FRANCIS BACON – O dobroti i dobroj naravi


Francis Bacon – O dobroti i dobroj naravi

scripta

Ovako shvaćam dobrotu: ona teži općem ljudskom dobru, onome što Grci nazivaju filantropija, a što nedovoljno izražava riječ humanost (onako kako se upotrebljava).

Dobrotu nazivam navikom, a dobru narav sklonošću. Kao božansko obilježje, Dobrota je najveća od svih vrlina i dostojanstava uma: bez nje čovjek je nemirno, pakosno i nesretno stvorenje, nimalo bolje od kakve štetočine.

Dobrota odgovara teološkoj vrlini milosrđa – ona ne zna za neumjerenost, samo za propuste. Pretjerana želja za vlašću prouzrokovala je pad anđela; pretjerana želja za znanjem prouzrokovala je pad čovjeka; ali u milosrđu nema neumjerenosti, njime se ni anđeo ni čovjek ne mogu izložiti opasnosti.

Sklonost dobroti toliko je duboko utisnuta u ljudsku prirodu da, ako se ne uputi ljudima, usmjerit će se prema drugim živim bićima; kao što to vidimo kod Turaka koji su nemilosrdan narod, ali su ipak blagi prema životinjama i iz samilosti hrane pse i ptice, čak do te mjere da umalo nisu – kako izvještava Busbecius – kamenovali nekog kršćanskog dječaka u Carigradu zato što je iz nestašnosti nekoj ptici razjapio dugački kljun.

Čovjek doista može pogriješiti u ovoj vrlini dobrote ili milosrđa. Talijani imaju jednu nemilu poslovicu: Tanto buon che vol niente (Toliko dobar da ne vrijedi ništa). A jedan učeni Talijan, Niccolo Machiavelli, imao je smjelosti napisati, gotovo neuvijeno, da je kršćanska vjera prepustila dobre ljude kao plijen tiranima i bezbožnicima. On je to rekao zato što zaista nijedan zakon, sekta niti uvjerenje nisu toliko veličali dobrotu kao što to čini kršćanska vjera. Stoga, da bi čovjek izbjegao sablazni i opasnosti, dobro je da se upozna s propustima ove tako odlične navike.
Nastoj drugima činiti dobro, ali ne veži se za njihova lica ili hirove jer onda je to povodljivost ili mekoća koja zarobljava čestitu dušu. I ne bacaj dragi kamen Ezopovom pijetlu jer on je zadovoljniji i sretniji sa zrnom ječma. Božji primjer pruža istinsku pouku: On šalje dažd i čini da Sunce podjednako sja za pravedne i za nepravedne; ali ne obasipa bogatstvom i ne obasjava častima i vrlinama sve ljude podjednako. Opća dobra zajednička su svima; ona posebna pripadaju odabranima. I pazi da gradeći lik ne razbiješ uzorak.

Jer teologija ljubav prema sebi daje kao uzorak, a ljubav prema bližnjem tek kao lik. Prodaj sve što imaš i podaj siromasima… i slijedi me: ali ne prodaj sve što imaš, osim ako dođeš i pođeš za mnom; to jest, osim ako znaš i s malo sredstava učiniti isto onoliko dobra koliko i s mnogo; inače ćeš, zalijevajući pritoke, presušiti izvor.

I ne postoji samo navika dobrote vođena pravim razumom; već postoji u nekih ljudi, čak i u naravi, sklonost prema njoj, kao što kod drugih ima urođene zlobe. Jer ima takvih u čijoj je prirodi da ih se ne tiče dobro drugih. Lakša vrsta zlobe pretvara se u ljutnju, drskost, sklonost ka suprotstavljanju, tvrdoglavost i tome slično; a ona teža vrsta pokazuje se kroz zavist i pravo zlo. Takvi se ljudi, tako reći, hrane tuđim nesrećama, i samo ih povećavaju: oni nisu dobri poput pasa koji su lizali Lazarove rane, već više nalikuju muhama što plaze po svemu što je izloženo: to su mizantropi koji vode ljude do grane, a ipak u svome vrtu nemaju drveta za objesiti se, kao što ga je imao Timon.
Takve sklonosti predstavljaju prava zastranjivanja od ljudske prirode, a ipak one su najpodesnija građa da se od njih sazdaju veliki političari; kao i zakrivljeni balvani koji su dobri za brodove koje bure bacaju po moru, ali ne i za građenje kuća koje trebaju stajati čvrsto.

Znakovi dobrote su mnogi. Ako je čovjek ljubazan i uljudan prema neznancima, to pokazuje da je građanin svijeta i da njegovo srce nije otok odsječen od drugih zemalja, već kopno koje je vezano s njima. Ako je sažaljiv prema tuđim nevoljama, to pokazuje da je njegovo srce kao ono plemenito stablo koje je i samo ranjeno dok luči smolu. Ako lako prašta i prelazi preko uvreda, to pokazuje da je njegov duh iznad uvreda i da ne može biti pogođen. Ako je zahvalan za mala dobročinstva, to pokazuje da cijeni čovjekovu dušu, a ne njegove tričarije.

Ali, više od svega drugog, ako ima savršenstvo svetog Pavla i spreman je da bude odbačen od Krista za spas svoje braće, to otkriva njegovu božansku prirodu i jednu vrstu srodnosti sa samim Kristom.

 

S engleskog prevele: Branka Žaja i Dijana Kotarac

(u Nova Akropola)

izvor: http://nova-akropola.com/

BRANKO MILIĆ – Utopija T. Mora i T. Kampanele


Veliki engleski humanista Tomas Mor stekao je besmrtnu slavu svojim reljefnim opisima prvih okrutnih postupaka buržoazije tzv prvobitne akumulacije kapitala – tog svirepog načina bogađenja. Tomas Mor je osim tih analiza postao i začetnik novih teorija o utopiji.
Genijalčnoj njegovoj pronicljivosti nije umakla ni istorijska činjenica nasilja, ni pobuda neusahle žeđi za profitom, ni duboki uzroci svih društvenih ala u privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju. Na bazi tih svojih zaključaka, on je izgradio Utopiju budućeg svetskog poretka, čudnu, neočekivano protivrečnu i istovremeno snažnu kritiku kompromisa između feudalaca i buržoazije . Odraz tog kompromisa je težak položaj seljaka. Kakva su bila ta nedela najbolje nam kazuje Morus, hroničar ovog vremena, kada kaže: “Oni (feudalci) ne puštaju nijedan komadić zemlje, da se obrađuje, već se sve zadržava za pašu. Obaraju kuće, ruše sela…..pretvraraju naselje u pustinje“.
Protest – čovečan, argumentisan, konsekvensan – protiv zločinačkog bogaćenja platio je Mor plemenitom žrtvom svog života. On spada u najbrojnije pisce u razotkrivanju i raskrinkavanju svih posledica krvavih zakona. Glavna ideja Utopije Tomasa Mora jeste da je privatna svojina uzrok svih zala i zato u njegovom zamišljenom društvu nema privatne svojine. Ali se Mor nije zadržao na nekom sanjarenju, već pokazuje izvanredan smisao da predstavi društvo na realnoj osnovi. On je izrično, sistematski obradio proizvodnju kao srž budućeg društva. Divne su i njegove ideje o slobodi ishrane, a posebno su značajne o radu koje dobivaju boju etičkih upustava pa se njegova Utopija u ovom svetlu zasniva na kritici dokoličarstva parazita feudalnog društva. Kao protivtežu dokolici plemića, Mor je suprostavio obaveze budućih građana da rade i oslobođenje od fizičkog rada naučnika i društveno odgovornih lica. Mor smatra da je porodica osnovna ćelija organizacije proizvodnje, skup porodica sačinjava gradsku proizvođačku celinu sa specijalnim rukovodećim organom.
Mor je ostao usamljen, ne usamljen zato što nije imao brojnih sledbenika, on je ostao usamljen zato što je ostao nenadmašan u svojim utopističkim snovima.

Sa druge strane Grad sunca Tomaza Kampanele umesto da spaljuje sve staro i duboko zrači kroz tminu sunčanim zracima, znatno bleđa, manje principijelna utopija od genijalne Utopije Mora. Socijalno-psihološki momenat sigurno je odigrao značajnu ulogu: život Kampanele, dugogodišnjeg robijaša. Ali, ipak, preovlađuje bez ikakve sumnje izdanci njegovog osnovnog pogleda kroz čitavo delo: privatna svojina jeste uzrok svih nesreća ljudi. To je i Morova osnovna ideja. To je osnovna ideja svih utopija, svih utopista. Ali su rešenja idealizovana, lišena istorijske podloge. Utopističke misli baziraju se, sa jedne strane, na oštroj kritici postojećeg društvenog sistema. S druge strane, one su prodorne, jer osvetljavaju mračne dubine i jazbine ugnjetavanja zbog “klasnih interesa vlastodržaca i ekspotatora“. S treće strane, utopističke ideje deluju indirektno konstruktivno time što razjedaju stare poretke i direktno konstruktivno, zato što predviđaju ishod modernog čovečanstva.

Branko Milić

BRANKO MILIĆ – Antireligijski i antidogmatski sistem skeptičara Montenja


Religiju će – i hrišćanstvo posebno – kritikovati niz renesansnih mislilaca. Ali sa najviše doslednosti ustao je protiv religijskih dogmi veliki francuski filozof, skeptičar, Montenj, u svojim sve do danas čitanim i studiranim “Ogledima“. Montenj je polazio u borbu protiv religije sa svojih već poznatih kreativnih skeptičkih kritika protiv feudalizma.

