MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)


MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)

Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znaci biti hrišcaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja cu postaviti sledece dve teze: a) Hrišcanin je Slobodan gospodar svega i nikome nije podložan. b) Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.

Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. „Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe ucinih robom, da ih više pridobijem.“ (1. Korincanima 9,19). „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni.“ (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: „A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je roðen od žene i pokoren zakonu“ (Galatima 4,4).[…]

Da bismo mogli razumeti ove dve protivrecne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišcanin ima dve prirode, duhovnu I telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji covek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji covek. Zbog te se razlike u Pismo o njemu govore protivrecne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRAŠNJI ČOVEK

Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog coveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišcaninom.
Ocito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može uciniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoce? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeða i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoci, da je ucini pravednom ili zlom.[…]

Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuce svetu odecu, kao što cine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodocasti i cini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano ciniti.
Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i nacine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i ciniti i jedan zao covek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odecu i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodocasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje cine gore spomenute pretvoriće.[…]

Duša nema ni na nebu, ni na zemlji niceg drugog po cemu živi, po cemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanðelja, Božje Reci koju je Hrist propovedao.

Tako i on sam kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živece.“ (Jovan 11,25). Takoðe: „Ja sam put i istina i život.“ (Jovan 14,6). Takoðe: „Ne živi covek o samom hlebu, no o svakoj reci koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega, osim bez Božje Reci, te da joj se, ako nema Božje Reci, nicim drugim ne može pomoci. Meðutim, kad dušama Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.

U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, citamo kako prorok ni za cim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvecom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Rec od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: „Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog“. I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takoðe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reci, iako se sada po crkvama drugacije radi.[…]

Ti cćeš, meðutim, upitati: „Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?“ Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanðelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom cuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, vec da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.

Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom ocajavati te priznati kako su istinite reci proroka Osije: „Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni“ (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaci iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reci: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.

Na temelju te vere bice ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ceš biti pravedan, istinit, cestit i u miru sve ce zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: „Pravednik ce od vere živ biti.“ i u Rimljanima 10,4: „Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.“[…]

Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišcana, da si dobro urežu u pamet Reci Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jacaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može coveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišcanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.

Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se“. Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: „Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetku razlice se pravda kao potop“, t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno ce opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: „Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje“.[…]

No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?
Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takoðe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči: na zapovesti ili Božje zakone; na obećanja ili odricanja. Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.

One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest „Ne poželi!“ dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomocu drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takoðe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.[…]

Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je ocima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.
Tada dolazi druga reč, božansko obecanje i obricanje, te kaže: „Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to ce ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.

„Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti nareðuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reci novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.
Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji „… podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime.“

Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reci poput vere i ni jedno ne može biti u duši, vec samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva ce verom postati i duša, poput gvožða koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.

Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je osloboðen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) osloboðen, jamačno je slobodan. To je hrišcanska sloboda: jedino vera. Ona cini, ne da besposlicarimo ili da činimo ono što je zlo, vec da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.[…]

Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najvece poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.

Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Rec. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veče beščašće nego kad se u Njega ne veruje.

Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahoðenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega. Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takoðe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.[…]

Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reci, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takoðe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takoðe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.
Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Covek koji nikada nije sagrešio i njegova pravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.

Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija vecnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobaða od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korincanima 15,57: „A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista“.

Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest.
To meðutim, ne cine nikakva dobra dela, vec jedino vera srca. Zato je jedino vera, covekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu castiti i slaviti Boga iako se mogu i daju ciniti Bogu na cast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba ciniti poput dela, vec delotvorca koji casti Boga i cini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i citava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mracna. Naprotiv, one se, kako cemo još cuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.[…]

Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvoroðencad od ljudi i životinja.

Prvoroðence je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je deckic prvoroðenac bio gospodar nad svom svojom bracom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvoroðence Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih vec od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Meðutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.

I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odece kako to vidimo kod ljudi, vec je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i cini sve što jedan cestiti sveštenik treba ciniti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takoðe nas i poucava, ali ne na spoljašnji nacin, vec na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poucavaju takoðe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.[…]

Kao što Hrist ima prvoroðenstvo sa svom njegovom cašcu I dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišcanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.

Apostol Petar kaže: „A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo.“ (1. Petrova 2,9). Tako je hrišcanin po veri toliko nadmocan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da doðe do blaženstva, kako Pavle uci u Rimljanima 8,28: „izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo“ − što god imenovali. U 1. Korincanima 3,21 nadalje stoji: „… sve je vaše… bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduce“ itd.

Ne radi se o tome da imamo telesnu moc nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeci. Takoðe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlacenja. Drugim recima, što se duše tice, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt I patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko I casno dostojanstvo i prava, svemocna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, vec mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišcana![…]

Za to smo i sveštenici. To je puno vece nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogucio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati I moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli.
Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega I mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti cast i visoki položaj hrišcanina!? Po svome kraljevanju, on ima moc nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moc nad Bogom, jer Bog cini što on moli I želi, kako je u Psalmu napisano: „Želju ispunja onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu cuje, i pomaže im.“ (Psalam 145,19).
Do te casti dolazi hrišcanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišcanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, vec mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišcanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.[…]

Pitaš: „Kakva je onda u hrišcanstvu razlika izmeðu sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?“ Odgovor: nije ispravno što su reci „sveštenik“, „pop“, „duhovni otac“ i njima slicne prestale oznacavati sve hrišcane i pocele se upotrebljavati da oznace samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva „stalež duhovnika“. Sveto pismo ne pravi druge razlike meðu hrišcanima osim što ucene I rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišcansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korincanima 4,1: „Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.“

Meðutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna I strašna vladavina i vlast da se sa njom cak ne može uporediti prava svetovna moc i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišcani. Time je ukinuto citavo shvatanje hrišcanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.[…]

Iz svega ovoga možemo nauciti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom dogaðaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slucajeve kad se o njemu I ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takoðe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.
Njega se, meðutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se dogaða tamo gde se pravilno izlaže hrišcanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što cinimo Bogu ugodno i od njega prihvaceno, kao što sam vec pisao.

Jer, kad srce na takav nacin cuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko ce naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi gresi više nisu njegovi, vec Hristovi. Greh mora, kako smo vec reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošcu, a srce se uci zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reci: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista.“ (1. Korincanima 15,55−57).[…]

SPOLJAŠNJI ČOVEK

Time je dovoljno receno o unutrašnjem coveku, o njegovoj slobodi I glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj nacin hteo postati pravedan. Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg coveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas ucini pravednima, zašto su zapoveðena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne ciniti. Ne, dragi covece, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji covek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se nece dogoditi sve do sudnjeg dana.
Na ovoj zemlji se može samo poceti i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na pocetku: „Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan“. Ukoliko je slobodan ne treba ciniti ništa; ukoliko je sluga mora ciniti sve moguce stvari. Sada želimo videti kako se to dogaða.[…]

Covek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.
Tu pocinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposlicariti, vec se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem coveku i veri, te da im se suoblici umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.

Unutrašnji covek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo ucinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Meðutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ici za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreci.
Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: „Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem coveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.“ Takoðe, u 1. Korincanima 9,27: „Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajuci izbacen ne budem.“ i u Galatima 5,24: „A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.“[…]

Ali se ta dela ne smeju ciniti sa namerom da covek pomocu njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina covekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.

Dela se smeju ciniti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se procisti od svih svojih požuda te da se covek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri cista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako ciste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga.

Otuda proizlazi da covek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen. On mora ciniti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je covek pred Bogom cestit i pravedan, vec on njih cini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, ciju volju želi rado ispunjavati i na što bolji nacin.

Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mucenju tela. On ce postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Meðutim, oni koji misle da ce delima postati pravedni, ne paze na mucenje, vec gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela pocinili, misle da je sve u redu te da ce biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišcanskog života i vere.[…]

Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišcanina koji je iz ciste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledece.

Nakon što je Bog stvorio covjeka, stavio ga je u raj da ga obraðuje i cuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obraðivanja i cuvanja vrta morao postati cestit i pravedan. No, da ne bi besposlicario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasaðuje raj, da ga obraðuje i cuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije cinio ni zbog cega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih cinio da bi došao do pravednosti, koju je vec pre toga imao i koja je svima nama bila priroðena.

Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveðeno mu je da cini takva slobodna dela da ne bi besposlicario, vec da radom muci svoje telo i da ga cuva kako bi time ugodio samo Bogu.
To je nadalje slicno, kao kad jedan zareðeni biskup posvecuje crkve, krizma ili cini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne cine biskupom šta više, da prethodno nije bio zareðen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi cista ludorija. Tako i kada hrišcanin koji je po veri posvecen cini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više „zareðen“ za hrišcanina. To se dogaða samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišcaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, vec bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.[…]

Zato su istinite sledece dve izreke: „Dobra i pravedna dela nikoga ne cine dobrim i pravednim covekom, vec dobar i pravedan covek cini dobra I pravedna dela.“ „Zla dela ne cine nikoga zlim covekom, vec zao covek cini zla dela.“ Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.

Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: „Ne može drvo dobro rodova zlih raðati, ni drvo zlo rodova dobrih raðati.“ Ocito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, vec obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne cine stabla, dobrim ili lošim, vec stabla, plodove, tako mora I covek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može ciniti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne cine dobrim ili zlim, vec on cini dobra ili zla dela.

Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuca ne cini nikoga dobrim ili lošim zidarem, vec dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kucu. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, vec je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa covekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.

Kao što dela nikoga ne cine vernikom, tako ga ne cine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera cini coveka pravednim, tako ona cini i dobra dela. Ako dela nikoga ne cine pravednim, te ako covek mora biti pravedan pre nego što može ciniti dobra dela, ocito je da samo vera iz ciste milosti po Hristu i njegovoj Reci, cini coveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišcaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što cini, cini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeci pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je vec sit I blažen po svojoj veri u Božju milost − vec želeci ugoditi Bogu.[…]

I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da doðe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne cine zlim ili prokletim, vec nevera koja osobu i „stablo“ cini zlima, i cini zla i prokleta dela.

Stoga, kad covek postane zao ili pravedan, to ne pocinje delima, vec verom. U tom smislu govori mudrac: „Pocetak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati“ (Sirah 10,14). I Hrist uci da se ne sme poceti delima kad kaže: „Ili usadite drvo dobro, i rod njegov bice dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao bice; jer se po rodu drvo poznaje.“ (Matej 12,33).

On kao da želi reci: ko želi imati dobre plodove, treba poceti sa stablom I njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi ciniti dobra dela ne sme pocetisa delima, vec sa osobom koja treba ciniti dela. A osobu ništa ne može uciniti dobrom uciniti dobrom osim vere, i ništa je ne cini zlom osim nevere.

Istina, dela cine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: „I tako dakle po rodovima njihovim poznacete ih.“ (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno I spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uce kako treba ciniti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: „Koji imaju oblicje pobožnosti, a sile su se njene odrekli… svagda uce, i nikad ne mogu da doðu k poznanju istine (istinite pobožnosti)“.

Ko nece da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona doðe do pravednosti. Ona, meðutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, vec po Božjoj Reci − t.j, po njenim milosnim obecanjima − i po veri, tako da se ocuva njegova božanska cast, time što nas cini blaženim ne po našim delima, vec po svojoj milostivoj Reci, besplatno i iz cistog milosrða.[…]

Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uce dobra dela.
Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela vec nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po very cini coveka pravednim i blaženim.
To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj casti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, vec radi onog zlog dodatka i krivog i izopacenog mišljenja koje cini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjecim odelima.
Taj zli dodatak i izopaceno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne doðe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u coveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, vec ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.

Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne poðe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama ðavolska I zavodljiva ucenja. Ne sme se propovedati samo jedna, vec obe Božje Reci. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Rec, obecanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.
Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav nacin da bi se moglo nauciti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obecanjima. Tako se covek opravdava i uzdiže po veri u Božju Rec, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešcu bio ponižen i došao do samospoznaje.[…]

Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišcanin treba ciniti s obzirom na svoje telo.
Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on cini s obzirom na druge ljude. Jer covek ne živi samo u svome telu, vec takoðe meðu drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomocu njih služi i koristi drugima.

Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuðih potreba. Takav je pravi život jednog hrišcanina. Tada vera pristupa delu sa radošcu i ljubavlju, kao što Pavle uci Galacane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poucio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost I udovoljenje, on ih dalje poucava i kaže: „Ako ima dakle koje poucenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)… Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih.“ Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišcanskog života sva dela treba ciniti na dobro bližnjemu.

Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima. Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: „Jer ovo da se misli meðu vama šta je i u Hristu Isusu.“ (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj nacin postane pravedan ili blažen, ipak se svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve ucinio i pretrpeo, misleci pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.[…]

I kršcanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jacati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: „A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg“.

Iako je hrišcanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno uciniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba ciniti bez plate, ne žudeci pri tom ni za cim drugim osim da ugodi Bogu I misleci; „Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom coveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz cistog milosrða po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako cu i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno ciniti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti „hrist“, kao što je to Hrist za mene postao, i ciniti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno.“

Vidiš, tako iz vere tece ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono cega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom I njegovim delima ne ciniti ništa drugo osim pomagati bližnjima.

Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišcanina. Meðutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, vec se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.[…]

U Luki 2,22ss citamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala ocistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila necista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to ucini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to ucinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi prezrela druge žene, vec kako bi se poistovetila sa svima njima.

Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, vec zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, meðutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).
I Hrist je, kad se od njegovih ucenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi osloboðeni obaveze placanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreci: „Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, I baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naci ceš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se.“ To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje ucenike slobodnom kraljevskom decom, kojima ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i placa porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služila njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišcana da postanu blaženi. Ona su slobodno služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.

Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba ciniti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako cine, jer je I njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti da ne bi nastojao da na taj nacin postane pravedan ili blažen, jer se to može postici samo verom.

Na isti nacin zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišcani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj nacin postanu pravedni ili blaženi, vec zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno cine njihovu volju.
Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima I zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara I gospodara. Neki nerazumni prelati insistiraju na tome da su te zapovesti I ti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih „svetim zapovestima Crkve“, ali u tome greše.
Slobodan hrišcanin misli ovako: „Ja cu postiti, moliti, ciniti ovo ili ono šta je zapoveðe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, vec želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraci dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo vece stvari ucinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako vec tirani cine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga.“[…]

Iz ovoga može svako nepogrešivo nauciti prosuðivati i razlikovati razlicite zapovesti i dela, takoðe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.

Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se cini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišcansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišcanski.
Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upucuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere I hrišcanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama), a ne uce više veru.

Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to ciniti sa namerom da time sebi uciniš neko dobro, vec to cini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišcanin. Šta ce ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?
Vidiš, tako moraju Božja dobra teci od jednoga ka drugome i postati zajednicka, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teci ka onima koji ih trebaju.

To mora ici tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako ucinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korincanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, vec dobro drugoga.

ZAKLJUČAK
Iz svega toga sledi zakljucak da hrišcanin ne živi samome sebi, vec u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: „Odsele cete videti nebo otvoreno i anðele Božije gde se penju i silaze k Sinu covecijem“.

Vidiš, to je prava, duhovna hrišcanska sloboda, koja oslobaða srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju. Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!

Amin.

(Martin Luter, O slobodi hrišćana, pdf press, e izdanje)

FRIDRIH NIČE – izvod iz dela (Tako je govorio Zaratustra)


FRIDRIH NIČE – izvod iz dela (Tako je govorio Zaratustra)

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

2 Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

3. Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.[…]

O ljubavi prema bližnjem

Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud čovek: »Općenje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema.« Jedan ide k bližnjem da bi našao sebe, drugi ide što bi se rado sam izgubio. Vaša rđava ljubav prema vama samima čini vam samoću tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vašu ljubav prema bližnjem; i čim vas je pet na okupu uvek neko šesti mora da umre. Ne volim ja ni vaše slave: ima vam tu odviše glumaca, a i gledaoci drže se često kao da su glumci. Ne učim vas bližnjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predosećaj za natčoveka. Učim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste sunđer ako hoćete da vas voli prepuno srce. Učim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, – prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao što u njemu može svet da se razvije, tako može i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz slučaja. Budućnost, i ono što je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voliš natčoveka kao uzrok sebe. Draga braćo, ne velim vam da volite bližnje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.

Tako je govorio Zaratustra.[…]

O slobodnoj smrti

Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! – To ja velim izlišnima. Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili kako se slave najlepše slave.       Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika.              I, iz poštovanja prema meni i prema nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa đa strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja!           On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao!  Ali još nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život.        Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vaše duše.Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom.                         I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu!        I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!

Tako je govorio Zaratustra.[…]

O sveštenicima

Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al’ i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]

U zemlju obrazovanja

Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]

Ozdravljenik

1.Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – ha! Pusti! Haha!  – Gad, gad, gad – teško meni!

2.Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše. […]

O višem čoveku

1. Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki, čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od tržišta!

2. Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi.

3. Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogošta što mi uliva ljubav i nade. Što ste prezirali, o vi viši ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki poštovatelji. Što ste očajavali, to je umnogom pogledu za poštovanje. Jer vi ne htedoste učiti kako da se podajete, ne htedoste se učiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdržavanje i uzimanje u pamet i vrednoću i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. Što je god od roda ženskog, štogod vodi poreklo od roda služinačkog, i naročito ona mešavina – pűčina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom čovekova – o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i neće da stane: »kako se odražava čovek, najbolje, najduže najprijatnije?« I time – su oni danas gospodari. Te današnje gospodare prevladajte mi, o braćo moja, – te male ljude: oni su najveća opasnost za natčoveka! Savladajte mi, o vi viši ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k’o zrno peska sitne obziriće, sav taj komešaj mravinjački, to bedno samouživanje, tu »sreću najviše njih«! – A bolje je da očajavate nego da se pokorite. Zaista vam kažem, ja vas stoga volim što ne umete da živite danas, vi viši ljudi! Jer na taj način vi živite – ponajbolje!

4. Da li imate hrabrosti, o braćo moja? Da li ste srčani? Ne hrabrosti pred svedocima, već pustinjačke i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne duše, mazge, slepci, pijani – nisu za mene srčani. Srca ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, – koji bakandžama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti.

5. »Čovek je zao« – tako su govorili tešeći me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas još bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga čovekova. »čovek mora postati bolji i gori« – tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji. Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima.

6. O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno, što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa čega sam ja patio.

7. Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem: nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje. Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove!

8. Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovači lažnog novca, i glumci: – dok ne postanu najzad lažni pred samima sobom, razroki, premazane crvotočine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izvešanim vrlinama, bleštavim lažnim delima. Budite u tome veoma pažljivi, vi viši ljudi! Ništa mi se naime ne čini danas dragocenije i ređe nego poštenje. Zar današnjica ne pripada pučini? A pučina ne zna šta je veliko šta malo, šta pravo, šta pošteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek laže.

9. Imajte danas dosta nepoverenja, vi viši ljudi, vi srčani! vi srdačni i prostodušni! Pa držite u tajnosti razloge svoje! Jer današnjica pripada pučini. Ono u što je pučina nekad naučila da veruje bez razloga, ko bi još mogao to razlozima – oboriti? Na tržištu se ubeđuje rukama. Jer prema razlozima pučina je nepoverljiva. Ako tu slučajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: »kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani?« Čuvajte se i od naučnika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isušene oči, pred njima svaka ptica leži očerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lažu: ali nemoć za laganje ne znači još ni blizu što i ljubav za istinom! Čuvajte se! Nemanje groznice ne znači još ni bilizu što i saznanje! Ohlađenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da laže, ne zna šta je istina.

10. Ako hoćete visoko da dospete, trebaju vam vaše rođene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tuđa leđa niti na tuđu glavu! Šta, ti si se popeo na ata? I jašeš brže-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigneš k cilju svome, kad skočiš sa ata svog: na rođenom visu svom, viši čoveče, – ti ćeš se spotaći?

11. Vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Žena je trudna samo za svoje rođeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam koješta govore! Ko je to, vaš bližnji? Zar vi radite »za bližnjeg«, – valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga »za« vi stvaraoci baš vrlina vaša traži da ništa ne činite »za« i »zbog« i »stog«. Začepite uši svoje da ne čujete takve lažne male reči. To »za bližnjeg«, to je vrlina samo malih ljudi: među njima se čuje »jedan kao drugi« i »ruka ruku mije«. – oni nemaju ni prava ni snage za vašu samoživost! Usamoživosti vašoj, stvaraoci, leži smotrenost i proviđenje onih koji su trudni! Što niko još nije smotrio i provideo, plod: njega štiti i štedi i gaji svekolika ljubav vaša. Onde gde je svekolika ljubav vaša, kod deteta vašeg, tu je I svekolika vrlina vaša! Delo vaše, volja vaša je vaš »bližnji«: ne dajte da vas nagovore na lažne vrednosti!

12. O vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je nečist. Pitajte žene: ne porađaju se one od zadovoljstva. Od bola kakoću kokoši i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogošta nečisto. To je zato što ste se morali porađati. Novo dete: o, koliko nove nečistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere dušu svoju!

13. Ne budite vrli više nego što vam dopušta snaga vaša! I ne ištite ništa od sebe što nije verovatno da možete postići! Gazite u stope kojima je išla još vrlina otaca vaših! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaših? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u čemu su bili gresi otaca vaših, u tome ne treba vi da hoćete da budete sveci! Šta bi to bilo, kad bi onaj čiji su oci terali blud sa ženama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj tražio od sebe da ostane čedan? To bi bila ludost! Mnogo je već, zaista vam kažem, od takvoga, ako nema više od jedne ili dve ili tri žene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: »Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i svinje.

14. Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami – promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je čovek promašen: tim bolje, samo napred!

15. Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama – čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade.

16. Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče: »Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi: inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka!

17. Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi!

18. Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji maše svima pticama, spreman na let smišljen, blaženo -lakomislen: – Zaratustra pretkazivač, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sâm ovenčao takvom krunom!

19. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: dubite i na glavi! Ima i u sreći tromih žvotinja sa glomaznim nogama odmalena. Čudno je gledati ih kako se muče, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sreće nego lud od nesreće, bolje je glamazno igrati nego ići bogalj. Naučite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, – i najgora stvar ima dobre noge za igranje: naučite dakle već jednom sami sebe, o vi viši ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se već jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja pučinskog! O, kako mi žalosni izgledaju danas ti pajaci pučine! A današnjica pripada pučini.

20. Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih pećina svojih: hoće da igra kako sâm sebi zviždi, mora drhću i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj što daje krila magarcima, što muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve što je od danas, i za sve što je pučina, – – koji je dušman bodljikama i bockavim glavicama, i svima svelima listićima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po močvarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz pučine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oči svima zloslutnicima i sušićavima! O vi viši ljudi, vaše je najveće zlo: što svi vi niste naučili igrati kao što treba igrati – igrati preko sebe samih! Šta je stalo do toga što ste promašeni! Koliko ima još što se može domašiti! Naučite već jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaša, o vi dobri igrači, u vis sve više! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od ruža: vama, braćo moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi viši ljudi, naučite mi se – smejati!

