BESEDE – Hegelov govor na Univrzitetu u Hajdelbergu 1816god.


BESEDE – Hegelov govor na Univrzitetu u Hajdelbergu 1816god.

 

 

 

 

 

 

 

Pretvarajući istoriju filozofije u predmet svojih predavanja i pojavljujući se danas prvi put na ovom Univerzitetu, dozvolite mi da se samo ovim uvodom najavim kako me osobito raduje što upravo u ovom času ponovo preuzimam svoju filozofsku karijeru na jednoj akademiji. Jer, izgleda da je došao čas kad filozofija opet sme da očekuje pažnju i ljubav, kad ova gotovo zamrzla nauka opet može da digne svoj glas i sme da se nada da će joj svet, koji je postao gluv za nju, opet pozajmiti svoj sluh. Nevolje dana su pridavale preveliku pažnju sitničavim interesima koji su svojstveni prostaštvu svakodnevnog života, viši interesi stvarnosti i borbe za nju toliko su zaokupili sve moći i sve snage duha kao i spoljašnja sredstva da nisu mogli ostati slobodni ni čistija duhovnost, niti smisao za viši unutrašnji život, a one bolje prirode su time bile zbinjene i tome bile žrtvovane. Pošto je svetski duh toliko bio angažovan u realnom svetu, nije mogao da se okrene sebi i u sebi da se koncetriše. Pa, pošto je prekinut ovaj tok realnog sveta, smemo da se nadamo da, pored političkog i drugog, za običnu stvarnost vezanog interesa, opet cveta nauka, taj slobodni, razumni cvet duha.

Videćemo u istoriji filozofije kako se u drugim evropskim zemljama, gde se ljudi sa žarom i obožavanjem bave naukama i duhovnim obrazovanjem, filozofija, osim samoga imena, spustila i spala dotle da je se ljudi samo sećaju ili naslućuju šta bi to moglo biti.

Ali nevolje dana i interes velikih svetskih zbivanja, koja sam malopre pomenuo, potisnuli su i kod nas temeljno i ozbiljno bavljenje filozofijom i odvratili s nje širu pažnju. To je dovelo do toga da su površnost i plitkoumnost povele glavnu reč i raširile se u filozofiji, pri čemu su se sposobne prirode posvetile praktičnim stvarima. Odupreti se toj plitkoumnosti, sarađivati ozbiljno i rečito da bi se filozofija izvukla iz samoće u kojoj je utekla – za to možemo da smatramo da smo pozvani od strane značajnijeg duha vremena. Pozdravimo zajedničku zoru lepšeg doba u kome će duh, koji su dosad odvlačile spoljašnje stvari, biti u stanju da se povrati i vrati sebi i moći da se za svoje pravo carstvo osvoji prostor i tlo gde će se duše uzidati iznad interesa dana i postati prijemčive za ono pravo, večno i božansko, sposobne da proučavaju i pojme ono najuzvišenije.

(Kultura govora, 350-351, Prometej, Novi Sad, 2009)

BESEDE – Ciceron (Protiv Katiline)


BESEDE – Ciceron (Protiv Katiline)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRVA BESEDA PROTIV KATILINE – uvodni deo

Dokle ćeš, najzad, Katilino, zloupotrebljavati strpljivost našu? Koliko će nas još izigravati to tvoje besnilo? Dokle će ce razmetati tvoja neobuzdana smelost? He osećaš li da cy otkrivene tvoje namere? He vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih? Za koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio?

O vremena! O običaji! Senat ovo uviđa, konzul vidi, a ovaj ipak živi. Živi? Čak i y senat dolazi, postaje učesnik javnog veća, pokazuje i označuje na smrt svakog od nas. A mi hrabri ljudi smatramo da dovoljno radimo za otadžbinu ako ce klonimo besa i strela ovoga. Već ranije trebalo teje odvesti na smrt, Katilino, po naređenju konzulovu, da ce na tebe saspe kuga, koju već davno spremaš za sve nas.

Zar nije veoma slavni čovek Publije Scipion, prvo-sveštenik, kao privatan čovek pogubio Tiberija Graha, koji
Je malo uzdrmao državno stanje; a zar ćemo mi konzuli trpeti Katalinu, koji želi ubistvom i požarima da opustuši zemlju? Tu mimoilazim ono suvišno staro što je Tulije Servilije Axala svojom rukom ubio Spurija Melija, koji je samo težio za prevarom. Bila je, bila nekad u ovoj državi vrlina da su hrabri ljudi opasna građanina obuzdavali težim kaznama nego najljućeg neprijatelja.

Imamo senatsku odluku protiv tebe, Katalino, oštru i tešku, postoji državno rešenje i ugled ovog reda; ali nas, kažem otvoreno, konzula nema!