Montenj je izgradio čitav sistem protiv religije, protiv dogmi, pravi antireligijski i antidogmatski sistem. To su sledeća njegova opovrgavanja dogmi i time i osnova religije:

a) Religija pokušava da racionalnim “dokazima“ utvrdi postojanje boga. Sam bog nije određen i bitno je iracionalan, pa shodno tome i protivu razuma. Zato je nemoguće “dokazati“ prirodu boga, a posebno ne razumom.

b) Bogovi svih religija imaju brojne negativne osobine kao i ljudi. Čemu onda adoracija bogova?

c) Ne postoji zagrobni život ni u varijanti “besmrtnosti duše“. Hrišćanstvo nije dalo dokaza u tom pogledu. U ateističkom napadu protiv “besmrtnosti duše“ Montenj je imao jednog vrlo kriupnog predhodnika – Pomponeuma, tvorca “dvojne“ istine – filozofske i religijske.

d) Bog nije tvorac čoveka, ali ni priroda nije stvorena za čoveka, da služi čoveku. Ni pokoravanje bogu, niti suprotnost prema prirodi, već težnja čoveka da bude u harmoniji sa prirodom – to je vrlo snažna i orginalna misao Monteneja sa kojom bi mogao samo sa retkim grčkim misliocima da se poredi. Iz ovakve teze nužno sledi zaključak da čovek kao sastavni deo prirode, nije nikakvo superiorno biće, ali da postoje razni oblici materije prirode, to je nesumnjivo. Duboko poniranje i česte meditacije na briljijantnim “Ogledima“ dovode do suda da je Montenjenov skepticizam više realna mudrost, nego brana skepse protiv saznanja. Veliki mislilac ostavio je toliko snažnih i ubojitih misli protiv praznoverja, predrasuda, religijske zatucanosti, ograničenosti dogmi, superiornisti i boga i čoveka nad prirodom da zaista sve ulaze u stvaralački fond duhovnog procesa čovečanstva, naročito u one najviše vrednosti u borbi ateizma. Montenj je u neku ruku inspirator one plejade francuskih mislilaca i francuskih boraca za dostojanstvo čoveka protiv religije. U ovom “ postavljanju čoveka na njegovo mesto“ sadržana je indirektno, ali jasno, kritika neminovnih ishoda idolatrije čovečijih sposobnosti… i uzdizanja tih sposobnosti do najuzvišenijih osobina bogova.

Antireligijski pogled montenja je sproveo konsekventno i u etici. Religija obećava sreću na nebesima, a glavni princip morala čoveka treba da bude aktivna borba za sreću u životu na zemlji. Antipasivan etički pogled na svet dejstvovao je kreativno na nosioce ateizma u Francuskoj. Brojni naučni radnici dvadesetog veka u svojim stuidijama posvećenim Montenju ustanovili su njegov odlučujući uticaj na takve gigante progresivne misli i progresivnih društvenih kretanja kakvi su bili Dekart, Volter, Ruso i francuski materijalisti. Ovakav njegov uticaj još jednom potvrđuje veliko istorijsko mesto Montenja u borbi ideja: mada se agnosticizam i skepticizam često izjendnačuju, Montenjenove skeptične ideje bile su uperene protiv mistike, religije, teologije, a ne protiv naučnog saznanja. Zato je njegova misao kreativno dejstvovala na potonje mislioce i naučnike.

Branko Milić

BESEDE – Tomas Mor (Govor sudijama)


BESEDE – Tomas Mor (Govor sudijama)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zbog dužine optužnice i gnusnih krivica za koje sam optužen, plašim ce da će me pamćenje i razum, oboje oštećeni zajedno sa mojim telesnim zdravljem usled dugog oboljenja prouzrokovanog mojim tamnovanjem, sada izdati toliko da neću moći dati takve odgovore u svoju odbranu kakve bih inače mogao dati. Tužba ce, ako ne grešim, sastoji od četiri glavne tačke; na svaku od njih odgovaraću po redu. Što ce tiče prvog zločina za koji sam okrivljen: da sam iz tvrdoglavosti bio protiv kraljeve druge ženidbe, priznajem da sam uvek govorio Njegovom Veličanstvu svoje mišljenje o tome, koje niti sam ikad hteo da krijem niti je trebalo da krijem. I tako sam daleko od toga da mislim da sam zbog toga kriv za veleizdaju da, naprotiv, smatram da bih laskavički obmanjivao i njega i svoju savest i da bi me ljudi opravdavano smatrali najgorim podanikom i verolomnim izdajnikom Boga da nisam rekao ono što držim da je istina kad me je tako velik vladar pitao za mišljenje o stvari tako važnoj daje mir kraljevine zavisio od nje. Ako sam time uvredio kralja – ako je krivica slobodno reći svoje mišljenje u odgovor na vladarevo pitanje – mislim da sam već dovoljno kažnjen za tu grešku velikom patnjom koju sam podneo, gubitkom svoja imanja i mučnim tamnovanjem, koje traje već blizu petnaest meseci.

Druga optužba protiv mene je da sam prekršio zakon donet u pređašnjem parlamentu, to jest da sam kao zatvorenik za vreme sudske istrage dvaput odbio -shodno svom zlonamernom, lukavom, tvrdoglavom i izdajničkom duhu – da kažem svoje mišljenje islednicima o tome da li je kralj vrhovni poglavar crkve ili nije, i da sam tada izjavio da ce mene, pošto nisam svešteno lice ništa ne tiče pravednost ili nepravednost toga zakona. Međutim, ja sam tada izjavio da nikad nisam ništa ni rekao ni učinio protiv tog zakona; ne može ce navesti nijedna moja reč niti ijedno moje delo koji bi me učinili krivim. Priznajem da je moj odgovor tada bio da ubuduće neću misliti ni o čemu drugom sem o gorkom stradanju našeg blaženoga Spasitelja i o mom odlasku iz ovog jadnog sveta. Ne želim nikome nikakvo zlo; ako to nije dovolj¬no da ostanem u životu, onda i ne želim da živim. Nikad nisam prekršio nijedan zakon niti bio kriv za ikakav veleizdajnički zločin; jep ni taj zakon niti ikakav drugi zakon na svetu ne mogu kazniti nijednog čoveka za njegovo ćutanje, jep sve što mogu to je da kazne reči ili dela; samo je Bog sudija tajni našeg srca.

Državni tužilac: Ser Tomase, nemamo nijednu vašu reč niti delo koje bismo mogli navesti protiv vas; ipak imamo vaše ćutanje, koje je očit znak zlonamernosti vašeg srca, jep nijedan ispravan podanik ne bi odbio da odgovori na ovo zakonito pitanje.

Moje ćutanje nije znak nekakve zlonamernosti u mom srcu; to bi i sam kralj morao potvrditi na osnovu mog ponašanja u raznim prilikama; niti bi zbog ćutanja iko mogao biti osuđen za prekršaj zakona; jep je kako među svetovnjacima tako i među kanonistima pravilo: qui tacet consentire videtur (onaj koji ćuti izgleda da daje svoj pristanak); a što ce tiče vašeg tvrđenja da nijedan ispravan podanik ne bi odbio da da određen odgovor, stvarno oveka, da više pazi na to da se ne ogreši o svoju savest nego na išta drugo na svetu, naročito ako njegova savest nije sklona nikakvoj pobuni niti da čini ikakvo zlo svom vladaru i svojoj otadžbini; i ja iskreno izjavljujem da nikad nisam podsticao na tako nešto.

Sad dolazim na treću glavnu tačku u optužbi, u kojoj sam okrivljen za zlonamerne pokušaje, izdajnička stremljenja i lukave radnje protiv pomenutog zakona, jep sam, navodno, dok sam bio u Londonskoj kuli, pisao mnoga pisma episkopu Fišeru, u kojima sam ga podsticao da prekrši pomenuti zakon. Voleo bih da ce ta pisma donesu i pročitaju u sudu, jep bi ona pružila dokaz da li govorim istinu ili ne; ali zato što kažete da ih je episkop sve spalio, reći ću vam celu istinu o toj stvari; neka od mojih pisama odnosila su ce samo na naše privatne stvari, na primer, na naše staro prijateljstvo i poznanstvo; jedno od njih pisao sam u odgovor na njegovo, u kome je tražio da ga obavestim kakve sam odgovore dao kad sam bio ispitivan o zakletvi prevlasti. U tom pismu sam mu rekao samo to da je moja savest mirna u tom pogledu, a on neka svoju zadovolji shodno svom vlastitom nahođenju. Bog mi je svedok da mu nisam dao nikakav drugi odgovor, a taj, smatram, nije nikakav prekršaj zakona.

Kao glavni zločin protiv mene navodi ce da sam za vreme mog ispitivanja u Londonskoj kuli izjavio daje taj zakon kao mač ca dve oštrice, jep slaganjem ca njim izložio bih opasnosti svoju dušu, a odbijanjem toga zakona izgubio bih život. Očitoje, kao što kažete, daje na osnovu tog odgovora, a i zato što je episkop Fišer dao sličan odgovor, zaključeno da je episkop u zaveri ca mnom. Moj stvarni odgovor u Kuli bio je uslovan: ako postoji opasnost, kako u poznavanju tako i y nepoznavanju toga zakona, onda bi to bilo kao mač ca dve oštrice, a ondaje svirepo da ce o tome traži izjašnjenje od mene, koji dotad nikad nisam porekao taj zakon ni rečju ni delom; to su bile moje reči. Šta je biskup odgovorio, ne znam; ako je njegov odgovor sličan mom, on nije potekao ni iz kakve naše zavere, već iz sličnosti našeg znanja i shvatanja. Da zaključim: iskreno tvrdim da nikad nikome nisam rekao nijednu reč protiv ovog zakona, mada je, možda, Njegovom Veličanstvu rečeno suprotno.

(Kultura govora, 334-335, Prometej, Novi Sad, 2009)

ĐORDANO BRUNO – izvod iz dela (O uzroku, principu i jednom)


ĐORDANO BRUNO – izvod iz dela

O JEDNOM

      Dakle, svemir je jedan, beskonačan, nepomičan. Kažem da je apsolutna mogućnost jedna, jedan je akt, jedna je forma ili duša, jedna je materija ili telo, jedna je stvar, jedno je biće, jedno je najveće i izvrsno koje ne može da se shvati i zato se ne može definisati i odrediti, a time je beskonačno i bezgranično i, prema tome, nepomično. Ne menja mesto, jer ne postoji ništa van njega gde bi se mogao preneti, jer je on sve. Ne rađa, jer ne postoji drugo biće, koje bi on mogao želeti ili čekati, jer ima u sebi sve što postoji. Ne raspada se, jer nema ništa drugo u šta bi se pretvorio, jer je on sve. Ne može da se smanji ili raste, jer je beskonačan, i kao što mu se ne može dodati, tako se od njega ne može ni oduzeti, jer beskonačno nema delove koji bi se mogli meriti. On se ne može drugčije postaviti jer nema spoljne stvari koja bi mu smetala i koja bi izazivala u njemu neku naklonost.

