BRANKO LAZAREVIĆ – ČOVEK PREMA DRUŠTVU


BRANKO LAZAREVIĆ – ČOVEK PREMA DRUŠTVU

 

Fotografija preuzeta iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 21

 

1.

Red i niz kojim te stvaraju za­jednice, narodi, drtave i carstva, ovaj je: prvo uđe u akciju otimanje i nasilje i pljačka; drugo, sila i snaga kao or­ganizovano nasilje; treće, stva­ranje država opravdavanjem sile i stvaranjem naaflnog prova i discipline; Četvrto, na osnovu svega toga formiranje imperije od raznih naroda čije se granica nalaze na granicama njegova snage; peto, uvođenje pravog prava, vara koja je postala crkva, ustava, magna eharta, nauke, umetnoeti; Šesto, sve ovo sve vile i vile postaje forma, vere se sve vile pretvaraju u crkvu a ova u običan ritual, umetnost se sva vile pretvara u utnešnost i zanatstvo; sedmo, sve postaje prazna forma 0 koju aa sve više, kao sadriina, useljuje strano, drugo i tuđi elementi. To se završava krug. Obično, sad počinje druga upotreba sile, i to obično van granica ovog kruga ili i iz samih granica. U staru Školjku obično lep po boji i oblicima, useljuje se novi stanovnik, mlad, živ, divalj, da stvori svoj životni krug. Tako su se i uvijale sve imperije i sve „svetske carevina“, od vavilonske i persijske do danas. To je vječiti fatalni krug kroz koji prolazi svetsko i ljudsko zbivanje. „Novi“ sadržaj ude u „staru“ formu i sa njom se, postepeno, ulije u jedno, pri čemu, docnije, „novcb“ poprimi sve osobihe „starog“. Sila se pretvara u pravo, i sve ovo u beati cssidentes. Od roba se postaje ratnik, od ratnika posednik, od ovoga gospodar nad tuđim i krug se završava, kad naiđu novi nasilnici ponovo robovanjem. „Novi“ koji dođe postane „stari“. Vavilonci se egiptiziraju, Grci persiziraju, Rimljani grciziraju, Germani romaniziraju…

2.

Svojina je produženje i širenje moje ličnosti. Svojina je, umetnost i sve drugo, stvaranje, ostvarenje stvaralačke sposobnosti ličnosti. Stvaralačka snaga ličnosti se tu ogleda na stvarima oko nje. Svojina je osvajanje stvari snagom i stva­ralaštvom ličnosti.

3.

Zlato govori iz svih svojih riznica: Per me reges regnant! Da, zlato je go­spodar sveta; carevi, predsednici republika, državnici, i političari sluge su njegove. Pokretač svega je to Carsko i Kraljevsko Veličanstvo.

4.

U načelu jednakosti osnova je zavist manjeg prema većem, slabijeg prema jačem, neinteligentnog prema inteligentnom. Patos jednakosti je patos zavisti. U ovome svetu potpune nejednakosti, jednakost je bolest, odrađivanje. Organski, fizički, univerzalno, duhovno: jednakost nigde ne postoji. Htelo bi se da postoji samo u socijalnoj i ekonomskoj kategoriji. I tu ona ne može nikako da opstane, jer predstavlja slom tih kategorija. Jednakost stvarno postoji samo kao politička kategorija; i to, stvarno kao politički „trik“. Nasilno sprovodenje jednakosti je uništa­vanje, sigurno negiranje ljudske vrednosti i, iz toga, ubijanje stvaralaštva u jed­inici. Jednakost je načelo osvete i zavisti i slabosti.

5.

Od plemena na narod, od naroda na naciju i državu, i, od ovih, na „svetsko carstvo’ i „zajednicu naroda“ – to je put imperija. Da se do toga dođe potrebno je mnogo pokolenjasa velikim iogromnim stremljenjima svih njihovih materijalnih i duhovnih sredstava. Na tome putu kreću se i susreću ideja 1 roba, misionari i trgovci, vojnici, gospodari robovi, vere, industrije. Svi oni zajedno stvaraju „svetsko carstvo“ u znaku Jupitera, Ozirisa, Hrista. Muhameda, Bude, careva, vojsko­vođa, trgovaca, industrijalaca. Tako se stvaraju hramovi, katedrale, kanali, svetski drumovi, morski potevi. United StatesSteel Corporation, Armour and Comp.; Krup, Sel, Rokfeler, teokratije, plutokratije. autokratije, demokratije. boljševizmi, fašizmi, nacionalsocijalizmi: sva od Egipta do Britanske zajednice. Te i takve državne ideje, snage, vere, trgovine, opšti su zakon, kategorički imperativ ode istorije. Taj zakon je neumitan kao i zakon teže. Ruku pod ruku. pri stvaranju ve­likih imperija, idu oružje, skiptar, žezla, putevi, trgovina, vera, rudnici, snaga, klase, kulture, etika, umetnos

6.

„Ima,u ljudskom rodu, pojedinaca toliko nižih od drugih, koliko je telo od duše i životinja od čoveka; to su ljudi kod kojih je upotreba telesne snage najveća korist koja se može od njih izvući. Ti su pojedinci po prirodi određeni da robuju, jer za njih ne postoji ništa bolje nego da slušaju.Tako je rekao Aristotel, pre dve hiljade i tri stotine godina u Politici, knjizi I, glavi II, i to važi i danas, i to će važiti i posle dve hiljade i tri stotine godina.

7.

Zakon je ono stoje bez imena, bez boje, ruku i nogu; što je najmanje među najmanjim, najveće među najvećim, stoje svaki što zna sve; Što čuje bez ušiju, vidi bez očiju, kreće se bez nogu i hvata bez ruku. Iz jednog indijskog spisa.

 8.

Skoro redovno su“reakcije“ akcije razuma na bezumnost i istine na zablude.

 9.

Čovek je u večitoj borbi da zauzme za sebe što bolje mesto. Niko se ne bije za gore mesto. To i takvo zauzimanje inesta je skoro redovno da se zauzme mesto onog koji ga već ima. Ustani da tu stanem! je prvo načelo sveg ljudskog zbivanja. I to što važi za čoveka, važi i za narode, rase i vere. Borba i otimanje su vrhovni za­kon istorije. Ona je podizanje na tuđim grobovima. Osnov svega je sila. Kad sila izvrši svoje, pravo dolazi daje opravda. Pravda i pravo su jedan lažan izraz i takav izgled snage i sile. Ove dve vladaju svetom u početku; pravda i pravo su samo nji­hovo opravdanje. To drugo je pitanje retorike i vestine vladanja. Sila ruši jedan poredak da bi ga se dočepala. A poredak je uvek isti: vladavina jačeg. Nemačka radi danas ono što je radila Engleska; ova je radila ono što Rim, i tako dalje una­trag do u praistoriju. Imaš onoliko koliko si jak da zahvatiš. Granice jednog ljud­skog potencijala nalaze se na granicama njegove snage. Kad se to krvavo delo iz­vrši, kad se završi takvo tečenje ljudske krvi, počinje da se stvara plava krv: pravo, umetnost, vera. I sve to dolazi da. pokrije ono prvo; naročito pravo i vere koje su u službi snage, sile i nasilja. Svi bogovi su došli sa Istoka da opravdaju Rimsko car­stvo koje ih je osvojilo, a Grci Polib, Dionisije Halikarnaški i, docnije, Dio Kasius imali su da dadu istoriju rimskih osvajanja. Jedino zadovoljstvo je to što se vrlo često dešava da fizički i materijalno osvojeni vrše uspešna duhovna osvajanja. Pobeđena Grčka je bila rimska pokrajina, ali je cela Rimska imperija, uglavnom, kako je neko rekao, bila, duhovno, grčka pokrajina.

 10.

U ljudskom je uvrežen nagon maksimuma zadovoljstva sa minimumom napora; po mogućstvu i bez napora. Sve obetovane zemlje na tome počivaju i sve utopije, mitovi, priče i kaže. Čovek bi hteo kad bi nekako moglo da se sad poseje zrno žita i, posle po sata, da se ono pretvori u vodenicu koja melje i pekaru koja peče – kolače uz sto pun đakonija’i opojnih pića. Rad je beda, rad je prokletstvo – to je osnovna filozofija svib ljudi. Iako samo sa radom svega ima od piramida do tih đakonija, kult rada je jedini kult koji čovek neće da kultiviše. „Nova Zemjja“, „Nova Atlantis“, „utopija“ – sve je to – „hleba bez motike“. Religija i revolucije zato i obećavaju „nebeski“ i „zemaljski“ raj za – budućnost. Svi hilijasti samo to znaju, i sve mesije. Nijedan mesija, nijedan hilijasta, nijedan revolucionar nisu propovedali kult rada i motike. Zato, oni prvi imaju sledbenike, i šta više obećavaju to više, a ovi drugi ne samo da ih nemaju nego im i glave odsecaju. Za masu je bolja kaža o laži nego istina o hlebu. Dokle je ljudskoga tako mora biti. Ljud­skoga, naravno, glupoga. Revolucionarni mađioničari i cirkusijaneri na tome sja­jno uspevaju; oni obećavaju moć i bogatstvo bez truda. U njihovom rogu reci ima izobilja i ugodnosti koliko masa hoće. Iz tih razloga, uz Aristotela koji preporučuje ropstvo, neće riiko, a uz Lenjina ceo svet. Da li, zbilja, ima neke razlike među njima. Istinu reći, i u Lenjinu ima Aristotela, jer on, pošto je došao na vlast, zaveo je ropstvo. Revolucionari su alhemičari do vlasti; posle, postaju hemičari.

11.

Vere su poslednje instancije naših pitanja i odgovora. Kina, Indija, Persija i Egipat imaju religije koje, kad se čovek zamori uzaludicama filozofskim i, naročito, naučnim, odmah i daju neke opojne odgovore. Ti napitci su potrebni po­jedincu, naročito velikom, a potrebni su, posle, i državi da malo napoji svoje krdo, napoji i opoji i opije. Komunizam kaže daje vera opium. Često, hvala Bogu!

12.

Što lažnija vera i što praznija obećanja u programu, u toliko je više sled-benika. Za Platonom nije pošao niko, za Hristom, Muhamedom, Hitlerom i Mark­om toliki. Gomila traži ono što njoj materijalno godi. Ako joj ponudite raj na zem­lji, pljačku, fatamorganske pune trpeze, imaćete je odmah za sobom. Gomila ima samo trbuh. Sve dingo je za nju ukras, epiteton ornans. Od Džingis-kana do Hitlera svi obećavaju bogatstvo i pune trbuhe svojim partizanima a daju njihove pro­sute mozgove po svima geografskim širinama. „Nikad Ljudi ne čine zla dela sa većim spokojstvom i uverenošću da imaju pravo nego onda kad ih čine u ime lažne vere.“ Tako Paskal, i tako je. Samo lažna i slaba misao imaju stada za sobom, i što bednija misao ali punija obećanja za trbuh i ugodnost, u toliko se fanatičnije prima. Platon nema nikog za sobom; Lao Cea niko ne čita; od velikih stvaralaca vera nije u crkvama ostalo ništa: njih Veliki inkvizitor baca u tamnicu.

 13.

Vere, ma koje vrste bile, etičke ili političke ili kakve druge, kad uđu u ljud­ske mase, nemaju granica. One se sire na način epidemija i za njih nema ni karantina ni injekcija. Zašto? Jer one daju fantastična obećanja. Mase, pak, ni jednu hranu tako ne vole kao ovu.

 14.

Mase moraju, ako se hoće poredak i mir, u nešto da veruju. Ako se to ne može da postigne milom, onda to mora da se uvede silom. Inače, nema mira i reda i, kad njega nema, nema države i dobra. Vera i verovanje su ljubav, ali, jednovre-meno, i strah. A strah je taj koji „drži zemlju i gradove“. Otuda, uz krst mora da ide i mač i, uz zakon, i knuta. Najbolje vere i najbolji zakoni ne vrede ništa ako, iza njih, da bi se poštovali i po njima živelo, ne postoji osećanje straha i kazne. Kad mase postanu građani, i to veliki i pravi građani, ljubav i zajednica interesa postaju prvonačela, i teror je tada izlišan. Kad se dođe do građanina, država je tada vera, istina i dohro. I to je sušta umetnost državovodstva.

 15.

Kad se verama služi, one su dobro i za čoveka i za državu; kad one služe, zlo su. Onda suone oolitika, a politika sve zloupotrebljava. Tada je religija libido dominandli. Kad je ona libido sentiendi, ona je veliko dobro za državu i za čoveka; kad je ono prvo – počinje i njen pad.

16.

          Zablude više vladaju svetom nego istine. U istini su kratke noge. Zabluda nosi dugačke noge i brao ovladuje ljudskim prostorom. To naročito važi za takoz­vanu „politiku“ i „socijalno“. Tu se radi sa masama, a mase se gade istina i teko primaju zablude i la/i. Zabluda da postoji samo jedan bog, i to onaj u koga veruje jedan deo sveta, i zabluda „klasne borbe“, „jednakosti“, „slobode“ označavaju „roge“ koje su nataknute oko vrata i jarmova za vuču. Otuda i robovi, pobune robova, ratovi, revolucije. Iotuda svet nema mira. Ništa tako ne može da oduševi i fanati/ujc gomile kao obmana i laž. I nijedna mudrost tu ne pomaže. Mudrost seteško var; laž vrlo lako. Otuda je istorija sveta istorija uspeha laži i obmana (neuspeha i bankrotstva istina i mudrosti. Ali najveća većina je za zablude i za laži i. otuda, do kraja ove zemlje, ona će vladati.

 17.

Zakoni treba da su svetinja; čak i ako nisu savršeni. Njih treba Čuvati kao da su božanskog porekla, kao da dolaze sa neba. To je osnovno za održavanje države. Ustav treba da je bog. Za muhamedance Koran je toliko svetinja, da oni svako parče hartije na ulici, misleći da je, možda, iz Korana, da ga ne bi. zgazili, bogobojažljivo dižu i van puta stavljaju. Takvo poštovanje zakona „drži zemlju i gradove“. Oni se, kao kod Mojsija i ostalih naroda, primaju od bogova. Danas su ustavi dani od naroda i darovani od monarha. U njima nema ko da kazni, za neiz­vršavanje, ni narod ni monarha. Zato se oni lakše i „cepaju“.

            18.

Ima izvesne sigurne „metodike prirode“ i života i, u svim konstrukcijama ljudskim, treba se isključivo nje držati. I samo pronalaženje nije ništa drugo nego naći šta život već radi. Život i priroda su najveći i jedini pronalazači. Na čoveku je da nađe stoje priroda pronašla. To važi i za državu. Država treba da podržava Život i njegov poredak. Država ne treba da pronalazi razne – izme. Njena osnova je ono što priroda radi i njen je mehanizam sličan onome života. Državnik veliki je ошц koji se drži prirode i njenih zakona. Ustavi i zakonici su u njoj napisani i treba ih prepisati što vernije. Revolucije dolaze kad se države udalje od života i prirode, i njihovo je prokletstvo u tome što i one, tražeći apsolutno i idući za masama i nji­hovim prohtevima, navode stvari, takođe, na neživotan put. Revolucija na levo dolazi posle revolucije na desno, i obe su neprirodne. Do njih se, kao rešenja, ne dolazi kad se tačno kopiraju stare knjige prirodnog reda stvari. Kad se ide od pri­rode i života na čoveka i, odavde, na narod i gazdinstvo, država i zajednica uobličavaju stvarno i životno.

 19.

Veliki ljudi su akumulatori svetske istorije. Oni daju snagu ćelom svetskom zbivanju. Iz njih je postalo sve što je postalo. To su sunca koja obasjavaju zemlju, i istorija sveta je istorija velikih ljudi.

20.

Dobro je što ima instituta za slaboumnu decu, za gluvoneme, za krimi­nalne tipove, i tako dalje. Ali je beskrajno rđavo što nema instituta za izuzetno sposobne i darovite. Jer ti su ti koji vode čovečanstvo i narode. Veliki pojedinac, ili manje grupe pojedinaca, otišli bi još dalje, i time bi se i celina koristila, kad bi se oni planski negovali i razvijali. Najzad, kvasac u testu jednog naroda to su ti veliki pojedinci i s tim kvascem naraste i ceo narod. Treba zaštititi slabe i nejake (fiziološke, psihološke, socijalne, ekonomske), ali treba, tako isto, na veliko negovati velike i izuzetno darovite i sposobne. Ti su ti od kojih i oni prvi i ceo narodni potencijal dobijaju hranu, moć, napredak, um, bogatstvo. U demokrati jama ima uvek argumenata slabijih protiv jačih i jakih. U pravim demokratijama,trebalo bi više dati maha ovim drugim, jer bi tada i oni prvi bili jači.

 21.