(Kultura govora, 342-343, Prometej, Novi Sad, 2009)

BESEDE – Demosten (Treća filipika)


BESEDE – Demosten (Treća filipika)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Atinjani!

Gotovo u svakoj skupštini govori ce mnogo o nepravdama što ih Filip, otkako je mir zaključio, čini ne samo vama već i ostalim Jelinima i svi kažu, iako to ne izvršuju, da treba i govoriti i raditi na tome kako bi on prestao biti ohol i kako bi kažnjen bio. Ja već vidim da ce naš položaj toliko pogoršao i daje toliko izgubljeno da ce bojim nije li to istina, iako je tugaljivo reći. Ako budete dobro ispitivali, uvidećete da su najviše krivi oni koji više vole ugađati masi no predlagati ono što je najbolje. Od ovih, Atinjani, jedni ce, čuvajući svoj sjajni položaj i svoj uticaj, ništa za budućnost ne brinu, a drugi, optužujući i ocrnjujući one kojima je do opšteg dobra stalo, ništa drugo ne čine već dovode državu u položaj da sama sebe kazni, baveći ce samo oko toga, a Filipu daju mogućnost da govori i radi što god mu je volja. Ha takvo državništvo vi ste navikli, ali ono je ujedno i uzrok nesreće.

Ja vas, Atinjani, molim da ce ne ljutite na mene ako istinu slobodno izrečem.

Preći ću preko toga što je Filip, nekada tako malen, postao veliki i silan, kao i preko toga da Jelini među sobom i nesložno žive. Preći ću i preko toga, što je mnogo čudnije, da ce Filip ni iz čega dotle podigao, tolike zemlje poosvajao i još osvaja. Ali ja vidim da je sav svet, a vi među prvima, ustupio njemu ono zbog čega su u celoj prošlosti svi grčki ratovi vođeni. A šta je to? Eto to da on može činiti što god hoće, da jednog po jednog Jelina slabi i pleni, a njihove gradove napada i osvaja.

Ako li mislite da će Jeladu spasti Halkićani ili Megarani, a vi da ćete izbeći tegobe, ljuto ce varate. Ta oni su zadovoljni ako svako sebe spase. Sami ste dužni to učiniti, vama su vaši stari taj dar stekli i u mnogim i velikim opasnostima ostavili. Eto, to ja savetujem, to predlažem i, bude li tako, mislim da ce naš položaj može popraviti. Ako ko ima od ovoga što bolje reći i savetovati, neka to učini. I što god budete vi odlučili – neka izađe na dobro, o svekoliki bogovi.

(Kultura govora, 341-342, Prometej, Novi Sad, 2009)

BESEDE – Tomas Mor (Govor sudijama)


BESEDE – Tomas Mor (Govor sudijama)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zbog dužine optužnice i gnusnih krivica za koje sam optužen, plašim ce da će me pamćenje i razum, oboje oštećeni zajedno sa mojim telesnim zdravljem usled dugog oboljenja prouzrokovanog mojim tamnovanjem, sada izdati toliko da neću moći dati takve odgovore u svoju odbranu kakve bih inače mogao dati. Tužba ce, ako ne grešim, sastoji od četiri glavne tačke; na svaku od njih odgovaraću po redu. Što ce tiče prvog zločina za koji sam okrivljen: da sam iz tvrdoglavosti bio protiv kraljeve druge ženidbe, priznajem da sam uvek govorio Njegovom Veličanstvu svoje mišljenje o tome, koje niti sam ikad hteo da krijem niti je trebalo da krijem. I tako sam daleko od toga da mislim da sam zbog toga kriv za veleizdaju da, naprotiv, smatram da bih laskavički obmanjivao i njega i svoju savest i da bi me ljudi opravdavano smatrali najgorim podanikom i verolomnim izdajnikom Boga da nisam rekao ono što držim da je istina kad me je tako velik vladar pitao za mišljenje o stvari tako važnoj daje mir kraljevine zavisio od nje. Ako sam time uvredio kralja – ako je krivica slobodno reći svoje mišljenje u odgovor na vladarevo pitanje – mislim da sam već dovoljno kažnjen za tu grešku velikom patnjom koju sam podneo, gubitkom svoja imanja i mučnim tamnovanjem, koje traje već blizu petnaest meseci.