Sem toga, pošto obuhvata sve suprotnosti u svom biću u jedinstvu i u skladu, i ne može imati nikakvu naklonost prema drugom i novom biću ili nekom drugom načinu postojanja; on ne može biti podložan nikakvoj vrsti promene, niti može da ima suprotnosti ili nešto različito od sebe što bi ga izmenilo, jer je u njemu sve skladno. On nije materija jer nije uobličen niti se može uobličiti; nije završen, niti se može završiti. Nije forma, jer ne obuhvata niti uobličuje nešto drugo, pošto je on sve: najveće, jedno, univerzalno. On nije merljiv, niti je mera. Ne obuhvata sve, jer nije veći od sebe, nije obuhvaćen sobom, jer je manji od sebe. Ne upoređuje se, jer nije nešto i nešto drugo, već jedno iisto. Pošto je isto i jedno, on nema u sebi biće i biće; I kako nema biće i biće, nema deo i deo; i pošto nema deo i deo, nije složen. On je do te mere granica da nije granica; do te mere forma da nije forma; do te mere materija, da nije materija; do te mere duša, da nije duša; jer je on bez razlike sve to, i zato je jedno – svemir je jedan.[…]

(Đordano Bruno, O uzroku, principu i jednom, 111 -113/ Kultura, Beograd, 1959)

 

TOMAZO KAMPANELA – izvod iz dela (Grad sunca)


GRAD SUNCA ILI O IDEJI REPUBLIKE

   

 

 

 

 

 

 

 

     Hospitalac: Kazuj mi molim te, šta ti se sve dogodilo na toj plovidbi.

    Đenovljanin: Već sam ti pričao kako sam proputovao ceo svet i najzad stigao na Taprobanu, i kako sam bio primoran da se iskrcam i da se onde, bojeći se stanovnika, sklonim u šumu; kako sam se na kraju izvukao iz nje i našao se na jednoj velikoj ravnici odmah ispod ekvatora.

    Hospitalac: A šta se tamo desilo?

    Đenovljanin: Iznenada sam nabasao na veliku gomilu naoružanih ljudi i žena, od kojih su mnogi poznavali naš jezik, i oni me odmah odvedoše u Grad Sunca.

    Hospitalac: Reci mi, kako je taj grad uređen? Kako se njime upravlja?

    Đenovljanin: Na vrlo prostranoj ravnici uzdiže se ogromno brdo na kome je sagrađen veći deo grada, ali se mnogi njegovi delovi nalaze na širokom prostoru van podnožja tog brda, a ono je toliko veliko da prečnik grada iznosi više od dve milje, tako da obim iznosi sedam milja; ali kako je zemljište neravno, on zauzima više mesta no da je u ravnici. Grad se deli na sedam ogromnih pojaseva ili krugova koji nose imena sedam planeta, a iz jednog u drugi se dolazi preko četiri kaldrmisana puta i kroz četvora vrata koja su okrenuta na četiri strane sveta. I zaista je tako sagrađen da bi onaj ko osvoji prvi krug morao da uloži dvostruk napor da bi osvojio drugi, a još veći napor da bi osvojio treći, te bi morao sve dalje da udvostručava i snage i napore.

I stoga mora sedam puta dag a osvaja onaj koji želi da ga podjarmi. Ali ja mislim da se ni prvi pojas ne može osvojiti – tako je debeo, nasut zemljom, utvrđen bastionima, kulama, bombardama i rovovima. Ušao sam, dakle na Severnu kapiju (koja je okovana gvožđem i načinjena da se može dizati i spuštati i lako i dobro zatvarati, zahvaljujući veštoj izradi šipova koji se okreću u svojim ulubljenjima na hrastovim dovratcima) i ugledao ravnu površinu široku sedamdeset koraka između prvog i drugog bedema. Odatle se mogu videti ogromči dvorci, svi povezani sa bedemima drugoga pojasa tako da bih mogao reći da je sve jedna građevina. S polovine visine dvorca dižu se neprekidni lukovi oko čitavog kruga, na kojima se nalaze hodnici za šetnju, a koje odozdo drže divni debeli stubovi što opasuju arcade kao kod peristila ili manastirskih tremova. Dole se ulazi u te zgrade nalaze samo na unutrašnjem zidu, u njegovom ugnutim delu; u donje spratove se ulazi neposredno, a u gornje mermernim stepenicama koje vode u slične unutrašnje hodnike, a iz ovih u gornje odaje koje su lepe i imaju prozore i na utrgnutom i na izobličenom zidu. Stoga izbočeni zid, tj. spoljašnji, ima debljinu osam pedi, ugnuti tri a pregradni jednu ili jednu i po. Odatle se izbija na drugu ravan, užu od prve za skoro tri koraka, s koje se vidi prvi zid drugoga kruga, ukrašen sličnim hodnicima gore i dole, a s unutrašnje strane ide drugi zid koji opasuje dvorce s drugim balkonima i sličnim perstilima koje se odozdo naslanjaju na stubove; a gore, gde su vrata koja vode u gornje odaje, nalaze se izvanredne slike. I tako se odatle ide kroz slične krugove i dostruke zidove u kojima se nalaze dvorci spolja ukrašeni galerijama koje drže stubovi sve do završnog kruga, neprekidno preko ravni. Ali kad prođeš kroz vrata, koja su dvostruka, tj. na spoljašnjem i unutrašnjem zidu, penješ se stepenicama, ali su one tako načinjene da se penjanje skoro i ne oseća, jer se ide iskosice, a visina stepenika je zbog pada jedva primetna. Na vrhu brda nalazi se ravna prostranija terasa, nasred koje se diže hram sagrađen izvanrednom veštinom.

    Hospitalac: Nastavi samo, samo nastavi: govori, tako ti života!

    Đenovaljanin: Hramu daje lepotu savršeno okrugao oblik.

On nije opkoljen zidovima, a leži na debelim i srazmernim stubovima. Ogromna kupola, sagrađena izvanrednom veštinom, završava se u sredini, ili u zenitu, malom višom kupolom s otvorom nad samim oltarom. Taj jedinstveni oltar nalazi se u središtu hrama i opasan je stubovima. Hram zatvara prostor od tridesetpet koraka. Na kapitele stubova nastavljaju se spolja lukovi, koji se dižu na nekih osam koraka i koje drži drugi red stubova koji leže na širokom i čvrstom zidu visine tri koraka; između ovoga i prvoga reda stubova idu donje galerije popločane klupe, pa i među unutrašnjim stubovima što drže hram uma vrlo mnogo lepih pokretnih stolica. Na olataru se vidi samo jedan veliki globus, na kojem je naslikano celo nebo, i drugi globus, na kome je naslikana zemlja. Zatim se na svodu velike kupole vide naslikane sve nebeske zvezde od prve do šeste veličine, a pod svakom od njih izneti su u tri mala stiha ime i sile kojima utiču na zemaljske stvari. Tamo su i polovi, i veći i manji krugovi koji su u hramu prestravljeni upravno prema horizontu, ali ne u potpunosti, jer dole nema zida; ali se, izgleda, mogu završiti prema onim krugovima koji su prestavljeni na globusima oltara. Pod hrama blista dragocenim kamenjem. Sedam zlatnih kandila vise, goreći neugaslim plamenom, i nose imena sedam planeta. Malu kupolu nad hramom okružuju neke male i lepe ćelije, a iza otvorenog prolaza pod galerijama, ili nad lukovima između unutrašnjih i spoljašnjih stubova, nalaze se mnogo prostranih i lepih ćelija u kojima živi oko četrdeset devet sveštenika isposnika. Nad manjom kupolom uzdiže se neki veoma pokretljiv vetrokaz koji označava pravac vetrova kojih, po njihovom računu, ima trideset i šest. Oni znaju i kakvu godinu donose pojedini vetrovi i kakve promene i na kopnu i na moru, ali samo u pogledu svoga podneblja. Baš se tu pod vetrokazom čuva zlatnim slovima ispisana povelja.

     Hospitalac: Molim te, plemeniti čoveče, objasni mi celokupni način njihove uprave. Jedva čekam to da čujem.

     Đenovljanin: Vrhovni vladar među njima je sveštenik koji se njhovim jezikom zove Hoh (Sunce), a našim bi se reklo Metafizičar. On je glava svih, i u telesnom i u duhovnom pogledu, i u svim pitanjima i nesuglasicama donosi konačnu odluku.  Njemu pomažu tri savladara: Pon, Sin, i Mor ili, našim jezikom rečeno: Moć, Mudrost, i Ljubav. U delokrugu Moći je ono što se odnosi na rat i mir: vojna veština, vrhovna komanda u ratu; ali ipak nije iznad Hoha – Sunca. On lično upravlja vojnim činovnicima, vojnicima, vodi brigu o snabdevanju, utvrđivanju, opsađivanju, ratnim mašinama, radionicama i radnicima koji u njima rade. U delokrug Mudrosti spadaju slobodne veštine, zanati i sve nauke i odgovarajući činovnici i naučnici kao i škole za te nauke. Pod svojom vlašću ima onoliko činovnika koliko ima i nauka: postoji činovnik koji se zove Astrolog, a i Kozmograf, Aritmetičar, Geometar, Istoričar, Pesnik, Logičar, Retor, Gramatičar, Lekar, Fiziolog, Političar, Moralist; imaju samo jednu knjigu koja se zove Mudrost i u kojoj su sve nauke izložene ukratko i sa zadivljujućom lakoćom. Ova se knjiga čita pred narodom prema obredu pitagorejaca. Ovde su, po naređenju Mudrosti, ukrašeni svi unutrašnji i spoljašnji zidovi celoga grada, i donji i gornji, najizvrsnijim slikama i na njima su prikazane sve nauke u izvanrednoj skladnosti. Na spoljašnjim zidovima hrama i na zavesama koje se spuštaju kad sveštenik propoveda, da se ne bi njegov glas gubio među slušaocima, naslikane su zvezde, a kraj svake od njih su u tri mala stiha zabeleženi podaci o veličini, silama i kretanjima. Na unutrašnjem zidu prvoga kruga vide se nacrtane sve matematičke figure u mnogo većem broju nego što sui h pronašli Arhimed i Euklid. Njihove veličine su srazmerne sa zidovima i lepo označene, s kratkim objašnjenjem, samo u jednom malom stihu ispod svake od njih; tu su i definicije i teoreme, itd. Na spoljašnjoj izbočini zida nalazi se velika slika čitave zemlje, u celini; posle nje dolaze naročite karte pojedinih provincija, gde se u kratkim opisima u prozi saznaje za običaje i zakone, život, poreklo i snagu njihovi stanovnika; iznad alfabeta Grada Sunca vide se i alfabeti kojima se služe te provincije.

