MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)
Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znaci biti hrišcaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja cu postaviti sledece dve teze: a) Hrišcanin je Slobodan gospodar svega i nikome nije podložan. b) Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.
Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. „Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe ucinih robom, da ih više pridobijem.“ (1. Korincanima 9,19). „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni.“ (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: „A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je roðen od žene i pokoren zakonu“ (Galatima 4,4).[…]
Da bismo mogli razumeti ove dve protivrecne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišcanin ima dve prirode, duhovnu I telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji covek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji covek. Zbog te se razlike u Pismo o njemu govore protivrecne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.
UNUTRAŠNJI ČOVEK
Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog coveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišcaninom.
Ocito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može uciniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoce? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeða i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoci, da je ucini pravednom ili zlom.[…]
Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuce svetu odecu, kao što cine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodocasti i cini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano ciniti.
Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i nacine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i ciniti i jedan zao covek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odecu i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodocasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje cine gore spomenute pretvoriće.[…]
Duša nema ni na nebu, ni na zemlji niceg drugog po cemu živi, po cemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanðelja, Božje Reci koju je Hrist propovedao.
Tako i on sam kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živece.“ (Jovan 11,25). Takoðe: „Ja sam put i istina i život.“ (Jovan 14,6). Takoðe: „Ne živi covek o samom hlebu, no o svakoj reci koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega, osim bez Božje Reci, te da joj se, ako nema Božje Reci, nicim drugim ne može pomoci. Meðutim, kad dušama Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.
U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, citamo kako prorok ni za cim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvecom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Rec od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: „Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog“. I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takoðe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reci, iako se sada po crkvama drugacije radi.[…]
Ti cćeš, meðutim, upitati: „Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?“ Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanðelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom cuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, vec da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.
Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom ocajavati te priznati kako su istinite reci proroka Osije: „Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni“ (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaci iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reci: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.
Na temelju te vere bice ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ceš biti pravedan, istinit, cestit i u miru sve ce zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: „Pravednik ce od vere živ biti.“ i u Rimljanima 10,4: „Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.“[…]
Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišcana, da si dobro urežu u pamet Reci Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jacaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može coveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišcanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.
Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se“. Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: „Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetku razlice se pravda kao potop“, t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno ce opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: „Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje“.[…]
No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?
Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takoðe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči: na zapovesti ili Božje zakone; na obećanja ili odricanja. Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.
One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest „Ne poželi!“ dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomocu drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takoðe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.[…]
Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je ocima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.
Tada dolazi druga reč, božansko obecanje i obricanje, te kaže: „Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to ce ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.
„Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti nareðuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reci novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.
Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji „… podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime.“
Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reci poput vere i ni jedno ne može biti u duši, vec samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva ce verom postati i duša, poput gvožða koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.
Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je osloboðen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) osloboðen, jamačno je slobodan. To je hrišcanska sloboda: jedino vera. Ona cini, ne da besposlicarimo ili da činimo ono što je zlo, vec da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.[…]
Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najvece poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.
Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Rec. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veče beščašće nego kad se u Njega ne veruje.
Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahoðenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega. Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takoðe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.[…]
Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reci, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takoðe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takoðe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.
Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Covek koji nikada nije sagrešio i njegova pravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.
Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija vecnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobaða od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korincanima 15,57: „A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista“.
Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest.
To meðutim, ne cine nikakva dobra dela, vec jedino vera srca. Zato je jedino vera, covekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu castiti i slaviti Boga iako se mogu i daju ciniti Bogu na cast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba ciniti poput dela, vec delotvorca koji casti Boga i cini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i citava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mracna. Naprotiv, one se, kako cemo još cuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.[…]
Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvoroðencad od ljudi i životinja.
Prvoroðence je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je deckic prvoroðenac bio gospodar nad svom svojom bracom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvoroðence Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih vec od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Meðutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.
