LUDVIG VITGENŠTAJN – Predavanje o etici


PREDAVANJE O ETICI

Moj predmet je, kao što znate, etika, a polazište će mi biti objašnjenje ovogfilozofskog pojma koju je dao profesor Mur u svojoj knjizi Principi etike. On kaže: „Etika jeopšte istraživanje pitanja Šta je dobro?“. Za ovu priliku ću termin „etika“ koristiti u neštoširem značenju, u tom smislu da će on obuhvatati čak i ono za šta verujem da je suštinski deoonoga što uopšteno nazivamo estetika.A da bi postigao da najjasnije moguće vidite šta je za mene pravi predmet etike pročitaću vam nekoliko više ili manje sinonimnih rečenica koje bi sve mogle da stoje umestogornje definicije etike, a suočavajući vas sa njima je želim da postignem sličan efekt onomkoji je Galton proizveo kada je uzeo određenu količinu fotografija ljudskih lica i sve ih staviona istu fotografsku ploču da bi dobio sliku o tipičnim osobinama koje su svim tim licimazajedničke.Kao što bi stavivši pred vas neku takvu kolektivnu fotografiju mogao da vas navedemda vidite, recimo, tipično kinesko lice; tako ćete isto, ako pogledate niz sinonimnih izraza kojeću vam pokazati, nadam se, biti sposobni da otkrijete karakteristične osobine koje su svimanjima zajedničke, a te osobine su upravo karakteristične osobine etike.Tako, umesto da kažem: „Etika je istraživanje pitanja Šta je dobro?“, mogao sam rećii: „Etika je istraživanje pitanja Šta je vredno? ili Šta je zaista važno?“ ili sam mogao reći:“Etika je istraživanje pitanja Šta je smisao života? ili pitanja Šta čini da je život vredanživljenja? ili istraživanje pitanja Koji je način života pravi?“ Verujem da ćete, ako pogledate terečenice, steći neku grubu ideju o tome čime se etika bavi.Prva stvar koja u vezi s ovim rečenicama upada u oči je da se svaka od njihupotrebljava u dva veoma različita smisla. Prvi ću zvati svakodnevni ili relativni smisao, adrugi etički ili apsolutni smisao. Ako, na primer, kažem da je ovo dobra stolica to znači dastolica služi nekoj unapred određenoj svrsi i reč „dobra“ ovde ima smisao samo pod pretpostavkom da smo prethodno odlučili koja je to svrha.

Dakle, reč „dobro“ u relativnomsmislu prosto znači da nešto zadovoljava neki unapred određeni standard. Zbog toga, kadakažemo da je ovaj čovek dobar pijanista mi time mislimo da on može da, sa određenimstepenom spretnosti, svira komade koji imaju određeni stepen težine. Na sličan način, kadakažem da je za mene loše da se prehladim ja mislim da prehlada proizvodi određene opisivesmetnje u mom životu, a kada kažem da je ovo pravi put ja mislim da je to pravi put u odnosuna određeni cilj.Upotrebljavani na ovaj način, ovi izrazi ne upućuju na bilo kakve teške ili duboke probleme. Ali to nije način na koji ih koristi etika. Pretpostavimo da ja igram tenis i neko odvas me je video i rekao „Pa ti igraš dosta loše“ i pretpostavimo da sam mu ja odgovorio“Znam, igram dosta loše, ali ja ne želim da igram ništa bolje“, sve što mi vi možete odgovoritina to je „Ah, onda je sve u redu“. Međutim, pretpostavimo da sam nekome od vas rekao bezobzirnu laž, i da je on došao i rekao mi „Ponašaš se kao zver“, a ja mu onda odgovorim“Znam da se ponašam loše, ali i ne želim da se ponašam bolje“, očekujemo li da on tada kaže“Pa, onda je sve u redu“? Sigurno da ne; on bi rekao „Dobro, ali ti bi trebao da želiš da se ponašaš bolje.“ Ovde sada imamo jedan sud o apsolutnoj vrednosti, dok se u prethodnomslučaju radilo o jednom relativnom sudu.Suštinska razlika čini se da je očigledno u ovome: Svaki sud o relativnoj vrednosti je ustvari i samo sud o činjenicama i zbog toga može biti stavljen u takav oblik u kome se nigdene pojavljuje vrednosni sud: umesto da kažem „Ovo je pravi put za Grančester“, mogao samisto tako reći „Ovo je pravi put kojim treba da ideš ukoliko želiš da stigneš u Grančester za najkraće vreme.“; „Ovaj čovek je dobar trkač“ prosto znači da on može da pretrči određeni broj milja za određeni broj minuta itd.

