PRAGMATIZAM, LOGIČKI EMPIRIZAM, ANALITIČKA FILOZOFIJA


Pragmatizam Pers, Džems, Djui

Ono što se naziva „pragmatizmom” u filozofskom smislu reči tvorevina je tri američka autora: Čarlsa Sandersa Persa (1839-1914), Vilijama Džemsa (1842-1910) i Džona Djuia (1859-1952). Jedan od izvora američke „pragmatičke filozofije“ svakako je engleski empirizam i utilitarizam, dok je drugi izvor onaj koji smo upoznali u Mahovom i Avenarijusovom empiriokriticizmu. Za onaj prvi izvor „pragmatizam” se vezuje svojim polaznim pretpostavkama o svakom znanju (filozofskom i naučnom) kao znanju koje se stiče čulnim iskustvom a važnost dobiva u domenu životnog iskustva. Za drugi izvor „pragmatizam” se vezuje prihvatanjem pretpostavke da je mišljenje u svojoj osnovi funkcije živog organizma i da sva misaoia nadgradnja treba da se zasnuje kao sredstvo za poboljšavanje efikasnosti životnih aktivnosti i kvaliteta života. Uz takve osnovnepretpostavke i zamisli „pragmatička filozofija” se izgrađivala u punom skladu sa takozvanim „američkim načinom života”, koji je doživeo svoj uspon i svoju ekspanziju u drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka, da bi posle tog perioda počeo da se suočava sa širenjem sumnje u vrednost takvog života i takve „filozofije života”. Shodno tome, i dela „pragmatista” počeo je da pokriva veo zaborava.

Persova pragmatička maksima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pers je rodonačelnik pragmatizma i pisac koji je, kako sam kaže, za jednu vrstu„laboratorijske filozofije” našao prikladan naziv „pragmatizam”. Neki su mu prijatelji, kaže, predlagali da za tu filozofiju upotrebi naziv „prakticizam” ili „praktikalizam”, ali on je to odbio. Naziv „pragmatizam” prvi je prihvatio početkom ovoga veka psiholog Vilijam Džems, koji je ujedno u svom delu pod naslovom Pragmatizam i podnaslovom Jedno novo ime za neke stare načine mišljenja popularisao tu „praktično vrednu i korisnu filozofiju” koja se odlikuje „otvorenošću duha”. (Pers: Šta je to pragmatizam; Džems: Pragmatizam).

U članku Šta je to pragmatizam, Pers je postavio pitanje koji je razlog da takvo učenje postoji i kakva se prednost od njega očekuje. Na to pitanje je odgovorio: „Ovo učenje će poslužiti da pokaže kako je skoro svaki stav ontološke metafizike ili besmisleno brbljanje -jedna reč se definiše drugim rečima, a ove opetdrugim, takoda se nikad ne dolazi do bilo kakvog realnog pojma – nlije potpuni apsurd. Ono što ćeod filozofije ostati, kada se ovo smeće počisti, biće jedan niz problema koje je moguće ispitivati opažajnim metodama istinskih nauka… U ovom smislu pragmatizam (alias pragmaticizam) je nešto sasvim blizu pozitivizma”(str. 66. srpskohrv. prevoda).

Ovde, dakle, nalazimo u punoj jasnosti saopštenostanovište moderne prakticističke mitologije, ili duhovne horizonte onoga što su još stari helenski utemeljivači filozofije nazivali „hiperborejskim varvarstvom”, tj. odsustvom smisla za bilo koje druge vrednosti osim onih koje se čulimadirektno mogu oprobati i koje kao takve zaslužuju naziv „realnih” vrednosti u gotovom. Kod modernih „varvara” takav se primitivni prakticizam vezuje za nauke, koje se koncipiraju kao znanja temeljno vezana za tzv. opažajnu sferu.

U članku Kako da svoje ideje učinimo jasnim, objavljenom prvi put 1877. godine na francuskom jeziku. Pers js proklamovao jedan kriterijum istinitosti i jasnosti koji je kasnije nazvan „pragmatičkom maksimom”- Formulaciji te „maksime” prethode kao sastavni delovi njenog značenja sledeće teze: (1) svaka naša ideja (misao) o nečemu nema nikakvog drugog smisla osim onoga koji pokazuje kakvo je čulno dejstvo toga što smo zamislili. Na primer, naša ideja o „sili”, tj. naša predstava sile, ima smisla samo ukoliko je možemo povezati za neko merljivo dejstvo jednoga tela na drugo. (2) Apsurdno je reći da mišljenje ima bilo kakvo značenje koje nije u vezi sa njegovom jedinom (praktično-životnom) funkcijom.