I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odece kako to vidimo kod ljudi, vec je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i cini sve što jedan cestiti sveštenik treba ciniti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takoðe nas i poucava, ali ne na spoljašnji nacin, vec na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poucavaju takoðe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.[…]
Kao što Hrist ima prvoroðenstvo sa svom njegovom cašcu I dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišcanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.
Apostol Petar kaže: „A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo.“ (1. Petrova 2,9). Tako je hrišcanin po veri toliko nadmocan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da doðe do blaženstva, kako Pavle uci u Rimljanima 8,28: „izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo“ − što god imenovali. U 1. Korincanima 3,21 nadalje stoji: „… sve je vaše… bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduce“ itd.
Ne radi se o tome da imamo telesnu moc nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeci. Takoðe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlacenja. Drugim recima, što se duše tice, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt I patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko I casno dostojanstvo i prava, svemocna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, vec mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišcana![…]
Za to smo i sveštenici. To je puno vece nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogucio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati I moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli.
Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega I mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti cast i visoki položaj hrišcanina!? Po svome kraljevanju, on ima moc nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moc nad Bogom, jer Bog cini što on moli I želi, kako je u Psalmu napisano: „Želju ispunja onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu cuje, i pomaže im.“ (Psalam 145,19).
Do te casti dolazi hrišcanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišcanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, vec mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišcanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.[…]
Pitaš: „Kakva je onda u hrišcanstvu razlika izmeðu sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?“ Odgovor: nije ispravno što su reci „sveštenik“, „pop“, „duhovni otac“ i njima slicne prestale oznacavati sve hrišcane i pocele se upotrebljavati da oznace samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva „stalež duhovnika“. Sveto pismo ne pravi druge razlike meðu hrišcanima osim što ucene I rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišcansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korincanima 4,1: „Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.“
Meðutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna I strašna vladavina i vlast da se sa njom cak ne može uporediti prava svetovna moc i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišcani. Time je ukinuto citavo shvatanje hrišcanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.[…]
Iz svega ovoga možemo nauciti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom dogaðaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slucajeve kad se o njemu I ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takoðe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.
Njega se, meðutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se dogaða tamo gde se pravilno izlaže hrišcanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što cinimo Bogu ugodno i od njega prihvaceno, kao što sam vec pisao.
Jer, kad srce na takav nacin cuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko ce naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi gresi više nisu njegovi, vec Hristovi. Greh mora, kako smo vec reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošcu, a srce se uci zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reci: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista.“ (1. Korincanima 15,55−57).[…]
SPOLJAŠNJI ČOVEK
Time je dovoljno receno o unutrašnjem coveku, o njegovoj slobodi I glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj nacin hteo postati pravedan. Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg coveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas ucini pravednima, zašto su zapoveðena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne ciniti. Ne, dragi covece, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji covek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se nece dogoditi sve do sudnjeg dana.
Na ovoj zemlji se može samo poceti i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na pocetku: „Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan“. Ukoliko je slobodan ne treba ciniti ništa; ukoliko je sluga mora ciniti sve moguce stvari. Sada želimo videti kako se to dogaða.[…]
Covek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.
Tu pocinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposlicariti, vec se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem coveku i veri, te da im se suoblici umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.
Unutrašnji covek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo ucinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Meðutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ici za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreci.
Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: „Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem coveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.“ Takoðe, u 1. Korincanima 9,27: „Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajuci izbacen ne budem.“ i u Galatima 5,24: „A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.“[…]
Ali se ta dela ne smeju ciniti sa namerom da covek pomocu njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina covekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.
Dela se smeju ciniti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se procisti od svih svojih požuda te da se covek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri cista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako ciste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga.
Otuda proizlazi da covek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen. On mora ciniti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je covek pred Bogom cestit i pravedan, vec on njih cini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, ciju volju želi rado ispunjavati i na što bolji nacin.
Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mucenju tela. On ce postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Meðutim, oni koji misle da ce delima postati pravedni, ne paze na mucenje, vec gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela pocinili, misle da je sve u redu te da ce biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišcanskog života i vere.[…]
Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišcanina koji je iz ciste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledece.