Kad se pravu i pravdi ne mole da da snaga, onda se snazi daju pravo i pravda. Tada počinju nepravda i, uz nju,ratovi, revolucije, klasne borbe. Veličina jedne politike je da osnaži i ojača pravdu ili. vrlo oprezno, da opravdava snagu. Ako se ovo poslcdnje ne izvodi sa mnogo vest im- i talenta, onda se snaga pretvara u silu i, najzad, sila u nastije i, iz toga, proizilaze bune i revolucije.

22.

Države često padaju u krize zato ito državnici brkaju snagu sa silom i ja­činu sa nasiljem.

23.

Rimljani su imali najbolje pravo iz prostog razloga što su oni znali da opravdaju najveću upotrebu sile i osvajanja. Najveća upotreba sile dala je najveću upotrebu prava. Rimsko pravo je, može se reći, prevaziflo rimsko ratovanje i vojskovođenje. Ono je najveći rimski spomenik. Ono je bilo to koje je imalo da si­lom stečeno očuva. Da nije bilo njega, oteto bi bilo prokleto. Nešto slično ima i u Britanskoj zajednici. I tu je opravdanje sile i nasilja bilo genijalno i na veliko opravdano.

24.

Kad sila pređe u opravdanost, ova u pravo i, ovo, u pravdu, završen je cik­lus jedne hemisfere, i počinje onaj prava kao vestine i advokature, ove kao izigra­vanja pravde, ovoga izigravanja pak ka krivdi i nasilju i, onda, završava se krug, i počinju ponovo sila i nered. To je sudbinski krug koji je stalan.

25.

Znamenja državna, kao „jednakost“, „Bog i moje pravo“, „Pravda pobeđuje“, slabi su. Jedino što može da drži, to je: Auctoritas et Virtus. „Jednakost“, na ovoj zemlji nejednakosti, šimera je; pravda bez sile uzaludnica je; sloboda je sinonim anarhije; dve sile su snaga države.

26.

Kad uz Boga dođe i Tremendum, onda je on element koji drži države. Bog- pantokrator, to je Bog države.

27.

Prava i velika vlada i vladanje u društvu bi moglo da se uspostavi kad bi □ pojedinac umeo i mogao da vlada sobom, sam sebi i sam za sebe. Onda bi vlanje „odozgo“ bilo vladanje svih ličnosti jednog narodnog potencijala. Onda bi vladanje „odozgo“ poklapalo s vladanjem „odozdo“. To bi, u krajnjem izrazu i i, dovelo do vladanja bez vlade, i to bi bio najviši izraz društvene organizacije, bi bilo stvarno slobodno uživanje slobode i slobodno vladanje. Sve druge or­ganizacije države jesu robovanje jednoj ličnosti, jednoj grupi ili jednoj klasi. Samo takva organizacija i vlada. One su jedine koje se mogu ostvarivati. Od njih na­jpravičnija i najkorisnija bila bi vladavina jedne ličnosti: jake, genijalne, etičke.

28.

Tri su snage sazdale Evropu: Grcko-rimski kompleks, hrišćanstvo i, kao nov doprinos, nauka. Na ta tri stuba počiva cela naša svetska struktura. Ta struk­tura se gradila nekih dve i po hiljade godina. U njima je cela naša filozofija, etika, umetnost i nauka. Ono što su te dve i po hiljade godina uobličile iz naših čula, to je naše evropsko imanje koje i sada obdelavamo.

29.

Samo pravičnim strahom i pravednom silom čovek se može primorati da bude dobar i prav. Terorom velikih pravednih ljudi svet bi se mogao urediti. „Strah do u kosti“ je jedini veliki zakon za vladanje ljudima; ali sirah koji ulivaju pravi i pošteni samodrici. Kad drugačije nije u ljudskom, i pravično je i pravo je ubediti ljude nasiljem da budu dobri.

30.

Ljudski svet u svetu na ovoj planeti je u buri. U buri se teško plovi. Plovi se,u noći, po zvezdama. Zvezda je samo jedna koja život vodi. To je zvezda Slo­bode. Ona jedino pokazuje put Ta je zvezda trenutno zašla za oblake, i zato lu­tamo i u opasnosti smo da se nasučemo ili da brod tresne o hridi. Ali, zvezda će izaći, mora izaći, a ona, zvezda Slobode, zvezda je života, zvezda ideja, zvezda ljud­skih institucija. (1943)

31.

Za državu, i narode večno važi ono što Ulis govori, u grčkom ratnom savetu, u Sekspirovom Troilus i Kresida. On govori: „Samo nebo, planete i njihovo središte svrstavaju se po odstojanju, rangu i dostojanstvu, vezi, godišnjem vre­menu, obliku, odnosu, prostoru, službi i navici u nizu reda; i zato caruje veli­čanstveno sunce kao glavna planeta nad svim ostalima u najvišoj velelepnosti; nje­govo snažno oko poboljšava izgled zlih zvezda, i pogađa, kao carska moćna reč, svevladajući, i zlo i dobro. Ali, ako planete, u rđavoj smuši, lutaju bez reda, kakva strahota. Kakva nesreća i nered. Kakve morske bure. Kako se trese zemlja. Kako sve odnosi orkan. Užas, slom, strahote i borbe cepaju, raznose, besne i iskorenjuju iz dna mir države…“ Kad jedna država izgubi centar sigurnosti, kad se poremeti hijerarhija i zavlada samovolja gornjih i bes donjih slojeva, nestaje i njene moći i ona pada u bezdnu. Osnovni poredak predstavljaju snaga i pravda na vrhovima, sila koja vlada pravedno i pravno, „opravdana moć“, koja seče glavu koja neće da bude na svome mestu i koja ukroćuje apetite onih koji hoće preko reda i poretka. Snaga – sila i pravo – pravda pojavljuju se u državi kao jedna Janusova pojava. Jedna usta snažno komanduju: NE! kad nešto nije u redu; druga: DA! kad jedinka traži odobrenje za svoj postupak.

32.

Masa. Kakva prazna reč. Za nju će za uvek ostati tačno ono što se desilo grčkom filozofu Peregrinosu. On je zadavio oca, i pobegao. Kad se posle mnogo godina vratio u Parium, masa je pojurila da ga izvede pred sud i da ga ubije. Kad je on rekao da se vratio da narodu podeli očevo imanje i bogatstvo, narod gaje poneo na svoja ramena i trijumfalno proveo kroz varoš. Da je onda neko potražio pravdu za oceubistvo, smesta bi bio kamenovan.

ЗЗ.

Političari nađu najnemogućije i najgluplje devize i lozinke i njih ispisuju na svojim zastavama: „Sloboda, jednakost i bratstvo“, „narod je izvor i utoka vlasti“, „proleteri sviju zemalja, ujedinite se“, „Kleb i sloboda“…; i baš zato što su ti „slogani“ tako netačni, neistiniti i glupi, baš zato u plebsu imaju uspeha. Pa ipak, ide se za njima sve više ukoliko su im načela nemogućnija i neizvodljivija. Pučina uvek hoće da joj se obeća raj i, u koliko joj se više ne obeća, bilo zemaljski bilo ne­beski, a naročito prvi, u toliko više ide u pakao koji im, pripremajući sebi raj, i ost-varajući ga, ostvaruju političari. Masa nikad ne bi za pravim političarima i, naročito ne, za filozofima koji se preporučuju još od Platona. Ona nikad neće život koji zaslužuje. U ljudskom je da se ima ono što se nema, i to koristoljubivi politi­čari iskorišćuju. Oni su i Hrista razapeli na krst. Oni danas i krst raspinju na krst. Bez profesionalnih i nedarovitih političara, sigurno bi drugačije izgledala cela ljud­ska istorija.

34.

Gomila prima ono čega se plaši, prima i sa snishodljivošću se klanja svima pojavama koje su izvan i iznad nje: vera, Bog, car, vođ, gospodar. Ali kad dođe jedan rečit i grlat i glasan revolucionar i počne: vera je opiurri za narod, Bog je buržoaska izmišljotina, car je tiranin, vođ je slepčovođa a gospodar eksploatiše, -mali čovek, kad to „odozgo“ vidi „dole“, počne i sam da se baca na njega jer je sad dole, i ne videći da ovaj grlati ništa drugo i neće nego da on bude opium, vođ, Bog, car i gospodar; mali čovek, misleći da će i on „gore“, ulazi u revoluciju i završava -tamo gde je i bio. Mali čovek voli da se baci kamenom na velike stvari koje je poštovao i kojih se bojao; naravno, da se baci blatom onda kad se više ne boji i kad ih više, i ne znajući zašto, ne poštuje. On ih sada ne poštuje na isti način na koji ih je poštovao: to mu je nametnuto i to je on smatrao za zakon. Veliki revolucionari, znajući to, zato odmah i udaraju ni na što manje nego na ono stoje autoritet, jer će onda dobiti ljudsko krdo koje voli da vodi u blato autoritete. Čim ih rulja izbaci na ramena, prvo im je da zaviliče i u obor ubace rulju, i osinu je, preko raznih teroris­tičkih organizacija, po glavi, dajući joj autoritete koji su sad oni i koji su isti kao i oni raniji. Istorija revolucija i ovo desetak raznih komunističkih revolucija kroz istoriju, dosadno je ista i uvek se svodi na isto: dočepati se vrha, vladati, uživati u lepoti onih koji gospodare. Ništa prirodnije: šta je lepše nego vladati i šta je gore nego biti „dole“. Da bi mogla manjina doći do izobilja i slasti onih „gore“, nađu se parole o „zemaljskom raju“ za mase, mase hoće u „zemaljski raj“, iznesu „gore“ tu manjinu, i manjina ih, posle, terorom vrati na svoje mesto. Koliki su gospodari videli Tiljerije, Kremlj, Aja-Sofiju, Rimski forum, i uvek na isti način. Istorija je dosadna koliko se u njoj stvari doslovno ponavlja. Veliki državnici i velike države treba da motre na darovite vlastoljupce, na grlate apetitlije i na recite besednike, i na vreme da im se zatisnu usta velikim činovima, bogatim darovima i bogatstvom, evtinije je to, nego li pustiti ih da do toga dođu putem revolucije i rušenja. Pašić je imao dara za to i, kad neko počne da se mnogo dere, slao bi poverljive ljude da vide šta mu to treba: „Vidi zašto viče, pa da mu damo što mu treba.“ Polako se otkrivaju tajne mnogih revolucija. Koliko je tu priznanica i koliko tek onih koji „rade“ bez priznanica. Kolike je revolucije stvorio samo Intelligence Service. U čehoslovačkom ministarstvu spoljnih poslova nađena su mnoga „mišljenja“ po inostranstvu i, na poleđini, i priznanice. Lepo bi izgledala istorija kad bi se odštampala jedna knjiga svih priznanica svih tajnih fondova od ftamzesa do danas. Koliko bi revolucija, koliko buna, „pučeva“, državnih udara, knjiga, novina, časopisa, članaka bilo ispred kojih bi stajale priznanice, zlato, činovi, kuće, palate, ‘manja. Takvu, takvu istoriju uspeti napisati, to bi bio trijumf istine. Jer za evolucije naročito važi ono staro rimsko: Fecit cui procest. Da, da, učinio je onaj ome je to bilo potrebno, odnosno korisno. Za revolucije, pučeve, bune, državne iidare, ubistva kraljeva i vođa, – to naročito važi. Na Balkanu i po Bliskom istoku hteo bih da vidim prevrate bez takvih pozadina i, to, često, pozadina sa finansiran-jem iz inostranstva. To bi bila jedna teorija o postanku revolucije i mislim da je ona tačna.

35.

Politika je „politika“. To je, pak, obećavanje sa hiljadama ukrasa ispod ko­jih su laži. „Politika“ hrani gomile masnim zalogajima koji nikada do njihovih usta ne stižu. U osnovi svojoj, ona je postignuće ciljeva jedne ličnosti, jedne male grupe ili jednog preduzeća. Otuda je ona obmanjivanje i pljačkanje materijalno slabih i intelektualno nejakih. Ubrizgavanjem obećanja, njihov je život fiktivno lakši. Ali to su morfium i opium. Ako je za boljševike religija to, onda je i njihov način to isto. Siromašni vole goluba na krovu više nego vrapca u ruci, i to je to što „političari“ podržavaju i, na tom planu, uspevaju u ciljevima za sebe i svoje grupe. Na tome se osnivaju sve političke „ideologije“ od krajne levice koja hoće na materijalnu krajnu desnicu, do krajne desnice koja obaćava „reforme“ da bi ostala gde je. Ono što je najružnije u „politici“ to je što računa sa nedovoljno sitim ljudima koje bi htela da zasiti i postavi na vlast. Svi „politički“ eksperimenti su eksperimenti sa korom hleba gladnog čoveka. Njima se stavlja pred oči masan mamac, oni se, mase, po­mame za njim, i sve se svrši time što ga, najzad, dobija onaj koji ga je ponudio. Da bi uspeli na taj način, „političari“ prave prave Sodome po istoriji. Tražeći raj za sebe, stvaraju pakao za mase. Naročito je tako kad ih ima mnogo, a ima ih mnogo kad god su periode takve da je to za njih unosno. Kad ih ima suviše, onda se oni podele na „partije“, i ima zemalja gde je bilo po trideset raznih partija sa po tride­set programa o „dobru“ naroda. „Politička“ igra je, verovatno, najsramnija društ­vena igra i stvarno „društvena igra“ u smislu kocke koja postoji. Kad ona ne bi imala karakter ličnog privređivanja, ona bi se mogla i primiti. Ali kad je ona to u najvećem broju slučajeva – gde pitanje vodstva nije rešeno u smislu celokupnog naroda – onda je ona izraz odrođivanja jedne sredine i put u njenu propast. Ja razumem homo oeconomicus-a kad hoće bogatstvo i slavu; ali ne razumem nikako u tome pravcu homo politicus-a. Politika nikako nije privređivanje. Kad je velika, kad je državništvo, ona je služba, žrtva, borba za pravdu. Takav političar je umet-nik. On stvara što mora da stvara. I stvara da se svet drži i da mu se otkrije istina. „Političari“ to neće. Na tome planu nema hleba za njih. Oni hoće vlast kao utili­tarni cilj. Oni će naći i da je grad pao i zemljotres srušio varoš zato što oni nisu na vlasti. Kad bi politička služba bila prava služba dobru, to jest kad bi bila počasna i besplatna (Hi bar slabo plaćena kao u Švajcarskoj) služba, „političara-privrednika“ ne bi bilo. Bilo bi politiČara-umetnika: onih kojih nezainteresovano rade svoj posao i svoj posao smatraju za svet i pošten.

36.

„Političar“ računa na ograničenost masa. To je njegov glavni plan rada. Da nije toga, on ne bi mogao živeti od reci i obećavanja. On nudi raj u našoj pre­dodređenoj dolini plača. Otuda on ima uvek viš^ pristalica nego ma koji drugi poslenik. On surovo sve uopštava, i sve je rđavo kad nije i sve je dobro kad je on na vlasti. On tako zavada čoveka sa čovekom, klasu sa klasom, narod sa narodom, rasu sa rasom, veru sa verom. On samo oporočava i planduje na saznanju da su mase uvek ograničene i da žive od mamaca i obećanja. Politikantizam je paraziti­zam. Živi kao himere, guba, vaš. Ja ne znam negativnije zanimanje od „politi­kanta“. To je ružnije zanimanje od onoga sopadžije i kuplera. Obojica žive od pro­daje tuđeg mesa i „belog robija“, samo što ovih drugih ima manje, i u toliko su manje opasni. Od čega živi politikant? Od klasne mržnje, od narodne, od rasne, od verske. On iskorištava mržnju; naročito partijsku. Nigde se tako ne zapenuši i ne iskolači oči kao u strančarskim, terevenkama. A u tim prepirkama sve je varanje i zavaravanje, prebrojavanje tuđih zalogaja, preuzimanje vlasti. Kad je politika ko­munizam, to je onda njen najgori izraz. Jer on, da bi došao do vlasti, odbacuje sve ove tri hiljade godina tekovina da ih, posle, po otimanju vlasti, skoro sve, naročito bogatstvo i udobnost, zadrži. On je kazao zbogom državi, braku, porodici, religiji, klasama, umetnosti i svemu i sve je, posle, zadržao. On je bio, kao, uostalom, kao i svi drugi „revolucionarni“ pokreti, skidanje radi penjanja. U Tiljerije i Kremlje su se uselili svi revolucionari. Oni imaju samo jedno pravo, a to je ono staro: „Dosta ste vi bili; sad ćemo mi!“ Koristiti bedu i sirotinju, obećati sreću i bogatstvo: to je sva „politika“. U tome je i „revolucija“. A život ide koritom koje je probila reka živ­ota od kada ga je. Pravo državništvo, pravo revolucionarstvo, prava politika, ne koriste bedu, sirotinju i glad nego gledaju daje utole, da joj dadu rada i da ih dov­edu do saznanja daje život rad i daje on osnova živovanja. Čovek se može nagoditi sa ljudima, i narodi, i klase, i vere i rase. To neka niko ne spori. Što to ne može, krivica je do profesionalnih političara koji ne gladuju, koji ne ratuju, koji se ne pate. A oni su ti koji objavljuju ratove, koji vešaju, streljaju i u nesreće bacaju ovaj svet koji je, i inače, pantralknog poslanja. Čitav je niz gromovitih političkih – izama danas u krvi (1941): komunizam, nacionalsocijalizam, fašizam, kapitalizam, plu tokratizam, futjatizam, evroazijattzjim, evropei tara, amerikanizam: koliko teških reči koliko obećanja, коlikoо, obrazina, koliko mimikrija, opsena, varki. Sve su to brane u životu, ustave pravim strujanjima stvarnosti, bezumno krvarenje na planeti na kojoj ima dve milijardeljudi a mesta i hrana sa dva puta toliko.