Ako ove dve teze imamo u vidu, možemo bolje razumeti „pragmatičku maksimu” koja glasi:“Predmet naše predstave (ideje) postaje jasan ako razmotrimo kakve posledice u praktičnom smislu on može da ima”. Ovo se isto odnosi i na naša tvrđenja, koja prema Persu mogu biti shvatljiva jedino u tačnom određivanju Persovih praktičnih konsekvencija.

Radikalni empirizam i teorija o pluralizmu istina

Ovde se može rezimirati poseban doprinos pragmatizmu koji potiče od Vilijama Džemsa, ne računajući njegove zasluge na popularisanju pragmatizma kao opšte istraživačke i rasuđivačke metode. U jednom od svojih eseja Džems kaže: „Mome pogledu na svet (Weltanschauung-u) dajem ime radikalni empirizam” (Pragmatizam, str. 196). Ovome on dodaje razjašnjenje po kojem izlazi da je empirizam suprotnost racionalizmu, jer racionalizam naglašava opštosti i daje celinama prvenstvo nad delovima, dok empirizam naprotiv stavlja naglasak na jedinku, celinu posmatra kao zbir elemenata iz kojih se ona sastoji, a opštost tretira kao apstrakciju. „Moj opis stvari, prema tome, polazi od delova a od celine čini biće drugog reda”.

Bliža odredba „radikaliog empirizma” dolazi s tvrđnjem da se u misaone konstrukcije ne sme primiti nikakav elemenat koji se neposredno doživljavai u iskustvu, i što se iz njih sme isključiti bilo koji elemenat koji je neposredno doživljen u iskustvu. Ovakvo definisan empirizam još se ni po čemu ne razlikuje od tradicionalnog empirizma, kakav je, na primer, onaj kojeg smoupoznalikodHjuma. ZatoDžems „radikalnom empirizmu” dodaje još jednu ključnu odredbu: taj empirizam obuhvata i ne samo elemente koji sačinjavaju iskustvo nego i relacije među tim elementima, relacije koje takođe mogu i moraju da budu doživljene. Mi smo ranije upoznali Hjumovo dokazivanje da odnos između uzroka i posledice, tretiran kao nužnost po kojoj posledica sledi iz uzroka, nije odnos izveden iz iskustva, odnosno iz onoga što se može „opažati”. Prema pretpostavkama Džemsovog „radikalnog empirizma”, kauzalnarelacija kao takva jeste i mora da bude iskustvena, iako ne u smislu „čistog opažanja” nego u smislu „doživljaja”. Ova, na prvi pogled, beznačajna razlika u nijansi u stvari ima – kada je povežemo sa radikalnim utilitarizmom koji Džems takođe zastupa – značaj poricanja hjumovske rigoroznosti u pobijanju teze o nužnosti uzročno-posledične veze. Džemsu, u stvari, nije ni važno da li je ta veza nužna uopšte, po nekom apstraktnom zakonu nužnosti, nego da li je ona doživljena kao nužna.

Sa takvim „radikalnim empirizmom” koji insistira na „doživljaju” vezana je i Džemsova teorija o pluralizmu istina. Istinu je Džems najpre definisao kao posebno dobro za čoveka, za ljudski organizam i za duhovno i duševno zdravlje ljudske jedinke. Potom je to dobro bliže odredio utilitaristički: kao ono što je za telesno, duševno i duhovno blagostanje ljudske jedinke korisno. Shodno tome svako u oblasti religije i filozofije može da ima svoju istinu, ukoliko mu doživljaj onoga u šta veruje omogućuje korisne posledice i pridonosi mu određeno dobro. Takvo poimanje istine, prema Džemsu, moglo bi da omogući puno ostvarenje principatolerancije među različitim shvatanjima i verovanjima. Pošto je istina na taj način relativisana, nije od velikog značaja pitanje da li se kod one „koristi” radi o čisto privatnoj (ličnoj) ili o nskoj opšte-ljudskoj koristi. Jer, pored ličnih, moguće su i opšte istine, odnosio koristi.

