ETIKA U MEDICINI


BOLESNIK KAO OBJEKT LEČENJA

 

Budi gospodar suoje volje, sluga svoje savesti 

M. V. Eimer- Escbenbacb

Bolesnik je i objekat i subjekat Iečenja, no i on i zdravstveni radnik imaju isti cilj: što brže izlečenje. Pored već poznatog pravila – „primum non nocere“, postoji i drugo važno etičko

načelo: „prinuuu est adiuvarc“ – tj. prvo je pomoći boles­niku. Put do tog cilja je izgradjen i usklađen na poverenju između bolesnika i zdravstvenog radnika. Osnova tog poverenja je dobronamernost. U odlukama i postupcima u odnosu na pacijenta zdravstveni radnik isključivo treba da se rukovodi brigom za njegovo zdravlje. Medutim, u nizu medicinskih proce­dura i intervencija na bolesniku, često se zaboravi ličnost samog pacijenta. U brojnim skopijama, glikemijama, auskulacijama, koje se odvijaju kao na proizvodnoj traci, psihološke karakterislike bolesnika i njegova ličnost se često i lako zanemare.

Zdravstveni radnik je dužan da prihvati bolesnika kao čoveka, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim individual­nim karakteristikama i crtama ličnosti. Kada se oboleli, ili onaj koji ima neke tegobe, javi zdravstvenom radniku, lekaru – lekar s njim vodi razgovor koji je jedinstven u svojoj vrsti ne samo zbog toga što predstavlja osnov odnosa bolesnik -zdravstveni radnik nego i stoga što je u mnogim slučajevima sam po sebi lekovit. Ovaj razgovor, „jedinstven po svojoj vrsti“, tako je značajan, da bez njega sve drugo dovedeno u pitanje.

Na žalost, današnji zdravstveni radnici kao da nemaju dovoljno vremena za razgovor sa bolesnikom. Oni se, jed­nostavno, otuđuju od bolesnika: traže i nalaze bolesti, a ne vide bolesnika! Ovom otuđenju je sasvim nehotično doprinelo Pasterovo otkriće prouzrokovača bolesti – mikroba, u poteri za prouzrukovačima bolesti, polazeći od bolesti koja je pred nama, zaboravlja se da bolest bez bolesnika ne postoji. Bolest, onakva kakvu je nalazimo detaljno opisanu u udžbenicima i priručnicima, uopste nigde ne postoji. Postoje samo bolesnici kao individualna bića! I zato treba iznad svega poštovati ličnost bolesnika.

Često se pacijent oseća bespomoćno pred zdravstvenim radnikom, lišen dostojanstva odela i zvanja, primoran je da nepoznatom čoveku iznosi iz sebe i najskrivenije tajne, pa mu zbogsvega toga treba pružiti ljudsku ruku saosećanja i razumevanja, uputiti mu blag pogled i toplu reč.

Medicinska eilka i ljubav prema drugom ljudskom biću nisu dovoljni za ostvarivanje etičkih i deontoloških obaveza zdravstvenih radnika prema bolesnicima. Potrebno je detaljnije razumeti čoveka, a to podrazumeva i određena znanja iz psihologije. Zdravstveni radnik koji ne voli svoj posao, koji je ravnodušan prema obolelom i prema ljudima uopšte, koji psihološki ne razume drugo ljudsko biće – je profesionalno zlo. Ljudi sa tzv. „teškim karakterom“ stvaraju loše odnose sa ljudima i zbog toga narušavaju međuljudske odnose u kolektivu i često greše u kontaktu sa bolesnikom.

Pacijent kao čovek ima svoje vrline i mane, svoj tempera­ment i karakter, znanje i navike, svoje opredeljenje prema materijalnim i političkim uslovima života. Psihologija uči da čovek nije samo organizam nego i ličnost. Postoji život tela i život ličnosti. „Čovek nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog čoveka nikada ne smemo zanemarili“ – poručio je zdravstvenim radnicima srpski patrijarh Pavle na lekarskoj slavi „Sveti Vrači – Kozma i Damjan“ 1992 godine.

Dopadalo se to nama ili ne, ali zdravstveni radnici ipak treba da ugađaju bolesniku, vodeći računa da u toj komuni­kaciji ne bude bolećive popustljivosti ili tolerancije očigledne drskosti. Bolesnika treba psihološki razumeti, ali ne na uštrb svojih profesionalnih principa! Pacijenti se nekada ponašaju prema posleniku u-zdravstvu kao prema prodavcu u bakalnici: hoću EKG, prepišite mi te i te lekove, dajte mi uput ili bolovanje, izmerite mi pritisak i slično. Popustiti takvim bolesnicima je očigledna greška i značilo bi udaljavanje od medicinske deontologije.

Prvi kontakt tj. susret zdravstvenog radnika i bolesnika često je od presudnog značaja za dalji odnos. Smatra se da je prvi utisak o čoveku u 80 odsto slučajeva i presudan. Prva reč i postupak, izgled, boja glasa – sve su to detalji koji su izuzetno značajni. U njima se odražava sva ljubav prema drugom čoveku, profesionalna ljubav prema nekome koga nismo poznavali, a koji nam tokom medicinske intervencije postaje drag. To je specifična ljubav, jer iz nje proizilazi samopožrtvovanje zdravstvenog radnika, a bez njega nema uspešne pomoći čoveku koji pati. Iz takvog blagonaklonog uzajamnog odnosa zdravstveni radnik se ispunjava osećanjem lične-sreće što je najvredniji honorar za rad. Arogancija, ne­taktičnost, žurba i gledanje u sat, bezličan odnos prema paci­jentu – ubijaju poverenje u nauku i magijsku moć medicine.

Veoma je neprikladno poistovećivati čoveka sa nje­govom bolešću, npr. reći „onaj dijabetičar“. još manje je etički opravdano reći „coram publico“ odnosno pred bolesnikom da je to „mnogo interesantan slučaj“ ili „veoma zanimljiv slučaj“, kao što se često čuje u praksi nekih kliničara. Bolestan čovek, pretežno iscrpljen fizičkim oboljenjem, trpi i psihički, i praktično je nemoguće ne videti i ovu stranu čovekove ličnosti. Makar u kojoj meri bio bolestan, kada se već našao u zdravstvenoj ustanovi, on očekuje pomoć, blagonaklonost i utehu. Stoga se rad oko bolesnika ne sme vršiti mehanički, automatizovano, bez takta i bez duše. Nijednim geslom ne sme se skrnaviti dostojanstvo bolesnika. Reči upućene bolesniku treba da budu podrška i da jačaju želju za ozdravljenjem. U tom smislu etički je neispravno poistovećivati bolesnika sa krevetom, npr. br. 7, 3 Nedopušteno je bolesnike obeležavati izrazima „onaj debeli, onaj žuti ili onaj mršavi“, ili „onaj Šećeraš“. U principu, svakom bolesniku se treba obraćati sa. „Vi“ i oslovljavati ga punim imenom ili prezimenom („lično ime je najlepša muzika na svim jezicima sveta“). Oslobođeni smo obaveze da se odraslom obraćamo sa „Vi“ samo u onim slučajevima kada bolesnici, usled svoje nedovoljne informisanosti, odnosno primitivizma, počnu da odgovaraju sa „Mi“. Time se stvara konfuzija i, u cilju što razumljivijeg intervjua, bolesniku se možemo obratiti sa „Ti“.

U komunikaciji sa bolesnikom zdravstveni radnik treba da se nudi da zadobije njegovu psihološku intimnost. Treba mu prići toplo, ljudski, ali ne neba preterano insistirati na detaljima iz života bolesnika, naročito ne u intimnoj sferi (osim u ginekologiji ili psihijatriji) i ne više nego što je to potrebno za  dobru komunikaciju.