(Fridrih Niče,Tako je govorio Zaratustra, 7/12/68/70/209/214/274/283, Novosti, Beograd, 2005) 

FRIDRIH NIČE (život i delo)


FILOZOFIJA FRIDRIHA NIČEA Fridrih Niče je svakako jedan od najpoznati-jih filozofa uopšte, a druge polovine XIX ve­ka napose. Njegova dela prevođena su na mnoge jezike pa i na naš. (Tako je kod nas prevedeno: Volja za moć, Evo čoveka, Sumrak idola, Tako je govorno Zaratustra). Ničeova filozofija je ima­la znatnog uticaja već za njegova života, a za ne-koliko decenija posle njegove smrti, sa pojavom i razvojem nemačkog fašizma (kao kulturnog i po-litičkog pokreta) taj uticaj je doveo do vrlo krupnih praktičnih posledica. Čak su i sami vođi nacional-socijalizma, kao naprimer, Rozenberg, izrično ubrajali Ničea u idejne osnivače njihova pokreta, a Hitler je podvukao srodništvo između fašizma i Ničeove filozofije i na taj način što je 1943 godine, prilikom sloma fašističke Italije pod udarcima saveznika, poslao Musoliniju, za utehu i ohrabrenje, Niče­ova dela u zlatnom povezu. Drugi jedan, manje po­znati, nacional-socijalist, V. Mathisen napisao je 1941 godine da se »nova, mlada (tj. nacional-socijalistička — V. P.) Nemačka može s radošću poveriti ovom svom najusamljenijem prvoborcu«.Ovakvih izričnih svojatanja Ničea od strane nemačkih fašista, dakle pretstavnikajedne krajnje nazadne i nečovečne ideologije i pokreta, mogli bismo navesti još mnogo. Među-tim, iako su fašisti, pa i pretstavnici raznih militarističkih shvatanja, potpuno određeno i odlučno smatrali Ničea svojim prethodnikom, ipak je i rani je poeto j alo, a i danas postoji, mišljenje da je Ničeova filozofija u suštini slobodoumna, iz čega bi izlazilo da ni fašisti ni drugi reakcionari nisu imali pravo kad susvojatali njenog tvorca. Slična shvatanja mogu se naći i kod tako velikih humanističkih, naprednih pisaca kao što su Romen Rolan i Tomas Man. Ona se mogu sresti i tsod nas, istina samo rečena, ali ne obrazložena. U Americi ih danas naročito zastupa V. A. Kaufman. Zato ćemo mi u ovom kratkom radu o Ničeovoj filozofiji pokušati da odgovorimo na pitanje koje je od ova dva shva-tanja Ničea opravdano. To pitanje ima dosta krupan značaj i zbog toga što je Niče, kao što reko-smo, dosta prevođen kod nas, što po pravilu piše vrlo slikovito i živo, dajući ponekad veoma zanimljiva i duboka zapažanja, a što može da stvori pogrešnu sliku o vrednosti,karakteru i smislu njegove filozofije ako se previdi ili nedovoljno jasno sagleda njena osnovna, suštinska misao i težnja. Ovaj zadatak mi ćemo, u ovoj prilici i na ovom mestu, izvršiti ograničavajući ga na samostalnu analizu Ničeovih dela i njegovih uticaja, iz čega ćemo izvući zaključakovrednosti pomenutih mišljenja, ne ulazeći posebno u njihovu analizu. Ali da kažemo prvo nekoliko reči o Ničeovom životu. Niče se rodio 15 oktobra 1844 godine blizu Lajpciga, u Nemačkoj. Posle završene srednje škole studirao je na univerzitetu u Bonu i Lajpcigu. U Lajpcigu se upoznao sa poznatim muzičarom Rihardom Vagnerom, prema kojem je dugo gajio divljenje, ali se s njime kasnije sasvim razišao, naročito otkad se Vagner izjasnio za hrišćanstvo. U studijama filologije, pa i studijama uopšte, Niče je pokazao izvanredne uspehe, tako da je 1869 godine, dakle sa 24 godine života, bio pozvan za vanrednog profesora na univerzitet u Bazelu. Ovde se družio s čuvenim istoričarom kulture J. Burkhartom, a posećivao je i familiju Vagner. U nemačko-francuskom ratu 870-71 godine učestvovao je kao bolničar. Uskoro, 1873 godine, počinje Ničeova bolest, prvenstveno nervno-psihičke prirode, koja ga pra­ti, često se pojačavajući i otežavajući mu svaki rad, sve do smrti. Pa ipak, on je, zahvaljujući velikim naporima i izvanrednoj duhovnoj snazi svojoj, uspijevao da intenzivno radi i stvara sve do 1889 godine, kada je dobio jedan teški nervni slom, posle kojega je proživio u duhovnoj tami sve do 25 avgusta 1900 godine. Tada je okončao i njegov telesni, patnički život. Niče je, kao uostalom i svaki drugi mislilac, prošao izvesne etape u svom duhovnom i naučno-filozofskom razvoju. Glavne svoje misli, bitne ide je kojima je izvršio vrlo moćan uticaj i na koje se obično misli kad se govori o Ničeovoj filozofiji, on je naročito razvio u poslednjoj etapi svoga razvoja, koja traje od 1882 do 1889 go­dine. U ovoj etapi piše svoja čuvena dela kao što su: Tako je govorio Zaratustra, S one strane dobra i zla, Prilog genealogiji morala, Sumrak idola, Antihrist, Volja za moć i neka druga manja dela. Neka od Ničeovih glavnih shvatanjakao što je, naprimer, ono o volji za moć kao suštini čoveka i sveta, zatim njegov relativizam i skepticizam u pogledu istine sretaju se već i ranije, dokazujući time i jedinstvo u njegovom pogledu na svet i čoveka. (Prvo, glavno Ničeovo shvatanje o volji za moć začelo se kod Ničea u momentu kada je 1870 godine posmatrao nemačke trupe u pohodu protiv Francuske — činjenica koja karakteristično ukazuje na pozadinu i smisao njegove filozofije uopšte). No pošto je sve ono što bitno karakteriše Ničea razvijeno tek u trećoj etapi i može se tu naći, to he se i naš prikaz u ovoj prilici osloniti i pretežno ograničiti na misli i na dela koja potiču iz ovog vremena. Tim mislima je Niče pokušao da odgovsri na velike, goruće probleme svoga vremena. On je tipičan primer baš aktuelnog filozofa, tj. onoga koji, mada živi dosta usamljeno, ne bavi se nekim posebnim i »nadvremenim«, večnim i samo čisto teoriskim problemima, već baš problemima svoga vremena, i to naročito onima koji su društveno-političke i etičke prirode. Štaviše, on je svoja mišljenja o teoriskim problemima, kao što je pitanje šta čini suštinu sveta, gde je poreklo i kolika je vrednost ljudskog saznanja itd., podređivao svom stavu u pitanjima prakse i praktične filozofije, tj. pitanjima kako treba voditi život društva i čoveka. Osim toga, on je takam svoj stav, koji nije usamljen, oglašavao za neizbežan stav svakog filozofa, smatrajući da je mišljenje o čisto teorijskim i metafizičkim pitanjima uvek određeno nekim pobudama koje nisu logičke prirode. »I iza logike, veli Niče, njene prividne samostalnosti kretanja stoje vrednosne procene, jasnije rečeno fiziološki zahtevi za održanjem jedne određene vrete života«. Koji su to krupni društveno-politički i moralni problemi Ničeova vremena i njegove sredine? Niče se formira i intenzivno stvara u vreme nemačko-francuskog rata 1870-71 godine i dve decenije docnije. A to je ona epoha u kojoj treba podvući pre svega činjenicu da se Nemačka, rosle pobede u ratu s Francuskom, naglo razvija u veoma snažnu ekonomsku i vojničku silu i baca u zasenak Francusku a takmiči se sa Engleskom, razvijajući svoje imperijalističke pretenzije i planove. No ovo je uopšte vreme kada se kapitalizam pretvara u imperijalizam, tj. u vezi sa mnogim promenama u proizvodnji postepeno prelazi iz faze slobodne konkurencije u monopolističku, u kojoj se stvaraju krupni trustovi i monopoli. Ovi monopoli i trustovi teže ka dominaciji, gospodarenju u svetu, što nužno dovodi do agresivne, imperijalističke politike kapitalista. Ali ovo je i vreme kada se već vrlo jasno ispoljila i oblikovala ona druga sna­ga, koja ima da učini kraj imperijalizmu i ratovima, a to je radnička klasa. Njen herojski pod­vig u Parizu 1871 godine, Pariska komuna, uplašio je kapitaliste i pokazao im da se ta snaga više ne može zanemarivati. Tako je stara, libe­ralna kapitalistička Evropa izgubila svoju relativnu stabilnost i našla se pred novim putevima: jednim koji je vodio u imperijalizam, i drugim koji je označavao revolucionarni pokret radničke klase, pokret za ne samo politička, već i ekonomska prava i stvarnu demokratiju, za socijalizam. Fridrih Niče će se izričito opredeliti i protiv liberalne demokratije i protiv socia­lizma; a da li se time stvarno izjasnio za imperijalistički kapitalizam, to ćemo sada videti iz analize njegova stava u filozofskim pitanjima. Taj stav Niče ni je izrazno u obliku podrobno razrađenog sistema. Njegova dela pisana su u kratkim odeljcima i aforizmima, odnosno izrekama; ali on je ipak ne samo dodirnuo, već sestvarno vrlo jasno i opširno izrazio o svim bitnim pitanjima na koja ima da odgovori jedan filozofski sistem, dajući tako najopštiju osnovu svojim društveno-političkim i etičkim shvatanjima. Pođimo od pitanja osnovnih odlika sveta. Tu Niče stoji dosta blizu starom grčkom filozofu Heraklitu, koji je isticao da je svet u neprestanom menjanju, procesu. Niče takođe ima u osnovi svog pogleda na svet baš ovo uviđanje, promenljivosti svega. Ali dok je Heraklit isti­cao da se svo to neprestano zbivanje i menanje ipak odvija prema izvesnim zakonima (svet je, veli on, večno živi oganj koji se zakonito pali i zakonito gasi), Niče će podvrći oštroj kri­tici sve naše pojmove o zakonitosti, nužnosti, kao i sve one opšte pojmove kojima obuhvatamo stvarnost, uvek složenu iz pojedinačnih, individualnih stvari. Mi, naprimer, imamo pojmove roda, vrete i smatramo da oni zaista izražavajuj nešto relativno stalno i opšte u grupama sličnih bića ili stvari i da preko tih i sličnih pojmova saznajemo stvarnost dublje, suštinskije, da saznajemo bitnost sveta koja se nalazi u masi pojedinačnosti. Za Ničea, međutim, svi ti pojmovi, kao i pojmovi zakona, cilja i slično suisključivo naša, ljudska tvorevina, koja je nastala iz naših potreba snalaženja u svetu, te prema tome ne mogu odražavati i ne odražavaju neki istinski svet. No, evoda navedemo jednomesto iz samog Ničea koje vrlo sažeto formuliše sve ove misli i bitno karakteriše Ničeova teorijsko-saznajna shvatanja. »Oblik se smatra nečim trajnim i stoga odveće vrednosti; ali oblik smo mi jednostavno izmislili (kursiv je moj — V.P.); i ma koliko puta »isti oblik bio dostignut«, to ne znači da je to uistinu isti oblik — jer se uvek javlja nešto novo i samo mi, koji poredimo, računamo to novo sa starim, ukoliko liči na staro, pridajući im jedinstvo »oblika«. Kao da se ima postići izvestan tip koji je u planu i prirodi procesa …«   »Mi ne smemo — veli Niče — našu nuždu za stvaranjem pojmova, rodova, forma, ciljeva, zakona (»svet identičnih slučajeva«) shvatiti kao da smo u položaju da konstruišemo istinski svet pomoću njih; nego kao nužnost da podesimo svet tako da u njemu naš život bude mogućan: — mi time stvaramo svet koji možemo opredeliti za sebe, proučiti, uprostiti, pojmiti itd… « Iz navedenog mesta je potpuno jasno da Niče ne samo upozorava na činjenicu da su naši pojmovi i subjektivne, ljudske tvorevine, svrhovito oblikovane da se pomoću njih snađemo u životu i svetu, pa usled toga i ne mogu biti nekakve neposredno i apsolutno objektivne slike stvarnosti (a u naglašavanju ove činjenice leži pozi­tivna strana njegove kritike saznanja); ne, on ide i dalje pa apsolutizuje subjektivni karakter saznanja i njegovu ulogu sredstva, poričući mu funkciju objektivnog odražavanja suštine sve­ta. Tako on nužno pada u teorijsko-saznajni agnosticizam i relativizam. Ovo se vidi i iz njegovog shvatanja zakonistosti i uzročnosti kao i ostalih kategorija i opštih pojmova pomoću kojih shvatamo stvarnost kao zakonitu, povezanu celinu. On će, naprimer,opravdano i duhovito primetiti da u uobičajenom shvatanju postoji nekritičko odvajanje zakona po kojim se nešto zbiva kao neke bitnosti koja postoji nad i pored onoga što se zbiva; ali ne na drugim mestima sve te kategorije koje mi primenjujemo na svet idealistički odrediti kao nešto isključivo naše, što ne bi bilo opredeljeno od objekta. »Naša subjektivna nužnost, veli Niče, da verujemo u logiku samo izražava da mi, duto pre nego što nam je logika ušla u svest, nismo ništa drugo radili nego unosili njene postulate u zbivanje: sada je nalazimo u zbivanju — mi više ne možemo drukčije — i rado bi da verujemo da ova nužda krije u sebi nešto od »istine«. Mi smo ti koji smo stvorili »stvar«, »istu stvar«, subjekt, atribut, akciju, objekt, supstanciju, oblik, pošto smo otišli do krajnje granice sa izjednačavanjem i uprošćavanjem stvari. Svet nam se čini logičan, jer smo ga mi najpre logicizirali«. Nema, dakle, logičnosti u prirodi, u svetu, već smo mi ti koji je tamo unosimo, pa i ono reda što tamo nađemo proizvod je slučaja. »Vasiona je,carstvo velike gluposti«, kaže Br. Petronijević lepo formulišući Ničeovu misao, »pa ako u njoj ima delova logički sklopljenih, to je tako isto kao kad kakav slep lovac u stotini metakajednom pogodi pticu«.Niče sam izrično podvlači da je zemlja »kao svaka zvezda zev između dva nebića, događaj bez plana, bez razuma, volje ili samosvesti« … Za takav svet se, razumljivo, ne može pretpostaviti ni neki unutrašnji cilj koji bi imao da postigne, niti pak neki predodređeni pravac razvitka, neka uzlazna linija, neki progres koji bi imao da se ostvari. Naprotiv,osnovna odlika i princip prema kojem se u svetu sve dešava jeste princip večnog vraćanja stvari. »Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opeg procvetava, večno protiče godina bića. Sve se slama, i sve se opet sklapa; večno se gradi ista kuća bića. Sve se rastavlja i sve se ponova pozdravlja; večno ostaje sebi veran prsten bića«, veli Niče u Zaratustri. Suštinu ovako shvaćenog sveta ne možemo dakle tražiti i naći u nekakvim zakonitostima i ciljevima kojima bi trebalo da teži svetsko zbivanje, već u zbivanju samolj, koje je uvek pojedinačno i osobeno. A u tome zbivanju uvek imamo ispoljenja sile, moći, odnosno volje za moć. Sve što postoji, izvor je takve težnje, odnosno postoji i vredi koliko te težnje ima. »Moje je mišljenje, veli Niče, da svako specifično telo teži da zagospodari čitavim prostorom i rasprostre svoju silu (svoju volju za moć) i da sve potisne što se opire njegovu rasprostiranju. Ali u tome ono se sudara stalno sa sličnim težnjama drugih tela i završuje time što se usklađuje(»ujedinjuje se«) s onima koja su mu dovoljno srod­na: — tako se onda bore zajedno za moć. I proces se nastavlja« .. Niče, dakle, slično Šopenhaueru, vidi kao suštinsko u svetu volju, težnju. Utoliko pre će onda i u čoveku smatrati za bitno njegove težnje njegovu volju za moć. Drukčije rečeno, Niče će, nasuprot ranije uobičajenom shvatanju da je svest, svesni život ono bitno, istaći primat; prvenstvo nesvesnog, instinktivnog, voljnog dela čovekove psihe. »U poređenju s ogromnim i složenim oprečnim procesom, veli Niče, koji predstavlja celokupni život svakog organizma, njegov svesni svet osećanja, namera, ocena vrednosti pretstavlja mali isečak«. Ovakva shvatanja sadrže nesumnjivo dio istine u toliko da nesvesne i potsvesne pojave igraju zaista značajnu ulogu u životu čoveka, pored svesnih. Međutim, tu činjenicu Niče pre svega preterano naglašava, apsolutizuje i, drugo, pokušava da potceni svest i svesni razvoj u vrednosnom pogledu. Tako postaje glavnim predstvnikom onog iracionalizma tj. filozofije potcenjivanja uloge razuma i u životu i u objašnjavanju sveta, koji će teoriski pripremati teren za fašistički kult »snažne volje« i »zdravih nagona« i u teoriji i u praksi. Tako naprimer on kaže: »Mi nemamo nikakva prava da taj delić svesti postavimo kao cilj i razlog života kaoopšte pojave. Očevidno je da je svest samo još jedno sredstvo više za razvitak i proširenje moći života. Stoga je naivno staviti zadovol­stvo ili duhovnost ili moral, ili ma koju poje­dinu oblast svesti kao najveću vrednost« . . . Na­suprot ovakvom odricanju vrednosti svesti i mo­rala, Niče ističe instinkte, nagone i volju. Štaviše, kod njega možemo čitati i ovakva me­sta: »Životinjske funkcije su načelno bezbroj puta važnije negoli sva lepa stanja duše i vi­sine svesti: ova stanja su suvišak ukoliko nisu potrebna kao oruđa u službi onih životinjskih funkcija. Ceo svesni život, duh i duša, skupasa srcem, skupa sa dobrotom, sa vrlinom: u čijoj se službi nalaze? U službi što veće usavršenosti sredstava (sredstava za ishranu i napredak) glavnih funkcija, iznad svega u službi napretka života«. Dakle, sve moralno i lepo svedeno je samo na ulogu sredstva, a poreknut mu je značaj cilja i vrednosti koja stoji iznad običnih bioloških, vitalnih vrednosti. Mi ćemo malo kasnije,kad bude reč o Ničeovoj etici, videti koliko je ovogledište teorijski pogrešno, a sada možemo istaknuti da je Niče sa ovim merilima koja potcenjuju svest zaista mogao postati prethodnikom fašizma. Nije teško uvideti srodnost između ovakvih Ničeovih misli i fašističkog kulta jake volje, nagona i telesnih kvaliteta »jakih« ličnosti, kojima stvarno nisu smetali ni moralna savest ni lepe osobine duše pri nji-hovoj kratkotrajnoj strahovladi po Evropi. Međutim, pre prelaza na prikaz Ničeovih etičkih i političkih shvatanja valja istaći još i Ničeov stav u problemu istine, tj. po pitanju može li biti objektivne istine. U ovome pogledu kod Ničea nalazimo sasvim jasnih i određenihmesta. Na jednome on kaže: »Lažnost jednog suda još nije prekor protiv tog suda; u ovome možda zvuči naš jezik najčudnovatije. Pitanje je koliko on služi unapređenju života, održavanju života, održavanju vrete, čak odgajivanju vrete; i mi smo načelno skloni da utvrdimo da i najlažniji sudovi … nama su najneophodniji« . .   Šta vidimo iz ovog mesta, koje je inače sasvim u skladu sa malo pre navedenim potcenjivanjem uloge svesti i njene vrednosti u odnosu na nesvesno? Vidimo potpuno podređivanje noj ma istine biološko-praktičnim potrebama, odnosno jedan vulgarni materijalizam i pragmatizam (gledište da istina ima vrednost samo ukoliko je korisna), koji ustvari negira, ruši i pojam istine pa i samog sebe; jer, istina je uvek zna­čila i značiće utvrđivanje nekih odnosa i stanja čije postojanje i formulisanje ne zavisi od toga da li oni nečemu koriste ili ne koriste. Priđe li se tim odnosima i ljudskim saznanju o njima drukčije, tj. podrede li se oni proceni sa stanovišta koristi ili štete makar i po život, onda tu više nema govora o istini. Drugo, biološka i praktična korisnost i svrsishodnost naših saznanja, bar po pravilu, dolazi baš otuda što ona ipak u sebi imaju dio objektivne istine, tj. odražavaju stvarne, objektivne odnose, pa zato i mogu biti korisni. To znači da je Ničeov teorijsko-saznajni relativizam i pragmatizam ipak u osno­vi neodrživ. Ali, Ničea neki njegovi osnovni etičko-politički stavovi navode na to da ovaj relativizam uporno zastupa i da se nađe na istoj nozi sa svima onima koji su podređivali istinu sili i koji svoje stvarno služenje silom oprav­davaju time da je istina i inače, sama po sebi, nemoćna. »Po sebi«, veli Niče, »istina nipošto nije nikakva moć . .. Ona naprotiv mora povući na svoju stranu silu ili se tući na strani sile, inače he uvek propadati. Ovo je sada dovoljno, i suviše dovoljno dokazano«. S ovim smo izneli bar glavne teoriske osno­ve Ničeovih etičko-političkih shvatanja. Ostao nam je još jedan vrlo važan argumenat i osnova kojom Niče obrazlaže svoju etiku, a to su izvesne opšte pojave u prirodi. Ali o tome će biti reči kasnije. Sada da rezimiramo. Imamo, dakle, po Ničeu jedan svet koji nema nikakvog krajnjeg cilja (da ga ima, on bi ga već postigao, veli Niče), te prema tome ni označenog pravda razvitka, svet u kojem je, onda svaki trenutak jednako važan i ne može se podređivati drugome, i u kojem, što je naročito bitno, suštinu svega čini snaga, volja za moć. Iste ove karakteristike pripadaju i čoveku, njegovu životu. Ako se sada zapitamo koje posledice iz ovih opštih shvatanja moraju proizići u gledanju na moral, njih nije teško naslutiti. Ako nema ni­kakvog krajnjeg cilja i smera razvitka, onda ne može biti ni nekih objektivno važećih normi i principa morala, jer se nemaju prema čemu odrediti.A ako je volja za moć suština svega, onda joj treba podrediti i moralne norme. I zaista Niče joj ih i podređuje, pa izgrađuje svoj čuveni imoralizam, tj. jedno shvatanje koje pokušava da potpuno obezvredi dosadašnje norme i dostignuća i da ih zameni — dakle ne produbi, razvije, već baš zameni — nekimnovim pravilima. Ta pravila bi se potpuno razlikovala od dosadašnjih i naročito se konkretizuju u onome što Niče zove natčovekom i njegovim mo­ral om. Da vidimo, prvo kako, u ime čega i sa koliko uspeha Niče kritikuje dosadašnja moralna shvatanja. Pre svega on bi hteo da pokaže nestvarnost, iluzornost morala, odnosno da pokaže da moral­nost nije nikakva samostalna pojava pored drugih životnih pojava koja bi raspolagala sopstvenom energijom i sopstvenom vrednošću. »Moj glavni stav, veli on, je: ne postoje moralni fe­nomeni, nego samo moralna interpretacщa ovih fenomena. Sama ova interpretacija poreklom je iz vanmoralne oblasti«. Na drugome mestu on svoj program u ovoj oblasti vidi na sličan način u tome da pokaže kako je »sve što se hvali kao moralno u suštini jednako sa svim što je nemo­ralno i da je postalo mogućno pomoću nemoralnih sredstava za nemoralne svrhe, kao što je slučaj sa svakim moralnim razvitkom; — i obrnuto, da je sve što je ozloglašeno kao nemoralno, s gledišta ekonomije, više i bitnije, i da razvitak još većeg obilja života neophodno donosi sa sobom i napredak nemorala«. Kako, čime Niče poriče samostalnost, posebnost morala? Na taj način što sve moralne norme i vrline svodi na prirodne odnose i snage, a pre svega na težnju za moć, odnosno na težnju za odbranu od tuđe moći. Tako, po Ničeu vrline tre­ba shvatiti kao obični proizvod prirodnih instinkata, pa je onda, naprimer, pravda izraz že­le za osvetom, a sažaljenje i čovekoljublje su samo izraz seksualnog nagona. A iskrenost, zašto nam se dopada, zašto je cenimo? Zato što iskren čovek, jep mu znamo namere, nije nam opasan, njegova moć nas neće iznenaditi. Iz istog razloga mi cenimo takozvanoga dobrog čoveka, tojest čo­veka blagog, skromnog, ustvari nemoćnog. Takav čovek nam ni je opasan, ne izaziva podozrenje.Uostalom, »taj čovek pun vrlina« za Ničea je ustvari bezživotan čovek, koji nema stvarne i slične snage da ide direktno ka cilju, ka vrednostima koje odlikuju moćnog čoveka. On je dobar, jer nema dovoljno snage da bude zao. On je »i po tome već niža vrsta ljudi jep nije ličnost, nego dobija vrednost po tome što odgovara izvesnoj shemi čoveka, koja je jednom zauvek određena. On nema nikakve nezavisne vrednosti: on se može porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak«. Ali, Niče je naročito nastojao da moralu oduzme svaku uzvišenost i da ga obezvredi preko određivanja njegovog socijalnog porekla i smisla. Jer ko je po Ničeu stvorio sve te moralne ideale humanosti, pravičnosti, altruizma itd. itd.? »Tri sile su, veli on, skrivene iza njih: 1. instinkt stada protiv jakih i nezavisnih; 2. in­stinkt svih stradalnika i siročadi protiv crećnih i 3. instinkt prosečnih protiv izuzetaka«.Ti instinkti ne trpe nikakvu jaku individual­nost, jep osećaju da je opasna. Instinkt stadanaprotiv »dopušta pojedincu da postoji samo kao deo celine, na dobro celine, on mrzi one koji se izdvajaju iz celine« … A ustvari oni, ti mali ljudi, zbijaju se u celine, kao ovce u stada,da bi nekako bili moćniji i da bi se mogli suprotstaviti snažnim ličnostima koje imaju svoje vrednosti, nedostupne čoveku iz stada. Sa svojim zahtevima za jednakošću, čovečnošću itd., oni ustvari hoće da obuzdaju moćne i jake lič­nosti, da ih svedu na svoj nivo, da im nametnu svoju prosečnost kao normu, kao ideal. U suštini i duši, oni cene osobine moćnih, tj silu i moć, odlučnost, hrabrost itd. Ali pošto ih u sebi nemaju, a imaju težnju da se pokažu, ispolje kao vrednost, oni nalaze rešenje ovog nesklada između želja i moći prvo tako što samu silu obezvređuju, proglašuju za nešto niže, i drugo, na taj način što svoje male mogućnosti i osobine proglašavaju za vrlinu u formi dobrote, jednakosti, samilosti itd. U slici rečeno, oni liče na lisicu koja nije mogla dohvatiti grozdove jer su visoko, pa je onda proglasila da su kiseli. No, uzdižući svoje slabosti na stupanj vrline, pridajući im neki viši smisao, oni se ipak time spasavaju od očajanja i osećanja ništavnosti, da­kle postižu jedno stanje izvesne moći. »Moral je, veli Niče, sačuvao zlosrećnike, siročad života od nihilizma na taj način što je svakom od njih pridao beskrajnu vrednost, metafizičku vrednost« …On, moral, odnosno njegovi zastupnici, tj. slabi i nemoćni, moraj u osuđivati moć i silu jer inače bi, pošto ih nemaju, morali pasti u očajanje ako ih nekako ne obezvrede. Ukratko, moral je prerušena volja za moć. On je izraz borbe slabih i nesposobnih, koji su lišeni prave životnosti, protiv moćnih ljudi, kod kojih je život razvijen u višem stepenu.Sa iste pozicije, u ime istih principa Niče he kritikovati i tri značajne pojave u istoriji evropske kulture i društva kao što su hrišćanstvo, buržoaska demokratija i socijalizam. Na toj kritici se moramo malo više zadržati, jep je ona bitna za određivanje društveno-političkog smiela Ničeove filozofije. Šta Niče najviše zamera hrišćanstvu? Pre svega njegovu protivživotnost. Hrišćanstvo je zločin prema životu jer osuđuje instinkte i strasti čovekove, čulnost i putenost, ukratko ono na čemu počiva život. Ono u ime nekakvog »višeg« života negira i obezvređuje ovaj jedini stvarni život i zdravoj životnoj snazi pretpostavlja neživotno i licemerno svetačko bledilo. Hrišćanski ideal odriče »ponos, patos distancije, veliku odgovornost, razdraganost, divnu animalnost, ratničke i osvajačke instinkte, oboženja strasti, osvete, lukavstva, srdžbe, sladostrašća, želje za doživljajima, saznanja;,ono odriče otmeni ideal: lepotu, mudrost, moć, divotu i opasnost tipa čovek, onoga koji postavlja ciljeve, »budućeg čoveka . . Ukratko, hrišćanstvo sputava i koči zdrave i stvaralačke snage u čoveku. Ono je antiživotno i po tome što je pro­glasilo sažaljenje za osnovnu vrlinu; jep sažaljenje služi održanju onih koji u sebi nemaju životnosti i snage. Šta se može reći o ovakvoj Ničeovoj kritici hrišćanstva? Ona svakako sadrži u sebi i jedan pozitivan momenat, koji se sastoji u borbi protiv poričućeg, neprijateljskog stava hrišćanstva prema vrednostima ovozemaljskog života, među koje svakako spadaju i životne, čulne vrednostii zadovoljstva. Ali Ničeova filozofija ima za svsju odliku i pozitivnu zaslugu borbu protiv negatorskog, poričućeg, pesimističkog stava prema životu uopšte. Tako, dok Šopenhauer uči da je suština sveta jedna slepa volja i teženje koje nikada ne može biti zadovoljeno, pa je i zato život ustvari uvek bol, a zadovoljstvo i nije prava realnost, te onda život treba i negirati, — Niče će, naprotiv, primati život baš kao večito teženje, kao volju za moć i borbu, ne tražeći mu neki smisao van samog postojanja, van života kao takvog, života kao moći. U toj težnji da život afirmiše, potvrdi, uzdigne, naglasi njegovu ljepotu nasuprot pesimistima i onima koji su »života siti« Niče je dao izvanrednih, snažnih misli, redovno rečenih jednim umetnički visokim stilom. Evo jedno takvo mesto iz njegovog Zaratustre upereno protiv licemerstva onih koji su siti života: »Umorni od sveta! A niste se još ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viđao uvek žudne zemlje, zaljubljene još u vlastiti umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: još na njoj sedi jedna mala zemaljska že­la! A u oku — ne pliva li tamo jedan oblačić nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jed­ni su korisni a drugi prijatni: njih radi treba voljeti zemlju. A mnogo šta ima tu što je tako dobro pronađeno da je kao i nedra ženina: i korisno i prijatno u isti mah«. Sličnih mesta može se naći među onima koja su direktno usmerena protiv hrišćanstva. Ona mogu dati povoda da se Ničeova kritika hrišćanstva uopšte oceni kao pozitivna kulturna tekovina. Međutim, bilo bi jednostrano kad bi se tako postupilo. Treba imati u vidu još i to da Niče napada hrišćanstvo naročito ukoliko je bilo ideologija nižih, dakle eksploatisanih društvenih slojeva, pa otuda pokret za izvesnom jednakošću, makar samo i religioznom. O tome bi se ovde, kad bi prostor dopuštao, moglo navesti mnogo Ničeovih sasvim određenih izjava. Zato jedna marksistička, odnosno naučna ocena Ničea mora, uviđajući prikladnost mnogih njegovih zamerki hrišćanstvu, istaći i antidemokratski, pa i antihumanistički smer te kritike. I buržoasku demokratiju kao i njene ideologe Niče he naročito kritikovati zbog težnje za jednakošću, zbog ideala jednakosti ličnosti. Taj ideal je po Ničeu ustvari izraz, kao i kod prvih hrišćana, slab ih duša koje bi sebi htele da pridaju značaj, onih ličnosti koje nemaju u sebi stvarnih vrednosti, pa teže da se obezbede tražeći jednaka prava. A te ličnosti za Ničea i nisu ustvari ličnosti, već obične nule. »Cela naša sociologija ne zna ni za koji drugi in­stinkt sem za instinkt stada, tj. sabranih nula, gde svaka nula ima »jednaka prava«, gde je vrlina biti nula«.U ovakvim demokratskim shvatanjima koja idu za izjednačavanjem Niče traži glavni oblik i uzrok dekadencije evropskog društva novi jer vremena, oblik i uzrok opadanja njegove životnosti. »Nepravo, veli on, nikad ne leži u nejednakim pravima, već u pretenziji na »jednaka prava«.To, određenije rečeno, znači da je Niče sasvim daleko od pomisli da uzrsk krize i dekadencije traži u ekonomskim protivrečnostima, u nerešenom ekonomsko-socijalnom problemu. Nije stvar u tome što ljudi nemaju jednake mogućnosti i na ekonomskom polju, odnosno u tome što nemaju dovoljno jednakosti, već u to­me što traže i što ven imaju »mnogo« prava na političkom terenu! Ovo sve pokazuje da Niče zauzima apsolutno suprotan stavprema stavu soci-jalista u društvenoj problematici. Ovu svoju suprotnost i neprijateljski stav prema socijalistima Niče je ispoljio i vrlo iz­razite, ali i na veoma neukusan način. »Koga najviše mrzim među današnjim ološem?, pita se on. Ološ socijalista, čandala-apostole, koji potkopavaju instinkt, zadovoljstvo, osećanje zadovoljenosti radnika sa njegovim malim bićem, — koji ga čine zavidnim i uče na osvetu«.Na drugome mestu, on je vrlo dobro predvidio snažne akcije socijalista u XX veku. »Može, veli on, na mnogim mestima u Evropi doći do tuča i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek će verovatno doživeti potrese na više mesta i Pariska komuna, koja je našla branioca i advokata u Nemačkoj (tj. socijaliste — V. P.) činiće se kao mali poremećaj stomaka u porećenju sa onim što će doći. Ali kako mu drago, biće uvek odveć imućnih ljudi da bi socijalizam ikada mogao značiti što više od epidemije jedne bolesti«,znači od nečega što naiđe i prođe. Ove reči je Niče pisao osamdesetih godina prošloga stoljeća i one nas obavezuju da mu priznamo smisao za predviđanje događaja koji imaju da nastupe, ali ne i smisao za predviđanje njihova ishoda, koji je sigurno zamagljivala kod njega mržnja protiv tih događaja; jer, socijalizam nije više prolazna epidemija, već trajna, neizbežna stvarnost. Šta nam pokazuje sve ovo šta smo naveli? Pokazuje nam da Ničeova kritika građanske kulture njegova vremena, na koju su se neki pozivali kao na znak njegove progresivnosti, nikako se ne može smatrati za kritiku koja dolazi s leva, s progresivnih pozicija. Naprotiv, te pozicije on izrično napada i odbacuje. Već to je dovoljno za mišljenje da je njegova kritika ustvari kri­tika s desna, sa stanovišta reakcionarnih sna­ga, čiji he kasniji izraz biti fašizam, i da su njegova shvatanja doista bliska fašizmu. U ovo ćemo se uveriti ako određenije razmotrimo te njegove nove kriterije, nove norme kao i najopštije razlore u ime kojih odbacuje i demokratiju i socijalizam i hrišćanstvo. Zašto se suprotstavljati svim ovim tekovi-nama, zašto odbaciti njihovu moralno-političku srž koju čini ideja jednakosti u raznim njenim stupnjevima i oblicima? Jer je sve to, veli Niče, neprirodno i protivprirodno, ne može nani oslonac i podršku u prirodi. »Pravo na altruizam ne može se izvesti iz fiziologije, kao god ni pravo na pomon i na jednakost sudbine: to su sve premije za degenerike i zlosrećnike«.Pri­roda zna za odnose sila i za pobeđivanje veće sile nad manjom. Tako stvari uistini stoje i u ljudskom životu, i licemerno je propovedati nekakav moral koji traži nešto drugo, a ustva­ri je i sam jedna prerušena sila. Život je te­žnja za moć, a time nužno i zakoračenje u sferu moći drugoga, osporavanje iste te težnje u drugome. Stvarni društveni položaj ljudi predodređen je po Ničeu potpuno njihovim prirodnim osobinama. Štaviše, kastinski poredak društva je po njemu nešto što se formira samo po pri­rodnim sklonostima ljudi koji čine zatvorene kaste, on je »samo sankcija jednog prirodnog re­da, prirodna zakonitost prvoga ranga, nad kojom nikakva samovolja, nikakva »moderna ideja«nema vlasti«. Hijerarhija među ljudima, odnosno razlike u moći, položaju i pravima su uslov svakog zdravog društva. »Nejednakost u pravima je tek uslov za to da uopšte ima prava«, veli Niče. Tek u jednom takvom svetu i društvu, u kome neće ljude sputavati nikakvi obziri moralnosti koji idu u korist prosečnih i slabih, već će se sve bazirati na principu snage, izdvojiće se, odgojiće se jedan viši tip čoveka — natčovek. Formiranju toga tipa treba da bude podređeno sve. Jer, veli Niče, čovek nije cilj i vrednost po sebi, on je samo prelaz, most ka natčoveku, nečemu višem, u ime čega onda treba odlučno odbaciti sve ono što ljudsku vretu sputava na putu uzdizanja u tom smeru. Da vidimo malo podrobnije kakav je taj viši čovek i natčovek u ime koga Niče preokreće sve dosadašnje vrednosti i kriterije. Treba reći da u Ničeovoj zamisli i slici takvoga ideala ima, razume se, i svojstava istinski ljudskih: on, vi­ši čovek, treba da je uporan, da se ne plaši opasnosti, da voli zahvate i skokove u nepoznato i neočekivano, da ne ostaje na pola puta. U ovom oporom svetu i životu, punom bola i neočekivanih opasnosti nikada ne smi]e pasti u malodušnost i razočaranje; on mora prihvatiti ži­vot baš kao takav, tj. život upravo kao napor, kao vrtlog i besmisao, kao »hodanje po konopcu«. On mora težiti gore, u visinu. Ali — ako neko ne može leteti, šta da se s njim radi? »Kora ne možete naučiti da leti, toga naučite da što pre padne« — tako uči Zaratustra, odnosno Niče.Dakle, taj viši čovek ne sme imati sažaljenja. Njegapogotovu ne smeju sputavati sitni obziri »malih ljudi«, on mora neposredno ići ka cilju ispoljenja i zadovoljenja svoje moći; jer gde ima života ima i volje za moć — »i u sluge nađoh još volju da bude gospodar«. On, novi čovek, mora ceniti baš ono što su moralisti naročito osuđivali — naime uživanje, vlastoljublje i sebič­nost, ali uživanje ne u običnom, banalnom smislu, već uživanje u moći, u sili, u trošenju se­be, koje onda traži lišavanje od mnogih uživanja druge, manje vredne vrete. Moć i jeste vrhovni kriterij svega, dobro je ono što povećava volju za moć, a zlo ono što je slabi. Eto to su nekoliko bitnih odlika i kriterija kojih se drži »viši čovek«. Valja još dodati da ga Niče ponegde prikazuje i prosto kao prirodno snažno stvorenje. »Njegov ideal jakog čoveka naposletku (se) veoma približuje tipu običnog prirodnog čoveka, plave bestije (»Die blonde Bestie«), tako da se ono što treba da bude natčovek pretvara u potčoveka, u divljeg čoveka, koji ništa drugo i nije do čovek jakih, neslomljenih instinkata«. Mi mislimo da je, kad se nepristrasno procedi ovakva slika Ničeovog višeg čoveka, ustvari ne­moguće izbeći zaključak o priličnoj sličnosti njenoj sa onim što su nacional-socijalisti zastupali i u teoriji i u praksi. I kad su se oni pozivali na Ničea i evojatali ga, zaista je teško osporiti da to nisu činili s pravom. Uovo srodništvo mi ćemo se uveriti naročito i iz Ničeove odbrane militarizma i rata. On ne može dovoljno da se nahvali rata kao sile koja služi nekom psihološkom i kulturnom podmlađivanju čoveka. Za njega je uopšte čovek stvoren za rat, a žena — da rađa. To je jedna od opštih formu­la njegove etike koja nije ni nova ni duboka, već vrlo stara i plitka. A u Volji za moć pisao je o militarizmu: »Ja se radujem militarističkom razvitku Evrope kao god i unutrašnjim anarhičnim prilikama: prošlo je doba mira i kineštva.. . Lične muške sposobnosti, telesna sposobnost povraća svoju vrednost, ocene postaju fiziološke, ishrana sadrži sve više mesa. Beskrvni licemeri… iščezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakom od nas, kao i divlja zver«. Ostaje nam da se na kraju osvrnemo i na vred­nost onog najopštijeg argumenta kojim Niče pravda, na kojem misli da teoriski zasniva ovaj svoj novi moral, ustvari imoralizam. Videli smo već da se taj argumenat u suštini svodi na ovo: i u prirodi vlada sila i »pravo« jačega. Ona, priroda, ne zna za altruizam, i dobro je što ne zna, jer se time odabiraju jači. »Ono što pada, treba još i odgurnuti«.Život je najviša vred­nost, i to baš život u biološkom smislu, kao ispoljenje i širenje snage. Zato mu treba podrediti sve druge vrednosti, kao naprimer etičke.   Kao što vidimo po onom prvom argumentu, u osnovi Ničeova učenja stoji jedno darvinističko shvatanje života, i to ni duboko niti potpuno uzeto, jep darvinizam ne vidi u svetu samo borbu vep i uzajamno pomaganje. Ničeanstvo je, dakle, neka vrsta socijal-darvinizma, darvinizma prenetog sa tumačenja pojava prirode, pojava u obla­sti biljnog i životinjskog sveta, na oblast ljudskog društva. Ali već to prenošenje i zaključivanje o drugome na osnovi prvog potpuno ruši svaku vrednost zaključaka koji se tim putem dobiju. Zašto? Zato što se radi o dvema različitim oblastima, sa posebnim, specifičnim uslovima i zakonitostima. Ono što važi u jednoj, ne mora važiti niti u osnovi važi i u drugoj. Pa ako se u prirodi sve odigrava po principu moći i »prava« jačega, čovek očevidno, otkad je postao čovek, tj. otkad je počeo da izgrađuje civilizaciju i kulturu, ništa drugo ne radi do ograni­čava taj princip, stvarajući jedan pravni i mo­ralni poredak, tj. poredak u kojem se zaštićuje i brani ljudsko moralno biće da ne bude žrtva sile. Drugo, ovo obraćanje na prirodu pri tumačenju ljudskih društvenih pojava ustvari odvodi od stvarnog proučavanja složenih društvenih zakonitosti i ide na ruku plitkom fraziranju, ponavljanju opštih misli koje ne vode ničemu. To je Marks konstatovao i rekao povodom onih koji suhteli da se posluže Darvinovim izrazom »borba za život« (struggle for life) kao nekom čarobnom formulom za objašnjenje istorije ljudskog društva. Tako Marks kaže o Langeu, koji je primenjivao takav metod: »Gospodin Lange je, na­ime, učinio veliko otkriće. Cela istorija može da se supsumira pod jedan veliki prirodni za­kon. Taj zakon je fraza (— Darvinov izraz u ovakvoj upotrebi postaje gola fraza —) »struggle for life«, »borba za opstanak«, a sadržina te fraze je Maltusov zakon o naseljenosti ili, tačnije, prenaseljenosti. Dakle, umesto da se anali­zira ta »struggle for life«, kako se ona ispoljava istoriski u raznim određenim oblicima društva, ne ostaje da se radi ništa drugo nego da se svaka konkretna borba pretvarau frazu »struggle for life«, a ta fraza u Maltusovu »fantaziju o naseljenosti«! Mora se priznati da je to veoma ubedljiv metod — za naduveno, ne-zvanično, razmetljivo neznanje i lenjost mišljenja«. Da, ali ničeanac može reći da dosadašnji mo­ralni poredak ipak sputava jake, a da bi s druge strane nesmetano odabiranje jakih odvelo uzdizanju života i ljudske vrete uopšte na viši stupanj. Međutim, ovakve prigovore nije teško ukloniti. Jer, nijedan socijal-darvinist odno­sno ničeanac ne može dokazati da je, naprimer, snažni korov koji guši žitaricu nešto pri­rodno bolje od svoje žrtve, niti da je vuk kao prirodna vrsta »uzvišeniji« od srne koju istrebljuje. Drugo, puna prevlast moćnih odnosno principa sile dovela bi do svoje sopetvene negacije, vukovi bi jednoga dana morali pojesti sami sebe, život kao takav bio bi negiran. Najzad, ili baš pre svega, pri oceni ovakvih i sličnih shvatanja moraju se uzeti u obzir i praktične njihove posledice,  dejstva  koja  su se ispoljila u praksi. A mi smo u praksi videli svu neljudskost i svirepost koja je činjena u ime nacional-socijalističkog »ideala« natčoveka, s kojim ima znatne sličnosti i Ničeov natčovek i viši čovek, pa smo zato obavezni da, i pored razumevanja i priznanja za mnoga duhovita zapažanja  Ničeova,  njegovu   filozofiju  označimopre svega kao jednu veoma reakcionarnu ideologiju, koja je mogla poslužiti i poslužila je nemačkom fašizmu i drugim militaristima za stvaran napad na velike ljudske ideale i tekovine, na veru u jednakost, pravednost, slobodu i čovečnost. (Vuko Pavićević, Filozofija Fridriha Ničea, Rad, Beograd, 1955)