Druga optužba protiv mene je da sam prekršio zakon donet u pređašnjem parlamentu, to jest da sam kao zatvorenik za vreme sudske istrage dvaput odbio -shodno svom zlonamernom, lukavom, tvrdoglavom i izdajničkom duhu – da kažem svoje mišljenje islednicima o tome da li je kralj vrhovni poglavar crkve ili nije, i da sam tada izjavio da ce mene, pošto nisam svešteno lice ništa ne tiče pravednost ili nepravednost toga zakona. Međutim, ja sam tada izjavio da nikad nisam ništa ni rekao ni učinio protiv tog zakona; ne može ce navesti nijedna moja reč niti ijedno moje delo koji bi me učinili krivim. Priznajem da je moj odgovor tada bio da ubuduće neću misliti ni o čemu drugom sem o gorkom stradanju našeg blaženoga Spasitelja i o mom odlasku iz ovog jadnog sveta. Ne želim nikome nikakvo zlo; ako to nije dovolj¬no da ostanem u životu, onda i ne želim da živim. Nikad nisam prekršio nijedan zakon niti bio kriv za ikakav veleizdajnički zločin; jep ni taj zakon niti ikakav drugi zakon na svetu ne mogu kazniti nijednog čoveka za njegovo ćutanje, jep sve što mogu to je da kazne reči ili dela; samo je Bog sudija tajni našeg srca.

Državni tužilac: Ser Tomase, nemamo nijednu vašu reč niti delo koje bismo mogli navesti protiv vas; ipak imamo vaše ćutanje, koje je očit znak zlonamernosti vašeg srca, jep nijedan ispravan podanik ne bi odbio da odgovori na ovo zakonito pitanje.

Moje ćutanje nije znak nekakve zlonamernosti u mom srcu; to bi i sam kralj morao potvrditi na osnovu mog ponašanja u raznim prilikama; niti bi zbog ćutanja iko mogao biti osuđen za prekršaj zakona; jep je kako među svetovnjacima tako i među kanonistima pravilo: qui tacet consentire videtur (onaj koji ćuti izgleda da daje svoj pristanak); a što ce tiče vašeg tvrđenja da nijedan ispravan podanik ne bi odbio da da određen odgovor, stvarno oveka, da više pazi na to da se ne ogreši o svoju savest nego na išta drugo na svetu, naročito ako njegova savest nije sklona nikakvoj pobuni niti da čini ikakvo zlo svom vladaru i svojoj otadžbini; i ja iskreno izjavljujem da nikad nisam podsticao na tako nešto.

Sad dolazim na treću glavnu tačku u optužbi, u kojoj sam okrivljen za zlonamerne pokušaje, izdajnička stremljenja i lukave radnje protiv pomenutog zakona, jep sam, navodno, dok sam bio u Londonskoj kuli, pisao mnoga pisma episkopu Fišeru, u kojima sam ga podsticao da prekrši pomenuti zakon. Voleo bih da ce ta pisma donesu i pročitaju u sudu, jep bi ona pružila dokaz da li govorim istinu ili ne; ali zato što kažete da ih je episkop sve spalio, reći ću vam celu istinu o toj stvari; neka od mojih pisama odnosila su ce samo na naše privatne stvari, na primer, na naše staro prijateljstvo i poznanstvo; jedno od njih pisao sam u odgovor na njegovo, u kome je tražio da ga obavestim kakve sam odgovore dao kad sam bio ispitivan o zakletvi prevlasti. U tom pismu sam mu rekao samo to da je moja savest mirna u tom pogledu, a on neka svoju zadovolji shodno svom vlastitom nahođenju. Bog mi je svedok da mu nisam dao nikakav drugi odgovor, a taj, smatram, nije nikakav prekršaj zakona.

Kao glavni zločin protiv mene navodi ce da sam za vreme mog ispitivanja u Londonskoj kuli izjavio daje taj zakon kao mač ca dve oštrice, jep slaganjem ca njim izložio bih opasnosti svoju dušu, a odbijanjem toga zakona izgubio bih život. Očitoje, kao što kažete, daje na osnovu tog odgovora, a i zato što je episkop Fišer dao sličan odgovor, zaključeno da je episkop u zaveri ca mnom. Moj stvarni odgovor u Kuli bio je uslovan: ako postoji opasnost, kako u poznavanju tako i y nepoznavanju toga zakona, onda bi to bilo kao mač ca dve oštrice, a ondaje svirepo da ce o tome traži izjašnjenje od mene, koji dotad nikad nisam porekao taj zakon ni rečju ni delom; to su bile moje reči. Šta je biskup odgovorio, ne znam; ako je njegov odgovor sličan mom, on nije potekao ni iz kakve naše zavere, već iz sličnosti našeg znanja i shvatanja. Da zaključim: iskreno tvrdim da nikad nikome nisam rekao nijednu reč protiv ovog zakona, mada je, možda, Njegovom Veličanstvu rečeno suprotno.

(Kultura govora, 334-335, Prometej, Novi Sad, 2009)

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: