Fernand Schwarz – Sokratova živa filozofija;

Sokratova živa filozofija

PREDGOVOR

Premda nas od Sokrata dijeli dvadeset i pet stoljeća, njegova misao ne zastarijeva, neprestano se otkriva, uvijek je nova jer utjelovljuje ono što je u čovjeku vječno i najdublje. Vječno propitivana, ponekad kritizirana, do danas nije ništa izgubila na aktualnosti. Ne možemo se osloboditi Sokratove misli jer se ona nalazi u svakome od nas.Sokrat je proživio i obilježio cijelo V. st. pr.Kr., stoljeće Periklovog doba, stoljeće zlatnog doba Atene,prekretnicu cjelokupne zapadne misli koja će presudno utjecati na Zapad. U to se doba, ni ne znajući, grčka misao pripremala osvojiti svijet: Perziju, Indiju, cijelo Sredozemlje, Rimsko Carstvo i naposljetku cijeli Zapad.Sokrat je živio pri kraju doba koje se gasilo, doba filozofa prirode i sofista. Nakon njega ništa više nije bilo isto. Čak se i filozofe njegovog vremena naziva predsokratovcima. Sokrat je ustanovio filozofiju onakvom kakvom je mi shvaćamo.Sokrat je, iako ne pridajući svom djelovanju veliku važnost, filozofiju učinio istinskom znanošću i modelom življenja, a od filozofije je učinio praktično znanje. Isticao je važnost stalnoga učenja, počevši od primjene znanja koje se neprestano usavršava. Borio se protiv intelek-tualizma kao sterilnog djelovanja, kao utopijske djelatnosti. Sokratova filozofija je filozofija morala – on je ustanovio etiku.Postupno je stvarao novu metodu. Etimološki, metoda je ono što postavlja na pravi put, koja svoj izvor nalazi u onome što je proživljeno. Koristio je teškoće i krize kroz koje je prolazio kako bi što više ovladao sobom, kako bi nadvladao najveći strah, onaj od smrti. On je, odbacujući zakon osvete koji razdvaja i suprotstavlja, potaknuo Zapad na dijalog koji je uspostavio dijalektiku, krčeći za duh stazu koja vodi na put sreće.Zahvaljujući Sokratu, postalo je moguće kroz filozofiju pristupiti najvišoj mudrosti do koje se može doći samo nutarnjim usavršavanjem. Kroz filozofski jezik, jezik pristupačan razumu, Sokrat je pronašao način prenošenja učenja pitagorizma i orfizma, do tada rezerviranih samo za elitu – spoznaje inicijacijskog tipa kakve su bile raširene u Misterijima. Javno je izražavao ono što su mnogi mislili, no nisu se usudili reći, a ono što je govorio dovodilo je u pitanje funkcioniranje institucija kao i ponašanje pojedinaca. Sokrat se suprotstavljao jednoumlju i svakom obliku hegemonizma. Zbog toga je osuđen na smrt. U vremenu u kojemu je svatko tražio sreću u utrci za moći, za posjedovanjem materijalnih dobara ili društvenog položaja, Sokrat je bio svjestan da sve to donosi samo prolazna zadovoljstva. Prva je javna osoba koja izjavljuje da ga takav život ne zanima i odlučuje pronaći trajnu sreću u samome sebi.Za Sokrata dobro nije rezultat inteligencije, već je ono nutarnja stvarnost. Inteligencija, stečena primjenom dijalektike, pomaže shvaćanju i sagledavanju dobra. Tada je moguća primjena vrline i dosezanja sreće. Sofisti su razvili tehniku pobjeđivanja drugih. Sokratov doprinos je put koji omogućuje pobijediti samoga sebe i pronaći sreću koja nije na štetu drugih.Sokrat naglašava da istinsku sreću treba pronaći u sebi, da treba naučiti ponirati u sebe kako bi se do nje doseglo. Govori da to unutarnje stanje omogućuje prihvaćanje teškoća i paradoksa postojanja kao i prividne ironije sudbine. Razvija, naime, sposobnost povezivanja naizgled nespojivih proturječja, shvaćajući ih i uzimajući ih kao poveznice: kako, na primjer, ostati vedar i živjeti radosno i onda kada su okolnosti sasvim suprotne. Otkriva istinsku moć ljubavi, shvaćajući je ne kao sposobnost biološke reprodukcije, već kao snagu ujedinjavanja, kroz koju se izražava jedinstvo dvaju bića.Da bi netko bio sretan, treba prestati biti zatvorenik vlastitih personalizama, treba osloboditi dušu primjenom ispravnoga djelovanja, a to su vrline. Ako nisu same sebi svrha, vrline postaju način života koji vodi pronalaženju sreće. Sokratov život dokaz je da ljudsko biće nije osuđeno na to da bude žrtva sudbine i da se svatko može uhvatiti u koštac s vlastitom sudbinom. On nije čekao da mu sreća padne s neba – stvorio ju je sam. Time što nije bio gubitnik već pobjednik, promijenio je model tragičnog grčkog junaka. Sokrat je začetnik filozofije entuzijazma.Sokrat nam nije ostavio ništa napisano, no svatko tko ga je imao priliku upoznati, bio njegov prijatelj ili neprijatelj, bio je duboko impresioniran njegovom jedinstvenom osobom: najružniji od svih Atenjana, a s najljepšom dušom. Iako se zagonetka koja ga okružuje vjerojatno neće nikada do kraja rasvijetliti, njegova su bliskost i njegova suvremenost zadivljujuće. S njegovim načinom postojanja i djelovanja, njegovom prirodnošću, s krizama koje je prolazio, njegovom ironijom i njegovom vidljivom odsutnošću konformizma, svatko se može poistovjetiti. No Sokrat se nije izgradio u jednom danu. Njegova metoda, koja je Platona nadahnula za buduću dijalektiku, nastat će iz njegovih kriza, iz njegove sposobnosti da ih nadiđe i iz njih izvuče duboka znanja i odlučna djelovanja. Zbog toga što nije znao sve, zbog toga što je patio i borio se kako bi nadišao vlastitu patnju, a da se ne prepusti životnim okolnostima, Sokrat je postao izuzetno čvrst i istinski vodič našem duhu.

SOKRATOVO DOBA

Sokrat (470.-399. g. pr. Kr.) je živio u V. stoljeću, zadivljujućem prijelomnom dobu koje je grad Atenu uzdiglo na vrhunac grčke civilizacije. To je stoljeće Perikla, stoljeće u kojem je arhitekt Iktin izgradio Partenon, stoljeće najcjelovitije umjetnosti, stoljeće kipara Fidije, slikara Apela, sakralnog kazališta Eshila, Sofokla i Euripida, velikog Sokratovog prijatelja.S povijesnoga gledišta, to je vrlo poseban trenutak: vrijeme je to nastanka novog svijeta. Perzijanci, koje su Perzijski ratovi suprotstavili grčkim gradovima početkom tog stoljeća, su pobijeđeni i povlače se u Aziju. Europa neće nikad biti satrapija. No, pobjeda ima gorak okus. Desetine tisuća grčkih građana palo je na bojnom polju, stare grčke monarhije su na izdisaju, gradovi su raseljeni, a brojne obitelji iskorijenjene. Sukob grčkih gradova i Perzije u to je vrijeme bio poput pravog svjetskog rata. Stanje je na neki način poput onoga u Europi na početku XX. stoljeća, nakon Prvoga svjetskoga rata, kada se Europa našla u situaciji da mora uvesti novi politički i kulturni red na starome kontinentu.U V. st. pr.Kr. zanos o socijalnoj, moralnoj i kulturnoj izgradnji nudi nepregledne mogućnosti manje konformističkim duhovima željnim novih odgovornosti. Periklo mijenja sustav upravljanja Atenom i uspostavlja demokraciju. Grčki gradovi oživljavaju pomorski promet i ovladavaju Sredozemljem osvajajući postupno svijet onog vremena. Širenje se nastavlja, a kolonije se neprestano množe. Javlja se novi osjećaj slobode zajedno s potrebom izražavanja u novim oblicima.Povijest se ubrzava. Samo jedno stoljeće dijeli Sokrata od Aleksandra koji 326. g.pr.Kr. stiže do obale Inda, ujedinjujući tako Istok i Zapad. Izabrao je Babilon za metropolu carstva i time započinje helenističko doba. Ono će biti začetak bujanja kulture Bliskog Istoka i budućeg bizantinskog svijeta.U takvoj Ateni V. stoljeća Sokrat utječe na mnijenje i doprinosi nastajanju novoga svijeta. Odbacuje svaki oblik dogmatizma, tvrdi da nema nikakvog učenja koje bi prenosio, predstavlja se kao “primalja ideja”, omogućuje svojim učenicima da, ako su za to sposobni, u sebi samima pronađu istinu. Kao katalizator istine, Sokrat nije nastavnik koji izlaže teoriju, već učitelj koji svakome dopušta suočenje sa samim sobom. Posjeduje sposobnost pobijanja argumenata svoga sugovornika kada on to najmanje očekuje, uzrokujući u njemu nesuglasje koje pokreće dugi proces kroz koji će, ako priroda tog pojedinca to dopusti, moći doživjeti iskustvo istine – istine koju nosi u sebi.

SOKRAT I ŽENE

Sokrat je rođen u skromnoj obitelji slobodnih građana. Njegova majka, Fenareta, bila je primalja, njegov otac, Sofronisk, malo poznati kipar. Sokrat, koji nikad nije uzimao novac za svoja poučavanja i uvijek je za život zarađivao radom, od njega je naučio kiparski zanat. Međutim, od svoje mladosti izgrađuje se ne samo u vještini kipara u kamenu, već i u onoj kipara duha.Postoje mnoga svjedočanstva o brojnim susretima koja su za njega bila odlučujuća, počevši od njegove majke koja je poznavala polovinu Atene i njegovala žene visokog društva u njihovim posteljama. Ona mu je usadila ljubav prema životu, prema umijeću donošenja na svijet. Također mu je usadila misao da se svi ljudi rađaju jednaki. Bila je iscjeliteljica i poznavala vještinu liječenja biljem. Zahvaljujući njoj je Sokrat otkrio čudesnu snagu prirode i ljubav prema životu.Za Atenjanina svog vremena Sokrat imao je neuobičajen stav prema ženama. U to je vrijeme filozofija osnovna dužnost žene bila rađati. Držalo je se podalje od važnih razgovora. Gozbe i društveni susreti bili su uglavnom za muškarce. Na tim okupljanjima smjelu su biti samo određene žene, hetere, kurtizane uzvišenije intelektualne i kulturne razine koje krasi ljepota. Jedna od njih, Aspazija, oslobodila se te sudbine i postala Periklova družica koja je s njim živjela do njegovih posljednjih dana, poštovana poput prave dame. Aspazija je, u Periklovoj kući, osnovala malu školu retorike i logike za vrlo uzak krug ljudi. Prijateljstvo koje je Perikla povezivalo sa Sokratom omogućilo je Sokratu ulazak u taj krug.Poučavanje retorike razvija vještinu jasnog razmišljanja i izražavanja, oblikuje moć rasuđivanja, otkriva nepoznanice stvarnosti, razvija strast za istraživanjem. Zahvaljujući Aspaziji, Sokrat shvaća da ljudsko biće ne mora podnositi život kao fatalnost, da nas zakoni prirode ne uvjetuju do te mjere da gušimo zakone duše; da se, ako nismo savršeni, možemo usavršavati. Uz to, Aspazija mu je otkrila da je ljubav pokretač prema savršenstvu. Potreba za savršenstvom obično dolazi zbog želje za isticanjem, zbog osjećaja moći i potrebe za agresijom i dokazivanjem vlastite nadmoći, kao što je to bilo kod sofista. Sokrat otkriva da je put usavršavanja izvor napretka ne samo za njega samog, već i za sve one koji ga okružuju. Tako je moguće izbjeći rezignaciju, fatalnost i zakon jačega.Godine 440. g. pr.Kr. Periklo poziva veliku Apolonovu svećenicu hrama u Bazeji, Diotimu iz Mantineje, da vodi ceremonije pročišćenja grada Atene kojim je pustošila epidemija kuge. Diotima je živjela u samoći hrama Apolona Epikurija (Apolona Pomagača) u čuvenom i negostoljubivom kraju u Arkadiji. Služila je Apolonu Iscjelitelju, onome koji pročišćava nutarnju nečistoću, onome čija se strijela probija ravno do srca. Strijele Apolona Epikurija nemaju drugih meta osim nečistoće koja sprečava da se živi nesebična ljubav. One pročišćenjem uništavaju nutarnje sljepilo i neobuz-dane strasti.Svećeničin utjecaj na mladoga čovjeka u potrazi za savršenstvom kakav je tada bio Sokrat bit će presudan. Diotima mu je ukazala na ulogu ljubavi pri promišljanju najviših istina. Inicirala ga je u misterije nebeskog Erosa, orfičke tradicije. Eros je snaga koja izmiruje razlike i ujedinjuje suprotnosti omogućujući protok života u cijelome univerzumu. On potiče na put u nepoznato, na transcendenciju u uzdizanju koja vodi od ljudske prema božanskoj ljubavi: epopteji Misterija.