ARTUR ŠOPENHAUER – izvod iz dela (Svet kao volja i predstava)


ARTUR ŠOPENHAUER – izvod iz dela (Svet kao volja i predstava)

„Svet je moja predstava“.– Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog. […]

Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudaci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. „Stvar po sebi je samo volja.“ Kao takva, volja nije predstava već se „toto genere“ od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao „stvar po sebi“ leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog „mnoštva“, mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je „jedno“, ali ne kao što je to“jedno“ jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem „mnoštvu“, a niti kao što je „jedno“ jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od „mnoštva“, već je volja „jedna“ kao ono što leži van vremena i prostora, izvan „principio individuationis“, tj. izvan mogućnosti mnoštva.[…]

Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.[…]

Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. […]

(Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava, 25/160, 302/324, Matica srpska, Novi sad, 1986)

BERTRAND RUSSELL – Zašto nisam hrišćanin


ZAŠTO NISAM HRIŠĆANIN

Kao što je rekao vaš predsednik, tema o kojoj ću vam večeras govoriti je – zašto nisam hrišćanin. Možda bi bilo dobro da pre svega pokušam da utvrdim šta se podrazumeva pod rečju hrišćanin. U naše vreme mnogi je koriste veoma slobodno. Neki pod tim podrazumevaju samo osobu koja pokušava da vodi dobar život. U tom smislu pripadnici svih sekta i vera bi bili hrišćani; ali ja ne mislim da je to pravi smisao te reči, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ona implicira da se oni koji nisu hrišćani – svi budisti, konfučijevci, muslimani i tako dalje – ne trude da vode dobar život. Pod hrišćaninom ne podrazumevam nekoga ko se trudi da živi pošteno. Čovek mora verovati u određene stvari da bismo ga nazvali hrišćaninom. Ta reč više nema punokrvno značenje kakvo je imala u doba svetog Augustina i svetog Tome Akvinskog. Ako bi neko tada rekao da je hrišćanin, to je podrazumevalo čitav niz opštepoznatih čvrstih uverenja.

ŠTA JE HRIŠĆANIN?
Današnji hrišćanin je drugačiji. I sam pojam hrišćanstva je postao neodređeniji. Međutim, dve stvari su ostale bitne za svakoga ko sebe naziva hrišćaninom. Prva je dogmatska – morate verovati u boga i u besmrtnost. Ako u to ne verujete, ne možete se nazvati hrišćaninom. Zatim morate imati neku vrstu uverenja koja se tiču samoga Hrista. Muslimani, na primer, takođe veruju u boga i besmrtnost, a ipak nisu hrišćani. U najmanju ruku morate verovati da je Hrist bio, ako ne božanstvo, a ono bar najbolji i najmudriji od svih ljudi. Sve ispod toga vam oduzima pravo da se nazovete hrišćaninom. Naravno, hrišćanstvo ima i drugi smisao, koji nalazite u Vitekerovom Almanahu i u geografskim knjigama, gde se kaže da se svetsko stanovništvo deli na hrišćane, muslimane, budiste, obožavaoce fetiša itd, i u tom smislu smo svi mi hrišćani. Ali ovde ću zanemariti geografski smisao hrišćanstva.

