TOMAS MOR – izvod iz dela (Utopija)


UTOPIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostrvo Utopija zahvata po svojoj sredini (tu je najšire) dve stotine hiljada koraka. Ova širina ostaje uglavnom nepromenjena duž celog ostrva, sve do krajeva gde se postepeno sužava. Krajevi ostrva, kao povučeni šestarom, svijaju se polukružno i ćelom ostrvu daju oblik polumeseca, čiji je opseg pet stotina hiljada a udaljenost rogova oko jedanaest hiljada koraka. Između njih leži ogroman zaliv, zatvoren sa svih strana i zaštićen od vetrova, i stoga je u njemu voda mirna kao u nekom jezeru. Gotovo ćela obala prima brodove, jer je ceo zaliv kao jedna ogromna luka. Ulaz u luku opasan je zbog mnogobrojnih plićaka i grebena. Otprilike na sredini uzdiže se jedna stena, koja nije opasna. Na njoj je podignuta kula, koju čuva posada. Ostale stene i grebeni ne vide se, pa su zato i opasni. Prolaze između njih poznaju jedino stanovnici ostrva, i nije lako nekom stranom brodu da uđe u zaliv, sem ako ga ne vodi neki Utopljanin. Čak i oni sami ne bi bili sigurni da im izvesni znaci s obale ne pokazuju pravi put. I dovoljno bi bilo da se samo ovi znaci pomere pa da se i najveća neprijateljska flota izloži propasti.     I sa spoljne strane ostrva pristaništa nisu retka, ali sva mesta za iskrcavanje tako su prirodno ili veštački utvrđena da bi šaka branilaca mogla da suzbije neobično mnogobrojnu vojsku. Postoji predanje da zemljište sadašnjeg ostrva nekad u davnini nije bilo sa svih strana okruženo morem, što donekle potvrđuje i sam oblik njegove površine. Osvajač Utop, po čijem se imenu ostrvo i nazvalo (pređašnji naziv glasi Abraksa), onaj isti koji je od sirove i divljačke gomile stvorio narod koji danas svojom kulturom i civilizacijom prevazilazi gotovo sve ostale, naredio je odmah po svom pobedonosnom iskrcavanju i zauzimanju tadašnjeg poluostrva da se preseče veza s kopnom. To je bio zemljouz od petnaest hiljada koraka. I tako je od poluostrva stvorio ostrvo okruženo morem. Pri izvođenju ovoga dela on je iskoristio ne samo sve urođenike, već im je, da ne bi smatrali rad poniženjem, pridružio i celokupnu svoju vojsku.

Razdelivši poslove na toliko veliki broj ljudi, delo je završio neverovatnom brzinom, čime je svoje susede, koji su se u početku samo rugali i podsmevali, ispunio divljenjem i strahopoštovanjem Ostrvo Utopija broji pedeset i četiri prostrana i veličanstvena grada u kojima su jezik, običaji, ustanove i zakoni potpuno istovetni, imaju sličan i položaj i spoljni izgled, ukoliko je to dozvoljavalo samo tlo. Najkraća razdaljina između dva grada iznosi dvadeset i četiri hiljade koraka, dok nijedan od njih nije toliko usamljen da se do njega iz najbližeg grada ne bi moglo stići za jedan dan hoda. Iz svakog grada po tri stara i iskusna građanina odlaze svake godine u Amaurot na većanje ο zajedničkim poslovima celog ostrva. Grad Amaurot je prvi i glavni grad, jer se nalazi u središtu ostrva i jer je kao takav najpogodniji za prikupljanje delegata sa raznih strana. Svaki pojedini grad ima svoje zemljište, koje je tako zgodno odmereno da gradski zemljišni atar sa svake strane iznosi najmanje dvanaest hiljada koraka, a onde gde je veća udaljenost od susednog grada, on je i veći. Nijedan grad ne želi da povećava svoj atar, pošto se stanovnici smatraju više obrađivačima no vlasnicima tog zemljišta. Na podesnim mestima po poljima nalaze se kuće snabdevene svim poljoprivrednim alatom. U njima stanuju građani koji se useljavaju na smenu.

Svaka seoska zadruga broji najmanje četrdeset što muških što ženskih članova, a uz to joj se dodeljuju i po dva roba. Na čelu zadruge stoje domaćin i domaćica, ozbiljna i iskusna lica, a svakih trideset zadruga ima svog filarha. Svake godine dvadeset članova iz svake zadruge vraćaju se u grad, pošto su proveli na selu po dve godine. Na njihovo mesto dolazi isto toliki broj iz grada, koje u seoske poslove upućuju stari članovi, koji su proveli na selu već godinu dana i koji su, prema tome, već bolje upućeni.