Naravno, iz Džemsovog pridavanja primarne važnosti i vrednosti onome pojedinačnom, iz njegove pretpostavke da su celine samo zbirovi njihovih delova, sledi zaključak da je ono što je korisno za sve jedinke ilibarem zavećinujediiki, takođe korisno i za celo društvo. Tako bi, na primer, naučne istine, koje najčešće izlaze iz područja privatnosti, mogle da budu zajedničke istine i ono što za sve može da bude korisno. Vidi se da je Džems sasvim poništio rigoroznost i agrssivnost Persovih odredbi pragmatizma, upoređujući ujedno pragmatizam sa „hodnikom” u kući naseljenoj ljudima različitih sklonosti, zanimanja i verovanja, sa „hodnikom” kroz koji ovi različito opredeljeni ljudi moraju da prođu ako uopšte žele da se međusobno sporazumeju.

Djuiev instrumentalizam

Među američkim pragmatistima Djui se istakao kao najplodniji pisac i kao najaktivniji učesnik u javnom životu. On je svojim pedagoškim teorijama najviše uticao na formaciju američkog edukativnog sistema.Njegova je ideja da svaka škola trebadabude nekavrstaradionice. Sledeći tradiciju engleskih empirista, Djui se takođe bavio i političkom filozofijom.

On je podrobno razvio ideju empirokritičara o biološkoj funkciji saznanja, dodajući joj i socijalnu funkciju saznanja. U svojoj osnovi, ljudski duh je samo jedan specifičan organ koji preko čula prima nadražaje iz spoljašnje sredine i preobražava ih u pravila životne aktivnosti. Životna ili prirodna sredina nije nešto što je ljudskom duhu jednostavno dato, ona je naprotiv jedno stalno otvoreno polje ljudskih istraživačkih i radničkih aktivnosti. Preko istraživačkih aktivnosti ono što se naziva prirodom postaje nešto određeno. Svet nije univerzum logosa, nego univerzum ljudskih operacija, teorijskih i eksperimentalnih, pomoću kojih on postaje nešto organizovano i oblikovano. Uopšte, svako istraživanje je, u stvari, pretvaranje neodređene situacije u određenu.

Mada je s pogledom na princip praktičnog vrednovanja prihvatao Džemsovu relativizaciju istina, Djui je ipak držao da religijske „istine” nisu toliko praktično korisne koliko je ovaj pretpostavljao. Smatrao je, naime, da one ne mogu biti „instrumenti” (oruđa) društvenog napretka, da osim toga sputavaju razvoj ljudske inicijative, da umaljuju sposobnost za samostalno upravljanje životom i da ometaju slobodno ljudsko stvaralaštvo.

Naučne pojmove, hipoteze i teoriju Djui je, kao i empirokritičari, interpretirao u smislu proširenog i produbljenog radnog iskustva. Nauka je produžetak ljudskog umenja, a njen cilj nije niti može biti da otkriva i prikazuje „ono što jest”, nego samo da bude što uspešnije oruđe (instrument) životne aktivnosti. Na taj način, nauka je stavljena u službu uvećavanja ljudske moći i ljudskog materijalnog blagostanja kao i unapređenja socijalnih i političkih institucija. Djui je, razume se, odbijao pomisao da naučna znanja (kao instrumenti za postizanje moći) mogu da budu okrenuta protiv samih ljudi ili upotrebljena kao sredstva za gospodarenje moćnih nad manje moćnim državama. Ali u vremenu najveće ekspanzije pozitivizma i pragmatizma takve perspektive nisu ni uzimane u ozbiljno razmatranje.

Logički empirizam i analitička filozofija

U zapadnoevropskoj filozofiji koja je naročito došla do izražaja i do značajnog širenja i uticaja u periodu između dva svetska rata, pod „logičkim empirizmom” ili „logičkim pozitivizmom” podrazumeva se jedno stanovište i jedna opšta duhovna orijentacija. Tu je reč o jednom obliku pozitivizma kojem se dodaje odredba „logički” da bi se njome ovo stanovište i ova orijentacija razlikovali od istorijskosociološkog pozitivizma Konta i Spensera, potom od biološkog pozitivizma Maha i Avenarijusa i najzad od Persove programatičke varijante pozitivizma.

