O PRIRODNOM STANJU T. HOBSA


O PRIRODNOM STANJU

(Tomas Hobs)

Tomas Hobs u 15 godini upisuje klasične  studije na Oksfordu. Međutim, nezadovoljan studijama, u prvom redu sholastičkom logikom i Aristotelovom metafizikom,  napušta fakultet i postaje privatni učitelj u domu grofa Kevendiša. Ova biografska stavka je bitna zbog njegovog potonjeg političkog učenja jer je druženje sa mladim plemićem rezultiralo njegovim odlaskom u Francusku i Italiju što je uticalo na njega i njegove političke poglede. Taj događaj posebno apostrofira Rasel kada kaže da “njegovi pogledi o suverenitetu nisu bili po volji nijednoj starani u sve bližem sukobu rojalista i republikanaca, te je Hobbes otišao u Francusku, gdje je ostao od 1640 do 1651g.[1] S pravom ga možemo nazvati utemeljivačem engleskog empirizma za šta je slava, pomalo nepravedno pripala Džonu Loku. Hobsovo najznačajnije delo nosi naziv Elementi filozofije (O građaninu (De cive); O telu (De corpore); O čoveku (De homine)), a svakako najpoznatije njegovo delo jeste Levijatan ili stvar, oblik i autoritet vlade (Leviathan or the matter, form and authority of government). U Levijatanu Hobs iznosti svoju političku filozofiju i tezu o ‘’prirodnom stanju’’ i ‘’društvenom ugovoru’’. Da ni ovo doba nije bilo blagonaklono ka slobodnim misliocima pokazuje i javno spaljivanje ovog dela u Oksfordu, jer nije bilo u skladu sa političkim stavovima kako svetovnih tako i svetih institucija[2].

***

Ideja prirodnog stanja predstavlja ideju iz koje Hobs crpi svu svoju filozofsku misao, ona se javlja kao pretpostavka stanja u kome se ljudi nalaze pre nego što su se organizovali u državi kao veštačkoj tvorevini ljudi, i jedna je od osnovnih ideja koja je postavila temelje moderne političke teorije XVII veka. Kao takva ona se znatno razlikovala i od starogrčkog viđenja čoveka i njegovog odnosa prema državi i društvu  ali i od srednjevekvonih učenja koja su doticala problem čoveka i društva.

U antičkoj Grčkoj nije bilo zamislivo govoriti o čoveku kao građaninu izvan polisa (grad-država).

Čovek je kao „društvena životinja“ bio određenen polisom, ono što ga je činilo i definisalo kao građanina bilo je upravo učestvovanje u političkom životu. Najuniverzalniji filozof toga vremena Aristotel one koje ne učestvuju u političkom životu naziva kratko idiotima, pa su kao takvi gubili status slobodnog građanina.

Dakle, bilo je ustaljeno mišljenje da je čovek oduvek bio i da će uvek biti nerazdvojni deo države i društva koje ga određuje onim što jeste.

Sa druge strane, verovatno podstaknut Platonovim metaforama o čoveku kao osamljenom vuku, Tomas Hobs u centar svoje (političke) filozofije postavlja hipotezu o ‘’prirodnom stanju’’, stanju u kome je čovek čoveku vuk, a u takvom prirodnom stanju ne postoje nikakva ograničenja koja bi sprečavala čoveka da ostvaruje svoje ciljeve, pa iz te vučje prirode potom proizilazi rat svih protiv sviju. To je stanje u kome ne postoje norme koje bi ograničavale čoveka u njegovom istupanju ka ispunjenu sopstvenih ciljeva. Čovek je egoista.

Hobs u svom delu Levijatan uvodi jednu veliku novinu u svojim promišljanjima, naime on odbacije  mogućnosti da se o čoveku i njegovim vrlinama govori izvan konteksta polisa, odnosno države i društva pa se u tom smislu razlikuje od starogrčkih mislilaca, koji su, kao što je napomenuto o čoveku kao građaninu govorili samo u iz prizme polisa i učestvovanja u političkom životu.

Čovek se kod Hobsa, javlja kao stvar za sebe, kao pojedinac koji poseduje određena prirodna prava, koja stiče svojim rođenjem, nezavisno od toga da li je član države ili ne. Naravno, moguće je pričati o postojanju stanja pre društvenog uređenja i uspostavljanja vlasti, a to stanje Hobs naziva, kao što smo videli,  prirodnim stanjem.

