BRANKO LAZAREVIĆ – ČOVEK PREMA DRUŠTVU
.jpg)
Fotografija preuzeta iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 21
1.
Red i niz kojim te stvaraju zajednice, narodi, drtave i carstva, ovaj je: prvo uđe u akciju otimanje i nasilje i pljačka; drugo, sila i snaga kao organizovano nasilje; treće, stvaranje država opravdavanjem sile i stvaranjem naaflnog prova i discipline; Četvrto, na osnovu svega toga formiranje imperije od raznih naroda čije se granica nalaze na granicama njegova snage; peto, uvođenje pravog prava, vara koja je postala crkva, ustava, magna eharta, nauke, umetnoeti; Šesto, sve ovo sve vile i vile postaje forma, vere se sve vile pretvaraju u crkvu a ova u običan ritual, umetnost se sva vile pretvara u utnešnost i zanatstvo; sedmo, sve postaje prazna forma 0 koju aa sve više, kao sadriina, useljuje strano, drugo i tuđi elementi. To se završava krug. Obično, sad počinje druga upotreba sile, i to obično van granica ovog kruga ili i iz samih granica. U staru Školjku obično lep po boji i oblicima, useljuje se novi stanovnik, mlad, živ, divalj, da stvori svoj životni krug. Tako su se i uvijale sve imperije i sve „svetske carevina“, od vavilonske i persijske do danas. To je vječiti fatalni krug kroz koji prolazi svetsko i ljudsko zbivanje. „Novi“ sadržaj ude u „staru“ formu i sa njom se, postepeno, ulije u jedno, pri čemu, docnije, „novcb“ poprimi sve osobihe „starog“. Sila se pretvara u pravo, i sve ovo u beati cssidentes. Od roba se postaje ratnik, od ratnika posednik, od ovoga gospodar nad tuđim i krug se završava, kad naiđu novi nasilnici ponovo robovanjem. „Novi“ koji dođe postane „stari“. Vavilonci se egiptiziraju, Grci persiziraju, Rimljani grciziraju, Germani romaniziraju…
2.
Svojina je produženje i širenje moje ličnosti. Svojina je, umetnost i sve drugo, stvaranje, ostvarenje stvaralačke sposobnosti ličnosti. Stvaralačka snaga ličnosti se tu ogleda na stvarima oko nje. Svojina je osvajanje stvari snagom i stvaralaštvom ličnosti.
3.
Zlato govori iz svih svojih riznica: Per me reges regnant! Da, zlato je gospodar sveta; carevi, predsednici republika, državnici, i političari sluge su njegove. Pokretač svega je to Carsko i Kraljevsko Veličanstvo.
4.
U načelu jednakosti osnova je zavist manjeg prema većem, slabijeg prema jačem, neinteligentnog prema inteligentnom. Patos jednakosti je patos zavisti. U ovome svetu potpune nejednakosti, jednakost je bolest, odrađivanje. Organski, fizički, univerzalno, duhovno: jednakost nigde ne postoji. Htelo bi se da postoji samo u socijalnoj i ekonomskoj kategoriji. I tu ona ne može nikako da opstane, jer predstavlja slom tih kategorija. Jednakost stvarno postoji samo kao politička kategorija; i to, stvarno kao politički „trik“. Nasilno sprovodenje jednakosti je uništavanje, sigurno negiranje ljudske vrednosti i, iz toga, ubijanje stvaralaštva u jedinici. Jednakost je načelo osvete i zavisti i slabosti.
5.
Od plemena na narod, od naroda na naciju i državu, i, od ovih, na „svetsko carstvo’ i „zajednicu naroda“ – to je put imperija. Da se do toga dođe potrebno je mnogo pokolenjasa velikim iogromnim stremljenjima svih njihovih materijalnih i duhovnih sredstava. Na tome putu kreću se i susreću ideja 1 roba, misionari i trgovci, vojnici, gospodari robovi, vere, industrije. Svi oni zajedno stvaraju „svetsko carstvo“ u znaku Jupitera, Ozirisa, Hrista. Muhameda, Bude, careva, vojskovođa, trgovaca, industrijalaca. Tako se stvaraju hramovi, katedrale, kanali, svetski drumovi, morski potevi. United StatesSteel Corporation, Armour and Comp.; Krup, Sel, Rokfeler, teokratije, plutokratije. autokratije, demokratije. boljševizmi, fašizmi, nacionalsocijalizmi: sva od Egipta do Britanske zajednice. Te i takve državne ideje, snage, vere, trgovine, opšti su zakon, kategorički imperativ ode istorije. Taj zakon je neumitan kao i zakon teže. Ruku pod ruku. pri stvaranju velikih imperija, idu oružje, skiptar, žezla, putevi, trgovina, vera, rudnici, snaga, klase, kulture, etika, umetnos
6.
„Ima,u ljudskom rodu, pojedinaca toliko nižih od drugih, koliko je telo od duše i životinja od čoveka; to su ljudi kod kojih je upotreba telesne snage najveća korist koja se može od njih izvući. Ti su pojedinci po prirodi određeni da robuju, jer za njih ne postoji ništa bolje nego da slušaju.“ Tako je rekao Aristotel, pre dve hiljade i tri stotine godina u Politici, knjizi I, glavi II, i to važi i danas, i to će važiti i posle dve hiljade i tri stotine godina.
7.
Zakon je ono stoje bez imena, bez boje, ruku i nogu; što je najmanje među najmanjim, najveće među najvećim, stoje svaki što zna sve; Što čuje bez ušiju, vidi bez očiju, kreće se bez nogu i hvata bez ruku. Iz jednog indijskog spisa.
8.
Skoro redovno su“reakcije“ akcije razuma na bezumnost i istine na zablude.
9.
Čovek je u večitoj borbi da zauzme za sebe što bolje mesto. Niko se ne bije za gore mesto. To i takvo zauzimanje inesta je skoro redovno da se zauzme mesto onog koji ga već ima. Ustani da tu stanem! je prvo načelo sveg ljudskog zbivanja. I to što važi za čoveka, važi i za narode, rase i vere. Borba i otimanje su vrhovni zakon istorije. Ona je podizanje na tuđim grobovima. Osnov svega je sila. Kad sila izvrši svoje, pravo dolazi daje opravda. Pravda i pravo su jedan lažan izraz i takav izgled snage i sile. Ove dve vladaju svetom u početku; pravda i pravo su samo njihovo opravdanje. To drugo je pitanje retorike i vestine vladanja. Sila ruši jedan poredak da bi ga se dočepala. A poredak je uvek isti: vladavina jačeg. Nemačka radi danas ono što je radila Engleska; ova je radila ono što Rim, i tako dalje unatrag do u praistoriju. Imaš onoliko koliko si jak da zahvatiš. Granice jednog ljudskog potencijala nalaze se na granicama njegove snage. Kad se to krvavo delo izvrši, kad se završi takvo tečenje ljudske krvi, počinje da se stvara plava krv: pravo, umetnost, vera. I sve to dolazi da. pokrije ono prvo; naročito pravo i vere koje su u službi snage, sile i nasilja. Svi bogovi su došli sa Istoka da opravdaju Rimsko carstvo koje ih je osvojilo, a Grci Polib, Dionisije Halikarnaški i, docnije, Dio Kasius imali su da dadu istoriju rimskih osvajanja. Jedino zadovoljstvo je to što se vrlo često dešava da fizički i materijalno osvojeni vrše uspešna duhovna osvajanja. Pobeđena Grčka je bila rimska pokrajina, ali je cela Rimska imperija, uglavnom, kako je neko rekao, bila, duhovno, grčka pokrajina.
10.
U ljudskom je uvrežen nagon maksimuma zadovoljstva sa minimumom napora; po mogućstvu i bez napora. Sve obetovane zemlje na tome počivaju i sve utopije, mitovi, priče i kaže. Čovek bi hteo kad bi nekako moglo da se sad poseje zrno žita i, posle po sata, da se ono pretvori u vodenicu koja melje i pekaru koja peče – kolače uz sto pun đakonija’i opojnih pića. Rad je beda, rad je prokletstvo – to je osnovna filozofija svib ljudi. Iako samo sa radom svega ima od piramida do tih đakonija, kult rada je jedini kult koji čovek neće da kultiviše. „Nova Zemjja“, „Nova Atlantis“, „utopija“ – sve je to – „hleba bez motike“. Religija i revolucije zato i obećavaju „nebeski“ i „zemaljski“ raj za – budućnost. Svi hilijasti samo to znaju, i sve mesije. Nijedan mesija, nijedan hilijasta, nijedan revolucionar nisu propovedali kult rada i motike. Zato, oni prvi imaju sledbenike, i šta više obećavaju to više, a ovi drugi ne samo da ih nemaju nego im i glave odsecaju. Za masu je bolja kaža o laži nego istina o hlebu. Dokle je ljudskoga tako mora biti. Ljudskoga, naravno, glupoga. Revolucionarni mađioničari i cirkusijaneri na tome sjajno uspevaju; oni obećavaju moć i bogatstvo bez truda. U njihovom rogu reci ima izobilja i ugodnosti koliko masa hoće. Iz tih razloga, uz Aristotela koji preporučuje ropstvo, neće riiko, a uz Lenjina ceo svet. Da li, zbilja, ima neke razlike među njima. Istinu reći, i u Lenjinu ima Aristotela, jer on, pošto je došao na vlast, zaveo je ropstvo. Revolucionari su alhemičari do vlasti; posle, postaju hemičari.
11.
Vere su poslednje instancije naših pitanja i odgovora. Kina, Indija, Persija i Egipat imaju religije koje, kad se čovek zamori uzaludicama filozofskim i, naročito, naučnim, odmah i daju neke opojne odgovore. Ti napitci su potrebni pojedincu, naročito velikom, a potrebni su, posle, i državi da malo napoji svoje krdo, napoji i opoji i opije. Komunizam kaže daje vera opium. Često, hvala Bogu!
12.
Što lažnija vera i što praznija obećanja u programu, u toliko je više sled-benika. Za Platonom nije pošao niko, za Hristom, Muhamedom, Hitlerom i Markom toliki. Gomila traži ono što njoj materijalno godi. Ako joj ponudite raj na zemlji, pljačku, fatamorganske pune trpeze, imaćete je odmah za sobom. Gomila ima samo trbuh. Sve dingo je za nju ukras, epiteton ornans. Od Džingis-kana do Hitlera svi obećavaju bogatstvo i pune trbuhe svojim partizanima a daju njihove prosute mozgove po svima geografskim širinama. „Nikad Ljudi ne čine zla dela sa većim spokojstvom i uverenošću da imaju pravo nego onda kad ih čine u ime lažne vere.“ Tako Paskal, i tako je. Samo lažna i slaba misao imaju stada za sobom, i što bednija misao ali punija obećanja za trbuh i ugodnost, u toliko se fanatičnije prima. Platon nema nikog za sobom; Lao Cea niko ne čita; od velikih stvaralaca vera nije u crkvama ostalo ništa: njih Veliki inkvizitor baca u tamnicu.