Tvorci i akteri „logičkog pozitivizma” bili su pretežno ljudi od nauke, ukoliko ovu razumevamo umatematičko-tehničkom i eksperimentalno-tehničkom značenju. To znači da je tu reč o ljudima koji su se bavili filozofijom, po pravilu vrlo zainteresovano i sa vrlo velikim pretenzijama, ali koji nisu imali i nisu ni hteli da imaju temeljno filozofsko obrazovanje, koje jeste i mora biti prevashodio istorijsko-filozofsko. Njihovo potcenjivanje, čak i preziranje, celokupnog misaonog nasleđa izviralo je prvenstveno iz nereflektovane uverenosti da u filozofskim stvarima inovacije imaju istu vrednost i obeležja kao i u tehnici, te da filozofija nekako samu sebe diskvalifikuje ukoliko se ne odnosi na pitanja i na problems koji mogu biti promišljeni i rsšsni na praktično-tehničkinačin.

Osnovni sadržaj „logičkog pozitivizma” može se rezimirati u nekoliko rečenica. Prvo, tu se radi na jsdnoj posebnoj koncepcijimatematike. Osnovne zamisliza tu koncepciju, iako samo u nagoveštaju, dao je Hjum, dok je Kantova koncepcija matematike kao nauke koja sadrži „sintetičke sudove a priori” služila kao osnovni  predmet osporavanja koje su „logički pozitivisti” preduzeli. Direktan povod za osporavanje Kantove koncepcije matematike dolazio je od izuma tzv. neeuklidskih geometrija, te iz saznanja da se nove geometrije mogu takoreći proizvoljno konstituisati kao tehnički izumi, kojima u osnovi stoji konvencionalno odabrane aksiome i postulati. Drugo, u okviru „logičkog pozitivizma” radi se na jednoj koncepciji nauke očišćene od svih metafizičkih pojmova i pretpostavki. Shodno tome, tražen je takozvani kriterijum smisla ili kriterijum značenja, koji bi mogao poslužiti za strogo razgraničavanje izmeđi „pravih” i „lažnih problema”, tj. između onih pitanja koja imaju „saznajnog smisla” i onih koja su „besmislena”, jer se na njih ne može jednoznačno odgovoriti ni nekim strogo izvedenim čisto logičkimrasuđivanjem, ni nekom empiričko ili eksperimentalnom procedurom.

Bečki krug

Najaktivnije izvorište ideja „logičkog pozitivizma” nalazilo se dvadesetih godina ovoga veka u Beču, gde su u jediom seminaru kojeg je vodio Moric Šlik (1882-1936) okupila grupa istraživača sličnih filozofskih sklonosti, nazvana, “Bečki „krug”. To je prvenstveno bio krug prirodnjaka i matematičara koji su se interesovali za „filozofske probleme” svojih struka. Najistaknutije ličnosti toga „kruga”, pored već pomenutog Šlika, bili su: Rudolf Karnap, matematičar Haps Han, fizičar Filip Frank, inženjer i matematičar Ludvik Vitgenštajn i drugi. Sličan krug bio je formiran i u Berlinu („Berlinski krug”) oko Hansa Rajhsibaha i Riharda fon Mizesa. Manje ili više nezavisno od ovih, delovali su slični centri u Poljskoj, Danskoj, Švedskoj i Francuskoj. Svima je bilo zajedničko izgovanje tzv. naučne filozofije, o kojoj je, kako smo ranije videli, prvu koncepciju izgradio nemačko-švajcarski pozitivist Avenarijus.

U okviru „naučne filozofije” XX veka radilo se na problemima čiji je smisao naznačen uvodom u ovo poglavlje. To sada možemo proširiti ukazivanjem nakarakteristične naslove Karnapovih dela. To su: Prostor, jedan prilog tsoriji nauke (Karnapova doktorska dissrtacija); potom, Logička izgradnjasveta; Nacrt logistike; Logička sintaksa jezika; Proverljivost i značenje; Temelji logike i matematike i druga sa sličnom tematikom. Ovu tematiku sa izvesnim varijacijama nalazimo i kod drugih protagonista „logičkog empirizma”, kod Hansa Rajhenbaha, na primer čija su dela Rađanje naučne filozofije; Elementi simboličke logike; Filozofsko zasnivanje kvantne mehanike i dr.