37.

Vino i sloboda, kad ae uzimaju u malim dozama, dobro i stvaralački dejstvuju; u većim i velikim, zlo i rušilački. Sloboda je opasnija od arsenika. Pametno upotrebljena, pomaže alpinistu da se penje,  zloupotrebljena, baca ga u grob. Uvek ja ovo drugo slučaj;skoro uvek. Sloboda je dala više štete nego koristi, i nju koristi elita, sve je u redu. Ali nju najviše koristi masa, ionda je ona rušenje i ropstvo boljega gorem.  Mase na znaju za slobodu; one znaju samo za “slobodiju“. Ova ja pak “pobuna robova“. Gomlle umeju samo da zloupotrebe. Ona zloupotrebi i jelo i piće i bogatstvo i pljačku:sve. Kako neće. onda, sloupotrebiti slobodu?

 38.

Imaju pravo vojnici ito traže da I oni vladaju, ili da samo oni vladaju. Jer, kad voda rat| mogu da vode i mir. Privi vojnik fe i državnik, i pravi državnik je vo­jnik. Alklbljad, Temistokle, Peristolde, Aleksandar Veliki, Cezar, Hanibal, Napoleon…bili su i ratnici i državnici. Novi državnici, ovi posle Francuske revolucije, samo su državnici i, još vile, političari Međutim, dublji pojam državnika vezanje za pojam ratnika. Mir može da stvara i vodi ottfij koji ume da vodi rat. Ratovodstvo i državništvo izbijaju iz istog vrela, i sajtavni su deo iste ljudske akcije.

39.

Vrhunac moći i veštine vođenja države bio je dan, kad bi jedna velika država ili nekoliko njih, tako uredile svet da se iz države u državu ide kao što se ide ia otadžbine, u otadžbinu. Da bi se na veliko živelo, čovek treba da se oseti građan­inom svetske zajednice. Zemlja ova pripada svima, i beda je i sramota što se svet na granicama kolje. Svet je naša otadžbina. Biti građanin sveta, znači biti pravi građanin. U veku aviona i brzina, to je moguće, to je celishodno i korisno, i to bi razvilo, do najviših granica, svetsku kulturu i dalo jedan svet mira, reda i stva­ranja. Da li će to uspeti amerikanizam čija se snaga sad oseća nad svetom? (Za Novu godinu 1944).

40.

Na našoj planeti vlada skoro redovno Strašni sud. Svaki čas pređe preko nje neki Džingis-kan sa požarom. Apokaliptička vatrena kola neprestano obilaze zemlju. Mač nikada nije prestao da visi nad našim glavama. To je pravi smisao celokupne svetske istorije. Antihrist je uvek jači od Hrista. Obe milijarde zemljinih tanovnika neprestano kleče pred raznim božanstvima da izmole mir, ali ratovi i eredi su ti koji vladaju. I svi ti koji kleče nisu ništa drugo do demoni. Ljudsko je redodređeno demonsko već samim tim što mu je trbuh ne znam koliko puta veći. od mozga. Mozak je samo jedan ukras na njemu. On je pak gospodar, i to je taj koji sve proždire i u telu stvara toksine. Ovi pak vladaju svetom. Svetom vlada smrt, i ona je vrhovni svedržitelj svega. Bogovi mira, reda i rada su samo sluge kod vrhovnog zapovednika. Oni imaju da stvaraju ono što on ima da proždere. Mirot­vorci su, stvarno, luđaci, i to su i bili Buda, Brama, Hristos. Bog mača je pravi bog sveta. Religija ljubavi i bližnjega je ubrizgavale blaženstva u siromašne i bedne da bi lakše snosili breme gospodara jakih demona sveta. U ovoj svetskoj ludnici vladaju samo bičevi, knute, topuzi, dinamit, tenkovi. I crkve su za to da pastvu pozivaju da upražnjavaju tu radnju. City to radi, VVoll street, Njilhelmstrasse, Quai d’Orsev, Kremlj. ljudi jedu od vajkada samo svoje meso. Motiv koji ljudska istorija izvodi čisto je motiv najstravičnije trancdjje. Svet je groblje, ludnica, morga. Davljenici smo, i život je slamka za koju se hvatamo. On je večit, ali na bazi krat koročnosti i u tonskom redu adagia Mesije, objavljujući radost i sreću i mir,daju samo injekcije morfiuma. Život je veliki, i on je pobednik, ali pobednik preko i pomoću smrti. Smrt je život. Život je, u najboljem slučaju prolaznost, senka, san. Kratkoročno Životarenje je Sveti Sebastijan sav načičkan strelama.

41.

Rat je, sigurno, prirodna potreba. Da to nije, ne bi ga toliko bilo. To važi i za mir. Večiti mir bi uparložio svet, umirio ga do smrti. Ali i večiti rat bi ga upropastio. On je vetrenje, on je obnavljanje, on je bura koja čisti i, ako je u rav­noteži sa mirom on je potreban, naročito ako je pravedan, koliko i mir. „Genije rata“ i „genije mira“ dopunjavaju se i vode svet. Kad samo jedan ili samo drugi vodi, svet propada. Kad naizmenično vode, on se održava: ruši i obnavlja, umorne narode odbacuje i skida sa scene i zdrave i jake dovodi da vladaju. Rat je zakon, večiti zakon. On je „ideja-snaga“. To je isto i mir. Celo pitanje je pitanje ravnoteže, paralelograma tih dveju snaga. Kad prevagne rat, to je rušenje: kad prevagne mir, to je umrtvljavanje. Naizmenično dejstvovanje je naš život u punoj svojoj fatal­nosti. Zemljina lopta je predodređena da se tako okreće po ovoj beskonačnosti. Rat je u osnovi otrov, nagomilan jed koji se, kod izvesnih naroda, iz ovih ili onih uzroka, nagomilava i, najednom, apokaliptički izliva. On je mržnja zbog ekonom­skih i drugih razloga. On je, najzad, i revolucija; naročito u obliku građanskog rata. To je sve i „strašni Bog“ koji progovara s vremena na vreme na način dinamita. Već samim tim što se stalno dešava, rat je jedno ljudsko i prirodno zbivanje; čak i kad je imperijalistički. On je, često, izraz sile, i tada nije stvaralački niti prirodait Kad je izraz moći jedne rase koja traži „mesto pod suncem“, onda je prirodan i ljudski. Vrlo često je odmazda i osveta, a tada, takođe, nije opravdan; naročito ako je ta odmazda prema malome narodu. Kad je prirodno razvijanje vitalnih moći i oblika jedne rase koja traži hleb, onda je on najprirodnija i najživotnija pojava. Kad je pak traženje hleba preko pogače, on je brutalan akt sile. Najživotniji je kad je izraz životne moći, i onda on spontano izbija. Tada je on pravedno traženje hleba i sunca. Ali ni u takvom slučaju on ne srne da uništava; on srne samo da os­vaja. Svaka država proizilazi iz rata, iz borbe. Prava i pravde tu nema. Država je opravdavanje sile, i ono dolazi posle; posle, pošto je jedan kolektiv već izvojevao silom sebi prostor i tuđe narode. Tu ima etike, etike jačega, aristokratske etike, i protivu nje nema priziva. Humanizam je izraz velikih naroda koji su već završili osvajanja i sad žele da ih očuvaju, ili malih naroda koji od njega jedino mogu da žive ako ne da opstanu. Rat je, kao i voda i kao vatra, dobar sluga ali zao gospodar. Dok je sluga, on je životan i stvaralački; kad postane gospodar, on je rušenje svega i samog sebe i svoje celishodnosti. Kad je on, tako da kažem, biološki, onda je on svrsishodan i njemu ustave nema. On, onda, ulazi u piramidu vrednosti kao jedan od glavnih ugaonih kamena, i znači ono što je pozitivno i potrebno i prirodno i životno. Takva borba je, onda, svetsko suđenje i nosi oznake neke krvave više pravde koju opravdava i „stari krvnik“ Bog. Takva moć jednog naroda je jedna vrsta prava i pravde, njegovog prava i njegove pravde. To je, onda, zakon božji i neumitnost životna. Pravedan rat je neophodnost, on je traženje hleba u krvi i nalaženje mira preko žrtava. Mali narodi ne mogu dobiti pravdu; apsolutnu pravdu nikako. Oni je mogu dobiti ako je to jednom velikom narodu potrebno protivu jednog drugog velikog naroda. Njima rat uvek nanosi nepravde. Njihova je „tragična krivica“ što su mali i što ima velikih naroda. To je svetski i ljudski pra-greh, i njemu leka nema. U bitnosti svojoj, rat je ovaploćenje zla i ljudske bede, ali je u srži ljudskoj više zla nego dobra. Više je u istoriji godina ratova, revolucija, pobuna i nereda nego mira, jer je više u ljudskoj prirodi zla nego dobra. Tu ni­kakve ranoteže nema. Zla je nesravnjeno više. I u najapsolutnijem miru nije se nikako bez njegovog otrova.

 42.

U Beklovoj istoriji civilizacije u Engleskoj, iako je pisana рге samo nepunih osamdeset i pet godina, skoro se ni jedan iz istorije izvučen princip o tome kako se zbiva istorija, ne može da održi. Njegova filozofija istorije je suviše hrišćanska, etička i moralna. Uz to, sve stoje prorokovao, sve se obratno dešavalo. To je zbog toga što je on u filozofiju civilizacije ušao i suviše kap Anglosaks. On je za vladavinu moralno-etičko-imperijalnih načela u društvu i među narodima, jer je Engleska stvorila Britansku imperiju obratnim od tih, i sada bi želela mir i nemenjanje privilegija i rasporeda snaga po morima i po kontinentima. Tražeći na­čela koja vladaju istorijom, retko se je ko tako prevario kao Bekl. A to je zato stoje u istoriju ušao kaohrišćanin, etičar i pripadnik jedne rase koja uživa plodove beati possidentes. Posmatrajući ratove i druge događaje, naročito rusko-turske, Bekl redovno prolazi pokraj, i to daleko pokraj, stvarnih uzroka, i postavlja pitanja i daje odgovore kao onaj koji je na postavljeno pitanje zašto se dižu mostovi, odgo­vorio da se oni grade da bi voda proticala ispod njih.

43.

Cela je istorija jedan zločin prema ljudima. U njoj krv natapa zemlju i meša se sa njom. Sva je ona napravljena od smrti. Sve gine, od insekta i biljaka do čoveka. Zemlja je patosana lubanjama i kostima. Zločin je osnovni zakon prirode. Noć zločina, noć i noć, vlada svuda, i bledi mesec se nagledao užasa. Sad (1942)naročito. Trešti zločin na svih pet stotina i deset miliona kvadratnih kilometara naše nesrećne zemlje. I tako će biti „dokle teče sunca i meseca“. Ništa se u prirodi nije bitno izmenilo. I kod čoveka – ništa. Organi su onakvi kakvi su bili, i iz njih potiču iste strasti i iste misli.

44.

Istorija istorije je sukob onih koji imaju sa onima koji nemaju; ponekad i onih koji suviše imaju sa onima koji manje imaju.

45.

Vatikan je u osnovi produženje Forum romanuma. Cela katolička crkva je nastavak Rimske imperije: i u formi i, donekle, i u sadržini.

46.

Ima toliko AKO-a i toliko ALI-a u našem sudu. I dobro je što ih ima. Kad ih ne bi bilo, uzde mašte bi bile opuštene i, takođe dizgini, i ceo bi naš svet ličio na mitsku ludnicu. Ali opet – i ta „ali“ i ta „ako“ razuma mnogo smetaju. Izlazeći iz zakona suprotnosti i protivurecnosti našeg duha, koji čine bitnost našeg gledanja i umovanja, oni ne daju stranputice i krivoputice. Ali, vrlo često, sprečavaju i uzlet i oniranje. Potreban je i tu srednji put. Suviše ali-a i ako-a smetaju i, takođe, i su­še malo njih. Niče i Hegel ih malo imaju, i zato im se jake misli prelivaju. Engle-i filozofi ih suviše imaju, i zato su im korita skoro sasušena i struje se jedva eću. Induski ih malo imaju, i otuda su postali mašte. Grci su najbolji. Kad na­više puste uzde, i parip duha pređe u besan galop, Grk malo zauzda, pa opet pusti, i tako do cilja. Ima jedna tačka između „Napred!“ i „Punom parom!“ i „Pola pare!“ i četvrt, kad treba reći „Stop“. Sva je veština i mudrost kad treba, jer je nađen cilj, komandovati „Stop!“ i iskrcati se. Cela istorija je jedan kriminalni roman za koji važi ono veliko Paskalovo; „Istina s ove strane Pirineja, zabluda s one strane.“ I u tim „istinama“ i „zabludama“ koliku ulogu igra i „Kleopatrin nos“ i pijančenje Aleksandra Velikog i ludilo Neronovo i svađe lične vladara i koliko drugih prerušavanja, hipokrizija, laži, Emskih depeša, zlatnih rudnika preko granice. Summum jus cele istorije je summa injuria. I kad čovek pomisli daje cela istorija uvek vođena „u ime Boga“, „za otadžbinu“ i u ime istine; koje taj da ne pljune na svaku njenu stranicu? I ti zločini i ta nedela i pokori dadoše i Mahabharatu i Šahname i Ilijadu i Pesmu o Rolandu i Nibelunge i Srpske narodne pesme i Slovo o Igoru…Iza Bude koliko čuda od zločina, i iza Hrista i Muhameda. I svaki tu klikuje nekoj „istini“ i traži je i hoće i želi…a iza te obrazine lice nakaze i izkeženi zubi ljudske grdobe. Takva je ljudska životinja, i istorija je istorija njenih apetita, pohlepnosti, gadosti i lupeština. I to je tako, valjda, što njen digestivni aparat počinje od zuba pa sve do izlaska, što se ceo čovek nalazi između ta dva otvora i što je samo mali deo dan glavi i mozgu? Da je mašina stvorena obratno, možda bi i cela istorija bila drugačija? Ovako je – ovako.

47.

„Utopije“ su Arkadije. To su ekonomski „rajevi“ koji su se javljali kroz istoriju vrlo često. To su čisto ekonomska i hedonistička umovanja i obećanja ma­sama za’ Udoban životi Utopije su proizvod socijalističkih ideologija. Čovečanstvo je od uvek tražilo „rajeve na zemlji“. Samo, dok je deistički raj bio transcendenta­lan, socijalistički su bili ovozemaljski. Čovečanstvo od uvek traži slobodu i udob­nost, i to su osnove svih utopija. Osnove su ostvarenje apsurdnosti, Verovanje u nemogućnost. Utopija je traženje apsolutnoga; ovoga puta na ekonomskom planu. Kao mamac i kao obećanje, i ona ima vrednosti koliko ima umetničke i verske vrednosti u njoj. Ne računajući na društvene i privredne mogućnosti, ona može biti „lepa“. Ona je, kad je, – estetička vrednost. Kao „filozofija praktike“, ona ima snage samo kao podsticanje na revoluciju i smenu klasa. Utopija je društveno-ekonomski mit koji traži krajnje i apsolutno. Kao i sve drugo što to traži, i ona je neostvarljiva. To je sudbina svih mitova. Takva je sudbina, od Platona do Marksa, i tog mita. Ali, zа razliku od onih verskih i filozofskih, ovaj „ekonomski“ mit ima osobifiu da povuče mase, izazove revoluciju, izvrši smenu i, – demitologizira se. Jer svet produži svoju dalju akciju na bazi onih koji vladaju i onih kojima se vlada, na štafpitl temelju da su jedni „gore“ i drugi „dole“. „Zemaljski raj“ se obećava onima“dole“ da bi se neki od njih popeli „gore“, a oni „gore“ spustili „dole“. Jedan mit je uspeo u američkom džinovskom kapitalizmu. To je tehnički mit. Tamo rad­nik živi, po udobnosti, bolje nego Perikle u Atini. Pa ipak, nije zadovoljan. I nije zadovoljan, jer ima onih „gore“ koji, po udobnosti još bolje žive. „Sovjetski raj“ ih privlači u toliko što hoće i fizički da budu „gore“. U osnovi svojoj, utopizam je švindleraj za političare i mamac za mase. Gomila voli obećanja, a političari vlast. Sve se svršava time da se ovi penju „gore“ a oni prvi ostaju i dalje „dole“. U tome je marksizam, u tome je boljševizam i, takođe, nacionalsocijalizam i fašizam. Uvek će „deset hiljada viših“ biti u Kremlju (sad je pod bombama), u palati Veneto, u City-ju, u Wall Street-u, u Versalju, u Berhtesgadenu, a gomile su u udžericama i Jatagan-malama, Takvo je celo društveno zbivanje i u tome je ceo poznati istorijski tok. Za razliku od verskog, koji obećava raj posle smrti, transcendentni raj, poli­tički i ekonomski utopizam ga obećava odmah („Mi hoćemo na ovoj zemlji ljudima da stvorimo istinski raj“ – Trocki). Zbog toga ovaj brže uspeva, ali kraće traje; uspeva se da se dođe do „gore“ za manjinu i, time, mase se, ako nisu pod knutom, ponovo brzo dižu i hoće na vrh piramide. Jer tu je materijalno, tu je fizičko, hemijsko, fiziološko, a tu pašu ljudsko stvorenje najviše, ako ne i jedino želi. Utopije su podsticaji i nadražavajuća sredstva veštijih političara i, kao takva, ulaze u oblast trgovinske politike i političke trgovine. Takva je ona u praktici. U teoriji i kod poštenih filozofa ona je vera u nemoguće i traženje opšteg dobra za sve ljude.