EMPATIJA. Ispravan etički stav zdravstvenog radnika podrazumeva zastupanje stava,empatije prema svima, bez obzira na subjektivno doživljavanje svakog bolesnika pojedinačno. Šta se, zapravo, podrazumeva pod stavom empatije?

Činjenice iz psihologije nas uče da se medju ljudima uspostavljaju različiti emocionalni odnosi. Neke volimo, neki su nam  simpatični u većoj meri, prema nekima smo ravnodušni, dok prema izvesnima osećamo antipatiju.

Shvatanje da se ličnosti druge osobe može bolje razumeti preko osećanja nego racionalno, veoma je staro. Frojd je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Identifi­kacija preko Imitacije vodi tlo empatije ili uživljavanja.

Empatija predstavlja delimično nesvestan emocionalni proces identifikacije posmatrača sa objektom. To je sposobnost da emocijama razumemo drugo ljudsko biće (naročito neverbalno). To je sposobnost unošenja sebe u mišljenja, osećanja i delanja druge osobe, sposobnost doživljavanja osećnja druge osobe. To nije stav ni preterane simpatije, ni ravnodušnosti, ni antipatije. U medicinskoj praksi to je blagonak­lon stav prema bolesniku, koji podrazumeva sposobnost uživljavanja u stanje bolesnika. Vršeći zdravstvenu delalnost, nedopušteno je gestom, pogledom, osmehom, grimasom, rečju ispoljiti taj nejednak stav prema različitim osobama, pogotovu bolesnicima. Empatija zahteva da se celokupnim obraćanjem bolesniku racionalno ispoljava stav blagonaklonost i simpatije prema svima, bez obzira na stvarno unutrašnje doživljavanje u datom trenutku.

Zdravstveni radnik nikada ne sme da gleda bolesnika sa visine, smatrajući sebe boljim i drugačijim od njega. On ne sme nikada da učini bilo šla što bi ponizilo bolesnika!

Behlerev je napisao: „Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje, onda to nije lekar“. Značenje reči se još bolje bolje vidi u arapskoj poslovici: „I rana, nanesena nožem, zaceliće, a jezikom – ne!“ Poznata je Ezopova priča: gospodar je hteo da nagradi nečim najlepšim na svetu Ezopa i bio je; iznenađen kada je ovaj zatražio da mu kupi jezik. Začuđenom gospodaru Ezop je objasnio da je jezik nešto najlepše na svetu, jer jezikom, tačnije govorom, iskazujemo svoju ljubav, vernosl, nežnust… Gospodar je Želea da čuje od Ezopa šta je po njemu najružnije na svetu? Ezop je opet izabrao jezik, jer sc njime iskazuju mržnja, zloba, zavisi…

Nemerljivo je dejstvo reči, naročito u medicini u odnosu zdiavstveni radnik – bolesnik. Bukvalno rečeno, rečima se može ubiti čovek („Ubi me prejaka reč“), ali reči imaju i veliki psihoterapijski značaj. I Hipokiatu se pripisuje da je rekao: „Ako od nekoliko lekara jedan leči travama, drugi nožem, a treći rečima, onda se pre svih obrati onom koji leči rečima“. Nažalost, danas reči sve više gube od značaja u lečenju. Ubediti pacijenta rečima ponekad je ravno dejstvu najboljeg leka, ali se mora strogo voditi računa šta, kome, kako i kada treba kazati. To je specifična veština koja se dugo uči i zdravstveni radnici su dužni da njome ovladaju.

Reč i boja glasa odražavaju kulturu čoveka i zbog toga zdravstveni radnik mora da zna ne samo šta govoriti nego i kako govoriti. „Ton macht Musik“ – ton čini muziku – je stara nemačka izreka. Intonacija glasa predaje bolesniku misli i emocije zdravstvenog radnika. Monoton glas odbija pacijenta isto kao i vika. Iz glasa se poznaje lepota duše ili grubost ljudskih osećanja. Bolesnik više reaguje na boju glasa zdravstvenog radnika nego što razume smisao reci, naročito ako je u posebnom, psihološki bolnom stanju.

Posebno se mora obratiti pažnja da se ne upotrebljavaju u govoru tzv. „verbanociva“. „Prikazivali stanje ležim“ nego što jeste, u stvari, prestravi ju je bolesnika. Ne znaju svi bolesnici za narodnu indijsku mudrost: „Možemo se bojati učitelja“. Zdravstveni radnici, naročilo lekari, skloni su daoboljenje prikažu težim i opasnijim nego što jeste, da bi kasni je vise veličali svoj terapeuiski rezultat. Česta je pojava da se čuje od bolesnika kako mu je taj i taj lekar malte ne spasao život iako bolest nije bila nijednog trenutka lako opasna po sam život pacijenta. Hranjenje sopstvene sujete i potreba za gratifikacijama te vrste su, na žalost, veoma karakteristični za pojedine zdravstvene radnike.

Upotreba verbanociva (reci koje oštećuju), može da dovede do nagle smrti i kod zdravih. To potvrđuje postojanje tzv. „vudu“ smrti. Obdukcijom na organima na mah umrlog ne nalaze se znaci bilo kakvog organskog oštećenja.[…]

BOLESNIK KAO SUBJEKAT LEČENJA

Bis dal, qui cito dat.

Duplo daje, ko odmah daje.

Između zdravstvenog radnika i pacijenta treba da postoji uzajamno poverenje. To podrazumeva da i bolesnik, kao sub-jekat lecenja, ima izvesne obaveze, koje se same po sebi, a priori, podrazumeva ju i na koje zdravstveni radnik s pravom računa. Pre svega, očekuje se od bolesnika da će reći svu istinu, da će biti otvoren i pošten, postupali po savetu lekara i držati se njegovih uputa, da ga neće zbunjivati saveti sa strane, da ćc bili strpljiv u očekivanju ozdravljenja, da će platiti zdravstvene usluge na način koji je propisima regulisan. Posebno se očekuje od pacijenta da razume zdravstvenog radniku kao čoveka, koji ima i svojih ličnih briga i problema.

S druge strane, pacijent očekuje od zdravstvenog radnika da ga leči po najnovijim znanjima i u skladu s etičkim načelima medicinske veštine. Svaki zdravstveni radnik, lekar pgotovu, dužan je da zna suvremena dostignuća medicine. Današnji lekar mora bili sposoban da nadje i primeni lek ako postoji, ili da ga načelima savreinene medicinske nauke otkrije, proveri ili primeni. Sve ono što suvremena medicina zna, mora i on znali! Ništa nije opasnije od lošeg lekara. Nije dobro ni kad je svirač loš, ali loš lekar je opasan! Velika je nesreća za bolesnika da ga leći lekar-neznalica. Savest bez znanja je beskorisna. Oselljivost, čak vrlo iskrena, ako krije nestručnost, opasna je! Zato je moralna obaveza zdravstvenog radnika da svakom bolesniku pruži najviši mogući nivo medicinskog tretmana.“

Od zdravstvenog radnika bolesnik očekuje da bude isk­reno obavešlen o slanju svoga zdravlja. Podatke o dijagnozi i prognozi daje isključivo lekar. To pravo je strogo ograničeno na lekara i ne može tla se ovlasti bilo ko drugi.

Etička dužnost i obaveza zdravstvenog radnika je da obaveštava promišljeno, sa odgovarajućom obazrivošću, dijagnozi i prognozi bolesti. Direrencljalno-dijagnosličkc dileme, mogućnosti, odnosno nemogućnosti lečenja, rizici terapije, neželjeni nusefekti, ne treba do kraja da budu saoptieni bolesniku. Posebno interesantna tema je da li reći bolesniku istinu da boluje od neizlečive bolesti? Da li pacijent zaista želi da čuje lako gorku istinu? Pacijent želi da čuje ono što izaziva nadu. Kod nekih ljudi radoznalost se sama zaustavlja pred vratima iza kojih su mučna razotkrivanja. Ima pacijenata koji očigledno žele da budu prevareni, i koje bi poznavanje kobne istine slomilo, a ima, međutim, i ljudi kojima jc neizvesnost teža nego li najcrnja izvesnost.