Sada želim da branim tezu da, iako može da se pokaže da su svi sudovi o relativnimvrednostima samo puki sudovi o činjenicama, nijedan sud o činjenicama ne može biti sud oapsolutnim vrednostima ili implicirati neki takav sud.Da to objasnim: Pretpostavimo da je neko od vas, sveznajuća osoba i da prema tomezna sve pokrete svih osoba koje su ikada živele, takođe i sva njihova stanja svesti, i pretpostavimo da ta osoba sve što zna zapiše u jednu veliku knjigu, tada bi ta knjigasadržavala sveobuhvatan opis sveta; ono što ja želim da kažem jeste da ta knjiga ne bisadržavala ništa što bi mogli da nazovemo etički sud ili bilo šta što bi moglo da implicira jedan takav sud. Naravno, knjiga bi sadržavala sve relativne sudove o vrednosti i sve istinite naučnestavove i čak sve istinite naučne stavove koji bi uopšte mogli biti napravljeni. Pa ipak sveopisane činjenice stajaće, tako reći, na istom nivou, i to stajaće na istom nivou na isti način. Ne postoje stavovi koji su, u bilo kakvom apsolutnom smislu, uzvišeni, važni ili nevažni.Sada će se možda neki od vas složiti sa ovim dosad rečenim, setivši se usput iHamletovih reči: „Ništa nije dobro ili loše, nego ga mišljenje čini takvim.“ Ali ovo ponovomože voditi ka nesporazumu. Ono što Hamlet kaže izgleda da sugeriše da dobro i loše, madanisu kvaliteti sveta koji postoji izvan nas, ipak jesu osobine stanja naše svesti. Međutim, onošto sam ja mislio je da stanje svesti, ukoliko pod tim podrazumevamo činjenicu koja se možeopisati, nije u bilo kakvom etičkom smislu dobro ili loše.

Ako, na primer, u našoj knjizi o svetu čitamo opis ubistva sa svim fizičkim i psihološkim detaljima vezanim za njega, puki opis tih činjenica neće sadržavati ništa što bimogli nazvati etičkim stavom. Ubistvo će biti na potpuno istom nivou, kao i bilo koji drugidogađaj, na primer, kao pad nekog kamena. Sigurno da čitanje opisa može u nama izazvatiosećanja bola ili besa ili neke druge emocije, ili možemo da čitamo o boli ili besu koje je toubistvo izazvalo u ljudima kada su čuli o njemu, ali sve su to prosto činjenice, činjenice ičinjenice, a ne bilo kakva etika.I ja sada moram reći da kada razmislim kakva bi etika zaista morala da bude ako biistovremeno trebala da bude i nauka, zaključak mi se čini sasvim očigledan. Meni se činiočigledno da ništa što bi mi mogli da smislimo ili da kažemo ne bi moglo da zadovolji obauslova. Da mi ne možemo da napišemo naučnu knjigu, koja bi se bavila onim što je intrisičnouzvišeno i iznad svih ostalih predmeta kojima se bavimo.Moje osećanje u vezi s tim mogao bih da opišem jedino putem metafore, da, ako bineko mogao da napiše knjigu o etici koja bi bila zaista knjiga o etici, ta knjiga bi, kaoeksplozijom, uništila sve ostale knjige na svetu. Naše reči, korišćene na način na koji ihkoristimo u nauci, su kao zdele u koje se može sipati i pomoću kojih se može prenositi samoznačenje i smisao koji su prirodni značenje i smisao. Etika, ako je išta, jeste nešto natprirodno,a naše reči mogu da izražavaju samo činjenice; kao što šolja za čaj može u sebe da primi samokoličinu od jedne šolje čaja pa makar i čitav galon čaja sipali preko nje.Ja sam rekao da, ukoliko posmatramo samo činjenice i stavove, postoji samo relativnavrednost i relativno dobro, ispravno itd. Dopustite da, pre nego što krenem dalje, ilustrujem tosa jednim prilično očiglednim primerom. Pravi put je onaj put koji vodi do nekog arbitrarnounapred izabranog izabranog cilja i sasvim je jasno svima nama da nema smisla govoriti oispravnom putu nezavisno od tog unapred utvrđenog cilja. A sada pogledajmo šta bi uopštemogli da podrazumevamo kada kažemo izraz „apsolutno ispravan put“.