Pripadnici,„Bečkog kruga”i drugi zastupnici onoga što su i sami nazvali „novom erom u filozofiji” ispoljavali su strasnu sklonost prema raznim oblicima internacionalnog organizovanja i okupljanja. Oli su 1928. godine osnovali „Savez Ernsta Maha”, kojem je Šlik bio prvi predsednik. Takođe su organizovali nekoliko međunarodnih skupova i kongresa za „naučnu filozofiju”. Imali su i svoje časopise, anale, serijske edicije i kolektivne izdavačke poduhvate. Prvi njihov časopis, koji su uređivali Karnap i Rajhenbah, javio se 1930. godine pod naslovom Saznanje (Erkenntnis). Kasnije, kad je većina pripadnika „Bečkog kruga” i „Berlinskog kruga” emigrirala iz nacističke Nemačke, taj časopis je dobio naslov na engleskom jeziku Journal of Unified Science (Žurpal ujedinjene nauke). Postojala je izdavačka serija pod sličnim naslovom – Biblioteka ujedinjene nauke, a najveći kolektivni rad logičkih pozitivista objavljen je pod naslovom Internacionalna enciklopedija ujedinjene nauke.

Ipak, pri svoj toj tako bogatoj spisateljskoj i drugoj aktivnosti, malo se šta može reći o nekoj filozofiji logičkog pozitivizma. Tu je zapravo bilo vrlo mnogo oštroumnih logičkih analiza i nekoliko značajnijih radova u području matematičke logike i teorije verovatnoće, takođe i u području logičke sintakse i tzv. naučnog jezika, ali samu filozofiju u njenom istorijski predatom obliku logički pozitivisti su napustili.

Svoj najviši filozofski domst dostigli su logički pozitivisti u traganju za takozvanim kriterijumom smisla iskaza. Taj kriterijum je trebalo da bude neka vrsta „kamena mudrosti”, pomoću kojeg bi se jasno mogli razlikovati „besmisleni iskazi” od onih iskaza koji imaju smisla. Sama reč „smisao” mogla bi da navede na pomisao da su logički pozitivisti barem u tome došli do nečeg filozofski relevantnog. U stvari, tu se radilo na tome da se područje duha uopšte, i nauke posebno, redukuje na sferu tzv. analitičkih iskaza logike i matematike, i na sferu tzv. čiljeničkih is-kaza koji bi trebalo da pripadaju nečemu što su logički pozitivisti predstavljali kao empiričku nauku, što je stvarno bila samo jedna normativna konstrukcija pojma prirodne nauke.

Za prvu vrstu „iskaza” (tj. za iskaze logike i matematike) tvrdilo se da imaju „smisla” utoliko što na osnovi čisto logičkog merila mogu da budu „istiniti” ili „lažni”. Nadalje, iskazi logike i matematike označeni su kao „tautologije”, tj. Kaotakvi „iskazi” koji ništa ne govore o empirijskoj stvarnosti i koji baš zbog toga i mogu (kao potpuno prazni i lišsni svakog empiričkog sadržaja) da budu primenjeni na svaki empirički sadržaj. Za drugu vrstu „iskaza” pretpostavilo se da sačiljava ili da mora da sačinjava jezik prirodnih nauka. „Smisao” tih iskaza takođe se utvrđivao po tome da li i kako oni mogu biti „istiniti” ili „lažni”. Shodno tome, pretpostavljeno je da neki „sintetički iskaz”, koji nešto govori o svetu, ima „smisla” samo ukoliko može da bude „proverljiv” eksperimentalno ili nekom drugom procedurom „posmatranja” pomoću čula i pomoću instrumenata, koji pojačavaju i poboljšavaju običnu i čulnu percepciju. Kriterijum za utvrđivanje „smislenosti” sintetičkih iskaza dobio je naziv „princip verifikacije”. O valjanosti tog principa mnogo se raspravljalo, pa je na kraju sam priicip napušten, pošto se pokazalo da bi njegova stroga primena načinila pravu pustoš i u samim laukama.