Naredne godine ovi isto tako poučavaju nove pridošlice. Na ovaj način se postižu da se odjednom u zadruzi ne nađu svi novi i u zemljoradnju neupućeni ljudi i da zbog njihove neupućenosti ne trpi žetveni prinos. Iako se ovo stalno smenjivanje poljoprivrednika vrši radi toga da ne bi niko bio prinuđen da duže vremena radi teške seoske poslove, ipak se daje dozvola mnogima koji osećaju prirodnu naklonost za seoske poslove da ostanu na selu i po više godina. Poljoprivrednici obrađuju zemlju, gaje stoku, seku drva i sve te proizvode dovoze u grad, suvim ili morem, kako im je zgodnije. Selo proizvodi strahovito mnogo pilića, i to na jedan čudan način. Na jajima ne leže kvočke, već mnoštvo jaja stavljaju na veštačku i ujednačenu toplotu i tako se pilići sami izlegu.

I čim iziđu iz ljuske, pilići idu za ljudima kao za kvočkama. Konja imaju veoma malo, i to samo onih ljutih i vatrenih koji služe jedino za vežbanje omladine u jahanju, jer im volovi služe za sve poslove oko oranja i vuče. Po njihovom mišljenju, volovi su istina sporiji od konja, ali su zato izdržljiviji i prema bolesti otporniji, a sem toga hrane se s manje truda i troška i, najzad, kad nisu više za rad, meso im valja za hranu. Žito upotrebljavaju jedino za spravljanje hleba. Piju vino od grožđa, jabuke ili kruške, a najčešće čistu vodu, često mešanu i s medom kao i kuvanim sokom od glikirize, slatkog drveta što ga imaju u izobilju, lako tačno znaju koliko životnih namirnica troši grad i njegova okolina, ipak oni I žita zaseju i stoke odgaje mnogo više no što zahtevaju te potrebe, s namerom da višak podele susednim gradovima. Sav potreban nameštaj i posuđe što se ne može dobiti na selu traži se od grada i dobij a se od gradskih vlasti bez ikakvih teškoća i bez ikakve trampe.                      U gradu se, naime, mnogi seljaci skupljaju svakog meseca radi praznika. Kada se približi vreme za žetvu, onda filarsi zadruga javljaju gradskim činovnicima koliko im pomoći treba poslati. U određeni dan stiže na selo velika masa žetelaca, pa ako se desi da dan bude sunčan, žito se požanje bezmalo za jedan dan.

Ο GRADOVIMA UTOPIJE: A POSEBNO Ο GRADU AMAUROTU

Ko bi upoznao jedan grad upoznao bi i sve ostale, jer su svi isti, ukoliko to priroda mesta dozvoljava. Opisaću vam stoga jedan od njih, nije važno koji. Ali zar nije najbolje da izaberem grad Amaurof koji to najviše zaslužuje, jer su svi ostali gradovi njemu ukazali čast da bude sedište senata, a sem toga ovaj grad najviše i poznajem, jer sam u njemu živeo neprekidno punih pet godina. Grad Amaurot pruža se na blagoj padini jednog brda. Oblikom je gotovo četvorougaonik. Svojom širinom počinje nešto ispod vrha brda i prostire se na dve hiljade koraka do reke Anidra, a svojom dužinom uz obalu ove reke nešto je veći. Reka Anider izvire na osamdeset milja iznad Amaurota. Na početku je mala, ali se u svome toku povećava pritokama, među kojima su i dve srednje veličine, te na ulazu u grad meri pet stotina koraka u širinu.