Zahvaljujući Diotimi Sokrat postaje svjestan da spoznaja nije intelektualno znanje, već način pročišćenja. Čovjek spoznajom postiže unutarnju jasnoću, vlastito svjetlo, neovisno od utjecaja okolnosti.Stigavši do četrdesetih godina, Sokrat se, zahvaljujući razumu i ljubavi, postupno oslobađa briga materijalnoga svijeta. Od mislilaca prirode koji su mu prethodili i koji su se bavili proučavanjem zakona prirode, on prelazi na etičku dimenziju čovjeka. Udaljio se od sofista koji su ga napadali. Pročišćavajući svoju misao, evoluira kao filozof.

BORBA ZA ATENU

Kao i svaki grčki građanin, Sokrat se do šezdesete godine borio za svoj grad. Tri je puta išao na bojišnicu, noseći koplje i štit, i spašavao život slavnim ličnostima, poput Alkibijada i Ksenofona. Iako borben kad su to okolnosti zahtijevale, odbijao je silu u građanskom životu u kojem je borba za njega podrazumijevala samo moralni plan.Ovako je Sokrat ispitivao građane na javnom mjestu:Stani, prijatelju moj, da popričamo malo. Ne o istini koju bih želio sakriti, niti o skrivenoj prirodi svijeta; već o onome što si radio kad sam te sreo. Ti misliš da je to ispravno, ili lijepo, ili dobro, zato što to radiš; objasni mi dakle što je to pravda, ljepota, dobrota. Pokolebao bi i uzrujao tako prolaznike svojim pitanjima. Pretjeravši jednoga dana, netko ga udari. Sokrat ga pogleda i reče mu: Ima dana u Ateni kada ne znam kako se obući da bih izašao; sa ili bez kacige! Neki drugi put, netko ga je udario nogom i njegovi su učenici povikali da podnese tužbu. Ako me neki magarac ritne, zar bih i tada trebao podnijeti tužbu?, odgovori Sokrat u prisutnosti svog napadača.Postao je poznat, zaustavljajući svakog, željan oblikovanja mladih ljudi u aristokraciju. Među njima je bio Alkibijad, mladić velike ljepote, fizički i intelektualno vrlo darovit, koji je trebao postati Periklov nasljednik. Tijekom gotovo dvadeset godina, Sokrat ga je nastojao potaknuti na moralni i duhovni razvoj. No, u unutarnjem usavršavanju, Alkibijad je davao prednost iskazivanju, ratnome djelovanju, nadmetanju i politici. (Kasnije, u trenutku kada će ga Atena najviše trebati, Alkibijad će izdati svoju domovinu.) Razočaranje je savladalo Sokrata koji je već prešao pedesetu: onaj u kojeg je imao najviše povjerenja i u kojeg je polagao nadu nije pristao slijediti put na koji mu je Sokrat ukazivao, put koji vodi prema bitku i odricanju, prema sasvim drugom smislu posjedovanja – posjedovanju samoga sebe.Težnja za moći njegova učenika, njegovo odbijanje vrlina, začetak je prve Sokratove krize.

PREKID S ALKIBIJADOM

Zbog svoga neuspjeha kao učitelja, Sokrat se odlučuje odvojiti od svoga učenika i ostavlja ga da sli-jedi svoje težnje: kocku, užitak, društveni položaj, moć. Ta ga kriza vodi neizbježnom proživljavanju duboke introspekcije. Osamljuje se, tone u duboku melankoliju i promišlja o nužnosti da se bude skromniji. Postaje svjestan da se vrlina ne može prenijeti, da je svatko mora tražiti sam, da je nitko ne može proživljavati za nekog drugog, da se ne može pomoći nekom tko sam sebi ne želi pomoći. Vrlina je za Sokrata stalna spremnost da se čini dobro, a izbjegava zlo. Pojam ljubavi pridružuje spoznaji i moralnosti.Ponosno je vjerovao da može iskorijeniti zlo i da primjer vrline može njegovog učenika privoljeti da je i sam primjenjuje: Nemam, što se mene tiče, nikakvo znanje koje sam mogao prenijeti i kojim sam mogao služiti tom čovjeku. Ipak sam vjerovao da ga, živeći s njim, mogu ljubavlju učiniti boljim.Došao je tako do zaključka da, želi li se iskupiti i nadići svoju krizu, mora postati još skromniji i prestati biti na raspolaganju samo jednom čovjeku ili nekolicini izabranih, nego da treba biti na raspolaganju svima. Obavezao se samome sebi da će tražiti ljude, posebice mlade, tamo gdje se oni nalaze, na ulicama Atene.Ja ću odlaziti od jednog do drugog od vas, ne čineći ništa drugo nego pokušati vas nagovoriti, i mlađe i starije, da se ne brinete niti oko tijela niti oko novca tako revno kako treba da se brinete da duša postane najboljom, i govorit ću vam: Ne dolazi vrlina čovjeku od novca, nego se po vrlini stječe bogatstvo – a isto tako i sve ostale stvari, i obične i javne, postaju [samo po vrlini] dobro za ljude. I još: Ja sam obad koji vas, svakod-nevno, ne prestaje buditi.

PROROČANSTVO DELFA

Godine 420. Atena određuje nje-govoga prijatelja Herefonta, koji ga je jako volio, da vodi izaslanstvo u ime grada u proročište u Delfeima. Herefont koristi priliku da upita proročicu nešto što ga je već godinama mučilo: Tko je najmudriji čovjek u Ateni? Proročica odgovara: Sofoklo je mudar, Euripid još mudriji, a najmudriji od svih ljudi je Sokrat. Herefont je zadovoljan, odgovor je zapisan na delfijskim pločicama: Sokrat će konačno biti priznat! Kada se vratio u Atenu i Sokratu priopćio odgovor proročice, ovaj je bio zaprepašten – bio je to početak njegove druge krize. Proživljava novi napad malodušja, ne shvaćajući što mu se događa. Odbija ono što je proročica rekla i tone u dugu šutnju.Izašavši iz tog malodušja, namjerava provjeriti istinitost njenog odgovora. I tako ide od vrata do vrata, ispitujući sve koji su u Ateni smatrani mudrima i obrazovanima: slikare, graditelje, vojnike, svećenike. Razgovara sa svima koji vladaju najrazličitijim znanjima i pita ih: Želiš li mi, molim te, pojasniti svoju mudrost i svoja mišljenja? Polaskani što ih Sokrat ispituje, uspravljali bi glavu i objavljivali istinu koju su poznavali. No, Sokrat ih je nasta vljao ispiti-vati dok ih ne bi, malo pomalo, doveo u sumnju u njihova vlastita znanja, dokazujući im da zapravo ne znaju ono što misle da znaju. Nisu svi cijenili što su ispali neznalicama! To će, kako ćemo kasnije vidjeti, biti sudbonosno za Sokrata.Na koncu, nadilazi svoju krizu i shvaća što je proročica htjela reći. Postaje svjestan da proročica nije htjela reći da on ima najveće znanje u Ateni: njegova se mudrost sastojala u tome da zna da ne zna, što je urodilo onom slavnom izjavom: Ja znam samo jednu stvar: znam da ništa ne znam. Jer, “znalci” nisu znali da ne znaju. Poznavajući svoje neznanje, mogao se usavršavati. Znati da ne zna navodilo ga je na potragu.Još jednom je, preko proročice u Delfima, Apolon ukazao na Sokratov put. Na pročelju Apolonova hrama u Delfima uklesana je slavna izreka naslijeđena iz Misterija: Spoznaj samoga sebe i spoznat ćeš univerzum i bogove. Da bi je dosegao, Sokrat uspostavlja unutarnji dijalog, zahvaljujući kojem pobjeđuje vlastito neznanje. Sokrat je mudar zahvaljujući tome što je svjestan da nije mudar, zahvaljujući osjećaju nedostatka mudrosti koji u njemu budi duboku ljubav prema mudrosti. To je doslovni smisao izraza “filozofija”: ljubav prema mudrosti, prema istini.Sokrat razrješava svoju krizu sasvim se utjelovljujući kao filozof i boreći se više nego ikad protiv sofista.

SOFISTI

Udruženja građana zamijenila su drevne monarhije koje su upravljale grčkim gradovima. Ostatak aristokratske klase prepušta mjesto novim političkim strujama. Nameće se demokracija, uspostavlja se stranački sustav. Grčki grad (polis) rađa nove političke sustave koji upravljaju društvenim životom. U tom vremenu promjena, postoji potreba za formiranjem govornika koji bi ovladali umijećem uvjeravanja. Svi oni koji su željni preuzimanja moći i bavljenja državnim poslovima moraju učiti retoriku, vještinu govorenja i argumentiranja, kako bi nadmašili svoje suparnike. Obrazovanje mladih iz velikih obitelji koje su polagale pravo na moć postaje briga države. Taj novi “put” zauzimaju sofisti, čiji naziv, u početku, znači mudar, istaknut: jedna vrsta obrazovnog autoriteta. Danas bismo rekli “intelektualci”.S vremenom, sofisti postaju prije svega ljudi sposobni primje-njivati vještinu uvjeravanja. Njihov cilj nije poučavati istinu o čovjeku, već mladim ljudima osigurati sred-stva neophodna za pobjedu u svim okolnostima. Nije ih briga za istinu, već samo kako biti u pravu. Isto tako niječu mogućnost određivanja prirode dobra.Sokrat im proturječi jer za njega postoji univerzalno Dobro, majka svih posebnih dobara. Zahvaljujući istraživanju koje omogućuje susret s vlastitim unutarnjim bićem i djelovanje u svjetlu univerzalnih principa, spoznaja tog Dobra prema Sokratu svakome donosi sredstva za uviđanje ispravnog djelovanja u svakoj posebnoj situaciji u koju nas dovodi život. Napuštajući ideju o metafizičkom znanju, sofisti, agnostici, od čovjeka stvaraju boga kojem ne trebaju ni etičke, ni pročišćavajuće, ni duhovne vrijednosti. Za njih nije važno pobijediti samoga sebe, već pobijediti vlastita proturječja i postići ono što donose prolazna zadovoljstva.Vizija sofista je koristoljubivost. Uče svoje učenike da se služe državom radi zadovoljenja svojih osobnih prohtjeva, koristeći vještinu poticanja emocija i strasti. Zanima ih samo učinkovitost. Sva su im sredstva dobra ako ih dovode do njihovih ciljeva. Ne zanima ih, poput njihovih prethodnika, filozofa prirode, razumijevanje zakona prirode, jer vjeruju da su oni podložni hirovitim silama i da su zakoni uspostavljeni samo radi interesa onih koji imaju moć. Počevši od istine o nepostojanosti svega što se manifestira, sofisti uvode kulturni i moralni relativizam u grčko društvo.Sokrat, kroz svoju borbu protiv sofista, kao što kazuje Aristotel, uspostavlja ideju univerzalne definicije koja obuhvaća cjelokupnost onoga što je definirano zato što ona pogađa univerzalnu bit kroz suprotstavljanje posebnih primjera. U neku ruku, suprotstavljanje kroz različitost postaje znanstveni okvir za viziju jedinstva.No još važnija za Sokrata je činjenica da je bolje trpjeti nepravdu nego je činiti. S tim paradoksom, utemeljuje definiciju ljudskog dostojanstva i taj je paradoks ono što ga dovodi u njegovu treću krizu.