Ja mislim da bi to bio put kojim bi svako čim ga vidi, sa logičkom nužnošću, trebao da pođe ili da se postidi ako tone učini. Na sličan način, apsolutno dobro, ako je to uopšte opisivo stanje stvari, bilo bi onokoje bi svako, nezavisno od njegovih ukusa i sklonosti, nužno ostvarivao ili bi se osećao krivim što to ne čini. A ja želim da kažem da je takvo stanje stvari himera. Nijedno stanjestvari nema po sebi primoravajuću snagu jednog apsolutnog suda.Prema tome, šta svi ljudi koji su, kao i ja sam, i dalje skloni da upotrebljavaju takveizraze kao što su „apsolutno dobro“, „apsolutna vrednost“, šta svi oni tada imaju na umu i štatime žele da izraze? Ako bilo kada poželim da ovo razjasnim sebi ja bi trebao da se prisetimslučajeva u kojima bi sigurno upotrebio te izraze pa sam tako u situaciji u kojoj bi vi bili ako bi na primer želeo da vam održim predavanje o psihologiji zadovoljstva. Šta bi vi tada trebaloda uradite bilo bi da pokušate da se prisetite neke tipične situacije u kojoj ste uvek osetilizadovoljstvo. Na taj bi način, ono što vam ja govorim postalo konkretno i, tako reći, podložnokontroli. Neko bi možda izabrao često navođen primer zadovoljstva – šetnju po lepomsunčanom danu. Upravo u situaciji takvog izbora se ja nalazim ako želim da se odlučim štatačno mislim kada kažem „apsolutna ili etička vrednost“.A tada se, barem kod mene , uvek dešava da mi na pamet pada ideja o jednom posebnom iskustvu, koje je zbog toga, u neku ruku, moje iskustvo
par ekselans vezano za ovo pitanje pa je to razlog zašto ću, obraćajući se vama, koristiti to iskustvo kao moj prvi iomiljeni primer (kao što sam ranije rekao, ovo je u potpunosti privatna stvar, drugi će smatratida su drugi primeri upečatljiviji). Opisaću sad ovo iskustvo da bi vas, ako je to moguće, ponukao da se prisetite istih ili sličnih iskustava, kako bi na taj način stekli zajednički predmetnašeg istraživanja.Verujem da je najbolji na čin da opišem to iskustvo ako kažem da ga imam onda kadase se pitam o postojanju sveta.