Kada vam objašnjavam zašto nisam hrišćanin, moram objasniti dve stvari: prvo, zašto ne verujem u boga i besmrtnost; i drugo, zašto smatram da Hrist nije bio najbolji i najmudriji od svih ljudi, mada mu priznajem visoki stepen moralne dobrote. Krećem se u okviru vrlo striktne definicije hrišćanstva. Nekada je ono uključivalo i veru u pakao. Vera u večnu vatru pakla do skoro je bila bitna osnova hrišćanstva. U ovoj zemlji, kao što znate, to je prestalo da bude bitno posle jedne odluke sa kojom se nisu složili kanterberijski arhiepiskop i arhiepiskop od Jorka. U ovoj zemlji je zvanična religija regulisana zakonom koji je doneo engleski parlament. Tajno veće koje je o tome odlučivalo zaobišlo je mišljenje naših arhiepiskopa o tome i pakao je proglašen nevažnim. Zato ne insistiram na tome da hrišćanin mora da veruje i u pakao.

POSTOJANJE BOGA
Došli smo do pitanja postojanja boga: to je jedno široko i ozbiljno pitanje, i kada bih se pozabavio njime na adekvatan način, zadržao bih vas ovde do kraja sveta, pa ćete mi oprostiti ako budem nešto sažetiji od toga. Poznata vam je dogma katoličke crkve po kojoj se postojanje boga može dokazati razumom. Ovo je neobična dogma, ali je morala biti uvedena zato što su slobodni mislioci dosta rano počeli da tvrde da postoje razumni dokazi protiv postojanja boga, mada nam vera kaže da on postoji. Argumenti i razlozi protiv postojanja boga su se opširno iznosili,tako da je katolička crkva osetila da se tome mora stati na put. Zato su postavili tezu da se postojanje boga može dokazati razumom i ustanovili su neke argumente koji dokazuju njegovo postojanje. Tih dokaza ima više, ali ja ću se zadržati na svega nekoliko.

DOKAZ PRVOG UZROKA
Možda je najjednostavnije i najlakše shvatiti takozvani dokaz prvog uzroka, kojim se tvrdi da sve na ovom svetu ima uzrok; kada se vraćamo unazad moramo doći do prvog uzroka, kojem se daje ime boga. Danas taj dokaz nema preteranu težinu, zato što ni prauzrok svega više nema onu vitalnost koju je nekada imao. Filozofi su došli do zaključka da pitanje prvog uzroka nema smisla. Kada sam bio mlad vrlo ozbiljno sam razmatrao ova pitanja i prihvatao dokaz prvog uzroka, sve dok sa osamnaest godina nisam pročitao Autobiografiju Džona Stjuarta Mila i tamo našao ovu rečenicu: »Moj otac me je učio da se na pitanje:»Ко me je stvorio?«, ne može dati odgovor, jer ono istog trena navodi na pitanje:»Ко je stvorio boga?« Ova prosta rečenica mi je pokazala lažnost dokaza o prvom uzroku.
Ako sve ima uzrok, onda ga i bog mora imati. Ako išta može postojati bez uzroka, onda to važi i za čitav svet, tako da ta tvrdnja nije valjana. Ona je iste vrste kao i hindu gledište da svet počiva na leđima slona, a slon na leđima kornjače. I kada se pita:»А šta je sa kornjačom?«, Indus kaže:»Hajde da promenimo temu.« Svet može da postoji bez uzroka. Podjednako je moguće da on postoji oduvek. Nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je svet uopšte imao početak. Shvatanje da stvari moraju imati početak je rezultat siromaštva naše mašte. Zato prestajem da
traćim vreme na dokaz o prvom uzroku.

DOKAZ PRIRODNE ZAKONITOSTI
Postoji, zatim, veoma uobičajen dokaz prirodne zakonitosti. To je bio omiljeni dokaz tokom celog osamnaestog veka, naročito pod uticajem ser Isaka Njutna i njegove kosmogonije. Ljudi su posmatrali kako se planete okreću oko sunca prema zakonu gravitacije i smatrali su da je bog dao zapovest tim planetama da se kreću na određen način. Bilo je to, naravno, zgodno i jednostavno objašnjenje koje im je uštedelo trud traženja objašnjenja zakona gravitacije. Danas zakon gravitacije razumemo na prilično komplikovan način koji je uveo Ajnštajn. Nemam nameru da vam držim predavanje o zakonu gravitacije, jer bi nam to oduzelo puno vremena. U svakom slučaju, zakon prirode koji je postojao u Njutnovom sistemu, podrazumeva da se priroda iz neobjašnjivih razloga ponaša jednolično. Sada znamo da su mnoge stvari koje smo smatrali prirodnim zakonima zapravo ljudske konvencije. Znamo da čak i u najudaljenijim delovima zvezdanog prostora tri stope čine jedan jard. Ovo je bez sumnje značajna činjenica, ali jedva da bi se mogla nazvati zakonom prirode. Kada steknete znanje o stvarnom ponašanju atoma, otkrićete da je njihovo kretanje mnogo manje podložno bilo kakvoj zakonitosti nego što se smatra, i da je pre u pitanju statistički prosek.

Ako bacite kockice, dobićete duple šestice samo jednom u trideset i šest bacanja, ali to se ne smatra dokazom bilo čega; naprotiv, ako bi duple šestice izlazile pri svakom bacanju, mogli bismo da pomislimo da se radi o nečem unapred planiranom. Svi zakoni prirode su u tom smislu slične vrste. To su statistički proseci izvedeni iz zakona slučajnosti. Time čitava stvar u vezi sa prirodnim zakonom postaje manje impresivna. Ideja da prirodni zakoni impliciraju zakonodavca potiče iz zbrke koja je nastala između prirodnih i ljudskih zakona. Ljudski zakoni su naredbe koje vam zapovedaju da se ponašate na određeni način, i vi možete odlučiti da li ćete se tako ponašati ili ne. Ali prirodni zakoni su opis onoga kako se stvari uistinu ponašaju. Ne može se tvrditi da postoji neko ko im je rekao da tako čine, jer ako pretpostavimo da taj neko postoji, suočeni smo sa pitanjem:»Zašto je bog doneo baš te prirodne zakone, a ne neke druge?« Ako kažete da je to učinio iz svog vlastitog zadovoljstva i bez ikakvog razloga, shvatite da postoji nešto što nije podložno zakonu. Ako kažete, kao što kažu ortodoksniji teolozi, da je bog imao razlog da stvori baš te zakone, a ne neke druge – vi u stvari kažete da je taj razlog stvaranje boljeg svemira. Ali kada malo bolje pogledate svemir, to vam nikada ne bi palo na pamet. Kada bi postojao razlog za ustanovljavanje zakona koje je bog stvorio, onda bi im i on sam bio podložan, pa prema tome nema nikakve prednosti u tome da uvodite boga kao posrednika. Imate zapravo zakon izvan i pre svih božanskih zakona i tako bog prestaje da služi vašoj svrsi, jer više nije krajnji zakonodavac. Ukratko, cela rasprava o prirodnom zakonu nema više ni izdaleka onu snagu koju je nekada imala. U razmatranju ovih argumenata, ja se krećem kroz vreme. Argumenti za dokazivanje postojanja boga menjaju se kroz vreme. To su u početku bili čvrsti intelektualni dokazi, koji su otelovljavali sasvim definisane zablude. Kako se bližimo savremenom dobu, one postaju sve manje intelektualno ugledne, a sve više maglovito moralisanje.

DOKAZ SVRHOVITOSTI
Sledeći korak u ovom procesu dovodi nas do dokaza svrhovitosti. Sve na svetu je uređeno upravo tako kako je potrebno da bismo mi mogli da živimo na ovome svetu. Ako bi svet i za mrvu bio drugačiji, mi ne bismo mogli da živimo u njemu. To je dokaz svrhovitosti. On ponekad poprima čudne oblike; tvrdi se, na primer, da zečevi imaju bele repove da bi ih čovek mogao lakše nanišaniti. Pitam se šta bi zečevi rekli na ovo. Nije teško napraviti parodiju od ovog dokaza. Svi znamo čuvenu Volterovu opasku da je nos očigledno napravljen takvim kakav jeste da bi se na njega mogle staviti naočare. Ta vrsta parodije, pokazalo se, pogađa cilj direktnije nego u osamnaestom veku, jer od Darvinovog doba mnogo nam je jasnije zašto se živa bića prilagođavaju svojoj okolini. Ne radi se o tome da je okolina stvorena da bi odgovarala njima, nego o tome da se oni prilagođavaju njoj. U tome nema nikakvoga plana. Kada se malo zamislimo nad dokazom svrhovitosti, zapanjuje kako su ljudi mogli poverovati da ovaj svet, sa svim svojim nedostacima, predstavlja najbolje što je svemogući i sveznajući mogao proizvesti tokom miliona godina. Ja u to stvarno ne mogu da poverujem. Zamislite da vam je data svemoć i sveznanje i milioni godina da usavršite svoj svet. Pa da li biste proizveli nešto bolje od Kju-Kluks-Klana ili fašista? Ako prihvatite zakone nauke, morate pretpostaviti da će ljudski život i život uopšte na ovoj planeti vremenom nestati. On je samo faza u raspadanju sunčevog sistema. U izvesnoj fazi tog raspadanja došlo je do temperaturnih uslova pogodnih za razvoj protoplazme i pojavu života u jednom kratkom periodu postojanja sunčevog sistema. Na Mesecu se vidi ono ka čemu Zemlja ide – to je nešto mrtvo, hladno i beživotno. Kažu mi da je ovakav pogled na stvari porazan i da ljudi, kada bi u to poverovali, ne bi mogli da žive. To je besmislica. Nikome nije stalo do toga šta će se desiti sa ljudima kroz milion godina. Čak i ako neki ljudi misle da brinu o tome, oni se samozavaravaju. Ljudi su uvek zabrinuti zbog nečega konkretnog, kao što je loša probava. Niko nije ozbiljno nesrećan zbog pomisli na nešto šta će se dogoditi milionima godina posle njega. Slažem se da je sumorna pomisao da će život izumreti. Mada kada vidim šta sve ljudi rade, to da ćemo izumreti mi se čini gotovo kao uteha, a ne nešto što mi zagorčava život.

MORALNI ARGUMENT
Sada dolazimo do kasnije faze argumentacije o postojanju boga, koju ću nazvati dobom
intelektualnog opadanja. U pitanju je dokaz koji postavljaju teisti, a zove se moralni argument za
postojanje boga. U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma. Ali čim se oslobodio ovih dokaza, on je izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptičan u intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinim mlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari – da na nas najjače deluju najraniji uticaji, a ne oni kasniji. Kant je tako izmislio novi, moralni dokaz o postojanju boga i on je u raznim vidovima bio popularan tokom devetnaestog veka. Jedna njegova verzija kaže da ne bi bilo onoga što je ispravno ni onoga što je pogrešno kada ne bi postojao bog. U ovom trenutku me ne zanima da li ima razlike između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Ono što me zanima je sledeće: ako ste sasvim sigurni da postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno, vi se nalazite pred pitanjem – da li je ta razlika plod božije odluke ili ne? Ako razlika između dobra i zla postoji po božijoj odluci, onda za samoga boga ne postoji razlika između onoga što je ispravno i onoga što to nije. Onda tvrdnja da je bog dobar prestaje da bude tačna. Ako hoćete da kažete, kao što tvrde teolozi, da je bog dobar, morate reći da ispravno i pogrešno imaju neko značenje koje je nezavisno od božije odluke, zato što su božije odluke dobre, a ne loše, nezavisno od same činjenice da ih je on stvorio. Ako to kažete, moraćete zatim reći da je ispravno i pogrešno nastalo ne samo božijim posredstvom, nego da su oni po svojoj biti, logički prethodili bogu. Mogli biste, ako biste hteli, reći da je postojaloviše božanstvo koje je naređivalo bogu koji je stvorio ovaj svet, ili zastupati mišljenje koje zastupaju neki gnostici, koje sam često smatrao prihvatljivim, da je zapravo ovaj svet kakvog mi poznajemo stvorio đavo u trenutku kada bog nije gledao.

ARGUMENT ISPRAVLJANJA NEPRAVDE
Postoji jedna neobična verzija moralnog argumenta, u kojoj se kaže: postojanje boga je potrebno da bi postojala pravda na svetu. Delom svemira koji mi poznajemo vlada velika nepravda, i često dobri pate, a zli napreduju, i teško je reći koje od to dvoje više smeta čoveku; ali ako kosmos kao celinu zamislimo kao pravedno ustrojen, moramo pretpostaviti da postoji budući život koji će doneti ravnotežu životu i ovde, na zemlji. Zato se kaže da mora postojati bog i raj i pakao, da bi na kraju mogla postojati pravda. To je veoma neobičan argument. Ako pogledamo na to sa naučnog stanovišta, reći ćemo:»Ja poznajem samo ovaj svet. Ne znam kako je u ostalim delovima svemira, ali ukoliko se o tome uopšte može raspravljati moglo bi se reći da je ovaj svet prilično dobar uzorak svemira, pa ako na njemu ima nepravde, za verovati je da će je biti i drugde«. Pretpostavimo da ste otvorili sanduk pun narandži i videli da je gornji sloj truo. Ne biste rekli:»Mora da su donji slojevi dobri, jer se tako uspostavlja ravnoteža.« Rekli biste:»Verovatno je cela pošiljka loša«, a tako i naučnik zaključuje o prirodi kosmosa. On bi rekao:»Na ovom svetu ima mnogo nepravde, i stoga postoji razlog da se pretpostavi da svetom ne vlada pravda, pa onda ima osnove za moralni argument protiv boga, a ne njemu u prilog.« Intelektualni argumenti ove vrste nisu podsticajni za vernike. Ono što ljude podstiče da veruju u boga nije nikakav intelektualni dokaz. Većina ljudi veruje u boga, jer su ih tome učili od ranog djetinjstva i to je glavni razlog. Jak razlog je, mislim, i želja za sigurnošću, za jednom vrstom osećanja da postoji stariji brat koji će se brinuti o vama. To značajno podstiče želju ljudi da veruju u boga.

HRISTOV KARAKTER
Ovo je tema kojom se racionalisti nisu bavili dovoljno, a to je pitanje da li je Hrist bio najbolji i najmudriji od svih ljudi. To se obično uzima zdravo za gotovo, i očekuje se da se svi složimo da je to istina. Ja se ne slažem, pričemu se u mnogim stvarima slažem sa Hristom više od onih koji kažu da su hrišćani. Sećate se da je on rekao:»Ne odupri se zlu: ko te udari po jednom obrazu okreni mu i drugi.« Ovo nije novo načelo ili nov princip. Njime su se služili Lao Ce i Buda nekih petsto ili šesto godina pre Hrista. To takođe nije princip koji hrišćani shvataju doslovno. Ne sumnjam u to da je sadašnji predsednik vlade (Stanley Baldwin), na primer, veoma iskren hrišćanin, ali ne bih nikome savetovao da ga ošamari. Mislim da bi taj neko otkrio da on smatra da je ovaj deo biblijskog teksta napisan samo u prenosnom smislu. Postoji još jedna sjajna pojedinost. Sećate se da je Hrist rekao:»Ne sudite o drugima, da se ne bi sudilo o vama«. Ovaj princip nije omiljen u sudnicama hrišćanskih zemalja. Poznavao sam priličan broj sudija koji su ozbiljni hrišćani i nijedan od njih nije smatrao da postupa suprotno hrišćanskim principima radeći svoj posao. Zatim Hrist kaže:»Daj onome koji traži od tebe i ne odbij onoga koji traži da posudi od tebe.« To je veoma dobar princip. Nismo se ovde sastali da raspravljamo o politici, ali ne mogu, a da ne zapazim da se na poslednjim opštim izborima vodila rasprava o upravo tome, tako da se mora pretpostaviti da se liberali i konzervativci u ovoj zemlji sastoje od ljudi koji se ne slažu s Hristovim učenjem. Postoji još jedna Hristova maksima koja nije omiljena među našim hrišćanskim prijateljima. Ona kaže:»Ako hoćete da budete savršeni, idite i prodajte ono što imate, i dajte siromasima.« To je izuzetna maksima, ali kao što rekoh, ne primenjuje se mnogo. Sve su ovo dobre izreke, ali je prilično teško postupati u skladu sa njima. Ne tvrdim da ih se ja pridržavam, ali ja nisam hrišćanin.

MANE HRISTOVOG UČENJA
Pošto smo se složili da neke Hristove izreke imaju veliku vrednost, dolazim do onih kojima se ne može pripisati ni vrhunska mudrost niti vrhunska dobrota. Istorijski je prilično sumnjivo da li je Hrist uopšte postojao, a ako jeste, mi o njemu ništa ne znamo, pa se prema tome ja ne bavim istorijskim Hristom. Bavim se Hristom onakvim kakav se javlja u jevanđeljima, a tamo se mogu naći stvari koje ne izgledaju previše mudro. On je, na primer, zaista verovao da će se njegov drugi dolazak na svet desiti za života njegovih savremenika.

On kaže:»Nećete otići u gradove Izraela dok se sin čoveka ne vrati.« Zatim kaže:»Ima nekih koji ovde stoje, a koji neće okusiti smrt dok se sin čoveka ne vrati u svoje kraljevstvo«. Ima mnogo mesta u jevanđeljima po kojima je sasvim jasno da on veruje da će se njegov drugi dolazak desiti za života ljudi koji su tada živeli. U to su verovali njegovi rani sledbenici i to je bila osnova njegovog moralnog učenja. Kada je govorio:»Ne mislite na sutra« i tome slično, to je govorio uglavnom misleći na svoj drugi povratak, u smislu da obične, svetovne stvari nisu važne. Poznavao sam neke hrišćane, koji su zaista verovali da je njegov drugi dolazak vrlo blizu. Poznavao sam paroha koji je strašnoplašio svoju pastvu pričama da je Hristov drugi dolazak neminovan, pa ih je veoma utešilo kada su ga videli da sadi drveće u svom vrtu. Rani hrišćani su stvarno u to verovali i ustezali su se od sađenja drveća u svojim baštama, jer su poverovali Hristu da je njegov drugi dolazak blizu. U tom smislu, on očito nije bio mudar kao što su to bili neki drugi ljudi, a sigurno nije bio najmudriji od svih.

MORALNI PROBLEM
Dolazimo zatim do pitanja morala. Postoji jedan vrlo ozbiljan nedostatak u Hristovom moralnom liku, po mom mišljenju, a to je da je on verovao u pakao. Lično ne verujem da bilo ko, ko je zaista duboko human, može verovati u večnu kaznu. Ali Hrist je očito, kako je rečeno u jevanđeljima, verovao u večnu kaznu. I stalno se iznova nailazi na scene njegovog osvetničkog besa prema onima koji odbijaju da slušaju njegove propovedi. To je stav uobičajen za propovednike, ali u ovom slučaju narušava vrhunsko savršenstvo Hristovog lika. Kod Sokrata, na primer, nećete naići na takav stav. On je sasvim blag i uljudan prema ljudima koji ne žele da ga slušaju. Takav odnos je po mom mišljenju dostojniji jednog mudraca, nego da nastupi sa ogorčenjem.

U jevanđelju postoji mesto na kojem Hrist kaže:»Vi zmije, vi otrovnice, nećete izbeći prokletstvo pakla.« Tako je govorio ljudima kojima se nije dopalo njegovo učenje. Po meni, to baš nije najbolji način ophođenja. Ovakvih pretnji paklom ima mnogo. Postoji, naravno, i onaj poznati odeljak o grehu protiv Svetog Duha:»Ko god govori protiv Svetog Duha, neće mu biti oprošteno ni na ovom ni na onom svetu.« Ovaj tekst je prouzrokovao neopisivo mnogo jada na svetu, jer su mnogi smatrali da su se ogrešili o Svetoga Duha i da im to neće biti oprošteno, ni na ovom ni na onom svetu. Zaista ne verujem da bi osoba sa odgovarajućim stepenom dobrote u svojoj naravi, usadila takav strah i užas u ljude.

Zatim Hrist kaže:»Čovekov sin će poslati svoje anđele, i oni će sakupiti u njegovom kraljevstvu sve ono što je grešno, i one koji čine nepravdu, i baciće ih u vatreno ždrelo; i tamo će se čuti zapomaganje i škrgut zuba«. To nastavlja da se ređa iz jednog stiha u drugi i čitalac počinje da oseća izvesno zadovoljstvo onoga koji to izgovara. Zašto bi inače to toliko ponavljao. Zatim, svi se sigurno sećate ovaca i koza; i kako će on, kada se vrati po drugi put, odvojiti ovce od koza, i reći će kozama:»Dalje od mene, vi prokleti, u plamen večni.« Zatim nastavlja:»I one će otići u večni plamen«, pa kaže:»Ako ti ruka zgreši, odseci je; bolje da se vratiš u život sakat, nego da sa dve ruke odeš u pakao, u plamen koji se nikada ne gasi. Gde crv ne umire i gde se vatra ne gasi.« On i to ponavlja više puta. Moram reći da je cela doktrina paklene vatre kao kazne za greh, doktrina okrutnosti. To je doktrina koja unosi okrutnost u svet. Generacije su stradale pod najstrašnijim mukama inkvizicije zbog ove doktrine i Hrist iz jevanđelja bi svakako trebalo da se smatra delimično odgovornim za to. Tu je i primer gadarenskih svinja. Zaista nije bilo ljubazno prema svinjama učiniti da se u njih uvuku duhovi koji ih nateraju da se sjure niz breg u more. Hrist je bio svemoćan i mogaoje jednostavno naterati đavole da odu; ali on je odlučio da ih pošalje da uđu u svinje. Zatim tu je i čudna priča o smokvinom stablu, koja me je uvek zbunjivala. Sećate se šta je bilo sa tim smokvinim stablom:»Bio je gladan; i videvši smokvino stablo nedaleko, on je prišao ne bi li na njemu šta slučajno našao; i kad je došao do nje, nije našao ništa osim listova, jer još nije bilo vreme smokava. I Isus je rekao:»Da više nikada niko ne okusi s tebe ploda«, i Petar mu reče:»Gospodaru, pogledaj smokvu koju si prokleo, osušila se.«« Ako nije bilo pravo vreme u godini za smokve, zaista ne bismo mogli da za to krivimo stablo.

Zaista ne osećam da bilo u mudrosti, bilo u vrlini Hrist zauzima tako visoko mesto kao neki drugi
ljudi koje istorija poznaje. U tom pogledu bih iznad njega stavio Budu i Sokrata.

EMOCIONALNI KARAKTER
Kao što sam ranije rekao, ne smatram da pravi razlog iz kojeg ljudi prihvataju religiju ima ikakve veze sa dokazivanjem. Oni prihvataju religiju na emocionalnoj osnovi. Često nam kažu da je veoma pogrešno napadati religiju, jer religija čini ljude čestitima. Tako kažu, ali ja to nisam primetio. Poznata vam je, naravno, parodija tog dokaza u knjizi Samuela Batlera Ponovno u Jerihonu. Sećate se da u Jerihonu postoji neki Higs koji stiže u daleku zemlju, i pošto tamo provede izvesno vreme, on beži u balonu. Vraća se posle dvadeset godina i nalazi novu religiju po kojoj njega obožavaju pod imenom Dete sunca, i tvrde da je on uskrsnuo na nebo. On otkriva da upravo treba da se proslavi Praznik uznesenja, i čuje kako profesori Henki i Penki govore jedan drugome da nikada nisu videli tog čoveka Higsa i da se nadaju da ga nikada neće ni videti; ali oni su visoki sveštenici religije Deteta sunca. On je vrlo ogorčen, prilazi im i kaže:»Ja ću raskrinkati ovu celu prevaru i reći ljudima Jerihona da sam to samo ja, čovek Higs, i da sam otišao u nebo balonom.« Oni mu odgovaraju:»Ne smeš to učiniti, jer je moral u ovoj zemlji povezan sa tim mitom, i ako jednom saznaju da nisi otišao u nebo, postaće zli«; i tako ga ubede i on mirno odlazi. U tome i jeste stvar – u uverenju da bismo svi mi bili zli, kada se ne bismo pridržavali hrišćanske vere. Čini mi se da su ljudi koji su je se pridržavali većinom bili veoma zli. Što je religija bila intenzivnija u nekom periodu i što je dublja bila dogma, tim je veća bila okrutnost i stanje je tim bilo gore. U takozvanim epohama vere, kada su ljudi zaista verovali u hrišćanstvo potpuno i bez rezerve, postojala je inkvizicija sa svojim mučenjima; u ime religije su spaljeni milioni nesrećnih žena i primenjivana je svaka druga vrsta surovosti.