UMRIJETI ZA ATENU

Sokrat poistovjećuje Lijepo, to jest moralno dobro, s ugodnim i kori snim, a ružno, moralno loše, s onim što je izvor boli i čini zlo. Najgore od svih zala, prema Sokratu, nije smrt, već prestati filozofirati, drugim riječima prestati tragati i činiti dobro. Te će ga vrijednosti dovesti do tragičnog kraja njegova života.Njegova ga je prva kriza dovela do ispitivanja savjesti, druga do dijaloga kao puta pročišćenja od neznanja. Sada se morao suočiti sa samom biti svoga učenja: živjeti u skladu s vlastitim načelima pokazujući nadmoć duha nad materijom te besmrtnost duše.Treća kriza, koja se odvijala pred kraj njegova života, poznata je kao Obrana Sokratova. Kada je 399. g. pr.Kr. pala oligarhijska tiranija, dio demokrata koji su upravljali gradom uspostavljaju svojevrsnu strahovladu: svaki građanin može optužiti drugoga. Na nesreću, prošlo je već trideset godina od Periklove smrti i njegova je ostavština prešla u ruke nesposo bnih činovnika upravljačkoga tijela grada koji sudjeluju u općoj korupciji. Sokrat, “obad” svjesnih ljudi Atene, za njih je velika nevolja. Anit, jedan od “starih mudraca” Atene, navodeći kao razlog povrijeđenost Sokratovom drskošću i ironijom naspram tadašnjih društvenih i religioznih konvencija, uvjerio je mladoga Meleta da pokrene proces protiv Sokrata radi obrane javnog dobra i očišćenja grada od onih koji kvare mladež i ne vjeruju u gradske bogove. Sokrat biva optužen za zločine bogohulje-nja i kvarenja mladeži. Za ta dva prijestupa, izražena u obliku optužbe, neće mu suditi građanski sud Areopaga, već arhonti i helijasti, suci zaduženi za prijestupe počinjene protiv države, koji Sokrata može osuditi i na smrtnu kaznu.U tom procesu, Sokrat se suočava s jednom teško podnošljivom istinom: ne može više ništa učiniti za Atenu. Borio se za svoj grad i zbog toga što je za njega htio stvoriti što više mudrih građana, grad ga osuđuje optužujući ga za najgora djela. Htio je probuditi Atenu, a Atena ga optužuje da kvari njenu mladež i krši njene zakone. Taj grad koji je toliko volio nije se mijenjao iznutra: Atena nije rađala ni filozofe, niti vrle ljude. Evoluirala je naprotiv prema totalitarizmu. Čemu to što je proglašen najmudrijim čovjekom u Ateni, kad za Atenu ne može učiniti ništa? U usporedbi s ovim neuspjehom, ono što je proživio s Alkibijadom nije ništa. Tako, ako već ne može za nju živjeti, Sokrat će umrijeti za Atenu. Ništa nije učinio kako bi se spasio, ni za svoju obranu ni za smrtnu presudu. Kretao se prema strašnome suočenju koje se sastojalo u tome da treba živjeti u skladu sa zakonom i umrijeti u skladu s njim. To je prihvaćanje smrti da bi se postigla besmrtnost. Pobijediti strah od smrti je najbolja priprema za život. To je i smisao majeutike ili vještine rađanja samoga sebe kroz smrt neznanja o sebi, smrt ponosa, smrt intelektualizma.Zašto su Sokrata optužili za kvarenje mladeži? Kao što je to ispričao Platon u dijalogu sa svećenikom Eutifronom, Sokrat se nije borio protiv religije, već protiv praznovjerja. Osudio je tradiciju grčke mitologije koja antropomorfizira bogove i predstavlja ih kao bića podložna strastima koja se međusobno sukobljavaju. Nije smatrao ni da se odnos između bogova i ljudi sastoji u razmjeni usluga. Prema Sokratu, istinska pobožnost može postojati samo uz pravednost. To dvoje su božanska bit: odnos između čovjeka i božanskoga uspostavlja se njegujući sklad, a pravednost ne može biti predmet trgovine.Grčka religija tog vremena bila je prije svega socijalne prirode. Religija je održavala vezu između građana, no nije se brinula za sudbinu pojedinca. Kako je Sokrat poštovao i slijedio obrede grada, smatrao je da obredi ne uzimaju u obzir budućnost pojedinca kao takvog. On nije uvodio nova božanstva u grčki panteon, već je tumačio da je jedini bog s kojime možemo pojedinačno biti u doticaju naša besmrtna duša, čuveni daimon, nadahnjujući genij, unutarnji glas koji nam ukazuje što ne smijemo raditi. Taj je glas polubožanski, iza njega se nalazi naš unutarnji bog, koji omogućuje svakome biti Jedno sa Svime.“Novi bog” kojeg Sokrat uvodi u Atenu zapravo je bog individualne savjesti, temelja unutarnje slobode i ljudskog dostojanstva. Tom bogu, kojeg Sokrat nije mogao napustiti, sudio je atenski sud. Prema Sokratu, država se mora prvenstveno brinuti za odgoj građana, a njeni službenici moraju biti primjer vrline. S vremenom, institucije koje je Periklo uspostavio, temeljene na vrlinama umjerenosti i sklada, pretvaraju se u golemi birokratski stroj sa stalno rastućim godišnjim proračunom. Za vrijeme trideset godina koje su uslijedile nakon Periklove smrti Atenom su upravljale različite stranke koje bi uništavale ono što su prethodne učinile. Sokrata nije kritizirala sama država, već sustav strasti, korupcije i birokracije koji je sprečavao istinski razvoj slobodnih građana te jed-nakost svih pred zakonom. Takav je sustav zapravo kvario mladež. Iako su arhonti i gradski činovnici vodili proces, pravi suci i članovi narodnog suda bili su helijasti. S obzirom na vrstu suđenja, broj porotnika se mijenjao. Birani su između građana koji su više od trideset godina uživali građanska prava, a izražavali su želju da budu helijasti. No nisu mogli istovremeno i vršiti dužnosti, i biti članovi vijeća pedesetpetorice, istinskog izvršnog vijeća Atene. Nisu više mogli biti javni suci, činovnici policije, voditi ratove, biti čuvari blaga, odnosno vršiti stvarne visoke i važne dužnosti. Bogati su građani izbjegavali tu dužnost jer su se radije bavili svojim poslovima. Radi toga je, još od Periklova vremena, odlučeno da se sucima za njihov rad daje novčana naknada. Posljedica toga bila je da su s vremenom suci postajali ili senilni starci ili građani lošijeg imovnog stanja ili pak seljaci kojima je naknada nadopunjivala gubitak njihova uroda u ratnome vremenu. Bez istinske samostalnosti i bez vlastitih sredstava suci su mogli itekako biti pod utjecajem moćnika. Za Sokratov proces izvučen je nasumce petsto i jedan narodni sudac čiji će glasovi odlučiti o njegovu životu. Kao i drugi tadašnji filozofi i satiričari, Sokrat je zahtijevao reformu sudskog sustava jer je sudska moć za mnoge Grke bila samo srce grada. Bojao se pravde koja je, sakrivajući se iza demokracije, bila produžena ruka tirana. Mladi Atene, među kojima su bili i oni blistavog duha poput Platona, koji je imao dvadesetak godina kada je upoznao Sokrata, slijedili su ga ulicama, podržavajući njegovu misao o reformi pravde. Napose su osuđivali nesposobnost onih koji su vršili javne dužnosti i koji su, takvim radom, upropaštavali Atenu, vodeći, kao što je povijest dokazala, demokraciju prema tiraniji. Sokratov uspjeh u narodu, njegov utjecaj na mlade, protumačeni su kao pokušaj zavođenja mladeži. Pritom me slijede mladići, koji su najviše dokoni, sinovi najbogatijih, i to svojevoljno, i raduju se slušajući kako ljudi bivaju podvrgnuti pažljivom ispitivanju, a često me i sami oponašaju, upuštajući se i druge [pažljivo] ispitivati. I pritom sami otkrivaju, vjerujem, gomilu onih koji misle da nešto znaju, a zapravo znaju malo ili ništa. – Stoga se svi ovi, što ih oni ispituju, ljute na mene – a ne na sebe – i govore: „Ima nekakav pokvareni Sokrat koji kvari mladež“. I pošto ih netko upita što taj [Sokrat] radi ili podučava, ponestane im riječi jer ne znaju niti sami; a da se ne bi vidjelo da su u neprilici, ponavljaju one iste optužbe što se obično iznose protiv svih filozofa: da se bavi stvarima na nebu i pod zemljom, da ne vjeruje u bogove, da slabiji govor čini jačim. Istinu, vjerujem, ne žele govoriti, [a istina je] da je izašlo na vidjelo kako se prave da nešto znaju, dok ne znaju ništa. I budući da tako častohlepni, silni i mnogi pričaju uvjerljivo i žustro protiv mene, napunili su vam uši tračajući me odavno i nemilosrdno. S tog su razloga Melet, Anit i Likon podigli optužbu protiv mene, Melet u ime pjesnika, Anit u ime obrtnika i političara, Likon u ime govornika….Dobro pak znajte, ako smaknete mene onakva kakvim sam vam se opisao, ne ćete meni nauditi više nego sami sebi. Meni neće nauditi niti Melet niti Anit – a niti bi mi mogli [nauditi] – jer smatram kako nije nedopušteno da se dobrom čovjeku čini šteta od lošega. [Anit] me može dati ubiti, protjerati u progonstvo ili razriješiti građanskog prava – i to sve on, po svoj prilici, kao i tko mu drago drugi, može smatrati velikim zlom, ali ja tako ne mislim. Mnogo je veće [zlo], po mom mišljenju, ono što on sad čini: pokušati nepravedno čovjeka pogubiti. Stoga se sad neću, Atenjani, braniti poradi svoje koristi, kako bi netko mogao očekivati, nego poradi vas, kako ne biste zgriješili protiv božjeg dara ako me osudite. Porota je izglasala da je Sokrat kriv s 281 glasom za i 220 glasova protiv. Prema običaju, tada se nije izricala kazna, nego se drugim glasovanjem birala jedna od kazni koju je s jedne strane predlagala optužba, a s druge obrana. Porota je mogla izabrati jednu ili drugu. Kako je optužba već zahtijevala smrtnu kaznu, obrani je preostalo predložiti izgon ili gubitak građanskih prava. Ali Sokrat nije htio iskoristiti tu priliku. Smatrao se nevinim, tako da nije prihvaćao nikakvu kaznu, ne dopuštajući poroti izbor. Štiteći svoju vjerodostojnost, prihvatio je smrt, a suce prepustio njihovoj savjesti.Sokrat se uvijek prilagođavao javnim odlukama grada. Kao dobar građanin, nije mogao voljeti Atenu bez njenih zakona. Ako bi otišao u izgnanstvo ili izgubio građanska prava, prestao bi biti građanin, slobodan čovjek. Radije je prihvatio umrijeti slobodan, nego živjeti bez prava. Kraj Sokratova suđenja podudarao se sa svečanostima Apolona u Delosu, što je odgodilo izvršenje smrtne kazne. Apolon se još jednom umiješao u Sokratov život, pružajući mu mogućnost da prenese svoju naj dublju poruku iz zatvora. Poticao je svoje učenike da obrate pozornost na besmrtnost duše, plemenitost nužnu za napuštanje života, sreću filozofiranja i osjećaj vječne mladosti.Tijekom mjeseca svibnja i lipnja 399. g. pr.Kr., sveta Apolonova barka stigla je u Atenu. Njena razapeta jedra, okrenuta prema zapadu, nagovijestila su početak Sokratova puta prema Hadu, kraljevstvu mrtvih. Utješio je svoje učenike i povukao se u zatvorsku spavaonicu. Njegov život smrtnika polako se gasio s gutljajima ispijene kukute. Premda se strahovlada okrenula protiv svih onih koji su ga, ispunjeni ljubavlju za svoga učitelja, pratili do kraja, njegove su riječi preživjele kroz radove svih onih koje je Sokratov daimon nadahnuo na nedvosmislen način. Još i danas, Sokratovo je srce živo u svima onima koji se bore za pravdu i dostojanstvo i žarko žele pronaći istinskog čovjeka u sebi samima. ­

S francuskog preveo Franko Maglica

(u Nova Akropola)

izvor: http://nova-akropola.com/

Milan Kangrga

Ksenija Atanasijević – izvod iz dela (Portreti žena)

PORTRETI ŽENA

PESNIKINJE I FILOSOFKINJE STARE GRČKE

Danas više nije potrebno dokazivati da žene sa ve­likim smislom stvaraju u književnosti i umetnostima, da sa sigurnim uspehom rade na nauci, i da stiču sve temeljniju podlogu za svoje usavršavanje. Lepi rezultati koje su žene ostvarile u raznim organizacijama, sprovedenim i sa savesnom doslednošću i sa energičnom istrajnošću, njihovi naučni pronalasci i umetnički produkti koji mo­gu da izdrže takmičenje i sa najizvrsnijim produktima ljudi – da podsetimo samo na epohalna otkrića Šonje Kovaljevske ili gospođe Kiri, na duboko etičke romane Džordža Eliota i na bele severne fantazije Selme Lagerlef, na spiritualnu osećajnost Elizabete Brauning i na živ izraz Hristine Roseti, ili na Miting visoko talentirane Marije BaškirČev, sa koga pulzira život, – sve su to pre­sudne činjenice da se sa stvaralačkom moći žene mora računati.

Ali ne samo u modernom vremenu, kad je ženama uglavnom osigurana mogućnost da se neometano udubljuju u ozbiljan rad, – i ako se i sad još često spotiču o prepone nepoverljivosti, surevnjivosti i podcenjivanja ljudi, – nego i u samom početku istorijskog doba, kad ta mogućnost nikako nije ni postojala, bilo je žena koje su jačinom i toplinom svoga talenta, i širinom i svestranošću svoje erudicije, bile potpuno ravne ljudima. I bašta pojava je konačni argumenat da je neistina sve is- I oredanje o tobožnjoj inferiornosti žene, da je ona bila i uvek dovoljno nadahnuta da izrazi svoja osećanja, i uvek dovoljno zainteresovana da zadovolji težnje svo­ga duha, čak i onda kad je njena potrebama intelektual­nim životom nailazila na daleko rapavije i hesmišljenije udarce no što ih dobija moderna žena, i onda kad su okolnosti za njeno usavršavanje bile u svakom pogledu kukavne.

Zadržaćemo se na seriji žena koje su imale zasluga za staru grčku poeziju i filosofiju.

Sjaj duha starih Grka zasenjuje još uvek, i pored svih novina civilizacije i tvorevina više kulture. Ostaće kao besmrtna vrednost tendencija grčke umetnosti ka har­moniji i meri, odudaraće večnom lepotom od monstru­ozno nesrazmernih pokušaja umetnosti primitivnih na­roda, i biće za sve vekove najsavršeniji ugled.

Intelektualni razvoj grčkih žena bio je samim druš­tvenim uređenjem skoro isključen. Stari Grci, i ako u svemu drugom vrlo napredni, gledali su u njima niža bića i namenjivali im samo skučene poslove. Pa ipak, u prkos svemu, među olimpijskim društvom predstav­nika grčke poezije i filosofije nailazimo na jedan, ne sa­svim neznatan, broj žena čija je saradnja imala nepobitnih zasluga. Treba pomenuti i da su Grkinje bile ve­like umetnice u sviranju i u igranju, samo je tu njihova slava efemerna.