Nakon što je Bog stvorio covjeka, stavio ga je u raj da ga obraðuje i cuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obraðivanja i cuvanja vrta morao postati cestit i pravedan. No, da ne bi besposlicario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasaðuje raj, da ga obraðuje i cuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije cinio ni zbog cega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih cinio da bi došao do pravednosti, koju je vec pre toga imao i koja je svima nama bila priroðena.
Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveðeno mu je da cini takva slobodna dela da ne bi besposlicario, vec da radom muci svoje telo i da ga cuva kako bi time ugodio samo Bogu.
To je nadalje slicno, kao kad jedan zareðeni biskup posvecuje crkve, krizma ili cini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne cine biskupom šta više, da prethodno nije bio zareðen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi cista ludorija. Tako i kada hrišcanin koji je po veri posvecen cini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više „zareðen“ za hrišcanina. To se dogaða samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišcaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, vec bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.[…]
Zato su istinite sledece dve izreke: „Dobra i pravedna dela nikoga ne cine dobrim i pravednim covekom, vec dobar i pravedan covek cini dobra I pravedna dela.“ „Zla dela ne cine nikoga zlim covekom, vec zao covek cini zla dela.“ Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.
Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: „Ne može drvo dobro rodova zlih raðati, ni drvo zlo rodova dobrih raðati.“ Ocito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, vec obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne cine stabla, dobrim ili lošim, vec stabla, plodove, tako mora I covek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može ciniti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne cine dobrim ili zlim, vec on cini dobra ili zla dela.
Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuca ne cini nikoga dobrim ili lošim zidarem, vec dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kucu. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, vec je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa covekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.
Kao što dela nikoga ne cine vernikom, tako ga ne cine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera cini coveka pravednim, tako ona cini i dobra dela. Ako dela nikoga ne cine pravednim, te ako covek mora biti pravedan pre nego što može ciniti dobra dela, ocito je da samo vera iz ciste milosti po Hristu i njegovoj Reci, cini coveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišcaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što cini, cini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeci pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je vec sit I blažen po svojoj veri u Božju milost − vec želeci ugoditi Bogu.[…]
I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da doðe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne cine zlim ili prokletim, vec nevera koja osobu i „stablo“ cini zlima, i cini zla i prokleta dela.
Stoga, kad covek postane zao ili pravedan, to ne pocinje delima, vec verom. U tom smislu govori mudrac: „Pocetak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati“ (Sirah 10,14). I Hrist uci da se ne sme poceti delima kad kaže: „Ili usadite drvo dobro, i rod njegov bice dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao bice; jer se po rodu drvo poznaje.“ (Matej 12,33).
On kao da želi reci: ko želi imati dobre plodove, treba poceti sa stablom I njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi ciniti dobra dela ne sme pocetisa delima, vec sa osobom koja treba ciniti dela. A osobu ništa ne može uciniti dobrom uciniti dobrom osim vere, i ništa je ne cini zlom osim nevere.
Istina, dela cine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: „I tako dakle po rodovima njihovim poznacete ih.“ (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno I spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uce kako treba ciniti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: „Koji imaju oblicje pobožnosti, a sile su se njene odrekli… svagda uce, i nikad ne mogu da doðu k poznanju istine (istinite pobožnosti)“.
Ko nece da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona doðe do pravednosti. Ona, meðutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, vec po Božjoj Reci − t.j, po njenim milosnim obecanjima − i po veri, tako da se ocuva njegova božanska cast, time što nas cini blaženim ne po našim delima, vec po svojoj milostivoj Reci, besplatno i iz cistog milosrða.[…]
Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uce dobra dela.
Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela vec nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po very cini coveka pravednim i blaženim.
To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj casti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, vec radi onog zlog dodatka i krivog i izopacenog mišljenja koje cini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjecim odelima.
