FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA – izvod iz dela (Seneka, M. Aurelije, Epikur)


OSNOVNE MISLI

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano I ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše. A ko tvrdi da ili još nije vreme za filozofiranje ili da je vreme već prošlo liči na onoga koji tvrdi da za blaženstvo vreme ili nije došlo ili dag a više nema.[…]

Pre svega: smatraj boga kao neprolazno ili bllaženo biće, onako kako i opšte mišljenje o bogu kazuje, i ne dodavaj ništa što bi njegovoj neprolaznosti bilo strano ili njegovoj blaženosti neprilično. Misli o njemu da je istina sve što može obezbediti njegovo blaženstvo i njegovu neprolaznost. Jer bogovi postoje, i jasno je saznanje o njima. Ali nisu onakvi kako ih ljudi sebi prestavljaju,jer kako ih ljudi zamišljaju, oni takvi ne mogu postojati. Nije bezbožan onaj ko poriče bogove svetine, nego onaj ko bogovima pripisuje ono što svetina o njima misli. Jer ono što svetina o bogovima iskazuje to nisu jasni pojmovi, nego kriva naslućivanja. Prema tome iskazivanju bogovi zlim ljudima nanose najveću štetu a dobrim daje korist. Jer kako su ljudi sasvim obavešteni samo o svojim vrlinama, oni prihvataju samo bića koja na njih liče, a sve što nije takvo oni smatraju za tuđe.

Dakle, najstrašnije zlo, smrt, ništa nas se ne tiče, jer dokle god mi postojimo, nema smrti, a kad smrt dođe, ns neće više biti. Ona se, dakle, ne tiče ni živih ni mrtvih, jer živ ne dodiruje a mrtvi ne postoje više. Velika svetina, doduše, čas izbegava smrt kao najveće zlo, a čas je traži kao prestanak nevolja u životu. Mudrac, naprotiv, niti život odbacuje niti se boji neživljenja. Jer niti mu je život na dosadi niti smatra da je neživljenje neko zlo. Kao što pri izboru jela ne uzima prosto veču količinu, nego ono koje mu je najprijatnije, tako on i vreme ne uživa ono koje je najduže, nego ono koje je najprijatnije.[…]

Zato i kažemo da je zadovoljstvo početak i kraj blaženog života. Jer smo saznali da je ono prvo i urođeno dobro, ono je polazište za svako odabiranje i svako izbegavanje, i njemu se vraćamo kad osećanjem kao merilom ocenjujemo svako dobro. I kad je ono prvo i urođeno dobro, zato I ne biramo svako zadovoljstvo, nego se dešava da ponekad preko mnogih zadovoljstava prelazimo kad nam od njih nastaje suviše velika neprijatnost. I za mnoge bogove smatramo da su bolji nego zadovoljstvo kad posle dugotrajnog podnošenja bolova nastaje veće zadovoljstvo. Samo za sebe, dakle, svako je zadovoljstvo po svojoj vlastitoj prirodi dobro, ali nije svako predmet našeg izbora, kao što je sam po sebi svaki bol zlo, ali ipak ne treba u svakoj prilici kloniti se svakog bola. Samo tačnim odmeravanjem i korisnog i štetnog teba sve to ocenjivati. Jer u izvesnim prilikama i dobro uzimamo za zlo i obrnuto, zlo za dobro.[…]

A i samodovoljnost (autarkiju) smatramo za veliko dobro, ne da u svakom slučajumalim budemo zadovoljni, nego da se, ako nemamo mnogo, zadovoljimo malim, tvrdo uvereni da izobilje najslaše uživaju oni koji ga najmanje potrebuju, i da se sve ono što je prirodno lako može pribaviti, a što je tašto teško se pribavi, i da skromne čorbe daju jednako zadovoljstvo kao i raskošna sofra, kad se samo ukloni bolo d osećanja gladi, i da hleb i voda izazivaju najveće zadovoljstvo kad ih uzima neko ko ih zaista potrebuje. Kad, dakle, kažemo da je zadovoljstvo svrha života, ne mislimo time na uživanje oblapšornika i na ona koja se sastoje u samom uživanju, kao što mnogi misle koji to ne znaju i koji se s nama ne slažu ili koji naopako shvataju, nego mislimo na, stanje koje je telo bez bolova, a duša bez uznemirenja.

(Epikur, Osnovne misli, 25-30, Dereta, Beograd, 2005)

*****

IZ DNEVNIKA MARKA AURELIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Ne uznemiruj se, jer se sve odvija u skladu s Prirodom. (8,5)
• Sve se na sličan način događa od pamtivijeka i sve se ciklički ponavlja. (2,14)
• Čovjeku se ne može dogoditi ništa što ne bi bilo dio ljudskog usuda. (8,46)
• Stvari ovoga svijeta sakriva tajna. (5,10)
• Događanja su u stalnim mijenama, a uzroci u tisućama mogućnosti; gotovo ništa nije stalno. (5,23)
• Ništa ne proizlazi iz posvemašnje ništavnosti, kao što nijedna stvar ne prelazi u nepostojanje. (4,4)
• Svatko se rodio zbog nečega. (8,19)
• Sve teži onome zbog čega je stvoreno. (5,16)
• Sve što postoji sjeme je onoga što će od njega postati. (4,36)
• Kratak je život svakoga čovjeka. (2,6)
• Ne propusti uočiti koliko su ljudske stvari kratkotrajne, koliko neznatne. (4,48)
• Ono što je jučer bila kap sluzi, danas je mumija ili prah. (4,48)
• Sve što vidiš uskoro će propasti, a propast će i oni koji to propadanje vide. (9,33)
• Imaj na umu da se sve što se sada događa događalo i prije, a događat će se i nakon nas. (10,27)
• Sve je kratkotrajno, i predmet sjećanja i onaj koji se sjeća. (4,35)
• Ne smatraj bitnim da li ćeš umrijeti za nekoliko godina ili sutra. (4,47)
• Kakva je razlika između života koji traje tri dana ili tri stotine godina? (4,50)
• Ne živi tako kao da bi imao živjeti još deset tisuća godina. (4,17)
• Dok živiš, koliko ti je dano, budi čovjekom dobra. (4,17)
• Uvijek imaš mogućnost sretnog življenja ako kreneš putem dobra, ako htjedneš misliti i činiti dobro. (5,34)
• Osjeti kako u sebi imaš nešto plemenitije i božanskije od onoga što budi strast i vlada tobom kao lutkom. (12,9)
• Što ne pristoji, ne čini; što nije istina, ne govori. (12,17)
• Životna sreća ovisi o nevelikom broju uvjeta. (7,67)
• Nije stvar u tome da se raspravlja kakav treba biti dobar čovjek; treba takvim biti. (10,16)
• Nikome ne daj povoda da o tebi kaže kako si dvoličan ili nisi dobar. (10,32)
• Nitko nije tako sretan da pored njegove samrtne postelje ne stane nekoliko ljudi što se raduju njegovoj sudbini. (10,36)
• Što nije štetno za zajednicu nije ni za pojedinca. (5,22)
• Jednog raduje jedno, drugog drugo. (8,43)
• Ni u što se ne upuštaj bez razbora. (4,2)
• Većina je onoga što govorimo i činimo nepotrebna; bez svega toga imali bismo više vremena i manje nemira. (4,24)
• Ako nam je zajednička sposobnost mišljenja, zajednički nam je i razum kojim smo razboriti kao stvorenja. (4,4)
• Štetu sebi nanosi onaj tko ustraje u greškama i neznanju. (6,21)
• Ako me netko može uvjeriti da ne mislim ispravno i postupam krivo, rado ću promijeniti što je pogrešno i biti mu zahvalan. (6,21)
• Ima li onoga koji nikada ne mijenja svoje mišljenje? (5,10)
• Zajednički nam je razum koji kazuje što nam valja činiti, a što ne. (4,4)
• Nijednu izvanjsku stvar, kao što je pohvala mnoštva, bogatstvo, vlast, uživanje naslade, nije ispravno suprotstavljati razumskom i zajedničkom dobru. (3,6)
• Najbolji je način obrane od onih koji ti žele zlo da njima ne nalikuješ. (6,6)
• Grijeh drugoga valja ostaviti s njim. (9,20)
• Malo je i neznatno ono što čovjek proživljava. (3,10)
• Mali je kutak zemlje na kojemu čovjek živi. (3,10)
• Cijela zemlja nije ništa drugo doli obična točka u prostranstvu. (8,21)
• Govoriti u senatu ili obraćati se bilo kojem čovjeku treba jednostavno i ne suviše kićeno. (8,30)
• „Krastavac je gorak“ – odbaci ga. „Trnje je na putu“ – skloni se. To je dovoljno. (8,50)
• Valja tako sve činiti i govoriti i misliti kao da se već valja povući iz života. (2,11)
• Koliko je ljudi, koji su se borili i uzajamno sumnjičili, mrzili, umrlo i raspalo se u prah? (4,3)
• Koliko je beskrajno vrijeme prije i poslije našeg života! (4,3)
• Ne budi čovjek velikih riječi i ne radi mnogo stvari odjednom. (3,5)
• Budi neovisan o miru kojeg bi ti mogli pružiti drugi. (3,5)
• Nigdje ne može čovjek pronaći takvoga skloništa kao u vlastitoj duši. (4,3)
• Tko teži nasladama neće se suspregnuti od činjenja nepravdi. (9,1)
• Greška počinjena iz naslade zaslužuje kaznu više negoli greška počinjena iz bola. (2,10)
• Zlo često čini, ne samo onaj tko nešto čini, već i onaj tko ne čini ništa. (9,5)
• Zlo i dobro nisu u nedjelovanju, već u djelovanju čovjeka kao razumnog i civiliziranog bića. (9,16)
• Ako možeš, poučavajući mijenjaj što je pogrešno u drugih. (9,11)
• Život je borba i nalik privremenoj postaji na putovanju. (2,17)
• Hipokrat, koji je izliječio mnogo bolesnih ljudi, na kraju je i sam obolio i umro. (3,3)
• Uspeo si se na brod, zaplovio, završio put. Izađi. (3,3)
• Smrt nije ništa drugo doli svrsishodno djelo prirode. (2,12)
• Smrt je, kao i rođenje, misterij prirode. (4,5)
• Kao što je rođenje povezivanje elemenata, tako je i smrt njihovo rastavljanje u ono što je bilo prethodno. (4,5)
• Što može poslužiti kao oslonac? Samo jedno – filozofija. (2,17)