Još u doba kad se pesnička i moralna refleksija nije odvojila od mita i religije, u dobu koje je pre mitološko nego istorisko, nailazimo na prvu grčku pesnikinju. Ona je bila kći Kleobula, jednoga od sedmorice mudraca ko­ji su dali prapočetke grčke spekulacije, po ocu nazvana Kleobulina (pravo ime bilo joj je Eutemis). Plutarh iz Heroneje u svojoj „ Gozbi sedmorice mudraca “ opisu­je je kao mudru devojku, proslavljenu veštinom zadava­nja zagonetaka u stihovima, koje su zbog svoje duhovi­tosti doprle čak do Egipta. Od nje je sačuvana samo ova zagonetka: „Jedan otac ima dvanaest sinova: svaki od njih ima dvaput po tridesetoro dece sa dvojakim licem jedna su bela, druga crna. Sva su ona besmrtna i večna ali ipak sva izdišu i umiru.“ (Godina, meseci, dani i no­ći).

Odmah posle ovoga početka rascvetava se dorsko-eolska poezija žena. Najistaknutija predstavnica te poe­zije, a začelo i najveća od svih pesnikinja što su ikad postojale, jeste mlađa savremenica liričara Alkeja, Sofo Ona sebe, na eolskom dialektu, naziva Psafom. Život ove pesnikinje obavijen je tako romantičnim legendama da, strogo naučno govoreći, moramo priznati da o njenoj ličnosti ne znamo skoro ništa pouzdano. Ona je porek-lom sa ostrva Lezbosa, ali se ne zna je li rođena u Eresu ili Mitileni (biće daje se iz svoga rodnoga mesta Ere­sa docnije preselila u veće, u Mitilenu). Iz otmene je kuće, čiji su potomci zauzimah visoke položaje u Alek­sandrovoj vojsci. Herodot (II, 135) pominje njenoga oca Skamandronima i brata Haraksa, koji je u Egiptu pro­davao skupo lezbisko vino. Na zenitu svoje slave bila je Safo 610. g. pre Hrista, a živela je još 598.g. Napustila je Mitilenu, ne zna se zbog čega, i probavila je neko vreme na Siciliji. Verovamo je bila udata, ali je nepoznato za koga, i koliko. U jednome stihu pominje svoju kćer „Imam divnu ćerku, moju milu Kleis; ona liči na zlatan cvet, i jaje ne bih dala za svu Lidiju, ni za dragi Lezbos.“ Ne izgleda daje dočekala veliku starost, jer epitet repaitepa (starija žena), koji ona sebi daje, može da bude relativan. Postoji legenda daje se Safo, prezrena i odgurnula od lepog mladića Faona, strmoglavila u more sa vrha leukadske stene. Naučnik O. Miler misli daje

Faon bio mitska ličnost koju je Safo slavila u svojim pesmama, a daje skok sa leukadske stene fantazija. U stvari zna se za nekoliko mitova o Faonovoj lepoti, čud­noj privlačnosti i neosetljivosti za ljubav. Severijus priča daje Afrodita poklonila Faonu kutiju od alabastera sa balsamom koji mu je davao moć da fascinira sve žene. Jedna od njih, (ne pominje joj ime) strmoglavila se sa Leukadske stene, od očajanja što joj Faon ne odgovara na ljubav. A postojao je i jedan religiski obred, za vreme Apolonovih praznika, kad su se krivci, izabrani da budu žrtve, bacali sa visokih stena u more. Pri tome su činjeni pokušaji da se oni spasu, i kad je to polazilo za rukom, slati su u tuđinu. Biće da su pesnici taj običaj alegorično primenjivali na ljubavnike. Adison« daje jedan fingirán ali briljantan opis Safine smrti. Po njemu, Safo sa Lezbosa, zaljubljena u Faona, došla je do hrama Apolo-novog, obučena kao mlada, u odelu belom kao sneg. Imala je na glavi venac od mirta, a u ruci mali muzički instrument koga je sama pronašla. Pošto je otpevala hi­mnu Apolonu, položila je venac na jednu, a harfu na drugu stranu oltara. Tada je skupila oko sebe odelo, kao spartanske devojke, i na očigled hiljade zaprepašćenih gledalaca, uputila se pravo najvišem vrhu stene. Kad se uspela, izrecitovala je jednu svoju pesmu, i survala se sa stene, brže no iko pre nje. Mnogi od gledalaca pričali su daje potonula u jezero, i da se iz njega nije više pojav­ila; drugi su govorili da nije potonula, nego da se pretvo­rila u labuda i odíetela. Možda se to samo učinilo gle­daocima, zbog beline i lepršanja njenog odela, a možda se doista metamorfozirala u muzikalnu i melanholičnu ticu.

Na suprot ovome, nekoliko epigramista u „Grčkoj Antologiji“ izričito tvrde daje Safo sahranjena na mitilenskom groblju.

Srednja atička komedija (404-340 g.) parodisala je Safo, dve stotine godina posle njene smrti, i stvorila o njoj ružnu sliku. Pod naslovom „Safo“ ostalo je šest komedija, od komediografa Ameipsiasa, Amplisa, An­tifana, Difilusa, Efipusa i Timoklesa, a pod naslovom „Faon“ dve od Antifana i Platona. U svima njima Safo je bezobzirno karikirana. Prvi hrišćanski pisci prihvatili su kao istinu sve što su komediografi rekli o Safi Povodom toga, stvorena je čitava jedna velika literatu­ra u kojoj su ugledni antički i moderni naučnici zalagali svoje autoritete da je jednom za svagda odbrane, ili da definitivno optuže Safo.?

Bio bi vanredno prijatan posao spasti reputaciju jed­ne velike žene, ali se mi na tome pitanju nećemo zadrža­vati. Napomenućemo samo daje neprijateljstvo kome­diografa prema Safo možda poteklo iz predrasuda Atinjana o ženi. Kod Jonaca uopšte, a naročito kod Atinjana, položaj žene, još i u Periklovome veku, bio je veo­ma težak. Dok su Atinjani davali najbolje proizvode u svim oblastima duhovnog života, atinske žene, zatvo­rene ujedan nepristupačan deo kuće, nisu se pomaljale iz tame kućevnog života. Postepeno su se formirala pravila o obrazovanju koje žena treba da dobije. Naime, valja je naučiti da vodi kuću i zapoveda služavkama, i da neguje decu dok su mala. Čak i Perikle kod Tukidida (II, 45) kaže daje najbolja ona žena, o čijim bilo do­brim ili rđavim stranama ljudi najmanje govore. Atinjanke nisu imale ni slobodu junakinja Homerovih, na pri­mer jedne Nauzike. Samo je heterama bilo dozvoljeno da kultivišu svoj duh, i da učestvuju u javnim poslovi­ma. Zato je Atina dala samo jednu veliku ženu, Aspaziju, veoma uticajnu ličnost u atinskoj politici, čuvenu i po tome stoje prva osnovala u svojoj kući vrstu literar­nog serkla.

Međutim, Eolci i Dorci bili su širokogrudiji prema ženama. Kod njih se očuvala stara grčka tradicija, kako je opisana u mitologiji i epskoj poeziji, i po kojoj žena uzima učešće u društvu i javnim zabavama. Eolskim i dorskim ženama bilo je dopušteno da slobodno izraža­vaju svoje misli i osećanja. Na taj način mnoge od njih došle su do literarne slave. A Atinjanima, ubeđenima da žena treba da ostane zazidana između četiri kućna zida, morala se učiniti preterano slobodna žena koja je pisala pesme, kao ljudi, i u njima javno govorila o svojim osećanjima. Zato sa najvećom obazrivošću treba primiti tvrđenje konzervativnih komediografa, od kojih, u ostalom, isto tako nijedan veliki čovek nije ostao neismejan. Nesumnjivo u prilog Safo ide i to što su savre­menici, najobavešteniji o njoj, dali mnoga veoma laska­va mišljenja o svojoj pesnikinji.

Izvesno je da Safo nije bila hetera. Herodot (11,135) pominje njenu pesmu, u kojoj ona kori svoga brata Haraksa stoje u Egiptu otkupio po vrlo skupu cenu ču­venu kurtizanku Rodonis, i pustio je na slobodu. Safo se začelo ne bi mogla buniti protiv tog bratovljevog pos­tupka, daje sama bila hetera. U ostalom, još su neki stari literatori pravili razliku između hetere Safo i pesnikinje Safo. U prilog našem mišljenju govori i Alkej. U svo­jim stihovima naziva on pesnikinju „čednom i ljup­ko nasmejanom Safo, okićenom vencem od ljubičica“. Zbunjen i uzbuđen, on se ne usuđuje da joj izjavi ljubav. „Hoću nešto da kažem, ali me stid zadržava.“ A Safo mu na tu za­gonetku odgovara:„Da te je prožmala strast prema do­brom i lepom, i da se tvoj jezik nije spremio da kaže nešto zlo, stid ne bi pokrivao tvoje lice, nego bi govo­rio ono stoje pravo“. Neće biti moguće da ovako govo­ri jedna hetera.

U Sparti su postojala udruženja žena, na čelu kojih su stajale najtalentiranije i najobrazovanije žene; tu su se mlade devojke obrazovale, i učile da pevaju i recituju. Slično tome, žene na Lezbosu ustanovile su kult umetnostima, samo u većem obimu i intenzivniji, jer je, u opšte, u temperamentu Eolaca postojala jedna pa­sioniranost, pred kojom su bledela osećanja Doraca i Jonaca. Toga kulta radi obrazovani su klubovi gde se negovala poezija i muzika. Izgleda daje Safo bila cen­tar najvećeg takvog estetičkog kluba, namenjenog da služi Muzama. Oko nje su se kupile devojke iz raznih krajeva Grčke, da uče poeziju i muziku, kao što su se docnije kupili đaci oko filosofa atinskih. Sačuvana su imena četrnaest Safmih drugarica i učenica. Udruženja eolskih žena poređena su sa manastirima i pansionatima, zatim sa konzervatorijumima za muziku i deklamovanje, najzad sa literarnim serklovima.

Ali nije isključena ni mogućnost da je Safo bila sveštenica boginje Afrodite, koja na Lezbosu nije bila samo hipostaza ženske lepote, nego svemoćna boginja, i da su učenice brale cveće boginji, i igrale i pevale pred njenim kipom. Safo naziva svoju kuću „domom gde se neguju muze“, od koga žalost mo­ra da bude daleko. Kao i sve žene sa Lezbosa, ona stav­lja umetnost više svega, ponosi se svojim pesničkim ta­lentom, i smatra da se sva materijalna preimućstva gube pred duhovnima. Sa krajnjim sažalenjem govori o nekoj ženi što nije imala drugih odlika sem porekla, bogatstva i lepote. „Kad umreš, sva ćeš biti sahranjena; nikakva uspomena neće ostati od tebe, potomstvo neće znati za tvoje ime, jer ti nemaš deo ruža pijerijskih. Lutaćeš bez slave po odajama Hadesa, lebdeći među senkama najneznatnijih mrtvaca.“ U jednom fragmentu s pono­som ističe: „Mislim da će nas se ljudi sećati i u budućim vekovima“, a o Muzama kaže: „one su mi dale svoje da­rove, i načinile su me slavnom.“

Lirika Safina je raznovrsna; znamo daje pisala him­ne ljubavne pesme i epitalamiume (pesme koje se pevaju kladencima). Njeni stihovi pokazuju raskošno obi­lje oblika, njen izraz je sugestivan svojom neposred­nošću, skala njenih tema je bogata; ona ide od burlesknog podsmeha velikim nogama jednoga devera i nes­tašnih osećanja šiparice, do ozbiljne i teške erotike, do tragike ostavljenosti. Niko nije tako uspelo kao ona dao mir noći obasjane mesečinom i siestu južnjačkog letnjeg dana. Inspirisanost njena može da se poredi samo sa nekim stavovima Platonovih dijaloga. Zato, udaramo glasom na to, nikakvo pedantno i dokono istraživanje neće umanjiti lepotu Safine poezije.

Postojalo je devet knjiga Safinih pesama, sve su one izgubljene. Podela pesama u njima bila je izvršena pre­ma metrima. Prva knjiga sadržavala je pesme u safijskom stihu, – to je metar koga je Safo pronašla. U sva­koj od knjiga nalazile su se pesme najraznovrsnijih ide­ja i osećanja.

Prava predstava o privlačnosti, pasioniranosti i vred-nosti Safine erotične lirike može se dobiti samo upoz­navanjem sa istina mnogobrojnim, ali većinom kratkim fragmentima što su nam ostali od njenih pesama (ima ih 170). Srećnim slučajem očuvane su i dve cele pesme

Prva je čuvena i divna Himna Afroditi. Nesrećna u ljubavi, Safo preklinje Afroditu da dođe, i učini kraj njenim bolovima.

„Besmrtna Afrodito što sediš na prestolu ukraše­nom raznim bojama, kćeri Zevsova što snuješ lukav­stva, molim te, kraljice, ne ubijaj dušu moju tugom i bolom.