48.

Najvlše žele dobara i imanja oni koji ih nemaju. Otuda su radnici oni koji su najviše revolucionari. Revoluciju stvara stalež koji nema da bi imao. Iz tih se razloga i regrutuju iz tih staleža utilitarci i materijalisti. Ideologija revolucionara je ta ideologija, ta materiologija. Obratan primer, primer revolucionarnog ideologa iz bogatijeg i bogatog staleža svodi se na slično: on daje tu ideologiju da bi, u slučaju pobede, mogao ostati na materijalnom mestu na kome je. Njegova psihoanaliza je sledeća: meni je MATERIJALNO DOBRO i za slučaj izmene, pošto sam sa revolucijom, možda će mi dobro ostati. Ima, naravno, i slučaja patoloških. Ali oni ne potvrđuju obratno. Ima i slučaja daje ideolog u istini ideolog, i da drugo ne može biti. To je najređi slučaj; i toliko redak da i on ne potvrđuje obratno.

49.

Revolucionarno stanje, najčešće, počinje zbog rđave podele dobara. Ali još češće zbog nesposobnosti vlada da vladaju. Kad jedna klas* ne ume više da vlada, ili je već odrođena, onda dolazi na vladu ona kojom se vladalo, i ona ume da vlada, jer prvi put vlada i oseća prednost i korist vladanja. Ona, redovno, vlada silom i terorom.

50.

Šta su sve revolucije? To je zadobijanje vlasti na bazi slobode i jednakosti, i vladanje na planu ropstva i iskonske nejednakosti. Godine 1789.sve se kreće na pravcu prava čoveka i građanina i punom snagom slobode i, samo četiri godine docnije, odriču se sva prava i sve slobode. Zar je što drugo bilo u svima revoluci­jama od onih iz prethrišćanstva do ovih u Moskvi, Minhenu i Rimu? Filozofija revolucije je dolazak na vlast. Vladanje je – raj na zemlji za pojedince i, donekle, za manjine klasa, plemena, rasa. Moja kuvarica hoće na moje mesto i mene na njeno mesto, i to je osnova svih revolucija: zvale se one ekonomske, teokratske, klasne ili rasne.

51.

Kao i sa dvorovima, kućama, industrijom, zemljom, knjigama i ostalom svojinom, – revolucija pljačka i tuđe ideje i tuđe sisteme i sve to imperativno i kategorički oglašava za svoje.

52.

Kad napadnete na svojinu svoga suseda, to je pljačka; kad, pak narod na svojinu drugog naroda – to je rat. Stvarno je i rat pljačka, i Šopenhauer i Volter imaju pravo kad tu stvar nazivaju po imenu: pljačka.

53.

Ima dve revolucije: revolucije „odozdo“ i revolucije „odozgo“, revolucije robova i revolucije elite. Ova druga je prava revolucija i vodi uobličavanju pravih vrednosti; ona prva vodi ponovnom robovanju. Druga vodi ponovnoj harmoniji interesa zajednice, dok prva vaspostavijanju odnosa protivu kojih se digla, ali još u crnjoj formi. Druga donosi moguću ljudsku sreću za većinu dobrih nam era i poštenoga rada; prva sreću za pojedince i bedu za ogromnu većinu. Revolucija koju izvodi elita je revolucija u smislu uspostavljanja harmonije ljudskih interesa; revolucija „odozdo“ je ponovno robovanje i nauznako postavljanje vrednosti.

54.

Ambiciozna elita vodila je i vodi mase, i to važi za sve, pa i za komunis­tičke mase. I komunizam se vodi „odozgo“, iz viših društvenih slojeva. Svi veći komunistički filozofi, organizatori i političari njihovi bili su, skoro redovno, iz tih „viših“ i „privilegisanih“ klasa. Sen-Simon je bio grof, R. Oven je bio industrijalac, Marks je bio doktor filozofije i pisao je oEpikuru, Lasal je pisao tragedije i oHeraklitu, Engels je, takođe, bio iz industrije i čovek velike kulture, Libkneht, univerzitetlija i novinar, Olabriola univerzitetski profesor, Sorel inženjer i istoričar, Lenjin pisac nekih trideset dela, Trocki pisac, Staljin teolog i filozof, Radek darovit novinar… Ne vodi elita samo industriju, državu, trgovinu, književnost i nauku, nego i – komunizam i vodi ga po svima zakonima vodstva, što će reći hijerarhije. Ni jedna vodeća ličnost ni u komunizmu nije iz „ugnjetenih“ i „eksploatisanih“ masa, nego iz tih takozvanih prezrenih viših. I nigde vodstvo nije tako dugovečno kao baš u tim sistemima. Lenjin je vodio do smrti, Kalinjin i Staljin su već preko dvadeset godina na „vrhu“, Musolini i Hider do smrti, i tako je to u svim tim narodnim i totalitarnim režimima redovno.I još  nešto. Ваš u tim sistemima je vođ dobio rang božanstva. Kao u svima teološkim vladavinama, i u ovoj postoji, kao ni  u jednoj drugoj, sistem ideologije. Njihove slike su ikone i njihove reći Mojsijeve tablice. Kad se navode Lenjin, Marks, Hitler ili Staljin, navode se kao evanđelisti. Njihovi su spisi popeti na rang Biblije. U jednoj diskusiji koju sam imao pre neki dan sa jednim učenim komunistom, on je hteo da završi prepirku sa: „Staljin je tako rekao!“ Kad sam mu dao obratni dokazni materijal, bio je zaprepašćen i smatrao me za jeretika i čoveka koji skrnavi sveca. Takav je paradoks kod svih tih oslobodilačkih sistema i kod svih tih rilima koji su za prvo načelo imali načelo slobode. Svi oni. redovno, završavaju ropstvom jednoj ličnosti. I tako i tu, kao i u svemu drugom, ide se „odozgo“ na „dole“, i sve dole je samo postament za njihov spomenik. Samo je u velikim i prosvećenim demokratijama malo drugačije. I tu motivi koji vode istoriju dejstvuju na isti način, samo se na postamentu svake dve, tri ili četiri godine, stavljaju spomenici drugih ličnosti. I to baš iz straha od idolarije koja je dokaz niskog stanja masa i, jos više toga sto su u prosvećenim masama ličnosti samo privremeno nosioci suverenosti naroda i privremeni akumulatori njegovih želja i stremljenja Ali i te ličnosti su ličnosti iz elite. U tim ličnostima ima stepenovanja i stupnjeva. Zavisi sve od toga da li se odozgo na dole ide na gomile, na mase, na narod, ili na već uobličeno  javno mišljenje na bazi slobode zbora i dogovora, veroispovesti, i javne diskusije… To su stupnjevi nepogrešivog  vođe, tiranije, terora oligarhije i demokratije. Vox populi je stvarno i uvek glas ličnosti. Samo, u poslednjem, ova ličnost je „izborna“ ličnost, i javno mnjenje ima  utisak da je ona njena ličnost.

 55.

U svakom revolucionaru ima, prvo, pobunjen rob i, posle, želja dohvatiti se onovga protivu čega se ustaje. Svi revolucionari kad uspeju, nastanjuju se u Kremlj u Jelisejsku palatu  ono protivu čega su. Traži se smenа, ali smena pri kojooni treba da zauzmu mesta onih „gore“.Eunus, još u drugom veku pre Hrista, kad  je  uspeo protiv   Rimljana sa svojom ruljom pobun­jenih    robova,nije mogao ni da beži od rimske vojske bez svoga dvorskog kuvara, pekara i ostale dvorske svite.Slično je i sa dervišom Muhamedom Ahmedom u Sudanu. On, asket i prosjak, kad se dokopao vlasti, živi u haremu okružen najlepšim ženama, nosi ogrtač od najskupoeenije svile, i toliko se tovi da se jednoga dana više nije mogao da pokrene sa svoga divana. Često, u svakom je revolucion­aru demonski apetit. To su ljudi koji fanatično žele da žive najudobnijim životom. Hung propali student, „kralj prosjaka“, pošto je sa pobunjenim kulima uspeo i os­vojio Nanking, dok se njegove vojske bore uz pevanje salama koje je on ukrao iz hrišćanstva i rdavo na kineski preveo, živi u svome dvorcu predan najrazuzdanijim uživanjima. Takvih je primera koliko se hoće; drugih i nema. Pravi i iskreni fanati­čan su samo retki izuzeci. Najveći broj drugih je demon koji hoće za sebe najbolje. U podsvesti je želja da se realizuje ono što najviše žele: dvor, bogatstvo, – veliki život. Mase su tu koje to isto žele, a rulju je najlakše podstaći na pljačku. Nijedna se revolucija nije izvršila bez obećanja pljačke i „raja na zemlji“. Muhamed je javno delio pljačku, ostavljajući najbolje za sebe. Rob hoće da postane gospodar i gospo­dara da ima za roba. Oni dole hoće gore, i revolucije su zato što oni gore neće dole. U tome je „jednakost“. To je stvarna „pravda“. Ovih dana je jedan kupac bunde od jedne gospode to najbolje objasnio kad je rekao: „Dosta ste vi nosili bunde, sad ćemo mi!“ On je mlekadžija iz jednog sela iz okoline Beograda koji je zaradio pare prodajući vodu sa malo mleka. Takva stanja nastaju kad oni „gore“ ne vode ni na­jmanje računa o onima „dole“. Jedan daroviti buntovnik ih onda lako može da povede u revoluciju, pri kojoj oni „gore“ padaju „dole“, a najveći deo onih „dole“ ostaju i dalje „dole“. Oni menjaju jedino gospodara, i na mesto Nikolaja II  imaju Lenjina. I tako će uvek biti. Mase će uvek maršovati za onima koji obećavaju, i marširaće uvek kad oni „gore“ – a njih uvek mora biti – ne umeju da vladaju i ne umeju da zadovolje one „dole“. Kad oni na vrhu nađu meru oni u padini neće poći za željama revolucionara. Njih će, onda, i sami ljudi iz doline poslati u zatvor ili, ako im je tamo mesto, u ludnicu ili na giljotinu. Podjednako su krivi za bune i oni iz dvorova i oni iz čatrlja. Ljudska zajednica je piramida i hijerarhija. Neko mora biti na vrhu. Ali, da bi se vrh mogao da održi, on mora biti organski povezan za ostale delove, i stavljajući sebi vršak od zlata mora za ostale delove ma i olovom da se poveže. Ceo život i cela vasiona su hijerarhija. U svakome od svetova ima po jedno sunce. Staleži su dati od prirode i organski su deo života. Kaže se u induskim knjigama za nekoga kralja koji je hteo da uništi kaste: „Kada je to preduzeo, njemu se pomutila pamet. Jer samo bezumnost i ludilo mogu da se opiru protivu večitog zakona svetoga poretka. Postoji taj „sveti poredak“ na ovoj zemlji i u celome svemiru. On bazira baš na suprotnostima: od elektriciteta do ljudske zajednice. Ali, tu suprotnost treba uranotežiti, dovesti je u ravnoveselije. Inače, terazije se prevrću; inače, požari i zemljotresi su na dnevnom redu; inače, rađaju se vođe po-besnele rulje Gijomi Kali, Derđ Dože, Matije Gupci, Žiške… a oni su besni i fanatici i gde prođu kao daje kuga prošla. Zato, oni koji upravljaju treba da drže visak pra­vilno i da vode računa o igli na terazijama. Preobilje i raskoš, raskoš i zlatne činije ne smeju da se nađu u njihovim dvorovima, a pohlepnost treba da bude oglašena na sva zvona kao greh. Aristotelo je dao jedno rešenje i ono ostaje večno. Ono je ovo: da bi se poredak držao, jedni gospodare a drugi slušaju. Bez te rang-liste nema društva ni države. Nejednakost je apsolutni zakon prirode i života i, prema tome, i društva. Propovedanje jednakosti je laž, opsenarija i volšebnost. To se može kad je uspešno izraženo, ostaviti knjigama i oglasiti za umetnost. Ali kad je to kao stvarnost protivno stvarnosti, kad je to neprirodno, treba ga anatemisati, jer donosi rušenje i pustoš. Nejednakost je osnovica prirode i u ljudskoj zajednici postojaće dokle postoji „ja“ i „ti“, odnosno „moje“ i „tvoje“. To je tako, i nikako nije drugačije, i nikako ne može da bude drugačije. Drugačije je pobuna robova, a to je najstrašniji sistem ljudskog društva. Sistem pobuna robova donosi najužasnije robovanje. Kad je ono Francuska revolucija dala slobodu San Domingu, to jest Crncima i robovima, o tome je zabeleženo da su Crnci odmah sebe izdelili na ne­jednake. Crnac Desel proglasio se za cara. Robovi su počeli u svemu da po­dražavaju svoje ranije gospodare. Njihove žene postupale su sa sluškinjama su­rovo. Ropstvo se pojavilo još u jačoj meri. Docnije se jedan kelner proglasio za kralja, obukao frak iskićen zlatom ipodario nekima plemićske titule. Sazidao je ebi dvadeset i jedan zamak i jednu tvrđavu, za čije je vreme građenja poginulo preko dvadeset hiljada radnika.

 56.

U svakom suviše radikalnom revolucionaru krije se po jedan prljavi neval-jalac. Mara je u Parizu vodio revoluciju, a u provincijama kupovao imanja. Lenjin i Trocki su prvo našli za najpotrebnije da se nastane u Kremlju, a mađarski bol­jševički ministar rata obilazio je garnizone carskim vozom. Idejni inicijatori novih poredaka mahom su anahoreti i apostoli koji iz dobra predu svoju žicu i puni su „mleka ljudske dobrote“. Posle toga dolaze praktični revolucionari i i izvođači koji iz tih žica ču raskošne zastirače za svoje nezgrapne noge. Oni žele promenu mesta i ličnosti; odnosno, svoju ličnost na tom mestu.- U svakom revolucionaru te vrste leži crna hijena. On se ne baca na život. On čeka smrt pravog revolucionara i pra­vog kontrarevolucionara. Te su mu lešine hrana i postament. Koliko poštenih sokolova pripremaju promene vrednosti i koliko svinja, posle, jedu ljudsko meso jednih i drugih u ime revolucije.

 57.

Država treba da vodi najstožiji račun o političkim tipovima koji masama „obećavaju“ sreću, „zemaljski raj“ i blagostanja. Od Hrista do Trockoga, Mu­hameda i Hitlera, to su najopasniji ljudi i država mora da ih odstrani i likvidira; naročito kad obećavaju dolazak novog doba i carstava. Bilo da oni obećavaju „car­stvo božije“, „zemaljski raj“, „carstvo mašine“, slobodu i drugo: oni su više nego opasni za poredak, njih treba ućutati bilo zatvorom, ubistvom ili dispozicionim fondom. Ti „sveci“ pobunjuju robove i ljudske mase, a „pobuna robova“ je najgori izraz ljudskog društva. Princip nasilja koji oni propovedaju i stavku pod princip sile najgore je rešenje problema ekonomski slabih. Oni, posle, dovode do država uzurpatora, satrapa i despota, i tb su, stvarno, bile sve države Robespjera i drugih do današnjih. Common sense, „humanitarni realizam“ Masarikov, i druga гебепја, najracionalnija su rešenja. Država je muSio i mudro proučavanje odnosa i njihovo rešavanje, a ne strasti, požari, oduševljenja, demonstracije, povorka i krda. Država je niz „sitnih poslova“ a ne sečenje na panju. Kao izraz svih živih bića na jednom prostoru, država, kao neki pontifex maximusy ima da uređuje drastično sve odnose od klasnih do verskih. Ona je jedina sila koja srne da upotrebi i nasilje. Takvu državu treba da vode najviši intelektualni izabranici koji treba da budu neza-interesovani gospodari. Oni jedino mogu da kažu šta je korisno za zajednicu. Ve­liki državnik je veliki umetnik. On se rađa onako isto retko kao Mikelanđelo. Nje­gova datost je ceo ljudski materijal najednom terenu iz koga on ima da izmodelira svoje delo, delo koje se zove država. Takav državnik proklamuje heroizam rada kao osnovu, rada apsolutno svih i, iz njega, red, poredak, prirodnu hijerarhiju, Životnu disciplinu, način vladanja, i sve, i sve do verskih i drugih etičkih odnosa. Od države nema teže tvorevine. Zato je državniJć tako redak dar. On treba da ukanališe sve milione volja, strasti, umova, delatnosti, pod, kao prvenstvom kulta rada, ujedan kanal, u jedan pravac i u jedan cilj. Kad se tako dejstvuje, sasvim je svejedno da li prvo „dolazi nacija pa posle Alah“ (Kemal), common sens (Englezi), „božanski plan“ (sve religije), volja (Musolini), „krv i rasa“ (Hitler), „sloboda, jednakost, bratstvo“, „vladavina naroda narodom za narod“, „država, to sam ja“; sasvim je svejedno sve to. „Svud su brodi gde god dođeš vodi!“. Treba fanatično hteti, fa­natično, nezainteresovano i pravedno, onda se može dati ostvarljiv poredak. Država je mit. Iz tih razloga, ona je strah. Bez Gospodnjega straha nema države. Otuda je mač pravde njen prvi princip. Mač kao strah i pravda kao cilj: cilj prave­dan zbog straha. Masa se ne može držati bez spasonosnog osećanja straha. Jer masa hoće po pravcu najmanjeg otpora. Taj pak ide u anarhiju. Poštovanje straha, strahopoštovanje otuda, jeste prvo načelo državnog reda. I tako, država je heroi­zam rada svih i, jednovremeno, osećanje straha svih članova zajednice. Što se tiče jednakosti u državi, tu se ima apodiktički da kaže ovo: svi su ljudi nejednaki i nema ni dva čoveka jednaka. Jednaki su samo pod mitom države; među sobom nikako, jer, jer ih uistinu nema dva jednaka. Država mora da vodi računa da im „start“ bude isti i da za vreme trke – život je to – ne bude nepravilnosti i „trikova“. Za one koji padnu, za porodice onih koji poginu, i za one poslednje, država mora svojski da se pobrine i celina mora da ih drži. Prvome lovor, poslednjima i palima milostinja zajednice; i to milostinja na način koji znači dužnost i obavezu. Ta obaveza je sveta za državu. Inače, nema li je, daroviti i ambiciozni pojedinci ог-ganizovaće te pale i nezadovoljne, organizovaće i pobuniće, i put u haos je gotov. Ako bi se i pokraj toga takvi pojedinci pojavljivali, i pokraj pravednog obezbeđenja ekonomski slabih, njih treba mač države odmah da liši glave. Takvu giljotinu treba nazvati Svetom giljotinom i držati je na javnom mestu kao crkvu. Veliki državnici, kažem, rađaju se onako isto retko kao i Mikelanđelo.Oni takvi i u istom stepenu jaki, imaju da budu, prema rjfflifcama i u danoj odgovarajućoj meri, konzervativci, naprednjaci, reformatori, sektaši, čak i buntovnici. Ljudske mase je teško voditi.

58.

Ima pravo opat Koanjar (Anatol Frans) u prepirci sa revolucionarnim političarom Žan Hibuom: „Nemam vere u vlade što se začinju u spletkama i pobu­nama. Opozicija je vrlo rđava škola vladanja i umešni političari, kada se tim putem popnu na vlast, odmah se pobrinu da vladaju po suprotnim načelima od onih Što su ranije ispovec^li… Bojim se države u prvoj mladosti. Bojim se nove žestine kakve republike. I pošto se mora rđavo vladati, najviše volim vladaoce i ministre koje je prva vatra prošla.“

59.

Levica je svuda propovedala mir, slobodu, pravdu i opštu sigurnost, i zato hoće i pravi revolucije i, gde god je pobedila, zavela je kao opšti poredak ropstvo i rat. Kad pobedi, levica samu sebe pobeđuje i zavodi poredak koji je oborila. To je jedini način da se vlada. Istorija je istorija klasa i vladanja klase nad klasom. Samo, oni kojima se vlada žele da vladaju, jer je ugodnije vladati nego biti pod vladom, i u tome je „ideologija“ svake revolucije. Biva, kad se dođe do vlade i postavi red onih koji vladaju i onih kojima se vlada, da ideolozi, retld od njih, ustanu u ime ideje, da oni ustanu protiv poretka; ali, njih čeka streljanje i krikve­likog inkvizitora Hrista: „Da si se odmah tornjao. Ovde ti nije mesto.“.

60.

Ruski carizam se držao na trojstvu pravoslavlja, autokratije i nacionalizma („slavjanofilstvo“ je bilo samo politika). Ruski komunizam koji je sve to odricao i u ime toga stvorio Oktobarsku revoluciju, otpočeo je autokratijom, produžio nacion­alizmom i sad završava pravoslavljem (od pre neki mesec zaveo je i političko „slavjanofilstvo“). Danas, dvadeset i sedam godina posle Oktobarske revolucije, ruski komunizam je najčistije produženje ruskog carizma; i to onog dobrog i na­jboljeg. Zašto je, onda, za OVAKO ONAKO trebalo, onako krvavo postupiti?

61.

„Nova armija, nova disciplina, nova vojna organizacija“ (Lenjin, Soč. t. XXIII, str. 379) Osam meseci gledam to „novo“ i za osam meseci osamdeset i osam puta sam mislio na carsku vojsku sa Solunskog fronta i na sve vojske ovog sveta od Kserksa i video sam „novo“ samo u toj reci novo. Maršali, đenerali, ordeni, nara­menice…

62.

Eksploatacija radne snage i višak vrednosti kapitalističkog poretka stvari dobili su, u sovjetskoj mistici, „nov“ rečnik: udarništvo i „stahanovština“. To su dve reci za jedan isti saržaj. To nisu dve varijacije na jednu istu temu, nego po­navljanje jedne teme.

63.

„Politički“ materijalizam, u Rusiji i u Americi, „nov“ je oblik bogoslovlja. On u materiju stavlja Boga, kao što bogoslovlje stavlja u „Svetski duh“. I jedno i drugo je „politika“.

64.

Lenjin je kazao da istorija boljševičke partije „po bogatstvu opita nema sebi ravne u svetu“. I to je tačno. Eto već trideset godina da ona pravi eksperi­mente na zečevima ruskog naroda i, kako koji eksperiment više pravi, sve se više vraća onome stanju koje je oborila. Leta Gospodnjeg 1945. vratila se i na pra­voslavlje i sloveriofilstvo koja su leta 1905-1924. bila „opijum za narod“ i „reakcionarstvo carsko“. I tako su se svršili i svi drugi ekonomski, socijalni i politički eksperimenti. Izmenile su se ličnosti na vlasti, i to je sve. U svemu drugome pobedio je život koji znači vladavinu klase nad klasom, naroda nad narodom (opet ruski vlada), svojinu, privatnu inicijativu („stahanovštinu“), eksploataciju („udarništvo“), činove i hijerarhiju i epolete i ordene (više ih je nego ranije). Od marksizma i lenjinizma ostala su samo imena. Staljinizam znači vraćanje na život i prirodu; vraćanje na iskonske zakone vladanja i vladavine.

65.

Sa marksizmom je kao i sa hrišćanstvom: propoveda se u crkvi, na službi, zvanično; ali ga ne vrše ni oni sveštenici hrišćanstva i marksizma koji ga propovedaju. I kako u tome, tako je i u svemu drugom.Cela istorija je jedno farisejstvo i jedan krvav „blef i „trik“. Izuzeci su iz oblasti patologije i oni završavaju kao pustinjaci, kaluđeri ili na vešalima.

66.

Komunistički egalitarizam doveo je, na praksi, do vatikanskog hijerarhizma. Njegova krajnja tačka je negacija njegove početne tačke.

67.

Materijalizam, marksizam ili neomarksistički, u Sav u politiku, postao je mistika i metafizika. On je postao protivu čega se borio. Poslao je vera sa svima pozitivima vere i, naročito, negativima. Pod svojim raznim formama, on je dao egzaltaciju rase, klase i, naročito, nadčoveka.Materijalizam, ovaj politički, ušao je u iracionalno u alhemično i u versko. Zato on i ne pita šta treba i zašto treba. On je kanon i on sve kanonizira. Sve što ne može da vide u njegove uske ramove, oglašava za jeres i raskol. Ovakavpolitički, on je ušao u Srednji vek i u sistem inkvizicija. Zgodan za opasnost za kulturu. Jer mase ne vole uprošćavanja, a njegovo uprošćavanje iidolopoklonstvo dalo je masama lažan čarobni štapić kojim mase na bazi hipnoze, otvaraju sve i pokreću stočić po svojoj volji. Za tok istorijei ljudske kulture sreća je što tehipnoze malo traju. Jer, ipak, svet ima svoj put istine i slobode. Taj pak nije na putuni jedne mistike.

68.

Danas postoji samo jedno ropstvo: ropstvo mašine. Robova više nema. Njih je zamenila mašina. “Četiri vodene turbine, od kojih svaka raspolaže sa po 300.000 konjskih snaga“, kaže se na jednom mestu,  razvijaju energiju koja odgovara mašinskoj snazi svih američkih radnika ukupno, i kad bi sve što proizvode današnje mašine radilo rukama, moralo bi dve milijarde ljudi“ – bezmalo ceo svet    „da rade celoga svoga života neprestano da bi dobile istu količinu dobara“. Više se ne može da speva „Pesma o košulji“ niti „Tkači“ i o robovanju radnika više se ne može da govori. Radnik gospodari mašinom osam sali, a „Narodni front“ u Francuskoj, pre svoje katastrofe i Francuske, spustio je na četrdeset sati nedeljni rad. Otkuda, onda, da daroviti brbljivci i danas mogu da nadu sledbenike za revolucije? To dolazi, prvo, zbog toga što se oni liferuju iz redovainteligencije i intelektualaca. To je stalež koji danas jedino robuje, i on je taj koji se buni, i s pra­vom buni, a mase idu za njom jer traže da im bude još bolje. To je jedno. I drugo: mase sad imaju vremena da misle na to da im bude još bolje. One ne misle da se bunom izvrću terazije zajednice i da se prevrće zdela sa jelom na njihovom tasu; prevrće i, onda, nailazi njihovo ponovno ropstvo koje vodi revolucije redovno moraju da zavode. Današnje revolucije su u tome znaku. One nisu rezultat robovanja radnika nego robovanja inteligencije i, naročito, intelektualaca. Jer, kad jedan intelektualac radi i misli godinama da zajednici da jednu knjigu, i za nju do­bije manje nego onaj radnik koji je tu knjigu složio za nedelju dana, – on mora revolucionarno da misli i da dela. Nije slučajno, dakle, daje književnost pred svoje revolucije redovno revolucionarna. Tako je bilo predFrancusku revoluciju; tako je bilo pred Rusku; tako je bilo i pred ovu koja se razbuktala 1939. godine, Drugim svetskim ratom. Kad tipograf u Politici ima oko 10.000.- dinara mesečno i šofer, uz doručak, ručak, večeru i stan, 2.000.- dinara, a profesor i doktor prava 2.500.- dinara bez ičega, onda je ovaj drugi revolucionar a oni prvi pristaju uz njega da bi još bolje živeli. Treći kvasac za revoluciju je pitanje besposlice. MaSina je oslo­bodila radnika i čovečanetvo. ali kažem, stvara besposlicu. Tačno je, ali je za to kriva zajednica. Nnša zajednička zemlja ima zemlje za ceo svet; ima i na pretek. Besposlica neka se vrati na zemlju i neka se stvori posednik koji obrađuje sam svoj hleb. Na Zemlji ima zemlje za više od pet milijardi duša. – Mašina koja je blagodat i koja treba da da blagostanje, ako je zajednica „u rukama Mandušića Vuka“, ne srne da stvara besposlicu i jad. Država, elita, ima da vodi računa da „viših deset hiljada ne stvara revoluciju, jer je to prvenstveno u njihovom interesu. Ima više kalorija na zemlji nego stoje potrebno Čovečanstvo.Da bi ih svako imao, elita za­jednice treba da ih rasporedi na način da se izbegnu haos i anarhija. Ako zajednica ne može da da darove, genije, sposobnosti, velike inicijative svakome, svakome može da obezbedi minimum kalorija za održanje. – Mašina, umesto revoluciju, treba da donese blagostanje za sve. Inače, naći će se uvek Ned Lad, i kad ga nema, da pravi revoluciju. Umesto da bude „čelični demon“ – kako čovek sve pretvara u demona – malina, u rukama zajednice, treba da postane  celični anđeo. Nije mašina kriva što posednik mašine nije dovoljno pametan da izračuna gde mu je interes. Masina je u interesu zajednice i, samim tim već, nije isključivo u interesu njenog posednika. To ne isključuje privatnu inicijativu – ona je pokretač svega – ali isključuje  amisnost i zloupotrebu. Privatna inicijativa stvara, stvara sve, pa i bogatstvo, a bogatstvo je velika moć i za bogatoga i treba da bude i za siro­mašnoga; pokraj darovite privatne inicijative pojedinaca moraju da žive i oni koji je nemaju ili je malo imaju. Svet je jedna porodica. Kao i u posebnoj, i u opštoj ima načina, i to sto, da se život uredi i da se izbegnu sukobi. U interesu je te zajednice da se što rede ulazi u haos i anarhiju. Glavno je pitanje naći koliko toliko neza-L, interesovane upravljače i velike državnike.

69.

U stvari, nije suviše sažeto i sumarno rečeno, ako bi se kazalo da je ovaj sukob (1939-1941) sukob između pruskog militarizma i Standard Oil Comp. U os­novi jedan traži prostor kontinentalni i, po mogućstvu, morski, a drugi da održi dosadašnji prostor i, naročito vladavinu morima.U tome je cela metafizika rata ovoga rata. Sve druge stvari su sporedne i svode se na ove dve: i germanstvo i anglosaksonstvo, demokratija, korporativizam, imperijalizam, fašizam, aristokrati-zam, nacionalsocijalizam, boljševizam, monarhizam, republikanizam, klasna država, rad, kapital, „rad kroz radost“, „Deutschland uber alles“, „Britania, rules over the sees…“

70.

„Imperatoru je sve dopušteno“ (Omnia licent) vele da je kazao car Ka-ligula. Za narod bih rekao: sve je nedopušteno. Jer, tamo, sloboda je u jadnim ru­kama; ovde u svima. I, tamo, može se naći neko i veliki; svi pak to ne mogu. Kolek­tivna zloupotreba slobode je najužasnija, ruši sve.Rulja je najgadnija i najstrašnija pojava. Lakše je savladati jednu pobesnelu životinju nego li celo krdo. Kad ljudski svinjac zarokće, ništa ga ne može stišati; naročito ako je on već srušio ogradu.

71.

Političari znaju da plivaju samo niz reku; pa i to kad su plićaci, jer ne vole da znaju da je voda duboka ispod njih. Uz vodu ne plivaju i neće da idu na maticu.Pravi političar-državnik ide na maticu i, kad treba, pliva uz vodu. On rizikuje i da se udavi; ali, od tog rizika počinje pravo državotvorstvo i državovodstvo.

72.

Za profesionalne demokrate je jedan mađijski eliksir sloboda zbora i dogovora; a to znači, u zemljama gde nema građana, slobodu zla, slobodu korup­cije, slobodu ljubavi, slobodu zloupotrebe. Prvo građanin, civis, pa onda sloboda.

 73.

Političari: rerum omnium ignarum.

 74.

Fašizam – boljševizam – nacionalsocijalizam = primitivizam.

 75.

„Politika“ je i ovo: panslavizam vodi danas Staljin, Đurđijanac sa mongol­oidnom krvlju (od dede); pangermanizam je vodio Hitler, Austrijanac, a teoriju rase je primio od Gobinoa, Francuza, i Čemberlena, Engleza; jugoslovensku ideju je formulisao – Štrosmajer; irski pokret – De Valera, sa španskom krvlju; pan-turcizam Kemal Ataturk sa arbanaškom i slovenskom krvlju iz Debra i Soluna; poljski pokret Pilsudski sa mnogo litvanske krvi; austrijski pokret Šušnig, Slove­nac itd. Tako izgleda „rasa“ i tako „nacionalizam“. I sve se to zove „politika“.