13.
Vere, ma koje vrste bile, etičke ili političke ili kakve druge, kad uđu u ljudske mase, nemaju granica. One se sire na način epidemija i za njih nema ni karantina ni injekcija. Zašto? Jer one daju fantastična obećanja. Mase, pak, ni jednu hranu tako ne vole kao ovu.
14.
Mase moraju, ako se hoće poredak i mir, u nešto da veruju. Ako se to ne može da postigne milom, onda to mora da se uvede silom. Inače, nema mira i reda i, kad njega nema, nema države i dobra. Vera i verovanje su ljubav, ali, jednovre-meno, i strah. A strah je taj koji „drži zemlju i gradove“. Otuda, uz krst mora da ide i mač i, uz zakon, i knuta. Najbolje vere i najbolji zakoni ne vrede ništa ako, iza njih, da bi se poštovali i po njima živelo, ne postoji osećanje straha i kazne. Kad mase postanu građani, i to veliki i pravi građani, ljubav i zajednica interesa postaju prvonačela, i teror je tada izlišan. Kad se dođe do građanina, država je tada vera, istina i dohro. I to je sušta umetnost državovodstva.
15.
Kad se verama služi, one su dobro i za čoveka i za državu; kad one služe, zlo su. Onda suone oolitika, a politika sve zloupotrebljava. Tada je religija libido dominandli. Kad je ona libido sentiendi, ona je veliko dobro za državu i za čoveka; kad je ono prvo – počinje i njen pad.
16.
Zablude više vladaju svetom nego istine. U istini su kratke noge. Zabluda nosi dugačke noge i brao ovladuje ljudskim prostorom. To naročito važi za takozvanu „politiku“ i „socijalno“. Tu se radi sa masama, a mase se gade istina i teko primaju zablude i la/i. Zabluda da postoji samo jedan bog, i to onaj u koga veruje jedan deo sveta, i zabluda „klasne borbe“, „jednakosti“, „slobode“ označavaju „roge“ koje su nataknute oko vrata i jarmova za vuču. Otuda i robovi, pobune robova, ratovi, revolucije. Iotuda svet nema mira. Ništa tako ne može da oduševi i fanati/ujc gomile kao obmana i laž. I nijedna mudrost tu ne pomaže. Mudrost seteško var; laž vrlo lako. Otuda je istorija sveta istorija uspeha laži i obmana (neuspeha i bankrotstva istina i mudrosti. Ali najveća većina je za zablude i za laži i. otuda, do kraja ove zemlje, ona će vladati.
17.
Zakoni treba da su svetinja; čak i ako nisu savršeni. Njih treba Čuvati kao da su božanskog porekla, kao da dolaze sa neba. To je osnovno za održavanje države. Ustav treba da je bog. Za muhamedance Koran je toliko svetinja, da oni svako parče hartije na ulici, misleći da je, možda, iz Korana, da ga ne bi. zgazili, bogobojažljivo dižu i van puta stavljaju. Takvo poštovanje zakona „drži zemlju i gradove“. Oni se, kao kod Mojsija i ostalih naroda, primaju od bogova. Danas su ustavi dani od naroda i darovani od monarha. U njima nema ko da kazni, za neizvršavanje, ni narod ni monarha. Zato se oni lakše i „cepaju“.
18.
Ima izvesne sigurne „metodike prirode“ i života i, u svim konstrukcijama ljudskim, treba se isključivo nje držati. I samo pronalaženje nije ništa drugo nego naći šta život već radi. Život i priroda su najveći i jedini pronalazači. Na čoveku je da nađe stoje priroda pronašla. To važi i za državu. Država treba da podržava Život i njegov poredak. Država ne treba da pronalazi razne – izme. Njena osnova je ono što priroda radi i njen je mehanizam sličan onome života. Državnik veliki je ошц koji se drži prirode i njenih zakona. Ustavi i zakonici su u njoj napisani i treba ih prepisati što vernije. Revolucije dolaze kad se države udalje od života i prirode, i njihovo je prokletstvo u tome što i one, tražeći apsolutno i idući za masama i njihovim prohtevima, navode stvari, takođe, na neživotan put. Revolucija na levo dolazi posle revolucije na desno, i obe su neprirodne. Do njih se, kao rešenja, ne dolazi kad se tačno kopiraju stare knjige prirodnog reda stvari. Kad se ide od prirode i života na čoveka i, odavde, na narod i gazdinstvo, država i zajednica uobličavaju stvarno i životno.
19.
Veliki ljudi su akumulatori svetske istorije. Oni daju snagu ćelom svetskom zbivanju. Iz njih je postalo sve što je postalo. To su sunca koja obasjavaju zemlju, i istorija sveta je istorija velikih ljudi.
20.
Dobro je što ima instituta za slaboumnu decu, za gluvoneme, za kriminalne tipove, i tako dalje. Ali je beskrajno rđavo što nema instituta za izuzetno sposobne i darovite. Jer ti su ti koji vode čovečanstvo i narode. Veliki pojedinac, ili manje grupe pojedinaca, otišli bi još dalje, i time bi se i celina koristila, kad bi se oni planski negovali i razvijali. Najzad, kvasac u testu jednog naroda to su ti veliki pojedinci i s tim kvascem naraste i ceo narod. Treba zaštititi slabe i nejake (fiziološke, psihološke, socijalne, ekonomske), ali treba, tako isto, na veliko negovati velike i izuzetno darovite i sposobne. Ti su ti od kojih i oni prvi i ceo narodni potencijal dobijaju hranu, moć, napredak, um, bogatstvo. U demokrati jama ima uvek argumenata slabijih protiv jačih i jakih. U pravim demokratijama,trebalo bi više dati maha ovim drugim, jer bi tada i oni prvi bili jači.
21.
Kad se pravu i pravdi ne mole da da snaga, onda se snazi daju pravo i pravda. Tada počinju nepravda i, uz nju,ratovi, revolucije, klasne borbe. Veličina jedne politike je da osnaži i ojača pravdu ili. vrlo oprezno, da opravdava snagu. Ako se ovo poslcdnje ne izvodi sa mnogo vest im- i talenta, onda se snaga pretvara u silu i, najzad, sila u nastije i, iz toga, proizilaze bune i revolucije.
22.
Države često padaju u krize zato ito državnici brkaju snagu sa silom i jačinu sa nasiljem.
23.
Rimljani su imali najbolje pravo iz prostog razloga što su oni znali da opravdaju najveću upotrebu sile i osvajanja. Najveća upotreba sile dala je najveću upotrebu prava. Rimsko pravo je, može se reći, prevaziflo rimsko ratovanje i vojskovođenje. Ono je najveći rimski spomenik. Ono je bilo to koje je imalo da silom stečeno očuva. Da nije bilo njega, oteto bi bilo prokleto. Nešto slično ima i u Britanskoj zajednici. I tu je opravdanje sile i nasilja bilo genijalno i na veliko opravdano.
24.
Kad sila pređe u opravdanost, ova u pravo i, ovo, u pravdu, završen je ciklus jedne hemisfere, i počinje onaj prava kao vestine i advokature, ove kao izigravanja pravde, ovoga izigravanja pak ka krivdi i nasilju i, onda, završava se krug, i počinju ponovo sila i nered. To je sudbinski krug koji je stalan.
25.
Znamenja državna, kao „jednakost“, „Bog i moje pravo“, „Pravda pobeđuje“, slabi su. Jedino što može da drži, to je: Auctoritas et Virtus. „Jednakost“, na ovoj zemlji nejednakosti, šimera je; pravda bez sile uzaludnica je; sloboda je sinonim anarhije; dve sile su snaga države.
26.
Kad uz Boga dođe i Tremendum, onda je on element koji drži države. Bog- pantokrator, to je Bog države.
27.
Prava i velika vlada i vladanje u društvu bi moglo da se uspostavi kad bi □ pojedinac umeo i mogao da vlada sobom, sam sebi i sam za sebe. Onda bi vlanje „odozgo“ bilo vladanje svih ličnosti jednog narodnog potencijala. Onda bi vladanje „odozgo“ poklapalo s vladanjem „odozdo“. To bi, u krajnjem izrazu i i, dovelo do vladanja bez vlade, i to bi bio najviši izraz društvene organizacije, bi bilo stvarno slobodno uživanje slobode i slobodno vladanje. Sve druge organizacije države jesu robovanje jednoj ličnosti, jednoj grupi ili jednoj klasi. Samo takva organizacija i vlada. One su jedine koje se mogu ostvarivati. Od njih najpravičnija i najkorisnija bila bi vladavina jedne ličnosti: jake, genijalne, etičke.
28.
Tri su snage sazdale Evropu: Grcko-rimski kompleks, hrišćanstvo i, kao nov doprinos, nauka. Na ta tri stuba počiva cela naša svetska struktura. Ta struktura se gradila nekih dve i po hiljade godina. U njima je cela naša filozofija, etika, umetnost i nauka. Ono što su te dve i po hiljade godina uobličile iz naših čula, to je naše evropsko imanje koje i sada obdelavamo.
29.
Samo pravičnim strahom i pravednom silom čovek se može primorati da bude dobar i prav. Terorom velikih pravednih ljudi svet bi se mogao urediti. „Strah do u kosti“ je jedini veliki zakon za vladanje ljudima; ali sirah koji ulivaju pravi i pošteni samodrici. Kad drugačije nije u ljudskom, i pravično je i pravo je ubediti ljude nasiljem da budu dobri.
30.
Ljudski svet u svetu na ovoj planeti je u buri. U buri se teško plovi. Plovi se,u noći, po zvezdama. Zvezda je samo jedna koja život vodi. To je zvezda Slobode. Ona jedino pokazuje put Ta je zvezda trenutno zašla za oblake, i zato lutamo i u opasnosti smo da se nasučemo ili da brod tresne o hridi. Ali, zvezda će izaći, mora izaći, a ona, zvezda Slobode, zvezda je života, zvezda ideja, zvezda ljudskih institucija. (1943)
31.