Nego dođi kao pre, kad si jednom čula moj glas pa ostavila zlatnu palatu očevu, i došla na kolima u koja su upregnuti vrapci, što te vode s neba, dodiru­jući svojim krilima crnu zemlju.

Oni brzo stižu, a ti, blažena, s osmehom na be­smrtnom licu, Pitaš šta mi je sad, što te opet zovem.

I koga ludo moje srce najviše želi da vidi? Pitaš me: Želiš li da te ko voli? Šta te, Safo, žalosti?

Ako ta lepota koju ti voliš beži od tebe, neka od ovo­ga časa trči za tobom, ako odbija tvoje poklone, neka ti ih sama daje, a ako te ne voli, neka te smesta zavoli.

Dođi mi, preklinjem te, i sad, izbavi me od teškog bola, i ispuni mi sve ono što moje srce želi. Budi moja zaštitnica“.

U ovoj pesmi Safo je ublažila odviše jaku želju, ko­ja bi mogla biti neprijatna, posredovanjem boginje Afrodite. Safina erotika nije disharmonična i neumerena kao persiska ili arapska, nego je sačuvala čisto grčka preimućstva, meru, sklad i ritmičnost.

Druga, isto tako čuvena i izrazita pesma, glasi:

„Čini mi se ravan bogovima ko sedi prema tebi, i sluša tvoj prijatan glas i mili smeh, jer meni od toga bur­no zakuca srce. Čim te vidim, ma za čas samo, ja izgu­bim glas, jezik mi zanemi, vatra mi prolazi telom, ne vi­dim ništa, u ušima mi šumi, hladan znoj mi teče sa čela, drhtim celim telom, zelenija sam od trave, i u svome ludilu izgledam nešto malo bolje nego mrtvac.“

Rimski liričar Katul preveo je ovu pesmu, i posvetio svojoj Lezbiji (LI).

Ostao je izvestan broj stihova iz Safmih epitalamiuma. U njima se nalaze najlepše slike iz prirode i najharmoničnija poređenja klasične poezije. Ceo jedan Sa­fin epitalamijum sačuvan je u Katulovom prevodu (XLH, Vesperadest, invenes consurgite). To je hor mla­dića i devojaka, u heksametrima.

U jednom odlomku daje Safo sveže opis mladosti i lepote: „Kako se slatka jabuka rumeni na visokoj grani, na vrhu najviše grane; berači su zaboravili daje uzberu; ne, oni je nisu zaboravili, nego nisu mogli daje dohva­te.“ Ženu bez muževljeve zaštite poredi sa neznatnim poljskim cvetom. „Ona je kao zumbul koga pastiri u pla­ninama gaze, kao rumeni cvet koji leži na zemlji.“ Safo ima prefmjeno osećanje za lepote prirode; u fragmenti­ma njenih pesama nailazimo na mnogo poređenja koja to pokazuju. „Zvezde oko prekrasnog meseca skrivaju blistava lica kad on svojim punim sjajem sija nad zem­ljom.“ „Mesec je zašao, a i Plejade (Sedam Vlašića), po­noć je, vreme prolazi, – ja ležim sama.“ „Ljubav mi iznova potresa srce, kao kad u šumi bura obori hrast.“ Ona pormnje „vesnika proleća, slavuja prijatnog glasa“, „nežno ispletene vence oko nežnog vrata“, i „san tam­nih očiju, dete noći“.

Ona i sebe analizira: „Nisam po prirodi rđava, nego sam blaga…“ „Volim finoću, i za mene ljubav ima sjaj i lepotu sunca…“ ali „oni kojima činim dobro najviše me vređaju.“ Često izražava mutna stanja svoje duše: „Ne znam šta da radim, duša mije podeljena…“ „Žalos­na sam i tražim …“ „Ne mislim da dodirnem nebo dvema rukama.“

U svojim himnama poziva Safo Bogove da siđu na zemlju.,,Hodi, boginjo sa Kiprisa, i u zlatnim peharima posluži nektar, ljupko pomešan sa slastima. „Hodite sad, nežne Gracije i zlatokose Muze.“ U jednoj oplakuje Adonisovusmrt. „Nežni Adonis je umro; šta da radimo, Kitarejke? Udarajte se u grudi, devojke, i derite svoje haljine.“

Jednostavnost Safinog stila često je neodoljivo gra­ciozna. „Slatka majko, ne mogu da tkam, slomila me je čežnja za jednim dečkom.“ „Devojko, devojko, zašto si otišla od mene? – Nikad ti više neću doći, nikad više.“

Ostao je ijedan njen dobar savet: „Kad se gnev raširi po grudima, čuvaj se da jezik tvoj ne preska u ludo.“

I sami fragmenti sasvim su dovoljni da opravdaju ushićenje Grka ovom neobičnom ženom, i da pokažu koliko je ona imala smisla za lepotu, ljubav, prirodu. Iz njenih stihova odišu mirisi, boje, tonovi i svetlost Juga. Lepota njenih stihova zanosila je slušaoce staroga Veka. Pisci u „ Grčkoj Antologiji“ nazivaju je desetom Mu­zom, detetom Afrodite i Erosa, učenicom Gracija, pono­som Grčke, drugaricom Apolonovom, i proriču joj be­smrtnost. Kao stoje Homer jedini bio nazvan pesnikom, tako je Safo jedina bila nazvana pesnikinjom. Solon je rekao, kad je čuo svoga nećaka kako recituje Safinu pesmu: „Ne bih bio zado­voljan da sam umro, pre no što sam naučio na pamet ove stihove.“ Strabon u svojoj „Geografiji“ piše: „Safo je bila čudna ličnost: ni u jednom periodu, od kako ljudi pamte, nije se znalo ni za jednu ženu koja bi, ma i u nekoliko malo, mogla da se poredi sa njom, po pesničkom talentu.“

Od pohvala i priznanja starih pesnika, izdvaja se svo­jom skladnošću Horacijeva:

„…spiratadhucamor,

Vivuntquecomissicalores,

Aeoliaefidibuspuellae.“

Stanovnici Mitilene toliko su se ponosili Safom, da su kovali njenu sliku na mitilenskom novcu,… i ako je ona bila žena“, kako dodaje Aristotelo. Kao veoma ma­lo slavnih ljudi, Safo je slikana i na antičkim vazama. Ali po svemu izgleda da nije bila lepa. Platon je u Fedro su naziva „divnom“, no time svakako misli na lepotu nje­nih pesama. Maksimus Tirius kaže daje bila mala i crnomanjasta, a Ovidije daje bila genialna, ali neugledne spoljašnjosti. Domoharis u „ Grčkoj Antologiji“,u jed­nom epigramu statui Safinoj govori o njenim sjajnim i umnim očima, a Anakreon pominje njen prijatan glas.

Kroz sve vekove ostala je Safina lirika predmet živog interesa i divljenja. Bajron je oduševljeno pevao o ostrvima grčke: „Where burning Sappho loved and sung.“ A Adisonova tirada besmrtnoj grčkoj pesnikinji možda nije mnogo preterana. „Izgleda, kaže on, da se Safina duša sastojala iz ljubavi i poezije. Ona je osećala strast u svoj njenoj toploti, i opisala je u svim njenim mani­festacijama. Ne znam da li nije možda dobro za čovečanstvo što su njena dela izgubljena. Jer Safini stihovi su natopljeni takvom jednom nežnošću i ekstazom ko­ja omađijava, da bi možda bilo opasno čitati ih.“

U svakom slučaju i ovo stoje ostalo od nje dovoljno je daje stavi u red najvećih liričara svih vekova.

Safo nam je sačuvala imena još nekih pesnikinja. Tako ona citira, kao svoje rivalke u poeziji, Gorgo i Andromedu. O njima nam ništa nije ostalo. Međutim zna se daje Damofila, Pamfilirćanka, prijateljica Safina, pevala po ugledu na nju. Napisala je himnu pergejskoj Di­jani, čiji je kult proslavljen na aziski način. Izgleda da je to imitacija Safine Himne Artemidi.

I za docnije vekove ostala je slavna Erina, Dorkinja sa Telosa, iz 4. veka pre Hrista, i ako je umrla u devet­naestoj godini. Pod njenim imenom ostala je epska pesma Preslica. Nju je, iz straha od majke, tajno spevala bojažljiva devojka, sedeći za preslicom.

Sadržina pesme je nepoznata, ali može se sa dosta verovatnoće zaključiti daje izražavala Erinina mlada os­ećanja, kako su se formirala pri monotonom radu. Zna se da se sastojala iz 300 heksametara, i daje smatrana kao vrlo uspela; mnogi su je stavljali uz Homerovu Ili­jadu, Odiseju, Batrahomiomahiju, valjda iz simpatije prema rano umrloj pesnikinji.

Pod njenim imenom sačuvani su i epigrami. U jed­nome opisuje grob devojke Baukide: sa obe strane gro­ba nalazi se stub sa Sirenama, simbolima smrti. „Ako prođe ko kraj groba, pa bio on odavde ili iz tuđine, vi ga pozdravite i recite mu da sam bila mlada devojka, a da me sad krije grob. Recite da me je otac zvao Baukidom, i da sarri rodom sa Telosa. A neka zna i to, da mi je ver­na drugarica Erina okitila grob ovim natpisom.“

Mišljenje starih o njoj laskavo je. U „Grčkoj Anto­logiji “ stoji: „Ovo su Erinine pesme: kako su lepe, kako zvučne! Ona je bila devojka od 19 godina, ali je daleko bolje pisala od većine ljudi. Da je smrt zakasnila, čija bi slava bila ravna njenoj?“

Ovaj sud je tačan, jer iz ostataka Erinine poezije jas­no je daje ona bila jedna lepa nada grčke lirike.

Za pesnikinju Korinu iz Tanagre u Beotiji, vršnja­kinju Pindarovu, verovalo se da je pet puta u pesničkom takmičenju pobedila Pindara. No jedni su govorili daje ona uspela zbog neznanja sudija, a drugi zbog svoje lepote, ali nikako zbog vrednosti samih pesama. Fragmen­ti njeni naročito su važni što pominju drugu beotsku pes­nikinju Mirtis, koja se isto tako takmičila sa Pindarom. No začelo neće biti da su Korina i Mirtis bile učiteljice Pindarove.

Jedna anegdota pokazuje kako je razumno shvatila Korina upotrebu mitoloških motiva u poeziji. Njoj je jednom Pindar čitao neku svoju himnu, čiji su prvih šest stihova sadržavali skoro njenu tivljansku mitologiju. Povodom toga rekla mu je ona: „Treba sejati rukom, a ne punim džakom.“

Mirtis iz Bizanta, mati tragičara Homera, pisala je epove, elegije i lirske pesme. Antipater iz Tesaloniha visoko ju je cenio, i sa Praksilom, Anitom, Sa-fom, Erinom, Telesilom, Korinom, Nosidom i Mirtidom ubrajao je u devet zemaljskih Muza. Za najbolje njeno delo smatra se Himna Poseidonu. Zna se daje imala pesmu Prokletstva (‘Apai), ep MvnuooiHi, od koga je sačuvano deset heksametara što govore o Zevsu i njego­vome orlu, i epigrame. Ostao je ovaj njen epigram: „Po­zdravljam vas besmrtne vile šuma i potoka, što rumenim nogama gazite ovim dubovima! Štitite Kleonima, jer je on vama pod ovim borovima digao niz divnih kipova.“

Od starih veoma poštovana bila je Anite, iz Tegeje u Arkadiji, prestavnica mlađe peloponeske lirike, a savremenica Mirtidine i Nosidine. Njene pesme se odlikuju nežnošću i dubinom osećanja i jasnom misli; stil joj je elegantan, a epiteti lepo nađeni. Pisala je epigrame i religiske pesme, a uvela je i običaj da se posvećuju pesme mrtvim životinjama. Od nje je sačuvano oko dvadeset epigrama zavetnim darovima, svetim mestima i vreli­ma. Jedan glasi: „Spusti umorno telo, strance, kraj ove pećine. Kroz zeleno Ušće blag vetar ti piri. Napi se sveže vode sa vrela. Ovde je prijatan počinak putniku kad je jaka  žega.“

Naivan i živ je njen epigram petlu: „Nećeš me više u ranu zoru trzati iz sna lepršanjem tvojih krila, jer te tajno u snu napade razbojnik, lupeški ti zabode nokat u grkljan, i ubi te.“

Jedan epigram posvećenje nekome robu: „Za života bio je Mane (ime roba), a sad, kad je mrtav, moćan je kao persiski kralj Darije.“

Najzad, veoma je neposredan njen stih o devojci na samrti: „Erata zagrli oca, teške suze potekoše joj niz obraze, i ona izgovori poslednje reči: ‘Oče, neće me više biti! Umirem jadna i bedna, već mi se mrači pred oči­ma, – crna ih zaklapa smrt’.“

Posle Safe i Erine, Anita je najsvežiji talenat među grčkim pesnikinjama.