(Marko Aurelije Samomu sebi)

OBRASCI VOLJE I SREĆE

Većina ožalošćenih i zamišljenih ljudi traže samoću u polju, na obalama i po brdima. No, to je prostački ukus i običaj. Samo od tebe jedinog zavisi da se povučeš u svako doba u svoju unutrašnjost. Nema nikakvog pribežišta gde bi čovek bio mirniji i slobodniji, nego što je to dubina njegove duše. Naročito ako je tamo sklonio one dragocenosti, koje se ne mogu uživati bez potpunog spokojstva koje je, po mom mišljenju, uobičajeno stanje duše kod kojih je sve u redu i na svome mestu. Uživaj, dakle, često tu samoću i u njoj se okrepljuj. Ali, isto tako, potraži tamo i poređaj tamo ona kratka i suštastvena pravila, čija je opomena samo u stanju da rastera sav nemir i da ti tu ulije jačinu kojom bi izdržao bez roptanja i uzbuđenja, sve što te snađe u životu.[…]

Trajnost čovekovog života? – Jedan trenutak. Suština njegovog života? – Promena. Njegovi osećaji? – Nejasni. Ceo njegov sklop? – Trulež. Njegova duša? – Vihor. Njegova sudbina? – Nerazumljiva. Njegov ugled? – Sumnjiv. Jednom reči, sve što je njegovo, i telesno i duhovno? – Kao voda koja teče. Njegove misli? Snovi i dim. Njegov celokupni život? Neprestana borba i odmor na tuđoj zemlji. Njegova slava i glas posle smrti? – Jedan čisti zaborav. Šta je, dakle, to što mu može stvoriti bar tok pravilan i lep? – Jedino i samo filozofija![…]

Ah, ne treba gubiti nikada iz vida da su sve stvari ovoga sveta prolazne i netrajne! Juče je čovek bio prosta i sveža klica, a sutra će već biti mumija ili pepeo. Treba, dakle, preći taj krajnji trenutak našeg života shodno našoj prirodi i treba se pustiti, treba se potčiniti našem raspadanju, tiho i blago kao što zrela maslina, padajući s drveta, izgleda da blagosilja zemlju koja je dotle nosila i blagodari drvetu koje je rodilo!

(Marko Aurelije, Obrasci volje i sreće, 115–116)

*****

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU

Sasvim je ista stvar da li kažem: „Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“ ili: „Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća“. Ono se može odrediti i ovako: „Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava“.
Zato se čovek mora probiti do slobode; a ova se ne postiže ničim drugim, nego ravnodušnošću prema sudbini.

(Seneka, Rasprava o blaženom životu: 34, 35)

BESEDE – O PROVIĐENJU

Priroda, naime, ne dopušta da dobro šteti dobrome. Između dobrih ljudi i bogova postoji prijateljstvo jer ih povezuje vrlina. Prijateljstvo, kažem? Više od toga, naklonost i srodstvo, jer se dobar čovek razlikuje od boga samo po svom ograničenom veku. On je božji učenik i saradnik, i pravi potomak njegov, i pravi roditelj, nepopustljivo tražeći vrlinu, vaspitava poput strogog oca. Zato kada budeš video dobre i bogovima drage ljude kako naporno rade, kako se muče i uspinju uz strmine, a loše kako se raskalašno provode i plivaju u nasladama, pomisli kako i sami uživamo u poslušnosti svoje, a raspuštenosti dece robova, kako jedne držimo u strogoj disciplini, a druge podstičemo na drskost. Veruj, isto tako postupa i bog: dobrog čoveka ne kvari uživanjima, već ga iskušava, jača, čini ga sebi podobnim.[…]