Za državu, i narode večno važi ono što Ulis govori, u grčkom ratnom savetu, u Sekspirovom Troilus i Kresida. On govori: „Samo nebo, planete i njihovo središte svrstavaju se po odstojanju, rangu i dostojanstvu, vezi, godišnjem vremenu, obliku, odnosu, prostoru, službi i navici u nizu reda; i zato caruje veličanstveno sunce kao glavna planeta nad svim ostalima u najvišoj velelepnosti; njegovo snažno oko poboljšava izgled zlih zvezda, i pogađa, kao carska moćna reč, svevladajući, i zlo i dobro. Ali, ako planete, u rđavoj smuši, lutaju bez reda, kakva strahota. Kakva nesreća i nered. Kakve morske bure. Kako se trese zemlja. Kako sve odnosi orkan. Užas, slom, strahote i borbe cepaju, raznose, besne i iskorenjuju iz dna mir države…“ Kad jedna država izgubi centar sigurnosti, kad se poremeti hijerarhija i zavlada samovolja gornjih i bes donjih slojeva, nestaje i njene moći i ona pada u bezdnu. Osnovni poredak predstavljaju snaga i pravda na vrhovima, sila koja vlada pravedno i pravno, „opravdana moć“, koja seče glavu koja neće da bude na svome mestu i koja ukroćuje apetite onih koji hoće preko reda i poretka. Snaga – sila i pravo – pravda pojavljuju se u državi kao jedna Janusova pojava. Jedna usta snažno komanduju: NE! kad nešto nije u redu; druga: DA! kad jedinka traži odobrenje za svoj postupak.
32.
Masa. Kakva prazna reč. Za nju će za uvek ostati tačno ono što se desilo grčkom filozofu Peregrinosu. On je zadavio oca, i pobegao. Kad se posle mnogo godina vratio u Parium, masa je pojurila da ga izvede pred sud i da ga ubije. Kad je on rekao da se vratio da narodu podeli očevo imanje i bogatstvo, narod gaje poneo na svoja ramena i trijumfalno proveo kroz varoš. Da je onda neko potražio pravdu za oceubistvo, smesta bi bio kamenovan.
ЗЗ.
Političari nađu najnemogućije i najgluplje devize i lozinke i njih ispisuju na svojim zastavama: „Sloboda, jednakost i bratstvo“, „narod je izvor i utoka vlasti“, „proleteri sviju zemalja, ujedinite se“, „Kleb i sloboda“…; i baš zato što su ti „slogani“ tako netačni, neistiniti i glupi, baš zato u plebsu imaju uspeha. Pa ipak, ide se za njima sve više ukoliko su im načela nemogućnija i neizvodljivija. Pučina uvek hoće da joj se obeća raj i, u koliko joj se više ne obeća, bilo zemaljski bilo nebeski, a naročito prvi, u toliko više ide u pakao koji im, pripremajući sebi raj, i ost-varajući ga, ostvaruju političari. Masa nikad ne bi za pravim političarima i, naročito ne, za filozofima koji se preporučuju još od Platona. Ona nikad neće život koji zaslužuje. U ljudskom je da se ima ono što se nema, i to koristoljubivi političari iskorišćuju. Oni su i Hrista razapeli na krst. Oni danas i krst raspinju na krst. Bez profesionalnih i nedarovitih političara, sigurno bi drugačije izgledala cela ljudska istorija.
34.
Gomila prima ono čega se plaši, prima i sa snishodljivošću se klanja svima pojavama koje su izvan i iznad nje: vera, Bog, car, vođ, gospodar. Ali kad dođe jedan rečit i grlat i glasan revolucionar i počne: vera je opiurri za narod, Bog je buržoaska izmišljotina, car je tiranin, vođ je slepčovođa a gospodar eksploatiše, -mali čovek, kad to „odozgo“ vidi „dole“, počne i sam da se baca na njega jer je sad dole, i ne videći da ovaj grlati ništa drugo i neće nego da on bude opium, vođ, Bog, car i gospodar; mali čovek, misleći da će i on „gore“, ulazi u revoluciju i završava -tamo gde je i bio. Mali čovek voli da se baci kamenom na velike stvari koje je poštovao i kojih se bojao; naravno, da se baci blatom onda kad se više ne boji i kad ih više, i ne znajući zašto, ne poštuje. On ih sada ne poštuje na isti način na koji ih je poštovao: to mu je nametnuto i to je on smatrao za zakon. Veliki revolucionari, znajući to, zato odmah i udaraju ni na što manje nego na ono stoje autoritet, jer će onda dobiti ljudsko krdo koje voli da vodi u blato autoritete. Čim ih rulja izbaci na ramena, prvo im je da zaviliče i u obor ubace rulju, i osinu je, preko raznih terorističkih organizacija, po glavi, dajući joj autoritete koji su sad oni i koji su isti kao i oni raniji. Istorija revolucija i ovo desetak raznih komunističkih revolucija kroz istoriju, dosadno je ista i uvek se svodi na isto: dočepati se vrha, vladati, uživati u lepoti onih koji gospodare. Ništa prirodnije: šta je lepše nego vladati i šta je gore nego biti „dole“. Da bi mogla manjina doći do izobilja i slasti onih „gore“, nađu se parole o „zemaljskom raju“ za mase, mase hoće u „zemaljski raj“, iznesu „gore“ tu manjinu, i manjina ih, posle, terorom vrati na svoje mesto. Koliki su gospodari videli Tiljerije, Kremlj, Aja-Sofiju, Rimski forum, i uvek na isti način. Istorija je dosadna koliko se u njoj stvari doslovno ponavlja. Veliki državnici i velike države treba da motre na darovite vlastoljupce, na grlate apetitlije i na recite besednike, i na vreme da im se zatisnu usta velikim činovima, bogatim darovima i bogatstvom, evtinije je to, nego li pustiti ih da do toga dođu putem revolucije i rušenja. Pašić je imao dara za to i, kad neko počne da se mnogo dere, slao bi poverljive ljude da vide šta mu to treba: „Vidi zašto viče, pa da mu damo što mu treba.“ Polako se otkrivaju tajne mnogih revolucija. Koliko je tu priznanica i koliko tek onih koji „rade“ bez priznanica. Kolike je revolucije stvorio samo Intelligence Service. U čehoslovačkom ministarstvu spoljnih poslova nađena su mnoga „mišljenja“ po inostranstvu i, na poleđini, i priznanice. Lepo bi izgledala istorija kad bi se odštampala jedna knjiga svih priznanica svih tajnih fondova od ftamzesa do danas. Koliko bi revolucija, koliko buna, „pučeva“, državnih udara, knjiga, novina, časopisa, članaka bilo ispred kojih bi stajale priznanice, zlato, činovi, kuće, palate, ‘manja. Takvu, takvu istoriju uspeti napisati, to bi bio trijumf istine. Jer za evolucije naročito važi ono staro rimsko: Fecit cui procest. Da, da, učinio je onaj ome je to bilo potrebno, odnosno korisno. Za revolucije, pučeve, bune, državne iidare, ubistva kraljeva i vođa, – to naročito važi. Na Balkanu i po Bliskom istoku hteo bih da vidim prevrate bez takvih pozadina i, to, često, pozadina sa finansiran-jem iz inostranstva. To bi bila jedna teorija o postanku revolucije i mislim da je ona tačna.
35.
Politika je „politika“. To je, pak, obećavanje sa hiljadama ukrasa ispod kojih su laži. „Politika“ hrani gomile masnim zalogajima koji nikada do njihovih usta ne stižu. U osnovi svojoj, ona je postignuće ciljeva jedne ličnosti, jedne male grupe ili jednog preduzeća. Otuda je ona obmanjivanje i pljačkanje materijalno slabih i intelektualno nejakih. Ubrizgavanjem obećanja, njihov je život fiktivno lakši. Ali to su morfium i opium. Ako je za boljševike religija to, onda je i njihov način to isto. Siromašni vole goluba na krovu više nego vrapca u ruci, i to je to što „političari“ podržavaju i, na tom planu, uspevaju u ciljevima za sebe i svoje grupe. Na tome se osnivaju sve političke „ideologije“ od krajne levice koja hoće na materijalnu krajnu desnicu, do krajne desnice koja obaćava „reforme“ da bi ostala gde je. Ono što je najružnije u „politici“ to je što računa sa nedovoljno sitim ljudima koje bi htela da zasiti i postavi na vlast. Svi „politički“ eksperimenti su eksperimenti sa korom hleba gladnog čoveka. Njima se stavlja pred oči masan mamac, oni se, mase, pomame za njim, i sve se svrši time što ga, najzad, dobija onaj koji ga je ponudio. Da bi uspeli na taj način, „političari“ prave prave Sodome po istoriji. Tražeći raj za sebe, stvaraju pakao za mase. Naročito je tako kad ih ima mnogo, a ima ih mnogo kad god su periode takve da je to za njih unosno. Kad ih ima suviše, onda se oni podele na „partije“, i ima zemalja gde je bilo po trideset raznih partija sa po trideset programa o „dobru“ naroda. „Politička“ igra je, verovatno, najsramnija društvena igra i stvarno „društvena igra“ u smislu kocke koja postoji. Kad ona ne bi imala karakter ličnog privređivanja, ona bi se mogla i primiti. Ali kad je ona to u najvećem broju slučajeva – gde pitanje vodstva nije rešeno u smislu celokupnog naroda – onda je ona izraz odrođivanja jedne sredine i put u njenu propast. Ja razumem homo oeconomicus-a kad hoće bogatstvo i slavu; ali ne razumem nikako u tome pravcu homo politicus-a. Politika nikako nije privređivanje. Kad je velika, kad je državništvo, ona je služba, žrtva, borba za pravdu. Takav političar je umet-nik. On stvara što mora da stvara. I stvara da se svet drži i da mu se otkrije istina. „Političari“ to neće. Na tome planu nema hleba za njih. Oni hoće vlast kao utilitarni cilj. Oni će naći i da je grad pao i zemljotres srušio varoš zato što oni nisu na vlasti. Kad bi politička služba bila prava služba dobru, to jest kad bi bila počasna i besplatna (Hi bar slabo plaćena kao u Švajcarskoj) služba, „političara-privrednika“ ne bi bilo. Bilo bi politiČara-umetnika: onih kojih nezainteresovano rade svoj posao i svoj posao smatraju za svet i pošten.
36.