Svi drugi „iskazi”, naročito „iskazi” filozofije koja nije mogla da se svojim izražajnim sredstvima smesti u tu Prokrustovu postelju, proglašeni su za „besmislene”, tj. za takve „iskaze” koji nisu ni „istiniti” ni „lažni”. U tome se sastojao glavni filozofski domet logičkog pozitivizma, ali valja imati u vidu da ideja o „kriterijumu smisla” nije bila neka originalna zamisao pripadnika ni „Bečkog kruga” ni „Berlinskog kruga”. Ta je ideja u stvari bila nasleđena od Hjuma. Hjumovo delo Istraživanje koje se odnosina ljudski razum imalo je na svom završetku i sledeći impresivni tekst. „Kad osvsdočeni u istinitost ovih principa izvršimo pregled knjiga u nekoj biblioteci, kakvu li pustoš moramo načiniti? Ako na primer uzmemo u ruke neku knjigu u kojoj se govori o božanstvu ili se u njoj izlaže neka školska metafizika, i kad sebi postavimo pitanje da li ona sadrži neko apstraktno rasuđivanje o kvantitetu ili broju? Ne. Da li ona sadrži neko eksperimentalno rasuđivanje koje se odnosi na činjenicu i postojanje? Ne. Uvatru s njom;jer ona ne može sadržati ništa drugo do sofisteriju i iluziju”.

Analitička filozofija

Pod ovim nazivom treba podrazumevati jednu specifično britansku tvorevinu, ili bolje reći jedan stil profesionalnog filozofiranja u Britaniji. Okvirima i obeležjima tog stila pripada određena metoda rasuđivanja i rešavanja „filozofskih problema” jednim logičko-analitičkim postupkom, i to obično po slobodnom izboru „problema“ i bez velikih pretenzija. Za protagoniste „analitičke filozofije” obično se govori da često menjaju svoje filozofske stavove. Tu je, pre svega, na delu ona logičko-analitička metoda prosuđivanja „problema” i jeda opšteživotni stav prema filozofiji kao nečem što ninašta preterano ne obavezuje ni onoga ko piše filozofske knjige, ni one koji te knjige čitaju. A i same knjige i drugi napisi koji spadaju u tzv. analitičku filozofiju znatno više su osvrti na ovo ili ono slobodno odabrano pitanje, nego suviše ozbiljno filozofsko razmatralje.

Kao začetnici „analitičke filozofije” obično se označavaju Bertrapd Rasl (1872-1970) i Džordž Edvard Mur (1873-1958). A kao datum nastanka ove filozofije određuje se početak našeg veka, odnosno kraj XIX veka. Od tada do današnjeg dana, taj stil profesionalnog bavljenja filozofijom preovlađuje na britanskim univerzitetima. Od završetka prvog svetskog rata analitički stil bavljenja filozofijom prepliće se i ukršta sa Vitgenštajnovim uticajem, koji postaje dominantan u tzv. filozofiji običnog jezika, koja po Murovoj sugestiji ne pita više za značenje reči, nego za njihovu značenjsku upotrebu u svakodnevnom životu.

Analitički stil filozofiranja katkad je izgledao blizak logičko-pozitivističkom, a u izvesnim pojedinostima ta je bliskost stvarno i postojala, ali u celini gledajući u tom stilu nikada nije postojala ona militantna samouverenost logičko-pozitivističkih doktrinera. Osim toga, analitička filozofija je iz britanske tradicije preuzela udobno „komonsens” izvorište, ne rizikujući da će iz njega načiniti neke previše smele misleće avanture. Iz te tradicije nasleđena je i jedna blaga skeptička rezervisanost prema velikim misaonim uzletima. No, analitička filozofija je, valjareći, u velikoj meri misaono sterilna. Ona na određeni način pretežno parazitira na misaonim tvorevinama drugih, smelijih mislećih orijentacija, i to u stilu: „Kaži šta misliš – ako misliš, a ja ću ti pokazati da li je rezultat tvojih misaonih napora analitički prazan, ili sintetički problematičan“. Sam Džordž Edvard Mur je prostosrdačno izjavljivao da se nikad ne bi bavio filozofijom da mu nekim slučajem nisu dospele u ruke knjige filozofa. Ova izjava ukazuje na jednostavnu činjenicu: amaterski samostalni podsticaji za mišljenje nikada ne dovode do nekih vrednih filozofskih rezultata.

(V. Korać, B. Pavlović, Filozofija, 223-229 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1993)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s