(Branko Lazarević, Čovek prema društvu u Varia – Sylva Sylvarum;www.ac.wwu.edu/~kritika/BLVaria.pdf)

MEDICINSKA ETIKA – (određenje i principi)


Sadržina i određenje pojma medicinska etika

14489047-caduceus-health-care-symbol-and-medical-icon-as-a-medicine-concept-with-snakes-crawling-on-a-pole-wi

Medicinska etika se, u najkraćem, temelji, sa jedne strane, na opštim teorijama koje su kroz istoriju ljudske umudrenosti izgrađene unutar filozofije morala, to jest etike i, sa druge strane, na principima koji su, kroz jednako dug period (od antike do danas), nastajali u dijalogu etike i medicinske teorije i prakse. Ovi principi satkani su od specifičnih vrednosti i normi koje se tiču dobra i zla, odnosno ispravnog i neispravnog u medicini, i pri tom i sami imaju karakter normi, pravila ponašanja. Broj ovih principa varira kod različitih autora – najčešće se govori o četiri osnovna; mi, međutim, izdvajamo šest.

Osnovni principi

1. Ne nauditi pacijentu (primum non nocere)

Ovaj princip medicinske etike, ne nauditi (engl. – nonmaleficence), potiče iz najranije, an­tičke faze razvoja medicinske etike. Prema nekim autorima sasvim je opravdano spajati ga sa jed­nim drugim, jednako starim principom – princi­pom dobročinstva (engl. – beneficence), to jest dobrobiti pacijenta (lat. – salus aegroti suprema lex = zdravlje pacijenta je najviši zakon). Jedan od argumenata koji se ponekad iznosi u prilog tome jeste da je njihova povezanost implicirana već kod Hipokrata. Ma kako autoritativan i po­štovanja vredan bio autor prvog medicinskoetičkog dokumenta, ovakav argument nije logički opravdan (argumentum ad verecundiam). Ispravniji i ubedljiviji jeste onaj da su rečeni principi (latentno) čvrsto povezani, budući da se, na primer, dešava da lekar, sa najboljom namerom da pomogne pacijentu, svojim postupanjem proizvede po pacijenta neželjene posledice, to jest da mu naudi.

Razmatrajući ovaj problem, Frankena (Wil­liam Frankena), u svojoj Etici, pak, naprosto po­dvodi prvi princip pod drugi, tako da je (moralna) norma prvog – ne činiti zlo, ne nauditi drugome – (samo) jedna od četiri, hijerarhijski ustrojene norme koje tvore princip dobročinstva; ostale tri su:

  • dužnost je sprečiti zlo ili štetu;
  • dužnost je odstraniti zlo ili štetu i
  • dužnost je činiti dobro.

Ovaj autor, kako vidimo, principu ne činiti zlo/ne nauditi daje, doduše, najviše mesto u na­vedenoj hijerarhiji, jer je, po njemu, više obave­zujući od tri norme koje slede, no – kako primećuju Bečam i Čildres (Beauchamp and Chil­dress, 2001) – time se on (princip), ipak, utapa u nešto drugo i gubi se njegova izvorna specifič­nost i relevantnost. Pri tom, tvrde oni, princip ne nauditi ponekad uopšte ne mora da bude viši (u smisli obaveznosti) od rečenih normi. Razlika je, zatim, i u tome, što ne činiti zlo/ne nauditi podrazumeva (i) pasivnost (što i intuitivno osećamo), dok se tri norme uvek ostvaruju kroz akciju, delanje (sprečiti, odstraniti, činiti).

U Enciklopediji javnog zdravlja (Encyclopedia of Public Health), takođe se tvrdi da ova dva prin­cipa ne treba spajati, ali je tu argumentacija drukčija. Po autorima (Colin Soskolne i Lee Sie-swerda) odrednice Nonmaleficence (ne nauditi), ovi principi su, uopšte uzev, dakle, u svakodne­vnom životu, naprosto različiti, a koren razlike jeste u tome što prvi (ne nauditi/ne činiti zlo) jeste nešto što se od nas, i u našem užem i širem okruženju (društvu), uvek očekuje (e. g., da ne krademo, da ni recima ni delom ne povređujemo drugog, da ne ubijamo…), dok se drugi (benefi­cence, dakle) dobročinstvo – na primer, nahraniti gladnog siromaha ili spasiti čoveka koji se davi u reci – tretira kao nešto izuzetno, ili kao podvig ili, čak, kao herojski čin.

U medicini stvari, međutim, stoje drukčije. U ovoj intelektualnoj i praktičnoj disciplini se ne samo poštovanje principa ne nauditi (treba da) smatra normalnim, očekivanim, nego se i spre­čiti zlo (bolest ili smrt), i otkloniti zlo i činiti dobro uošte ne smatraju izuzetnim (podvigom, herojskim činom – osim, naravno, kada se, na primer, izleči beznadežno bolesna osoba). Jer iz-lečiti i/ili spasiti nečiji život jeste sama priroda, srž medicinske delatnosti; a izuzetno, i neočeki­vano i nenormalno jeste činiti drukčije: zlodelati, nauditi, naneti bol i patnju ili usmrtiti – naročito ako je namerno. Zato se za medicinu kaže da (treba da) sjedinjuje dobro znanje sa znanjem dobra.

U stvari – i to je, velimo, jedan od razloga što medicinska etika ima sve veći značaj – primena ova dva principa (kao, uostalom, i ostalih – što ćemo kasnije pokazati) u, dijagnostici, kurativi, rehabilitaciji..,, u medicinskom naučno-istraživačkom radu, što danas uopšte nije lak posao. Podsetimo se šta se događalo u jednom od ranije navedenih primera. Pacijentkinja je bila u komi i ve­getirala priključena na respirator. Nije bilo zna­kova da će joj se stanje ikad popraviti i trebalo je doneti odluku da li i kada isključiti veštačka pluća. Ne nauditi, u medicini, u krajnoj instanci, znači ne usmrtiti. Dobročinstvo pak, videli smo, znači sprečiti i otkloniti zlo, patnju i činiti dobro. Ako sledimo prvi princip, pacijentkinju ćemo dr­žati na respiratoru – pa dok živi. Ako, međutim, hoćemo da sledimo norme dobročinstva, nemo­ćni smo!                     Ne možemo da ih primenimo, jer nema načina ni da sprečimo zlo (već je tu), ni da ga ot­klonimo (neizlečivo stanje), niti da činimo dobro – jer, šta je uopšte za nju dobro? Možemo proce-niti da je stanje pacijentkinje takvo da se može porediti sa biljkom (nesvesna i nepokretna), a to, naravno, nije ljudsko stanje, i isključiti respira­tor. Ostavimo li je na aparatu, nismo sigurni ni da joj nećemo nauditi, niti da li time činimo dobro (moguće je, naime, da naše dobročinstvo ima dvostruki efekat, jer nije isključeno da pacijent­kinja priključena na respirator trpi bolove, a da to ne može da nam saopšti). Kom se principu, dakle, prikloniti? Itd. Razmislite o ovome.

Šta je dvostruki efekat (double effect)?

Sintagma dvostruki efekat odnosi se u medi­cinskoj etici na ona postupanja koja istovremeno, ili sukcesivno, izazivaju suprotne posledice. Re­cimo, dugotrajnija upotreba morfijuma da bi se otklonio bol, stvoriće od pacijenta zavisnika (u nekim slučajevima, kod kancera pluća, na primer, morfijum može da ima i dodatne, i to neposred-nije negativne posledice – da oteža respiraciju No, u medicinskoetičkim raspravama navode se slučajevi kada je moralno opravdano postupati i kada se zna da činjenje, pored pozitivnih, ima i ne­gativne posledice. Takvo delanje mora da ispuni sledeća četiri uslova:

  • da je postupak dobar po sebi, to jest da nije zao;
  • da dobra posledica sledi iz uzroka isto toliko ne­posredno kao i zla posledica;
  • da je samo dobra posledica nameravana i
  • da je razlog za vršenje postupka u najmanju ruku jednako važan kao i dopuštanje zlog efekta.

Na primer, i najljući neprijatelj abortusa, za koga je to, znači, težak moralni prekršaj (činje­nje zla), moraće da prizna da je moralno oprav­dano izvršiti abortus u slučaju vanmaterične trudnoće (kada embrion raste u Falopijevoj tubi, jajovodu) ili kada se trudnici, zbog raka materice, mora izvršiti histerektomija (otklanjanje mate­rice). Slučajeva dvostrukog efekta u medicini ima zaista mnogo.

Pitanja koja izviru iz ovakvih (i mnogih dru­gih, drukčijih) situacija brojna su i donošenje moralno ispravne odluke često je sputano teško razrešivim nedoumicama, katkad, nerazrešivim kontroverzama. Norma/princip ne nauditi na prvi pogled izgleda svakom razumnom čoveku sam po sebi razumljiv i – prihvatljiv. Videli smo, međutim, da kada ga treba aplicirati, nije baš tako. Ovde smo ga razmatrali zajedno sa nor­mom/principom dobročinstva, jer su, najčešće, praktično teško razdvojivi. Zapravo, većina osno­vnih normi/principa medicinske etike biva si­multano „prozvana“, isprovocirana u gotovo svakoj konkretnoj medicinskoj situaciji koja izi­skuje moralnu i etičku procenu i delanje. To što ih ovde prikazujemo u odvojenim odeljcima, samo je analitički postupak kojim se nastoje preciznije odrediti i jasnije izložiti; postupak (preciznog razdvajanja), međutim, nije, vidimo, uvek moguće konsekventno sprovesti.

2. Dobrobit pacijenta (Salus aegroti suprema lex)

O ovome je već bilo dosta reči u prethodnom odeljku. Ipak, izložićemo još nekoliko pitanja koja su u vezi sa dobročinstvom (kako smo ovaj prin­cip još imenovali – moglo bi se reći, kao pandan engleskom izrazu beneficence) uopšte, i sa dobročinstvom u medicini, to jest onim delanjem koje sledi maksimu: zdravlje pacijenta je najviši zakon.

Postoje, prema Bečamu i Čildresu, dva ele­menta, bolje rečeno, varijeteta ovog principa: po­zitivno dobročinstvo (positive beneficence) i korisnost (utility). Pozitivno dobročinstvo podrazumeva aktere/delatnike koji svojim činom/či­novima omogućavaju dobrobit. Korisnost se pak odnosi na zahtev da akteri/delatnici balansiraju dobrobiti i slabosti, manjkavosti, štete, a da bi se postigli najbolji konačni rezultati delanja (Beauchamp and Childress, 2001). To, u najkraćem, znači da načelo/princip, da bi bio realizovan, (za razliku od prethodno izloženog: ne nauditi) uvek iziskuje aktivnost moralnog subjekta, te da ta aktivnost mora biti racionalna, promišljena. Hegelovim re­cima iskazano (Hegel, 1951), čovek mora ne samo da želi dobro, nego i da zna šta je dobro.

Važno pitanje koje se u etici uopšte postavlja u vezi sa realizacijom dobročinstva jeste: u kojoj meri smo obavezni da delamo u korist dobrobiti drugih? Jasno je da ne moramo uvek i po svaku cenu da delamo da bismo postigli nečiju dobro­bit. Postoji ideal dobročinstva: uvek i u svakoj pri­lici moramo činiti dobro drugome (bilo tako što ćemo sprečiti zlo, ili ga otkloniti ili tako što ćemo delati dobro). Primer za to nalazimo u jevađelju po Luki, u priči o dobrom Samarićaninu, u kojoj se pripoveda o čoveku koga su, na putu iz Jerusalima u Jerihon, napali razbojnici, prebili ga i teško povređenog ostavili da leži kraj puta. Putem su, zatim, jedan za drugim, prošla dvojica koji se nisu ni osvrnuli na nesrećnog čoveka. Zatim je naišao jedan Samarićanin koji je ranjeniku previo rane, stavio ga na konja i odveo do svratišta da bi se ovaj pod krovom oporavio. Samarićanin je, uz to, pla­tio hranu i smeštaj za žrtvu razbojnika.

Tumači Biblije vele da je tom pričom Hrist želeo da zorno pokaže šta znači izraz bližnji – za njega je to bio svaki čovek.            Za etički ideal dobro­činstva, važi isto. No, velimo, obaveza koju taj ideal (kao, uostalom, i svaki drugi) postavlja svakako je preteran zahtev za običnog čoveka. Zato neki etičari nastoje da ocrtaju realistične granice, stvarni radijus njegovog važenja, odnosno obaveznosti u svakodnevnom životu. Te onda, unutar tog radijusa, razlikuju dve grupe: u prvu spadaju oni koji su nam naročito bliski (krvni srodnici, prijatelji), u drugu – ostali. Prema prvima imamo veću oba­vezu nego prema drugima. Kada se radi o dru­gima, mi, zapravo, u principu i nismo obavezni da sprečavamo i otklanjamo zlo, odnosno da činimo dobro, pogotovo ako to zahteva naše veće žrtvo­vanje, odnosno izuzetan altruizam. Ovde se poka­zuje još jedna razlika između principa ne nauditi i principa dobročinstva: prvi, u principu, važi za sve, to jest nikome ne smemo činiti zlo, dok nam dobrohotnost može da varira ili da je, čak, napro­sto, prema nekim ljudima nemamo.

U medicinskoj etici stvari, međutim, (opet) stoje drukčije. Medicinski profesionalac je dužan da, poput Samarićanina – biblijskog simbola jed­nog etičkog ideala – ne pravi razliku. Sprečiti i otkloniti bol i patnju, odnosno delati u korist dobrobiti bolesnog, obaveza je lekara bez obzira na to o kojoj osobi se radi, poznatoj ili nepozna­toj, bliskoj ili stranoj, dragoj ili mrskoj…; moralna obaveza stoji čak i u slučaju da je pacijent, na ovaj ili onaj način, naudio lekaru, ili nekom nje­govom bližnjem ili, recimo, njegovoj zemlji, nje­govim sunarodnicima (u ratnim uslovima, to bi bio vojnik neprijateljske armije, na primer).

Završavamo ovu priču kratkom raspravom sa jednim stanovištem koje su, baš u poglavlju o dobročinstvu (beneficence), izložili Bečam i Čildres. Ovi autori, naime, smatraju da je jedan od sluča­jeva kada princip dobročinstva postaje viši (više obavezujući] od principa ne nauditi onaj kada je zbog epidemije neke opake zarazne bolesti ne­ophodno vakcinisati čitavu populaciju jednog područja. Poznato je da neke vakcine mogu da ugroze zdravlje izvesnog broja onih koji je prime.                Po njihovom sudu, sprečavanje zla (bolesti), to jest činjenje dobrog većini moralno opravdava to što se može nauditi (ili se naudilo manjini.

Ovakav princip je bio sasvim neupitan – do­skora! Ako se, naime, zna da će pet do deset odsto vakcinisanih rizikovati da im vakcina na­ruši zdravlje (kod nekih vakcina posledice mogu biti i veoma ozbiljne, odnosno smrtonosne), a toj vrsti preventive je podvrgnuto, na primer, 10 000 ljudi, kako moralno opravdati zlo koje je naneto (narušeno zdravlje ili smrt) 500 ili, čak, 1000 osoba? Ne samo u ovakvoj „medicinskoetičkoj aritmetici“, nego i u mnogo, naizgled, ubedljivijoj – recimo, kada izvesna preventiva ili terapija, svejedno, spasi 999, a prouzrokuje smrt jedne osobe – držimo da je danas moralno i etički problematično to prikazivati kao uspeh. Jer za tog jednog koji je stradao, kao i za njegove bližnje, ne postoji „pozitivna“ razmera 999:1; za njega ili nju – i one kojima je bio drag, postoji isključivo jedan odnos: 1:1!

 

 

 

3. Autonomija pacijenta (yoluntas aegroti suprema lex)

Norma/princip poštovanja autonomije paci­jenta – izražen maksimom volja pacijenta je naj­viši zakon – u medicinskoj etici se izvodi iz šire filozofske, odnosno etičke (ali i političke) ideje o pravu svakog čoveka da autonomno, to jest ru­kovodeći se svojom slobodnom voljom upravlja sobom i svojim životom. Nećemo se sada upu­štati u prikazivanje rečenih korena tako shvaće­nog pojma autonomije; ovde će biti govora o tome šta poštovanje prava na individualno odlu­čivanje znači u medicinskoj praksi i naučnim me­dicinskim istraživanjima.

Kao i prethodna dva prikazana principa, i ovaj je povezan, i sa njima i sa ostalim normama/principima; pre svega sa načelom informisanog pri­stanka.