Zašto dobre ljude pogađaju mnoge nesreće? Ništa loše ne može da snađe dobrog čoveka – suprotnosti se ne mešaju. Kao što tolike reke, tolike provable oblaka i toliki lekoviti izvori ne menjaju ukus mora – čak ga i ne ublažavaju – tako ni sva sila nesreća ne preokrene pravednu dušu: ona odoleva svemu što je snaše i daje mu svoju boju jer je moćnija od svih spoljnih stvari. Ne kažem da ih ne oseća, već ih pobeđuje i, inače krotka i blaga, ona uzvraća udarce. Sve nesreće smatra za vežbu. Uostalom, koji pravi čovek, častan čovek , nije željan podviga u njeno ime i spreman da se zbog dužnosti izloži opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna? Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnažnijim ljudima i zahtevaju od trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce i batine i, ako ne nađu pojedince ravne sebi, bore se protiv više njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokaže šta može da izdrži, vidi se koliko je snažna i moćna. Shvati da i dobri ljudi treba tako da postupaju, da se ne plaše muka i teškoća, niti da se žale na sudbinu, nego da private sve što ih snađe i to okrenu na dobro, Nije važno šta podnosiš, već kako to činiš. Zar ne vidiš da očevi i majke različito pokazuju svoju ljubav? Očevi sabajle dižu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu dokoni ni za vreme praznika, i teraju ih da liju znoj, a katkad i suze. Majke žele da ih maze u krilu, da ih drže u senci – one bi da ih nikad niko ne rastuži, da nikad ne plaču, nikad se ne umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih i silno kaže: „Nek ih pritisnu teškoće, patnja, gubici: tako će steći istinsku snagu“. Tovljenje životinje bivaju trome od Nerada i preslabe su ne samo za napor, već i da se kreću, pa i da nose sopstvenu težinu. Netaknuta sreća ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u košđtac sa neprilikama, očvrsne i ne uzmiče nip red kakvim zlom: ako i padne, on se bori na kolenima.

Ti se čudiš što bog, koji dobre ljude veoma voli i želi da budu što bolji i časniji, njima dodeljuje takvu sudbinu da ih iskuša. Ja se uopšte ne čudim što ga ponekad obuzme želja da posmatra hrabre ljude kako se bore sa nekom nevoljom. I mi se veselimo kad neki mladić kopljem dočeka nasrtaj divlje zveri, kad neustrašivo podnese napad lava: što je borac plemenitiji, prizor je prijatniji. Ali ovi prizori ne bi mogli da privuku pažnju bogova, jer se radi o zabavama za decu i ljudsku sujetu. Evo prizora dostojnog da boga odvrati od njegovog posla, evo protivnika dostojnog boga: to je junak suprostavljen nenaklonoj sudbini, pogotovu ako je tu sudbinu sam izazvao. Ne vidim šta bi za Jupitera bilo lepše na zemlji – ako bi hteo da obrati pažnju – nego da posmatra Katona kako, posle ponovnog poraza svoje stranke, stoji među ruševinama republike ništa manje uspravan i kaže: „Makar je sva vlast u rukama jednog čoveka, maker njegove legije čuvale kopno a flota more, maker cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz – jednom će rukom prokrčiti širok put slobodi. Ovo oružje, čisto I nevino uprkos građanskom ratu, izvršiće dobra I plemenita dela: slobodu, koju nije moglo da da otadzbini, podariće Katonu. Preduzmi, dušo, taj dugo promišljeni čin – oslobodi se ovozemaljskih stvari! Petrej i Juba su se već sukobili i leže posečni: hrabar je i uzvišen taj sudbinski sporazum, ali neprimeren snazi mog karaktera. Jer Katonu je jednako sramno da drugog moli za smrt, kao i da moli za život“. Ne sumnjam da su bogovi sa velikom radošću posmatrali kako se ovaj čovek, tako željan sopstvenog izbavljenja, brine za spas drugih i sprema njihov beg. Kako se čak i poslednje svoje noći bavi naukom, kako zabada mač u svete grudi i razdire utrobu: onu presvetu dušu, koju bi oružje oskvrnulo, oslobađa rukom. Verujem da je ovo razlog što udarac nije bio dovoljno precizajn i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadržali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokaže u težoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se pođe u smrt, nego da se smrt ponovo potraži. Zar ne bi rado gledali svog štićenika kako umire slavno i nezaboravno? Smrt obesmrti ljude čije umiranje hvale i oni koji se plaše.[…]