Na unutrašnjem zidu drugoga kruga, ili drugog niza zida, vide se naslikane sve vrste kamenja, drago i obično kamenje, i raznobojni materijali i metali, a pridodati su i njihovi pravi komadi s tumačenjem u dva stiha ispod svakog. Na spoljašnjoj strain zida prikazana su sva mora, reke, jezera i izvori na čitavom svetu; isto tako i vina, ulja i sve tečnosti kao i njihovo poreklo, odlike i svojstva; tu su i sudovi koji se čuvaju u dubinama zida, puni raznih tečnosti od sto do trista godina, kojima se leče razne bolesti. Takođe su protumačeni slikama i odgovarajućim stihovima i grad, sneg, grmljavina i ostale prirodne pojave. Oni (Solarci) vladaju isto tako veštinom da u sobama stvaraju svakojake atmosferske pojave, tj. Vetar, kišu, grmljavinu, dugu itd. Na unutrašnjoj strani zida trećega kruga naslikane su sve vrste drveća i biljaka, a neke od njih rastu u zemljanim sudovima na izbočinama iznad lukova spoljašnjeg zida, s objašnjenjima gde su prvi put pronađene, kakve su njihove sile i svojstva i u čemu potsećaju na nebeske stvari, na metale i delove čovečjeg tela i na šta liče u oblasti mora, kakva im je primena u medicine itd. Na spoljašnjoj strani prikazane su sve vrse rečnih, jezerskih i morskih riba, njihove navike i odlike, način razmnožavanja, života, gajenja, i kakva je od njih korist u svetu i kod nas, a i njihove sličnosti s nebeskim i zemaljskim stvarima koje su postale prirodno ili veštački; I bio sam prosto zapanjen kad sam video ribu episkopa, verigu, ribu pancir, esker, zvezdu, muški ud, koje potpuno odgovaraju po svome izgledu stvarima što postoje kod nas. Mogu se videti i morski ježevi, puževi, školjke itd. i sve što u morskom svetu vredi da se upozna prikazano je tu u divnim slikama i natpisima. Na unutrašnjoj strani četvrtoga kruga vide se naslikane sve vrste ptica i njihova svojstva, veličine, osobine, boje, način života itd. A među njima se nalazi najistinskiji feniks. Na spoljašnjoj strani zida imaš pred očima sve vrste gmizavaca: zmije, zmajeve, crve; i insekte kao što su muve, komarci, obadi, bube itd. Sa njihovim osobinama, odlikama, otrovnošću i upotrebom. A ima ih mnogo više nego što bismo mogli mi i zamisliti. Na unutrašnjoj strani zida petoga kruga nalazi se toliki broj savršenih zemaljskih životinja da se zaprepastiš. Mi ne poznajemo ni hiljaditi njhov deo; a kako ih je vrlo mnogo i ogromne su vličine, naslikane su i na spoljašnjoj strani kružnoga zida. Ah, koliko samo vrsta konja! Kako su sve to divne slike i kako je sve to pametno objašnjeno.

Na unutrašnjoj strani zida šestoga kruga prikazani su svi zanati sa svojim alatima i njihova upotreba kod različitih naroda, a raspoređeni su prema svom značaju i snabdeveni objašnjenjima. Tu su prikazani i njihovi pronalazači. Na spoljašnjoj strani, pak, naslikani su svi pronalazači nauka, naoružanja, i zakonodavci. Tako sam video Mojsija, Ozirisa, Jupitera, Merkura, Likurga, Pompilija, Pitagoru, Zamolksisa, Solona, Harondu, Foroneja i mnoge druge; imaju i sliku Muhameda koga oni mrze kao neverovatno glupog i ništavnog zakonodavca. Ali sam na najpočasnijem mestu spazio lik Isusa Hrista i dvanaest apostola koje oni smatraju najdostojnijima i veličaju ih kao nad ljude. Video sam Cezara, Aleksandra, Pira, Hanibala i druge junake koji su se proslavili u ratu i miru, naročito Rimljane, čije se slike nalaze na donjim galerijama, A kada sam sa zaprepašćenjem zapitao otkuda znaju našu istoriju, objasnili su mi da oni vladaju znanjem svih jezika i da se žudno i stalno šalju po celom svetu naročite ispitivače i poslanike radi upoznavanja običaja, snaga, načina upravljanja i istorije pojedinih naroda i svega što je kod njih lepo i ružno, da bi zatim o tome izvestili svoju državu, i u tome neopbično uživaju. Tamo sam saznao i to da su Kinezi pre nas pronašli bombarde i štamparstvo. Za sve te slike postoje učitelji, a deca se pre navršene desete godine, obično bez po muke i kao igrajući se upoznaju sa svima naukama prikazivanjem njihovog razvoja. Ljubav pre svega vodi brigu o rađanju, da se muškarci i žene spajaju tako kako bi se dobijalo što bolje potomstvo. I oni nam se potsmevaju što se tako mnogo brinemo o popravljanju rase kod pasa i kod konja, a zapostavljamo narod ljudski. U delokrug istog vladara spade i vaspitanje dece, medicina, prodavci lekova, setva, žetva i prikupljanje plodova, zemljoradnja, stočarstvo, trpeza i kuvanje i uopšte sve što se odnosi na hranu, odelo i polne odnose.

U njegovoj službi se nalaze mnogi učitelji i učiteljice koji su određeni da obavljaju sve te poslove. A Metafizičar vodi brigu o svemu tome pomoću pomenuta tri vladara i ništa se ne radi bez njegova znanja. Svi poslovi republike raspravljaju se među ovom četvoricom, a mišljenju Metafizičara pridružuju se jednodušno svi ostali.

(Tomazo Kampanela, Grad Sunca, 7-15, Kultura, Beograd, 1953)

TOMAS MOR – izvod iz dela (Utopija)


UTOPIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostrvo Utopija zahvata po svojoj sredini (tu je najšire) dve stotine hiljada koraka. Ova širina ostaje uglavnom nepromenjena duž celog ostrva, sve do krajeva gde se postepeno sužava. Krajevi ostrva, kao povučeni šestarom, svijaju se polukružno i ćelom ostrvu daju oblik polumeseca, čiji je opseg pet stotina hiljada a udaljenost rogova oko jedanaest hiljada koraka. Između njih leži ogroman zaliv, zatvoren sa svih strana i zaštićen od vetrova, i stoga je u njemu voda mirna kao u nekom jezeru. Gotovo ćela obala prima brodove, jer je ceo zaliv kao jedna ogromna luka. Ulaz u luku opasan je zbog mnogobrojnih plićaka i grebena. Otprilike na sredini uzdiže se jedna stena, koja nije opasna. Na njoj je podignuta kula, koju čuva posada. Ostale stene i grebeni ne vide se, pa su zato i opasni. Prolaze između njih poznaju jedino stanovnici ostrva, i nije lako nekom stranom brodu da uđe u zaliv, sem ako ga ne vodi neki Utopljanin. Čak i oni sami ne bi bili sigurni da im izvesni znaci s obale ne pokazuju pravi put. I dovoljno bi bilo da se samo ovi znaci pomere pa da se i najveća neprijateljska flota izloži propasti.     I sa spoljne strane ostrva pristaništa nisu retka, ali sva mesta za iskrcavanje tako su prirodno ili veštački utvrđena da bi šaka branilaca mogla da suzbije neobično mnogobrojnu vojsku. Postoji predanje da zemljište sadašnjeg ostrva nekad u davnini nije bilo sa svih strana okruženo morem, što donekle potvrđuje i sam oblik njegove površine. Osvajač Utop, po čijem se imenu ostrvo i nazvalo (pređašnji naziv glasi Abraksa), onaj isti koji je od sirove i divljačke gomile stvorio narod koji danas svojom kulturom i civilizacijom prevazilazi gotovo sve ostale, naredio je odmah po svom pobedonosnom iskrcavanju i zauzimanju tadašnjeg poluostrva da se preseče veza s kopnom. To je bio zemljouz od petnaest hiljada koraka. I tako je od poluostrva stvorio ostrvo okruženo morem. Pri izvođenju ovoga dela on je iskoristio ne samo sve urođenike, već im je, da ne bi smatrali rad poniženjem, pridružio i celokupnu svoju vojsku.

Razdelivši poslove na toliko veliki broj ljudi, delo je završio neverovatnom brzinom, čime je svoje susede, koji su se u početku samo rugali i podsmevali, ispunio divljenjem i strahopoštovanjem Ostrvo Utopija broji pedeset i četiri prostrana i veličanstvena grada u kojima su jezik, običaji, ustanove i zakoni potpuno istovetni, imaju sličan i položaj i spoljni izgled, ukoliko je to dozvoljavalo samo tlo. Najkraća razdaljina između dva grada iznosi dvadeset i četiri hiljade koraka, dok nijedan od njih nije toliko usamljen da se do njega iz najbližeg grada ne bi moglo stići za jedan dan hoda. Iz svakog grada po tri stara i iskusna građanina odlaze svake godine u Amaurot na većanje ο zajedničkim poslovima celog ostrva. Grad Amaurot je prvi i glavni grad, jer se nalazi u središtu ostrva i jer je kao takav najpogodniji za prikupljanje delegata sa raznih strana. Svaki pojedini grad ima svoje zemljište, koje je tako zgodno odmereno da gradski zemljišni atar sa svake strane iznosi najmanje dvanaest hiljada koraka, a onde gde je veća udaljenost od susednog grada, on je i veći. Nijedan grad ne želi da povećava svoj atar, pošto se stanovnici smatraju više obrađivačima no vlasnicima tog zemljišta. Na podesnim mestima po poljima nalaze se kuće snabdevene svim poljoprivrednim alatom. U njima stanuju građani koji se useljavaju na smenu.