Uskoro postaje još šira i pretekavši još šezdeset milja uliva se u more. Na celom prostoru između grada i mora, a nekoliko milja i uzvodno od grada, plima koja traje punih šest časova, a zatim oseka, menjaju brzinu reke. U vreme morske plime slana voda puni na dužini od trideset milja ćelo korito reke Anider, potiskujući uzvodno slatku vodu, koju čak i nešto dalje začinjava solju. Kad nastupi oseka, reka postepeno gubi slanoću, postaje čista, i tako protiče kroz grad, a docnije čista i slatkovodna stiže gotovo i do samog ušća. Grad je vezan za suprotnu obalu reke mostom’, koji nije načinjen od običnih dasaka i drvenih stubova, već je sazidan na divnim kamenim lukovima. Podignut je na onom mestu obale koje je najviše udaljeno od mora i na taj način brodovi mogu prolaziti bez prepreke ćelom dužinom grada. Pored ove reke, grad ima i jedan mali potok čija je voda veoma prijatna i zdrava. Izvire iz istog brda na čijim je padinama smešten Amaurot, protiče sredinom grada i uliva se u Anider. Izvor ovog potoka, pošto je nedaleko od grada, Amaurotanci su okružili utvrđenjima koja se vezuju za zidine što opasuju grad. I tako, u slučaju neprijateljskog napada, potok ne može biti prekinut, odvraćen ili zatrovan. Od izvora polaze glinene cevi i razvode vodu po svim delovima grada, koji svi leže niže. Kad zemljište ne dozvoljava ovakvo snabdevanje vodom, ljudi piju kišnicu prikupljenu u prostranim cisternama. Grad je opasan visokim i debelim bedemom, sa mnogo tvrđava i kula. Gradski bedem sa tri strane okružuje šanac koji nema vode, ali je zato dubok, širok i pun prepreka od trnja. Sa četvrte strane grad, umesto šanca, štiti reka. Ulice su povučene tako da olakšavaju saobraćaj i štite od vetra. Kuće su savršeno čiste i nanizane su s obe strane ulice, tako da im lica gledaju jedno u drugo. Između njih ulica je široka trideset stopa. Iza ovih kuća nalazi se bašta, široka onoliko koliko je duga ulica i zatvorena sa svih strana uličnim zgradama. Svaka kuća ima vrata sa ulice i izlaz u baštu. Vrata su dvokrilna, otvaraju se prostim pritiskom ruke i sama se od sebe zatvaraju, tako da može svako da uđe. I tako, dakle,ne postoji privatna svojina ni u jednoj stvari, jer se kod njih čak i kuće menjaju svake desete godine izvlačenjem kocke.

Građani mnogo polažu na svoju baštu. U njoj gaje lozu, voće, povrće i cveće, i to sa toliko ukusa i brižljivog rada da nikad nisam video ni boljeg roda ni lepšeg izgleda. Njihov radni elan na ovom poslu ne podržava samo privlačnost samog rada, nego ga zagrejava i uzajamno takmičenje pojedinih uličnih blokova, ko će bolje obraditi svoju baštu. I doista, teško je u celom gradu naći ma šta drugo što bi građanima više koristilo ili im priređivalo više zadovoljstva, pa stoga izgleda daje osnivač grada najviše od svega vodio brigu baš ο ovim baštama. Priča se, naime, da je plan ovog grada pri njegovom osnivanju obeležio sam Utop, a svojim naslednicima ostavio brigu da ga dalje proširuju I ulepšavaju, postoje uvideo da jedan ljudski vek nije dovoljan za sve te poslove. Njihovi anali obuhvataju hiljadu sedam stotina i šezdeset godina istorije, koja počinje od samog osvajanja ostrva. Pažljivo prepisane, oni ih brižljivo čuvaju. Slično predanju, i u ovim analima stoji zabeleženo da su gradske kuće u prvo vreme bile niske prizemnice i kolibe, sklopljene na brzinu od bilo kakvog drveta i oblepljene blatom. Strmi i visoki krovovi bili su pokriveni slamom. A danas, svaka je kuća trospratna. Spoljni su zidovi građeni od granita ili tvrdog kamena ili od pečene cigle, sa naročito nabacanim malterom. Krovovi su ravni i pokriveni su nekim biljnim proizvodom, koji je jeftin, ali je zbog svog sastava nezapaljiv i otporniji za nepogodu od olova. Od vetrova ih čuvaju prozori od stakla,“ koje se kod njih jako mnogo upotrebljava, a ponekad i prozori od finog platna, natopljenog providnim uljem ili smolom, čime postižu dvostruku korist, jer ovo platno propušta više svetla i bolje štiti od vetra.

