BESEDE – Sokratova beseda posle izricanja presude na smrt


BESEDE – Sokratova beseda posle izricanja presude na smrt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Reč onima koji su ga osudili
Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili.
A upravo njima kažem i ovo:
»Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem I jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve udbia j poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ims. i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor I star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže — nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.« »A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.«

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

b)Reč onima koji su ga oslobodili!
A sa onima koji su me oslobodili rado bih progovorio koju reč o ovom što se ovde dogodilo, dok su arhonti zaposleni i dok još ne odlazim tamo gde se, kad stignem, moram sa životom rastati. Nego, ljudi, ostanite tu ovo malo vremena; ništa nam ne smeta da se između sebe porazgovaramo dok nam je to prosto. Vama kao svojim prijateljima hoću da rasložim šta upravo znači to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije — pravo vas nazivam kad vas nazivam sudijama — dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite i sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reci zadržao. A danas me nigde za vreme celog ovog spora ni u delanju ni u govorenju nije zadržavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vam kazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, i to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokaz imam za to tvrđenje: meni bi se začelo znak opominjanja javio i opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro. A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro! Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bila čudo od blagodati. Kad bi ko imao da izabere takvu noć u kojoj je tako spavao da nije ništa u snu video, i kad bi imao da ostale noći i dane svoga života uporedi s tom noći, i da resi i kaže koliko je dana i noći boljih i prijatnijih od one noći proživeo u svome životu, ja verujem da bi ne samo kakav običan čovek nego i veliki kralj persijski našao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i noćima. Ako je, dakle, smrt takva, onda je ona blagodat, ja mislim, jer ćelo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć. U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova, ljudi sudije? Jer, akoli ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovisudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, I Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu — zar bi to bila rđava seoba? Ili da se ponovo sastane s Orfejem, i Musejem, I Hesiodom, i Homerom, — koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao s Palamedom i sa Ajantom Telamonovim, i ako je još ko od starih junaka zbog nepravedne osude stradao, pa kad bih upoređivao svoje patnje s njihovima, to ne bi bilo, kao što mislim, neprijatno. A što bi bilo najvažnije: provodio bih onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je a nije. Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga kojd je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sisifa, i hiljade i hiljade drugih, i muškaraca i žena što bi ih čovek mogao napomenuti? S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih — to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore. Jer, kao i uostalom, tako su oni srećniji nego ovi ovde i u tome što su za sve ostalo vreme besmrtni, ako važi kao istina ono što se govori.
Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova. I ovo što me sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je meni očevidno da je za me bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me i unutrašnji glas nigde nije zadržao, i ja, što se mene tiče, nisam baš ljut na one koji su me osudili i tužili. Ipak, oni nisu meni sudili i optuživali me u toj nameri, nego zato što su mislili da mi škode; i zato su zaslužili da se kore. Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili,, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi. Ali već je vreme da odlazim — ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog.

(Kultura govora, 332-334, Prometej, Novi Sad, 2009)

5 thoughts on “BESEDE – Sokratova beseda posle izricanja presude na smrt

  1. Fino sto si stavio clanak o Sokratu….Ja ga bas volim, ali sam se napisala o Indiji- za tri naredna clanka ( salim se), ali je, ipak, rijec o Sokratu…
    A nesto bi i o Ksantipi ( njegovoj zeni), kad stignem pisati rekla…

    Olga…

  2. Tekst me prilično uzdrmao. Susret sa smrću i odsutnim pitanjima kojima se čovek bavi u takvim momentima proživela sam lično. I tada, kao i sada, i za uvek zastanem pred misterijom ljudske gluposti koja izniče iz prirodnog elementa najvišeg reda – razuma. Onog iz kog je sigurno i nastao ovaj svet, u svakom slučaju uz njegovu pomoć. Parafraziraću i delimično citirati Sokrata da bi ostali u njegovom duhu : i nakon svega shvatih zašto sam najmudriji jer .. „Ja jedini znam da ništa ne znam.“ Kako u vrtlogu ljudskih kontroverzi dosegnuti smisao bilo čega ? Ne, nemoguće je izaći iz tog lavirinta besmisla koga smo stvorili i stvaramo, u koji ćemo se na kraju utopiti. Sa žalom čitam ovakve stvari jer,optimista kakav sam po prirodi, ne mogu a da ne vidim Sokrata, kao što je on video Palamedu i Ajantu Telamonovog, i hiljade briljantnih umova, dela koja su ostavili za sobom. Osuđeni da živimo sa zlom i dobrom, da budemo sudije i optuženi, oblačimo ruho čas jedno, čas drugo. Kada bi za sve prilike imali samo jedno, ruho bistrog uma, gde bi nam bio kraj.

    Sokratov “demon”, unutrašnji glas, govorio mu je da se kloni politike. Meni je iskustvo to isto reklo. Uprkos tomu vratim se temama zbog društva čija me izopačenost vređa. Ona ista koja je sudila Sokratu , vekovima ista, neprevaziđena.
    I tako reke teku dalje, i sve se kreće, a jedino ljudska glupost ostaje ista.

  3. Upravo zbog toga što razumni ljudi ne žele da oblače ruho čas jedno, čas drugo ĆUTE da ne bi postali novi Sokrati, nove nedužne žrtve. Ostaje nam da verujemo Sokratovoj misli i veri:“…za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegov“.

  4. Uvek se naježim kada čitam ovaj finiš.Nije mi jasno kako je Kjerkegor mogao da Sokratov čin shvati kao samoubistvo?Branko,hvala na ovim i mnogim tekstovima koje objavljujete;velika je stvar danas,u ovo ludo vreme, čitati Sokratove reči.

  5. Ponovu cu reci : odlican je clanak i treba ovakvih podsticajnih tekstova sto vise…
    Sve je receno sto treba….nema se tu vise sta dodavati…ja cu malo dopisati iz nekog drugog ugla, nece biti na odmet…
    Jedno od cestih pitanja koje postavljamo sebi i drugima, glasi : jesmo li u stanju da prihvatimo smrt?
    Po prirodnjacima odgovor je : zivota nece biti dalje i smrt je prirodna.
    Ako smo duhovna bica, pitanje sa pocetka se nastavlja: zasto smrt?
    Ali mi smo i prirodna i duhovna bica…
    Gradjani Atine su samo culi i vidjeli Sokrata, a to ne znaci nikako da su ga poznali, jer culno iskustvo je tek povrsinska pojava, nista vise. Znanje na duhovnom podrucju je mnogo pouzdanije i takvo metafizicko znanje su Grci dosta izrazavali, posebno u pred – Sokratovskom periodu.
    Sokrata u iscekivanju kazne muce demoni koje vecina ljudi nosi u sebi : pomalo krivice, gneva i osvete…
    zato njegova unutrasnja snaga je u stanju da na ta kusanja postavi granicu u sebi kako bi se oslobodio mracnih sila a sa bogovima dogovorio o prebivalistu svoje duse…
    Kada je na kraju ‘iskapio casu otrova, udovi su mu se ohladili i ledena smrt se primicala srcu, on je jos rekao: ne zaboravite da Asklepiju prinesete na zrtvu petla.’ Mnogi su taj cin shvatali naopako i nepoznato, ali se pouzdano sada zna da taj petao koji treba da bude zrtvovan jeste – budnost. Budnost koja upravo poziva na probudjenost iz culnog svijeta koji je cisto snovidjenje. On se budi iz ovog svijeta kada mu se otrov priblizava srcu. Zbog treba i zrtvovati pijetla iz zahvalnosti sto ga je probudio. Zelio je tim cinom da ponese ono najvaznije u materiji, duhu, bogovima, u vjecnoj nepromjenjljivosti – budnost ;i naravno,pomisao u casu smrti da se izlijecio od velike bolesti zivota u culnom smislu. Tako je i pobijedio smrt !
    U zivotu se dosta namucio: neugledan izgled i zivot sa cangrizavom i dominantnom zenom Ksantipom, od koje je stalno bjezao iz kuce da bi drzao besjede i rasprave na glavnom trgu…Ali je na kraju pruzio i dobio priliku za svoju dusu da se odvoji od svijeta i da tako dobije svoju budnost, o kojoj je i Pitagora pisao…
    Borhes mu je posvetio jednu predivnu pjesmu,

    SAPUTNICI

    Razapinju me, a ja moram biti krst i cavli
    pruzaju mi pehar, a ja moram biti kukuta
    obmanjuju me, a ja moram biti laz
    peku me, a ja moram biti pakao
    moram da velicam svaki trnutak
    vremena i da mu budem zahvalan
    moja hrana su sve stvari: tacan zbir
    vasione, ponizenje, radost
    moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu:
    moja sreca ili nesreca su beznacajni,
    ja sam pjesnik.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s