„Političar“ računa na ograničenost masa. To je njegov glavni plan rada. Da nije toga, on ne bi mogao živeti od reci i obećavanja. On nudi raj u našoj predodređenoj dolini plača. Otuda on ima uvek viš^ pristalica nego ma koji drugi poslenik. On surovo sve uopštava, i sve je rđavo kad nije i sve je dobro kad je on na vlasti. On tako zavada čoveka sa čovekom, klasu sa klasom, narod sa narodom, rasu sa rasom, veru sa verom. On samo oporočava i planduje na saznanju da su mase uvek ograničene i da žive od mamaca i obećanja. Politikantizam je parazitizam. Živi kao himere, guba, vaš. Ja ne znam negativnije zanimanje od „politikanta“. To je ružnije zanimanje od onoga sopadžije i kuplera. Obojica žive od prodaje tuđeg mesa i „belog robija“, samo što ovih drugih ima manje, i u toliko su manje opasni. Od čega živi politikant? Od klasne mržnje, od narodne, od rasne, od verske. On iskorištava mržnju; naročito partijsku. Nigde se tako ne zapenuši i ne iskolači oči kao u strančarskim, terevenkama. A u tim prepirkama sve je varanje i zavaravanje, prebrojavanje tuđih zalogaja, preuzimanje vlasti. Kad je politika komunizam, to je onda njen najgori izraz. Jer on, da bi došao do vlasti, odbacuje sve ove tri hiljade godina tekovina da ih, posle, po otimanju vlasti, skoro sve, naročito bogatstvo i udobnost, zadrži. On je kazao zbogom državi, braku, porodici, religiji, klasama, umetnosti i svemu i sve je, posle, zadržao. On je bio, kao, uostalom, kao i svi drugi „revolucionarni“ pokreti, skidanje radi penjanja. U Tiljerije i Kremlje su se uselili svi revolucionari. Oni imaju samo jedno pravo, a to je ono staro: „Dosta ste vi bili; sad ćemo mi!“ Koristiti bedu i sirotinju, obećati sreću i bogatstvo: to je sva „politika“. U tome je i „revolucija“. A život ide koritom koje je probila reka života od kada ga je. Pravo državništvo, pravo revolucionarstvo, prava politika, ne koriste bedu, sirotinju i glad nego gledaju daje utole, da joj dadu rada i da ih dovedu do saznanja daje život rad i daje on osnova živovanja. Čovek se može nagoditi sa ljudima, i narodi, i klase, i vere i rase. To neka niko ne spori. Što to ne može, krivica je do profesionalnih političara koji ne gladuju, koji ne ratuju, koji se ne pate. A oni su ti koji objavljuju ratove, koji vešaju, streljaju i u nesreće bacaju ovaj svet koji je, i inače, pantralknog poslanja. Čitav je niz gromovitih političkih – izama danas u krvi (1941): komunizam, nacionalsocijalizam, fašizam, kapitalizam, plu tokratizam, futjatizam, evroazijattzjim, evropei tara, amerikanizam: koliko teških reči koliko obećanja, коlikoо, obrazina, koliko mimikrija, opsena, varki. Sve su to brane u životu, ustave pravim strujanjima stvarnosti, bezumno krvarenje na planeti na kojoj ima dve milijardeljudi a mesta i hrana sa dva puta toliko.
37.
Vino i sloboda, kad ae uzimaju u malim dozama, dobro i stvaralački dejstvuju; u većim i velikim, zlo i rušilački. Sloboda je opasnija od arsenika. Pametno upotrebljena, pomaže alpinistu da se penje, zloupotrebljena, baca ga u grob. Uvek ja ovo drugo slučaj;skoro uvek. Sloboda je dala više štete nego koristi, i nju koristi elita, sve je u redu. Ali nju najviše koristi masa, ionda je ona rušenje i ropstvo boljega gorem. Mase na znaju za slobodu; one znaju samo za “slobodiju“. Ova ja pak “pobuna robova“. Gomlle umeju samo da zloupotrebe. Ona zloupotrebi i jelo i piće i bogatstvo i pljačku:sve. Kako neće. onda, sloupotrebiti slobodu?
38.
Imaju pravo vojnici ito traže da I oni vladaju, ili da samo oni vladaju. Jer, kad voda rat| mogu da vode i mir. Privi vojnik fe i državnik, i pravi državnik je vojnik. Alklbljad, Temistokle, Peristolde, Aleksandar Veliki, Cezar, Hanibal, Napoleon…bili su i ratnici i državnici. Novi državnici, ovi posle Francuske revolucije, samo su državnici i, još vile, političari Međutim, dublji pojam državnika vezanje za pojam ratnika. Mir može da stvara i vodi ottfij koji ume da vodi rat. Ratovodstvo i državništvo izbijaju iz istog vrela, i sajtavni su deo iste ljudske akcije.
39.
Vrhunac moći i veštine vođenja države bio je dan, kad bi jedna velika država ili nekoliko njih, tako uredile svet da se iz države u državu ide kao što se ide ia otadžbine, u otadžbinu. Da bi se na veliko živelo, čovek treba da se oseti građaninom svetske zajednice. Zemlja ova pripada svima, i beda je i sramota što se svet na granicama kolje. Svet je naša otadžbina. Biti građanin sveta, znači biti pravi građanin. U veku aviona i brzina, to je moguće, to je celishodno i korisno, i to bi razvilo, do najviših granica, svetsku kulturu i dalo jedan svet mira, reda i stvaranja. Da li će to uspeti amerikanizam čija se snaga sad oseća nad svetom? (Za Novu godinu 1944).
40.
Na našoj planeti vlada skoro redovno Strašni sud. Svaki čas pređe preko nje neki Džingis-kan sa požarom. Apokaliptička vatrena kola neprestano obilaze zemlju. Mač nikada nije prestao da visi nad našim glavama. To je pravi smisao celokupne svetske istorije. Antihrist je uvek jači od Hrista. Obe milijarde zemljinih tanovnika neprestano kleče pred raznim božanstvima da izmole mir, ali ratovi i eredi su ti koji vladaju. I svi ti koji kleče nisu ništa drugo do demoni. Ljudsko je redodređeno demonsko već samim tim što mu je trbuh ne znam koliko puta veći. od mozga. Mozak je samo jedan ukras na njemu. On je pak gospodar, i to je taj koji sve proždire i u telu stvara toksine. Ovi pak vladaju svetom. Svetom vlada smrt, i ona je vrhovni svedržitelj svega. Bogovi mira, reda i rada su samo sluge kod vrhovnog zapovednika. Oni imaju da stvaraju ono što on ima da proždere. Mirotvorci su, stvarno, luđaci, i to su i bili Buda, Brama, Hristos. Bog mača je pravi bog sveta. Religija ljubavi i bližnjega je ubrizgavale blaženstva u siromašne i bedne da bi lakše snosili breme gospodara jakih demona sveta. U ovoj svetskoj ludnici vladaju samo bičevi, knute, topuzi, dinamit, tenkovi. I crkve su za to da pastvu pozivaju da upražnjavaju tu radnju. City to radi, VVoll street, Njilhelmstrasse, Quai d’Orsev, Kremlj. ljudi jedu od vajkada samo svoje meso. Motiv koji ljudska istorija izvodi čisto je motiv najstravičnije trancdjje. Svet je groblje, ludnica, morga. Davljenici smo, i život je slamka za koju se hvatamo. On je večit, ali na bazi krat koročnosti i u tonskom redu adagia Mesije, objavljujući radost i sreću i mir,daju samo injekcije morfiuma. Život je veliki, i on je pobednik, ali pobednik preko i pomoću smrti. Smrt je život. Život je, u najboljem slučaju prolaznost, senka, san. Kratkoročno Životarenje je Sveti Sebastijan sav načičkan strelama.
41.
Rat je, sigurno, prirodna potreba. Da to nije, ne bi ga toliko bilo. To važi i za mir. Večiti mir bi uparložio svet, umirio ga do smrti. Ali i večiti rat bi ga upropastio. On je vetrenje, on je obnavljanje, on je bura koja čisti i, ako je u ravnoteži sa mirom on je potreban, naročito ako je pravedan, koliko i mir. „Genije rata“ i „genije mira“ dopunjavaju se i vode svet. Kad samo jedan ili samo drugi vodi, svet propada. Kad naizmenično vode, on se održava: ruši i obnavlja, umorne narode odbacuje i skida sa scene i zdrave i jake dovodi da vladaju. Rat je zakon, večiti zakon. On je „ideja-snaga“. To je isto i mir. Celo pitanje je pitanje ravnoteže, paralelograma tih dveju snaga. Kad prevagne rat, to je rušenje: kad prevagne mir, to je umrtvljavanje. Naizmenično dejstvovanje je naš život u punoj svojoj fatalnosti. Zemljina lopta je predodređena da se tako okreće po ovoj beskonačnosti. Rat je u osnovi otrov, nagomilan jed koji se, kod izvesnih naroda, iz ovih ili onih uzroka, nagomilava i, najednom, apokaliptički izliva. On je mržnja zbog ekonomskih i drugih razloga. On je, najzad, i revolucija; naročito u obliku građanskog rata. To je sve i „strašni Bog“ koji progovara s vremena na vreme na način dinamita. Već samim tim što se stalno dešava, rat je jedno ljudsko i prirodno zbivanje; čak i kad je imperijalistički. On je, često, izraz sile, i tada nije stvaralački niti prirodait Kad je izraz moći jedne rase koja traži „mesto pod suncem“, onda je prirodan i ljudski. Vrlo često je odmazda i osveta, a tada, takođe, nije opravdan; naročito ako je ta odmazda prema malome narodu. Kad je prirodno razvijanje vitalnih moći i oblika jedne rase koja traži hleb, onda je on najprirodnija i najživotnija pojava. Kad je pak traženje hleba preko pogače, on je brutalan akt sile. Najživotniji je kad je izraz životne moći, i onda on spontano izbija. Tada je on pravedno traženje hleba i sunca. Ali ni u takvom slučaju on ne srne da uništava; on srne samo da osvaja. Svaka država proizilazi iz rata, iz borbe. Prava i pravde tu nema. Država je opravdavanje sile, i ono dolazi posle; posle, pošto je jedan kolektiv već izvojevao silom sebi prostor i tuđe narode. Tu ima etike, etike jačega, aristokratske etike, i protivu nje nema priziva. Humanizam je izraz velikih naroda koji su već završili osvajanja i sad žele da ih očuvaju, ili malih naroda koji od njega jedino mogu da žive ako ne da opstanu. Rat je, kao i voda i kao vatra, dobar sluga ali zao gospodar. Dok je sluga, on je životan i stvaralački; kad postane gospodar, on je rušenje svega i samog sebe i svoje celishodnosti. Kad je on, tako da kažem, biološki, onda je on svrsishodan i njemu ustave nema. On, onda, ulazi u piramidu vrednosti kao jedan od glavnih ugaonih kamena, i znači ono što je pozitivno i potrebno i prirodno i životno. Takva borba je, onda, svetsko suđenje i nosi oznake neke krvave više pravde koju opravdava i „stari krvnik“ Bog. Takva moć jednog naroda je jedna vrsta prava i pravde, njegovog prava i njegove pravde. To je, onda, zakon božji i neumitnost životna. Pravedan rat je neophodnost, on je traženje hleba u krvi i nalaženje mira preko žrtava. Mali narodi ne mogu dobiti pravdu; apsolutnu pravdu nikako. Oni je mogu dobiti ako je to jednom velikom narodu potrebno protivu jednog drugog velikog naroda. Njima rat uvek nanosi nepravde. Njihova je „tragična krivica“ što su mali i što ima velikih naroda. To je svetski i ljudski pra-greh, i njemu leka nema. U bitnosti svojoj, rat je ovaploćenje zla i ljudske bede, ali je u srži ljudskoj više zla nego dobra. Više je u istoriji godina ratova, revolucija, pobuna i nereda nego mira, jer je više u ljudskoj prirodi zla nego dobra. Tu nikakve ranoteže nema. Zla je nesravnjeno više. I u najapsolutnijem miru nije se nikako bez njegovog otrova.
42.
U Beklovoj istoriji civilizacije u Engleskoj, iako je pisana рге samo nepunih osamdeset i pet godina, skoro se ni jedan iz istorije izvučen princip o tome kako se zbiva istorija, ne može da održi. Njegova filozofija istorije je suviše hrišćanska, etička i moralna. Uz to, sve stoje prorokovao, sve se obratno dešavalo. To je zbog toga što je on u filozofiju civilizacije ušao i suviše kap Anglosaks. On je za vladavinu moralno-etičko-imperijalnih načela u društvu i među narodima, jer je Engleska stvorila Britansku imperiju obratnim od tih, i sada bi želela mir i nemenjanje privilegija i rasporeda snaga po morima i po kontinentima. Tražeći načela koja vladaju istorijom, retko se je ko tako prevario kao Bekl. A to je zato stoje u istoriju ušao kaohrišćanin, etičar i pripadnik jedne rase koja uživa plodove beati possidentes. Posmatrajući ratove i druge događaje, naročito rusko-turske, Bekl redovno prolazi pokraj, i to daleko pokraj, stvarnih uzroka, i postavlja pitanja i daje odgovore kao onaj koji je na postavljeno pitanje zašto se dižu mostovi, odgovorio da se oni grade da bi voda proticala ispod njih.
43.
Cela je istorija jedan zločin prema ljudima. U njoj krv natapa zemlju i meša se sa njom. Sva je ona napravljena od smrti. Sve gine, od insekta i biljaka do čoveka. Zemlja je patosana lubanjama i kostima. Zločin je osnovni zakon prirode. Noć zločina, noć i noć, vlada svuda, i bledi mesec se nagledao užasa. Sad (1942)naročito. Trešti zločin na svih pet stotina i deset miliona kvadratnih kilometara naše nesrećne zemlje. I tako će biti „dokle teče sunca i meseca“. Ništa se u prirodi nije bitno izmenilo. I kod čoveka – ništa. Organi su onakvi kakvi su bili, i iz njih potiču iste strasti i iste misli.
44.
Istorija istorije je sukob onih koji imaju sa onima koji nemaju; ponekad i onih koji suviše imaju sa onima koji manje imaju.
45.
Vatikan je u osnovi produženje Forum romanuma. Cela katolička crkva je nastavak Rimske imperije: i u formi i, donekle, i u sadržini.
46.
Ima toliko AKO-a i toliko ALI-a u našem sudu. I dobro je što ih ima. Kad ih ne bi bilo, uzde mašte bi bile opuštene i, takođe dizgini, i ceo bi naš svet ličio na mitsku ludnicu. Ali opet – i ta „ali“ i ta „ako“ razuma mnogo smetaju. Izlazeći iz zakona suprotnosti i protivurecnosti našeg duha, koji čine bitnost našeg gledanja i umovanja, oni ne daju stranputice i krivoputice. Ali, vrlo često, sprečavaju i uzlet i oniranje. Potreban je i tu srednji put. Suviše ali-a i ako-a smetaju i, takođe, i suše malo njih. Niče i Hegel ih malo imaju, i zato im se jake misli prelivaju. Engle-i filozofi ih suviše imaju, i zato su im korita skoro sasušena i struje se jedva eću. Induski ih malo imaju, i otuda su postali mašte. Grci su najbolji. Kad naviše puste uzde, i parip duha pređe u besan galop, Grk malo zauzda, pa opet pusti, i tako do cilja. Ima jedna tačka između „Napred!“ i „Punom parom!“ i „Pola pare!“ i četvrt, kad treba reći „Stop“. Sva je veština i mudrost kad treba, jer je nađen cilj, komandovati „Stop!“ i iskrcati se. Cela istorija je jedan kriminalni roman za koji važi ono veliko Paskalovo; „Istina s ove strane Pirineja, zabluda s one strane.“ I u tim „istinama“ i „zabludama“ koliku ulogu igra i „Kleopatrin nos“ i pijančenje Aleksandra Velikog i ludilo Neronovo i svađe lične vladara i koliko drugih prerušavanja, hipokrizija, laži, Emskih depeša, zlatnih rudnika preko granice. Summum jus cele istorije je summa injuria. I kad čovek pomisli daje cela istorija uvek vođena „u ime Boga“, „za otadžbinu“ i u ime istine; koje taj da ne pljune na svaku njenu stranicu? I ti zločini i ta nedela i pokori dadoše i Mahabharatu i Šahname i Ilijadu i Pesmu o Rolandu i Nibelunge i Srpske narodne pesme i Slovo o Igoru…Iza Bude koliko čuda od zločina, i iza Hrista i Muhameda. I svaki tu klikuje nekoj „istini“ i traži je i hoće i želi…a iza te obrazine lice nakaze i izkeženi zubi ljudske grdobe. Takva je ljudska životinja, i istorija je istorija njenih apetita, pohlepnosti, gadosti i lupeština. I to je tako, valjda, što njen digestivni aparat počinje od zuba pa sve do izlaska, što se ceo čovek nalazi između ta dva otvora i što je samo mali deo dan glavi i mozgu? Da je mašina stvorena obratno, možda bi i cela istorija bila drugačija? Ovako je – ovako.
47.
„Utopije“ su Arkadije. To su ekonomski „rajevi“ koji su se javljali kroz istoriju vrlo često. To su čisto ekonomska i hedonistička umovanja i obećanja masama za’ Udoban životi Utopije su proizvod socijalističkih ideologija. Čovečanstvo je od uvek tražilo „rajeve na zemlji“. Samo, dok je deistički raj bio transcendentalan, socijalistički su bili ovozemaljski. Čovečanstvo od uvek traži slobodu i udobnost, i to su osnove svih utopija. Osnove su ostvarenje apsurdnosti, Verovanje u nemogućnost. Utopija je traženje apsolutnoga; ovoga puta na ekonomskom planu. Kao mamac i kao obećanje, i ona ima vrednosti koliko ima umetničke i verske vrednosti u njoj. Ne računajući na društvene i privredne mogućnosti, ona može biti „lepa“. Ona je, kad je, – estetička vrednost. Kao „filozofija praktike“, ona ima snage samo kao podsticanje na revoluciju i smenu klasa. Utopija je društveno-ekonomski mit koji traži krajnje i apsolutno. Kao i sve drugo što to traži, i ona je neostvarljiva. To je sudbina svih mitova. Takva je sudbina, od Platona do Marksa, i tog mita. Ali, zа razliku od onih verskih i filozofskih, ovaj „ekonomski“ mit ima osobifiu da povuče mase, izazove revoluciju, izvrši smenu i, – demitologizira se. Jer svet produži svoju dalju akciju na bazi onih koji vladaju i onih kojima se vlada, na štafpitl temelju da su jedni „gore“ i drugi „dole“. „Zemaljski raj“ se obećava onima“dole“ da bi se neki od njih popeli „gore“, a oni „gore“ spustili „dole“. Jedan mit je uspeo u američkom džinovskom kapitalizmu. To je tehnički mit. Tamo radnik živi, po udobnosti, bolje nego Perikle u Atini. Pa ipak, nije zadovoljan. I nije zadovoljan, jer ima onih „gore“ koji, po udobnosti još bolje žive. „Sovjetski raj“ ih privlači u toliko što hoće i fizički da budu „gore“. U osnovi svojoj, utopizam je švindleraj za političare i mamac za mase. Gomila voli obećanja, a političari vlast. Sve se svršava time da se ovi penju „gore“ a oni prvi ostaju i dalje „dole“. U tome je marksizam, u tome je boljševizam i, takođe, nacionalsocijalizam i fašizam. Uvek će „deset hiljada viših“ biti u Kremlju (sad je pod bombama), u palati Veneto, u City-ju, u Wall Street-u, u Versalju, u Berhtesgadenu, a gomile su u udžericama i Jatagan-malama, Takvo je celo društveno zbivanje i u tome je ceo poznati istorijski tok. Za razliku od verskog, koji obećava raj posle smrti, transcendentni raj, politički i ekonomski utopizam ga obećava odmah („Mi hoćemo na ovoj zemlji ljudima da stvorimo istinski raj“ – Trocki). Zbog toga ovaj brže uspeva, ali kraće traje; uspeva se da se dođe do „gore“ za manjinu i, time, mase se, ako nisu pod knutom, ponovo brzo dižu i hoće na vrh piramide. Jer tu je materijalno, tu je fizičko, hemijsko, fiziološko, a tu pašu ljudsko stvorenje najviše, ako ne i jedino želi. Utopije su podsticaji i nadražavajuća sredstva veštijih političara i, kao takva, ulaze u oblast trgovinske politike i političke trgovine. Takva je ona u praktici. U teoriji i kod poštenih filozofa ona je vera u nemoguće i traženje opšteg dobra za sve ljude.
48.
Najvlše žele dobara i imanja oni koji ih nemaju. Otuda su radnici oni koji su najviše revolucionari. Revoluciju stvara stalež koji nema da bi imao. Iz tih se razloga i regrutuju iz tih staleža utilitarci i materijalisti. Ideologija revolucionara je ta ideologija, ta materiologija. Obratan primer, primer revolucionarnog ideologa iz bogatijeg i bogatog staleža svodi se na slično: on daje tu ideologiju da bi, u slučaju pobede, mogao ostati na materijalnom mestu na kome je. Njegova psihoanaliza je sledeća: meni je MATERIJALNO DOBRO i za slučaj izmene, pošto sam sa revolucijom, možda će mi dobro ostati. Ima, naravno, i slučaja patoloških. Ali oni ne potvrđuju obratno. Ima i slučaja daje ideolog u istini ideolog, i da drugo ne može biti. To je najređi slučaj; i toliko redak da i on ne potvrđuje obratno.
49.
Revolucionarno stanje, najčešće, počinje zbog rđave podele dobara. Ali još češće zbog nesposobnosti vlada da vladaju. Kad jedna klas* ne ume više da vlada, ili je već odrođena, onda dolazi na vladu ona kojom se vladalo, i ona ume da vlada, jer prvi put vlada i oseća prednost i korist vladanja. Ona, redovno, vlada silom i terorom.
50.
Šta su sve revolucije? To je zadobijanje vlasti na bazi slobode i jednakosti, i vladanje na planu ropstva i iskonske nejednakosti. Godine 1789.sve se kreće na pravcu prava čoveka i građanina i punom snagom slobode i, samo četiri godine docnije, odriču se sva prava i sve slobode. Zar je što drugo bilo u svima revolucijama od onih iz prethrišćanstva do ovih u Moskvi, Minhenu i Rimu? Filozofija revolucije je dolazak na vlast. Vladanje je – raj na zemlji za pojedince i, donekle, za manjine klasa, plemena, rasa. Moja kuvarica hoće na moje mesto i mene na njeno mesto, i to je osnova svih revolucija: zvale se one ekonomske, teokratske, klasne ili rasne.
51.
Kao i sa dvorovima, kućama, industrijom, zemljom, knjigama i ostalom svojinom, – revolucija pljačka i tuđe ideje i tuđe sisteme i sve to imperativno i kategorički oglašava za svoje.
52.
Kad napadnete na svojinu svoga suseda, to je pljačka; kad, pak narod na svojinu drugog naroda – to je rat. Stvarno je i rat pljačka, i Šopenhauer i Volter imaju pravo kad tu stvar nazivaju po imenu: pljačka.
53.
Ima dve revolucije: revolucije „odozdo“ i revolucije „odozgo“, revolucije robova i revolucije elite. Ova druga je prava revolucija i vodi uobličavanju pravih vrednosti; ona prva vodi ponovnom robovanju. Druga vodi ponovnoj harmoniji interesa zajednice, dok prva vaspostavijanju odnosa protivu kojih se digla, ali još u crnjoj formi. Druga donosi moguću ljudsku sreću za većinu dobrih nam era i poštenoga rada; prva sreću za pojedince i bedu za ogromnu većinu. Revolucija koju izvodi elita je revolucija u smislu uspostavljanja harmonije ljudskih interesa; revolucija „odozdo“ je ponovno robovanje i nauznako postavljanje vrednosti.
54.
Ambiciozna elita vodila je i vodi mase, i to važi za sve, pa i za komunističke mase. I komunizam se vodi „odozgo“, iz viših društvenih slojeva. Svi veći komunistički filozofi, organizatori i političari njihovi bili su, skoro redovno, iz tih „viših“ i „privilegisanih“ klasa. Sen-Simon je bio grof, R. Oven je bio industrijalac, Marks je bio doktor filozofije i pisao je oEpikuru, Lasal je pisao tragedije i oHeraklitu, Engels je, takođe, bio iz industrije i čovek velike kulture, Libkneht, univerzitetlija i novinar, Olabriola univerzitetski profesor, Sorel inženjer i istoričar, Lenjin pisac nekih trideset dela, Trocki pisac, Staljin teolog i filozof, Radek darovit novinar… Ne vodi elita samo industriju, državu, trgovinu, književnost i nauku, nego i – komunizam i vodi ga po svima zakonima vodstva, što će reći hijerarhije. Ni jedna vodeća ličnost ni u komunizmu nije iz „ugnjetenih“ i „eksploatisanih“ masa, nego iz tih takozvanih prezrenih viših. I nigde vodstvo nije tako dugovečno kao baš u tim sistemima. Lenjin je vodio do smrti, Kalinjin i Staljin su već preko dvadeset godina na „vrhu“, Musolini i Hider do smrti, i tako je to u svim tim narodnim i totalitarnim režimima redovno.I još nešto. Ваš u tim sistemima je vođ dobio rang božanstva. Kao u svima teološkim vladavinama, i u ovoj postoji, kao ni u jednoj drugoj, sistem ideologije. Njihove slike su ikone i njihove reći Mojsijeve tablice. Kad se navode Lenjin, Marks, Hitler ili Staljin, navode se kao evanđelisti. Njihovi su spisi popeti na rang Biblije. U jednoj diskusiji koju sam imao pre neki dan sa jednim učenim komunistom, on je hteo da završi prepirku sa: „Staljin je tako rekao!“ Kad sam mu dao obratni dokazni materijal, bio je zaprepašćen i smatrao me za jeretika i čoveka koji skrnavi sveca. Takav je paradoks kod svih tih oslobodilačkih sistema i kod svih tih rilima koji su za prvo načelo imali načelo slobode. Svi oni. redovno, završavaju ropstvom jednoj ličnosti. I tako i tu, kao i u svemu drugom, ide se „odozgo“ na „dole“, i sve dole je samo postament za njihov spomenik. Samo je u velikim i prosvećenim demokratijama malo drugačije. I tu motivi koji vode istoriju dejstvuju na isti način, samo se na postamentu svake dve, tri ili četiri godine, stavljaju spomenici drugih ličnosti. I to baš iz straha od idolarije koja je dokaz niskog stanja masa i, jos više toga sto su u prosvećenim masama ličnosti samo privremeno nosioci suverenosti naroda i privremeni akumulatori njegovih želja i stremljenja Ali i te ličnosti su ličnosti iz elite. U tim ličnostima ima stepenovanja i stupnjeva. Zavisi sve od toga da li se odozgo na dole ide na gomile, na mase, na narod, ili na već uobličeno javno mišljenje na bazi slobode zbora i dogovora, veroispovesti, i javne diskusije… To su stupnjevi nepogrešivog vođe, tiranije, terora oligarhije i demokratije. Vox populi je stvarno i uvek glas ličnosti. Samo, u poslednjem, ova ličnost je „izborna“ ličnost, i javno mnjenje ima utisak da je ona njena ličnost.
55.
U svakom revolucionaru ima, prvo, pobunjen rob i, posle, želja dohvatiti se onovga protivu čega se ustaje. Svi revolucionari kad uspeju, nastanjuju se u Kremlj u Jelisejsku palatu ono protivu čega su. Traži se smenа, ali smena pri kojooni treba da zauzmu mesta onih „gore“.Eunus, još u drugom veku pre Hrista, kad je uspeo protiv Rimljana sa svojom ruljom pobunjenih robova,nije mogao ni da beži od rimske vojske bez svoga dvorskog kuvara, pekara i ostale dvorske svite.Slično je i sa dervišom Muhamedom Ahmedom u Sudanu. On, asket i prosjak, kad se dokopao vlasti, živi u haremu okružen najlepšim ženama, nosi ogrtač od najskupoeenije svile, i toliko se tovi da se jednoga dana više nije mogao da pokrene sa svoga divana. Često, u svakom je revolucionaru demonski apetit. To su ljudi koji fanatično žele da žive najudobnijim životom. Hung propali student, „kralj prosjaka“, pošto je sa pobunjenim kulima uspeo i osvojio Nanking, dok se njegove vojske bore uz pevanje salama koje je on ukrao iz hrišćanstva i rdavo na kineski preveo, živi u svome dvorcu predan najrazuzdanijim uživanjima. Takvih je primera koliko se hoće; drugih i nema. Pravi i iskreni fanatičan su samo retki izuzeci. Najveći broj drugih je demon koji hoće za sebe najbolje. U podsvesti je želja da se realizuje ono što najviše žele: dvor, bogatstvo, – veliki život. Mase su tu koje to isto žele, a rulju je najlakše podstaći na pljačku. Nijedna se revolucija nije izvršila bez obećanja pljačke i „raja na zemlji“. Muhamed je javno delio pljačku, ostavljajući najbolje za sebe. Rob hoće da postane gospodar i gospodara da ima za roba. Oni dole hoće gore, i revolucije su zato što oni gore neće dole. U tome je „jednakost“. To je stvarna „pravda“. Ovih dana je jedan kupac bunde od jedne gospode to najbolje objasnio kad je rekao: „Dosta ste vi nosili bunde, sad ćemo mi!“ On je mlekadžija iz jednog sela iz okoline Beograda koji je zaradio pare prodajući vodu sa malo mleka. Takva stanja nastaju kad oni „gore“ ne vode ni najmanje računa o onima „dole“. Jedan daroviti buntovnik ih onda lako može da povede u revoluciju, pri kojoj oni „gore“ padaju „dole“, a najveći deo onih „dole“ ostaju i dalje „dole“. Oni menjaju jedino gospodara, i na mesto Nikolaja II imaju Lenjina. I tako će uvek biti. Mase će uvek maršovati za onima koji obećavaju, i marširaće uvek kad oni „gore“ – a njih uvek mora biti – ne umeju da vladaju i ne umeju da zadovolje one „dole“. Kad oni na vrhu nađu meru oni u padini neće poći za željama revolucionara. Njih će, onda, i sami ljudi iz doline poslati u zatvor ili, ako im je tamo mesto, u ludnicu ili na giljotinu. Podjednako su krivi za bune i oni iz dvorova i oni iz čatrlja. Ljudska zajednica je piramida i hijerarhija. Neko mora biti na vrhu. Ali, da bi se vrh mogao da održi, on mora biti organski povezan za ostale delove, i stavljajući sebi vršak od zlata mora za ostale delove ma i olovom da se poveže. Ceo život i cela vasiona su hijerarhija. U svakome od svetova ima po jedno sunce. Staleži su dati od prirode i organski su deo života. Kaže se u induskim knjigama za nekoga kralja koji je hteo da uništi kaste: „Kada je to preduzeo, njemu se pomutila pamet. Jer samo bezumnost i ludilo mogu da se opiru protivu večitog zakona svetoga poretka. Postoji taj „sveti poredak“ na ovoj zemlji i u celome svemiru. On bazira baš na suprotnostima: od elektriciteta do ljudske zajednice. Ali, tu suprotnost treba uranotežiti, dovesti je u ravnoveselije. Inače, terazije se prevrću; inače, požari i zemljotresi su na dnevnom redu; inače, rađaju se vođe po-besnele rulje Gijomi Kali, Derđ Dože, Matije Gupci, Žiške… a oni su besni i fanatici i gde prođu kao daje kuga prošla. Zato, oni koji upravljaju treba da drže visak pravilno i da vode računa o igli na terazijama. Preobilje i raskoš, raskoš i zlatne činije ne smeju da se nađu u njihovim dvorovima, a pohlepnost treba da bude oglašena na sva zvona kao greh. Aristotelo je dao jedno rešenje i ono ostaje večno. Ono je ovo: da bi se poredak držao, jedni gospodare a drugi slušaju. Bez te rang-liste nema društva ni države. Nejednakost je apsolutni zakon prirode i života i, prema tome, i društva. Propovedanje jednakosti je laž, opsenarija i volšebnost. To se može kad je uspešno izraženo, ostaviti knjigama i oglasiti za umetnost. Ali kad je to kao stvarnost protivno stvarnosti, kad je to neprirodno, treba ga anatemisati, jer donosi rušenje i pustoš. Nejednakost je osnovica prirode i u ljudskoj zajednici postojaće dokle postoji „ja“ i „ti“, odnosno „moje“ i „tvoje“. To je tako, i nikako nije drugačije, i nikako ne može da bude drugačije. Drugačije je pobuna robova, a to je najstrašniji sistem ljudskog društva. Sistem pobuna robova donosi najužasnije robovanje. Kad je ono Francuska revolucija dala slobodu San Domingu, to jest Crncima i robovima, o tome je zabeleženo da su Crnci odmah sebe izdelili na nejednake. Crnac Desel proglasio se za cara. Robovi su počeli u svemu da podražavaju svoje ranije gospodare. Njihove žene postupale su sa sluškinjama surovo. Ropstvo se pojavilo još u jačoj meri. Docnije se jedan kelner proglasio za kralja, obukao frak iskićen zlatom ipodario nekima plemićske titule. Sazidao je ebi dvadeset i jedan zamak i jednu tvrđavu, za čije je vreme građenja poginulo preko dvadeset hiljada radnika.