Svaka seoska zadruga broji najmanje četrdeset što muških što ženskih članova, a uz to joj se dodeljuju i po dva roba. Na čelu zadruge stoje domaćin i domaćica, ozbiljna i iskusna lica, a svakih trideset zadruga ima svog filarha. Svake godine dvadeset članova iz svake zadruge vraćaju se u grad, pošto su proveli na selu po dve godine. Na njihovo mesto dolazi isto toliki broj iz grada, koje u seoske poslove upućuju stari članovi, koji su proveli na selu već godinu dana i koji su, prema tome, već bolje upućeni.

Naredne godine ovi isto tako poučavaju nove pridošlice. Na ovaj način se postižu da se odjednom u zadruzi ne nađu svi novi i u zemljoradnju neupućeni ljudi i da zbog njihove neupućenosti ne trpi žetveni prinos. Iako se ovo stalno smenjivanje poljoprivrednika vrši radi toga da ne bi niko bio prinuđen da duže vremena radi teške seoske poslove, ipak se daje dozvola mnogima koji osećaju prirodnu naklonost za seoske poslove da ostanu na selu i po više godina. Poljoprivrednici obrađuju zemlju, gaje stoku, seku drva i sve te proizvode dovoze u grad, suvim ili morem, kako im je zgodnije. Selo proizvodi strahovito mnogo pilića, i to na jedan čudan način. Na jajima ne leže kvočke, već mnoštvo jaja stavljaju na veštačku i ujednačenu toplotu i tako se pilići sami izlegu.

I čim iziđu iz ljuske, pilići idu za ljudima kao za kvočkama. Konja imaju veoma malo, i to samo onih ljutih i vatrenih koji služe jedino za vežbanje omladine u jahanju, jer im volovi služe za sve poslove oko oranja i vuče. Po njihovom mišljenju, volovi su istina sporiji od konja, ali su zato izdržljiviji i prema bolesti otporniji, a sem toga hrane se s manje truda i troška i, najzad, kad nisu više za rad, meso im valja za hranu. Žito upotrebljavaju jedino za spravljanje hleba. Piju vino od grožđa, jabuke ili kruške, a najčešće čistu vodu, često mešanu i s medom kao i kuvanim sokom od glikirize, slatkog drveta što ga imaju u izobilju, lako tačno znaju koliko životnih namirnica troši grad i njegova okolina, ipak oni I žita zaseju i stoke odgaje mnogo više no što zahtevaju te potrebe, s namerom da višak podele susednim gradovima. Sav potreban nameštaj i posuđe što se ne može dobiti na selu traži se od grada i dobij a se od gradskih vlasti bez ikakvih teškoća i bez ikakve trampe.                      U gradu se, naime, mnogi seljaci skupljaju svakog meseca radi praznika. Kada se približi vreme za žetvu, onda filarsi zadruga javljaju gradskim činovnicima koliko im pomoći treba poslati. U određeni dan stiže na selo velika masa žetelaca, pa ako se desi da dan bude sunčan, žito se požanje bezmalo za jedan dan.

Ο GRADOVIMA UTOPIJE: A POSEBNO Ο GRADU AMAUROTU

Ko bi upoznao jedan grad upoznao bi i sve ostale, jer su svi isti, ukoliko to priroda mesta dozvoljava. Opisaću vam stoga jedan od njih, nije važno koji. Ali zar nije najbolje da izaberem grad Amaurof koji to najviše zaslužuje, jer su svi ostali gradovi njemu ukazali čast da bude sedište senata, a sem toga ovaj grad najviše i poznajem, jer sam u njemu živeo neprekidno punih pet godina. Grad Amaurot pruža se na blagoj padini jednog brda. Oblikom je gotovo četvorougaonik. Svojom širinom počinje nešto ispod vrha brda i prostire se na dve hiljade koraka do reke Anidra, a svojom dužinom uz obalu ove reke nešto je veći. Reka Anider izvire na osamdeset milja iznad Amaurota. Na početku je mala, ali se u svome toku povećava pritokama, među kojima su i dve srednje veličine, te na ulazu u grad meri pet stotina koraka u širinu.

Uskoro postaje još šira i pretekavši još šezdeset milja uliva se u more. Na celom prostoru između grada i mora, a nekoliko milja i uzvodno od grada, plima koja traje punih šest časova, a zatim oseka, menjaju brzinu reke. U vreme morske plime slana voda puni na dužini od trideset milja ćelo korito reke Anider, potiskujući uzvodno slatku vodu, koju čak i nešto dalje začinjava solju. Kad nastupi oseka, reka postepeno gubi slanoću, postaje čista, i tako protiče kroz grad, a docnije čista i slatkovodna stiže gotovo i do samog ušća. Grad je vezan za suprotnu obalu reke mostom’, koji nije načinjen od običnih dasaka i drvenih stubova, već je sazidan na divnim kamenim lukovima. Podignut je na onom mestu obale koje je najviše udaljeno od mora i na taj način brodovi mogu prolaziti bez prepreke ćelom dužinom grada. Pored ove reke, grad ima i jedan mali potok čija je voda veoma prijatna i zdrava. Izvire iz istog brda na čijim je padinama smešten Amaurot, protiče sredinom grada i uliva se u Anider. Izvor ovog potoka, pošto je nedaleko od grada, Amaurotanci su okružili utvrđenjima koja se vezuju za zidine što opasuju grad. I tako, u slučaju neprijateljskog napada, potok ne može biti prekinut, odvraćen ili zatrovan. Od izvora polaze glinene cevi i razvode vodu po svim delovima grada, koji svi leže niže. Kad zemljište ne dozvoljava ovakvo snabdevanje vodom, ljudi piju kišnicu prikupljenu u prostranim cisternama. Grad je opasan visokim i debelim bedemom, sa mnogo tvrđava i kula. Gradski bedem sa tri strane okružuje šanac koji nema vode, ali je zato dubok, širok i pun prepreka od trnja. Sa četvrte strane grad, umesto šanca, štiti reka. Ulice su povučene tako da olakšavaju saobraćaj i štite od vetra. Kuće su savršeno čiste i nanizane su s obe strane ulice, tako da im lica gledaju jedno u drugo. Između njih ulica je široka trideset stopa. Iza ovih kuća nalazi se bašta, široka onoliko koliko je duga ulica i zatvorena sa svih strana uličnim zgradama. Svaka kuća ima vrata sa ulice i izlaz u baštu. Vrata su dvokrilna, otvaraju se prostim pritiskom ruke i sama se od sebe zatvaraju, tako da može svako da uđe. I tako, dakle,ne postoji privatna svojina ni u jednoj stvari, jer se kod njih čak i kuće menjaju svake desete godine izvlačenjem kocke.

Građani mnogo polažu na svoju baštu. U njoj gaje lozu, voće, povrće i cveće, i to sa toliko ukusa i brižljivog rada da nikad nisam video ni boljeg roda ni lepšeg izgleda. Njihov radni elan na ovom poslu ne podržava samo privlačnost samog rada, nego ga zagrejava i uzajamno takmičenje pojedinih uličnih blokova, ko će bolje obraditi svoju baštu. I doista, teško je u celom gradu naći ma šta drugo što bi građanima više koristilo ili im priređivalo više zadovoljstva, pa stoga izgleda daje osnivač grada najviše od svega vodio brigu baš ο ovim baštama. Priča se, naime, da je plan ovog grada pri njegovom osnivanju obeležio sam Utop, a svojim naslednicima ostavio brigu da ga dalje proširuju I ulepšavaju, postoje uvideo da jedan ljudski vek nije dovoljan za sve te poslove. Njihovi anali obuhvataju hiljadu sedam stotina i šezdeset godina istorije, koja počinje od samog osvajanja ostrva. Pažljivo prepisane, oni ih brižljivo čuvaju. Slično predanju, i u ovim analima stoji zabeleženo da su gradske kuće u prvo vreme bile niske prizemnice i kolibe, sklopljene na brzinu od bilo kakvog drveta i oblepljene blatom. Strmi i visoki krovovi bili su pokriveni slamom. A danas, svaka je kuća trospratna. Spoljni su zidovi građeni od granita ili tvrdog kamena ili od pečene cigle, sa naročito nabacanim malterom. Krovovi su ravni i pokriveni su nekim biljnim proizvodom, koji je jeftin, ali je zbog svog sastava nezapaljiv i otporniji za nepogodu od olova. Od vetrova ih čuvaju prozori od stakla,“ koje se kod njih jako mnogo upotrebljava, a ponekad i prozori od finog platna, natopljenog providnim uljem ili smolom, čime postižu dvostruku korist, jer ovo platno propušta više svetla i bolje štiti od vetra.

Ο MAGISTRATIMA

Svaka grupa od trideset porodica bira sebi svake godine starešinu, koji se na staroutopljanskom jeziku zove sifogrant, a na novoutopljanskom filarh. Na čelu deset sifogranata i njihovih porodica stoji, kako se ranije nazivao, tranibor, a sada se zove protofilahr. Najzad, svi sifogranti, kojih ima dve stotine, pošto prethodno polože zakletvu da će izabrati onoga koga smatraju najboljim, tajnim glasanjem biraju za vladara jednog od četvorice kandidata koje je predložio narod. Svaka, naime, četvrtina grada bira i senatu preporučuje po jednog kandidata. Vladarska vlast traje doživotno, izuzev slučaja kad je vladar osumnjičen da teži tiraniji. Tranibore biraju svake godine, ali ih bez razloga ne menjaju. Svi ostali magistrati obnavljaju se svake godine. Tranibori svakog trećeg dana, a kad se ukaže potreba i češće, odlaze na sednice sa vladarem, raspravljaju ο državnim poslovima i neposredno rešavaju privatne nesporazume, ukoliko se ovi pojave, stoje vrlo retko. Sednicama senata prisustvuju uvek po dva sifogranta, ali svaki put drugi. Važi kao zakon da nijedna odluka koja se tiče državnih poslova ne može biti doneta ako se ο njoj u senatu nije raspravljalo tri dana pre no što je izglasana. Svako raspravljanje državnih poslova izvan senata ili narodnih skupština kažnjava se smrću. Ovo su, kaže, uveli radi toga da vladar ne bi sporazumno s traniborima mogao lako da nametne tiraniju i tako izmeni državni poredak. I zato se svako pitanje, koje se smatra važnim, šalje pred skupštinu sifogranata.