Seriju Grčkih žena koje su pisale pesme završava Nosiš, iz Lokra u donjoj Italiji, iz vremena prvog Ptolomeja. Od nje je ostao epigram u kome slavi Sirakužanina Rintona, tvorca travestije tragedije; zatim jedan gde govori iz svoga groba na obali putniku što ide u otadž­binu Safmu: „Ako ploviš, strance, u Mitilenu, da se ta­mo zaneseš novim zanosom, reci Safi da sam bila dra­ga muzama, da mije lokranska zemlja kolevka i dom, i da se zovem Nosiš. Pođi dalje!“

Privlači bezazlenošću sledeći njen epigram: „Lice Taumaretino gleda sa slike. Pogled joj je mio, a sjaj oči­ju živ. Kad bije pas video, on bi mahao repom, misleći da gleda gospođu svoje kuće.“

Sa pohvalom su se pominjale Nosidine erotične pe­sme.

Prelazeći na grčke filosofkinje moramo odmah reći daje njihova vrednost manja od vrednosti grčkih pesnikinja. Jer ni jedna Grkinja nije stvorila originalan filosofski sistem, po zanačaju ravan sistemima grčkih filosofa. Ali ima nekoliko grčkih žena koje su se bavile filosofijom, duboko je poznavale, i imale za nju stvarnih zasluga. Od njih su osobito markantne kiničarka Hiparhija, praktičnom primenom moralne doktrine, u čiju je istinitost iskreno verovala, i neoplatoničarka Hipatija, svojom visokom naučnom i filosofskom erudicijom, uzvišenošću i dostojanstvom svoga karaktera i svojom jezivom i nezasluženom smrću.

Interesantno je napomenuti da je prva žena zaslužna za grčku fllosofiju postala pristalicom doktrine koja je svojim teškim etičkim zahtevima dirktno suprotna sve­mu, za šta se veruje da godi ženama, i koja je strogošću i surovošću propisa odbijala od sebe ljude, naime za kinizam. – Da se zadržimo sa nekoliko reči na kinizmu.

Osnivalac kinizma, Antisten, držao je predavanje u bašti Kinosargosu; otuda, ili od imenice kuvco imvoq, -pas (jer su kiničari nazvani „pseći ljudi“, zbog njihovog prostog načina života), dobila je škola ime. Težište ki­nizma je etika. Kiničari su Sokratovci, u koliko im je polazna tačka Sokratov stav, daje vrlina znanje. Samo, po njima, za vrlinu je toliko isto potrebna sokratovska jačina karaktera, koliko znanje i rečitost. Cilj vrline je sreća, a sreća se sastoji u potpunoj slobodi od potreba. Zato se treba osloboditi svake potčinjenosti, svake veze, i ostati bez porodice, kuće, države i gospodara. Mudrac je uzvišen nad svim dobrima svetskim, nad vlašću, imanjem, bogatstvom, čašću i životom, i dovoljan samome sebi. Koncepciju o oslobođenju od potreba, upravo od iluzi­ja života, kiničari su dosledno i doslovno priveli u prak­su. Na taj način postale su mnoge čudne anegdote o is­taknutijim kiničarima. A svi oni izgledali su kao divlji ljudi, sa dugom kosom i bradom, prosjačkom torbom i ogrtačem. Cesto su bili predmet poštovanja, češće is-mevanja. Čitave gomile takvih filosofa-prosjaka viđele su se još i u Aleksandriji, za vlade Trojana, čak i za vreme Julijana. Isticah su se jednom vrstom svesne origi­nalnosti; uživali su, na primer, da sa nekog uzvišenog mesta održe masi grubu pridiku. Zato su nazvani„kapucinerima Staroga Veka“.

Da bi dušu načinili pristupačnijom vrlini, kiničari su tražili da se telo navikava na težak rad. Ideal im je bio Herkul. Njegov život, pun strahovito napornih poslova, njegovo pobeđivanje svih čudovišta koja su identifikovana sa porocima, bile su glavne teme kiničara.

Kiničari su prvi filosofi proletarijata u Starome Veku. Oni sistematski rade da oslobode grčki duh od svih pre­drasuda Njihova idealna država je kosmopolitska, u nioi više ne postoji razlika između Grka i varvara, u njoj nema robova, nema Bogova, u njoj postoji zajednica že­na i dece, a ljudi i žene imaju podjednaka prava.

Možda je ova poslednja tačka kinizma, jednakost čoveka i žene, toliko zanela Hiparhiju, da se nje radi izmirila i sa svim drugim njegovim stavovima, a mož­da mu se žrtvovala zato stoje shvatila duboku istinitost kiničke ideje, daje moguće sačuvati ravnotežu duše samo onda, kad čovek u opšte nikako ne dođe u dodir sa dobrima života.

Hiparhija, iz Maroneje u Trakiji, poreklom iz jedne od najčuvenijih plemićskih porodica, bila je žena kini­čara Kratesa. Krates, učenik poznatog Diogena, jedini mislilac koga je Tiva proizvela, imao je retko bogatstvo od 300 talenata (milion i po dinara). Primer Diogenovog života i načina rada privukao je toliko Kratesa, da je, po jednoj verziji, razdao sav novac građanima, ne ostavivši ništa za sebe, a po drugoj, dao ga bankaru sa naredbom da ga isplati njegovim budućim sinovima, ako budu obični ljudi, a da ga da narodu, ako budu filosofi. Poš­to se oslobodio bogatstva, uzeo je štap i torbu, i počeo da putuje po Grčkoj. Komediograf Filemon kaže da Krates nije nosio i leti i zimi jedan isti ogrtač, kao os­tali kiničari, nego daje nosio leti teži, a zimi lakši. Bio je ružan, i ma da obrazovan i otmen, namerno, na kiničarski način grub. Nazvan je „otvaračem vrata“, jer je imao običaj da nezvan upada u kuće, i nagovara ukućane da postanu kiničari. Obično je teran još sa praga, ali je po negde imao uspeha, jer je govorio privlačno i ubedljivo.

Krates je pesnik kiničar. Zna se daje pisao tragedi­je i kratke satirične i moralne pesme. Poznata je njego­va karakteristika kiničkih mudraca u stihu:

„Oni nikad nisu pognuti pod jarmom zadovoljstva

i nikad nisu potčinjeni,

I poštuju samo besmrtnu kraljicu Slobodu.“

U vremenu kad je Krates išao po Grčkoj, Hiparhiia je bila lepa i bogata devojka, sa vrlo mnogo prosilaca Jednoga dana upao je u kuću njenoga oca ružan, sakat i aljkav Krates, i počeo je da govori. Sadržina Kratesovog govora toliko je zanela Hiparhiju, daje odmah izjavila kako hoće da se uda za njega. Roditelji, razume se, nisu hteli za to ni da čuju; ali ona im je pretila samoubistvom ako joj ometu nameru. Očajni roditelji obrate se za po­moć samom Kratesu. Postoje njemu bilo savršeno sve­jedno hoće li se Hiparhija udati za njega ili ne, upotrebio je svu svoju logičnost i rečitost da joj razbije želju. Ona je ipak ostajala tvrdoglavo pri svome. Kad već ubeđivanje nije pomoglo, Krates je metnuo pred nju ogr­tač, štap i torbu, i rekao joj: „Ti polaziš za ovo.“ Na to ona odgovori da polazi za njegovu ličnost, i time pobedi. Tako je svojom nepokolebljivošću i samostalnošću Hiparhija postala čuvena žena Staroga Veka. Obukla je ogrtač, uzela štap i torbu, i revnosno pratila Kratesa na svim njegovim lutanjima. I ako nežno bogataško dete, čelično je izdržavala sve napore putovanja.

Na jednoj gozbi, u dvoru Lisimahosovom, našla se Hiparhija sa kirenaičarom Teodorom Ateistom. Poveli su diskusiju, u kojoj su im se mišljenja bitno razilazila. Hiparhija je bila duhovita, i vesto je obrazložavala svo­ja tvrđenja, ali kad nije mogla da dokaže Teodoru ono što je htela, resila je da se bije sa njime.

Hiparhiji se pripisuju nekoliko dela, od kojih se ni jedno nije održalo do nas.

Za uspomenu na svoju filosofkinju ustanovili su kiničari praznik, nazvan „Kinogamija“, – veza kiničara, – proslavljan u Fokidi. U stvari, veza Kratesova i Hiparhijina, osnovana na uzajamnom razumevanju i simpati­ji, demantovala je ideju Kiničara da treba ostati slobo­dan od svake veze i svakog osećanja.

Druga Grkinja, koja se posvetila filosofiji, bila je pristalica kirenaičke doktrine. Kirenaičari su učili daje cilj, kome čovek celoga svog života terba da teži, zado­voljstvo, jer je zadovoljstvo jedino realno dobro, a bol jedino realno zlo. Zato se, po njima, vrlina sasto­ji samo u veštini da se dođe do što većeg i što trajnijeg zadovoljstva. Filosofkinja Areta bila je kći osnivača škole Aristipa Starijeg, a mati Aristipa Mlađeg. Otac ju je toliko uputio u svoju doktrinu, daje docnije mogla da je preda svome sinu. Pošto gaje mati učila filosofiji nje­govoga dede, mlađi Aristip dobio je ime „Učenik Ma­jkin“. Areta je ubrajana u kirenaičare kao sledbenica svoga oca, ali se nije odlikovala nikak­vim samostalnim mišljenjem.

Neobičan interes za filosofiju pokazale su još dve žene, učenice Platonove Akademije, Lastineja iz Mantineje i Aksioteja iz Filiusa. Preobučene u muško odelo, sa ogrtačima koje su nosili ljudi filosofi, dolazile su one da slušaju Platona, pa su posle same predavale ono što su naučile.

Sve ostale Grkinje koje su radile na filosofiji bile su pristalice neoplatonizma. Da damo smo kratku skicu doktrine koja je privukla žene.

Neposredno pre no što će se sasvim ugasiti, grčki duh daje još jednu grandioznu filosofsku tvorevinu, neoplatonizam.

U drugom veku posle Hrista, kad je stoicizam počeo u veliko da opada, javljaju se filosofi, nazvani neoplatoničarima; oni daju platonizmu nove oblike, u težnji da stari Platonov sistem rekonstruišu u svoj njegovoj čistoti, i da tako dokažu jedinstvo vaseljene. U svoje mis­li oni su neosetno uplitali mnoge religijske elemente, sa­svim u duhu onoga vremena. Čisto saznanje nisu mno­go cenili, a krajnji cilj im je bio sjedinjavanje sa božan­stvom pomoću ekstaze. Materiju su smatrali kao zlo, a Platonove ideje pretvorili su u snage. Osnivač neopla­tonizma je Amonios Sakas, a njegov najveći predstavnik Plotin, filosof koji se osećao dobro samo u oblasti čis­tih ideja, i intenzivnije no iko osećao blaženstvo od sje­dinjavanja sa večnim bićem.

U koliko je više opadalo rimsko carstvo, a varvari uspešnije nadirali, u toliko se više širio neoplatonizam, zajedno sa hrišćanstvom, pošto su obe doktrine obeća­vale sreću u drugoj egzistenciji. Neoplatonizam je bio hrišćanstvu ozbiljan takmac, zato stoje pridobijao obra­zovane ljude. I mnogi napredniji hrišćani bili su učeni­ci ovog poslednjeg velikog grčkog učenja, čak i Sv. Avgustin. Ahrišćanstvo je pobedilo stoje bilo pristupačnije i shvatljivije masi nego suviše spiritualni i suptilni neo­platonizam. Poslednjaneoplatonička škola, sa sedištem u Atini, zatvorena je 529 g. posle Hrista, na zapovest Justinijanovu.

Objašnjivo je što je neoplatonizam, koji je posle Plotina dobijao sve mističniji karakter i poetskiji oblik, imao dosta žena – privrženica.

Prva neoplatoničarka bila je Asklepigenija, kći neoplatoničara Bautarha iz Atine. Potpuno posvećena u sve misterije ovoga učenja, ona je sa entuzijazmom saopš-tavala svoja znanja samo izabranima od učenika svoga oca, tako zvanoj „porodici filosofa“. Kad je Proklus, ve­liki sistematičar neoplatonizma došao u Atinu, ona ga je naučila haldejskim proročanstvima i teurgiji (vračanju pomoću dobrih duhova).

Druga, Aria, zaslužna je po tome što je nagovorila Dogena Laerta da napiše svoju zbirku o filosofima, delo od nepregledne koristi za Istoriju filosofije, jer sadrži podatke o grčkim filosofima čija su dela izgubljena. Ali i ako mu je dala ideju da napiše jedan tako važan spis, Diogen Laert je nigde ne pominje sa zahvalnošću.

Neoplatoničarka Aedezija, žena Hermijasa i mati Amoniusova, bila je slavna zbog svoje vrline i lepote, i zbog revnosti kojom se posvetila proučavanju neopla­tonizma i vaspitavanju svojih sinova u tome duhu.

Poslednja, najveća grčka filosofkinja je Hipatija iz Aleksandrije,kći prvoga matematičara i astronoma ono­ga doba, Teona. U najboljoj je snazi bila između 395 i 408 g. posle Hrista. Otac joj je davao predavanja iz ma­tematike i astronomije, jer je još iz detinjstva pokazala veliki interes za te dve apstraktne nauke, a uputio je i u Aristotelovu filosofiju. Nezadovoljna nastavom svoga oca, otišla je Hipatija u Atinu, i tamo počela da prouča­va filosofske discipline na najširoj osnovi. Principe neo­platonizma predavao joj je prvo sofist Proheres, a posle šef atinske škole Plutarh. I ako dete poklonika Aristote­lovog, i ako veliki poznavalac pozitivnih nauka, Hipati­ja je postala neoplatoničarka. U Atini, gde su se u to do­ba i druge žene filosofski obrazovale, ostala je dosta dugo.