U okviru te teorije, Hobs objašnjava kakva je zapravo ljudska priroda. U osnovi takvog promišljanja cementira se pesimistička filozofija po kojoj je čovek jedno egoistično, sebično biće koje gleda samo svoje interese i zato dolazi u sukob sa drugima. Sve bi učinio za svoje samoodržanje, bez obzira da li se to kosi sa uobičajnim poimanjem moralnog ponašanja. To prirodno stanje dobija i antropološko-psihološku dimenziju: ‘’Videti tuđu nesreću ugodno je, ali se ta nesreća sviđa ne zato što je nesreća, već zato što je tuđa nesreća. Jednako je tako tuđa sreća ugodna upravo stoga što je tuđa sreća’’

Hobs nije verovao u postojanje pravih moralnih vrednosti. Dobro je ono  što koristi  svakom pojedincu ponaosob, a ne ono što je dobro za sve ili dobro po sebi. Zato se vrednost postupaka svakog pojedinca meri u odnosu na to koliku će korist dobiti za sebe, koja bi mogla iz toga izaći. Nikada ljudi neće moći da žive zajedno u harmoničnom odnosu ako  se ponašaju samo u skadu sa svojim prirodnim stanjem.

Ovde postoji jedna bitna pretpostavka koju  Hobs iznosi, a ona se tiče ideje o jednakosti svih ljudi. Naime, Hobs je tvrdio da su svi ljudi prirodno jednaki “u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, tako da,  iako ponekad može da se naiđe na nekog čoveka koji je telesno očigledno jači ili je življeg duha od drugih, ipak, kad se sve zajedno uzme u račun, razlika između čoveka i čoveka nije toliko velika (…) Jer što se tiče telesne snage, i najslabašniji je ima dovoljno da ubije i najačeg, bilo pomoću tajnih smicalica, bilo udruživanjem s drugim koji se nalaze u istoj takvoj opasnosti“.[3] Dakle, ono što Hobs želi da istakne jeste da se ljudi ne razlikuju po individualnim karakteristikama, već da svaki čovek kao takav, po prirodi može da se meri sa drugim čovekom bilo u pogledu fizičke snage, bilo u smislu intelektalnih sposobnosti, ta jednakost se bazira na činjenici da čovek rođenjem ne donosi na svet nikakve urođene sposobnosti.

I upravo ta jednakost čini osnovu nepoverenja koje se u prirodnom stanju pretvara u otvoreno neprijatenjstvo jer, ljudi teže zajedničkim stvarima koje ne mogu zajednički posedovati pa u toj težnji nastoje da unište drugog čoveka. Ovo je moguće jer u prirodnom stanju ne postoji nikakav mehanizam pravne ili bilo kakve zaštite čoveka od čoveka jer država nije ustanovljena, ona nastaje tek nakon prirodnog stanja. [4]

Ovakvu tezu o prirodnoj jednakosti svih ljudi koja je zapravo osnova sukoba Hobs apostrofira kroz čitavu svoju filozofsku misao.

U tom i takvom prirodnom stanju ljudi osećaju teskobu, nezadovoljstvo, proisteklo iz čovekove vučije prirode, stanje u kojem ne postoji nikakva vlast da odbrani i drži ljude u zajednici jer “svaki čovek želi da mu oni drugi pridaju vrednost koju je sam sebi pripisao, i na svaki znak prezira ili potcenjivanja, naravno, nastoji dokle god sme (što kod ljudi kod kojih nema zajedničke vlasti da ih u miru drži dovoljno daleko da jedan drugog mogu da unište) da od onih što ga omalovažavaju iznudi priznavanje veće vrednosti na taj način što će im naneti štetu (…)“[5]. Kao što se može videti čovek će u takvom stanju reagovati osvetom što nužno dovodi do sukoba. Uzroke sukoba u prirodnom stanju Hobs klasifikuje prema uzrocima:

  1. Kada je uzrok takmičenje
  2. Kada je uzrok podozrivost
  3. Kada je uzrok slava[6]

U tom kontekstu sasvim je razumljiva teza da u takvom prirodnom stanju vlada sukob tj rat svih protiv sviju, to je stanj koje je neizbežno i koje vodi apsolutnom sukobu, u takvom ratu ništa nije nepravo jer “pojmovima prava i neprava, pravde i nepravde, tu nema mesta“, zaključiće T. Hobs

Dijametralno suprotno prirodnom stanju apostrofira se prirodno pravo odnosno građansko društvo

O  prvom i  drugom prirodnom zakonu u o ugovorima

S obzirom na to da  ne postoje univerzalna prava i neprava, samim tim nema zajedničke vlasti, niti postoji bilo kakva privatna svojina, ništa to bi bilo, kako Hobs kaže, moje ili tvoje, već postoji samo ono što možemo imati sve dok nam neko drugi to ne oduzme, odnosno neka stvar je u našem posedu sve dok smo u stanju da tu stvar zadržimo za sebe.