Videli smo da je u tretmanu pacijenta ne samo u medicinskoj praksi, nego i u medicinskoetičkim priručnicima i dokumentima (setimo se Persivalove Etike i kasnijih, na njenim poru­kama zasnovanih kodeksa), takoreći donedavno bilo sasvim legitimno tu osobu – koja je, dakle, potražila pomoć medicinskog profesionalca – tretirati kao biće nižeg reda, čija je jedina uloga i pravo da bespogovorno sluša znalca i da, uz to, zbog toga prema znalcu, lečniku iskazuje respekt i zahvalnost. Stvari/tačnije, odnosi su se tu, me­đutim – a videli smo i zbog čega i u kom smislu uglavnom – radikalno promenili.

Uopšte uzev, poštovanje autonomije znači uvažavanje prava pojedinca da ima svoje mišlje­nje, da sam vrši izbor i da postupa u skladu sa sopstvenim vrednosnim i normama, to jest sta­vovima koje o njima ima. Istakli smo već da svi stavovi sadrže, pored kognitivne i emocionalne i konativnu, voljnu komponentu, što će reći da oni impliciraju i spremnost na akciju. Autonomija se zbog toga odnosi i na delanje, a ne samo na procene i osećanja od kojih se pojedinčevi stavovi o vrednostima i normama sastoje.

U medicinskoj praksi, odnosno istraživa­njima, princip autonomije danas podrazumeva ne samo spremnost, nego i moralnu (a relativno odskora, u mnogim zemljama i zakonsku) oba­vezu medicinskih profesionalaca da poštuju mi­šljenja, procene i odluke, dakle, volju pacijenata (odnosno ispitanika – kada su posredi naučna istraživanja) u vezi sa njihovim tretmanom, i to u svim segmentima medicinskog postupanja (pre­venciji, dijagnozi, terapiji, rehabilitaciji, odnosno u istraživačkom procesu). Još uvek je, međutim – i u najrazvijenijim sredinama, u kojima se prin­cip autonomije već uveliko praktikuje – relativno široko rasprostranjeno mnjenje u medicinskoj zajednici da je „dozvola“ da pacijenti nesputano iskazuju svoju volju štetna, necelishodna, ne­funkcionalna, u najmanju ruku, za tretman bole­sti, opterećujuća. Oni koji su prvobitno formulisali, promovisali i afirmisali ovo načelo, odnosno koji ga danas brane, svoju argumenta­ciju uvek potkrepljuju u savremenom svetu veoma uticajnim rezonom: zaštita ljudskih prava. No, zahtev za poštovanjem autonomije ima i jedan manje poznat razlog.

Svaki zdravim razumom obdaren bolesnik ima svoju „teoriju“ bolesti koja ga je pogodila, to jest ima svoj stav o tome šta i zašto ga je snašlo, te šta treba činiti da se to otkloni. I, to je sasvim prirodno, budući da je potreba za objašnjenjem (pronalaženjem uzroka) onoga što mu se do­gađa, „iznutra i spolja“, ili što naprosto postoji u njegovom životu, te u svetu uopšte, generička odlika čoveka. Neka istraživanja, u kojima se pošlo od te činjenice, pokazala su, pak, da postoji interesantna korelacija između lekarskog viđe­nja neke patologije i načina njenog saniranja i, sa druge strane, „teorije“ koju je o tome izgradio sam pacijent. Potvrđeno je, naime – tako barem statistike sugerišu – da do izlečenja češće dolazi kada su procena lekara i pacijentova „teorija“ kongruentne, saglasne, nego kada se razilaze. (Na tim saznanjima zasnovana su, inače, i neka važna načela danas sve značajnije discipline, ko­munikacije u medicini).

Princip autonomije je u najtešnjoj vezi sa na­čelom informisanog pristanka. Zapravo ga mnogi autori svrstavaju – i razmatraju kao nešto što po sebi spada – u princip autonomije. Mi smo ga, iz razloga jasnijeg njegovog prikazivanja, izdvojili u poseban odeljak. Pa pogledajmo šta je tu na stvari.

4. Informisani pristanak [informed consent)

Počećemo sa jednim, na prvi pogled, trivijal­nim primerom: Mladića, aktivnog sportistu, koji je „zaradio“herniju, pripremaju za opera­ciju. Smešten je na pokretni ležaj i čeka se da počnu da deluju medikamenti koji se obično daju pred kiruršku intervenciju. Prilazi mu medicinska sestra i počinje da podiže prečke koje služe kao bočne ograde na pacijentovom ležaju. Mladić, još uvek potpuno svestan, pobuni se tvrdeći da mu to ne treba („ne želim da budem u kavezu“). Sestra mu strpljivo objašnjava da će uskoro, zbog lekova koje je dobio, biti omamljen, i da mu se, ako ne po­digne prečke, lako može dogoditi da padne sa kre­veta i da se povredi. Mladić i dalje, sada već oštro, negoduje, no sestra je, uprkos tome, uradila što je naumila. Iako je postupila po protokolu (pravilu koje se primenjuje u takvim situacijama), ona je to učinila bez pristanka pacijenta. (Prepričano iz: Beauchamp and Childress, 2001.)

 

Ovde, dakle, imamo posla sa pacijentom koji je, potpuno svestan, informisan o postupku člana medicinskog tima koji ga tretira, zatim, sa paci­jentovim nepristajanjem na taj postupak i, naj­zad, sa neuvažavanjem takve pacijentove volje, to jest sa činjenjem za koje nije obezbeđen pri­stanak. Iako je, velimo, naizgled trivijalan, ovaj slučaj, zapravo, govori o nekim ključnim pita­njima koja se javljaju u vezi sa razumevanjem i primenom principa informisanog pristanka uop­šte; priča o ovom primeru može se, ergo, transponovati na veliki broj drugih, drukčijih i, videćemo – daleko ozbiljnijih slučajeva.

Najpre se postavlja pitanje, od koga se uopšte može tražiti (i, naravno, dobiti) pristanak? Odgo­vor je: od odraslih osoba kojima ni na koji način (dakle, ni bolešću, ni medikamentima) nije po­mućena moć rasuđivanja. Kada je o starosti, dobu pacijenta reč, tu postoje varijacije, to jest u razli­čitim društvima/kulturama, odnosno državama različito se (najčešće, na osnovu važećih etičkih kodeksa medicinskih ustanova i asocijacija) procenjuje, odnosno (zakonom) propisuje, sa koliko godina osoba postaje sposobna da u potpunosti razume informaciju, i kompetentna da donosi odluku; u većini sredina je uslov punoletstvo, no u nekim slučajevima se pravo na takvo odlučivanje daje i nešto mlađim osobama – razume se, nikad maloj deci. Ukoliko, međutim, pacijent – iz bilo kog razloga (urođena ili stečena, trajna ili privre­mena mentalna nesposobnost, uzrast itd.) – nije sposoban da primi informaciju i da da pristanak, to će umesto njega učiniti ovlašćeno lice, staratelj. Ako, pak, ne postoji osoba koja to može učiniti umesto (nesposobnog ili nekompetentnog) paci­jenta, medicinski profesionalci svoju odluku o tretmanu donose na osnovu kongruencije njiho­vih stručnih procena sa etičkim i zakonskim prin­cipima, odnosno normama.

Naredni problem tiče se informacije. S tim u vezi se odmah postavlja pitanje: da li pacijent uvek i bezuslovno mora da bude obavešten o svemu što se tiče njegove bolesti, uključujući prirodu/težinu oboljenja i izglede da bude izlečen? No, ovo ćemo razmotriti kasnije (u delu knjige pod naslovom Saopštavanje loših vesti). Informa­cija, u principu, i kada se radi o pacijentu i kada je u pitanju subjekt nekog naučnog istraživanja, mora biti potpuna i iskazana na način da je paci­jentu/ispitaniku sasvim razumljiva. U suprotnom, jasno je, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati (a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim drža­vama, uglavnom, predviđena i zakonska sankcija). Reći, naime, da je nešto „učinjeno sa najboljom namerom“, i/ili (u duhu jedne varijante konsekvencijalizma) „u interesu samog pacijenta/ispitanika“ ili, na primer, „da bi se testirao lek koji će spasiti milione ljudi“ itd., nikako nije dovoljno da bi takvo postupanje bilo prihvatljivo.

Sestra je, videli smo, u navedenom slučaju ko­rektno informisala pacijenta, ali je on – odbio. Bečam i Čildres, imajući u vidu ovaj i slične sluča­jeve, s pravom uvršćuju u raspravu o informisanom pristanku i – nepristajanje. Najzad, to što je medicinska sestra učinila nešto uprkos tome što pacijent nije na to pristao, stavlja nas pred dilemu: je li ona postupila ispravno ili ne? Da li, naime, princip dobročinstva može da nadvlada neprista­janje? U ovom konkretnom slučaju, s obzirom na konsekvence čina, odluka medicinske sestre i njen postupak, po navedenim autorima, nisu za mo­ralnu osudu. Ali, inače, izričito tvrde da je, uopšte uzev, uvek moralno problematično polaziti od pretpostavke da je nešto za pacijenta dobro i iz toga, onda, zaključivati da bi pacijent trebalo da pristane na dati tretman; jer, informisani prista­nak treba, pre svega, da bude stvar aktuelnog indi­vidualnog izbora (Beauchamp and Childress, 2001). Razmislite o tome! (Pokušajte, naime, da ovu – nazovimo je tako – benignu situaciju zameniti onom u kojoj nije na stvari tek predupređivanje pada sa ležaja, nego odluka od koje zavisi nešto mnogo ozbiljnije; recimo, nečiji život!) Obično se u medicinskoetičkoj, pravnoj, psi­hološkoj, filozofskoj itd. literaturi navodi pet elemenata informisanog pristanka.

To su:

  • kompetencija, sposobnost (da se da pristanak);
  • informisanje, iznošenje činjenica;
  • razumevanje informacije;
  • dobrovoljnost (odsustvo bilo kakve prisile) i
  • pristanak (odnosno nepristajanje)

Najzad, samo nekoliko reci o poreklu ovog principa. Prva ozbiljnija razmišljanja o informisanom pristanku javljaju se negde za vreme i posle čuvenog Nirnberškog procesa (na kom je suđeno nacistima za zločine koje su počinili u Drugom svetskom ratu, između ostalog, i tokom vršenja monstruoznih medicinskih eksperimenata na zatvorenicima u koncentracionim logorima), kada je donet i Nirnberški kodeks o ljudskim pravima u medicinskim istraživanjima. No sama sintagma informisani pristanak, javlja se tek nekih desetak godina kasnije. Danas se informisani pristanak ra­zume i tretira kao jedan od ključnih aspekata re­lacije medicinski profesionalac-pacijent, odnosno, ispitanik, i nezaobilazna je tema gotovo svih medicinskoetičkih rasprava. One su, pak, dale krucijalan doprinos tome da ova tema, to jest princip dođe i uiokus pažnje jurista, te ljudi iz vlasti, što je, onda, dovelo do toga da, u najvećem broju raz­vijenih modernih država, princip zadobije i za­konsku formu.

5. Dostojanstvo (dignitas)

Osobe koje učestvuju u bilo kojoj vrsti medi­cinskog tretmana, praktičnog (dijagnostičkog, te­rapijskog…) ili naučno-istraživačkog, dakle, pacijenti, odnosno subjekti medicinskih istraži­vanja, imaju pravo na dostojanstvo (u nekim, re­cimo britanskim, kodeksima insistira se i na pravu na dostojanstvo lekara, odnosno istraživača). Tako se, otprilike, u većini tekstova (knjiga i/ili članaka, odnosno deklaracija/kodeksa) koji se danas bave etičkim aspektima ukupnog (psiho-somato-socio-kulturnog) statusa tih osoba, definiše moralni princip/norma, ili uput­stvo, ili sugestija…, kakogod, kojim treba da se ru­kovodi medicinska profesija.

Bolestan čovek je – ogoljen čovek. Ne mislimo u bukvalnom – mada je najčešće i tako – nego, što je mnogo delikatnije i većini neugodnije, u dušev­nom smislu. Osoba koja je suočena sa sopstvenim nenormalnim stanjem (patologijom) i svim onim što uz to obično ide – od umanjene ili potpuno blo­kirane mentalne i/ili fizičke sposobnosti, to jest veće ili manje nemoći, do neugodnih emocionalnih stanja (anksioznost, nervoza, strepnja, strah…) već time postaje, u mnogo većoj meri nego obično, vulnerabilna, povredljiva, obranljiva, ranjiva. Mnoga patološka stanja, od banalnih do zloćudnih, iziskuju promené, katkad radikalne, uobičajenog ritma življenja, odricanje od ustaljenih navika i sleđenje onakvih matrica ponašanja koje, ako se raskriju pred nepoznatim zdravim ljudima, kod bolesnika izazivaju osećanje, u najmanju ruku, ne­lagode, ali i stida ili poniženosti; u takvim stanjima teško je zadržati dostojanstven stav. Tà, većini ljudi je nelagodno i kada zbog obične prehlade kijaju, šmrču i kašlju u prisustvu drugih ljudi (naročito na javnim mestima: u pozorištu, na koncertu, sa­stanku, predavanju…), a da ne govorimo, recimo, o (onim) dijabetičarima koji putanje svojih socijal­nih kretanja u potpunosti moraju prilagoditi sat­nici ubrizgavanja insulina; ili ljudima sa bolesnom prostatom koji uvek moraju biti blizu toaleta; ili osobama koje imaju vidljive drastične promene na koži zbog nekog dermatološkog oboljenja; ili bo­lesnika koji uopšte ne mogu da kontrolišu svoje izlučevine itd. Ako se sve te neugodnosti još i mogu izbeći kraćim ili dugotrajnijim odustajanjem od uobičajenog društvenog života, pred medicinskim profesionalcem i medicinskim osobljem uopšte, one su naprosto – neizbežne. Jer, čovek se tu, i to često, velimo, mora totalno da raskrije! Potpuno a nevoljno raskriven čovek, teško pak može sačuvati dostojanstvo. (Vid. o toj vrsti promena koje prate bolesnog čoveka još u: Gvoić, 1997.)

Medicinski profesionalci su svedoci, najčešće prvi, nedostojanstvenih posledica bolesti. Ako je običnim ljudima, laicima, u principu, dozvoljeno da ih one ne dotiču, da na njih ne troše svoje empatijske kapacitete, odnosno da prema njima budu (i) moralno sasvim ravnodušni (ili, čak, više ili manje, zluradi) – jer dometi takozvane obične moralnosti (engl. – common morality), tačnije, moralnih osećanja danas ne ocrtavaju baš široko područje – takav stav se ni na koji način ne bi mogao opravdati kada se radi o medicinskim profesionalcima. Inherentno medicin­skoj profesiji jeste, videli smo, da ne naudi (primum non nocere), i da sprečava i odstranjuje zlo (bolest), te da unapređuje zdravlje, no tim, sensu stricto biomedicinskim moralnim dužno­stima ne iscrpljuje se njen obim etičkog rezono-vanja, procenjivanja i postupanja.               On je značajno proširen i etikom razumevanja ukupne ljudske situacije svakog konkretnog pacijenta. I, to nije, kako bi se moglo u prvi mah pomisliti, nekakvo dodatno breme i obaveza kojim, pored ionako teškog i delikatnog posla praktične brige o zdrav­lju drugih, još treba da se bave („bakću“) lečnici; vrsta pitanja koja se u tim okvirima nastoje da reše, naprotiv, sastavni su deo dobrog, celishodnog medicinskog tretmana; onog u kom se obje­dinjuju dobro znanje i znanje dobra.

Iako nam je termin dostojanstvo na prvi pogled sasvim razumljiv, njegovo značenje u medicini nije precizno određeno. Pitanje dostojanstva najčešće se danas u medicinskoetičkim raspravama vezuje za pitanje kvaliteta života (a time, videćemo, i za neke druge). Kvalitet života se, pak, odnosi na meru u kojoj je jedna osoba sposobna da zadovo­ljava svoje ljudske potrebe, i to na čoveku primeren način. Naglasak je, dakle, na ljudskim, a ne na potrebama kao takvim, odnosno ne na onome što su najelementarnije potrebe; ove potonje su kod čoveka uglavnom identične onome što su kod ži­votinja osnovni instinkti. To bi značilo da je kvali­tet života, na primer, ranije pomenute Karen En Kvinlen ravan nuli (setimo se, reč je o potpuno nesvesnoj devojci koja je vegetirala priključena na veštačka pluća, veštački hranjena i pojena). Iako nema nekakve standardne lestvice kojom bi se precizno gradirao i merio kvalitet života u medi­cinskom smislu, recimo, ipak, da bi se kvalitet ži­vota ove pacijentkinje pomerio za neki podeok naviše/nabolje, ako bi došla svesti. I tek tu se u eti­čka razmatranja može uvesti pitanje dostojanstva (kod totalno i trajno nesvesnih, izlišno ga je i pominjati). Inače, slučajeva (bolesti) da je pacijent trajno nesposoban da zadovoljava svoje ljudske potrebe na čoveku primeren način, / da je toga sve-stan, ima mnogo. Princip autonomije (volja paci­jenta je najviši zakon) tada zadobija naročit značaj. Ipak – kao, uostalom, i u mnogim drugim medi­cinskim situacijama, ni ovde – nema jedinstvenog, uniformnog recepta za primenu medicinskoeti-čkih principa. Konkretno govoreći, da je Karen kojim slučajem došla svesti, može se pretpostaviti da bi, kada bi u potpunosti shvatila kakvo je njeno stanje i kakve su joj perspektive, odlučila i tražila da joj se pomogne da – umre. Lekari bi se, u tom slučaju, suočili sa ozbiljnim problemom jer bi to bio zahtev koji je u suprotnosti (ne samo sa eti­čkim principom/normom ne nauditi, nego i sa) za­konskim propisima koji u SAD ne dozvoljavaju eutanaziju. No dodatno opterećenje za njih bio bi njihov nedvosmisleno jasan uvid u to da bi se, povinuju li se rečenim principima i važećem pravu a ne volji pacijentkinje, suočili sa kršenjem načela autonomije, a ni Karenino dostojanstvo ne bi bilo poštovano. Problem bi postao još složeniji ako bi se, u međuvremenu, pojavio pacijent sa realnim iz­gledima da preživi, ali samo ako se, da bi prebro­dio akutnu krizu, priključi na respirator, a drugih veštačkih pluća osim onih koje koristi Karen u bol­nici nema. Prema nekim autorima, u takvim (i slič­nim) situacijama, prevladao bi prilikom moralnog, etičkog procenjivanja i odlučivanja o praktičnim potezima, konsekvencijalizam; principi autonomije i devojčinog dostojanstva sada bi zadobili drugo značenje (veću težinu), te bi njeno isključenje sa respiratora, a da bi se, velimo, spasao rečeni paci­jent, bilo opravdano. Razmislite, ipak – da li je baš tako?

6. Pravda/pravednost (iustitia)

Značenje termina pravda/pravednost, takođe, većini ljudi izgleda sasvim poznato, razumljivo. Reklo bi se da i bez razmišljanja, takoreći intui­tivno, svaki razuman čovek može valjano da proceni šta jeste a šta nije pravedno, te da, onda, na osnovu toga lako uobličava svoje stavove, to jest orijentiše svoje delanje. Tako jednostavno? Pa, ne baš. Pogledajmo šta se događa prilikom procenjivanja pravednosti nekog akta (primer će vam jamačno biti blizak): Polažete ispit i profesor vam da ocenu šest; vi, međutim, smatrate da ste znali najmanje za osam. Naravno da ćete reći da je profesor bio nepravedan prema vama. Ako vas oceni osmicom – što odgo­vara vašoj proceni – reći ćete: pravedno! No, ako vam da desetku, a vaša su se očekivanja kretala tek oko osmice, svakako nećete reći da je posredi ne­pravda; pre ćete to okarakterisati kao profesorovu – velikodušnost. Jer, čak i ako vidi da je nekom dru­gom studentu koji je odlično znao isti profesor uči­nio nepravdu (ocenio ga, na primer, osmicom umesto desetkom), malo ko će u takvoj situaciji svoju nezasluženu desetku oceniti kao – nepravdu.

Pa, da li je pravda/pravednost, odnosno ne­pravda/nepravednost nešto sasvim subjektivno, što je u suštini određeno isključivo našim osećanjima i na njima zasnovanim arbitrarnim, proiz­voljnim procenama. U običnom govoru mi uglavnom i kažemo da smo „osetili nepravdu“, da neko ima „jakosećajza pravdu“ itd. Ipak, postoje, i to brojni pokušaji da se ovom principu obezbedi i izvesna doza objektivnosti. Nećemo ih ovde (opet, zbog nedostatka prostora) analizovati i opširnije izlagati, pa ni (samo) navoditi. Izložićemo tek, ukratko, ono viđenje tog pitanja za koje smatramo da je korisno za svrhu našeg raz­matranja.

U određivanju pravičnosti u medicinskoj etici mnogi u pomoć pozivaju Aristotela, tačnije, nje­govo opšte načelo: „Jednake treba tretirati jednako, a nejednake nejednako“ (Aristotel, 2003). Ovaj princip, koji se još naziva princip formalne jednakosti, svakako vam izgleda pomalo zbunjujuće. Nije ni čudo, pre svega stoga što ne nudi kriterijume po kojima bismo, na primer, mogli da utvrdimo kada su dve ili više osoba jednake. Konkretnije govoreći, uzmimo da dve osobe imaju isti zdravstveni problem, a može se po­moći samo jednoj; kako lekari da se opredele kojoj će pomoći?

Na primer, i osobi A i osobi B neophodna je, i to hitno, dijaliza. U tome su one, jasno je, jednake. No, prva ima 75 godina i, uz to, pati od još neko­liko teških bolesti zbog kojih lekari procenjuju da joj je život pri kraju (reč je o samo nekoliko nedelja), a druga ima 25 godina, i dijaliza joj služi samo da bi premostila krizu koja bi, inače, trebalo da bude trajno otklonjena, jer uskoro treba da do­bije nov bubreg. Na raspolaganju je, međutim, samo jedan aparat za dijalizu.

U jednome, osobe A i B, rekosmo, jesu iste (jednake): obema je neophodna dijaliza. Po svemu drugom, one su, očito, veoma različite. Ako se drže samo ovog prvog (i principa iste/jed­nake tretirati isto/jednako), situacija će za lekare biti nerazrešiva; tako gledano, izbor bilo koje osobe biće nepravedan za onu drugu. Razlike su i to će svako moći odmah da oseti – te koje će učiniti da se donese, ipak, objektivna odluka; prednost će, pogađate, imati osoba B. Pa, ipak, ovakvim, konsekvencijalističkim postupanjem, za koje postoji i emocionalna (osećanje) i raciona­lna argumentacija, biće prekršeni, i norma/prin­cip dobročinstva i onaj koji kaže primum non nocere (budući da će se osobi A, time što neće biti priključena na veštački bubreg, nauditi).

Svakako pred mnogo težim izborom našli bi se lekari da su osobe A i B iste/jednake i po dru­gim „parametrima“. Kako onda postupiti? Šta bi onda bilo pravedno? U tom slučaju, nemoćan bi ostao ne samo razum, odnosno etika, nego i osećanja (osećaji). No, kako sugerišu neki autori, ako u medicinskoj praksi ima nebrojeno sluča­jeva formalne jednakosti (jednakosti pacijenata po karakteru njihove bolesti), to da se i ostali nji­hovi „parametri“ potpuno poklope, da budu, dakle, isti/jednaki, događa se, srećom, baš retko. Dakle, dopuna Aristotelovog principa formalne jednakosti (da podsetimo: jednake treba tretirati jednako) relevantnim razlikama, to jest materi­jalnim načelom pravde (Beauchamp and Childress), u principu, omogućava donošenje ispravne moralne odluke, pa znači i ispravno po­stupanje; odnosno, manje nepravedne odluke i manje neispravno postupanje (ovo potonje ka­žemo zato jer su moralne procene i odluke, te na­ravno delanje po jednom načelu, ponekad u sukobu sa nekim drugim principom/principima kako se to, videli smo, događa ne samo u nave­denom hipotetičkom slučaju, nego i u mnogim drugim medicinskim situacijama).

Princip pravde/pravičnosti ima i širi smisao. On se tiče i pitanja mere u kojoj je različitim pojedincima i grupama u jednom društvu dostupna medicinska pomoć i briga. Razlike koje u tom po­gledu postoje među savremenim društvima/državama katkad su drastične. Ako se uporede, recimo, SAD i, sa druge strane, Švedska, Velika Britanija, Austrija, Francuska… (sve one spadaju u red visokorazvijenih zemalja), to se belodano pokazuje.

Procenat ljudi koji, zbog nikakvog ili neade­kvatnog zdravstvenog osiguranja, uopšte nemaju ili imaju, više ili manje, ograničene mogućnosti lečenja u SAD je srazmerno velik i neprestano raste. U pomenutim (i ostalim razvijenim zem­ljama), međutim, svi imaju pravo na medicinsku pomoć; to je takozvani univerzalni sistemi zdrav­stvene zaštite. (Zapravo, SAD su jedina industrijalizovana zemlja u kojoj ne postoji takav sistem!) Tako, ako vam se u toj zemlji dogodi da vam pozli, te vas odvedu u bolnicu gde vam daju, na primer, infuziju, lako može da vas – kako je to pokazao u jednom od svojih kritičkih filmova ču­veni Majki Mur (Michael Moore) – snađe veoma neprijatno čudo; da vam, ako utvrde da vaše osi­guranje pokriva samo polovinu troškova te po­moći, na pola infuzije izvade iglu i pošalju vas kući.

Američki model medicinskog postupanja di­rektno je uobličen politikom, to jest političkom filozofijom (neoliberalizam) koja se u toj zemlji danas praktikuje univerzalno, pa, dakle, i u zdravstvenoj zaštiti. Prema takvom političkom, ekonomskom i, uopšte, socijalnom konceptu, sve ima svoju tržišnu vrednost, pa i zdravlje; jedno­stavno rečeno: koliko novca, toliko zdravstvene zaštite! Oni koji zastupaju/brane takvu praksu tvrde da je nepravedno da onaj koji vredno radi i zarađuje plaća (preko poreza) zdravstvenu za­štitu „lenština, neradnika…, sirotinje“. SAD su, vele oni, slobodna zemlja u kojoj svako ima šansu da bude bogat ili, u najmanju ruku, do­voljno imućan da plati lekara. Drugi njihov argu­ment jeste da bi davanje prava svim građanima da uživaju besplatnu zdravstvenu zaštitu zna­čajno smanjilo kvalitet medicinskih usluga. Ne­ćemo ovde ulaziti u sociološku analizu karaktera takvog rezonovanja. Postavićemo samo pitanje: a šta je sa medicinskoetičkim principima? Ako je svaki lekar obavezan da pomogne svakom, bez obzira na to da li se radi o bogatom ili siroma­šnom, nije li takva praksa flagrantno kršenje elementarne medicinske etike? Jeste. No budite sigurni da će se, ako imate dovoljno novca, američki lekar prema vama ophoditi uz poštovanje najviših moralnih standarda (na to ga prisiljavaju i zakonski propisi); ako pak nemate novca, nema ni medicine, pa onda, naravno, ni medicinske etike (to dozvoljavaju zakonski propisi). Ergo, u takvom su sistemu i moral i etika, u krajnoj liniji, pod vlašću tržišnih zakona. A, odbijanje lekara da vam pomogne ako tu pomoć ne možete da platite biće, velimo – po zakonu.

Ovde, u slučaju američkog razumevanja pravde, pokazuje se da prodiranje prava, to jest pravne regulacije u područje medicinskog mo­rala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike; pravo ih, vidimo, katkad i – anulira.

(Karel Turza, Medicina i društvo, 70/81, Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet, Beograd, 2008)

 

HERBERT SPENSER – izvod iz dela (Uloga Države u odnosu jedinka – vrsta.


HERBERT SPENSER – izvod iz dela (Uloga Države u odnosu jedinka – vrsta.

Svaka nacija predstavlja jednu vrstu ljudskoga roda. Blagostanje čovječanstva u najširem smislu ostvarit će se procvatom i širenjem najboljih vrsta. Po izlasku iz pljačkaške faze napretka, i u faziu kojoj se natjecanje između društava odvija bez nasilja, doći će, ako je sve ostalo jednako, do sve veće i veće prevlasti društava koja dajuveći broj boljih jediniki. Proizvodnja i održavanje najboljih jedinkiostvaruje se poštivanjem zakona da svako treba da pobere i dobre iloše rezultate svoje naravi i ponašanja koje iz nje slijedi; a u društvenom stanju, ponašanje svake jedinke, koje joj donosi te rezultate,mora se odvijati unutar granica koje nameće prisustvo drugih jedinki, koje isto tako djelaju i pobiru rezultate. Stoga, ako je sveostalo jednako, najveći procvat i najveći broj sposobnih jedinki po javit će se tamo gdje je svaka sačinjena tako da može ispuniti zahtjeve vlastite naravi, ne ometajući druge u ispunjenju zahtjevanjihove naravi.

Šta je onda dužnost društva kao kolektivnog tijela, to jest kaodržave? Uz pretpostavku da više ne treba da čuva od vanjskihopasnosti, šta mu još ostaje što treba da radi? Ako ono što je poželjnopodjednako za jedinke, društvo i rod jest da jedinke budu takve dasvaka može ispuniti svoj život podvrgavajući se navedenim uvjetima,tada društvo kao kolektivno tijelo treba da brine da se ti uvjeti tomeprilagode. Svejedno da li neka vlast ima ili nema da čini i nešto višeod toga kada nema ratova, jasno je da barem o tome mora da brine.A jasno je da to podrazumijeva zabranu da se čini bilo šta što ometaispunjenje te dužnosti.
Stoga pitanje granica postaje pitanje da li država, onkraj održavanja pravde, može činiti išta drugo a da se ne ogriješi o pravdu.Razmotrivši ga, uvidjet ćemo da ne može.

Jer ako država čini više nego da ispunjava svoju dužnost kako smo je gore odredili, ona to mora činiti na jedan ili drugi od dva načinakoji se, i svaki za sebe i združeni, protive njezinoj dužnosti.Od djelanja koja ona preduzima povrh gore navedenih, jednaskupina potpada pod odrednicu djelanja koja ograničavaju slobodunekih jedinki više nego što to zahtijeva očuvanje iste takve slobodedrugih jedinki; a takva djelanja sama po sebi predstavljaju kršenjazakona jednake slobode. Ako pravda potvrđuje slobodu svakoga,ograničenu samo istom takvom slobodom svih drugih, onda jenametanje svake nove granice nepravedno; i sasvim je svejedno da limoć koja je nameće potječe od jednog čovjeka ili milion njih. Kaošto smo vidjeli kroz ovo djelo od početka do kraja, opšte pravo kojesmo izrazili i posebna prava koja se iz njega izvode ne postoje naosnovu autoriteta države; država postoji kao sredstvo da se onasačuvaju. Stoga ako država u ta prava dira umjesto da ih štiti, onačini neptavdu umjesto da sprečava nepravdu. Naše društva, ako većne i sva društva, vjerovatno bi smatralo zločinom ubijanje sve djecekoja prema mjerilima vlasti nisu dovoljno tjelesno i umno razvijena,čak i ako bi to djelo počinili mnogi pojedinci a ne samo jedan; i zarazliku od davnih vremena, vezivati ljude za zemlju na kojoj surođeni i zabranjivati im da se bave bilo kojim drugim zanimanjemosim onoga koje im je propisano, smatralo bi se danas nedopustivimnapadom na njihove slobode.

No ako su ta krupna kršenja njihovihprava pogrešna, onda su pogrešna i manja kršenja. Kao što smatramoda je krađa krađa, bez obzira da li se radi o ukradenoj funti ilipeniju, moramo smatrati i da je napadaj napadaj, bio on veliki ilimali.U dtugoj skupini slučajeva, nepravda nije posebna i neposredna,već je opšta i posredna. Ako se od građanina uzima novac ne da bi se platili troškovi zaštite njega, njegovog vlasništva i njegoveslobode, već da bi se platili troškovi drugih djelanja za koja on nijedao svoj pristanak, to nanosi štetu umjesto da je sprečava. Imena i navika , toliko zakrivaju činjenice da ga obično ne smatramo ograničenjem slobode; on toipak sasvim jasno jest. Novac uzet na ime poreza predstavlja određenu količinu obavljenog rada; i kada se pojedincu oduzme proizvod toga rada, on ili ostaje bez koristi koju bi iz njeg izvukao, ilimora da obavi više rada. U feudalno doba, kada su podjarmljeneklase morale, pod imenom tlake, da vlasteli vrše usluge izražene uvremenu ili poslu, djelomično ropstvo bilo je sasvim očito; a kadasu usluge pretvorene u novac, odnos je u biti ostao isti iako jepromijenio obličje. A takav je i sada. Poreski obveznici podvrgnutisu državnoj tlaci, koja nije ništa manje očigledna zato što umjestoposebnih vrsta rada daju odgovarajuće iznose; i ako je tlaka u svomizvornom neprerušenom obliku bila lišavanje slobode, ona topredstavlja i u svom modernom, prerušenom obliku. »Ovoliko odvašega rada bit će upotrebljeno kako odgovara nama a ne vama«,kažu vlasti građanima; i u kojem god to stupnju bilo, građani su utolikoj mjeri robovi vlasti. […]
(Herbert Spencer)