Čim se vratila u Aleksandriju, Hipatija je postala predmetom opšteg divljenja, u toliko pre što tamo nije više bilo izrazitih predstavnika filosofije. Uskoro je takav uspeh postigla, i toliko se proslavila, daje dobila katedru za Platonovu filosofiju u svome rodnom mestu Veliki krug učenika i učenica slušao je čuvenu učiteljicu Oduševljavali su se njenim znanjem, rečitošću, lepotom Sinezius, neoplatoničarski filosof, a docnije hrišćanski episkop, ovekovečio je Hipatiju u svojim pismima. On oseća prema njoj duboki, iskreni pietet, i smatra je kao majku, sestru, učiteljicu. Piše joj: „0 majko moja, ses­tro moja, učiteljice moja! Ti si u svim ovim ulogama bi­la moja dobrotvorka. Dodao bih ti još kakvo ime, kad bih znao koje će najbolje izraziti moje poštovanje“ (er. 16). U pismu svome bratu naziva on Hipatiju dragom filosofkinjom koja voli božanstvo, kaže da kod nje na­lazi utehe za sve životne neprijatnosti, i da donosi od­luke tek kad nju upita za savet, jer se oslanja na njen kri­tički sud. U jednome pismu šalje joj dva svoja spisa s molbom da kaže svoje mišljenje treba li ih štampati ili ne(er. 154).

Kad je hrišćanski episkop bio toliko zanet Hipati-jom, nije teško naslutiti koliko su se tek paganci oduševljavali njome. I ako je nosila jednostavan filosof­ski ogrtač, kao ljudi, bila je toliko lepa da su se mnogi njeni slušaoci zaljubljivali u nju. Visokom mišljenju o njoj mnogo je doprinosila i njena besprekorna moral­nost. Zvali su je filosofkinjom, a od ime­na njenog oca načinili su reč iSeotskvti (otac božanskog deteta).

Umnoj, rečitoj i lepoj ženi odavali su poštovanje i najviši aleksandrijski krugovi. Političari i državnici često su je posećivali, i pitali za savet. Tako je Hipatija bila i ličnost od velikog uticaja. A zbog njene mudrosti i čistog stava ljudi su joj se uvek obraćali sa strahopoš­tovanjem. Ostala je neudata; do kraja života su je nazi­vali „kći Teonova“.

O filosofskom stanovištu koje je Hipatija zastupala u svojim predavanjima ništa tačno ne znamo. Najverovatnije je daje predavala neoplatonizam Jamblihov. Samo, dok je glavna tendencija Jamblihova bila da u grčku narodnu religiju uplete neoplatoničarsku metafi­ziku, i da joj tako da života i otpornosti u borbi sa hrišćanstvom koje je sve više otimalo maha, kod Hipatije se moraju pretpostaviti karakteristike što odlikuju alek-sandriski neoplatonizam od sirsko-atinskog: izvesna nezavisnost metafizičke spekulacije, sa kojom je neraz­dvojno jedno trezvenije tumačenje Platona, slabija veza metafizike sa grčkim i orientalskim politeizmom, i veći naučni interes. Jer u Hipatiji su se razvile nezavisno dve sklonosti: jedna prema egzaktnim naukama, a druga pre­ma mistično-metafizičkoj spekulaciji. Damaskios, šef poslednje filosofske škole, dao je u glavnom tačan sud o filosofskoj delatnosti Hipatijinoj. S pohvalom pominje da se nije zadovoljila čisto matematičkim obrazo­vanjem, nego se prihvatila i studije filosofije, ali zato je on još ne smatra za filosofa u pravom smislu. Jer, za­ista, značaj pravca aleksandrijske filosofije koji je zas­tupala Hipatija bio je poglavito istoriski, u koliko je podmlađivao neoplatonizam i omogućavao mu da živi u jednoj sve više hrišćanskoj sredini.

Izvesno je velika politička uloga Hipatijina uzrok njenom tragičnom kraju, iako se svedočanstva o tome ne podudaraju. Glavni vinovnik njene smrti bio je Sv. Kirilo, episkop aleksandrijski. Po Damaskiosu, Sv. Kirilo je spazio jednoga dana kako u jednu kuću, pored koje je slučajno prošao ulazi vrlo mnogo sveta iz otmenog društva, a mnogi i čekaju pred njom. Na njegovo pita­nje odgovorila mu je svita daje to kuća filosofkinje Hipatije, i da ona u to doba prima. Veliki uticaj Hipati-jin probudio je toliku surevnjivost kod episkopa, da je odlučio daje ubije.“ Ali neće biti daje fanatički episkop ovom slučajnošću bio obavešten o neznabožačkoj filo-sofkinji. Po drugoj, verovatnijoj verziji, pravi uzrok od­luci episkopa da ubije Hipatiju bilo je filosofkinjino tesno prijateljstvo sa prefektom Orestom, njegovim ogor­čenim neprijateljem. Ogromna moć aleksandriskih epi­skopa dovodila ih je neprestano u sukob sa prefektima, čak i onda kad su prefekti bili hrišćani. Da bi dobili po­moćnike u borbi protiv episkopa, prefekti su potpoma­gali paganizam i neoplatonizam. Prijateljstvo filosof­kinjino i Orestovo izazvalo je medu hrišćanima sumnju da Hipatija ometa da se prefekt izmiri sa episkopom. Nije isključena ni mogućnost daje astronomkinja Hipa­tija okrivljena za astronomske supersticije i za mađiju Hrišćani su osećali veliku odvratnost prema filosofiji i nauci, kojima su se isključivo bavili neznabožci, a na­ročito prema astronomiji, – jer su se u pitanju o suštini zvezda neoplatoničarska i hrišćanska shvatanja sasvim razmimoilazila. Najzad, možda je iznenadnoj Hipatiji­noj smrti razlog i sklonost prema neredima aleksandri­skih hrišćana. Jer poznato je da su im često i sami nji­hovi episkopi bili žrtve.

Jednoga dana posta, 415 g. posle Hrista, skupila se beslovesna rulja raspaljenih hrišćana, pod predvodništvom anagnosta Petra, da izvrši mučko ubistvo. Filosofkinja Hipatija vraćala se kolima kući. Njena ko­la su bila zaustavljena, ona skinuta sa njih, odvučena u crkvu i kamenovana. Kad su svršili nedelo, hrišćani su isekli telo Hipatijino na komade, i svetina je vukla kr­vave hrišćanske trofeje aleksandriskim ulicama. Najzad su ostaci tela spaljeni na Kinaronu.

Hipatija je ubijena relativno mlada, u dobu oko 45 g.

Poznato je da je napisala dva komentara: jedan na Astronomski Kanon Ptolomejev, a drugi na Konusne Preseke Apolonija iz Perge. Nijedno od njenih dela još nije pronađeno. Možda ona postoje, pod lažnim imenom, i izmenjena. Pripisivano joj je i jedno pismo Sv. Kirilu, gde kaže da bi primila hrišćanstvo, kad u njemu ne bi bilo apsurdne dogme daje Bog umro za ljude. Ovo apokrifno pismo je dokaz daje us­pomena na veliku neoplatoničarku živela i među hrišćanima.

Mučenička smrt paganske fflosofkinje sjajne pameti, znanja i erudicije, dokazuje daje aleksandrisko hrišćanstvo sistematski rušilo i utiralo obrazovanost.

Dugo posle smrti ove velike neoplatoničarke nazi­vali su „drugom Hipatijom“ žene koje su se isticale zna­njem. A još i u vizantiskom Srednjem Veku govori Pselos o Hipatiji, kao o tipu učene žene.

Na taj način dali smo detaljni portret i poslednje slav­ne žene antičke Grčke.

(Misao, Beograd, januar 1924, str. 29-39; februar 1924, str. 109-116)

[…]

O EMANCIPACIJI ŽENA KOD PLATONA

Mislioci Staroga Veka, gotovo bezizuzetno, pripisi­vali su ženi drukčiju i nižu prirodu nego čoveku, i na os­novu toga određivali joj potčinjeni rang u socijalnom i porodičnom životu. Ostalo je mnogo otrovnih epigrama u kojima se pesnici maliciozno ismevaju osobinama že­na, i gde im mane surovo karikiraju. Gotovo svi stavovi grčkih filozofa, koji govore o ženi, negativni su i nepri­jateljski. Samo Platon, najviši duh antičkog vremena, ima o njoj mišljenje sasvim suprotno uobičajenom shvatanju onoga doba, mišljenje tako dalekovido, da i danas može da bude interesantno, napredno i blisko.

Nerazvijeni mentalitet i haremski skučeni život prosečne atinske žene ubedljivo je istakao Ksenofon jednim primerom. Ishomahosova žena je u stvari sasvim neizrađeno, divlje dete; mati ju je naučila jedino tome, da se neograničeno pokorava volji svoga muža. Savršeno bez inicijative, ona ostavlja robinjama sav kućevni posao, a sama je zauzeta poglavito ulepšavanjem i šminkanjem, jer je jedina njena težnja da spoljašnjošću što više pri-veže za sebe muža. Revolt zbog ovakvog kukavnog načina života i obrazovanja svojih sunarodnica izraža­va najumnija i najnaprednija Grkinja Aspazija, u dijalogu istog imena sokratovca Eshina. Daleko slobodnije nego Atinjanke, živele su Spartanke, najemancipovanije između žena stare Grčke. Valja odmah napomenuti daje tip spartanske žene, po svoj prilici, poslužio kao model Platonu za razvijanje njegovih širokih pogleda o ulozi žene u državi koji su, iznad svega onoga čime je on mogao da se inspiriše u Atini.

Pitanje o emancipaciji žene kod Platona neraskidljivo je sraslo za njegovu intelektualnu konstrukciju jedne idealne države, koju je dao u svima pojedinostima u dialogu Država (Respublica, nolueia). Jer glavni interes Platonov upravljen je bio na državu: za njega, Politika je proširena etika, a dužnost svakog građanina je da se posveti državi; od toga ne čine izuzetak čak ni filozofi. A najsavršeniji oblik vladavine jeste onaj gde vladaju filozofi, dakle sofokratija: društvo će biti srćno tek kad njegovi vladari postanu filozofi, ili kad filozofi postanu vladari. Dakle nemoguće je izdvojiti srž Platonove teorije o ženama iz njegove opšte političke doktrine, a ne onepotpuniti je. Celine i zaobljenosti radi daćemo je onakvu kakva je ona na izvoru, po mogućstvu ne remeteći dramski ton ekspozicije Platonove.

U petoj knjizi Države dva Platonova brata lagano protestuju što Sokrat nije rasvetlio jedan važan deo svo­ga izlaganja o uređenju države. Jer, vele oni, nije im os­talo neopaženo da je on kazao kako će u novoj državi postojati zajednica žena i dece. Glaukon i Adeimantos, dve ličnosti dijaloga, navaljuju da se neodložno reši pi­tanje o ženama i o porodici, kao vrlo aktuelno. Platonov Sokrat se malo usteže; raspravljanje će povući za sobom druga pitanja, a i njegovi neočekivani predloži izgledaće neizvodljivi i čudni. Najzad se ipak odlučuje da kaže svoju koncepciju: pre svega, ženama se mora dati pra­vo da učestvuju u svima sužbama u kojima učestvuju ljudi iz prva dva staleža idealne države (a u njoj, po Platonovoj zamisli, postoje tri staleža: državnički, vo­jnički i zanatlijski sa zemljoradničkim). A ako žene tre­ba da služe istim ciljevima kojima ljudi, onda se one moraju i obrazovati isto kao ljudi. Dakle i žene moraju da uče muziku i gimnastiku. Gimnastikom će očeličiti telo, a muzikom će kultivisati dušu; upravo, muziku će učiti da ne bi gimnastikom postale suviše surove, a gim­nastiku da ne bi muzikom postale suviše meke. Isto tako žene treba da se vežbaju i u ratnoj veštini. Reći će se, možda, da je ovo poslednje protivno običaju, i zato smešno, ali Sokrat misli da se treba odupreti navici i onome stoje uobičajeno, jer je nedavno još Grcima iz­gledalo sramno i smešno ono što sad samo još varvarima takvo izgleda.

Pošto je osetio da se postepeno sasvim udaljio od onoga što njegovim sagovornicima može da bude sh­vatljivo, Platonov Sokrat sad pokušava da dialektičkim raščlanjavanjem obvije svoju teoriju pristupačnošću. Da li je priroda žene takva da ona može da učestvuje u svi­ma poslovima čovekovim, ili da li možda ne može ni u jednom, ili može u jednima, a u drugima ne može, i u koju od ovih klasa spadaju ratne dužnosti? Da li se že­na po svojoj prirodi bitno razlikuje od čoveka? Mogla bi se staviti ova objekcija – jer „veština protivrečenja ima veliku snagu“: svi su se, ranije, složili da razne pri­rode treba da se bave raznim stvarima; međutim (ako se primi daje priroda čoveka i žene različita) sad se slažu u tome da razne prirode moraju da se bave istim stvari­ma. U stvari, ne postoji nijedan posao za ženu kao ženu, niti za Čoveka kao Čoveka, jer su među oba roda prirodne sposobnosti na isti način podeljene; zato žena može da vrši sve poslove koje i čovek, ali je u svima njima žena slabija nego čovek. Žene će, dakle, moći da se vežbaju u borilištima, jer će se, u mesto haljinom, zaogrnuti vr­linom; one će, dalje, uzimati učešća na zajedničkim gozbama, u ratu, i u svim državnim službama. Pri tome ne treba zaboravljati da se ženama moraju davati lakše dužnosti, zbog toga što je njihov rod slabiji. Izuzetno, kad se pokažu podobnima za to, žene će zauzeti najviša mesta u državi, i uzdići će se čak i do posmatranja ide­je dobra.

