Besede – Hegelov govor na Univrzitetu u Hajdelbergu 1816god.


BESEDE – Hegelov govor na Univrzitetu u Hajdelbergu 1816god.

 

 

 

 

 

 

 

Pretvarajući istoriju filozofije u predmet svojih predavanja i pojavljujući se danas prvi put na ovom Univerzitetu, dozvolite mi da se samo ovim uvodom najavim kako me osobito raduje što upravo u ovom času ponovo preuzimam svoju filozofsku karijeru na jednoj akademiji. Jer, izgleda da je došao čas kad filozofija opet sme da očekuje pažnju i ljubav, kad ova gotovo zamrzla nauka opet može da digne svoj glas i sme da se nada da će joj svet, koji je postao gluv za nju, opet pozajmiti svoj sluh. Nevolje dana su pridavale preveliku pažnju sitničavim interesima koji su svojstveni prostaštvu svakodnevnog života, viši interesi stvarnosti i borbe za nju toliko su zaokupili sve moći i sve snage duha kao i spoljašnja sredstva da nisu mogli ostati slobodni ni čistija duhovnost, niti smisao za viši unutrašnji život, a one bolje prirode su time bile zbinjene i tome bile žrtvovane. Pošto je svetski duh toliko bio angažovan u realnom svetu, nije mogao da se okrene sebi i u sebi da se koncetriše. Pa, pošto je prekinut ovaj tok realnog sveta, smemo da se nadamo da, pored političkog i drugog, za običnu stvarnost vezanog interesa, opet cveta nauka, taj slobodni, razumni cvet duha.

Videćemo u istoriji filozofije kako se u drugim evropskim zemljama, gde se ljudi sa žarom i obožavanjem bave naukama i duhovnim obrazovanjem, filozofija, osim samoga imena, spustila i spala dotle da je se ljudi samo sećaju ili naslućuju šta bi to moglo biti.

Ali nevolje dana i interes velikih svetskih zbivanja, koja sam malopre pomenuo, potisnuli su i kod nas temeljno i ozbiljno bavljenje filozofijom i odvratili s nje širu pažnju. To je dovelo do toga da su površnost i plitkoumnost povele glavnu reč i raširile se u filozofiji, pri čemu su se sposobne prirode posvetile praktičnim stvarima. Odupreti se toj plitkoumnosti, sarađivati ozbiljno i rečito da bi se filozofija izvukla iz samoće u kojoj je utekla – za to možemo da smatramo da smo pozvani od strane značajnijeg duha vremena. Pozdravimo zajedničku zoru lepšeg doba u kome će duh, koji su dosad odvlačile spoljašnje stvari, biti u stanju da se povrati i vrati sebi i moći da se za svoje pravo carstvo osvoji prostor i tlo gde će se duše uzidati iznad interesa dana i postati prijemčive za ono pravo, večno i božansko, sposobne da proučavaju i pojme ono najuzvišenije.

(Kultura govora, 350-351, Prometej, Novi Sad, 2009)

Advertisements

Besede – Ciceron (Protiv Katiline)


BESEDE – Ciceron (Protiv Katiline)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRVA BESEDA PROTIV KATILINE – uvodni deo

Dokle ćeš, najzad, Katilino, zloupotrebljavati strpljivost našu? Koliko će nas još izigravati to tvoje besnilo? Dokle će ce razmetati tvoja neobuzdana smelost? He osećaš li da cy otkrivene tvoje namere? He vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih? Za koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio?

O vremena! O običaji! Senat ovo uviđa, konzul vidi, a ovaj ipak živi. Živi? Čak i y senat dolazi, postaje učesnik javnog veća, pokazuje i označuje na smrt svakog od nas. A mi hrabri ljudi smatramo da dovoljno radimo za otadžbinu ako ce klonimo besa i strela ovoga. Već ranije trebalo teje odvesti na smrt, Katilino, po naređenju konzulovu, da ce na tebe saspe kuga, koju već davno spremaš za sve nas.

Zar nije veoma slavni čovek Publije Scipion, prvo-sveštenik, kao privatan čovek pogubio Tiberija Graha, koji
Je malo uzdrmao državno stanje; a zar ćemo mi konzuli trpeti Katalinu, koji želi ubistvom i požarima da opustuši zemlju? Tu mimoilazim ono suvišno staro što je Tulije Servilije Axala svojom rukom ubio Spurija Melija, koji je samo težio za prevarom. Bila je, bila nekad u ovoj državi vrlina da su hrabri ljudi opasna građanina obuzdavali težim kaznama nego najljućeg neprijatelja.

Imamo senatsku odluku protiv tebe, Katalino, oštru i tešku, postoji državno rešenje i ugled ovog reda; ali nas, kažem otvoreno, konzula nema!

(Kultura govora, 342-343, Prometej, Novi Sad, 2009)

Besede – Demosten (Treća filipika)


BESEDE – Demosten (Treća filipika)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Atinjani!

Gotovo u svakoj skupštini govori ce mnogo o nepravdama što ih Filip, otkako je mir zaključio, čini ne samo vama već i ostalim Jelinima i svi kažu, iako to ne izvršuju, da treba i govoriti i raditi na tome kako bi on prestao biti ohol i kako bi kažnjen bio. Ja već vidim da ce naš položaj toliko pogoršao i daje toliko izgubljeno da ce bojim nije li to istina, iako je tugaljivo reći. Ako budete dobro ispitivali, uvidećete da su najviše krivi oni koji više vole ugađati masi no predlagati ono što je najbolje. Od ovih, Atinjani, jedni ce, čuvajući svoj sjajni položaj i svoj uticaj, ništa za budućnost ne brinu, a drugi, optužujući i ocrnjujući one kojima je do opšteg dobra stalo, ništa drugo ne čine već dovode državu u položaj da sama sebe kazni, baveći ce samo oko toga, a Filipu daju mogućnost da govori i radi što god mu je volja. Ha takvo državništvo vi ste navikli, ali ono je ujedno i uzrok nesreće.

Ja vas, Atinjani, molim da ce ne ljutite na mene ako istinu slobodno izrečem.

Preći ću preko toga što je Filip, nekada tako malen, postao veliki i silan, kao i preko toga da Jelini među sobom i nesložno žive. Preći ću i preko toga, što je mnogo čudnije, da ce Filip ni iz čega dotle podigao, tolike zemlje poosvajao i još osvaja. Ali ja vidim da je sav svet, a vi među prvima, ustupio njemu ono zbog čega su u celoj prošlosti svi grčki ratovi vođeni. A šta je to? Eto to da on može činiti što god hoće, da jednog po jednog Jelina slabi i pleni, a njihove gradove napada i osvaja.

Ako li mislite da će Jeladu spasti Halkićani ili Megarani, a vi da ćete izbeći tegobe, ljuto ce varate. Ta oni su zadovoljni ako svako sebe spase. Sami ste dužni to učiniti, vama su vaši stari taj dar stekli i u mnogim i velikim opasnostima ostavili. Eto, to ja savetujem, to predlažem i, bude li tako, mislim da ce naš položaj može popraviti. Ako ko ima od ovoga što bolje reći i savetovati, neka to učini. I što god budete vi odlučili – neka izađe na dobro, o svekoliki bogovi.

(Kultura govora, 341-342, Prometej, Novi Sad, 2009)