Edmund Huserl – izvod iz dela (Kriza evropskih nauka; Ideja fenomenologije)

EDMUND HUSERL – izvod iz dela (Kriza evropskih nauka)

Kriza naših nauka kao takvih – može li se o tome ozbiljno govoriti? Nije li, kad je posredi takva priča, koja se danas svuda čuje, reč o preterivanju? Kriza jedne nauke ne znači ništa manje nego da je postala sporna njena stvarna naučnosg; celokupan način na koji je ona odredila svoj zadatak i za kojije izgradila metodiku. To možda važi za filozofiju, kojoj danas preti da podlegne skepsi, iracionalizmu, misticizmu. Isto to može važnti za psihologiju, u onoj meri u kojoj ona još ima filozofske pretenzije ne želeći da bude samo jedna među pozitivnim naukama. Ali, kako ozbiljno možemo govoriti upravo o krizi nauke uopšte, dakle i krizi pozitavnih nauka: među njima, o krizi čiste matematike, egzaktnih prirodiih nauka, kojima ipak ne prestajemo da se divimo kao uzorima stroge i u najvećoj meri uspešne naučnosti? Nesporno je da su se one, s obzirom na celokupni stil svoje sistematske teoretike i metodike, pokazale kao promenljive. Tek nedavno su izbegle dogmatizovanje koje im jepretilo pod nazivom “klasična fizika“, i to kao tobožnje dovršenje njihovog već vekovima osvedočenog stila. Ali, zar pobedonosna borba protiv ideala klasične fizike, i isto tako spor oko istinskog, smislu primerenog oblika izgradnje čiste matematike koji i danas traje, znači da prethodne fizika i matematika još nisu bile naučne, ili da one, premda opteređene izvesnim nejasnoćama ili zatamnjenjima, nisu ipak na svom radnom polju postigle evidentne uvide?

Puke činjeničke nauke stvaraju puke činjeničke ljude. Preokret javnog vrednovanja bio je neizbežan naročito posle rata, i on se, kao što znamo, kod mlade generacije malo pomalo pretvorio u neprijateljsko raspoloženje. Ova nauka nam u našoj životnoj ugroženosti – tako čujemo – nema šta da kaže. Ona principijelno isključuje upravo ona pitanja koja su od gorućeg značaja za čoveka, izručenog najsudbonosnijim prevratima u našim zlosrećnim vremenima:pitanja o smislu ili besmislenosti čitave ove ljudske egzistencije. Ne zahtevaju li ona u svojoj opštostii nužnosti da svi ljudi to opšte takođe promišljaju i da naosnovu racionalnog uvida odgovaraju na njih? Ona se konačno tiču čoveka kao onog ko se slobodno odlučuje u svom ponašanju prema ljudskom i vanljudskom okrlnom svetu, kao slobodnog u svojim mogućnostima da oblikuje sebe i svoj okolni svet. Šta nauka može dakaže o umnosti i neumnosti, šta o nama ljudima kao subjektima ove slobode? Puka nauka o fizičkom telu naravno ništa, pošto ona apstrahuje od svega subjektivnog. S druge strane, što se duhovnih nauka tiče, koje u svojim posebnim i opštim disciplinama ipak posmatraju čoveka u njegovoj duhovnoj egzistenciji, dakle u horizontu njegove istoričnosti, njegova stroga naučnost, kaže se, zahteva da istraživač brižljivo isključuje sva vrednosna stanovišta sva pitanja o umnosti i neumnosti tematskog humaniteta i njihovih kulturnih tvorevina. Naučna, objektivna istina sastoji se isključivo u tome da utvrdi šta svet, kako fizički tako i, duhovni, stvarno jeste. Mogu li, međutim, svet i ljudska egzistencija u njemu uistinu imati smisla ako za nauke važi kao istinito samo ono što se na ovaj način objektivno može utvrditi, ako istorija nema ničemu drugom da poučava nego da će svi oblici duhovnog sveta, sve životne okolnosti u kojima su ljudi ikada nalazili oslonac, ideali, norme, formiraju i ponovo raspadaju kao nestalni talasi, daje oduvek tako bilo ida će tako biti, da se um iznova mora pretvarati u besmisao, dobročinstvo u muku? Možemo li se pomiriti s tim, možemo li živeti u ovom svetu čije istorijsko događanje nije ništa drugo do neprekidan splet iluzornih poleta i gorkih razočaranja?

(Edmund Huserl, Kriza evropskih nauka, 13-16, Dečije novine, G. Milanovac, 1991)

****

EDMUND HUSERL – izvod iz dela (Ideja fenomenologije)

Ako je dakle, kako iz ovoga razmatranja nocfaje nesumnjivo, kritika saznanja neka nauka koja neprestano želi samo, i za sve vrete saznanja i forme saznanja, darasvetljava, onda se ona ne može koristiti nijednom prirodnom naukom; ona ne treba da se nadovezuje na rezultate te nauke, na njena ustanovljena bića, ta ustanovljenja ostaju za nju sporna. (Sve nauke su za nju samo pojave nauke.[…]

Radi izbegavanja tog pomeranja i radi stalnog prisećanja smisla ispitivanja te mogućnosti, potrebno je, dakle, fenomenološko redukovanje. Ono pokazuje: sve što je transcedentno(meni ne imanentno dato), to ima indeks nuliteta, tj. njegova egzistencija, njegovovaženje, ne može se postavite kao takvo, već u najboljem slučaju kao pojava važenja.
Ja svim naukama mogu raspolagati samo kao pojavama, dakle ne kao sistemima važećih istina koje bih ja imao da upotrebljavam kao polazište u obliku premise, čak i u oblikuhipoteza, na primer čitava psihologija, čitava prirodna nauka. Međutim, istinski smisao principa je stalno iziskivanje da se ostane pri stvarima koje se ovde javljaju ne mešaju sa svim drugim problemima.[…]

Ako izuzmemo metafizičke smerove kritike saznanja, ako se držimo samo čistonjenog zadatka da objasni suštinu i predmetnost saznanja, onda je ona fenomenologija saznanja i predmetnosti saznanja i obrazuje prvi i osnovni deo fenomenologije uopšte. Fenomenologija: to označava jednu nauku, jednu vezu naučnih disciplina; ali fenomenologija istovremeno i pre svega označava metod i misaoni stav: specifični filozofski misaoni stav, specifični filozofski metod.[…]

Na putu fenomenološke redukcije, svakom psihičkom doživljaju odgovara neki čisti fenomen, koji svoju imanentnu suštinu (uzeto pojedinačno) izlaže kao asolutnu datost. Isključeno je, tj. suspendovano svako postavljanje neke “ne imanentne stvarnosti“, koja nije sadržana u fenomenu, mada je u njemu zamišljena, i istovremeno neke ne date stvarnosti.

(E.Huserl, Ideja fenomenologije, 17-18,37,60, Bigz, Beograd, 1975)