56.
U svakom suviše radikalnom revolucionaru krije se po jedan prljavi neval-jalac. Mara je u Parizu vodio revoluciju, a u provincijama kupovao imanja. Lenjin i Trocki su prvo našli za najpotrebnije da se nastane u Kremlju, a mađarski boljševički ministar rata obilazio je garnizone carskim vozom. Idejni inicijatori novih poredaka mahom su anahoreti i apostoli koji iz dobra predu svoju žicu i puni su „mleka ljudske dobrote“. Posle toga dolaze praktični revolucionari i i izvođači koji iz tih žica ču raskošne zastirače za svoje nezgrapne noge. Oni žele promenu mesta i ličnosti; odnosno, svoju ličnost na tom mestu.- U svakom revolucionaru te vrste leži crna hijena. On se ne baca na život. On čeka smrt pravog revolucionara i pravog kontrarevolucionara. Te su mu lešine hrana i postament. Koliko poštenih sokolova pripremaju promene vrednosti i koliko svinja, posle, jedu ljudsko meso jednih i drugih u ime revolucije.
57.
Država treba da vodi najstožiji račun o političkim tipovima koji masama „obećavaju“ sreću, „zemaljski raj“ i blagostanja. Od Hrista do Trockoga, Muhameda i Hitlera, to su najopasniji ljudi i država mora da ih odstrani i likvidira; naročito kad obećavaju dolazak novog doba i carstava. Bilo da oni obećavaju „carstvo božije“, „zemaljski raj“, „carstvo mašine“, slobodu i drugo: oni su više nego opasni za poredak, njih treba ućutati bilo zatvorom, ubistvom ili dispozicionim fondom. Ti „sveci“ pobunjuju robove i ljudske mase, a „pobuna robova“ je najgori izraz ljudskog društva. Princip nasilja koji oni propovedaju i stavku pod princip sile najgore je rešenje problema ekonomski slabih. Oni, posle, dovode do država uzurpatora, satrapa i despota, i tb su, stvarno, bile sve države Robespjera i drugih do današnjih. Common sense, „humanitarni realizam“ Masarikov, i druga гебепја, najracionalnija su rešenja. Država je muSio i mudro proučavanje odnosa i njihovo rešavanje, a ne strasti, požari, oduševljenja, demonstracije, povorka i krda. Država je niz „sitnih poslova“ a ne sečenje na panju. Kao izraz svih živih bića na jednom prostoru, država, kao neki pontifex maximusy ima da uređuje drastično sve odnose od klasnih do verskih. Ona je jedina sila koja srne da upotrebi i nasilje. Takvu državu treba da vode najviši intelektualni izabranici koji treba da budu neza-interesovani gospodari. Oni jedino mogu da kažu šta je korisno za zajednicu. Veliki državnik je veliki umetnik. On se rađa onako isto retko kao Mikelanđelo. Njegova datost je ceo ljudski materijal najednom terenu iz koga on ima da izmodelira svoje delo, delo koje se zove država. Takav državnik proklamuje heroizam rada kao osnovu, rada apsolutno svih i, iz njega, red, poredak, prirodnu hijerarhiju, Životnu disciplinu, način vladanja, i sve, i sve do verskih i drugih etičkih odnosa. Od države nema teže tvorevine. Zato je državniJć tako redak dar. On treba da ukanališe sve milione volja, strasti, umova, delatnosti, pod, kao prvenstvom kulta rada, ujedan kanal, u jedan pravac i u jedan cilj. Kad se tako dejstvuje, sasvim je svejedno da li prvo „dolazi nacija pa posle Alah“ (Kemal), common sens (Englezi), „božanski plan“ (sve religije), volja (Musolini), „krv i rasa“ (Hitler), „sloboda, jednakost, bratstvo“, „vladavina naroda narodom za narod“, „država, to sam ja“; sasvim je svejedno sve to. „Svud su brodi gde god dođeš vodi!“. Treba fanatično hteti, fanatično, nezainteresovano i pravedno, onda se može dati ostvarljiv poredak. Država je mit. Iz tih razloga, ona je strah. Bez Gospodnjega straha nema države. Otuda je mač pravde njen prvi princip. Mač kao strah i pravda kao cilj: cilj pravedan zbog straha. Masa se ne može držati bez spasonosnog osećanja straha. Jer masa hoće po pravcu najmanjeg otpora. Taj pak ide u anarhiju. Poštovanje straha, strahopoštovanje otuda, jeste prvo načelo državnog reda. I tako, država je heroizam rada svih i, jednovremeno, osećanje straha svih članova zajednice. Što se tiče jednakosti u državi, tu se ima apodiktički da kaže ovo: svi su ljudi nejednaki i nema ni dva čoveka jednaka. Jednaki su samo pod mitom države; među sobom nikako, jer, jer ih uistinu nema dva jednaka. Država mora da vodi računa da im „start“ bude isti i da za vreme trke – život je to – ne bude nepravilnosti i „trikova“. Za one koji padnu, za porodice onih koji poginu, i za one poslednje, država mora svojski da se pobrine i celina mora da ih drži. Prvome lovor, poslednjima i palima milostinja zajednice; i to milostinja na način koji znači dužnost i obavezu. Ta obaveza je sveta za državu. Inače, nema li je, daroviti i ambiciozni pojedinci ог-ganizovaće te pale i nezadovoljne, organizovaće i pobuniće, i put u haos je gotov. Ako bi se i pokraj toga takvi pojedinci pojavljivali, i pokraj pravednog obezbeđenja ekonomski slabih, njih treba mač države odmah da liši glave. Takvu giljotinu treba nazvati Svetom giljotinom i držati je na javnom mestu kao crkvu. Veliki državnici, kažem, rađaju se onako isto retko kao i Mikelanđelo.Oni takvi i u istom stepenu jaki, imaju da budu, prema rjfflifcama i u danoj odgovarajućoj meri, konzervativci, naprednjaci, reformatori, sektaši, čak i buntovnici. Ljudske mase je teško voditi.
58.
Ima pravo opat Koanjar (Anatol Frans) u prepirci sa revolucionarnim političarom Žan Hibuom: „Nemam vere u vlade što se začinju u spletkama i pobunama. Opozicija je vrlo rđava škola vladanja i umešni političari, kada se tim putem popnu na vlast, odmah se pobrinu da vladaju po suprotnim načelima od onih Što su ranije ispovec^li… Bojim se države u prvoj mladosti. Bojim se nove žestine kakve republike. I pošto se mora rđavo vladati, najviše volim vladaoce i ministre koje je prva vatra prošla.“
59.
Levica je svuda propovedala mir, slobodu, pravdu i opštu sigurnost, i zato hoće i pravi revolucije i, gde god je pobedila, zavela je kao opšti poredak ropstvo i rat. Kad pobedi, levica samu sebe pobeđuje i zavodi poredak koji je oborila. To je jedini način da se vlada. Istorija je istorija klasa i vladanja klase nad klasom. Samo, oni kojima se vlada žele da vladaju, jer je ugodnije vladati nego biti pod vladom, i u tome je „ideologija“ svake revolucije. Biva, kad se dođe do vlade i postavi red onih koji vladaju i onih kojima se vlada, da ideolozi, retld od njih, ustanu u ime ideje, da oni ustanu protiv poretka; ali, njih čeka streljanje i krikvelikog inkvizitora Hrista: „Da si se odmah tornjao. Ovde ti nije mesto.“.
60.
Ruski carizam se držao na trojstvu pravoslavlja, autokratije i nacionalizma („slavjanofilstvo“ je bilo samo politika). Ruski komunizam koji je sve to odricao i u ime toga stvorio Oktobarsku revoluciju, otpočeo je autokratijom, produžio nacionalizmom i sad završava pravoslavljem (od pre neki mesec zaveo je i političko „slavjanofilstvo“). Danas, dvadeset i sedam godina posle Oktobarske revolucije, ruski komunizam je najčistije produženje ruskog carizma; i to onog dobrog i najboljeg. Zašto je, onda, za OVAKO ONAKO trebalo, onako krvavo postupiti?
61.
„Nova armija, nova disciplina, nova vojna organizacija“ (Lenjin, Soč. t. XXIII, str. 379) Osam meseci gledam to „novo“ i za osam meseci osamdeset i osam puta sam mislio na carsku vojsku sa Solunskog fronta i na sve vojske ovog sveta od Kserksa i video sam „novo“ samo u toj reci novo. Maršali, đenerali, ordeni, naramenice…
62.
Eksploatacija radne snage i višak vrednosti kapitalističkog poretka stvari dobili su, u sovjetskoj mistici, „nov“ rečnik: udarništvo i „stahanovština“. To su dve reci za jedan isti saržaj. To nisu dve varijacije na jednu istu temu, nego ponavljanje jedne teme.
63.