Sve ovo Hobs izvodi iz jednog prava koje on naziva prirodno pravo  i ono igra veoma bitnu igru u njegovoj političkoj karijeri.

Na suprotnoj strani egzistira prirodni zakon odnosno građansko stanje koje, kao takvo, namdrži ljude u strahu od kazne i nameće čoveku da se odrekne svog prirodnog prava na sve kako bi zaštitio svoj život i svoju imovinu. Ti (moralni) zakoni su pravda, skromnost, milosrđe …. oni su zapravo nužni uslovi opstanka zajedništva.

Poučen duhom vremena u kojem je živeo, a poznavajući ljudsku prirodu, Hobs nema poverenja da će se ljudi pridržavati prirodnog zakona i zato ističe državu kao garant koji će obezbediti miran i zajednički život ljudi, i to na način što će ljudi preneti deo svojih (prirodnih) prava na državu. To se postiže uspostavljanjem ugovora između ljudi i države. Naravno, ovde nije reč o ugovoru kao pisanom dokumentu već o jednoj vrsti fiktivnog ugovora koji uspostavljaju građanin sa jedne i država sa druge strane. Svaki čovek se odriče svog prirodnog prava (jus naturalis)[7] u ime prirodno razumskog zakona (leh naturalis)[8] , kao što smo videli pod pretpostavkom da će država kao suveren da mu omogući i zaštiti život i privatnu svojinu. Na taj način, prestaje rat svih proootiv sviju, prestaje da postoji prirodno stanje i uspostavlja se građansko stanje, odnosno nastaje država. Suverena vlast koja je strana u “pootpisanom“ ugovoru može biti monarhijska, aristokratska, demokratska, ona odlučuje o svemu, čak i o religiji koja će se propovedati. I upravo tu leži glavna opasnost, naime, vremenom, a zbog prevelike moći koja joj je data država počinje da se razvija u potpuno drugom smeru,  ona prosto biva otuđena od čoveka, počinje sve više da liči na mitsko čudovbište, otuda i naziv dela Levijatan (nilsko mitsko čudovište). Da bismo razumeli ovakvo Hobsovo gledište u kome se prevelika moć daje u ruke suverenoj vlasti moramo da razumemo prilike vremena u kojem je Hobs živeo, a koje su nesumnjivo uticale na činjenicu da prihvati tezu da je apsoluitna vlast još uvek bolja od prirodnog stanja u kojem, je li, vlada pravo jačega i bezobzirnijeg.

Da rezimiramo, u Hobsovom prirodnom stanju ljudi su jednaki i svaki čovek želi da se održi na uštrb ostalih. Da bi se to izbeglo, ljudi deo svojim prava prenose na država sa kojom potpisuju fiktivni ugovor i na taj način se podvrgavaju autoritetu suverene vlasti. Suverana vlast tada postaje moćna kao Levijatan.

Na kraju, valja napomenuti i činjenicu da se ova teorija o prirodnom pravu i društvenom ugovoru, pored svih svojih ispravnih teza, smatra prevaziđenom u sociologiji i filozofiji.

LITERATURA:

Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

Filozofija za srednju školu, mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

  1. Rasel, Mudrost zapada, Mladost, Zagreb, 1970

[1] B. Rasel, Mudrost zapada, Mladost, Zagreb, 1970, str. 192.

[2] “Ali, kad je poslije kuge i velikog požara narodno praznoverje potaklo jedno parlamentarno istraživanje o ateizmu, Hobbesov je Leviathan postao posebni cilj nepovoljnih kritika. Od tada taj autor nije mogao objaviti ništa sporno o socijalnim ili političkim pitanjima, osim u inozemstvu, gdje su ga više cijenili nego u domovini.“ T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 203 – 204.

[3] T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 203 – 204.

[4] “(…) i stoga, ako dva čoveka žele istu stvar, koju opet ne mogu uživati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i  na putu ka svom cilju, koji je uglavnom njihovo samoodržavanje, a nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unište ili potčine.“ T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 203 – 204.

[5] T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 203 – 204.

[6] Prvi uzrok navodi njude da na druge napadaju dobiti radi, drugi – radi bezbednosti, trći – radi sticanja ugleda. T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 203 – 204.

[7] “Prirodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus natiurale, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima služi onako kako sam želi za održanje sopstvene prirode, što će reći sopstvenog života, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuđivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.“ T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 205.

[8] “Prirodni zakon, leh naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život najbonje mogao da se održi.“ T. Hobs, “O prirodnom stanju“, Hrestomatija tekstova uz udžbenik Filozofija za srednju školu (Prip. M. Savić, V. Cvetković, N. Cekić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 205.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s