Upoznavši prethodno sa ovim pitanjem svoje porodice, sifogranti ο njemu posle sami raspravljaju i svoje mišljenje dostavljaju senatu. Ponekad se izvesno pitanje iznosi na diskusiju svih stanovnika ostrva. U senatu, sem toga, vlada običaj da se ni ο jednom predlogu ne raspravlja onog dana kada je prvi put pokrenut, već se diskusija odlaže za iduću sednicu. Na taj način niko ne dolazi u opasnost da najpre lakomisleno bubne što mu prvo padne na pamet, pa da posle više misli kako će to svoje mišljenje odbraniti, nego kako će nešto naći što je od stvarne koristi po državu, da više voli da država propadne nego da on izgubi nešto od svog ugleda, i to sve zbog nekog glupog i naopakog stida. Svestan, naime, da mu pre dolikuje da govori promišljeno no brzo, on se posle neke svoje ,brzoplete reci trudi da dokaže daje ona bila dobro promišljena.

O VERAMA U UTOPIJI

      Postoje razne veroispovesti ne samo po pojedinim krajevima ostrva već i u svakom gradu. Jedni obožavaju Sunce, drugi Mesec, neki ovu, a neki onu planetu. Ima ih opet koji obožavaju po nekog čoveka koji se nekad istakao svojim životom ili proslavio svojim junaštvom, i to ne samo kao Boga već i kao vrhovno božanstvo. Ali kudikamo najveći deo pametnog sveta odbacuje sva ova verovanja i priznaje samo jedno, nedokučivo, neobjašnjivo, večno i beskrajno božanstvo, koje na jedan čoveku neshvatljiv način ispunjava ceo ovaj svet, i to ne svojom veličinom već svojom svemoći. Ovo božanstvo nazivaju ocem.

Njemu jedinom pripisuju postanak, rast, razvitak, promene i kraj svih stvari i samo njemu odaju božanske počasti. Čak i oni ostali koji veruju u razne bogove sa ovima se slažu u tome jer i oni veruju da postoji jedan vrhovni Bog, koji je tvorac i upravljač sveta. Ovo božanstvo Utopljani zajednički na svom jeziku zovu Mitrom „,ali se međusobno ne slažu u tome što je Mitra za jedne ovo, a za druge ono. Međutim, ma koliko pojedinci različito shvatali ovo božanstvo, ipak su svi saglasni u tome da ono ima onu istu prirodu čijoj volji i veličanstvu i svi ostali narodi saglasno pripisuju vrhovnu vlast nad svim što postoji. Utopljani, međutim, malo-pomalo napuštaju ovu raznovrsnost verovanja i sve više se približavaju onoj jedinstvenoj veri koja sve ostale, kako izgleda, natkriljuje svojom razumnošću.

I nema sumnje da bi sva ostala verovanja već davno iščezla da nepredviđeni slučajevi nisu usporavali njihovo nestajanje. Kad se, naime, neki pojedinac sprema da napusti svoju veru, pa mu se u međuvremenu dogodi kakva nesreća, onda on to u svom sujevernom strahu ne tumači kao slučajan događaj, već kao srdžbu onog božanstva koje mu se sveti za njegovu bezbožnu nameru. Ali čim su od nas saznali za Hristovo ime, njegovu nauku, život i čuda, kao i zadivljujuću postojanost tolikih mučenika čija je dobrovoljno prolivena krv privukla hrišćanskoj veri toliko naroda iz najudaljenijih krajeva, ne možeš zamisliti kako su i oni spremno prihvatili ovo učenje, bilo tajnom božjom milošću bilo što im se Hristovo učenje učinilo veoma blisko onoj jeresi koja je kod njih bila najraširenija. Ja, opet, mislim daje od velikog uticaja bilo i to što su oni čuli da je Hristos voleo zajednički život, sličan onome koji vlada kod njih, i da se takav život još uvek vodi u najčistijim hrišćanskim zajednicama.

Ali bez obzira staje najviše doprinelo, mnogi od njih pristupiše našoj veri i primiše sveto krštenje. Ali od nas četvorice što ostadosmo u životu posle smrti dvojice drugova nijedan, nažalost, nije bio sveštenik, pa stoga Utopljanima, iako su primili neke svete tajne, ipak još uvek nedostaju one koje kod nas podeljuju samo sveštenici. Pa ipak, oni ove tajne sasvim razumeju i prosto izgaraju od želje da ih prime. Staviše, oni u svom krugu živo raspravljaju da li bi sami mogli izabrati jednog između sebe koji će vršiti obrede sveštenika, ne čekajući da im ga pošalje poglavar hrišćanske crkve. Stvarno je izgledalo da će takvom izboru i pristupiti, ali za moga boravka tamo još nisu bili nikoga izabrali. U Utopiji čak ni oni koji sami odbacuju hrišćansko učenje ipak nikoga ne odvraćaju od ove vere niti proganjaju one koji su se pokrstili. Jedini takav slučaj desio se baš u mome prisustvu kada je zatvoren jedan iz naše sredine. Nedavno pokršten, taj čovek stao je da javno propoveda Hristovu veru sa više žara no mudrosti, iako smo mu mi savetovali baš obratno. On se toliko zagrejao da je počeo ne samo našu veru da uznosi iznad ostalih, već sve druge i da osuđuje, nazivajući ih poganskim, a njihove pristalice nečastivim bezbožnicima koje treba kazniti večnim ognjem. Postoje tako dugo propovedao, bi lišen slobode, sudski optužen i osuđen na progonstvo, ne što je vređao veru, već što je u narodu stvarao nered. Jedan od najstarijih njihovih zakona propisuje da niko ne srne biti uznemiren zbog svog verskog ubeđenja. Utop je, naime, dobro znao da su se stanovnici pre njegovog dolaska stalno međusobno gložili zbog verskih razmirica i uvideo je daje baš to što su pojedine sekte bile nesložne u pogledu zajedničkog interesa I što se stoga svaka pojedinačno borila za zemlju, njemu I pružilo mogućnost da ih pokori sve. Stoga je on, neposredno posle pobede i još pri samom osnivanju svoje države, doneo zakon da svako može ispovedati veru koju hoće, da može i druge u svoju veru prevoditi, ali se pri tome mora truditi da svoju veru propoveda blago i umereno i da razlozima ubeđuje, a ne da tuđe vere oštrim pogrdama unizuje. Šireći svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove odvraća, da tuđe versko ubeđenje vređa, niti da se služi ikakvom primenom sile. Ko pokaže netrpeljivost u verskim raspravama, kažnjava se progonstvom ili ropstvom.

Utop je ovim merama težio da održi mir, jer je iz iskustva znao kako ga stalne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemogućuju. Ali ne samo to. On je takođe smatrao da njegova zakonska odredba ide u korist ljudskog verovanja uopšte pa stoga, čini se, nije smeo da olako zauzme ikakav određen stav, jer je bio nesiguran da li možda sam Bog ne zahteva raznovrsnost ljudskog obožavanja i zato nadahnjuje jednoga ovim, drugoga onim verskim ubeđenjem. U svakom slučaju, Utop je smatrao besmislenom drskošću upotrebljavati nasilje i pretnju u cilju da i druge prisiliš da prihvate kao istinu ono isto što ti držiš da je istina. A ako, opet, postoji samo jedna istinska i prava vera, a sve ostale su lažne, onda je opet Utop dobro uradio, jer ako između pojedinih vera postoji razuman i umeren odnos, onda će prava vera jednog dana potisnuti sve ostale i izdići se iznad njih, jer će ih nadvladati snagom svoje istine. Ako se, naprotiv, vere međusobno bore oružjem i ako između njih vlada stalan nemir, onda će u toj borbi pobediti najžilaviji, a to su istovremeno i najgori ljudi, i oni će najbolju i najsvetiju veru zagušiti svojim besmislenim sujeverjem kao što trnje I korov ugušuju useve. Iz svih ovih razloga Utop je celo pitanje vere ostavio otvoreno i dao je slobodu da svako veruje u šta hoće.

(Tomas Mor, Utopija, 92 – 102/171/173, Utopija, Beograd, 2002)

NIKOLO MAKIJAVELI – izvod iz dela (Vladalac)


 NIKOLO MAKIJAVELI – Vladalac

 

 

 

 

 

 

 

 

 

O svirepostima i blagosti, da li je bolje da vladara vole ili da ga se plaše

Prelazeći sada na ostale, ranije pomenute odlike, napominjem da svaki vladalac treba da ostavi utisak blagog, a ne svirepog čoveka, ali se blagošću mora služiti smišljeno Cezara Bordžiju su smatrali svirepim vladarem, a kao takav, uspeo je da uredi, ujedini, umiri i unese poverenje u Romanju. Kad bolje razmislimo, dolazimo do zaključka da je čak bio mnogo blaži od firentinskog naroda koji je, da se ne bi pokazao svirepim, dopustio razaranje Pistoje. Vladalac, koji želi da njegovi podanici, dok im je on na čelu budu jedinstveni i pokorni, ne treba da se osvrće na prigovore da je svirep, jer, ako izrekne mali broj kazni, biće humaniji od onih vladara koji, iz preterane popustljivosti, dozvoljavaju nerede u kojima dolazi do krvoprolića i pljačke. To pogađa ćelu zemlju, dok kazne izvršene po naređenju vladaoca pogađaju samo pojedinca. Jedino se novi vladalac mora pomiriti s tim da će ga smatrati svirepim, jer u svim novim državama, opasnosti vrebaju na svakom koraku. Zato Vergilije, opravdavajući nehumanost jednog novog kraljevstva, na usta Didone veli: Res dura et regni novitas me talia cogunt Moliri et late fines custode tueri. “Nužda me nagoni na to i kraljevstva mojega mladost.Te stražarima dajem daleke čuvati međe”.

Osim toga, ne srne da bude lakoveran i nagao, ne srne da se plaši svoje senke, mora biti odmeren, obazriv i čovečan. Njegovo poverenje ne srne preći u nesmotrenost, a neverica u netrpeljivost. Sada se nameće pitanje: da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje i obrnuto? Odgovor je da bi najbolje bilo i jednoi drugo, ali pošto je teško te osobine sjediniti, to se treba odreći jednog ili drugog, sigurnije je da te se plaše nego da te vole. Jer se može reći da su ljudi uglavnom nezahvalni, nepostojani, pritvorni, beže od opasnosti i da su lakomi na dobit. Dok im činiš dobro, dušom i telom su tvoji. Skočili bi za tebe u vatru i u vodu, dali bi ti imanje, ginuli za tebe, žrtvovali decu, kako sam ranije rekao, kada ti nije potrebno, a kad se nađeš u opasnosti, okrenu ti leđa. A vladalac koji je verovao njihovim obećanjima, a sam se nije obezbedio, propada, jer prijateljstva koja se kupuju novcem, a ne veličinom i plemenitošću duha, stiču se, ali se ne osvajaju i, kad su nam potrebna, ne možemo na njih računati. Ljudi su manje skloni da uvrede onoga kome je stalo da bude voljen nego onoga koji želi da ga se boje, ljubav je veza koju ljudi, po prirodi zli, kidaju čim izvuku ličnu korist, dok strah pothranuje misao na kaznu koja ih neprestano progoni. Vladalac mora da zauzme takav stav da ga podanici iz straha bar ne mrze, ako već ne mogu da ga vole. Svojim stavom ulivati strah, a pri tom ne biti omrznut, dešava se uvek kad vladalac ne dira imovinu i žene svojih sugrađana i podanika. Pa i kad je prinuđen da nekome od njih skine glavu, to treba da učini samo kad ima dovoljno opravdanja i kad je uzrok očevidan.

Ali nikako ne srne da dira u imanje osuđenih, jer ljudi brže zaboravljaju smrt oca, nego gubitak očevine. Uosalom, razloge za prisvajanje tuđe imovine nije teško naći, a kad se počne živeti od otimačine, uvek se nađe razloga da se ta dobra prigrabe. Naprotiv, razloga za skidanje glave je manje i teže se mogu naći. Međutim, kada je vladalac i vojskovođa pa predvodi moćnu vojsku, ne treba da ga brine što ga smatraju svirepim, jer da to nije, njegova vojska ne bi bila jedinstvena ni spremna ni za kakav poduhvat. U neobične Hanibalove podvige ubraja se i to da nije dozvolio, iako je u tuđinu vodio veliku vojsku, sastavljenu od bezbroj ljudskih rasa, da u njoj ikada dođe do razdora ni među vojnicima, ni između njega i njih. To je mogao postići samo njemu svojstvenom, krajnjom svirepošću koja je bila sjedinjena sa mnogim vrlinama, pobuđivao je poštovanje i strahopoštovanje svojih vojnika. Da nije bio svirep, sve njegove vrline ne bi bile dovoljne da postigne značajne uspehe. Pisci neprečišćenih stavova, s jedne strane se dive šta je postigao, dok drugi napadaju sredstva kojima je to postigao.

Da mu sve osobine, osim svireposti, u poduhvatu ne bi bile od pomoći, najbolji je dokaz ono što se desilo Scipionu, vojskovođi svih vremena, kakvog nije bilo ne samo u to vreme, nego od pamtiveka. čija se vojska pobunila u Italiji samo zato što je bio popustljiv pa je vojnicima dao više slobode nego što je dozvoljavala vojna disciplina. Zbog toga je Fabijus Maksimus napao Scipiona u senatu i pred svima ga nazvao vojskovođom koji kvari rimsku vojsku. Kada je jedan Scipionov legat upropastio Lokrance, Scipion ga uopšte nije kaznio niti je njih osvetio, i to samo zbog svoje izuzetne blagorodnosti, tako je jedan senator, želeći da ga opravda pred Senatom, rekao da mnogi ljudi znaju bolje da se sami čuvaju grešaka, nego da tuđe greške ispravljaju. Nema sumnje da bi, vremenom, da se i dalje ovako ponašao, Scipionu, kao generalu, pao ugled i slava.        Ali kako je delovao pod okriljem senata, ta njegova vrlina, nije se javno ispoljila, pa mu je čak donela slavu. Na osnovu toga zaključujem, vraćajući se na pitanje je li bolje biti voljen ili ulivati strah? Mudri vladalac, pošto ljudi vole sebe, a boje se vladaoca, mora se osloniti na ono što je njegovo, a ne na ono što je tuđe pa mu preostaje samo da se trudi, kako sam rekao, da ne bude omrznut.[…]

Kako vladaoci treba da drže reč

Opšte je poznato da je za svaku pohvalu vladalac od reči, koji živi pošteno, ne služi se lukavstvom. No iz iskustva znamo da su u današnje vreme veika dela učinili vladaoci koji nisu vodili mnogo računa o datoj reči, koji su vešto znali da obmanjuju ljude i koji su, najzad, pobeđivali one koji su se pouzdavali u njihovu časnost. Treba, dakle, da znate da postoje dva načina borbe: zakonima i silom. Prvi je svojstven čoveku, drugi životinjama, a kako često prvi nije dovoljan, treba pribeći drugom. Prema tome, vladalac treba da ume da se ponaša kao životinja i kao čovek. Stari pisci su ovome uvijeno učili vladaoce kad su pisali kako su Ahilej i mnogi drugi vladaoci bili povereni kentauru Hironu, koji je trebalo da ih odgaji na njemu svojstven način. Treba reći da vladaoci, pošto im je učitelj bio poluživotinja i polučovek, moraju da budu i jedno i drugo, zato što jedno bez drugog nije trajno. Pošto, dakle, vladalac treba dobro da podražava životinju, mora znati da se uvuče u kožu i lisice i lava, Treba, dakle, biti lisica i prepoznavati zamke i lav pa plašiti vukove. Onaj ko ume samo da bude lav, neće uspeti. Stoga mudar vladalac ne treba da bude od reči kad mu to ne ide u račun i kad se promene okolnosti u kojima je dao reč. I da su svi ljudi anđeli, ovo pravilo ne bi bilo dobro, a pošto su rđavi, nisu revnosni da ispune obećanje, ne moraš ni ti biti od reči, a uvek ćeš naći opravdanje što si prekršio veru. Mogao bih navesti mnogo primera iz savreenog života i pokazati koliko je mirovnih ugovora i obećanja pogaženo zato što su vladaoci bili verolomni, a ko je bolje umeo da podražava lisicu, imao je više uspeha. Ali treba umeti igrati svoju ulogu, pa biti pritvoran i dvoličan, a ljudi su bezazleni i navikli su da se okreću potrebama i pokoravaju okolnostima, pa će varalica uvek naći onoga koji će dozvoliti da bude prevaren. Od primera iz savremenog života neću preći preko ovog: Aleksandar VI je neprestano obmanjivao ljude. Samo mu se to vrzmalo u glavi i uvek je nalazio nekoga koga je mogao prevariti. Niko na svetu bolje od njega nije umeo da daje tako čvrsta obećanja, ni da prihvati nešto što nikad neće održati, pa ipak lukavstvo mu je uvek uspevalo, jer je dobro poznavao svet u kome je živio.   Jedan vladalac, dakle, ne mora da bude obdaren svim vrlinama koje sam naveo, ali mora da se pretvara da je njima obdaren. Dodao bih, da je opasno ako je vladalac vrlinama obdaren i ako se njima služi, ali je uvek korisno da se pretvara da ga one krase. On treba da ostavlja utisak da je blag, pouzdan, čovečan, pobožan i častan i da takav bude. Ali treba i da ume da vlada sobom kako bi po potrebi mogao i umeo da se ponaša sasvim drukčije. Treba shvatiti da jedan vladalac, a posebno novi vladalac, ne može da ispoljava sve ono zbog čega se ljudi smatraju dobrima, jer kad iskrsne potreba da mora sačuvati državu, treba da preduzima korake koji idu protiv načela pouzdanosti, čovečnosti i vere. Treba, dakle, da je sposoban da se okreće kako vetar duva i da se upravlja prema okolnostima i, kako sam ranije rekao, da se ne odvaja od dobra samo ako može, ali da pribegne zlu, ako je potrebno. Vladalac, dakle, mora da pazi da nikad ne prevali preko jezika ništa što ne bi bilo u duhu ranije pomenutih pet vrlina, tako da se čini kad ga sluša, da je on sušta blagost, sušta pouzdanost, sušta čestitost, sušta privrženost veri. Najvažnije je, međutim, da se pretvara da poseduje ovu poslednju osobinu. Ljudi uglavnom više ocenjuju očima nego rukama, odnosno čulom dodira: svako može da vidi, a malo ih je koji umeju da dodirnu suštinu. Svako vidi spoljnju stranu tvoje ličnosti, što je privid, malo ih je koji znaju ono što jesi, a manjina se ne usuđuje da se suprotstavi mišljenju većine, javnom mnenju, koje je zaštićeno državom. A kad se ocenjuju postupci ljudi, naročito vladalaca, protiv kojih se ne može voditi sudska istraga, gleda se samo na krajnji ishod. Neka se vladalac, dakle, trudi samo da pobeđuje i sačuva državu, sredstva kojima će se služiti uvek će se smatrati časnima i biće hvaljena, jer se svetina zadobija spoljašnjošću i uspešnim ishodom poduhvata, a u svetu postoji samo gomila, dok manjina izlazi iz senke samo kada je većini potrebno da se na nekoga osloni. Jedan od savremenih vladalaca, koga nije poželjno imenovati, isključivi je zagovornik mira i date reči, a, u stvari, je veliki protivnik jednoga i drugoga, da ih se pridržavao, davno bi izgubio i ugled i državu.[…]

(Nikolo Makijaveli, Vladalac, 153/161/197/, Familet, Beograd, 2002)

MIŠEL DE MONTENJ – izvod iz dela (Ogledi o vaspitanju)


 OGLEDI O VASPITANJU

 

 

 

 

 

 

OGLEDI O VASPITANJU

Kada je riječ o jednom djetetu iz plemićke kuće  koje teži obrazovanju, ne radi dobiti (jer jedan tako nizak cilj nije dostojan milosti i blagonaklonosti muza, a zatim on zavisi od drugih), ni toliko radi neke spoljne koliko radi svoje sopstvene koristi, i u cilju da bi se obogatio i ukrasio njegov duh, u želji da od njega stvori više inteligentnog nego učenog čovjeka, htio bih isto tako da se vodi računa o izboru takvog vaspitača koji bi imao dobru i pametnu glavu više nego punu i nabijenu, i da se traži oboje, ali više karakter i inteligencija nego učenost; i da on, vršeći svoju dužnost, postupa sa vaspitanikom na nov način. Nama se neprestano trubi u uši, kao kad neko sipa u kakav lijevak, i naša je samo dužnost da reprodukujemo ono što su nam rekli.

Ja bih htio da vaspitač tu manu našu ispravi i da, od samog početka, prema sposobnostima uma koji su mu povjerili, počne da njegovu snagu ogledava, dajući mu da sam stvari okuša, izabere i razabere: pokazujući mu sam ponekad put, puštajući ga ponekad da ga on sam pronađe. Neću da on sam pronalazi i govori, hoću i da čuje svog učenika kako govori. Sokrat, i potom Arkesilaj  tražili su od svojih učenika da prvo oni govore, a zatim su oni sami sa njima razgovorali. Obest plerumgue iis qui discere volunt auctoritas eorum qui docent.  (Autoritet učitelja često škodi onima koji hoće da nauče; Cicerenon, De natura deorum, I, V.) Dobro je da ga vaspitač pusti da kaska pred njim, kako bi se ocijenio njegov hod, kao i to do kog stepena treba da se spusti da bi se prilagodio njegovim snagama.

Usljed pomanjkanja toga pravog srazmjera, mi sve pokvarimo: znati njega podesiti, i održati s mjerom, jeste jedna od najtežih stvari za koje znam; umjeti pak spustiti se do djetinjih posupaka i rukovoditi njima – predstavlja stvar velikog i vrlo snažnog duha. Ja idem sigurnijim i odlučnijim korakom uzbrdo nego nizbrdo. Oni koji su se, kako nam to pokazuje i sama praksa, poduhvataju da u isti mah i jednakim mjerilom predaju većem broju mladih umova, toliko različitih po svojoj mjeri i obliku, nailaze – što nije nikakvo čudo – u čitavoj jednoj gomili djece jedva na dvoje troje koja iz svog vaspitanja izvlače neku istinsku korist. Neka vaspitač ne traži od svoga vaspitanika samo to da da računa o riječima svoje lekcije, nego i o njenom smislu i suštini, neka mu, kao dokaz o koristi koju bude izvukao, posluži ne njegovo pamćenje, nego njegov život. Neka ga natjera da ono što bude naučio odmah i razmotri u sto raznih vidova  i prilagodi tolikom istom broju predmeta, da vidi da li je to dobro shvatio i usvojio, sudeći o njegovom napredovanju na osnovu Platonovih pedagoških metoda. Povratiti hranu onakvu kakvu smo progutali, dokaz je rđavog varenja i probave. Stomak nije obavio svoj posao ako nije izmijenio izgled i oblik onoga što mu je dato da prokuva.[…]

Neka vaspitač udesi tako da sve što se daje učeniku prođe kroz rešeto, i da mu ne uđe ništa u glavu prostim autoritetom i na tuđu vjeru; neka Aristotelovi principi ne znače za njega ništa više nego principi stoičara i epikurejaca. Neka se iznesu pred njega sva ta raznolika mišljenja: on će izabrati neko od njih, inače će ostati u sumnji. Samo su lude sigurne i ne sumnjaju. Jer sumnja mi nije manja ugodna od znanja. (Dante, Pakao, XI, 93.) Jer, ako prihvati Ksenofonovo i Platonovo mišljenje na osnovu svog vlastitog rasuđivanja, neće to biti više njihova mišljenja, već njegova. Onaj ko ide za drugim, ne ide ni za čim. On ne nalazi ništa i čak ne traži ništa. Non sumus sub rege; sibi quisque se vindicet. (Ne živimo pod kraljem; neka svako raspolaže sam sobom. Seneka, Ad Lucilium…, XXXIII.)

Neka zna šta zna, u najmanju ruku. Treba da se on prožme njihovim stremljenjima, a ne da nauči njihova pravila. I neka hrabro zaboravi, ako hoće, odakle ih je uzeo, ali neka umije da ih usvoji. Istina i razlog su svačija svojina, i ne pripadaju nimalo više onome koji ih je prvi rekao nego onome koji ih je rekao poslije njega. To nije nimalo više po Platonu nego po mome sopstvenom mišljenju, budući da on i ja to shvatamo i vidimo na isti način. Pčele pomalo pljačkaju cvijeće ovdje ondje, ali one, zatim, od toga prave svoj sopstveni med; nije to više majčina dušica ili majoran: na isti način će učenik stvari pozajmljene od drugih preinačiti i stopiti sa svojima, da bi od toga izgradio potpuno svoje djelo, to će reći svoje suđenje. Njegovo vaspitanje, njegov rad i učenje ne idu za nekim drugim ciljem do da ga formiraju. Neka on prećuti sve što mu je bilo od pomoći, i pokaže samo ono što je od toga učinio. Pljačkaši, zajmoprimaoci razmeću se svojim građevinama, kupljenim stvarima, ne onim što izvuku od drugoga. Vi ne vidite nagrade i poklone koje sudija prima, već srodstva i počasti koje je pribavio svojoj djeci. Niko javno ne iznosti svoj primitak: svako iznosi svoj dobitak. Dobitak koji nam donosi učenje sastoji se u tome što smo postali bolji i pametniji. Inteligencija, govorio je Epikarm,  vidi i čuje, inteligencija izvlači korist iz svega, raspoređuje sve, djela, upravlja i vlada: sve druge stvari su slijepe, gluhe i bez duha. Izvjesno, mi je činimo servilnom i plašljivom, pošto joj ne puštamo slobodu da čini nešto sama od sebe. Ko je ikad zapitao svoga učenika šta misli o retorici i o gramatici, i o kakvoj Ciceronovoj misli? Nego nam ih utisnu u pamćenje neočerupane, kao kakva proročanstva u kojima slova i slogovi predstavljaju suštinu stvari. Znati napamet ne znači znati, to znači sačuvati ono što je pamćenju dato na čuvanje.[…]

Stoga, druženje sa ljudima je za to neobično podesno, kao i posjećivanje stranih zemalja, ne zato da bismo iz njih donijeli sa sobom samo, poput naših francuskih plemića,  podatke o tome koliko koraka ima Santa Rotonda, ili koliko su raskošne gaćice Sinjore Livije , ili, kao drugi, koliko je Neronovo lice, sa neke stare tamošnje ruševine, duže ili šire od lica neke slične medalje, nego da iz njih donesemo poglavito dobar ukus tih naroda i njihov način života i ponašanja, i da izglačamo i izoštrimo svoj mozak o njihov. Ja bih želeo da se sa djetetom počnu izvoditi putovanja od njegovog ranog djetinjstva, i to prvo, da bi jednim hicem ubili dva zeca,  u zemlje susjednih naroda, čiji se jezik ponajviše razlikuje od našega, i kome se, ako ne počnete formiranje rano, jezik ne može prilagoditi.[…]

Upozorićemo ga , kada bude u društvu, da baci pogled svuda unaokolo; jer nalazim da prva mjesta zauzimaju obično manje sposobni ljudi i da veličina položaja ne ide često uporedo sa sposobnostima. Vidio sam, dok se u pročelju stola razgovoralo o ljepoti nekog zidnog ćilima ili o ukrasu malvazije,  kako mnoge lijepe stvari promiču na drugom kraju stola. On će ispitati intelektualni domet svakoga: govedara, zidara, prolaznika; treba iz svega izvući korist, iskoristiti svakoga prema robi koju ima, jer je sve od koristi u vođenju kućanstva; čak i tuđa glupost i slabost biće za njega pouka. Ispitujući blagonaklonost i ponašanje svih ljudi, u njemu će se pojaviti želja za oponašanjem dobrog vladanja, a prezir prema lošem.[…]

Nauče nas da živimo kada je život već prošao. Stotine učenika se zarazilo sifilisom prije nego što su došli do svoje lekcije iz Aristotela – njegovog poglavlja O neumjerenosti. Ciceron je govorio, kada bi poživio i dva čovječja vijeka, da ne bi našao vremena da proučava lirske pjesnike. A ja nalazim da su ona skolastička džangrizala još jadnije beskorisna. Našem se djetetu mnogo više žuri: ono ima da radi sa učiteljem samo prvih petnaest do šesnaest godina svoga života; ostali dio života pripada djelanju. Upotrijebimo tako kratko vrijeme za učenje onoga što je nužno. Zablude su to: izbacite sva ta mučna dijalektička dovijanja, od kojih naš život ne može postati bolji, uzmite one jednostavne rasprave iz filozofije, naučite da ih odaberete i tretirate kako i kada treba: lakše je shvatiti njih nego neku Bokačevu pripovjetku. Dijete je za njih sposobno, čim se odbije od dadilje, mnogo više nego da nauči čitati i pisati. U filozofiji ima rasprava namijenjenih dobu djetinjstva kao i dobu oronulosti.[…]

Da se vratim na svoj predmet: važno je samo da se kod učenika probudi želja i sklonost za znanjem, inače od njih činimo samo magarce natovarene knjigama. Batinama im dajemo na čuvanje pune torbe nauke, koju, ako hoćemo dobro da postupimo, ne treba samo u sebe unijeti, nego je treba i usvojiti.

(M. de Montenj, Ogledi o vaspitanju, 130/265)

Blog na WordPress.com.

Gore ↑