Mišljenja o saopštenju istine bolesniku o neizlečivoj bolesti su podeljena. Neki smatraju da bolesniku treba saopštiti istinu, da je to moralno pravo da bolesnik bude autentično obavešten o svome zdravlju. To mišljenje naročito zastupaju pravnici, koji smatraju da svaki čovek ima pravo na istinu, da bolesnik uvek ima pravo da zna pravo slanje svoga zdravlja. Kada su u pitanju „obične“ bolesti, sigurno da treba saopštiti istinu bolesniku, ali kada su u pitanju maligna oboljenja i ostale neizlečive bolesti, gde medicina danas ne može efikasno da pomogne, onda se lekar nalazi pred strašnom dilemom.

Mi zastupamo stav da je najpre neophodno dobro proceniti ličnost bolesnika. Ako procenimo da je ličnost do­voljno jaka da istraje i odoli iskušenju da digne ruku na sebe kada sazna da boluje od neizlečive bolesti, omogučićemo joj, ali opet postupno, da nasluti i tu najgoru mogućnost. U protivnom, treba negovali stav pia fraus – dobronamerne laži.                   U interesu očuvanja psihičkog integriteta, bolesnika treba svesno obmanjivati. Još su stari deontolozi govorili da lekarske informacije treba da budu dvosmislene. U tom slučaju mi namerno negiramo lošu prognozu, hrabreći bolesnika, pogotovo ako primetimo da je malodušan, sklon brzom predavanju opakoj bolesti.

Razmišljajući o moći i slabosti medicine Ž. Ambriže, francuski lekar i etičar, ovako vidi pravu ulogu lekara i njegov odnos prema bolesniku: „Ono što bolesnik očekuje od svoga lekara jeste da u njegovim savetima nadje elemente sopstvene odluke; on ne traži da zna šla bi lekar radio na njegovom mestu (mada se i to ne retko događa), nego šta bi on, bolesnik, odlučio kada bi imao potrebna medicinska znanja; treba voditi računa o njegovoj slabosti, njego­voj volji, njegovim pogledima na život, na bol i dobro zdravlje. Igra se, dakle, igra u dvoje. To je gotovo bolna igra u kojoj lekar služi kao podrška, a ne kao naredbodavac“.

PRINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSTVENI RADNIK –  BOLESNIK

Jezik kosti nema, ali kosti lomi!

Verbalna i neverbalna komunikacija. Ljudi među sobom opšie, pre svega, govorom, verbalnom komunikacijom, i to je osnovni način opštenja među ljudima, za razliku od životinja kod kojih takve komunikacije nema. Verbalna komu­nikacija podrazumeva i reči upućene drugoj osobi, specifičan individualni rečenički sklop koji je osoben za svakog pojed­inca, niz pitanja i odgovora koje jedinke upućuju jedna drugoj. Dobra komunikacija, naročito stručna komunikacija na nivou medicinskog intervjua, više je umetnost nego nauka, više veština koja se učenjem i praksom usavršava, nego dijalog koji se odvija proizvoljno i bez cilja.

Verbalna komunikacija je komunikacija putem razuma; iz razumskog dela jedne ličnosti ide poruka razumu druge ličnosti.

U cilju što efikasnije komunikacije na relaciji zdravstveni radnik – bolesnik potrebno je imati pripremljenu listu pi­tanja, koja obezbedjuje, izmedju oslalog, i osećanje sigur­nosti zdravstvenom radniku u odnosu sa bolesnikom. Svaka medicinska disciplina ima specifičnu listu pitanja koju zdravstveni radnik postavlja bolesniku da bi efikasnije, sigurnije i si stručnije obavljao sve poslova dijagnostike i lečenja.

Medjutim, govor sam po sebi nikad nije dovoljan da izrazi ono što se želi reći, pa se ljudi služe i drugim znacima: na­glašavaju pojedine glasove ili reči, prave pauze, menjaju ritam govora i sl. Uz to, koriste se i često neverbalnim opštenjem kao važnim načinom saopštavanja: menjaju mimiku, izraz lica i pokreta, koriste telesni dodiri, pogled, rastojanje do sabesednika, itd. Čovek komunicira, dakle, i izrazom lica, držanjem tela, pokretima, načinom odevanja, tonom i bojom glasa, potvrdnim klimanjem glavom i blago podignutim obrvama, kontekstom i vremenom u kome šalje određenu poruku, itd. Jednostavno, kao sredstvo komunikacije može da služi sve u nama, na nama i oko nas. Ovi neverbalni znaci su veoma važni, jer nekada otkriju više no što se recima kaže, a daju i tačnlji smisao rečima. Neverbalno komunicranje kao tla pobliže označava ono što recima izražavamo, pa je znalo i razumljivo da je veoma bitno kakvu neverbalnu pratnju imaju naše verbalne poruke (iako verbalna i neverbalna komunikacija pred­stavljaju, u suštini,-jedinstven sistem međuljudskog opštenja.).

Neverbalna komunikacija je emocionalna komuni­kacija i ona je često iskrenija, jasnija i potpunija nego verbalna. Reči su neretko i diplomatija, što znači ne uvek i iskrene, ali je zato „govor tela“ teško prikriti, jer iza njega stoji autonomni vegetativni nervni sistem, kojim, sopstvenom voljom, nije uvek lako upravljali.

U svakom komuniciranju postoji sadržaj te komunikacije, ali i odnos sa osobom sa kojom se komunicira. Kao što je nemoguće ne komunicirali, tako je isto nemoguće i izbeći definisanje našeg odnosa prema svemu tome. Prihvatanje neke poruke ne zavisi samo od njenog sadržaja nego i od odnosa osobe koja poruku iznosi prema samoj toj poruci, a i od odnosa te osobe prema onome kome tu poruku iznosi, dalje, treba znati da je svaka komunikacija dvosmerna, želeli mi to ili ne, što znaci da i primalac poruke na poseban način podstiče sagovornika.

Konstruktivna i nekonstruktivna komunikacija. U  boljem sporazumevanju između ljudi veoma je značajno da postoji potpuna saglasnost verbalne i neverbalne komuni­kacije. Načelno se smatra da postoji model konstruktivne i nekonstruktivne komunikacije. Primer nekonstruktivne je tzv. „double bind“ – duple poruke, što je zapravo istovremeno slanje međusobno kontradiktornih i poništavajućih poruka, ali na različitim nivoima komuniciranja (verbalnom i neverbalnom). Rezultat je totalna zbunjenost i nesnalaženje, npr. kada nam prijateljica dođe u posetu u nevreme i mi, otvarajući vrata, kažemo; „O, baš dobro što si došla“, a izrazom lica i grimasama jasno pokažemo da je došla kada ne treba.

Konstruktivna komunikacija je ona koja je skladna, jezgrovita, pozitivna, jasna, realna, obzirna prema partneru, prijemčiva za različitost mišljenja, otvorena, iskrena, poštena, taktična. To  je komunikacija u kojoj se i sluša, a ne samo nameće svoj stav, u kojoj se izbegava prigovaranje, „bockanje“, povišen ton, ismejavanje i „duhovitost“ na tuđi račun. Komuni­kacija u kojoj se pokazuje ljubaznost u ophođenju, eufemističko izražavanje, suzdržavanje u izražavanju agresije. Ovo poslednje je naročito značajno, jer agresija, je često svirepa i nepravedna, ponovi se i usmeri na drugog bez velikog razloga. U konstruktivnoj komunikaciji naročito je važno neverbalno ispoljavanje. (Smatra sc čak da se dve osnovne dimenzije međuljudskih odnosa – prijateljstvo i neprijateljstvo, odnosno poičinjenost i dominantnost – izražavaju, pre svega, neverbalnim znacima i simbolima)“

Ništa nije korisnije čoveku od drugog čoveka“, rekao jc Spinoza. Međutim, u toj obostranoj koristi neretko se događa i prava eksploatacija jednog čoveka od strane drugog čoveka, ne samo ekonomska i fizička nego i psihološka i emocionalna. Tačno je da čovek bez čoveka ne može; čovek čoveku treba. Tačno je i da čovek čoveka mora upotrebljavati, koristiti, ali to ne znači da ga mora zloupotrebljavali i iskurišćavati. Odnos uzajamnog poštovanja, tolerancije, obostranog razumevanja, više davanja nego uzimanja – sa etičkog aspekta se savetuje kao najispravniji, najsvrsishodniji.

Čovek je društveno biće, medjuljudsko, interpersonalno biće. Njemu treba društvo, odnos, drugi čovek. U tom smislu treba posmatrati i zadovoljavanje međuljudskih potreba.  Za jedno pošteno, humano, obostrano zadovoljavajuće ostvarivanje tih potreba nužno je prisustvo jednakih šansi sa obe strane, jednakog starta i jednakih mogućnosti. Međutim, u životu je to retko slučaj. Zato je drugi preduslov za humanu komunikaciju da onaj koji ima veće šanse i bolje mogućnosti vodi računa o istim ili sličnim međuljudskim potrebama druge osobe. Zdravstveni radnik je u odnosu na bolesnika često u toj povoljnijoj poziciji tako da stalno treba da ima na umu da ne upadne u zamku upotrebe, odnosno eksploatacije drugog čoveka, u ovom slučaju bolesnika. Iskorištavanje bolesnika za svoje privatne potrebe, pa i kroz intervju, predstavlja jedan od čestih oblika neetičkog ponašanja zdravstvenih radnika. Naravno da je poželjan sasvim drugi razvoj odnosa između bolesnika i medicinskog osoblja. Moguće je i dešava se da se vremenom između zdravstvenog radnika i bolesnika zaista uspostavi relacija iskrenog prijateljstva i uzajamnog uvažavanja, pa će u tim slučajevima obostrana korist takve relacije bili razumljiva i opravdana (mada je ona obično uvele opterećena početnom „nejednakošću“ u komuniciranju, jer je bolesnik u zavisnoj poziciji).

Odrasli čovek se u odnosima sa drugim ljudima najbolje pokazuje koliko je čovek. Mi gotovo sve karakterne osobine, čoveka gledamo prema njegovom odnosu prema drugim oso­bama, pa kažemo: pošten, iskren, druželjubiv, širokogrud, pakostan, itd. i uvek se to podrazumeva prema nekom. Saznanja psihologije mogu da ukazu na neke činjenice koje mogu da pomognu međuljudskim odnosima. Tako, premda su ljudi različiti i ne liče mnogo jedan na drugog, postoje neke zajedničke osobine koje se odnose na sve ljude i koje, ako se imaju u vidu, mogu da pomognu u boljem međusobnom opštenju; na primer, većina ljudi ima osećanje sopstvene važnosti, ima svoje „idealno Ja“ i žele da to i drugi cene. Ljudi vole da ih se pita za savet, da ga daju, sviđa im se da druge informišu (ne morate uvek reći da ste to već čuli), skloni su onima s kojima imaju zajedničke interese i interesovanja i većinom vole one koje njih vole. Otuda poštovanje druge ličnosti, lični šarm, ljubaznost i srdačnost, taktičnost, strpljenje i veština slušanja drugog, kao i kontrola sopstvenih negativnih emocija (ljubomore, srdžbe, ljutnje, zlobe, zavisti, pakosti) – svakako su deo umetnosti održavanja dobrih odnosa sa lju­dima.

Navodimo devet pravila dobre komunikacije (dopunjena Karnegijeva pravila) kojima se najlakše i najsigurnije stiču dru­govi i prijatelji:

  1.  Biti iskreno znimeresovan za druge ljude;
  2. Smešiti se;
  3. Imati na umu da je ime čoveka za njega najslađi i najvažniji zvuk na svim jezicima;
  4. Bili dobar slušalac i podsticati druge da govore o sebi;
  5. Govoriti stvari koje su od interesa za drugu osobu;
  6. Učiniti da se druga osoba oseti važnom i činiti toiskreno.
  7. Saglašavati se sa mišljenjem sugovornika (ljudi vole da budu u pravu) ali ne po cenu odstupanja od svojih suštinskih stavova,
  8. Povremeno dotaći sagovornika, ali ne sa dozom neukusa i „manuelnog napastvovanja“ (savremeni, alijenirani čovek ima često problem telesne komunikacije, pa mu treba pokazati i tu vrstu „intimiziranja“, koje ponekad ima čudovišan efekat).
  9. Neslaganje manifestovati na eufemistički način (samo nezrele, nerealizovane i neafirmisane osobe imaju potrebu da se spore sa drugim na potcenjivački i omalovažavajući način).

Odnos između zdravstvenog jadnika i obolele osobe pred­stavlja specifičan oblik socijalne komunikacije u čijim se osno­vama podjednako nalaze emocionalne i intelektualne osobine ličnosii, kako pacijenta lako i zdravstvenog radnika. S obzirom da se odnosi između terapeuta i obolele osobe odvijaju na suptilnim emocionalnim i imelektualnim relacijama, oni uvek zadiru u najskrivenija, pa prema tome i najintimnija svojstva ličnosti. Osobe u kojih je emocionalno i intelektualno sazrevanje teklo normalno i usklađeno biće oslobođene od sopstvenih afektivnih konflikata kao i negativnih reakcija prema okolini. Od takvih ličnosti se može očekivati da će imati manje ili više realan stav prema sebi i događajima u svojoj sredini. Oni će se konstruktivno ponašali prema ljudima i biće sposobne da zrelo i realno sagledavaju naj razlici čije probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju.

I zdravstveni radnik i bolesnik komuniciraju ismeđu sebe, unoseći ti tu komunikaciju sve svoje osobine, mane i vrline. Tako, na primer, zdravstveni radnik se često sreće sa pacijen­tima koji ispoljavaju agresivna ponašanja. Naravno, ovakva ponašanja izazivaju kontraagresiju. Međutim, osećanja kontraagresije kod terapeuta moraju bili sublimirana i nikada ne smeju da budu ispoljena u formi koja bi opteretila dobru komunikaciju sa bolesnikom. Uticaj nesvesnih agresivnih pulsija na odnose između zdravstvenog radnika i pacijenta treba stalno analizirali i ne dopustiti da oni kvare terapeutski efekat.

Često se događa da obolela osoba, kada naiđe na dobar prijem kod lekara, i pored toga što ispoljava simptome neke ozbiljne bolesti, pokaže, potpuno razumevanje za objektivno ograničene mogućnosti lečenja svog oboljenja. Ovo očigledno ukazuje da lekar utiče na obolelu osobu, a ne samo na sindrom oboljenja. Zbog toga danas svi autori i prihvataju pravilo: „Nema bolesti – postoje samo bolesne osobe“. Prema tome, zdravstveni radniku kontaktu sa pacijentom mora prvenstveno da misli na međuljudske odnose i psihodinamske faktore koji utiču na njihovu komunikaciju i koje dovode do različitih promena u ponašanju podjednako kod njega samog i kod njegovog pacijenta.

U cilju što potpunijeg razumevanja odnosa zdravstveni radnik — pacijent, neophodno je da zdravstveni radnik predhodno stekne dobar uvid u svoje lične probleme, što će mu pomoći da se sigurnije oseća kada pokuša da koriguje takodje bolesne agresivno desiruktivne postupke. Na agresivne pos­tupke bolesnika zdravstveni radnici ponekad kao zaštitnu meru od mogućih komplikacija zauzimaju defanzivan stav prema svim pacijentima. Ovakav defanzivan, rigidan stav sigurno obezbedjuje donekle sigurnost  efikasnost, ali je sasvim neadekvatan kada se radi o pojedinim pacijentima i situacijama koje zahtevaju razrešenje nesvesnih motiva i potreba. Veća fleksibilnost svakako je atribut u suptilnim odnosima između različitih osoba.

Transfer i kontratransfer. Tokom dugotrajne komuni­kacije zdravstveni radnik – bolesnik uspostavlja se jedan spe­cifičan odnos, koji se, govoreći jezikom psihoanalize, naziva transferna situacija. Naime, celokupna atmosfera koja se stvara u kontaktu pacijenta i lekara, pre svega, ali i drugog zdravstvenog radnika, predstavlja, u stvari, emocionalnu in­terakciju. U principu, tokom njihovih međusobnih susreta do­lazi do strujanja emocija i nesvesnih recipročnih uticaja njihovih ličnosti, što sve zajedno daje osobenost tog odnosa.

Transferna situacija podrazumeva razrešenje pojmova transfera i kontra transfera.

Transfer je mehanizam kojim pacijent reaguje na terapeuta kao da je on značajna figura iz pacijentove prošlosti, npr. roditelji, nastavnik, stariji brat. U toku svesnih ili nesvesnih komunikacija pacijent prenosi (transfer – prenos) na terapeuta one emocije i stavove koje je imao nekada prema važnim ličnostima iz svoje prošlosti. Moguć je pozitivan i negativan transfer. O pozitivnom transferu govori se kada su te emocije tople, prisne i prijatne, a negativan transfer podrazumeva prenos neprijatnih emocija i doživljavanja (podozrenje, zavist, mržnja, ogorčenost, sumnjičavost, itd.).

Nerazrešen konflikt iz detinjstva, a i kasnije u životu boles­nika, pojavljuje se u formi fantazma projektovanili na lekara, odnosnoTerapeuta. Osoba koju majka nije dovoljno volela, koja se razvijala u identifikacionim uslovima bez pozitivnih emocija i ljubavi, nije spremna da uspostavlja dobre ljudske odnose uopšte, pa prema tome, ni u situaciji kada dođe na lečenje. U takvim situacijama neophodno je veliko razumevanje i strpljenje zdravstvenih radnika i razrada konflik­ine situacije. S druge strane, postoje i takve osobe koje svakim danom zahtevaju sve više i više (koristeći često i našu dobrotu.), pa kad osete da nastupi odbijanje njihovih zahteva, počinju očuvanje i demonstriraju beznadežnost. Obično tada menjaju lekara, jer zapravo ne žele da se raduju. Najčešće su u pitanju osobe koje imaju jako osećanje manje vrednosti i nesigurnosti (opet eventualno nedovoljna sigurnost zbog roditelja u detinjstvu), pa u cilju samoodbrane traže drugog lekara da bi izbegle pravu konfrontaciju i sagledavanje. Terapeut koji sve ovo razume biće izdržljiv i neće reagovati nestrpljenjem i ljubavlju sve dok ne stekne poverenje i ovog, tzv. „nemogućeg“ pacijenta.

Kontratransfer je termin za mehanizam kojim terapeut reaguje na pacijenta kao da je on ili ona (pacijent) neka ličnost iz ternpeutovog intimnog, ličnog života. Pozitivan kontratransfer znači da smo sa pacijentom usposlavili komunikaciju empatije, sto je nesumnjivo dobro za proces lečenja. Negati­van kontratransfer podrazumeva da nas taj pacijent asocira na nešto neugodno, neprijatno, podseća nas na naše frustracije, neugodne nesvesne fantazije ili neku ličnost iz naše bliže okoline sa kojom nemamo dobar kontakt, npr. neki zdravstveni radnici imaju gotovo uvek negativne emocije sa alkoholičarima ili narkomanima, što ukazuje na njihove nerazrešene konflikte u vezi sa bolestima zavisnosti (bilo da oni sami nisu raščistili sa tim, bilo da u porodici imaju alkoholičara). I odredjena somatska bolest može da razbukta naše negativne emocije, jer nas možda podseća na identičnu bolest neke nama drage osobe ili nas samih!

Kao što sve pozitivne ili negativne emocije pacijenta nisu manifestacije transfera, tako ni sve emocije koje terapeut ima prema pacijentu nisu uvek znak kontralransfera. lako terapeut nastoji da konlroliše sopstvene reči i neverbalnu komunikaciju sa pacijentom, ipak može da uoči da mu ponekad ponašanje pod uticajem emocija izmiče kontroli. Neadekvatno ponašanje zahteva samoanalizu i tu se još jednom vraćamo na suštinnski početak razmišljanja o mestu medicinske etike u edukaciji zdravstvenih radnika. Stalan rad na sebi (samoanaliza – self-analysis) i izgrađivanje pozitivnih moralno-psiholoških oso­bina iii vrlina je pravi recept za razvoj naše moralne zrelosti.[…]

 ****

ETIČKI STAV PREMA BOLESNIKU OBOLELOM OD ZARAZNE BOLESTI

Etički stav prema bolesniku obolelom od zarazne bolesti

Lisje žuto veće po drveću

Lisje žuto dole veće pada

Zelenoga ja više videt’ neću….

B. Radičević

“Kad mlidijah umreti“

Zarazne bolesti, u koje uključujemo i tuberkulozu i AIDS (SIDA), imaju niz medicinskih specifičnosti koje zahlevaju psihološko-etičku analizu i određuju moralno ponašanje zdravstevnih radnika. Karantinske bolesti, kao što su kuga, kolera, velike boginje – vekovima su desetkovale stanovništvo ove naše planete („četiri jahača apokalipse“) tako da je strah  od tih bolesti podignut na nivo panike. Ipak, kao prototip zarazne bolesti, za našu etičko-psihološku analizu, biće tuberkuloza.

Oduuvek je postojao strah od tuberkuloze kao izuzetno podmukle i neizlečive bolesti. Postepen tok bolesti, dugotrajno bolovanje, postojanje kaheksije („sušice“) u završnom stadi-jumu bolesti, spoznaja o neminovnosti smrtnog ishoda sve se to duboko urezalo u ljudsko saznanje, da i danas, kada postoje; efikasni lekovi od ove bolesti, postoji izvesno osećanje straha i specifične nelagodnosti. Bolesnici kao da imaju izvesno osećanje sramote što su oboleli od takvog oboljenja i maksimalno kriju tu „sramotnu“ činjenicu. Iz svih ovih razloga, čuvanje profesionalne tajne u radu sa bolesnicima od posebnog je značaja.

Mogućnost, konlagioznosti, koja postoji u izvesnim slučajevima, reflektuje se na svakog bolesnika u osećanju da ga okolina izbegava, član se plaši zaraznosti. Kako bolest obično dugo traje, to se sve odražava posebno-na psihičko stanje tih bolesnika.

Plućni bolesnici su često razdražljivi, osetljivi, sekanlni, ćudljivi, neretko egoistični. Uočene su oscilacije raspoloženja, bolesnici lako zapadaju u krajnost, iz euforičnosti sa detinjastim ponašanjem u depresivna stanja sa hipohondrijskim senzaci­jama. Kod tuberkuloznih bolesnika često je pojačan libido, zbog čega mogu da budu nepristojni i nasrtljivi. Budući da su ovi bolesnici telesno relativno očuvane energije i budući da tečenje i oporavak traju mesecima, mogućnosti za nemoralno ponašanje u ustanovama ovakvog tipa su očigledne. Događaju se razni seksualni ispadi, nedolično ponašanje pojedinih boles­nika, kockanje i sl. zadatak zdravstvenih radnika je da to energično suzbiju. Eventualnu pojavu dosade kod takvih bolesnika treba kupirati raznovrsnom i dinamičnom organi­zacijom života na odeljenju po tipu terapijske zajednice, gde je medicinska sestra nosilac takve „zdrave i konstruktivne atmos­fere i aktivnosti“.

Slični zadaci, sa aspekta medicinske etike, postavljaju se i zdravstvenim radnicima u radu sa obolelim od ostalih zaraznih bolesti. I tu je potrebno razbijati strah od zaraze i delovati preventivno u cilju suzbijanja najraznovrsnijih zabluda, koje postoje o uzrocima i prenošenju ovih oboljenja. Zarazne bolesti se često javljaju u epidemijama, i u takvim situacijama se od zdravstvenih radnika očekuje naročito brzo i efikasno sledovanje u cilju suzbijanja širenja infekcije. Humane karakteris­tike medicinskog poziva ovde, još jednom, dolaze do izražaja, jer je potrebno pokazati veliko požrtvovanje i hrabrost, ponekada rizikujuči čak i sopstveno zdravlje. Primeri požrtvovanja zdravstvenih radnika u suzbijanju epidemije velikih boginja pre nekoliko godina u našoj zemlji, još uvek su sveži i pokazuju kako ne treba mnogo misliti na zamor, radno vreme i opasnosti po sopstveno zdravlje u ovakvim teškim i delikatnim situacijama.

Slični problemi komunikacije zdravstveni radnik – bolesnik pojavljuju se i kod obolelih od AIDS-a. Rizične grupe stanovništva su, kao što znamo, homoseksualci i narkomani (u našoj zemlji, ovi drugi su, izgleda, najrizičnija grupa). Za obe kategorije pacijenata, (narkomani posebno) karakteristično je da su psihički izmenjeni i pre pojave SIDE odnosno HIV pozitivnosti, logično je očekivati da će zaraženost virusom SIDE dodatno komplikovati ponašanje jednog narkomana ili homoseksualca. Naime, u kliničkoj praksi često se javlja depresivno raspoloženje, a ponekad se pojavljuje i jedan spe­cifičan oblik agresivnosti sa željom da se osveti okolini tako što će im pretiti širenjem zaraze (na sreću, pretnja je češći nego realizacija pretnje). Naravno, u takvim situacijama zdravstveni radnik mora da vodi računa da on ne bude na udaru te agresije. Kad god se pojavi ta vrsta rizika, svaki pojedinačni slučaj je potrebno timski obraditi, a po potrebi i prijaviti nadležnim vlastima, jer je širenje zaraze krivično delo. Da ne bismo provocirali agresivne is­pade zaraženih HIV infekcijom moramo da vodimo računa o suptilnoj psihološkoj komunikaciji sa takvim bolesnicima. Ako smo uspostavili adekvatan odnos sa takvim bolesnikom, odnos pun nade, topline, ljudskosti sigurno je da nećemo bili objekat nje­gove agresije.

U novije vreme heteroseksualni odnos je značajan izvor širenja HIV infekcije tako da se danas govori o tzv. rizičnom ponašanju. U tom smislu rad na prevenciji je od izuzetnog značaja i zdravstveni radnici su dužni da se maksimalno uključe u edukaciju opšte populacije. Postoji još jedan etički problem komunikacije sa HIV poz­itivnim bolesnikom. Kadi se o dilemi – da li saopštiti okolini da je bolesnik HIV pozitivan? Smatramo da je potrebno informisati članove porodice o toj neprijatnoj istini na prihvatljiv i taktičan način, a ako procenimo da se takva osoba promiskuitetno ponaša bez zaštite od širenja zaraze (polni odnos bez upotrebe prezervativa i drugih mera predostrožnosti) – onda je potrebno informisati i njegovu bližu okolinu (u saglasnosti sa paci­jentom, pa i bez njegove saglasnosti, ali uz informaciju da će se to učiniti). U ovom slučaju zaštita zdravlja većeg broja ljudi je viši etički princip nego zaštita čuvanja medicinske tajne toga pacijenta.[…]

Etički stav zdravstvenog radnika prema bolesnicima u onkologiji i prema umirujućem bolesniku

Lekar leči ponekad, pomaže često,

ali treba da uteši uvek!

Etički problem stava zdravstvenog radnika prema boles­niku obolelom od malignog oboljenja uključuje dilemu: reći ili ne reći istinu bolesniku. Napominjemo da poreci dve mogućnosti – dobronamerna laž ili istina, postoji i treća: poluistina. Boraveći na onkološkom odeljenju bolesnik često biva dobro informisan o karakteristikama ma­lignih oboljenja, pa u slučaju stalnog obmanjivanja, obično neverbalnom komunikacijom otkriva istinu. Lekar oseća da mu nedostaju argumenti, reci, objašnjenja, razjašnjenja… Bolesnik je svojom bolešću izoštrio svoju moć zapažanja, pa je u takvim situacijama dobro zauzeti stav prihvatanja ozbiljnosti bolesti. Bolesnik neće pogoditi ukoliko primeti da se lekaar odnosi prema njegovoj bolesti kao prema ozbiljnoj, na primer:“… imali ste dobroćudan tumor, koji ponekad može da bude vrlo opasan… morali smo zato da ga operišemo da ne bi poslao zloćudan… ozračićemo Vas… preventivno…“ Bolesnik je dobio mali deo istine, no mnogo više obmanjivanja, laži. Izgleda da taj stav poluistine najviše odgovara našem mentalitetu, našim skalama životnih vrednosti, našim strahovanjima i nada njima, našem tradicionalnom stavu prema smrti, uslovljenom istorijsko-kulturološkim prilikama. Neophodno je znati da, u dijalogu sa bolesnikom o ovom pitanju, nije važan samo stav lekara nego i cele ekipe koja leči bolesnika. Svi koji dolaze u dodir sa bolesnikom moraju imati isti kontinuitet informacija. Taj stav treba održati do kraja. Saopštiti bolesniku istinu, poluistinu ili laž, dužni smo da se toga držimo, zajedno sa celom ekipom. Vrlo je bolno za sve protagoniste, ako jedan član ekipe da bolesniku sasvim suprotne informacije od ranije datih i dogovorenih. Ukoliko je rečena laž, ona je obavezna za sve, ukoliko je rečena poluistina, takode je obavezna za sve…

Drugi problem, koji se često sreće u onkologiji, ali i u drugim granama medicine, jeste stav zdravstvenog radnika prema umirućem bolesniku, i uopšte stav prema smrti kao takvoj.

Malo ima situacija koje tako duboko pogađaju zdravstvenog radnika, i kao profesionalca i kao ličnost, kao sto je to odnos sa teškim, neizlečivim, umirućim bolesnikom. Taj bolesnik predstavlja ogledalo naše nemoći, jer je on svedok našeg neuspeha. Nema gratifikacije za lekara, umirući bolesnik oduzima hranu našem narcizmu. Narcizam zdravstvenog rad­nika se hrani spoznajom da je pomogao ili izlečio pacijenta. Svaki izlečeni pacijent dodaje malo osećanju našeg samouvažavanja, na žalost, sa umirućim bolesnikom to nije slučaj. On nam otkriva našu nemoć, rada inferiornost, a ova agresivnost. Okrenuti agresivnost na sopstvenu ličnost je teško, na medicinu takodje, jer kod zdravstvenih radnika često postoji identifikacija profesije sa ličnošću – te onda kao jedini akter, koji tu agresiju može da podnese, ostaje bolesnik.

Specifična agresivnost zdravstvenog radnika prema umirućem bolesniku ogleda se najčešće u izbegavanju dublje komunikacije sa takvom osobom. Dijalog je često kratak i površan, i svodi se na uobičajene fraze i pitanja. Česta je izolacija bolesnika u posebne prostorije. Staviti bolesnika u posebnu sobu, sa motivacijom da će lamo naći mir i da neće smetati drugim bolesnicima, očigledno jc netaktično i pogrešno. Neki eksperimenti pokazuju da u tzv. „sobama za umiranje“ bolesnici brže umiru nego u običnim sobama.

Umirući bolesnik je obično dobro negovan telesno, ali siromašno negovan emocionalno. Ovo savršenstvo telesne nege treba da spreči bolesnika da postavlja suvišna pitanja. On želi, u stvari, da razgovara sa nama, a mi se toga plašimo, jer smo nespremni za takav dijalog.

Mnogi zdravstveni radnici nisu edukativno dovoljno u psihoterapeutskoj relaciji sa umirućim bolesnikom. U zapadnoj kulturi smrt se doživljava sa strahom. Strah od smrti može biti potenciran do užasa. Svesnost o potpunom nestanku, o nesta­janju, o izčezavanju i gašenju sopstvenog života doživljuje se kao užas i očajanje zbog ništavila koje treba da zameni život. Naša kultura ceni vrednosti kao što su lepota, mladost, i odbija da prihvati smrt smireno, kao prirodni fenomen.

Tanatofobičnom stavu zapadne kulture ne može da izbegne ni zdravstveni radnik, kao njen integralni deo. On je u znatno nezavidnijoj poziciji no ostale jedinke: neposredno je prirodom svog posla uvučen u stalnu relaciju sa umirućim, sa smrću. Smrt drugog je pretpremijera sopstvene smrti. Umirući bolesnik je taj koji zdravstvenom radniku bojazan od smrti neposredno materijalizuje. Sopstvena smrt se verovatno ne može doživeti i percipirati na način na koji se druge stvari doživljavaju. Doživeti se može samo smrt drugog. Doživljaj sopstvene smrti će biti i poslednjnji doživljaj uopšte. Stalno doživljavanje smrti drugog ruši našu potajnu nadu da ćemo ipak biti besmrtni.

Profesionalni zadatak i obaveza zdravstvenog radnika jeste da ublaži i olakša stravičnost doživljaju smrti za svako biće koje umire i za sva bića koja pate i koja doživljavaju smrt voljene osobe. Psihoterapeutska relacija sa umirućim će bili uspešnija ako savladamo tanatofobičan stav naše kulture, ako prihvalamo svoju i tudju smrti kao prirodan i normalan fenomen. Montenj daje dragoceno uputstvo. „Smrt jc samo poslednji čin komedije; treba se sa njom što više familijarizovaii, pa se neće doživeti tako strašno.., a Konfučije piše: „Problem tvoje smrti je rešen, ako naučiš da dobro živiš“.

Zdravstvenom radniku stoje na raspolaganju sledeće reći utehe, koje može da pruži umirućem bolesniku i njegovoj porodici…“ Smrt je prirodna pojava koju medicina ne može da pobedi… Medicina ima zadatak da je odgodi… Sve je pokušano što je današnja medicina bila kadra da pruži.. Iako je umro… Nije se mučio, smrt ga je razrešila i oslobodila patnji, i muka, i bolova…“.

Zdravstveni radnici treba da uvažavaju umirućeg bolesnika i naučnu i etičku funkciju smrti iskazanu kroz poruku – martu i docent vivos – na mrtvima uče živi![…]

Etički stav zdravstvenog radnika prema porodici bolesnika

Onog dana kada ja majka umrla počela je starost.

Albanska narodna poslovica

Usmeravajući i usredsredujući svoju pažnju ka aktivnosti oko bolesnog čoveka, zdravstveni radnik nijednog trenutka ne treba da zapostavi odgovarajući odnos prema porodici boles­nika. Bolesnik je na izvestan način deo sredine iz koje je došao. Bolest je samo faktor koji ga je privremeno i veštački odvojio od najbližih. Kontakti bolesnika sa porodicom neminovno se nastavljaju i kada je on u bolnici i neophodni su za dobro psihičko stanje i brže ozdravljenje. Mnoge komparativne stu­dije su nedvosmisleno utvrdile da je ozdravljenje bolesnika brže i potpunije ukoliko mu je omogućena stalna psihička podrška članova porodice. Međutim, porodica bolesnika, zabrinuta stanjem, može ponekad da bude i dosadna i „nemoguća“ u svojim zahtevima. Nasuprot tome, treba znati da je krivično delo ostavljanje u teškom položaju člana porodice koji nije u stanju da se sam o sebi stara, a istu inkriminaciju ima i napuštanje deteta, te zapuštanje i zlostavljanje maloletnika. Dakle, nerazumevanje zdravstvenog radnika za brigu članova porodice bolesnika mora da se uvek podstiče i neguje.

U interesu lečenja bolesnika i pravilnog odvijanja rada i reda u bolnici zdravstveni radnik je dužan da se pridržava propisa o posetama i davanju obaveštenja porodici bolesnika.

Posete bolesnicima se odvijaju u određeno vreme, obično u poslepodnevnim časovima da se ne bi remetio rad na odcljenju. Zalažemo se za stav da se maksimalno liberalizuju posete bolesnicima, jer su brojna ispitivanja pokazala da je atmosfera u ustanovama koje su širom otvorile vrata porodici bolesnika, mnogo prijatnija.

Psihička ravnoteža i stabilnost bolesnika ima važnu ulogu u procesu lečenja i rehabilitacije, a ona se održava ako su kontakti bolesnika sa licima koja su mu draga i bliska, češći i produženi. Ukoliko iz određenih razloga nije moguće liberalizovati posete (održavanje sepse, šok-sobe, porodilišta i sl.) potrebno je u izuzetnim slučajevima koristiti dozvole za vanredne posete. Dozvolu za vanrednu posetu može izdati samo nadležni lekari posebno opravdanim uslovima, pridržavajući se pravila kućnog reda na odeljenju.

Obaveštenja koja se daju porodici bolesnika su sleđeći važan element na relaciji zdravstveni radnik – porodica obolelog. Bolesnik je bolešću vešački otrgnut iz miljea kome je pripadao i koji oseća njegovo odsustvo. Razumljivo je interesovanje njegovih najbližih za tok bolesti i ishod lečenja. Obaveštenja o stanju bolesnika daju isključivo nadležni lekari to je njihova, između ostalog, i etička obaveza. Ponekad, koristeći princip „dobronamenie laži“ bolesnika možemo i obmanuti, ali porodici bolesnika jc neophodno uvek reći istinu o zdravlju bolesnika, ma kako ta istina bila teška. Saopštavanje teškog stanja bliskom rođaku treba da se čini sa puno takta i obazrivosti. I najteže stanje može i treba da se iznese „brižljivo biranim recima“. Poznato je da se pri saopsiavnnju neprijatnihteških vesti može da provocira smrt roditelja (smrt nastala iznenadnim stresogenim dejstvom bez predhodnog patoanatomskog supstrata poznata je kao „vudu“ smrt, prema zabranama u primitivnim plemenima koje, ako se prekrše, provociraju smrtni ishod).

Medicinska etika propisuje da je nedozvoljeno davati obuveštenja telefonom nepoznatim licima, ma kako se ona predstavljala. U tome često greše zdravstveni radnici. Događa se da nas preko telefona neko pita da li se taj i taj leči u toj bolnici. Uvek treba odgovoriti sa: „Ne znam, to Vam ne mogu reći, jer bih možda odao medicinsku tajnu“ – i takvo lice uputili da lično dođe u zdravstvenu ustanovu. Tek kada utvrdimo identitet te osobe, tj. neko je član porodice, možemo mu dati traženo obaveštenje. U svim delikatnim situacijama lice treba uputiti na nadležnog lekara koji će proceniti šta, kako i koliko treba da kaže toj osobi.

Možemo dati informacije i telefonom članovima porodice ako smo sigurni da smo prepoznali glas i osobu koju smo ranije poznali kao člana porodice bolesnika. Posebno treba bili obazriv kod davanja informacija telefonom a koje sadržaj takve informacije nepovoljan po bolesnika. Tu osećanje za moralnost dolazi do izražaja u svakom konkretnom slučaju, a zdravstveni radnik treba da poseduje kriierijume za zrelo moralno rasuđivanje (npr. da li je taj i taj primljen na psihijatrijsku kliniku – može da bude često i nepovoljno po bolesnika, ako se nepoznatoj osobi potvrdi informacija)

 Etički stav zdravstvenog radnika prema drugom zdravstvenom radniku

Doktore, leči sebe

Još je Hipokrat u svojoj zakletvi recima: „Moje kolege biće mi braća i sestre“ postavio etičke temelje stava zdravstvenog radnika prema drugom zdravstvenom radniku

U IX veku Ishak Izrael i je rekao: „Ne otvaraj usta da bi osudio ono što je učinio drugi lekar, jer svako se može prevariti. Kaži tako da te hvale zbog tvojih dela, i ne traži počasti u osuđivanu drugih…“

U Medicinskom kodeksu Finske 1725. god. prvi put je opširnije napisana odredba o kolegijalnom odnosu medju lekarima: „Pre svega, lekari treba da su u međusobnom odnosu i ophođenju pomirljivi i uložni; da svoju dužnosi kod pacijenata vrše odano i marljivo. Isto tako, iz obzira prema plemenitom biću, koje je povereno njihovom staranju, lekari treba, pre svega, da se potrude da žive valjanim i časnim životom, da medju sobom žive u slozi i uzajamnom poverenju, da nikad ne zavide jedan drugom na sreći, a još manje da traže da ne­dopuštenim sredstvima udaraju jedan na drugog i ubijaju jedan drugom ugled, već kad dvojica ili više njih budu kod jednog pacijenta, ne treba takvom pacijentu ništa tajno i jedan drugom protiv znanja i volje da narede, ili čak da dadu nekakav lek koji bi drugom bio nepoznat, već da smotreno raspravljaju o boles­nikovom slanju…

U uslovima odvijanja privatne lekarske prakse, kolegijal­nost je bila posebno naglašena i razni kodeksi su to i precizno formulisali. Tako „Glavna načela liječničke časti“ Zbora liječnika Hrvatske iz 1922. godine glase:

„I – Liječnici medu sobom – J) Prva liječnička dužnost je da ceni i čuva kolegijalnost, poštenje, ugled i čast liječničkog staleža, te zajednicu interesa – 2) Sporovi u praksi nastaju većinom tako da općinstvo mimo liječećega liječnika zove drugog. Bude li pozvan liječnik bolesniku, a znade da već drugi kolega bolesnika liječi, to imade bezuvjetno otklonili… Nije dostojna konkurencija nuđenjem nižeg honorara bilo u pojed­inom slučaju, bilo kod natječaja za liječnička mjesta…“

Budući da savremenu medicinu, karakleriše pre svega ekipni rad, pravila ponašanja zdravstvenog radnika u odnosu na svoga kolegu ponovo bivaju veoma aktuelizovana.

U komplikovanom procesu dijagnostike i terapije bolesnik obično obiđe više ustanovu i zdravstvenih radnika, najrazličitijih profila, i u mogućnosti je da čuje komentare jednih o drugima. Treba se uzdržavati od bilo kakvih komentara o radu kolege pred bolesnikom. Ako se kažu neke reči o svom kolegi, to mogu da budu samo reči poštovanja i uvažavanja njegovog rada i postupka lečenja. Omalovažavanje rada kolege, da bi se veličalo sopstveno znanje i stručnost, grubo je kršenje pravila medicinske etike. Npr. šta to znači kada lekar sa čuđenjem i određenom grimasom kaže o svom kolegi pred pacijentom „Koji Vas je lo lekar lečio?!“ – „Ko Vam je prepisao ovaj lek?!“, a ima i gorih komentara. Razumljivo je da će posle toga pacijent posumnjati i u lekara i u lečenje šio može da ima nesagledive posledice (jer će se izgubiti generalno poverenje u medicinu“). Netrpeljivost, omalovažavanje, neosnovane optužbe, intrige, grupašenja, karijeirizam, razne, zloupotrebe položaja itekako utiču na pacijente i favoriziiju nepoverenje u medicinsku pro­fesiju.

Normalno je da ponekad u kolektivu dođe i do konfliktnih situacija, ali je nenormalno ako iskrsli problemi ili konfliktne situacije zatruju međuljudske odnose do netrpeljivosti ili mržnje. Odnosi u kolektivu ne smeju da se zasnivaju na simpa­tijama ili antipatijama, ali su u kolektivu loši odnosi i ukoliko su samo oficijelni. Uzajamno poštovanje i uvažavanje ličnosti drugog zdravstvenog radnika je neophodno u današnjem ekipnom radu u medicini, posebno kada je reč o stručnjacima različitih profila na hijerarhijskoj lestvici. Tako, lekari i medicin­ska sestra su u radnoj grupi sa radnicima, što ne znači da su familijarni, niti to smeju biti. Familijarnost između sestre i lekara nije poželjna, nc samo zbog društvenih momenata (porodični život, seksualni život, etika) nego i zbog toga što familijarnosti između njih u radnoj grupi razbija plemenitost i humanu kooperaciju u radu, a koja je neophodna i stvorena upravo zato da najviše pomogne bolesnom čoveku. Stvara se loš radni odnos, slabljenje discipline, „zaboravljanje“ mnogih profesinalnih obaveza, površnost u radu, vremensko sman­jenje bavljenja oko bolesnika. Ne sme se dozvolili ni druga vrsta odnosa, a to je potcenjivanje sestre od strane lekara, korišćenje za „poslove koji nisu njena uloga“, oslovljavanje sa „ti“ i tome slično. Rad nižeg osoblja na hijerarhijskoj lestvici u zdravstvu ne treba vrednovati kroz poslušnost prema onome na višem položaju nego je potrebno da svaki zdravstveni radnik ima pacijenta kao kontrolora svoga rada. Ko savesno i odgovorno ispunjava obaveze prema pacijentima ne treba da strahuje od samovolje i „proganjanja“ šefova.

Zdravstveni radnik treba slalno da»vodi računa da štedi kolegu od omalovažavanja, ali i da štiti zajednicu od očigledno nemoralnih postupaka. Kolegijalnost ne treba da ide tako daleko da bi se zataškali neetički postupci. Medjutim, ovde važi pravilo: nikada pred bolesnikom! Neetičko ponašanje kolege treba osuditi preko stručnih organizacija i organa u samoj ustanovi (stručni kolegijum, direktor, sud časti).

Sledeće pravilo dobrog ponašanja u odnosu na svog kolegu je blagovremeno i nesebično slanje bolesnika u us­tanovu gde se pretpostavlja da će mu se više pomoći. Preoti­manje pacijenata je nedozvoljeno koristoljublje, a tu ima i elemenata sujete. Nije nikakva sramota pitati kolegu, koji ima više iskustva ili znanja, za savet. Još je Hipokrat pisao: „Nije to nikakava beda ako se lekar nadje u zabuni u nekoj prilici kod bolesnika i ne videći jasno  zbog svoga neiskustva; ako zatraži pomoć drugih lekara, sa kojima bi se posavetovao o tom slučaju….Lekari koji pregledaju zajedno jednog bolesnika neće se svađati i neće se podsmevali jedan drugom, jer rasuđivanje jednog lekara ne treba da izazove zavisi kod drugog; to bi značilo pokazali u tome slabost…“

Podučavanje kolege je moralna obaveza za svakog zdravstvenog radnika. Nije dozvoljeno imati neke svoje „tajne lekove“ ili metode. Među kolegama ne sme da postoji takva komunikacija, koja bi mogla da se štetno odrazi po bolesnika, već se moći a negovati atmosfera saradnje, koja će ti uslovima har­moničnog ekipnog dela, dalje unapređivati medicinsku nauku.[…]

(Jovan Marić, Medicinska etika, 177-194/ 242-247/231-/233 Megrad, Beograd, 2001)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s