Kažem, za sada, da stvari koje ti smatraš mučnim, neprijatnim i strašnim, koriste prvenstveno onima koje stižu, pa onda i svima ostalima, za koje se bogovi više brinu nego za pojedince. One, zatim, snallaze ljude koji ih dragovoljno prihvataju, a da ih ne prihvataju, s pravom bi ih stizalo zlo. Dodaću da ova sudbini podložna iskušenja sleduju dobrim ljudima po istom onom zakonu, po kome su oni obdareni vrlinom. Zatim ću te uveriti da dobrog čoveka nikad ne treba sažaljevati: za njega se može reći da je vredan žaljenja, ali on to ne može biti. Od svega što sam izneo, čini se da je najteže dokazati ono prvo, tj. da strašni i jezoviti događaji koriste onima koji pogađaju. „Zar ljudima koristi“, pitaš me, ‘’ to što ih šalju u progonstvo, što osiromašuju, što sahranjuju svoju decu I ženu, gube čast, onemoćaju?’’Ako ti je čudno što ovo nekom koristi, začudiće te činjenica da se neki ljudi leče sečivom I vatrom, pa čak I glađu I žeđu. Ali, ako se prisetiš da se, radi izlečenja, nekim bolesnicima seku I uklanjaju kosti, pušta krv, pa čak I amputiraju udovi koji ne mogu da se sačuvaju a da se ne ugrozi cello telo, onda ćeš priznati da ima nesreća korisnih za one koje pogađaju. Isto tako, Herkula mi, ima uživanja, hvaljenih i priželjkivanih, a štetnih za one kojim im se prepuštaju: prežderavanje, pijančenje i ostala – ubice u slasti. Među mnogimmudrim rečima mog Demetrija, ja jasno pamtim ove (koje i sada odjekuju i odzvanjaju u mojim ušima): „Niko mi se ne čini nesrećnijim od čoveka koga nikad nije snašlo neko zlo“. Takvom čoveku, naime , nije bilo dopušteno da iskuša sebe. Makar mu sve želje ispunile i pre nego ih poželi, bogovi o njemu ipak imaju loše mišljenje. Smatraju ga nedostojnim da jednog dana savlada sudbinu, koja pred kukavicama uzmiče kao da kaže : „Šta će meni takav protivnik? Odmah će položiti oružje. Protiv njega mi ne treba sva moja snaga. U beg će ga naterati najmanja pretnja. On ne može da izdrži moj pogled. Ma, da potražim ja nekog drugog s kim ću moći da ukrstim oružje. Sramota je boriti se sa čovekom spremnim na predaju“. Gladijator smatra uvredom borbu sa slabijim protivnikom i zna da je pobeda bez rizika – neslavna pobeda. Isto misli i sudbina: ona za sebe traži najjače protivnike, a mnoge prezrivo odbacuje. Okreće se najodlučnijima i najprkosnijima da na njima oproba svoju snagu: vatrom iskušava Mucija, siromaštvom Fabricija, progonstvom Rutilija, mučenjem Regula, otrovom Sokrata, smrću Katona. Bez zle sudbine nema sjajnih primera.[…]

Sišao si u olimpijsku arenu, ali tamo nema nikog osim tebe: stekao si venac, ne i pobedu. Ne čestitam ti na hrabrosti već na konzulatu ili na preturi: ukazana ti je čast. Isto mogu reći i dobrom čoveku, ako mu slučaj nije dodelio nijednu nevolju da pokaže snagu svog duha: „Smatram te nesrećnim, jer nikad nisi bio nesrećan. Prošao si kroz život bez protivnika. Niko neće saznati šta si sve mogao, čak ni ti sam to nećeš znati“. Da bi čovek upoznao samog sebe, on mora da se oproba: niko ne može da sazna šta je u njegovoj moći, ako je ne iskuša. Tako neki ljudi sami presreću nevolju u nastanku i vrebaju priliku da zablista vrlina koja je počela da tamni. Hoću da kažem da se veliki ljudi ponekad raduju nevoljama kao hrabri vojnici ratu[…]

Nikada nije lako dokazati vrlinu. Sudbina nas šiba i razdire? Pretrpimo: to nije okrutnost već borba, i što je češće prihvatimo, to ćemo biti snažniji. Najsnažniji deo tvog tela je onaj koji se često koristi. Treba da se prepustimo sudbini da nas ona ojača za svoje udarce: malo po maloučiniće nas sebi ravnima, a neprestana izloženost opasnostima stvoriće prezir spram njih. Tako tela mornara očvrsnu od mora, a ruke seljaka ogrube. Podnoseći nesreće, duh će prezreti patnju. Šta se sve može postići trpljenjem, saznaćeš ako pogledaš kakve napore čine narodi bez otadzbine, narodi okruženi oskudicom. Promotri sve one koje je omeđio rimski mir. Govorim o Germanima i nomadskim narodima na koje nailazimo oko reke Istra satire ih neprekidna zima i tmurno nebo, jalova ima zemlja daje oskudnu prehranu.[…]

Zašto se čudiš što su dobri ljudi izloženi opasnostima da bi očvrsnuli? Čvrsto i jako je samo ono drvo koje vetar često šiba: pod naletom se krošnja skuplja a korenje čvršće vezuje za zemlju. Slabašno je drveće koje je izraslo u pitomoj dolini. Zato je za dobre ljude, ako hoće da budu neustrašivi, korisno da budu izloženi svirepim pretnjama I da spokojno trpe zlo koje i nije zlo ako ga dobro podneseš.[…]

Ali zašto bog ipak dopušta da dobre ljude pogađa zlo? On, u stvari, ne dopušta: od njih je uklonio sva zla, zločin i sramotu,nečiste misli i pohlepu, slepu požudu i lakomost na tuđe. Pazi ih i štiti. Pa zar bi neko tražio od boga da dobrim ljudima čuva i prtljag? Oni su boga sami razrešili ove brige, jer preziru spoljni svet. Demokrit se odrekao bogatstva smatrajući ga teretom za mudraca. Zašto se onda čudiš što bog dopušta da dobrog čoveka snađu nesreće, jer kad ih on sam ponekad priželjkuje? Dobri ljudi ostaju bez sinova: pa šta, ponekad ih i sami ubijaju. Šalju ih u progonstvo: pa šta, ponekad i sami ostavljaju otadybinu, a ne nameravaju da se vrate. Ubijaju ih: pa šta, ponekad i sami podižu ruku na sebe. Zašto podnose ove muke? Da nauče druge da ih podnose: rođeni su da služe drugima za primer.

(Lucije Anej Seneka, Dijalozi, 19 – 41)

ARISTOTEL – izvod iz dela (Politika)


ARISTOTEL – izvod iz dela (Politika)

Budući vidimo kako je svaki grad neko zajedništvo i da je svako zajedništvo složeno poradi nekog dobra (jer radi onoga što im se čini dobro svi čine sve), bjelodano je da sva [zajedništva] teže nekomu dobru, a najviše pak, i onomu koje je najpoglavitije od svih [dobara], ono zajedništvo koje je od svih najpoglavitije i u sebi sadržava sva ostala. A to je ono nazvano država i državno zajedništvo.

Svi dakle oni koji mniju kako je državnik, kralj, kućeupravitelj i gospodar jedno te isto, ne kazuju ispravno (jer mnogoćom i maloćom misle da se razlikuju, ali ne vrstom svaki pojedini od tih, kao: onaj tko je nad malo njih, taj je gospodar; ako je nad više,onda je kućeupravitelj; ako [vlada] nad još više njih, onda je državnik ili kralj, kao da se ništa ne razlikuju velika kuća i malen grad. A što se pak tiče državnika i kralja: kad on sam osobno vlada, onda je kralj; kad je prema razlozima dotične znanosti naizmjence i ‘vladajući’ i ‘vladan’, onda je državnik. Nu te stvari nisu istinite). I ovo rečeno jasno će biti onima koji razmotre prema ovdje navedenom načinu istraživanja. Jer kao što u ostalim stvarima slože vinu treba razdijeliti sve do nesloževina (budući da su one najmanji djelići cjeline), tako i ο gradu6, razmatrajući iz kojih je dijelova složen, uvidjet ćemo i ο tima bolje u Čemu se razlikuju jedni od drugih, i ako se štogod znanstveno može postaviti ο svakom pojedinome od rečenoga.

Ako tako tkogod razmotri stvari kako se od samoga početka razvijaju, onako kao i u drugim slučajevima, i u ovima će najljepše tako znanstveno razvidjeti. Nuždno je stoga prvo da bivaju udvoje oni koji jedno bez drugoga ne mogu biti, kao žensko i muško poradi rađanja (i to ne po izboru, nego zbog toga što im je, kao i u ostalih životinja i biljaka, naravna težnja ostaviti iza sebe štogod drugo poput sebe samoga) te po naravi i ‘vladajuće’ i ‘vladano’poradi opstanka. Jer ono [biće] koje je uzmožno umom predviđati, po naravi je vladajuće i po naravi je gospodareće; ono pak koje je uzmožno                                       [to predviđeno] svojim tijelom izvršiti, vladano je i po naravi robujuće. Zbog toga gospodaru i robu ista je korist. Po naravi dakle razlikuju se žensko i rob (jer narav ne čini ništa onako kao nožari delfijski nož , štedljivo, nego jedno za jedno; jer tako će najljepše izvršiti svoju namjenu svako pojedino od oruđa, služeći ne mnogim poslovima, nego jednome). Među barbarima pak žensko i rob u istome su poretku. Uzrok je u tomu što u njih ne postoji po naravi vladajuće, nego se njihovo zajedništvo sastoji od robinje i roba. Zbog toga kažu pjesnici »što barbarima Heleni vladaju pravo je«, kao da je po naravi jedno te isto biti barbar i rob. Dakle, iz ta dva zajedništva prvo nastaje dom, te ispravno Heziod reče postaviv »dom pak najprije, ženu i vola plužnjaka«, jer vol je mjesto kućnog roba siromasima. Stoga poradi [životne] svakodnevice nastalo zajedništvo već prema naravi je dom; njegove [članove] Haronda naziva istostolnicima, a Epimenid Krećanin istonaćvarima. Prvo zajedništvo od više domova, koje nije poradi dnevne potrebe, je selo. Najviše se prema naravi čini da je ono selo koje je naselina [potekla od jednog] doma, sastavljena od djece i unuka, koje neki nazivaju istomliječnicima. Zbog toga se prvotno kralj evalo gradovima, a još je i sada tako u [barbarskih] naroda. Jer su se sakupili od onih nad kojima se kraljevalo.Naime, nad svakim domom kraljuje najstariji, kao i u naselinama, na temelju srodništva. I to je ono što kaže Homer: »Postavlja zakon pak svaki djeci i ženama.« Jer bijahu raspršeni i tako se u drevnini stanovalo. I ο bogovima zbog toga svi govore kako njima vlada kralj, jer i oni sami, što još i sada što pak u drevno doba, bijahu pod kraljem; kao što im, naime, obličja pridaju prema sebi samima, tako [predočuju] i živote bogova.