Taj zli dodatak i izopaceno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne doðe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u coveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, vec ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.
Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne poðe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama ðavolska I zavodljiva ucenja. Ne sme se propovedati samo jedna, vec obe Božje Reci. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Rec, obecanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.
Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav nacin da bi se moglo nauciti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obecanjima. Tako se covek opravdava i uzdiže po veri u Božju Rec, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešcu bio ponižen i došao do samospoznaje.[…]
Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišcanin treba ciniti s obzirom na svoje telo.
Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on cini s obzirom na druge ljude. Jer covek ne živi samo u svome telu, vec takoðe meðu drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomocu njih služi i koristi drugima.
Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuðih potreba. Takav je pravi život jednog hrišcanina. Tada vera pristupa delu sa radošcu i ljubavlju, kao što Pavle uci Galacane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poucio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost I udovoljenje, on ih dalje poucava i kaže: „Ako ima dakle koje poucenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)… Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih.“ Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišcanskog života sva dela treba ciniti na dobro bližnjemu.
Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima. Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: „Jer ovo da se misli meðu vama šta je i u Hristu Isusu.“ (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj nacin postane pravedan ili blažen, ipak se svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve ucinio i pretrpeo, misleci pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.[…]
I kršcanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jacati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: „A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg“.
Iako je hrišcanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno uciniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba ciniti bez plate, ne žudeci pri tom ni za cim drugim osim da ugodi Bogu I misleci; „Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom coveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz cistog milosrða po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako cu i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno ciniti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti „hrist“, kao što je to Hrist za mene postao, i ciniti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno.“
Vidiš, tako iz vere tece ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono cega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom I njegovim delima ne ciniti ništa drugo osim pomagati bližnjima.
Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišcanina. Meðutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, vec se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.[…]
U Luki 2,22ss citamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala ocistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila necista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to ucini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to ucinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi prezrela druge žene, vec kako bi se poistovetila sa svima njima.
Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, vec zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, meðutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).
I Hrist je, kad se od njegovih ucenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi osloboðeni obaveze placanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreci: „Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, I baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naci ceš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se.“ To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje ucenike slobodnom kraljevskom decom, kojima ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i placa porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služila njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišcana da postanu blaženi. Ona su slobodno služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.
Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba ciniti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako cine, jer je I njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti da ne bi nastojao da na taj nacin postane pravedan ili blažen, jer se to može postici samo verom.
Na isti nacin zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišcani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj nacin postanu pravedni ili blaženi, vec zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno cine njihovu volju.
Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima I zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara I gospodara. Neki nerazumni prelati insistiraju na tome da su te zapovesti I ti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih „svetim zapovestima Crkve“, ali u tome greše.
Slobodan hrišcanin misli ovako: „Ja cu postiti, moliti, ciniti ovo ili ono šta je zapoveðe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, vec želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraci dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo vece stvari ucinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako vec tirani cine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga.“[…]
Iz ovoga može svako nepogrešivo nauciti prosuðivati i razlikovati razlicite zapovesti i dela, takoðe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.
Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se cini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišcansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišcanski.
Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upucuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere I hrišcanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama), a ne uce više veru.
Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to ciniti sa namerom da time sebi uciniš neko dobro, vec to cini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišcanin. Šta ce ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?
Vidiš, tako moraju Božja dobra teci od jednoga ka drugome i postati zajednicka, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teci ka onima koji ih trebaju.
To mora ici tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako ucinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korincanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, vec dobro drugoga.
ZAKLJUČAK
Iz svega toga sledi zakljucak da hrišcanin ne živi samome sebi, vec u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: „Odsele cete videti nebo otvoreno i anðele Božije gde se penju i silaze k Sinu covecijem“.
Vidiš, to je prava, duhovna hrišcanska sloboda, koja oslobaða srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju. Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!
Amin.
(Martin Luter, O slobodi hrišćana, pdf press, e izdanje)
KA FILOZOFIJI 