Posmatrajući svet vidimo da je svaki i najmanji napredak u ljudskim osećanjima, svako poboljšanje u krivičnom zakoniku, svaki korak ka suzbijanju ratova, ka boljem postupanju prema obojenim rasama, svako ublažavanje ropstva, svaki moralni napredak bio uporno suzbijan od strane organizovanih crkava. Tvrdim sasvim određeno da je hrišćanska religija, onakva kakva je organizovana u crkvama, još uvek glavni neprijatelj moralnog napretka u svetu.

KAKO CRKVE USPORAVAJU NAPREDAK
Možda ćete pomisilti da idem predaleko kada kažem da je to još uvek tako. Ne mislim da preterujem. Uzmimo jednu činjenicu. Podnećete je zajedno sa mnom. Ne radi se o prijatnoj činjenici, ali crkve teraju čoveka da spominje neprijatne stvari. Pretpostavimo da se u ovo današnje doba jedna neiskusna devojka uda za sifilističara; u tom slučaju katolička crkva kaže:»То je jedan neraskidivi sakrament. Morate izdržati celibat ili ostati skupa. Ako ostanete skupa, ne smete preduzeti korake da sprečite rađanje sifilistične dece.« Niko čije prirodno saosećanje nije izopačeno dogmom, ili čija moralna priroda nije sasvim bezosećajna prema svakoj vrsti patnje, ne bi mogao tvrditi da je to ispravno i kako takvo stanje stvari treba da se nastavi. Ovo je samo primer. Ima mnogo načina na koje u ovom trenutku crkva nameće mnogim ljudima nezaslužene i nepotrebne patnje, svojim insistiranjem na onome što ona odluči da naziva moralom. I naravno, kao što znamo, ona je protivnik napretka i poboljšanja svega što ublažava patnju na svetu, jer shvata moral kao ograničeni niz pravila ponašanja koja nemaju nikakve veze sa ljudskom srećom; i kada kažete da ovo ili ono treba da se učini, jer bi to doprinelo ljudskoj sreći, ona smatra da to sa moralom nema nikakve veze:»Kakve veze ima ljudska sreća sa moralom? Cilj morala nije da usreći ljude.«

STRAH, OSNOVA RELIGIJE
Religija se zasniva, ja mislim, uglavnom i na prvom mestu, na strahu. Tu se radi delimično o užasu pred nepoznatim, a delimično, kao što sam rekao, o želji da imate neku vrstu starijeg brata, koji će biti pored vas u svim nevoljama i nesuglasicama. Strah je osnova cele te stvari – strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve.

Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice – u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom, a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka. Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.

Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um.

____________________________________________________
Ovo predavanje je održano 6. marta 1927. u Gradskoj kući u Betersiju pod pokroviteljstvom
Odeljenja za južni London Nacionalnog svetovnog društva.

Srednjovekovna filozofija – uvod


UVOD U SREDNJOVEKOVNU FILOZOFIJU

Srednjim vekom nazivamo ono razdoblje svetske istorije koje je vezano s feudalnim načinom proizvodnje, odnosno s feudalnim društvenim uređenjem, i to u naročito razvijenom obliku u Zapadnoj Evropi. Podela je obeležena prema razvoju Zapadne Evrope zato što je Evropa u ono doba bila centar i poprište mnogih društveno političkih promena i događaja, koji su docnije bili od presudnog uticaja ne samo na evropsku već i na svetsku istoriju. Za bliže vremenske granice tog razdoblja obično se uzimaju, s jedne strane, raspad Rimskog Carstva pod kraj V veka, a s druge strane, pobedonosne buržoaske revolucije XVII – XVIII veka u nizu evropskih zemalja. A to je period od skoro punih trinaest vekova. Pojam srednjovekovne filozofije, kako se obično upotrebljava, nije baš sasvlm isto što i filozofija vremena između V i XVIII veka. Pod srednjovekovnom filozofijom obično se podrazumeva filozofija samo jednog dela Srednjeg veka, i to onog kad je hrišćanska crkvena organizacija bila u Evropi jedini i zvanični nosilac kulturnog i duhovnog života uopšte i glavni sudija o vrednostima u svim oblastima kul­turnog stvaranja. Vremenski to je razdoblje između IX i XV veka. Periodi između V i IX i između XV i XVIII veka istoriski takođe pripadaju epohi feudalizma, tj. Srednjem veku, ali filozofija tih perioda ima izvesnih odlika po kojima se razlikuje od srednjovekovne filozofije u užem smislu. Karakteristika perioda između V i IX veka je u tome što hrišćanska crkva još nije biki toliko idejno sazrela i organizaciono učvršćena da bi mogla da iziđe iz okvira usko verskih i crkveno organizacionih pitanja, a narodi koji su preplavili Rimsko Carstvo i Evropu bili su na takvom stupnju razvoja da još nisu mogli prihvatiti i produžiti filozofske tradicije antike, čak ni u teološkom ruhu u kome su je prvi učeni pretstavnici hrišćanske crkve predali Srednjem veku.  To su odista u poređenju sa kulturom i civilizacijom antike bili vekovi mraka, ali i laganih priprema za novi pokret teoriske misli – prvo verske, a posle filozofske i naučne. Filozofija u vremenu između XV i XVIII veka ne samo da se svojim novim sadržajem i karakterom sasvim razlikuje od dotadašnje crkvene fiIozofiie već se razvija kao njena suprotnost i negacija, pa se zato u istoriji filozofije i obeležava kao zasebno razdoblje. To je inače vreme privrednog, političkog i ideološkog jačanja nove društvene klase – buržoazije, koja se u to vreme spremala na juriš za osvajanje vlasti. Kao glavne etape u razvoju srednjovekovne fi­lozofije obično se uzimaju ove dve: rana skolastika (IX do XII vek) i razvijena ili pozna skolastika (XIII do XV vek). Period između V i IX veka za Evropu je, kao što rekosmo, filozofski skoro prazan. Posebno poglavlje srednjovekovne evropske filozofije čine arapska i jevrejska srednjovekovna filozofija, koje su se jednim delom razvijale nezavisno od evropske filozofske misli, a drugim delom, pri kraju, uticale su na promenu njenog karaktera time što su joj otvorile pogled na celog Aristotela, i u znatnojmeri drukčijeg od onog koga je dotada poznavao evropski Srednji vek. Ovde ćemo obuhvatiti u kratkim potezima i vreme ideološko filozofskog sistematisanja hrišćanskog učenja od strane “crkvenih otaca” (patres – oci, odatle: patristika ili patristička filozofija). To su prvi vekovi naše ere, koji vremenski pripadaju epohi robovlasništva, odnosno Starom veku, ali u isto vreme u versko idejnom pogledu čine uvod i osnovu feudalne ideologije. Hrišćanstvo se pojavilo u prvim vekovima naše ere kao religija, a ubrzo i kao pokret nezadovoljnih masa Rimske Imperije, u prvom redu robova i najnižih slojeva slobodnog stanovništva, naročito u gradovima. Rimska Imperija je u to doba obuhvatala celu južnu, jugoistočnu i dobar deo zapadne Evrope, severnu Afriku i oblast Azije koja danas nosi naziv “Bliski Istok”. Robovlasnički društveni poredak, kome je ona zasnivata svoju moć već je bio preživeo pa su je u to doba razjedale mnoge suprotnosti. Zato je Rimska Imperija pretstavljala vrlo povoljno tlo zarazvoj jedne religije koja je propovedala jednakost ljudi i veru u spasenje i sreću. Te ideje nisu mnogo gubile od svoje privlačnosti ni time što senjihovo ostvarenje stavljalo u izgled tek posle smrti, na “drugom svetu”. Hrišćanska religija je naišla na povoljno tle i među obrazovanim ljudima, jer se filozofija posle traženja rešenja u raznim pravcima pokazala kao nemoćna da odgovori na sva pitanja pred koja je čoveka stavljalo jedno društvo koje je gubilo perspektivu i veru u sebe. Zato se i sama filozofija u to vreme sve više prožimala elementima religije i mistike. Hrišćanstvo se javilo u nizu drugih verskih i filozofskih strujanja, i to ne kao neko naročito ori­ginalno učenje, već je bilo prožeto mnogim elemntima drugih vera i filozofskih učenja, samo je pred ostalima imalo jednu veliku prednost: jednostavnost svojih osnovnih učenja ipropisa za spoljašnje obavljanje verskih obreda. A to je mnogo značilo s obzirom na činjenicu da su Rimsko Carstvo i celu Evropu preplavila mnoga varvarska plemena (Kelta, Germana, Slovena idr.) koja nisu imala nimalo razumevanja zaantičku filozofiju, nauku i umetnost. S druge strane, da bi izdržalo konkurenciju drugih verskih i filozofskih učenja, hrišćanstvo je moralo svoja učenja teoriski da obradi i da ih sistematiše. Taj posao su obavljah učeniji privrženici, poreklom mahom iz rimskih aristokratskih krugova, koji su dobili naziv apologeti, tj. branioci vere. Među njima je naročito čuven postao Terturijan (150 – 222 g.) jer je, u nemogućnosti da za pojedine verske tvrdnje nađe koliko toliko verovatno objašnjenje, proglasio načelo: verujem jer je apsurdno (credo, quia absurdum est). Hrišćanstvo je početkom IV veka ne samo postalo dozvoljena religija u Rimskoj Imperiji već je ubrzo proglašeno i za zvaničnu državnu religiju. Za to vreme ono je izgradilo razgranatu i moćnu crkvenu organizaciju. Kako su јој rasli ugled i moć, tako se kod te crkve javljala i želja da postane svetska, jedinstvena, pa čak i jedina religija. A takve želje su povlačue za sobom potrebu da se sistem hrišćanskih verskih učenja izgradi u jedan razvijen filozofski pogled na svet.

Sv. Avgustin (Blaženi)

Kao što to često na zaranku novih istorijskih epoha biva, i u ono vreme se ubrzo našao čovek snažna i poletna uma koji je nova shvatanja povezao u celinu i izložio u svojim teološko filozofskim delima. Bio je to Auгe1ije Avgustin (354 – 430 g.), prvi i najveći učitelj Srednjeg veka. On je tvorac fi­lozofije hrišćanske crkve. Iako je njegovo filozofsko delo, s jedne strane, jedan od kanala za kojim se izvesni elementi antičke kulture i filozofije prelivaju – doduše u hrišćanskoj preradi – u osnove evropske kulture, ipak je on, s druge strane, svojim filozofskim delom za duge vekove zaklonio evropskim narodima pogled na šire i prave tekovine antičke kulture i filozofije. Avgustin je, ustvari, žiža u kojoj se skupljaju zraci završnog perioda antičke filozofske misli i iz koje polaze zraci srednjovekovne filozofije, koji su se, docnije, nanajrazličitije načineprelamali, a poneki od njih prodirali raznimputevima i razvojnim linijama i do današnjeg dana. Interesantno je da njegova filozofija nije mnogo delovala na njegove savremenike i neposredne sledbenike. Ovi joj još nisu bili dorasli, a ukoliko se i našlo obrazovanih ljudi koji su se s njome upoznali, oni su u njoj videli samo zvanično crkveno učenje. Mnogo jači uticaj je ona izvršila na docnije generacije srednjovekovnih mislilaca. Aurelije Avgustin u svojoj mladosti nije pripadao hrišćanstvu. Bio je visoko obrazovan pravnik i govornik, vatrena temperamenta i duha; provevši mladost vrlo burno, počeo je da traži umirenja, utočišta i objašnjenja u raznim religioznim učenjima svoga vremena. Tek u svojoj 34-toj godini prilazi hrišćanstvu. Četiri godine posle toga već postaje sveštenik, a docnije i biskup u jednom gradu u severnoj Africi. Kao pisac odlikovao se majstorstvom u samoposmatranju, u opisivanju duševnih stanja i najdubljih pokretača ljudskih osećanja i postupaka. Nasuprot većini grčkih mislikica, čiji su pogledi bili okrenuti prirodi, njenom opisivanju i objašnjavanju, po­gledi Avgustinovi bili su okrenuti unutra, na unutrašnji, psihički život čoveka, na unutrašnje iskustvo. U tom pogledu je čuveno njegovo delo Ispovesti. Tom stranom svoje ličnosti on je delovao na druge tek u daljoj budućnosti. To ga čini začetnikom psihološke nauke, a od njegovog shvatanja samosvesti će doc­nije poći i oni evropski mislioci koji su počeli shvatati vrednost ljudske ličnosti, lepotu njene slobode i individualnosti. Ali, od Avgustina polaze i mnogi drugi konci. Za njega je, s druge strane, filozofija samo pokušaj da se crkveno učenje izloži u vidu jednog naučnog sistema, što znači da je ona crkvena školska nauka. Time je Avgustin i začetnik srednjovekovne filozo­fije u pravom smislu reči, tj. one filozofije koja je postala “služavka teologije”, filozofijekoja će se doc­nije razviti i zauvek ostati poznata pod imenom skolastike (školske mudrosti). Cilj ljudskog saznanja je po Avgustinu saznanje boga i duše. Da bi do tog saznanja došao, Avgustin polazi od one tačke do koje je došla antička filozofija – od sumnje. Čovek može u sve da sumnja, pa ipak jedna stvar je sasvim sigurna: da bi mogao da sumnja, mora da postoji kao biće koje sumnja, koje mi­sli, koje oseća, koje ima svest. Time što sumnja pokazuje da teži saznanju istine. Ali zašto čovek nečemu teži, zašto on sumnja u ono što je pred njim, zašto on to ne prima odmah kao istinu? Zato, odgovara Avgustin, što on u sebi već ima jedno merilo po kome se upravlja, s kojim upoređuje ostale utiske i pojmove. Kad ne bi toga bilo, kako bi došao na to da sumnja? A to je razum, intelekat, koji nije ništa druga nego svetlost kojom nas obasjava bog. Posle samosvesti za Avgustina postoji još samo jedna izvesnost – ideja boga. Dotle se on ne razlikuje od novoplatonskih mističara iz poslednjih vekova an­tičke filozofije. Ali ovde se on odvaja od njih i ovu ideju božanstva vezuje za hrišćanskog crkvenog boga, čije biće čovek u ovozemaljskom životu ne može nikad do kraja saznati, ali kome stalno teži. Tu je Av­gustin čist teolog i “crkveni otac”. U objašnjavanju ljudskog bića u njegovom odnosu prema spoljnom svetu i samom sebi, Avgustin nalazi suštinu tog bića u volji. Volja je osnovno obeležje i osnovni pokretač čoveka kad je u pitanju saznanje spoljnog sveta i sopstvenog unutrašnjeg života. Sa ovakve osnove će docnije u novijoj filozofiji nići jedno vedrije shvatanje života, ali ovde, kod Avgustina, ona je ostala u klici, zatrpana masama drugih, najčešće teoloških shvatanja. Ova uloga volje gubi se kad je u pitanju odnos čoveka prema bogu, božanskim i uopšte teorijskim istinama. U tome čovek nema inicijative, već se natazi u potpunoj zavisnosti odbožjeg otkrovenja, od božje svetlosti i naročito od božje milosti. Saznanje razumskih, teoriskih istina je blaženstvo, sreća, a do nje čovek ne može doći sopstvenom voljom, već samo božjom milošću. Doduše, nešto maloinicijative je ostalo i čoveku, alikakve! Bogne otkriva svakom svoje istine, već samo onome ko se toga pokaže dostojan, a dostojan je onaj ko veruje u boga. Tako je Avgustin došao do čuvenog teološkog načela: verujem da bih saznao. Saznanje je po Avgustinu viši stupanj od vere, ali vera mu vremenski prethodi i određuje pravac. Ovo više i nije filozofija, već teologija i ne bi o tome vredelo ni govoriti da nije prešla u zvanično učenje crkve, a time, s obzirom na njenu docniju ulogu, postalo itekako značajno za evropski duhovni život, a i za živote mnogih ljudi koji su pokušali slobodnije da misle i koji su završili na lomačama inkvizicije. S druge strane, celokupno ljudsko teorisko mišljenje je u ono vreme silom saterano u crkveno – teološke okvire, pa je docnije, kad su svetom dunuli drugi vetrovi, i iz teoloških sporova o takvim pitanjima postepeno počela da se razvija nova filozofska misao okrenuta stvarnom svetu i životu. Inače zbog tih teoloških učenja i zasluga crkva ga je proglasila za sveca! U vezi s ulogom volje u saznanju Avgustinu se postavilo pitanje slobode volje na planu moraine i verske odgovornosti čoveka. Jer ako čovek nema slobodnu volju, kako bi mogao odgovarati za svoja dela i za svoje “grehove”. Ovo je inače krupno filozofsko pitanje, ali Avgustin ga rešava ne kao filozof, već kao teolog, kao “crkveni otac”: punu slobodu volje imao je samo Adam, a posle njegovog “grešnog pada” ljudima je ostalo samo pola slo­bode – slobodni su u činjenju zla, a za činjenje dobra, za “spasenje”, potrebna je božja milost koja se dobija samo preko crkve; u svemu je najinteresantnije to što je bog unapred odredio koga će obdariti tom milošću a koga ne, a ljudi, pošto ne znaju da li su predviđeni za milost ili ne, treba za nju svi da konkurišu kod crkve. To je Avgustinovo učenje o predodređenju ili predestinaciji. Ovde je, ustvari, sloboda ljudske ličnosti, koja se nazirala u učenju o prvenstvu volje u procesu saznanja, ugušena potpuno. Na čisto filozofskom planu Avgustin je bio sklon shvatanju o slobodnoj ličnosti, аli ga je na teološkom planu žrtvovao zakonitosti božjoj, univerzalizmu. Princip predestinacije Avgustin je primenio i ufilozofiji istorije u svome velikom i značajnom delu O državi božjoj (De civitate dei). Tok svetske istorije unapred je određen božjom odlukom. Svet je podeljen u dva carstva: carstvo božje i carstvo đavola, nebesko i zemaljsko carstvo. Na zemlji prvom odgovara crkvena organizacija, a drugom svetovna država. Svet se razvija u šest etapa, slično kao što je stvaran u šest dana, a završava se, razume se, strašnim sudom. Za razliku od drugih crkvenih otaca, koji su za kraj predviđali opšte pomirenje, kod Av­gustina se sve definitivno raspada na dva dela: na carstvo dobra i carstvo zla. Smatra se da se u ovom Avgustinovom učenju zadržao uticaj manihejizma, verske sekte kojoj je kao mladić, pre prelaska u hrišćanstvo, pripadao. Ta sekta, nastaje u Persiji, imala i je slično učenje o carstvu svetlosti i carstvu mraka. Međutim, verovatno je i to da je Avgustinovo učenje o državi odraz neprijateljstva između hrišćanske crkve i rimske države. Inače, delo O državi božjoj imalo je velik istoriski značaj kao jedan od prvih pokušaja da se da opšti pregled istorije čovečanstva. U vezi s učenjem o državi zanimljiv je i njegov stav prema zajednici dobara tj. prema prvobitnom hrišćanskom komunizmu. Kao i drugi crkveni oci i on je zajednicu dobara isticao kao jedan od najviših hrišćanskih principa, ali je svaki od onih retkih pokušaja praktičnog stvaranja takvih zajednica najoštrije osuđivao. Na planu etike, u pitanjima ljudske sreće, ljud­skog ponašanja i postupaka, Avgustin nije bio potpuno dosledan svom učenju o predestinaciji i naslednom grehu. Bez obzira na ta učenja, zahtevao je od svakog pojedinca postupanje prema vrlini, koju je shvatao po antičkom uzoru, samo što ju je uklopio u sistem hrišćanskih verskih i moralnih propisa. U osnovne vrline ubraja pored četiri Platonove (pravičnost, mudrost, hrabrost, umerenost), i poznate tri hrišćanske vrline: veru, ljubav i nadu. Konačno blaženstvo čovek će, i po njemu, naći posle smrti u smirenom i neposrednom posmatranju božanske istine. Najviše je dobro bog; bog je istina; u hjoj se uživa gledajući je. Sve sile volje tu se smiruju. Ovde je još jednom došla do izraza dvostrukost Avgustinovog učenja: iz prvog dela proviruje čovek antičkog sveta, čovek kasnije evropske Renesanse, a u drugom delu se utapa u novoplatonovsku i versku kontemplativnu mistiku. Ovaj dualizam, koji je kod njega počeo, ostaće karakterističan za celu srednjovekovnu filozofiju. Iako je bio snažna duha i obrazovana uma, ipak Avgustin nije mogao potpuno da savlada razne elemente učenja koja su različitim kanalima ušla u hrišćanstvo. Nedostajalo mu je i istorijsko iskustvo za to. Uloga njegove filozofije u Srednjem veku je ogromna, ali potpunu preradu antičkog kulturnog nasleđa prema potrebama hrišćanske crkve mogao je da da tek jedan docniji mishlac, Toma Akvinski, čije će učenje katolička crkva usvojiti za svoju zvaničnu filozofiju i ostati pri njoj i do današnjeg dana. Avgustinova dela su bila jedan kanal kroz koji su bar izvesni delovi antičkih filozofskih učenja, nekad originalni, nekad prerađeni, ušli u srednjovekovna učenja i spise. Drugi kanal, ne manje važan, bio je novoplatonizam, koji je još nosio sjaj antičke filozofske misli, ali se jednom svojom stranom – traženjem mistične veze između pojedinca i boga, učinio hrišćanskim piscima s početka Srednjeg veka neobično koristan za potkrepljivanje crkvenih učenja. Među hrišćanskim novoplatonovcima nije bilo krupnih mislilaca, ali su svi oni svojim spisima doprinosui postepeno izgrađivanju hrišćanskih crkve­nih i teoloških učenja, koja su se nešto putem ovih pisaca, nešto putem sabora crkvenih velikodostojnika, oformila u jedan koliko toliko završen sistem tek negde oko VIII veka. Njihova učenja, u vremenu između V i VIII veka, bila su čudna mešavina elemenata pozne antičke filozofije, istočnih religiskih učenja i hrišćanstva. Mistična veza između pojedinca i boga konstruisala se na najrazličitije načine: pomoću anđela različitog ranga, pomoću sveštenika i kaluđera, pomoću raznih stupnjeva čišcenja, posvećivanja, obogotvoravanja i sl. Uticaji ovih pisaca, iako bez velikog filozofskog znaoenja, protežu se svojom mističnom stranorh kroz ceo Srednji vek. Mnogi od njih su bili u opoziciji prema zvaničnim učenjima crkve, a ponekad i začetnici novih i smelih misli. Kao zanimljivost možemo zabeležiti i to da iz toga doba potiču prvi udžbenici “Sedam slobodnih veština”, koje su docnije podeljene na niži stupanj – trivijum, sa gramatikom, dijalektikom (ne u današnjem smislu!) i retorikom (govorništvom) i na viši stupanj – kvadrijum, sa aritmetikom, geometrijom, muzikom i astronomijom. S ovim udžbenicima nicale su i prve manastirske škole u Evropi, koje su se vekovima držale gornje podele nauka. Poneki od ovih udžbenika ostali su u upotrebi skoro punih hiljadu godina. Zasluga pisaca ovoga vremena sastoji se uglavnom u prepisivanju, prenošenju i širenju hrišćanskih crkvenih učenja, a uz njih isto tako i ostataka antičkih filozofskih sistema. Filozofija je u to doba već potpuno potčinjena službi crkve i sveštenstva – počinje vreme srednjovekovne filozofije u užem smislu, vreme skolastike.