A iz više sela sastavljeno savršeno zajedništvo je grad, koji je takoreći dosegao granicu potpune samodostatnosti, nastavši pak poradi pukog življenja,i opstojeći poradi dobra življenja. Zbog toga svaki grad biva po naravi, ako tako bivaju i prvotne zajedniče. Jer on je njihova svrha, a narav je svrha. Naime, ono što je svako pojedinačno kad mu se postanak završi, to nazivamo naravlju svake pojedine stvari, kao čovjeka, konja, kuće. Uz to, ‘poradi čega je što’ i svrha ono su najbolje.
A samodostatnost je i svrha i ono najbolje. Iz tih je stvari dakle bjelodano kako je grad jedna od naravnina i da je čovjek po naravi društvena životinja, i onaj koji je bez grada – zbog naravi a ne zbog slučaja – ili je nevaljao ili je bolji od čovjeka; poput onoga kojega Homer pogrdi kao »bez plemena, bez zakona, bez ognjišta.« jer dotičnik je istodobno po naravi takav i požudan je rata, te je nalik ‘nevezanu potezu’ u igri kockom. Zbog toga, daje čovjek društvovna životinja,više od svake pčele i bilo koje krdne životinje, posve je jasno. Jer ništa, kao što kažemo, uzalud narav ne čini. A govor jedino čovjek ima medu [svim] životinjama. Jer dok je glas znak bola ili užitaka, te je stoga prisutan i u ostalih životinja (do toga je,naime, njihova narav stigla, da imaju osjet bola i užitaka i da te mogu označiti jedni drugima), govor pak priopćuje korisno i štetno, pa tako i pravedno i nepravedno. Jer to je, nasuprot ostalim životinjama, ljudima svojstveno, da jedino oni imaju sjetilnu zamjedbu dobra i zla, pravednog i nepravednog i slično. A zajedništvo takvih tvori dom i grad. Po naravi je pak prvotniji grad negoli dom i svaki pojedini od nas. Jer cjelina je nuždno prvotnija od dijela. Naime, uništi li se cjelina [tijela], neće biti noge ni ruke, osim možda istoimeno, kao kad bi tkogod rekao kamena ruka (jer uništena, ona će biti takva). Nu sve se stvari određuju učinkom i možnošću, tako te kad više nisu takve, ne može se više ni reći kako su iste, nego samo istoimene. Bjelodano je dakle i da grad biva po naravi i da je prvotniji negoli pojedinac. Jer ako pojedinac, izdvojen, nije samodostatan, slično ostalim dijelovima on će se odnositi prema cjelini. Onaj pak tko se ne može združivati ili mu ništa ne treba zbog samodostatnosti, taj i nije nikakav dio grada, te je ili zvijer ili bog.

Po naravi dakle postoji poriv u svima za takvim zajedništvom. Onaj pak tko ga je prvi zasnovao uzročnik je najvećih dobara. Jer kao što je – kad je savršen – čovjek najbolja od životinja, tako je i – odvojen od zakona i pravde – najgori od svih. Jer najteža je oboružana nepravda. A čovjek od naravi pak ima oružje poradi razboritosti i kreposti, kojim se još ponajviše može poslužiti i u oprečne svrhe. Stoga je najbezbožniji i najdivljačniji kad je bez kreposti, te najgori u požudi spola i jela. Pravednost je dočim društvena. Jer pravda je poredak državnog zajedništva, a pravednost je prosudba pravednoga.