Ο MAGISTRATIMA

Svaka grupa od trideset porodica bira sebi svake godine starešinu, koji se na staroutopljanskom jeziku zove sifogrant, a na novoutopljanskom filarh. Na čelu deset sifogranata i njihovih porodica stoji, kako se ranije nazivao, tranibor, a sada se zove protofilahr. Najzad, svi sifogranti, kojih ima dve stotine, pošto prethodno polože zakletvu da će izabrati onoga koga smatraju najboljim, tajnim glasanjem biraju za vladara jednog od četvorice kandidata koje je predložio narod. Svaka, naime, četvrtina grada bira i senatu preporučuje po jednog kandidata. Vladarska vlast traje doživotno, izuzev slučaja kad je vladar osumnjičen da teži tiraniji. Tranibore biraju svake godine, ali ih bez razloga ne menjaju. Svi ostali magistrati obnavljaju se svake godine. Tranibori svakog trećeg dana, a kad se ukaže potreba i češće, odlaze na sednice sa vladarem, raspravljaju ο državnim poslovima i neposredno rešavaju privatne nesporazume, ukoliko se ovi pojave, stoje vrlo retko. Sednicama senata prisustvuju uvek po dva sifogranta, ali svaki put drugi. Važi kao zakon da nijedna odluka koja se tiče državnih poslova ne može biti doneta ako se ο njoj u senatu nije raspravljalo tri dana pre no što je izglasana. Svako raspravljanje državnih poslova izvan senata ili narodnih skupština kažnjava se smrću. Ovo su, kaže, uveli radi toga da vladar ne bi sporazumno s traniborima mogao lako da nametne tiraniju i tako izmeni državni poredak. I zato se svako pitanje, koje se smatra važnim, šalje pred skupštinu sifogranata.

Upoznavši prethodno sa ovim pitanjem svoje porodice, sifogranti ο njemu posle sami raspravljaju i svoje mišljenje dostavljaju senatu. Ponekad se izvesno pitanje iznosi na diskusiju svih stanovnika ostrva. U senatu, sem toga, vlada običaj da se ni ο jednom predlogu ne raspravlja onog dana kada je prvi put pokrenut, već se diskusija odlaže za iduću sednicu. Na taj način niko ne dolazi u opasnost da najpre lakomisleno bubne što mu prvo padne na pamet, pa da posle više misli kako će to svoje mišljenje odbraniti, nego kako će nešto naći što je od stvarne koristi po državu, da više voli da država propadne nego da on izgubi nešto od svog ugleda, i to sve zbog nekog glupog i naopakog stida. Svestan, naime, da mu pre dolikuje da govori promišljeno no brzo, on se posle neke svoje ,brzoplete reci trudi da dokaže daje ona bila dobro promišljena.

O VERAMA U UTOPIJI

      Postoje razne veroispovesti ne samo po pojedinim krajevima ostrva već i u svakom gradu. Jedni obožavaju Sunce, drugi Mesec, neki ovu, a neki onu planetu. Ima ih opet koji obožavaju po nekog čoveka koji se nekad istakao svojim životom ili proslavio svojim junaštvom, i to ne samo kao Boga već i kao vrhovno božanstvo. Ali kudikamo najveći deo pametnog sveta odbacuje sva ova verovanja i priznaje samo jedno, nedokučivo, neobjašnjivo, večno i beskrajno božanstvo, koje na jedan čoveku neshvatljiv način ispunjava ceo ovaj svet, i to ne svojom veličinom već svojom svemoći. Ovo božanstvo nazivaju ocem.

Njemu jedinom pripisuju postanak, rast, razvitak, promene i kraj svih stvari i samo njemu odaju božanske počasti. Čak i oni ostali koji veruju u razne bogove sa ovima se slažu u tome jer i oni veruju da postoji jedan vrhovni Bog, koji je tvorac i upravljač sveta. Ovo božanstvo Utopljani zajednički na svom jeziku zovu Mitrom „,ali se međusobno ne slažu u tome što je Mitra za jedne ovo, a za druge ono. Međutim, ma koliko pojedinci različito shvatali ovo božanstvo, ipak su svi saglasni u tome da ono ima onu istu prirodu čijoj volji i veličanstvu i svi ostali narodi saglasno pripisuju vrhovnu vlast nad svim što postoji. Utopljani, međutim, malo-pomalo napuštaju ovu raznovrsnost verovanja i sve više se približavaju onoj jedinstvenoj veri koja sve ostale, kako izgleda, natkriljuje svojom razumnošću.

I nema sumnje da bi sva ostala verovanja već davno iščezla da nepredviđeni slučajevi nisu usporavali njihovo nestajanje. Kad se, naime, neki pojedinac sprema da napusti svoju veru, pa mu se u međuvremenu dogodi kakva nesreća, onda on to u svom sujevernom strahu ne tumači kao slučajan događaj, već kao srdžbu onog božanstva koje mu se sveti za njegovu bezbožnu nameru. Ali čim su od nas saznali za Hristovo ime, njegovu nauku, život i čuda, kao i zadivljujuću postojanost tolikih mučenika čija je dobrovoljno prolivena krv privukla hrišćanskoj veri toliko naroda iz najudaljenijih krajeva, ne možeš zamisliti kako su i oni spremno prihvatili ovo učenje, bilo tajnom božjom milošću bilo što im se Hristovo učenje učinilo veoma blisko onoj jeresi koja je kod njih bila najraširenija. Ja, opet, mislim daje od velikog uticaja bilo i to što su oni čuli da je Hristos voleo zajednički život, sličan onome koji vlada kod njih, i da se takav život još uvek vodi u najčistijim hrišćanskim zajednicama.

Ali bez obzira staje najviše doprinelo, mnogi od njih pristupiše našoj veri i primiše sveto krštenje. Ali od nas četvorice što ostadosmo u životu posle smrti dvojice drugova nijedan, nažalost, nije bio sveštenik, pa stoga Utopljanima, iako su primili neke svete tajne, ipak još uvek nedostaju one koje kod nas podeljuju samo sveštenici. Pa ipak, oni ove tajne sasvim razumeju i prosto izgaraju od želje da ih prime. Staviše, oni u svom krugu živo raspravljaju da li bi sami mogli izabrati jednog između sebe koji će vršiti obrede sveštenika, ne čekajući da im ga pošalje poglavar hrišćanske crkve. Stvarno je izgledalo da će takvom izboru i pristupiti, ali za moga boravka tamo još nisu bili nikoga izabrali. U Utopiji čak ni oni koji sami odbacuju hrišćansko učenje ipak nikoga ne odvraćaju od ove vere niti proganjaju one koji su se pokrstili. Jedini takav slučaj desio se baš u mome prisustvu kada je zatvoren jedan iz naše sredine. Nedavno pokršten, taj čovek stao je da javno propoveda Hristovu veru sa više žara no mudrosti, iako smo mu mi savetovali baš obratno. On se toliko zagrejao da je počeo ne samo našu veru da uznosi iznad ostalih, već sve druge i da osuđuje, nazivajući ih poganskim, a njihove pristalice nečastivim bezbožnicima koje treba kazniti večnim ognjem. Postoje tako dugo propovedao, bi lišen slobode, sudski optužen i osuđen na progonstvo, ne što je vređao veru, već što je u narodu stvarao nered. Jedan od najstarijih njihovih zakona propisuje da niko ne srne biti uznemiren zbog svog verskog ubeđenja. Utop je, naime, dobro znao da su se stanovnici pre njegovog dolaska stalno međusobno gložili zbog verskih razmirica i uvideo je daje baš to što su pojedine sekte bile nesložne u pogledu zajedničkog interesa I što se stoga svaka pojedinačno borila za zemlju, njemu I pružilo mogućnost da ih pokori sve. Stoga je on, neposredno posle pobede i još pri samom osnivanju svoje države, doneo zakon da svako može ispovedati veru koju hoće, da može i druge u svoju veru prevoditi, ali se pri tome mora truditi da svoju veru propoveda blago i umereno i da razlozima ubeđuje, a ne da tuđe vere oštrim pogrdama unizuje. Šireći svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove odvraća, da tuđe versko ubeđenje vređa, niti da se služi ikakvom primenom sile. Ko pokaže netrpeljivost u verskim raspravama, kažnjava se progonstvom ili ropstvom.

Utop je ovim merama težio da održi mir, jer je iz iskustva znao kako ga stalne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemogućuju. Ali ne samo to. On je takođe smatrao da njegova zakonska odredba ide u korist ljudskog verovanja uopšte pa stoga, čini se, nije smeo da olako zauzme ikakav određen stav, jer je bio nesiguran da li možda sam Bog ne zahteva raznovrsnost ljudskog obožavanja i zato nadahnjuje jednoga ovim, drugoga onim verskim ubeđenjem. U svakom slučaju, Utop je smatrao besmislenom drskošću upotrebljavati nasilje i pretnju u cilju da i druge prisiliš da prihvate kao istinu ono isto što ti držiš da je istina. A ako, opet, postoji samo jedna istinska i prava vera, a sve ostale su lažne, onda je opet Utop dobro uradio, jer ako između pojedinih vera postoji razuman i umeren odnos, onda će prava vera jednog dana potisnuti sve ostale i izdići se iznad njih, jer će ih nadvladati snagom svoje istine. Ako se, naprotiv, vere međusobno bore oružjem i ako između njih vlada stalan nemir, onda će u toj borbi pobediti najžilaviji, a to su istovremeno i najgori ljudi, i oni će najbolju i najsvetiju veru zagušiti svojim besmislenim sujeverjem kao što trnje I korov ugušuju useve. Iz svih ovih razloga Utop je celo pitanje vere ostavio otvoreno i dao je slobodu da svako veruje u šta hoće.

(Tomas Mor, Utopija, 92 – 102/171/173, Utopija, Beograd, 2002)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s