Sholastika

Skolastikom se naziva ona filozofija koja ide za tim da dogmama katoličke crkve da vid jednog naučnog sistema i da ih kao “istine” po uzoru nauke obrazloži. Takva je skoro cela evropska filozofija Srednjeg veka i vrlo često se ova označava izrazom skolastička filozofija ili samo – skolastika. Naziv skolastika vodi poreklo od reči škola (latinski: schola), odnosno od nastavnika u crkvenim i manastirskim školama koji su se zvali skolastičari. Ustvari, prvobitno su tako nazivani samo nastavnici koji su predavali pomenutih sedam slobodnih veština, a doc­nije svi oni koji su se po svojoj školskoj dužnosti bavili naukom i filozofijom, ili, što je za ono vreme bilo isto, teologijom. Skolastičarima u užem smislu nazivani su profesori filozofije na velikim srednjovekovnim univerzitetima u Parizu, Oksfordu, Kelnu i dr. Osnovni metod njihovog rada bila je tzv. skolastička dijalektika, tj. golo umstveno rasuđivanje po utvrđenom rasporedu i šablonima, koje se nije ostanjalo na poznavanje ili proučavanje prirodnih i društvenih pojava, već je polazilo od crkvenih knjiga i od nekih oskudnih odlomaka antičke filozofije i nauke, koji su slučajno preživeli sve oluje koje su prešle preko Evrope u prethodnih nekoliko vekova. Dok su se piscima iz prvih vekova hrišćanstva Platon i platonovska učenja, sačuvana samo u tumačenjima novoplatonovaca, činila od svih antičkih najbliža hrišćanstvu, pa su u njima najčešće nalazili elemente koji su se izvesnim “prečišćavanjem” mogli “uzdići” do hrišćanskih učenja, dotle su kasniji pisci u Aristotelu, odnosno u njegovoj formalnoj logici, našli filozofa koji je najbolje odgovarao potrebama toga vremena, tj. formalističkom dokazivanju ver­skih istina. Od Aristotelovih spisa Evropi su sve tamo do sredine XII veka bila poznata samo dva manja spisa, i to ne najvažnija iz njegovog dela o logici, u latinskom prevodu i u tumačenju novoplatonovaca. Tako se ovaj genijalni mislilac i začetnik prirodnih nauka antičkog doba pretstavio Srednjem veku kao suvi logičar, koji teži da dođe do istine jedino putem spekulativnog izvođenja novih istina iz već poznatih opštijih stavova, ne obzirući se na stvarnost. A za potrebe hrišćanske teologije onog vremena takav “filozof” je bio kao poručen: dogme su uglavnom već bile utvrđene, trebalo ih je samo obrazlagati, formulisati i uređivati tako da budu podesne za školsku upotrebu, tj. da budu izložene u jedinstvenim, utvrđenim šemama koje su pregledne i lako se pamte. Međutim, baš na ovom za crkvu tako korisnom poslu njenih teologa došlo je do nekih u prvo vreme nevažnih nesuglasica, da bi se docnije iz njih izrodio spor koji će kroz nekoliko narednih vekova ugrožavati jedinstvo crkve i iz koga će poterati i prve klice srednjovekovnog materijalizma.

Problem univerzalija

Posmatrajući s književno istoriskog gledišta, spor je nikao oko tumačenja kojima su novoplatonovski komentatori propratili pomenute logičke Aristotelove spise. Prvo značajnije filozofsko ime koje se s tim u vezi spominje jeste Eriugena, koji je živeo u IX veku (810-877g.) u Irskoj. U nemirnim vekovima pre njega na evropskom kontinentu nije bilo uslova za plodan razvoj ni teološke, a kamoli neke šire filozofske učenosti. Zato se u onih nekoliko ve­kova posle Avgustina i ne javlja nijedno značajnije filozofsko ime, zato je i Avgustinovo učenje ostalo nekoliko vekova bez odjeka i nastavljača. Rad na crkvenoj i filozofskoj knjizi povukao se sa kontinenta i održavao u manastirima Irske. Odavde se uticaj prenosio na sveštenstvo Škotske i Engleske, pa tek odavde u Francusku, odnosno u poznatije manastirske škole iz kojih će se docnije razviti i prvi ev­ropski univerziteti (Pariz, Tur, Fulda, Sankt Galen). Naznačajniji centar evropske teološke učenosti postao je ubrzo Pariz, gde su se vodile i najžešće i najžučnije diskusije u vekovnom sporu o kome želimo da kažemo neku reč. Kao što smo rekli, spor je počeo za crkvu dosta bezazleno, Problem je antičkoj filozofiji bio dobro poznat i posle smrti Sokrata zauzimao je znaeajno mesto u svim filozofskim škotema. Srednjovekovni skolastičari nisu poznavali njegovu istoriju. Radilo se o logičkim apstraktnim pojmovima, upravo o tome da li njima uopšte nešto odgovara u stvarnosti i šta je to. Pogledajmo to na jednom običnom primeru. Jabuka, kruška, šljiva, kajsija itd. mogu se obuhvatiti jednim pojmom – voće. Zna se da u realnosti postoje konkretne jabuke, kruške, šljive itd., a logičarima se nametnulo pitanje šta u stvarnosti odgovara pojmu voće, tj. ima li u stvarnosti nešto što ne bi bilo ni jabuka, ni kruška, ni šljiva, niti ijedan konkretan plod, već voće uopšte. Ili recimo postoji li u stvarnosti pored zelenog, crvenog, plavog, žutog itd., nešto što bi objektivno odgovaralo pojmu boja, a da to ne bude ni zeleno ni crveno, niti ijedna posebna boja, već boja uopšte? Šta je s takvim pojmovima, otkud oni u našem umu pored predstava i pojmova o pojedinačnim stvarima? Da bi se shvatio položaj i stav skolastičara, treba imati na umu da su oni preko novoplatonovaca još uvek bili pod uticajem Platonovog učenja po kome su ideje istinski realna bića, a pojedinačne materijalne stvari oko nas samo nestalne senke večitih ideja, i da su ti isti skolastičari pripadali jednoj rehgiji u kojoj je “duhovnom carstvu” pripisivan daleko viši rang nego “zemaljskom”, tj. ovoj stvarnosti koju opažamo oko sebe.

Zato se mnogima činilo da ukoliko su pojmovi apstraktniji, utoliko moraju biti stvarniji. Postojanje jedne stvari shvatalo se kao njena osobina koju ona može posedovati u manjoj ili većoj meri – kao što je to slučaj sa težinom, veličinom, bojom itd., tj. kao što stvar može biti teža ili ktkša, veća ili manja, slabije ili jače zelena, mislilo se da i postojanje može isto tako slabije ili jače da po­stoji, da ima manje ili više egzistencije, i to u velikoj skali stupnjeva. Ti različiti stupnjevi postojanja bili su u izvesnoj srazmeri, upravnoj ili obrnutoj, sa različitim stupnjevima logičke opštosti pojmova. To su osnove srednjovekovne metafizike. Kao što smo već rekli, ove diskusije su imale čisto teorijski, ili kako se to obično već i kaže – čisto skolastički karakter, pa je i crkva prema njima bila upočetku ravnodušna. Međutim, kad su u diskusiju kao pojmovi uvučeni bog, božje trojstvo, njihova individualnost, opštost i realnost, – tada je i crkva napustila stav ravnodušnog posmatrača, mada nije uvek bila u stanju da se brzo snađe i da odredi šta joj ide u prilog, a šta ugrožava njena učenja. To joj je bilo utoliko teže što su svi učesnici u diskusijama izjavljivali da su ne samo privrženici već i zaštitnici crkve i njenih učenja. A iza takvih izjava stajala su učenja koja su jedna drugima protivrečila. Ovakve izjave lojalnosti postale su u Srednjem veku omiljen zaklon iza koga su se često, naročito u poznom Sred­njem veku, zaklanjali neprijatelji crkvenih učenja, o čemu će još biti reči. Diskusije su najčešće počinjale na pariskim visokim školama, koje su u XI veku bile centar naučnog života u Evropi, ali su se vrlo često širile i izvan školskih zidova kao što su se nekad širili sporovi sofista i Sokrata u Grčkoj. Samo za razliku od atenskih diskusija, u kojima se operisalo i izvesnim poznavanjem činjenica, srednjovekovnim skolastičarima nedostajala su stvarna znanja o prirodi, pa su često upadali u čist formalizam i beskrajno vrćenje u krugu. To je kao ozbiljan problem uočio jedan fran­cuski filozof iz početka XI veka (Gerbert) i njemu pripada zasluga što je prvi u Srednjem veku ukazao na potrebu prirodno naučnih i matematičkih proučavanja. Sam je posedovao mnogo znanja za ono vre­me i bio zbog toga visoko cenjen. S obzirom na ono vreme interesantno je napomenuti da je on bio ne samo kaluđer već docnije i rimski papa (pod imenom Silvestar II). U sporu oko univerzalija bilo je mnogo različitih mišljenja, ali su se ona grupisala uglavnom oko tri osnovna pravca: realizma, nominazma i konceptualizma.     

  Rea1izam je učio da opšti pojmovi (univerzalije) postoje realno, stvarno; postojali su i vremenski pre pojedinačnih stvari, a i stupanj njihovog postojanja je jači, viši. Svojim čulima (očima, ušima, pipanjem itd.) saznajemo pojedinačne stvari, a duhom saznajemo opšte. Najopštiji pojam je i najstvarnije biće – a to je po tom učenju bog. Opšte iz sebe rađa i u sebi sadržd pojedinačno. Ceo svet se zamišlja kao zgrada pojmova koja ima oblik piramide: njenu osnovu čine pojedinačni pojmovi, odnosno pojedinačne stvari, a što se ide bliže vrhu to su sve apstraktniji, opštiji pojmovi. Vrh piramide – to je pojam boga kao najopštiji pojam, kao pojam od koga se ništa opštije ne može zamisliti.      A pošto je najopštiji, on je i najstvarniji! Takvo izvođenje zaključaka o postojanju boga iz samoga pojma o bogu poznato je u istoriji filozofije kao Anselmov ontološki dokaz, po Anselmu Kenterberiskom (1033-1109 g.) najistaknutijem predstavniku skolastičkog realizma. Pravac suprotan realizmu bio je nomina1izam. Po njemu realno postoje samo pojedinačne stvari, a pojmovi su samo gole reči, ljudski znakovi zajednički za veći broj stvari. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca bio je Roscelin, francuski kalu­đer iz XI veka. Po njegovom učenju nemoguće je zamisliti trojstvo hrišćanskog boga (otac, sin i sveti duh), već su to tri zasebna boga (triteizam). Razume se da je crkva vrlo oštro reagovaia na ovakvo narušavanje njenih dogma i   Roscelin se ubrzo morao i javno odreći ovog svog učenja. Inače, ni od njega, niti od drugih pretstavnika nominalizma nisu ostali nikakvi spisi (sačuvano je samo jedno Roscelinovo pismo), sve je to bilo istrebljeno, a njihovo učenje po­znato nam je samo iz spisa njihovih protivnika, koji su polemisali protiv nominalizma u kome su videli opasno materijalističko učenje. Pošto se realizam zaplitao kad je trebalo objasniti kakva je to vrsta stvarnosti kojoj pripadaju opšti pojmovi i kakav odnos postoji između njih i pojedinačnih stvari, a nominalizam bio na udarcu crkve, brzo su se javili pokušaji da se između ta dva ekstremna učenja nađe nekakva sredina. Tako je došlo do trećeg, značajnog pravca u spo­ru oko univerzalija – do konceptualizma.

Njegov nosilac bio je Francuz P.Abelar (1079-1142g.), jedna od najživopisnijih  i najzanimljivijih ličnosti toga doba. Vrlo živa i pokretljiva duha, prošavši u mladosti školu i nominahsta i realista, brzo je stekao ugled darovitog polemičara, ili, kako se tada govorilo –  dijatektičara. Njegovoj popularnosti doprinela je ne malo i njegova velika ljubav prema učenoj lepotici Helojzi, ljubav koja se nesrećno završila i koju je opisao u svojoj autobiografiji. Kod crkvenih vrhova nije bio u naročitoj milosti, pa nije čudo što mu ni dela nisu u celosti sačuvana. U sporu oko univerza­lija Abelar je zauzeo neku vrstu sredine. Napadao je i realizam i nominalizam služeći se oružjem i jednog i drugog. Po njegovom mišljenju univerzalije ne mogu biti stvari, ali ne mogu biti ni prosto reči (kao zbir fizičkih zvukova), već su one iskaz (sermo), tj. reči koje nose značenje, pojam, (eonceptus), pa otud njegovom učenju i naziv konceptualizam ili sermonizam. Opšti pojmovi su i ranije postojali u božanskom duhu, a ostvaruju se u pojedinačnim stvarima u kojima ih čovek shvata. U jednoj od njegovih najžešćih i najdužih polemika Abelar se pokazao i kao jedan od prvih srednjovekovnih racionalista, prosvetitelja. U toj polemici on je branio prvenstvo saznanja pred verom, razuma pred autoritetom, nauke pred crkvom. On je, kao i Avgustin, hteo da versku istinu učini shvatljivom za ljudski razum, ali, dajući ljudskom razumu pravo da u slučajevima neizvesnosti sam kritički odlučuje, on je otišao dalje od Avgustina. Učenja crkvenih otaca suprotstavljao je jedna drugima puštajući ih da se međusobno pobijaju, a za veru je zadržavao samo ono što se razumom može dokazati. Božjem otkrovenju, kaže on, verujemo samo zato što je razumno. Mnoge delove hrišćanskih učenja nalazio je u moralnim zakonima starih naroda, a Hristos je, po njegovom učenju, te elemente vaspostavio u čistom obliku. Visoko je cenio grčku filozofiju i Platon je po njegovom mišljenju razvio skoro sva učenja hrišćanske vere, ali ih je pred masom morao prećutati jer još nije bilo sazrelo vreme za hrišćanstvo. Abelar je imao mnogo pristalioa, ali njihova imena ni dela nisu sačuvana. Njihovo postojanje i snage mogu se samo naslućivati iz brojnih žestokih napada u spisima teologa vermh crkvi. Ceo pokret čiji je začetnik bio Abelar protekao je bez neposrednog uspeha, jer još nije bilo naučnih činjenica na koje bi se saznanje i razum oslanjali. Autoritet crkve još se nije mogao pokolebati jer se feudalizam, čiji je ona bila ideološki izraz, kao društveni poredak još razvijao, još nije bio u krizi. Ali, ako je Abelar postavio zadatak kojd nije mogao rešiti, bio je to zadatak koji evropski narodi, po prirodi društvenog razvitka, nisu više mogli zaboraviti. Za razvoj evropske filozofske misli u Srednjem veku, a može se rećd i za razvoj svetske kulture uopšte, od izuzetnog je značaja bio dodir Evrope s arapskom i jevrejskom srednjevekovnom fi1ozofijom i naukom. Od njih je Zapad dobio potsticaj za proučavanje prirode i stvar­nosti uopšte, nasuprot dotadašnjem bavljenju teološkim dogmama i tekstovima. Kad su početkom VI veka radi zaštite hrišćanskih učenja sve filozofske škole u Rimskom carstvu bile zatvorene, novoplatonovci atenske škole povukli su se u Siriju i tamo produžili rad.  Tamo je bilo povoljno tle naročito za aristotelizam. Kad su Arapi zavladali zemljama Srednjeg i Bliskog Istoka došli su u dodir s aristotelovskim tradicijama i sa žarom mladog i poletnog naroda uspešno ih nastavi. Njihova vladavina prostirala se, osim toga, obalom severne Afrike, a punih sedam vekova oni su pod svo­jom vlašću držali i znatan deo današnje Španije. Država se delila uglavnom na dva kalifata Bagdadski i Kordovski. Arapska država i kultura propali su u XV veku – na istoku pod udarcima Turaka, a na zapadu pod udarcima Spanjolaca. Arapska srednjovekovna kultura je delo mnogih naroda koji su živeli u sastavu kalifata i koji su se u oblasti kulture služili arapskim jezikom. Njihova delatnost bila je prvenstveno posredničkog karaktera. Već u IX veku se vrlo mnogo radilo na prevođenju i komentarisanju starogrčkih naučnih i filo­zofskih dela na arapski jezik, i to sa mnogo više širine i bez predrasuda kojima je prema starim i stranim kulturama bio opterećen Zapad pod uticajem hrišćanstva. Dok su na Zapadu nosioci kulture u Srednjem veku bili sveštenstvo i crkva, kod Arabljana su to bili u prvom redu lekari, matematičari i astronomi. I njihova su učenja bila prožeta religioznim elementima, ali se i posle progona od strane muhamedanskih pravoveraca u njima više ogledala priroda nego božanstvo. Već do XI veka oni su ne samo dobro upoznali antičku grčku filozofiju, naročito Platona, Aristotela i novoplatonovce, već su i proširili i produbili antička dostignuća u oblasti matematike i astronomije, anatomije, fiziologije, zoologije, geografije i klimatologije. Osim toga, kroz nji­hova dela i učenja Zapad je došao u dodir i sa izvesnim elementima indoniranske kulture (“arapske” cifre su preneli od Indusa, dok je nula kao cifra njihov pronalazak). Do prvog dodira Evrope sa arapskom kulturom došlo je za vreme krstaških ratova, ali je uticaj te kulture na evropsku izvršen u mnogo većoj meri drugim putem – preko Španije gde je ta kultura posle progona koje je na Istoku doživela od islamske ortodoksije procvetala d dostigla najviši nivo koji su ona vremena poznavala. Dela arapskih naučnika kružila su u latinskom prevodu kao udžbenici na evropskim univerzitetima sve do kraja XVIII veka. Tragovi arapskog uticaja u nauci i kulturi živi su i danas u vidu termina koji su postali opšta svojina (naprimer: algebra, almanah, alkohol, logamtam, zenit, cifra, tarifa itd.). Među arapskim filozofima najznačajniji su Avicena (980-1037 g.), koji je živeo u Persiji i bio čuven lekar i poznavalac Aristotela, i Averoes (1126 do 1198 g.), sudija u Sevilji i Kordovi u Španiji, koji je u svojim delima, pored ostalog, prepričao i pro­komentarisao skoro celog Aristotela.

Za hrišćanske skolastičare on je bio simbol slobodoumlja, a i islamska crkva ga je progonila kao jeretika i njegova dela spaljivala. U sličnom položaju kao arapska filozofija stajala je prema evropskoj i srednjovekovna jevrejska filozofija. Iako je ona bila uglavnom samo popratna pojava arapske filozofije, evropski skolastičari su baš preko nje brže upoznali Aristotelova učenja. Najznačajniji i najuticajniji među jevrejskim filozofima Srednjeg veka jeste Mozes Majmonides (1135-1204), koji je takođe bio lekar i aristotelovac, progonjen od jevrejske crkve kao jeretik, što je u ono vreme takođe doprinosilo popularnosti njegovih dela. Međutim, ni arapski ni jevrejski filozofi toga vremena nisu pisali svoja dela za mase (kojima je potrebna i dovoljna religija bukvalno shvaćena!), već samo za uski krug prosvećenih. I oni su u tom pogledu bili samo deca svoga vremena. Srednjovekovna arapska i jevrejska filozofija otvorila je Evropi pogled na celog Aristotela i na ogromne mogućnosti koje je filozofiji i nauci pružalo proučavanje prirode. Ona je time osvežila skolastičku dijalektiku, koja je u XII veku već počela da malaksava i da ustupa teren misticizmu, ali je arapsko jevrejska filozofija isto tako ukresaki i iskru prirodno naučnog istraživanja, koja se više nije mogla ugasiti jer je odgovarala potrebama novih oblika proizvodnje i tehnike.

Toma Akvinski

Otprilike 1200-ta godina obeležava granicu između dveju etapa u razvoju srednjovekovne skolastičke filozofije. Potreba za sadržajnijim saznanjima, koja se javljaju posle prvog zanosa skolastičkom dijalektikom, pojačana je, i u izvesnoj meri i zadovo­ljena, dodirom s Istokom. Istok je bolje sačuvao tradicije antike u pogledu nauke, dok je u pogledu filo­zofije i tamo bilo vrlo malo originalnosti. Aristotel se prikazivao evropskoj skolastici tek sad u svoj svo­joj širini i ona ga je, bar što se tiče njegove formalno logičke strane, sve više koristila. To vezivanje bilo je potstaknuto upoznavanjem grčkih originala Aristotelovih dela, koji su u Evropu došli u toku XIII veka preko Konstantinopolja i zatim, bez novoplatonovskih komentara, prevedeni na latinski jezik. Crkva je prema Aristotelovoj fiizici i metafizici još uvek bila rezervisana, jer su one došle tesno povezane sa učenjem Averoesa i krile u sebi izvesne opasnosti ateizma. Iako ga je sada prihvatila mnogo šire nego ranije, crkva je još uvek Aristotela podešavala prema svojim potrebama (do upoznavanja pravog Aristotela trebalo je da prođe još nekoliko vekova). Na korišćenju Aristotela za potrebe teologije takmičila su se i dva novoosnovana kaluđerska reda: franjevci i dominikanci. Taj rad je pojačan i time što su baš u to vreme iz sterih manastrixskih škola izrastali prvi univerziteti (Pariz i Oksford, a zatim Salamanka, Padova, Napulj, Kembridž i dr.), na kojima je teologija bila osnovna naučna discipldna. I tako je “prečišćeni” Aristotel uskoro postao najveći autoritet u srednjovekovnoj skolastičkoj filozofiji. To stapanje aristotelizma i teologije ne samo što oini vrhunac u razvoju srednjovekovne skolastičke filozofije, već je ono postalo i do današnjeg dana ostalo zvanična filozofija katoličke crkve (za zvaničnu je proglašena papskom poslanicom 1879 godine). Tvorci ove filozofije su dva dominikanca: Nemac Al­bert iz Bolšteta (1206-1280) i Italijan Toma iz Akvina (1225-1274). Glavni deo zasluge pripada ovom poslednjem. Značaj Alberta je u tome što je prvi dao skolastičkom mišljenju u celini aristotelovsku orijentaciju. Prepričao je sve Aristotelove spise koristeći arapsko jevrejske komentatore i prevodioce, naročito Avicenu i Majmonidesa. U objašnjavanju prirode oslanjao se više na Aristotela, a u verskim pitanjima na Avgustina. Probleme prirode obrađuje filozofski, i to mu daje dosta vidno mesto u procesu javljanja nove prirodno naučne orijentacije, dok verske probleme obrađuje teološki. Prvi su predmet prirodnog ili filozofskog saznanja, drugi – teološkog: kad um dođe do tačke preko koje ne može dalje, on prepušta polje teologiji (stav Majmonidesa). Kao što se vidi, filozofija i teologija kod njega više nisu isto već se razlikuju i razgraničavaju. Njegov trud je bio usmeren na to da se razlike koje među njima postoje ne pretvore u suprotnost.

