sv. JOVAN DAMASKIN, sv. GRIGORIJE PALAMA – izvod iz dela


IKONOBORCI: SV. JOVAN DAMASKIN.

JOVAN DAMASKIN – izbor iz dela

Ikonoborci

Apologetska slova protiv opadača svetih ikona

(II, 4) Neprijatelj istine i protivnik spasenja ljudi koji je u svoje vreme prevario ne samo mnogobošce nego čak i same sinove Izrailjeve da prave slike demona i bezbožnih ljudi i ptica i životinja i gmizavaca, i da im se klanjaju kao bogovima, pokušava sada da unese nemir u spokojnu Crkvu Božju, ustima nepravednika i jezikom lukavim rečima Božjim zlo podmećući i trudeći se da njegovu ružnoću i mračni vid prikrije i da srca vernih pomeri iz istinskog i Ocima predanog običaja (Š, 2). Jer ustadoše neki govoreći da ne treba slikati i predlagati za gledanje i proslavljanje i divljenje i revnovanje Hristova spasonosna čudesa i stradanja, kao ni junačke podvige Svetih protiv đavola. A ko ne uviđa od onih koji imaju božansko znanje i duhovnu mudrost da se tu radi o đavoljem podmetanju? Jer on ne želi da bude objavljen njegov poraz i posramljenje niti slava Božja i njegovih Svetih da bude opisana.

(II, 5) I zaista, ako bismo mi pravili sliku (ikonu) nevidljivog Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike (ikone) ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji n po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu i težinu i oblik i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. Jer kao što kaže božanski Apostol: „Sada vidimo u ogledalu i u zagonetci” (1. Kor. 13,12). A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela. Jer po rečima božanskog Grigorija, ma koliko se um trudio nije u stanju da izađe iz telesnosti.[…]

(1,9) No, pošto je reč o ikoni i poklonjenju, daj da objasnimo tu reč o njima. Ikona je slika (podobije) koja karakteriše prvolik tako što poseduje i određenu razliku u odnosu na njega. Jer ikona nije po svemu slična sa pralikom (arhetipom). Živa pak ikona nevidljivoga Boga, prirodna i nepromenljiva, Sin, koji nosi u sebi celoga Oca, poseduje po svemu istovetnost sa njim, razlikujući se jedino uzročnošću. Jer Otac je prirodni uzrok a Sin prouzročeni. Otac nije iz Sina nego Sin iz Oca. Od njega doduše jeste, ali nema biće posle njega, tj. posle rodivšeg ga Oca.

(1,10) I u Bogu postoje ikone i paradigme (prauzori) onoga što je od njega nastalo, tj. njegov predvečni savet, večno istovetni. Jer ono što je Božansko po svemu je nepromenljivo i nema u njemu promene ili senke izmene. Sveti Dionisije, duboki znalac božanskih stvari, koji je razmišljao o Bogu bogonadahnut, naziva ove ikone i paradigme (prauzore)  predodređenjima. Jer u njegovom savetuje pre svoga nastanka ucrtano i naslikano sve ono što je on predodredio i što će neizostavno biti, slično čoveku koji namerava da sagradi kuću te najpre ocrtava i odslikava njen plan u svome umu.[…]

(1.12) Ikona se takođe zove i ono što tajanstveno ocrtava ono što će se dogoditi u budućnosti, kao na primer: kivot i štap i sasud, Svetu Bogorodicu; kao što je zmija ukazanja na Onoga koji je preko Krsta uništio svezlu Zmiju, ili more, voda i oblak na Duha krštenja.[…]

(III, 16) Prvo, šta je ikona?  Ikona je podobije (slika) i prikazanje i izobraženje nekoga, koje sobom pokazuje ono što je naslikano. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto. Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi niti misli niti govori niti oseća niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin a ne otac.[…]

(Š, 26) Ko je prvi naslikao ikonu? Sam Bog je prvi rodio Jedinorodnog Sina svoga, svoju živu ikonu, prirodnu, nepromenljivo obličje svoje večnosti. Stvorio je i čoveka po liku (ikoni) svojem i podobiju (Post 1,26). I Adam vide Boga i ču glas nogu njegovih dok je hodio u predvečerje, i sakri se u Raju   (Post 3,8). I Jakov je video Boga i rvao se s njim (Post 32,24), što znači da mu se Bog javio kao čovek. I Moisije ga vide kao ozadinu čovečiju (Izl. 33,23) i Isaija kao čoveka ga vide kako sedi na prestolu (Is. 6,1). Takođe i Danilo vide obličje čoveka i kao Sina čovečjega, došavšega ka Starome danima (Dan. 7,13). No, niko nije video prirodu Božju nego samo obraz () i ikonu (sliku) onoga što će se dogoditi u budućnosti. Jer je trebalo da Sin i Logos Božji nevidljivi postane istinski čovek, da bi se sjedinio sa našom prirodom i javio na zemlji.

Zato su se svi koji su videli obraz i ikonu (sliku) budućega poklonili, kao što kaže Apostol Pavle u poslanici Jevrejima: „U vjeri pomriješe svi ovi ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih vidješe iz daleka i celivaše” (Jevr 11,13). Zar onda da ja ne naslikam ikonu Onoga koji je radi mene postao vidljiv prirodom tela i zar da mu se ne poklonim i da mu ne odam počast preko poklonjenja i počasti ikoni? Avram je video ne prirodu Božju („Boga niko nikad nije video”, Jn. 1,18) nego ikonu Boga, i pavši ničice pokloni se (Post 17,17). Isus Navin vide ne prirodu anđela, nego ikonu (sliku) (priroda anđela se ne da videti telesnim očima) i pavši pokloni se (Is. Nav. 5,14); slično i Danilo (anđeo nije Bog nego stvorenje i sluga koji predstoji Bogu) pokloni se anđelu ne kao Bogu, nego kao Božjem predstojniku i služitelju (Dan. 8,18).

Zašto onda da i ja ne slikam ikonu prijatelja Hristovih i da im se ne poklonim, ne kao bogovima, nego kao ikonama prijatelja Božjih? Jer ni Isus Navin ni Danilo se nisu poklonili anđelima koje su videli kao bogovima. Tako se ni ja ne poklanjam ikoni kao Bogu, nego preko ikona i Svetih prinosim Bogu poklonjenje i čast radi koga čestvujem i njegove prijatelje i smerno uvažavam. Jer Bog se nije sjedinio sa prirodom anđela nego se sjedinio sa prirodom ljudi. Bog nije postao anđeo, nego je Bog postao po prirodi i istinski čovek: „Jer zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avramovu” (Jevr 2,16).    Nije priroda anđela postala Sin Božji po ipostasi, nego je ljudska priroda postala Sin Božji poipostasi (ličnosti). Nisu se anđeli prisajedinili ni postali zajedničari božanske prirode nego energije i blagodati, a ljudi se prisajedinjuju i postaju zajedničari božanske prirode (2 Petr 1,4): oni ljudi koji se pričešćuju telom Hristovim svetim i piju krv njegovu časnu.

Jer se (ljudska priroda) sjedinila ipostasno sa Božanstvom, tako da su dve prirode sjedinjene nerazdeljivo u telu Hristovom kojim se mi pričešćujemo, te sa dve prirode opštimo, tela telesno, Božanstva duhovno, bolje reći  s obadve uzajamno. Pri tom se ipostasno ne poistovećujemo (jer prvo postojimo pa se onda sjedinjujemo) nego po prožimanju tela i krvi. Pa kako onda da nisu veći od anđela oni koji držanjem zapovesti čuvaju istinsko sjedinjenje. Naša priroda je unekoliko umanjena od anđelske zbog smrti i tromosti tela alije blagovoljenjem i sjedinjenjem sa Bogom postala veća od anđela. Jer pred njom koja sedi na prestolu slave u Hristu, anđeli stoje sa strahom i trepetom i staće pred nju ustrašeni na Dan sudnji. Sveto pismo njih ne naziva sapričasnicima i zajedničarima božanske prirode („jer su svi duhovi koji bogosluže, šiljani na služenje onima koji će naslediti spasenje”, Jevr 1,14), niti da će sacarovati ni biti saproslavljeni, niti da će sesti za Očevom trpezom, a Sveti su nazvani sinovi Božji i naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Zato poštujem Svete i saproslavljam sluge i prijatelje i sunaslednike Hristove, sluge po prirodi i prijatelje po slobodnom opredeljenju i sinove i naslednike po božanskoj blagodati, kao što Gospod kaže Ocu.

(sv. Jovan Damaskin, Pouke)

****

GRIGORIJE PALAMA – izbor iz dela

Isihasti

 

O međusobnom miru, izgovorena tri dana nakon dolaska (Sv. Grigorija Palame) u Solun

1.Svi smo mi braća, jer nas je sazdao jedan Gospodar i Tvorac, i u tom smislu smo zadobili zajedničkog Oca. Međutim, to opšte bratstvo imamo i u odnosu na beslovesnu, pa čak i na neživu (neosetljivu, neoduševljenu) prirodu. Osim toga, mi smo jedan drugome braća i zato što smo svi potekli od jednog, zemnorodnog Adama, i zato što smo jedino mi stvoreni po obrazu Božijem. Ovo je zajedničko i nama i svim narodima uopšte.

Pored toga, mi smo jedan drugome braća i time što smo istoga roda i što živimo u istom mestu. Najzad, braća smo i po bogatstvu da imamo zajedničku Majku – Svetu Crkvu i blagočašće (pobožnost), kojoj je Načalnik i Savršitelj Hristos, istinski Sin Božiji, Koji ne samo da je naš Bog, nego je blagoizvoleo da nam bude i Brat i Otac, i ne samo to, nego i Glava Koja sve nas sabira u jedno Telo i čini da budemo udovi jedan drugom i Njemu Samom. Kada se posle Svog trodnevnog vaskrsenja iz mrtvih javio ženama koje su došle na grob, Gospod je rekao: Idite, te javite braći Mojoj neka idu u Galileju, i tamo će Me videti (Mt. 28; 10). Vidite li kako nas je udostojio da Se nazove našim bratom? Zato i apostol za Njega kaže: Ne prisajedini se angelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu: stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći (Jevr. 2; 16-17). Međutim, kako je Hristos i naš Otac Koji nas je preporodio kroz sveto Krštenje i Svojom božanskom blagodaću, On Svoje učenike naziva “decom” i, odlazeći na spasonosno Stradanje objavljuje da ih neće ostaviti kao siročiće. Tako apostol opet kaže: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2; 14). Pavle je uveren da smo svi mi u Hristu jedno Telo i kaže: A viste Telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27). I kao što je telo jedno a ima mnoge udove, tako i udovi imaju jedno telo i, premda su mnogi, čine (obrazuju) jedno telo. Tako je i sa Hristom, budući da smo u jednom Duhu svi kršteni u jedno Telo.

3. Za nas je, dakle, braćo, bila jedna banja preporođenja i rođenja u Bogu: jedna vera, jedna nada, jedan Bog nad svima, kroz sve i u svima nama, Koji nas je božanskom ljubavlju sabrao oko Sebe i učinio da budemo udovi jedan drugome i Njemu Samom. Međutim, dejstvovanjem lukavoga nastupila je mržnja jednih prema drugima i proterala ljubav. Tačnije rečeno, to se nije dogodilo samo jednom, nego se ona (mržnja) više puta ponavljala, uništavajući naše jedinstvo u ljubavi jednih prema drugima i prema Bogu. Ona ne samo da zajedničke udove grada razlučuje jedne od drugih i čini da budu kao oduzeti (paralizovani), nego te strane (stranke, partije) suprotstavlja jedne drugima i podstiče saplemenike ne nepomirljive razdore, pometnje i nerede. Postigavši da saplemenici postanu protivnici i učinivši da grad izgleda tako kao da su njime zagospodarili neprijatelji, podstakla je (ta mržnja) grad da sažaljeva samoga sebe, da prema sebi samome postane zlonameran i neprijateljski raspoložen. Budući u tom mrskom položaju, postao je (grad) samome sebi zagonetka.

4. Ko su ti što pustoše grad, što ponekad ruše kuće i otimaju ono što je u kućama? Ko su ti što mahnito progone gospodare ovih kuća i gaje pogubna (smrtonosna, ubistvena) osećanja prema njima, nemilosrdna i nečovečna? Zar to nisu sami žitelji ovoga grada?! Ko su oni što trpe tako veliko bezumlje i urlike, napade i nasrtaje? Zar to nisu oni isti žitelji ovoga grada, od kojih se on (grad) nekada naslađivao tolikim dobrima? O, kakvo stradanje! Avaj, kakva velika nesreća! Grad vojuje sam sa sobom, zaratio je sa sobom samim, gazi se svojim sopstvenim nogama, ruši se svojim sopstvenim rukama, odzvanja svojim sopstvenim uzvicima. Ono što je kod njega dobro biva prezreno, dok ono što je neplemenito i rđavo zlosrećno preovladava. Zar ova bolest koja vas je zadesila nije mnogo gora od one koju su imali oduzeti (raslabljeni, paralizovani) opisani u Evanđelju? Koliko su ova zlodela gora i štetnija od njihovog nedelanja?

5. Vi, međutim, nemojte da se srdite što ovo čujete. Ja vam to ne govorim zato da bih vas kudio, nego da biste, ako sada budete trezveni, poznali svoju bolest. Na taj način ćete potražiti razlog zbog kojeg ste u nju pali i poželeti ozdravljenje a zatim se pobrinuti i za svoje isceljenje, da ga zadobijete i sačuvate kada vam Bog podari i osnaži to isceljenje, kao što je učinio i sa onima raslabljenima (paralizovanima, oduzetima). On ih, dakle, nije samo iscelio, nego im je dao i snagu, kako bi svaki od njih ustao sa odra na kojem je ležao i nesmetano mogao da korača.

6. Šta je bio uzrok bolesti onih raslabljenih koje je iscelio? Njih je bilon dvojica: jedan je ležao pored Siloamske banje u Jerusalimu i drugi, kojeg su nosila četvorica, u Kapernaumu. Šta je, dakle, bilo uzrok njihove bolesti (slabosti)? Greh. Gospod je jednom od njih, videvši njegovu veru i pre telesnog isceljenja, rekao: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9, 2). Drugome je, našavši ga posle isceljenja, rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I kao što je kod njih greh i iz jednog i iz drugog prognao zdravlje a njih učinio oduzetima (raslabljenima, paralizovanima), tako je i kod vas zajednički greh prognao ljubav i učinio da jedan drugome postanete neprijatelji. Koji je drugi uzrok, ako ne greholjubiva volja, učinio da bude narušena vaša uzajamna veza, odnosno, ljubav prema Bogu i (ljubav) jednih prema drugima? Zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnošh, kaže Gospod u Evanđelju (Mt. 24,12) a kada se ljubav potpuno ohladi, ne mogu se održati božanska blagodat i briga.

7. Da bih vam kroz primer predstavio sadašnje stradanje, reći ću da je duša svakoga od nas slična kandilu, pri čemu su dobra dela ulje a ljubav fitilj nakojem, kao svetlost, počiva blagodat božanskog Duha. Kada, dakle, ponestane toga ulja, odnosno dobrih dela, onda nužno presušuje ljubav, koja kao fitilj postoji u duši. Tako se svetlost božanske blagodati i brige udaljuje od ljudi koji su proterali vrlinu i učinili da sa njom bude proterana i ljubav. Kada pak među njima (takvim ljudima) dođe do međusobne pometnje, Bog od njih odvraća Svoje lice, o čemu prorok David kaže: Odvratiš lice Svoje, i žalosše se (Ps. 104, 29). Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju.

8. Obratite se, dakle, na put Evanđelja Hristovog i čvrsto ga se pridržavajte, kako bi vaše jednomislije večno cvetalo i bilo postojano, pa će se i Gospod opet obratiti ka vama i na vama će, zajedno sa mirom, otpočinuti i blagodat božanstvenog Duha. Onaj raslabljeni iz Jerusalima ležao je pored Siloamske banje koja je isceljivala bolesne; tako se ni vi nikada niste u potpunosti udaljili od Crkve Hristove koja nagrađuje mirom. Međutim, kao što onaj čovek nije imao nikoga ko bi mu pomogao da primi blagodat od ove banje, tako ni ovde kod vas nije bilo pastira koji bi propovedao mir, sabirao rasejane udove i sastavljao ih jedne sa drugima a iz Tela Crkve Hristove odstranjivao bolest i slabost koje su se pojavile usled mržnje.

9. Sada smo već mi postavljeni i sa vama smo zajedno u Hristu, i u Hristu vas molimo, kao da vas On Sam moli kroz nas: izmirite se sa Bogom! Poznajte svoje međusobno srodstvo, ne samo po duši, nego i po telu, koje potiče od vaših predaka. Setite se onih pređašnjih mirnih dana: kakvim ste se dobrima tada naslađivali, a sada ste ih potpuno lišeni. Nemojte pomišljati na zlo i nemojte poželeti da na zlo uzvratite zlom, nego zlo pobeđujte dobrom. Prigrlite uzajamnu ljubav, da biste stekli ljubav Božiju i da biste pokazali svoju ljubav prema Njemu, jer oni koji ne vole svoju braću ne mogu da vole ni Boga, niti mogu da, kao plod ovoga (tj. ljubavi), zadobiju Njegovu božanstvenu blagodat i brigu.

10. Braćo, poslušajte mene koji sam vam sada došao i koji, saglasno zapovesti Gospodnjoj, pre svega svima vama i prema svima blagovestim mir. Pomozite mi u tome i oprostite jedan drugom ako je neko nekoga uvredio, kao što je i Hristos oprostio nama, da biste postali sinovi mira ili, drugačije rečeno, sinovi Božiji. On i jeste naš Mir koji od dve strane načinio jednu i srušio pregradu koja nas je razdvajala, pobedivši neprijateljstvo na Svom Krstu. On Sam je Svojim učenicima rekao – a posredstvom njih i nama – da, ulazeći u neki grad ili dom, tamo objavljujemo mir. U izmirenju se i sastoji čitavo delo Njegovog dolaska; upravo radi toga je, priklonivši nebesa, On sišao na zemlju, zato je David za Njega i prorekao: Zasijaće u dane Njegove pravda i mnoštvo mira (Ps. 71; 7); dok udrugom Psalmu opet za Njega kaže: On izriče mir narodu Svojemu i prepodobnima Svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 84; 8).

11. I angelska himna povodom Njegovog Rođenja pokazuje da je On sišao sa nebesa da bi nam doneo mir: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Kada je izvršio domostroj spasenja, On je Svojim učenicima u nasleđe ostavio mir, govoreći im: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14; 27), Mir imajte među sobom (Mk. 9; 50) i: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Poslednja molitva koju nam je dao ushodeći Svome Ocu takođe utvrđuje uzajamnu ljubav: Daj im, kaže, da svi jedno budu (Jn. 17; 21).

12. Neka, dakle, ne otpadnemo od otačke molitve i neka ne budemo odbačeni iz nasledstva Nebeskog Oca, niti lišeni pečata i znamenja pripadnosti Njemu, kao i usinovljenja, blagoslova i učeništva, kako ne bismo otpali od obećanog (večnog) života i bili udaljeni od duhovne bračne ložnice i stoga od Samog Oca, načalnika (gospodara) mira, začuli: „Ne poznajem vas, idite od Mene, jer ste uzrokovali mržnju, neprijateljstvo i sablazni“. Da nam se ne bi dogodilo da tako postradamo, On je posredstvom Svojih svetih učenika i apostola celom svetu poslao mir.

13. Zbog toga su oni u svojim besedama i poslanicama mir stavili pre svake druge reči, govoreći umesto uvoda: Blagodat vam i mir od Boga. I mi smo, kao služitelji u ovoj službi, objavili mir odmah po dolasku k vama i zajedno sa Pavlom govorimo vam: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jevr. 12,14). Ako bez mira sa svima niko neće videti Boga, zar će onda u budućem veku videti Boga onaj koji nije u miru čak ni sa svojim sunarodnicima? Naprotiv, neće li tada čuti: Neka se uzme bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,10)?! Neka vam se ne dogodi da čujete te strašne reči, nego se posredstvom mira, ljubavi i jednomislija izmirite i saberite u jedno i neka, prema Njegovom slatkom obećanju, i On bude među vama – Koji će nam olakšati teret sadašnjeg života, a kada dođe vreme, podariti večni život, slavu i Carstvo.

14. Kojega neka se svi mi udostojimo i neka ga zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Darovatelja mira, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

(Sv. Grigorije Palama, Gospode prosvetli tamu moju – Sabrane beside, 7–10)

 

 

4 thoughts on “sv. JOVAN DAMASKIN, sv. GRIGORIJE PALAMA – izvod iz dela

  1. Umesto opšteg komentara: Mali znak zahvalnosti za zalaganje koje i nama, koji se ne bavimo filozofijom, ali tragamo za nekim skrivenim dubokim istinama o sebi i svetu u kome živimo, imam lični utisak prilično apokaliptičnom, ostavlja mali prostor u kome možemo širiti sopstvene vizure na ovaj svet. Kažu: Ljubav je znanje, znanje o sebi (spoznaj samoga sebe), ali tek kao neodvojivi deo celine našeg bića, duhovno napregnuće harmonizacije suprostavljenih principa u nama, dosezanje one tačke odakle možemo otškrinuti dveri prostora iza kojih se kriju tajne, koje čoveku ipak mogu biti dostupne, iako ih on, možda nikad neće razumeti. Čovek je najveća tajna, rekao je Nikolaj Berđajev. Um je, tek sastavni deo celine našeg bića: telo-um-duh, prilično zavodljiv i prijemčiv na identifikacije iluzija naših konačnih percepcija. Dosezanje duhovnih staza je oduvek bila večita čežnja čoveka da spozna samoga sebe. Znanje se uvek i iznova pro-verava, menja, transformiše, kao što je sve podložno tom večnom procesu transformacije – transcedentalnosti. Da u čoveku ne postoji bar klica vere, ne bi imali zašta rasti. Čovek se ne rađa – čovek se postaje….

    Srdačan pozdrav….

    Armin Risi – Verovati i znati

    Preuzeto sa: http://www.armin-risi.ch/Artikel/Philosophie/Glauben_und_Wissen.html

    „Šta mogu da znam?“
    Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:

    „1) Šta mogu da znam?
    2) Šta treba da učinim?
    3) Čemu smem da se nadam?
    4) Šta je čovek?“ ( Logik , IX 25)

    Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativizirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu: „Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“

    Verovati i znati
    I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka može zvučati, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.

    „Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!

    „Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.

    Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet, interesovanja i naše otvorenosti, povezane sa njim. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.

    … što verujemo da znamo
    Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu i drugi iz oblasti nauke.

    Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je prikazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.

    Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo …

    Materijalistički pogled na svet
    Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.

    Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.

    Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50% reptil, a 50% sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.

    Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.

    Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.

    Otvorenost za nova objašnjenja
    I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.

    Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Lewontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New Jork Review“:

    „To (danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke) počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori (unapred) donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih (neposvećenih) ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“

    Prof. Lewontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.

    Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.

    I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?

    Znanje u skladu sa zakonom rezonance
    „Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridirih Helderlin (Friedrich Hoelderlin, 1770. – 1843.) u jednoj pesmi:

    U Božansko veruju samo oni,
    koji su to i sami.

    Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.

    Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.

    Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.

    Isis je rekao: „Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)

    Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“

    Čudo stvaranja
    Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahman, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.

    „Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: „Nevidljivi svetovi“, 5. izdanje, 2008. str. 237).

    Duhovno prosvetiteljstvo
    Bhagavad-Gita, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:

    „Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu./ Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Atma (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“

    Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim.prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.

    Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.

    Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.

    Sapere aude – „Usudi se da znaš!“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s