva država i takvo državno uređenje doneti najveće blagodeti rodu u kojem se tako nešto bude rodilo?
— Svakako — reče on. — I meni se čini da si ti, Sokrate, dobro izložio kako bi se takvo državno uređenje rodilo, ako bi se ikada rodilo.
— Pa jesmo li onda — upitah ja — naše dokaze (logoi) ο takvoj državi i ο čoveku koji bi joj bio sličan već iscrpli? Jer, jasno je, mislim, da je taj čovek takav kakav bi, prema onome što smo rekli, morao biti.
— Jasno je — reče on — a u odgovoru na tvoje pitanje, reći ću da su dokazi, kako mi se čini, izvedeni
do kraja.

(Platon, Država 2002: 227, 231 – 237, Bigy, Beograd, 2002)