Budući je pak jasno od kojih je dijelova grad nastao, mora se prvo govoriti ο gospodarstvu. Jer se svaki grad sastoji od domaćinstava. Dijelovi gospodarstva su oni opet od kojih je sastavljeno domaćinstvo. A savršeno domaćinstvo se sastoji od robova i slobodnjaka. Budući svaku pojedinost treba prvo istražiti u najmanjim sastojcima – a prvi su i najmanji dijelovi domaćinstva gospodar i rob, te suprug i supruga, pa otac i djeca – ο tome trojem moralo bi se razvidjeti što je svako pojedino i kakvo treba biti. Posrijedi su dakle znanost ο odnosu gospodara i roba, ο bračnome odnošaju (jer inače je bezimeno spajanje žene i muža) i ο trećemu, ο rađanju djece (jer se ni to ne naziva vlastitim imenom). Neka su to ta tri odnosa kako rekosmo. Postoji još i dio koji se jednima čini da je gospodarstvo, a jednima pak kao najveći njegov dio. Kako pak s time stoji, valja razmotriti. Govorim naime ο takozvanome umijeću zaradbe. A prvo govorimo ο gospodaru i robu, kako bismo uvidjeli stvari od nužne koristi, te ako bismo ο spoznaji tih stvari uzmogli doseći štogod bolje od sadašnjih pretpostavki. Jer nekima se čini kako je odnos gospodara i roba nekakva znanost, te kako su isto i umijeće gospodarstva, pa ono vladara, državnika i kralja, kao što rekosmo u početku. Nekima je pak usuprot naravi gospodarenje nad drugim čovjekom (jer samo je po zakonu jedan rob a drugi slobodnjak, dok se po naravi ništa ne razlikuju). Stoga ono nije ni pravedno, jer je nasilno.                      Budući je imovina dio doma i nauk ο imovini dio gospodarstva (jer se bez potrepština ne može ni živjeti ni dobro živjeti), i kao što bi u određenim umijećima morala biti prisutna pripadna oruđa – ako se hoće obaviti posao – tako je i u gospodara domaćinstva. A od oruđa jedna su neživa dok su druga živa (kao što je kormilaru kormilo neživo oruđe, a potkormilar živo; jer u umijećima poslužnik je vrsta oruđa); tako je i imovina oruđe koje služi životu. Imovina se sastoji od mnoštva oruđa; i rob je neka živa imovina, a svaki je poslužnik oruđe koje je mjesto oruđa. Jer kada bi uzmoglo svako pojedino oruđe, onako kako mu se naredi ili predosjećajući nalog, obaviti svoj posao, kakvi kažu da su Dedalovi kipovi ili Hefestovi tronošci, ο kojima reče pjesnik, da ‘sami od sebe dođoše na božansko zborište’, te kad bi tako tkalački čunci tkali sami i trzalice citarale, onda ne bi trebalo ni graditeljima pomoćnika ni gospodarima robova.

Dakle, ono što se obično zove oruđima zapravo su „tvorbena oruđa, dok je imovina činidbeno oruđe. Jer od tkalačkoga čunka nastaje nešto mimo same njegove upotrebe, dok od haljine ili ležaja postoji samo upotreba. Uz to, budući se razlikuje vrstom tvorba i činidba, te objema treba oruđa, moraju i ona imati takvu razliku. A život je činidba, a ne tvorba. Zbog toga je rob poslužnik u onome što služi činidbi. Ο imovini pak se govori kao ο dijelu. Jer dio nije samo dio nečega drugoga, nego i u cijelosti pripada drugome. Isto tako i imovina. Zbog toga je gospodar samo gospodar roba, i ne pripada mu; rob dočim nije samo rob gospodarev, nego mu i u cijelosti pripada. Iz tih je stvari dakle jasno što je narav roba i koja mu je mogućnost. Jer onaj koji po naravi ne pripada sebi nego drugomu čovjeku, taj je po naravi rob; a drugomu pripada čovjek koji, budući čovjekom, također je i imovina. Imovina je pak oruđe činidbeno i izdvojivo.

A je li pak tkogod naravlju takav ili nije, i je li bolje i pravednije robovati komu ili ne, nego je cjelokupno ropstvo usuprot naravi, nakon toga valja razvidjeti. A to nije teško ni po razlogu znanstveno promotriti niti iz činjenica razaznati. Jer ‘vladati’ i ‘biti vladan’, ne pripada samo nužnostima, nego i probitačnostima, i već odmah od rođenja neki se tako odvajaju: jedni da se njima vlada, drugi pak da vladaju. I postoje mnoge vrste vladatelja i vladanih (i uvijek je bolja vladavina nad boljim vladanicima, kao što je ona nad čovjekom bolja nego nad zvijeri; jer rad obavljen od boljih je bolji, a gdje jedno vlada, dok je drugo vladano, nastaje neki njihov rad;) jer sve one stvari koje su od više sastojaka složene i postaju štogod jedno zajedničko, bilo od neprekidnih bilo od razdvojenih [dijelova], u svima se takvima pokazuje ‘vladajuće’ i ‘vladano’, i to je po cjelokupnoj njihovoj naravi prisutno u živim bićima, ali i u onih što ne sudjeluju u životu postoji nekakva vladavina, kao ona glazbenog sklada. Ali to je možda izvan ovoga istraživanja.

(Aristotel, Politika, 1 – 9, Globus, Zagreb, 1988)

Blog na WordPress.com.

Gore ↑