Došli smo do najčudnije tačke u ovome pitanju: po Platonu, žene su zajedničke, a deca su opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svoga sina, niti sin poznaje svoga oca. Ideja Platonova nije promis­kuitet, nego on traži da se zaključuju privrmeni brakovi između zdravih ljudi i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore ljude; po­tomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano. Zakonom će se određivati izvesne svečanosti, na kojima će se mlada i mladoženja vezati religioznim ceremonijama, žrtvama i pesmama za tu priliku naročito spevanim. Zapovednici će propisivati broj tih svadba, uzimajući u obzir ratove, bolesti i katastrofe, da varoš ne bi postala ni suviše bo­gata, ni suviše siromašna u stanovništvu.

Decu treba da rađaju roditelji u dobu kad su im telesne i duhovne osobine najviše razvijene: žene od 20-40g.; a ljudi od 30-55g. Deca koju dobiju stariji ili mlađi roditelji, ili oni čiju vezu vlast nije sankcionisala, sma­traju se kao nezakonita.

Majke koje imaju mnogo mleka, hrane decupromis­cue. Vlast, naročito za to određena, upotrebljava razne veštine da one ne poznadu svoju decu. Dalje neguju mališane dadilje koje stanuju u odvojenom delu varoši, jer se majke vraćaju svojim javnim poslovima. Zajed­nicu dece Platon plemenito motiviše: sva deca treba da budu podjednako voljena, i da u svima starijima vide svoje roditelje, a u svoj deci svoju braću i sestre. Brak i porodica razvijaju antisocijalana i antidržavna osećanja; zato je najbolja ona država gde ne postoji svojina, i čiji su članovi organski povezani, kao delovi tela. Pla­ton dovoljno oštro ističe kolika će biti dobit kad se otklo­ne dva uzroka disharmonije između države i ličnosti, naime svojina i porodica. Pošto u njegovoj državi dva viša staleža neće imati ničega, sem tela, oni će biti razrešeni svih sporova oko imanja i novca. A ukidanjem po­jedinačnih porodica koje su često u neprijateljstvu, i go­tovo uvek tuđe jedna drugoj, zato što nemaju zajedničke interese, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Slobodni od svih neprijatnosti, građani će živeti bolje od pobednika na olimpiskim igrama, jer će i oni i njihova deca dobijati od države hranu i sve što je za ži­vot potrebno, čak će biti i sahranjivani o državnom tro­šku.

Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristo­kratskog komunizma (jer, po njemu, komunizam nije za masu, nego samo za više ljude; on najnižem staležu svo­je države daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi. I ako je komunistički projekat Platonov do sada ostao utopija, njegova koncepcija da žena može i treba da deli sve poslove sa čovekom, i da učestvuje u svim pozivima u kojima i on, sve se pot­punije ostvaruje. Vizionerski genije Platonov prvi je pro­dro u istinu da između čovekovih i ženinih podobnosti za rad ne postoji nikakva bitna, kvalitativna razlika, nego samo kvantitativna; da žena nema drukčiju priro­du nego čovek, nego da je samo finija, i zato donekle slabije konstitucije od čoveka. Zato je on objavio da ne postoji razlika u sposobnostima čoveka i žene koja bi bila odlučna za izbor poziva, i širokogrudo priznao da žene izuzetno mogu svojom razvijenošću da daleko za sobom ostave ljude. Koliko je svežija i istinitija argu­mentacija velikoga filozofa iz V veka pre Hrista od argumentacije po nekog intelektualca iz XX veka posle Hrista, koji će se čak pozvati i na autoritet primitivnih naroda, kod kojih je žena još uvek rob, da bi onemogu­ćio modernoj ženi pravo na pozive za koje je pokazala dovoljno zrelosti i spreme!

(Ženski pokret, Beograd, oktobar 1923, str. 340-344)

[…]

PITAGOREIČARKA THEANA

Za vreme razvijanja i formiranja savršeno harmo­nične i u svim granama skoro podjednako izrađene grč­ke kulture postojala je, pored mnogih drugih retkih re­zultata, jedna neobična pojava – pojava žena – filozofa. Dostaje znatan broj Grkinja što su se bavile filozofi­jom. Izvanredna predisponiranost grčkog naroda za filo­zofiranje nije bila isključivi dar ljudi, ona je bila dodeljena i grčkim ženama. Otuda je istorija grčke filozofije imala da zabeleži čudnu figuru kiničarke Hiparhije, ko­ja je principe svoje škole doslovno sprovodila u delo, i visoko naučnu delatnost aleksandrijske filozofkinje Hi-patije, koja je, živeći u nesređenostima jednoga prelaznoga perioda, strahovito završila, kamenovana od jedne rulje izbezumljenih hrišćana. Zatim, bilo je oduševljenih pristalica platonizma i, naročito, neoplatonizma, koji je svojim tendencijama ka čudu i mađiji jako privlačio sklonosti žena.

Ali ne samo daje bilo filozofkinja kada se Grčka mudrost o svetu utvrdila i utemeljila, nego je bilo žena koje su pripadale već po hronološkom redu drugoj filo­zofskoj školi u grčkoj, pitagoreizmu. Može biti daje pitagorejski savez, prvobitno osnovan u cilju da svoje sledbenike moralno podigne i rligijski prečisti, pa docnije postepeno razvijan na sve eminentnijoj naučnoj i filozofskoj osnovi, svojim etičkim programom i sadrži­nom bio naročito blizak ženama. U svakom slučaju ne­sumnjivo je da su, čim je Pitagora osnovao svoju školu, iz raznih krajeva grčkih dolazili učitelju i mnogi učeni­ci, i mnoge učenice. Pitagoreičarka je padala u oči kao markantna i izrazita figura; otuda su je docniji komični pesnici iskoristili za svoje koncepcije.

Među Pitagoreičarkama najpoznatija je bila Theana.

O  njenoj ličnosti do nas su sačuvani samo neodređeni i u maglu zavijeni izveštaji. Jedni stari pisci tvrde daje ona bila kći Pitagorina, a supruga Prontinosa, jednoga od najstarijih Pitagorejaca. Međutim, po verovatnijim svedočenjima drugih pisaca, Theana je bila kći Prontinosa ili Pitonaksa, a žena Pitagorina. U svome delu o Pitagorinom životu Porfirije kaže daje, od sviju Pitago­reičarka, jedino Theana postala slavna. Theani su docnije pripisani nekoliki spisi, ali izgleda da je jedan deo njih neautentičan. Tako će biti daje tek kasnijega po­rekla delo Opobožnosti koje se njoj pridaje. Ali svakako će biti da je Theana doista autorka sedam pisama o vaspitanju dece i o gazdinstvu, jer njihov predmet pot­puno odgovara interesu jedne obrazovane Grkinje nje­nog doba. U knjizi o grčkim filozofima, sačuvanoj pod imenom Diogena Laercija, ostala su nam tri pisma Thea­nina što dovoljnu svetlost bacaju na njenu pravoumnost i na sigurnost sa kojom je izvodila zaključke o prak­tičnome životu.

Predmet prvog pisma, upućenoga Grkinji Eubuli, jeste vaspitanje dece. U njemu Theana ističe kako je dužnost dobre majke da uči decu mudroj umerenosti. Zbog toga ona treba da im duh navikava na rad, a da im telo ne čini suviše razneženim. U opšte, Pitagoreičarka preporučuje da se deca navikavaju na izdržljivost, na podnošenje gladi i žeđi, hladnoće i zime. Theanine ide­je o vaspitanju sasvim su podudarne spartanskima, jer i ona smatra da razmekšanost u detinjstvu može kobno da se osveti odraslim ljudima.

Drugo pismo napisano je kao uteha jednoj ljubomor­noj ženi. Theana, na vrlo konservativan način, umiruje Nikostratu koja je očajna zato što njen muž izdržava drugu ženu. „Ti, draga moja, ne treba to da činiš, jer se vrlina jedne supruge ne sastoji u tome da vodi nadzor nad svojim mužem, nego u tome da ga podnosi.“ Dalje dokazuje da su veze čoveka sa zakonitom ženom najjače, jer njih vezuje korist.,,A korisno je ne mešati zlo sa zlim, i ludosti ne dodavati ludost. Izvesni prestupi, prijateljice moja, kuđenjem se sve više podstiču, a ćutanjem se utišavaju, slični vatri za koju se kaže daje mir gasi. Ako upućuješ prekore čoveku koji hoće da spase privid i da ostane skriven od tebe, onda ti skidaš pokri­vač sa njegove strasti, te će on otvoreno grešiti.“ Theana optimistički skreće ljubomornoj ženi pažnju na to da će njenome mužu ljubavnica dosaditi, jer ga za nju vezuje strast, koja je kratkoga veka. On će brzo uvideti svoju krivicu, i ponovo se ženi okrenuti. A žena treba da se odlikuje prijatnim ponašanjem prema mužu, brigom za kuću, lepim ophođenjem prema prijateljicama i iskre­nom ljubavlju prema deci. „Jer lepo etičko ponašanje pribavlja čast, čak i naklonost neprijatelja. Ako ga ti bu­deš poštovala, on će se postideti i pre će hteti da se sa tobom izmiri… jer kao što bolest tela čini još prijatnijim zdravlje što posle nje dolazi, tako su, među prijateljima, posle svađe izmirenja još srdačnija.“ Theana nikako ne odstupa od svojih metoda krajnje pomirljivosti koje se nama danas čine veoma problematične; zato nalaže pri­jateljici da se nikako ne razdvaja od muža, i da se ne sveti njegovoj ljubavnici. „Kao što se bolesne oči ne smeju dodirivati rukama, tako ti ne uvećavaj sama svo­je jade. Ti ćeš strast lakše savladati, ako budeš istrajala dokraja.“

Ma da vrlo sporni, ovi saveti Pitagoreičarkini dokaziju daje ona imala jedno izrađeno praktično stanovište koga je dosledno sprovodila u svim prilikama.

U trećem pismu Theana upućuje Grkinju Palisto kako da postupa sa služavkama. Filozofkinja razlaže da robinje imaju ljudsku prirodu; zato se ne treba sa njima grubo ophoditi i preopterećivati ih poslovima, nego va­lja zadovoljavati njihove potrebe, dobro ih hraniti i bla­go kažnjavati. Theana naročito ustaje protiv svirepoga tretiranja robinja. Međutim, „ako rđavština robinja ne može da se pobedi, valja ih prodati, i na taj način ih se oprostiti. Jer ono što je za nas neupotrebljivo, to treba dati drugom gospodaru“. Naglašava da veličina prestu­pa služavke treba daje srazmerna kaznama. Ukazuje na to da svirepa gospodarica lako može jednoga dana da ostane sasvim sama. „Dakle, prijateljice moja, imaj na umu da suviše otpušteni muzički instrumenti ne proiz­vode tonove, a da se suviše zategnuti instrumenti kida­ju. Tako biva i sa robinjama. Suviše veliki obziri izazi­vaju disonanciju u njihovoj poslušnosti, a nepotrebna prenapregnutost izaziva izopačenje njihove prirode. Pre­ma tome moraš imati na umu daje srednji put uvek naj­bolji.“ Po ovome zaključku se vidi daje doba kad je živela Theana još pod neposrednom sugestijom izreka sedmorice mudraca daje najbolje održavati meru, i da ništa ne treba da je suviše.

Refleksije pitagoreičarke Theane pokazuju jednu ne­sumnjivu naprednost, kada se izuzmu njeni stavovi o položaju žene u braku, koji se danas više ne mogu odr­žati, a koji dokazuju, koliko je i najrazvijenijim Grkinjama u to daleko doba bilo nemoguće da se odlučno otkinu od tradicije. Pri svem tom, tim stavovima daju nesumnjivu vrednost žive i duboke analogije, koje je samo jedna žena prekaljena u praktičnoj mudrosti mogla dati. U Theaninim savetima o podizanju dece i ophođe­nju sa robinjama ogleda se jedna umesna težnja ka če-ličenju duha i tela i ka anticizmu i blagosti. Može se reći da u koliko Pitegoreičarka ima skučene poglede o prav­ima udate žene, da utoliko njeni vidici postaju prostraniji i filozofski sigurniji u odnosu na pitanja o podizanju dece i na prava robinja.

U svakome slučaju Theanina pisma ostaju jedan in­teresantan dokument o načinu mišljenja i ubeđenjima svakako najobrazovanije žene onoga vremena i možda najstarije grčke filozofkinje.

(Pravda, Beograd, 6,7. i 8. januar 1927, str. 9)

(Ksenija Anastasijević, str. 57-89, 131-137, Portreti žena, priredila Ljiljana Vuletić, Plavi jahač group, Beograd, 2010 g.)