Kombinujući “novi aristotelizam” sa avgustinskim elementima, on ga je osposobljavao za službu crkvi. Taj posao on je samo započeo, a sproveo ga je njegov učenik Toma Akvinski, najznačajnija figura srednjovekovne filozofije. To spajanje helenističke nauke i hrišćanske vere u jedan izgrađen sistem i jeste vrhunac srednjovekovne filozofije. Samo ni ova harmonija nije dugo trajala. Jedno od osnovnih pitanja prema kome je i Toma morao zauzeti stav bio je odnos između teo­logije i filozofije. I društveni i naučni razvoj došao je već dotle da i ovaj najučeniji kaluđer više i ne pokušava da osporava prava razuma (u to vreme i docnije to su pokušavali još samo mističari). Šta više, ono što “prirodni razum” sazna kao neoborivo, važi i za teologiju. Vera čak počiva na saznanju kao na svojoj prirodnoj osnovi. Ali, ono što se razumom sa­zna čini samo predvorje religije. Ova ide dalje. Tamo gde nas snage našeg razuma napuštaju priskače u pomoć “božje otkrovenje” da bi nam otkrili “istine” koje razum ne može da shvati! Tako, naprimer, razumom se može doći do nekih “dokaza” za postoja­nje boga, ali razum nije u stanju da shvati trojstvo božje, neporočno začeće Marijino, strašni sud, svetinje itd. To se ne može razumeti, u to se mora verovati! U najboljem slučaju razum može kod takvih pitanja da pomogne nekim slikovitim poređenjima, pričama i sl., i to samo onda ako unapred prima versko učenje kao istinito. Na toj granici između razuma i vere Toma se trudi da smanji jaz na taj način što uči da verske istine nisu protiv razuma, već samo iznad njega. Kraj sve ove visine i nadmoćnosti re­ligije nad razumom, Toma u odnosu prema Albertu sužava polje teologije, jer joj kao najjače “dokaze” ostavlja jedino čuda i proročanstva! Istina, on kaže da je filozofsko, tj. Prirodno naučno saznanje ustvarisamo mogućnost koja tek verskom dopunom, odno­sno milošću božjom, postaje prava istina. Tako je već kod Tome došla do izraza ona velika elastičnost i prilagodljivost katoličke crkve u mirenju sa novim tekovinama nauke. One važe za prirodu i za čoveka kao zemaljsko biće, ali ako čovek ho6e da postigne svoj “najviši cilj” – spasenje i milost božju, onda mora da veruje! Dakle, već u XIII veku teologija ni preko svog najobrazovanijeg i najučenijeg pretstavnika nije mogla izvući nešto više! U pitanjima metafizike, saznanja, logike i psihologije Toma se uglavnom drži Aristotela, vešto ga prilagođavajući i uklapajući u verska učenja. Svet je jedinstveno povezan sistem stvari i bića, počev od materijalnih predmeta, preko biljaka, životinja, čoveka, pa nastavljajući preko njegove duše, koja je najviši oblik među telima i najniži među dušama. Ovu povezanost stupnjeva Toma vodi dalje do an­đela i do samog boga, koji je vrhovno biće. Bog je po svojoj milosti ostavio prirodi i čoveku izvesnu samostalnost, tj. kretanje po zakonima uzroka i posledice. Time je Toma otvorio mogućnost razvoja prdrode, slučaja i čovekove relativno slobodne volje. Problem ljudske volje pretstavlja takođe jednu od važnih tačaka u Tominom učenju. Nasuprot Avgustinu, kojd je volji pripisivao prvenstvo u odnosu Aprema razumu, za njega je volja, po antičkom uzoru, uslovljena saznanjem. Volja nužno teži za onim što je razum saznao kao dobro. Razum je vrhovni pokretač u duševnom životu čoveka. Iz ovog pitanja, koje se upočetku raspravljalo kao čisto psihološko (kojoj “duševnoj moći” pripada prvenstvo – razumu ili volji), niklo je jedno novo pitanje koje je zadiralo u etiku i religiju. To je pita­nje slobode i pitanje božanske volje. Za Tomu je sloboda nužnost koja počiva na osnovama saznanja. Razum traži i ispituje različite mogućnosti volji, koja se njima služi kao sredstvom za postizanje cilja, a odlučuje se za onu koja je saznata kao najbolja. To je tzv intelektuanstički determinizam. Čovek može i svojim razumom da uvidi da treba činiti dobro a izbegavati zlo. Može i da sazna šta je dobro po prirodnim zakonima. Ali, to nije dovoljno.

Pravi cilj života i puteve za njegovo ostvarenje može čoveku da pokaže samo božje otkrovenje, tj. konkretno uzev, crkva i njeni sveštenici. Taj cilj je bteženstvo i sreća na onom svetu, itd. itd. Kad je ovo pitanje uneto u raspravljanja o božjoj ličnosti. Toma je i tu ostao pristalica intelektualizma: i božja volja je određena božjim razumom. Bog hoće, odnosno stvara, samo ono što njegova mudrost saznaje kao dobro. Tomini su protivnici u ovom uslovljavanju videli ograničenje božje volje, a time i ograničenje njegove svemoći. Iako je Srednji vek uopšte vrlo slabo poznavao istoriju i malo se njom bavio, ipak su društvene promene koje su se dešavale, prinudile teologe kao jedine nosioce nauke da se i tim pitanjem pozabave. Nasuprot Avgustinovom shvatanju o suprotnosti svetovne države i carstva božjeg, što je kako rekosmo bilo samo odraz faktičkog stanja, Toma Akvinski je, s obzirom na nove odnose dzmeđu svetovne države i crkve postavio novu teoriju oslanjajući se opet na stari autoritet: na Aristotela. Za Tomu svetovna država nije kao za Avgusti­na posledica grešnog pada, već jedan nužan član u svetskom procesu. Čovek je po svojoj prirodi društveno biće i upućen na udruživanje u porodicu, opštinu i državu. Ova poslednja je čisto ljudska ustanova i njen je zadatak da prema svojim mogućnostima ostvari vrlinu i zemaljsku sreću za svoje članove. Pošto je država po prirodi nužna, znači da je ona stvorena po božjoj volji, zato je dužnost čoveka da joj se pokorava! I pravo je božanskog porekla. Monarhija je po njemu najbolji državni oblik. Pre­ma zajedničkoj svojini on zauzima negativan stav, jer smatra da bi ona bila izvor nemira. Feudalno društveno uređenje sa kmetovskom vezanošću za zemlju i za vlastelina Toma smatra za večitu i nepromenljivu ustanovu, upravo onako kao što je Aristo­tel mislio o ropstvu. Međutim, sve ovo ne iscrpljuje smisao čovekova postojanja. Time može da se zadovolji samo čovek kao zemaljsko biće, a njegov krajnji cilj je spasenje koje mu u crkvenoj zajednici nudi božanska milost, i to ne kao pojedincu već kao rodu, čovečanstvu uopšte. I kao što u prirodi niže uvek služi višem, tako je i život u državnoj zajednici samo priprema za višu zajednicu, za božje carstvo. Tako je država prema crkvi stavljena u odnos sredstva prema cilju. Život u zemaljskoj zajednici je samo škola za život na nebu. Videli smo kako je Toma povezao jednom neprekinutom linijom prirodu za boga, a ovde to isto čini sa prirodnom društvenom zajednicom (što Av­gustin još nije bio u stanju da učini). Ovo jedinstveno potčinjavanje i prirode i istorije bogu i crkvi predstavlja pokušaj sinteze antičkih i hrišćanskih crkvenih shvatanja. To je ujedno i najviši domet koji je postigla srednjovekovna skolastika. Zato nije čudo što je to učenje proglašeno za zvanično učenje katoličke crkve, niti je čudo što je ta crkva proglasila Tomu Akvinskog za sveca. Međutim, ovo jedinstvo kako ga je Toma sačinio nije moglo da bude dugog veka ni u praksi ni u teoriji. Ubrzo će najveći pesnik srednjeg veka, A. Dante (1265-1321), stati na stanovište da je bog čoveku namenio podjednako zemaljsku kao i nebesku sreću. Iza ove tvrdnje provirivao je čovek novog vremena, kao i sve moćnija svetovna država, koja se skoro neprekidno borila sa crkvom o prevlast. BiIi su to već znaci novog vremena. Harmoniju koju je između države i crkve, filo­zofije i teologije, u teoriji izgradio Toma Akvinski, nisu narušili neprijatelji crkve. Naprotiv, prirodni tok stvari je učinio da ta uloga padne u deo baš njenim vernim sinovima. Do teološke opozicije tomizmu došlo je zbog toga što je on filozofiju i teologiju, razum i veru, suviše približio pa čak i pomešao, zbog čega su za crkvenu teologiju proizlazile mnoge teškoće. Filozofiju i teologiju trebalo je ponovo odvajati. U pitanjima vere filozofija ne može i ne sme da dira. Međutim, baš je ovo širom otvaralo vrata prirodnoj, svetovnoj filozofiji, koja je na taj način došla u mogućnost da u slučaju opasnosti zbog sukoba sa verskim učenjem kaže: da, tako je prema ljudskom ra­zumu, a sasvim suprotno je i jedino istinito prema verskom učenju! I praktično se odista i dopuštalo da nešto može filozofski da bude istinito, a teološki ne. Otuda i ono čuveno učenje o dvostrukoj istini koje se provlačilo kroz ceo pozni Srednji vek, – učenje u koje su jedni verovali, a drugi mu pribegavali samo u opasnosti od progona inkvizicije. Učenje o dvostrukoj istini bilo je u dvostrukom smisiu odraz duhovnog stanja u Srednjem veku: s jedne strane, bio je to odraz klasne suprotnosti između mlade buržoaske klase koja se rađala i feudalne reakcije, a s druge strane, izraz nemogućnosti da se trajno izmire elementi slobodne antičke nauke i hrišćansko crkveno učenje.

Opozicija tomizmu nikla je u konkurentskom kaluđerskom redu franjevaca. Prvo se javio engleski franjevac Rodžer Bekon (1214-1292) sa jakom orijentacijom prema proučavanju prirode. Ne samo da je preporučivao drugima već se i sam eksperimentalno bavio proučavanjem prirode, pa je na fizikalne eksperimente i celokupno svoje imanje potrošio. Proučavajući pretemanje svetlosti, pronašao je uveličavajuće staklo; znao je za dejstvo baruta, pokušavao je da meri veličinu Sunca i Meseca, bavio se hemijom, ali i alhemijom itd. I dok je u ovom pogledu otišao daleko ispred svoga vremega (što mu crkva nije mogla oprostiti i osudila ga je na neku vrstu manastirske internacije), u pitanjima teolo­gije kretao se u granicama shvatanja onog vremena. Od njega je kao mislilac mnogo značajniji Johanes Duns Skotus (1270-1308), jedan od najoštroumnijih srednjovekovnih skolastičara teologa. U želji da odbrani veru od sumnje i da je učvrsti, on je, kao što istorija pokazuje, svojim učenjem otvorio proces raspadanja skolastike, koja je pretstavljala vrhunac hrišćanske teološke misli. Duns Skotus se već u polaznoj filozofskoj tački odvajao od Tome Akvinskog: dok je ovaj polazio od Aristotelovog intelektualizma, Duns Skotus se vraća Platonu i Avgustinovom stavljanju volje ispred razuma. Za njega teologija nije teoriska, već praktična disciplina. U stvarima vere filozofiji nema uopšte mesta. Vera i razum ne stoje u odnosu dopunjavanja, već su suprotni jedno drugom.

U pitanju osnovnog kriterijuma istine okreće se Avgustinu i samosvest uzima kao jedini princip izvesnosti. Jaz između tomizma i skotizma produbio se naročito na pitanju slobode volje i pitanju nužnosti. Za Dunsa Skotusa volja je osnovna snaga duše. Kao i kod Tome, saznanje počinje uzajamnim delovanjem duše i spoljnih predmeta, iz koga rezultiraju nejasne pretstave. Ali, među mnogim nejasnim predstavama volja se ne okreće prema onoj pretstavi koju odabira razum, kao kod Tome, već se slobodno obraća jednoj, koja baš time postaje intenzivnija i jasnija, a druge se gube. Na taj način, volja određuje pravac delatnosti razuma. Razum je samo sluga, a izbor vrši gospodar – volja. Pošto je volja u svom izboru slobodna ona se kreće izvan granica zakona uzročnosti. Ako ne bi bilo tako, tvrdi on, onda je кгај i čovekovoj slobodi i njegovoj odgovornosti za sopstvene postupke i dela. Ovakvo učenje o neuslovljenosti volje naziva se indeterminizam. Ovaj stav o prvenstvu volje Duns Skotus primenjuje i na boga. I njegova je volja potpuno sloodna, iza nje nema nikakvog uzroka. Bog je ovaj svet stvorio po svojoj čistoj samovolji. Da je stvorio nešto drugo, onda bi i to bilo dobro, jer dobro je ono što bog hoće, itd., itd. Uprkos svojoj ranoj smrti Duns Skotus je ostavio za sobom mnogo   učenika i pristalica. Borba između skotističkih franjevaca i tomističkih dominikanaca dugo se vodila u kriIu katoličke crkve, koja se najzad opredeliIa za tomizam, ali je zato skotizam imao mnogo više uticaja na docnije necrkvene filozofe   (Bekona, Dekarta, Lajbnica i dr.). I treće značajnije ime u periodu raspadanja skolastike, Viljem Okamski (1300-1350), javlja se sa Britanskih Ostrva. Suprotstavljajući se u shvatanju univerzalija umerenom realizmu, koji su zastupa i Toma Akvinski i Duns Skotus, on obnavlja nominalizam, priznajući stvarno postojanje samo konkretnim, pojedinačnim stvarima preko kojih je, prema tome, jedino moguće saznanje sveta. Sav se okreće iskustvu i produbljuje jaz koji je između filozofije i teologije iskopao Duns Skotus. Pa ipak je, i pored toga što teologiju ne smatra naukom, ostao teolog. Iako je crkva odbacila njegova učenja, Okamov nominalizam je stekao mnogo pristalica,koji su se, doduše, u mnogim pitanjima razlikovali. Tokom XIV i XV veka crkva nije više bila u stanju da ostvari apsolutnu kontrolu i da obezbedi jedinstvo teoloških i filozofskih učenja. Feudalni društveni poredak već je zalazio u krizu, pa su i njegovim ideolozima malaksavala krila. Mada je mistika bila stalni pratilac i pored skolastike pretstavlja stalan ogranak srednjove­kovne filozofije, ona je stekla naročito velik ugled i uticaj u XIV i XV veku, kad je skolastika izgubila svoju moć. Mističari su se obično obraćali direktno masama osnivajući često jeretičke sekte i pokrete, koji su ponekad stupali i u otvorenu borbu protiv feudalnog sistema. Vrhunac svoga razvitka mistika je dostigla u vreme seljačkih ratova u Nemačkoj u početku XVI veka. Na kraju ovog perioda javlja se još jedan snažan pokušaj za stvaranje racionalnog sistema religiozne metafizike, ali se klice nove nauke i duh novog vremena više nisu mogli potčiniti si poluskolastičkog, polumističkog intelektualizma. Bio je to bezuspešan pokušaj Nikole Kuzanskog (1401-1464) iz čijeg su sistema, naprotiv, klice novog   poterale još jače, pa ga istorija s pravom smatra prvim filozofom novog doba. Srednji vek je, dakle, na polju filozofije počeo potpunim potčinjavanjem razuma veri, filozofije teologiji, a završava se razgraničavanjem nauke i vere, filozofije i teologije. Teologija produžava sama svoju službu crkvi, a filozofija i nauka se okreću prirodi i čoveku.

(Branko Milić, Uvod u srednjovekovnu filozofiju)

HRIŠĆANSTVO


HRIŠĆANSKA RELIGIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U četvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju „Novi zavet“, različitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili „Starog zaveta“, koji su hrišćani takođe kanonizovali. Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevandjelja koje se prepisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio učenik apostola Pavla), Poslanica apostola ( četrnaest se propisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se prepisuje Jovanu. U svoj toj literature, Stari zavet obično je interpretiran tipološki, jer sadrži proročanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista. U stvari, uključenje Staroga zaveta u hrišćanski kanon rano je naišlo na otpor teologa Markiona iz Ponta (oko 80-155, posle Hrista). Pitanja se iznova postavili Martin Luter (1527 i 1537. Posle Hrista) i nemački evangelizam u dvadesetom veku (Adolf fon Harnak).

Autentičnost rukopisa Novoga zaveta tema je rasprava koje traju više stotina godina. Čas po čas, neki teolog se pojavi sa novom šokantnom teorijom; ipak, uprkos porastu hipoteza, došlo se do nekih neopozivosti: autentičnost Pavlovih poslanica (generalno je prihvaćeno das u to poslanice Rimljanima, prva i druga Korinćanima, Galatima, Filibljanima, prva Solunjanima i Filimonu; često sastavljenih iz više delova, često sa post-Pavlovskim umetanjima) čini najstariji deo hrišćanskog kanona (oko 50 -60 godine posle Hrista). Više drugih kanonizovanih poslanica sastavljeno je tokom prve polovine drugog veka, kada su njihovi navodni autori već bili davno mrtvi. Datiranje jevanđelja pada u drugu polovinu prvog veka, i zasniva se na više ranijih tradicija i pretrpljenih dopisivanja i precrtavanja. Prva tri (Meteje, Marka i Luke) nazivaju se sinoptičkim zbog svojih sličnosti koje mogu da se vide na prvi pogled kada ih stavimo u tri paralena reda. Jevandjelje koje se prepisuje Marku, datira se oko 70. godine nove ere, i najstarije je, sa stihovima 16:9-20 koji su kasnije dodati. Matejevo i Lukino (oko 80. godine posle Hrista) prate Markovo, i izvor nazvan Q (Quelle, izvor kazivanja). Verovatno napisano nešto pre 100. godina posle Hrista, Jevanđelje koje se pripisuje Jovanu više je ezoterično i sadrži upadljive platonske crte, posebno u identifikaciji Hrista sa Božjim Logosom koji je božanska reč i plan imanentan materijalnom svetu. Jovanovo jevanđelje sadrži vrlo negativno mišljenje o socijalnom svetu (naziva se ‘’ovaj svet’’), kojim dominira đavo koji se pojavljuje kao protivnik, a ne sluga Božiji. Ova je koncepcija previše često bila uporođivana kako sa gnosticizmom tako i sa esenskom literaturom iz Kumrana, što nije pokazalo išta više do das u neki rukopisi Novog zaveta dovoljno neodređeni, pa zato i istovremeno podložni mnogim kontradiktornim hipotezama. Nema nikakve sumnje da su eseni, pa čak i gnostici, pripadali religijskom spektru tog perioda.

ISUS HRISTOS

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Isus Hristos, jevrejski prorok iz Nazareta u Galileji, rođen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu, prema tradiciji, tokom proleća 33. Godine n.e., centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i isceljitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opisani u jevanđeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.

Isus iz jevanđelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova orginalna poruka potvrđuju da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama – što je bio rabinski običaj – i da je najavljivao predstojeće ustanovljenje Božijeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene. Iako je hrišćanstvo, koje nosi datum kasniji od Isusovog života, najavljivano kao religija mira, van svake sumnje je da je Isus lično imao veze sa zilotima, jevrejskim fundamentalističkim teroristima čiji je cilj bio da se stavi tačka na Rimsku okupaciju Palestine. S. G. F. Brandon daje dokaze da je Isusova veza sa tom organizacijom bila ekstremno bliska. Bilo kako bilo, Isusovo ponašanje nije bilo takvo da bi izazivalo simpatije jevrejskih religioznih (ili civilnih) vlasti, koje su ga uhapsile i predale rimskoj pravdi. Optužbe protiv Isusa daleko su od toga da budu jasne; čini se, međutim, da su ga neki smatrali basfemičnim, a drugi buntovnim.

Posle prekog suda tokom kojeg se rimski predstavnik Pilat (bar prema opreznim autorima jevanđelja koji su se trudili koliko god su mogli da se ulaguju rimskoj vlasti) pobrinuo da presudu dostavi lokalnoj masi. Isusa su razapeli na krst rimski vojnici pod verovatnom optužbom da je bio lažni Mesija a što je, da bi u očima rimske pravde postal relevantno, moralo biti propraćeno i dokazom o buntovničkoj aktivnosti. Uprkos Isusovim vezama sa zilotima, nema eksplicitnih dokaza o tome u jevanđeljima, niti u bilo kojem drugom savremenom izvoru. Na krstu, Isus je brzo izdahnuo i bio je sahranjen istog petka.

Jedan od problema o kome savremeni biblijski kriticizam raspravlja već godinama, bio je priroda Isusovih sopstvenih uverenja koja su se ticala njegovog identiteta i funkcije. Da li je uistinu verovao da je Božiji sin? Mesija (i kakav Mesija)? Porok? Čini se da se Isus iz jevanđelja deluje kao glasnik jedne vlasti više nego što je Tora, čiji je cilj bio da vrati grešnike natrag Bogu i da najavi dolazak Božijeg carstva. Očigledno je da se Isus obraća Bogu intimnim pozivom Abba, što je familijrnije po tonu od „Oče“; ali, svakako je legitimno pravo i da se sumnja da je to sinovstvo više nego metaforičko, kako je naredna generacija stupila pod uticajem tekućeg platonizma spremnog da prihvati kako arhetipski svet podrazumeva da božanski um može biti inkarniran u ljudskom telu. Sinoptička jevanđelja više su puta davala Isusu titulu Sina Čovečjeg (upotrebljavao ju je Danilo), čije je kontekstualno značenje nejasno (na armejskom, idiom jednostavno znači „čovek“).

Njegovi sledbenici zvali su ga mashiah, Mesija (pomazani), što je bio posvećeni – na grčkom, Christos. Ako je uistinu bio razapet na krstu pod natpisom „Isus Nazarećanin, Kralj Jevreja“, moguće da mu je priznata tvrdnja da je iz roda Davidova. Ipak, čini se da on sam nikada nije javno obnarodovao svoj mesijanski identitet. Pošto je njegov enigmatičan lik umro, njegovi su učenici svedočili da je oživeo u roku od naredna tri dana i da je među njima ostao četrdeset dana (Dela 1,3; gnostičke apokrifne tradicije daju alternativnije cifre). Međutim, u vreme kada je hrišćanstvo bilo samo jedna jevrejska sekta, frakcija kao što je ona ebionita smatrala je Isusa samo prorokom i nije verovala u njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Pavle je bio taj koji je Vaskrsenje utvrdio kao centralnu epizodu hrišćanske poruke.

(Mirča Elijade, Svetske religije, 75 – 78, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1996)

****

ISUSOVA BESEDA NA GORI

 

 

 

 

 

 

 

 

A kad on vidje narod, pope se na goru, i sjede, i pristupiše mu učenici njegovi;

I otovorivši usta svoja učaše ih govoreći:

Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko;

Blago onima koji plaču, jer će se utešiti;

Blago krotkima, jer će naslediti zemlju;

Blago gladnima i živi žedni pravde, jer će se nasititi;

Blago milostivima, jer će biti pomilovani;

Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti;

Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati;

Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko;

Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave riječi lažući, mene radi;

Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke prije vas; […]

Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam treba prije molitve vaše;

Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji sin a nebesima, da se sveti ime tvoje;

Da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu;

Hljeb naš nasušni daj nam danas;

I oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojijem;

I ne navedi nas u propast; no izbavi nas od zla. Jer je tvoje carstvo I sila, I slava vavijek. Amin.

( Matej, 5, 1 – 13; 6, 8 – 13 ) […]

 

 

FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA – izvod iz dela (Seneka, M. Aurelije, Epikur)


OSNOVNE MISLI

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano I ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše. A ko tvrdi da ili još nije vreme za filozofiranje ili da je vreme već prošlo liči na onoga koji tvrdi da za blaženstvo vreme ili nije došlo ili dag a više nema.[…]

Pre svega: smatraj boga kao neprolazno ili bllaženo biće, onako kako i opšte mišljenje o bogu kazuje, i ne dodavaj ništa što bi njegovoj neprolaznosti bilo strano ili njegovoj blaženosti neprilično. Misli o njemu da je istina sve što može obezbediti njegovo blaženstvo i njegovu neprolaznost. Jer bogovi postoje, i jasno je saznanje o njima. Ali nisu onakvi kako ih ljudi sebi prestavljaju,jer kako ih ljudi zamišljaju, oni takvi ne mogu postojati. Nije bezbožan onaj ko poriče bogove svetine, nego onaj ko bogovima pripisuje ono što svetina o njima misli. Jer ono što svetina o bogovima iskazuje to nisu jasni pojmovi, nego kriva naslućivanja. Prema tome iskazivanju bogovi zlim ljudima nanose najveću štetu a dobrim daje korist. Jer kako su ljudi sasvim obavešteni samo o svojim vrlinama, oni prihvataju samo bića koja na njih liče, a sve što nije takvo oni smatraju za tuđe.