„Politički“ materijalizam, u Rusiji i u Americi, „nov“ je oblik bogoslovlja. On u materiju stavlja Boga, kao što bogoslovlje stavlja u „Svetski duh“. I jedno i drugo je „politika“.
64.
Lenjin je kazao da istorija boljševičke partije „po bogatstvu opita nema sebi ravne u svetu“. I to je tačno. Eto već trideset godina da ona pravi eksperimente na zečevima ruskog naroda i, kako koji eksperiment više pravi, sve se više vraća onome stanju koje je oborila. Leta Gospodnjeg 1945. vratila se i na pravoslavlje i sloveriofilstvo koja su leta 1905-1924. bila „opijum za narod“ i „reakcionarstvo carsko“. I tako su se svršili i svi drugi ekonomski, socijalni i politički eksperimenti. Izmenile su se ličnosti na vlasti, i to je sve. U svemu drugome pobedio je život koji znači vladavinu klase nad klasom, naroda nad narodom (opet ruski vlada), svojinu, privatnu inicijativu („stahanovštinu“), eksploataciju („udarništvo“), činove i hijerarhiju i epolete i ordene (više ih je nego ranije). Od marksizma i lenjinizma ostala su samo imena. Staljinizam znači vraćanje na život i prirodu; vraćanje na iskonske zakone vladanja i vladavine.
65.
Sa marksizmom je kao i sa hrišćanstvom: propoveda se u crkvi, na službi, zvanično; ali ga ne vrše ni oni sveštenici hrišćanstva i marksizma koji ga propovedaju. I kako u tome, tako je i u svemu drugom.Cela istorija je jedno farisejstvo i jedan krvav „blef i „trik“. Izuzeci su iz oblasti patologije i oni završavaju kao pustinjaci, kaluđeri ili na vešalima.
66.
Komunistički egalitarizam doveo je, na praksi, do vatikanskog hijerarhizma. Njegova krajnja tačka je negacija njegove početne tačke.
67.
Materijalizam, marksizam ili neomarksistički, u Sav u politiku, postao je mistika i metafizika. On je postao protivu čega se borio. Poslao je vera sa svima pozitivima vere i, naročito, negativima. Pod svojim raznim formama, on je dao egzaltaciju rase, klase i, naročito, nadčoveka.Materijalizam, ovaj politički, ušao je u iracionalno u alhemično i u versko. Zato on i ne pita šta treba i zašto treba. On je kanon i on sve kanonizira. Sve što ne može da vide u njegove uske ramove, oglašava za jeres i raskol. Ovakavpolitički, on je ušao u Srednji vek i u sistem inkvizicija. Zgodan za opasnost za kulturu. Jer mase ne vole uprošćavanja, a njegovo uprošćavanje iidolopoklonstvo dalo je masama lažan čarobni štapić kojim mase na bazi hipnoze, otvaraju sve i pokreću stočić po svojoj volji. Za tok istorijei ljudske kulture sreća je što tehipnoze malo traju. Jer, ipak, svet ima svoj put istine i slobode. Taj pak nije na putuni jedne mistike.
68.
Danas postoji samo jedno ropstvo: ropstvo mašine. Robova više nema. Njih je zamenila mašina. “Četiri vodene turbine, od kojih svaka raspolaže sa po 300.000 konjskih snaga“, kaže se na jednom mestu, razvijaju energiju koja odgovara mašinskoj snazi svih američkih radnika ukupno, i kad bi sve što proizvode današnje mašine radilo rukama, moralo bi dve milijarde ljudi“ – bezmalo ceo svet „da rade celoga svoga života neprestano da bi dobile istu količinu dobara“. Više se ne može da speva „Pesma o košulji“ niti „Tkači“ i o robovanju radnika više se ne može da govori. Radnik gospodari mašinom osam sali, a „Narodni front“ u Francuskoj, pre svoje katastrofe i Francuske, spustio je na četrdeset sati nedeljni rad. Otkuda, onda, da daroviti brbljivci i danas mogu da nadu sledbenike za revolucije? To dolazi, prvo, zbog toga što se oni liferuju iz redovainteligencije i intelektualaca. To je stalež koji danas jedino robuje, i on je taj koji se buni, i s pravom buni, a mase idu za njom jer traže da im bude još bolje. To je jedno. I drugo: mase sad imaju vremena da misle na to da im bude još bolje. One ne misle da se bunom izvrću terazije zajednice i da se prevrće zdela sa jelom na njihovom tasu; prevrće i, onda, nailazi njihovo ponovno ropstvo koje vodi revolucije redovno moraju da zavode. Današnje revolucije su u tome znaku. One nisu rezultat robovanja radnika nego robovanja inteligencije i, naročito, intelektualaca. Jer, kad jedan intelektualac radi i misli godinama da zajednici da jednu knjigu, i za nju dobije manje nego onaj radnik koji je tu knjigu složio za nedelju dana, – on mora revolucionarno da misli i da dela. Nije slučajno, dakle, daje književnost pred svoje revolucije redovno revolucionarna. Tako je bilo predFrancusku revoluciju; tako je bilo pred Rusku; tako je bilo i pred ovu koja se razbuktala 1939. godine, Drugim svetskim ratom. Kad tipograf u Politici ima oko 10.000.- dinara mesečno i šofer, uz doručak, ručak, večeru i stan, 2.000.- dinara, a profesor i doktor prava 2.500.- dinara bez ičega, onda je ovaj drugi revolucionar a oni prvi pristaju uz njega da bi još bolje živeli. Treći kvasac za revoluciju je pitanje besposlice. MaSina je oslobodila radnika i čovečanetvo. ali kažem, stvara besposlicu. Tačno je, ali je za to kriva zajednica. Nnša zajednička zemlja ima zemlje za ceo svet; ima i na pretek. Besposlica neka se vrati na zemlju i neka se stvori posednik koji obrađuje sam svoj hleb. Na Zemlji ima zemlje za više od pet milijardi duša. – Mašina koja je blagodat i koja treba da da blagostanje, ako je zajednica „u rukama Mandušića Vuka“, ne srne da stvara besposlicu i jad. Država, elita, ima da vodi računa da „viših deset hiljada ne stvara revoluciju, jer je to prvenstveno u njihovom interesu. Ima više kalorija na zemlji nego stoje potrebno Čovečanstvo.Da bi ih svako imao, elita zajednice treba da ih rasporedi na način da se izbegnu haos i anarhija. Ako zajednica ne može da da darove, genije, sposobnosti, velike inicijative svakome, svakome može da obezbedi minimum kalorija za održanje. – Mašina, umesto revoluciju, treba da donese blagostanje za sve. Inače, naći će se uvek Ned Lad, i kad ga nema, da pravi revoluciju. Umesto da bude „čelični demon“ – kako čovek sve pretvara u demona – malina, u rukama zajednice, treba da postane celični anđeo. Nije mašina kriva što posednik mašine nije dovoljno pametan da izračuna gde mu je interes. Masina je u interesu zajednice i, samim tim već, nije isključivo u interesu njenog posednika. To ne isključuje privatnu inicijativu – ona je pokretač svega – ali isključuje amisnost i zloupotrebu. Privatna inicijativa stvara, stvara sve, pa i bogatstvo, a bogatstvo je velika moć i za bogatoga i treba da bude i za siromašnoga; pokraj darovite privatne inicijative pojedinaca moraju da žive i oni koji je nemaju ili je malo imaju. Svet je jedna porodica. Kao i u posebnoj, i u opštoj ima načina, i to sto, da se život uredi i da se izbegnu sukobi. U interesu je te zajednice da se što rede ulazi u haos i anarhiju. Glavno je pitanje naći koliko toliko neza-L, interesovane upravljače i velike državnike.
69.
U stvari, nije suviše sažeto i sumarno rečeno, ako bi se kazalo da je ovaj sukob (1939-1941) sukob između pruskog militarizma i Standard Oil Comp. U osnovi jedan traži prostor kontinentalni i, po mogućstvu, morski, a drugi da održi dosadašnji prostor i, naročito vladavinu morima.U tome je cela metafizika rata ovoga rata. Sve druge stvari su sporedne i svode se na ove dve: i germanstvo i anglosaksonstvo, demokratija, korporativizam, imperijalizam, fašizam, aristokrati-zam, nacionalsocijalizam, boljševizam, monarhizam, republikanizam, klasna država, rad, kapital, „rad kroz radost“, „Deutschland uber alles“, „Britania, rules over the sees…“
70.
„Imperatoru je sve dopušteno“ (Omnia licent) vele da je kazao car Ka-ligula. Za narod bih rekao: sve je nedopušteno. Jer, tamo, sloboda je u jadnim rukama; ovde u svima. I, tamo, može se naći neko i veliki; svi pak to ne mogu. Kolektivna zloupotreba slobode je najužasnija, ruši sve.Rulja je najgadnija i najstrašnija pojava. Lakše je savladati jednu pobesnelu životinju nego li celo krdo. Kad ljudski svinjac zarokće, ništa ga ne može stišati; naročito ako je on već srušio ogradu.
71.
Političari znaju da plivaju samo niz reku; pa i to kad su plićaci, jer ne vole da znaju da je voda duboka ispod njih. Uz vodu ne plivaju i neće da idu na maticu.Pravi političar-državnik ide na maticu i, kad treba, pliva uz vodu. On rizikuje i da se udavi; ali, od tog rizika počinje pravo državotvorstvo i državovodstvo.
72.
Za profesionalne demokrate je jedan mađijski eliksir sloboda zbora i dogovora; a to znači, u zemljama gde nema građana, slobodu zla, slobodu korupcije, slobodu ljubavi, slobodu zloupotrebe. Prvo građanin, civis, pa onda sloboda.
73.
Političari: rerum omnium ignarum.
74.
Fašizam – boljševizam – nacionalsocijalizam = primitivizam.
75.
„Politika“ je i ovo: panslavizam vodi danas Staljin, Đurđijanac sa mongoloidnom krvlju (od dede); pangermanizam je vodio Hitler, Austrijanac, a teoriju rase je primio od Gobinoa, Francuza, i Čemberlena, Engleza; jugoslovensku ideju je formulisao – Štrosmajer; irski pokret – De Valera, sa španskom krvlju; pan-turcizam Kemal Ataturk sa arbanaškom i slovenskom krvlju iz Debra i Soluna; poljski pokret Pilsudski sa mnogo litvanske krvi; austrijski pokret Šušnig, Slovenac itd. Tako izgleda „rasa“ i tako „nacionalizam“. I sve se to zove „politika“.
(Branko Lazarević, Čovek prema društvu u Varia – Sylva Sylvarum;www.ac.wwu.edu/~kritika/BLVaria.pdf)
KA FILOZOFIJI 