Dakle, najstrašnije zlo, smrt, ništa nas se ne tiče, jer dokle god mi postojimo, nema smrti, a kad smrt dođe, ns neće više biti. Ona se, dakle, ne tiče ni živih ni mrtvih, jer živ ne dodiruje a mrtvi ne postoje više. Velika svetina, doduše, čas izbegava smrt kao najveće zlo, a čas je traži kao prestanak nevolja u životu. Mudrac, naprotiv, niti život odbacuje niti se boji neživljenja. Jer niti mu je život na dosadi niti smatra da je neživljenje neko zlo. Kao što pri izboru jela ne uzima prosto veču količinu, nego ono koje mu je najprijatnije, tako on i vreme ne uživa ono koje je najduže, nego ono koje je najprijatnije.[…]

Zato i kažemo da je zadovoljstvo početak i kraj blaženog života. Jer smo saznali da je ono prvo i urođeno dobro, ono je polazište za svako odabiranje i svako izbegavanje, i njemu se vraćamo kad osećanjem kao merilom ocenjujemo svako dobro. I kad je ono prvo i urođeno dobro, zato I ne biramo svako zadovoljstvo, nego se dešava da ponekad preko mnogih zadovoljstava prelazimo kad nam od njih nastaje suviše velika neprijatnost. I za mnoge bogove smatramo da su bolji nego zadovoljstvo kad posle dugotrajnog podnošenja bolova nastaje veće zadovoljstvo. Samo za sebe, dakle, svako je zadovoljstvo po svojoj vlastitoj prirodi dobro, ali nije svako predmet našeg izbora, kao što je sam po sebi svaki bol zlo, ali ipak ne treba u svakoj prilici kloniti se svakog bola. Samo tačnim odmeravanjem i korisnog i štetnog teba sve to ocenjivati. Jer u izvesnim prilikama i dobro uzimamo za zlo i obrnuto, zlo za dobro.[…]

A i samodovoljnost (autarkiju) smatramo za veliko dobro, ne da u svakom slučajumalim budemo zadovoljni, nego da se, ako nemamo mnogo, zadovoljimo malim, tvrdo uvereni da izobilje najslaše uživaju oni koji ga najmanje potrebuju, i da se sve ono što je prirodno lako može pribaviti, a što je tašto teško se pribavi, i da skromne čorbe daju jednako zadovoljstvo kao i raskošna sofra, kad se samo ukloni bolo d osećanja gladi, i da hleb i voda izazivaju najveće zadovoljstvo kad ih uzima neko ko ih zaista potrebuje. Kad, dakle, kažemo da je zadovoljstvo svrha života, ne mislimo time na uživanje oblapšornika i na ona koja se sastoje u samom uživanju, kao što mnogi misle koji to ne znaju i koji se s nama ne slažu ili koji naopako shvataju, nego mislimo na, stanje koje je telo bez bolova, a duša bez uznemirenja.

(Epikur, Osnovne misli, 25-30, Dereta, Beograd, 2005)

*****

IZ DNEVNIKA MARKA AURELIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Ne uznemiruj se, jer se sve odvija u skladu s Prirodom. (8,5)
• Sve se na sličan način događa od pamtivijeka i sve se ciklički ponavlja. (2,14)
• Čovjeku se ne može dogoditi ništa što ne bi bilo dio ljudskog usuda. (8,46)
• Stvari ovoga svijeta sakriva tajna. (5,10)
• Događanja su u stalnim mijenama, a uzroci u tisućama mogućnosti; gotovo ništa nije stalno. (5,23)
• Ništa ne proizlazi iz posvemašnje ništavnosti, kao što nijedna stvar ne prelazi u nepostojanje. (4,4)
• Svatko se rodio zbog nečega. (8,19)
• Sve teži onome zbog čega je stvoreno. (5,16)
• Sve što postoji sjeme je onoga što će od njega postati. (4,36)
• Kratak je život svakoga čovjeka. (2,6)
• Ne propusti uočiti koliko su ljudske stvari kratkotrajne, koliko neznatne. (4,48)
• Ono što je jučer bila kap sluzi, danas je mumija ili prah. (4,48)
• Sve što vidiš uskoro će propasti, a propast će i oni koji to propadanje vide. (9,33)
• Imaj na umu da se sve što se sada događa događalo i prije, a događat će se i nakon nas. (10,27)
• Sve je kratkotrajno, i predmet sjećanja i onaj koji se sjeća. (4,35)
• Ne smatraj bitnim da li ćeš umrijeti za nekoliko godina ili sutra. (4,47)
• Kakva je razlika između života koji traje tri dana ili tri stotine godina? (4,50)
• Ne živi tako kao da bi imao živjeti još deset tisuća godina. (4,17)
• Dok živiš, koliko ti je dano, budi čovjekom dobra. (4,17)
• Uvijek imaš mogućnost sretnog življenja ako kreneš putem dobra, ako htjedneš misliti i činiti dobro. (5,34)
• Osjeti kako u sebi imaš nešto plemenitije i božanskije od onoga što budi strast i vlada tobom kao lutkom. (12,9)
• Što ne pristoji, ne čini; što nije istina, ne govori. (12,17)
• Životna sreća ovisi o nevelikom broju uvjeta. (7,67)
• Nije stvar u tome da se raspravlja kakav treba biti dobar čovjek; treba takvim biti. (10,16)
• Nikome ne daj povoda da o tebi kaže kako si dvoličan ili nisi dobar. (10,32)
• Nitko nije tako sretan da pored njegove samrtne postelje ne stane nekoliko ljudi što se raduju njegovoj sudbini. (10,36)
• Što nije štetno za zajednicu nije ni za pojedinca. (5,22)
• Jednog raduje jedno, drugog drugo. (8,43)
• Ni u što se ne upuštaj bez razbora. (4,2)
• Većina je onoga što govorimo i činimo nepotrebna; bez svega toga imali bismo više vremena i manje nemira. (4,24)
• Ako nam je zajednička sposobnost mišljenja, zajednički nam je i razum kojim smo razboriti kao stvorenja. (4,4)
• Štetu sebi nanosi onaj tko ustraje u greškama i neznanju. (6,21)
• Ako me netko može uvjeriti da ne mislim ispravno i postupam krivo, rado ću promijeniti što je pogrešno i biti mu zahvalan. (6,21)
• Ima li onoga koji nikada ne mijenja svoje mišljenje? (5,10)
• Zajednički nam je razum koji kazuje što nam valja činiti, a što ne. (4,4)
• Nijednu izvanjsku stvar, kao što je pohvala mnoštva, bogatstvo, vlast, uživanje naslade, nije ispravno suprotstavljati razumskom i zajedničkom dobru. (3,6)
• Najbolji je način obrane od onih koji ti žele zlo da njima ne nalikuješ. (6,6)
• Grijeh drugoga valja ostaviti s njim. (9,20)
• Malo je i neznatno ono što čovjek proživljava. (3,10)
• Mali je kutak zemlje na kojemu čovjek živi. (3,10)
• Cijela zemlja nije ništa drugo doli obična točka u prostranstvu. (8,21)
• Govoriti u senatu ili obraćati se bilo kojem čovjeku treba jednostavno i ne suviše kićeno. (8,30)
• „Krastavac je gorak“ – odbaci ga. „Trnje je na putu“ – skloni se. To je dovoljno. (8,50)
• Valja tako sve činiti i govoriti i misliti kao da se već valja povući iz života. (2,11)
• Koliko je ljudi, koji su se borili i uzajamno sumnjičili, mrzili, umrlo i raspalo se u prah? (4,3)
• Koliko je beskrajno vrijeme prije i poslije našeg života! (4,3)
• Ne budi čovjek velikih riječi i ne radi mnogo stvari odjednom. (3,5)
• Budi neovisan o miru kojeg bi ti mogli pružiti drugi. (3,5)
• Nigdje ne može čovjek pronaći takvoga skloništa kao u vlastitoj duši. (4,3)
• Tko teži nasladama neće se suspregnuti od činjenja nepravdi. (9,1)
• Greška počinjena iz naslade zaslužuje kaznu više negoli greška počinjena iz bola. (2,10)
• Zlo često čini, ne samo onaj tko nešto čini, već i onaj tko ne čini ništa. (9,5)
• Zlo i dobro nisu u nedjelovanju, već u djelovanju čovjeka kao razumnog i civiliziranog bića. (9,16)
• Ako možeš, poučavajući mijenjaj što je pogrešno u drugih. (9,11)
• Život je borba i nalik privremenoj postaji na putovanju. (2,17)
• Hipokrat, koji je izliječio mnogo bolesnih ljudi, na kraju je i sam obolio i umro. (3,3)
• Uspeo si se na brod, zaplovio, završio put. Izađi. (3,3)
• Smrt nije ništa drugo doli svrsishodno djelo prirode. (2,12)
• Smrt je, kao i rođenje, misterij prirode. (4,5)
• Kao što je rođenje povezivanje elemenata, tako je i smrt njihovo rastavljanje u ono što je bilo prethodno. (4,5)
• Što može poslužiti kao oslonac? Samo jedno – filozofija. (2,17)

(Marko Aurelije Samomu sebi)

OBRASCI VOLJE I SREĆE

Većina ožalošćenih i zamišljenih ljudi traže samoću u polju, na obalama i po brdima. No, to je prostački ukus i običaj. Samo od tebe jedinog zavisi da se povučeš u svako doba u svoju unutrašnjost. Nema nikakvog pribežišta gde bi čovek bio mirniji i slobodniji, nego što je to dubina njegove duše. Naročito ako je tamo sklonio one dragocenosti, koje se ne mogu uživati bez potpunog spokojstva koje je, po mom mišljenju, uobičajeno stanje duše kod kojih je sve u redu i na svome mestu. Uživaj, dakle, često tu samoću i u njoj se okrepljuj. Ali, isto tako, potraži tamo i poređaj tamo ona kratka i suštastvena pravila, čija je opomena samo u stanju da rastera sav nemir i da ti tu ulije jačinu kojom bi izdržao bez roptanja i uzbuđenja, sve što te snađe u životu.[…]

Trajnost čovekovog života? – Jedan trenutak. Suština njegovog života? – Promena. Njegovi osećaji? – Nejasni. Ceo njegov sklop? – Trulež. Njegova duša? – Vihor. Njegova sudbina? – Nerazumljiva. Njegov ugled? – Sumnjiv. Jednom reči, sve što je njegovo, i telesno i duhovno? – Kao voda koja teče. Njegove misli? Snovi i dim. Njegov celokupni život? Neprestana borba i odmor na tuđoj zemlji. Njegova slava i glas posle smrti? – Jedan čisti zaborav. Šta je, dakle, to što mu može stvoriti bar tok pravilan i lep? – Jedino i samo filozofija![…]

Ah, ne treba gubiti nikada iz vida da su sve stvari ovoga sveta prolazne i netrajne! Juče je čovek bio prosta i sveža klica, a sutra će već biti mumija ili pepeo. Treba, dakle, preći taj krajnji trenutak našeg života shodno našoj prirodi i treba se pustiti, treba se potčiniti našem raspadanju, tiho i blago kao što zrela maslina, padajući s drveta, izgleda da blagosilja zemlju koja je dotle nosila i blagodari drvetu koje je rodilo!

(Marko Aurelije, Obrasci volje i sreće, 115–116)

*****

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU

Sasvim je ista stvar da li kažem: „Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“ ili: „Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća“. Ono se može odrediti i ovako: „Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava“.
Zato se čovek mora probiti do slobode; a ova se ne postiže ničim drugim, nego ravnodušnošću prema sudbini.

(Seneka, Rasprava o blaženom životu: 34, 35)

BESEDE – O PROVIĐENJU

Priroda, naime, ne dopušta da dobro šteti dobrome. Između dobrih ljudi i bogova postoji prijateljstvo jer ih povezuje vrlina. Prijateljstvo, kažem? Više od toga, naklonost i srodstvo, jer se dobar čovek razlikuje od boga samo po svom ograničenom veku. On je božji učenik i saradnik, i pravi potomak njegov, i pravi roditelj, nepopustljivo tražeći vrlinu, vaspitava poput strogog oca. Zato kada budeš video dobre i bogovima drage ljude kako naporno rade, kako se muče i uspinju uz strmine, a loše kako se raskalašno provode i plivaju u nasladama, pomisli kako i sami uživamo u poslušnosti svoje, a raspuštenosti dece robova, kako jedne držimo u strogoj disciplini, a druge podstičemo na drskost. Veruj, isto tako postupa i bog: dobrog čoveka ne kvari uživanjima, već ga iskušava, jača, čini ga sebi podobnim.[…]

Zašto dobre ljude pogađaju mnoge nesreće? Ništa loše ne može da snađe dobrog čoveka – suprotnosti se ne mešaju. Kao što tolike reke, tolike provable oblaka i toliki lekoviti izvori ne menjaju ukus mora – čak ga i ne ublažavaju – tako ni sva sila nesreća ne preokrene pravednu dušu: ona odoleva svemu što je snaše i daje mu svoju boju jer je moćnija od svih spoljnih stvari. Ne kažem da ih ne oseća, već ih pobeđuje i, inače krotka i blaga, ona uzvraća udarce. Sve nesreće smatra za vežbu. Uostalom, koji pravi čovek, častan čovek , nije željan podviga u njeno ime i spreman da se zbog dužnosti izloži opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna? Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnažnijim ljudima i zahtevaju od trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce i batine i, ako ne nađu pojedince ravne sebi, bore se protiv više njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokaže šta može da izdrži, vidi se koliko je snažna i moćna. Shvati da i dobri ljudi treba tako da postupaju, da se ne plaše muka i teškoća, niti da se žale na sudbinu, nego da private sve što ih snađe i to okrenu na dobro, Nije važno šta podnosiš, već kako to činiš. Zar ne vidiš da očevi i majke različito pokazuju svoju ljubav? Očevi sabajle dižu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu dokoni ni za vreme praznika, i teraju ih da liju znoj, a katkad i suze. Majke žele da ih maze u krilu, da ih drže u senci – one bi da ih nikad niko ne rastuži, da nikad ne plaču, nikad se ne umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih i silno kaže: „Nek ih pritisnu teškoće, patnja, gubici: tako će steći istinsku snagu“. Tovljenje životinje bivaju trome od Nerada i preslabe su ne samo za napor, već i da se kreću, pa i da nose sopstvenu težinu. Netaknuta sreća ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u košđtac sa neprilikama, očvrsne i ne uzmiče nip red kakvim zlom: ako i padne, on se bori na kolenima.

Ti se čudiš što bog, koji dobre ljude veoma voli i želi da budu što bolji i časniji, njima dodeljuje takvu sudbinu da ih iskuša. Ja se uopšte ne čudim što ga ponekad obuzme želja da posmatra hrabre ljude kako se bore sa nekom nevoljom. I mi se veselimo kad neki mladić kopljem dočeka nasrtaj divlje zveri, kad neustrašivo podnese napad lava: što je borac plemenitiji, prizor je prijatniji. Ali ovi prizori ne bi mogli da privuku pažnju bogova, jer se radi o zabavama za decu i ljudsku sujetu. Evo prizora dostojnog da boga odvrati od njegovog posla, evo protivnika dostojnog boga: to je junak suprostavljen nenaklonoj sudbini, pogotovu ako je tu sudbinu sam izazvao. Ne vidim šta bi za Jupitera bilo lepše na zemlji – ako bi hteo da obrati pažnju – nego da posmatra Katona kako, posle ponovnog poraza svoje stranke, stoji među ruševinama republike ništa manje uspravan i kaže: „Makar je sva vlast u rukama jednog čoveka, maker njegove legije čuvale kopno a flota more, maker cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz – jednom će rukom prokrčiti širok put slobodi. Ovo oružje, čisto I nevino uprkos građanskom ratu, izvršiće dobra I plemenita dela: slobodu, koju nije moglo da da otadzbini, podariće Katonu. Preduzmi, dušo, taj dugo promišljeni čin – oslobodi se ovozemaljskih stvari! Petrej i Juba su se već sukobili i leže posečni: hrabar je i uzvišen taj sudbinski sporazum, ali neprimeren snazi mog karaktera. Jer Katonu je jednako sramno da drugog moli za smrt, kao i da moli za život“. Ne sumnjam da su bogovi sa velikom radošću posmatrali kako se ovaj čovek, tako željan sopstvenog izbavljenja, brine za spas drugih i sprema njihov beg. Kako se čak i poslednje svoje noći bavi naukom, kako zabada mač u svete grudi i razdire utrobu: onu presvetu dušu, koju bi oružje oskvrnulo, oslobađa rukom. Verujem da je ovo razlog što udarac nije bio dovoljno precizajn i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadržali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokaže u težoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se pođe u smrt, nego da se smrt ponovo potraži. Zar ne bi rado gledali svog štićenika kako umire slavno i nezaboravno? Smrt obesmrti ljude čije umiranje hvale i oni koji se plaše.[…]

Kažem, za sada, da stvari koje ti smatraš mučnim, neprijatnim i strašnim, koriste prvenstveno onima koje stižu, pa onda i svima ostalima, za koje se bogovi više brinu nego za pojedince. One, zatim, snallaze ljude koji ih dragovoljno prihvataju, a da ih ne prihvataju, s pravom bi ih stizalo zlo. Dodaću da ova sudbini podložna iskušenja sleduju dobrim ljudima po istom onom zakonu, po kome su oni obdareni vrlinom. Zatim ću te uveriti da dobrog čoveka nikad ne treba sažaljevati: za njega se može reći da je vredan žaljenja, ali on to ne može biti. Od svega što sam izneo, čini se da je najteže dokazati ono prvo, tj. da strašni i jezoviti događaji koriste onima koji pogađaju. „Zar ljudima koristi“, pitaš me, ‘’ to što ih šalju u progonstvo, što osiromašuju, što sahranjuju svoju decu I ženu, gube čast, onemoćaju?’’Ako ti je čudno što ovo nekom koristi, začudiće te činjenica da se neki ljudi leče sečivom I vatrom, pa čak I glađu I žeđu. Ali, ako se prisetiš da se, radi izlečenja, nekim bolesnicima seku I uklanjaju kosti, pušta krv, pa čak I amputiraju udovi koji ne mogu da se sačuvaju a da se ne ugrozi cello telo, onda ćeš priznati da ima nesreća korisnih za one koje pogađaju. Isto tako, Herkula mi, ima uživanja, hvaljenih i priželjkivanih, a štetnih za one kojim im se prepuštaju: prežderavanje, pijančenje i ostala – ubice u slasti. Među mnogimmudrim rečima mog Demetrija, ja jasno pamtim ove (koje i sada odjekuju i odzvanjaju u mojim ušima): „Niko mi se ne čini nesrećnijim od čoveka koga nikad nije snašlo neko zlo“. Takvom čoveku, naime , nije bilo dopušteno da iskuša sebe. Makar mu sve želje ispunile i pre nego ih poželi, bogovi o njemu ipak imaju loše mišljenje. Smatraju ga nedostojnim da jednog dana savlada sudbinu, koja pred kukavicama uzmiče kao da kaže : „Šta će meni takav protivnik? Odmah će položiti oružje. Protiv njega mi ne treba sva moja snaga. U beg će ga naterati najmanja pretnja. On ne može da izdrži moj pogled. Ma, da potražim ja nekog drugog s kim ću moći da ukrstim oružje. Sramota je boriti se sa čovekom spremnim na predaju“. Gladijator smatra uvredom borbu sa slabijim protivnikom i zna da je pobeda bez rizika – neslavna pobeda. Isto misli i sudbina: ona za sebe traži najjače protivnike, a mnoge prezrivo odbacuje. Okreće se najodlučnijima i najprkosnijima da na njima oproba svoju snagu: vatrom iskušava Mucija, siromaštvom Fabricija, progonstvom Rutilija, mučenjem Regula, otrovom Sokrata, smrću Katona. Bez zle sudbine nema sjajnih primera.[…]

Sišao si u olimpijsku arenu, ali tamo nema nikog osim tebe: stekao si venac, ne i pobedu. Ne čestitam ti na hrabrosti već na konzulatu ili na preturi: ukazana ti je čast. Isto mogu reći i dobrom čoveku, ako mu slučaj nije dodelio nijednu nevolju da pokaže snagu svog duha: „Smatram te nesrećnim, jer nikad nisi bio nesrećan. Prošao si kroz život bez protivnika. Niko neće saznati šta si sve mogao, čak ni ti sam to nećeš znati“. Da bi čovek upoznao samog sebe, on mora da se oproba: niko ne može da sazna šta je u njegovoj moći, ako je ne iskuša. Tako neki ljudi sami presreću nevolju u nastanku i vrebaju priliku da zablista vrlina koja je počela da tamni. Hoću da kažem da se veliki ljudi ponekad raduju nevoljama kao hrabri vojnici ratu[…]

Nikada nije lako dokazati vrlinu. Sudbina nas šiba i razdire? Pretrpimo: to nije okrutnost već borba, i što je češće prihvatimo, to ćemo biti snažniji. Najsnažniji deo tvog tela je onaj koji se često koristi. Treba da se prepustimo sudbini da nas ona ojača za svoje udarce: malo po maloučiniće nas sebi ravnima, a neprestana izloženost opasnostima stvoriće prezir spram njih. Tako tela mornara očvrsnu od mora, a ruke seljaka ogrube. Podnoseći nesreće, duh će prezreti patnju. Šta se sve može postići trpljenjem, saznaćeš ako pogledaš kakve napore čine narodi bez otadzbine, narodi okruženi oskudicom. Promotri sve one koje je omeđio rimski mir. Govorim o Germanima i nomadskim narodima na koje nailazimo oko reke Istra satire ih neprekidna zima i tmurno nebo, jalova ima zemlja daje oskudnu prehranu.[…]

Zašto se čudiš što su dobri ljudi izloženi opasnostima da bi očvrsnuli? Čvrsto i jako je samo ono drvo koje vetar često šiba: pod naletom se krošnja skuplja a korenje čvršće vezuje za zemlju. Slabašno je drveće koje je izraslo u pitomoj dolini. Zato je za dobre ljude, ako hoće da budu neustrašivi, korisno da budu izloženi svirepim pretnjama I da spokojno trpe zlo koje i nije zlo ako ga dobro podneseš.[…]

Ali zašto bog ipak dopušta da dobre ljude pogađa zlo? On, u stvari, ne dopušta: od njih je uklonio sva zla, zločin i sramotu,nečiste misli i pohlepu, slepu požudu i lakomost na tuđe. Pazi ih i štiti. Pa zar bi neko tražio od boga da dobrim ljudima čuva i prtljag? Oni su boga sami razrešili ove brige, jer preziru spoljni svet. Demokrit se odrekao bogatstva smatrajući ga teretom za mudraca. Zašto se onda čudiš što bog dopušta da dobrog čoveka snađu nesreće, jer kad ih on sam ponekad priželjkuje? Dobri ljudi ostaju bez sinova: pa šta, ponekad ih i sami ubijaju. Šalju ih u progonstvo: pa šta, ponekad i sami ostavljaju otadybinu, a ne nameravaju da se vrate. Ubijaju ih: pa šta, ponekad i sami podižu ruku na sebe. Zašto podnose ove muke? Da nauče druge da ih podnose: rođeni su da služe drugima za primer.

(Lucije Anej Seneka, Dijalozi, 19 – 41)

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