Tada sam sklon da koristim takve fraze kao što su: „kako jeneobično da bilo šta postoji“ ili „kako je neobično da svet uopšte postoji“.Odmah ću pomenuti još jedno iskustvo koje sam imao i sa kojim bi i neki od vasmogli biti upoznati: to je ono što bi se moglo nazvati iskustvo osećanja da smo apsolutnosiguran. Mislim na stanje svesti kada smo skloni da kažemo „Siguran sam, ništa mi ne moženauditi, ma šta da se dogodi.“Sad mi dopustite da razmotrim ova iskustva jer ona, kako verujem, pokazuju baš onekarakteristike koje želimo sebi da razjasnimo. Prva stvar koju želim u ve z i s tim da kažem jeste da je verbalni izraz pomoću koga opisujemo ova iskustva besmislica!Ako kažem „Čudim se tome što svet postoji“ ja zloupotrebljavam jezik. Evo šta hoćuda kažem: Sasvim je smisleno i u redu ako kažem da se čudim da je nešto slučaj, mi svirazumemo šta znači kada kažem da se čudim veličini nekog psa koji je veći nego bilo koji paskoga sam do sada imao prilike da vidim ili kada se čudim bilo kojoj stvari koja je, uuobičajenom smislu reči, neobična.U svim ovakvim primerima ja se čudim da je nešto slučaj, nešto što inače mogu dazamislim da nije slučaj. Ja se čudim veličini ovog psa zbog toga što mogu da zamislim psaneke druge, naime, uobičajene veličine, kojoj se ne bih trebao čuditi. Reći „Čudim se da jeovo ili ono slučaj“ ima smisla samo ako mogu da zamislim da to nije slučaj.To znači da neko može da se čudi, recimo, postojanju neke kuće ako je vidi, a nije je posećivao dug period vremena i zamišljao je da je ona u međuvremenu srušena. Ali je besmisleno reći da se čudimo postojanju sveta, jer ne možemo da zamislimo da on ne postoji.Ja se naravno mogu čuditi tome što je svet oko mene ovakav kakav jeste. Ako sam, na primer, imao to iskustvo kada sam posmatrao plavo nebo, mogao sam se čuditi tom plavetniluu odnosu na slučaj kada je ono puno oblaka.

Ali to nije ono na šta sada ciljam. Ja pokušavamda se čudim nebu kao takvom, bilo kakvo da je ono trenutno. Neko bi mogao da primeti da jeono čemu se čudim jedna tautologija, naime, da je nebo plavo ili nije plavo. Međutim, besmisleno je reći da se neko čudi nad tautologijom.Isto važi i za drugo iskustvo koje sam pomenuo, iskustvo apsolutne sigurnosti. Mi sviznamo šta u običnom životu znači biti na sigurnom. Ja sam siguran u svoj sobi ukoliko me unjoj ne može pregaziti autobus. Siguran sam u odnosu na magareći kašalj, ako sam ga već jednom imao i ne mogu ga zbog toga dobiti opet. Biti na sigurnom u suštini znači da je fizičkinemoguće da mi se izvesne stvari dese, pa je zbog toga besmisleno reći da sam siguran bilošta da se dogodi. Opet se radi o pogrešnoj upotrebi reči „siguran“, kao što se ranije radilo o pogrešnoj upotrebi reči „postojanje“ ili „čuditi se“.Sada želim da vas izložim tvrdnji da se određena pogrešna upotreba našeg jezikadogađa u svim specifično etičkim i religijskim izrazima. Svi ti izrazi izgledaju, na prvi pogled,kao ništa drugo nego poređenja. Prema tome, čini se da kada koristimo reč „ispravan“ uetičkom smislu, iako ono što tada mislimo nije „ispravan“ u uobičajenom smislu, ipak jestenešto slično tome, pa kada kažemo „On je dobar momak“ iako reč „dobar“ ovde ne znači istokao u rečenici „On je dobar fudbaler“ čini se da tu postoji određena sličnost. A kada kažemo“Ovaj čovek je proživeo vredan život“, tada ne mislimo isto kao kada bi govorili o nekomvrednom nakitu, ali se čini da između ta dva izraza postoji neka vrsta analogije.U istom smislu, svi religijski izrazi izgledaju kao poređenja ili analogije. Jer, kadagovorimo o Bogu, da on sve vidi, kada klečimo i molimo se, sve naše reči i postupci čine sekao delovi jedne velike i razrađene alegorije koja prikazuje Boga kao ljudsko biće velikesnage čiju milost mi pokušavamo da osvojimo itd.Međutim, ova alegorija takođe opisuje ona iskustva o kojima smo ranije govorili. Prvoiskustvo čuđenja nad postojanjem sveta, jeste, po mom mišljenju, upravo ono na šta ljudimisle kada kažu da je Bog stvorio svet; a iskustvo apsolutne sigurnosti je ono što opisujemokada kažemo da se osećamo sigurni u Božijim rukama. Treće iskustvo iste vrste je ono kadase osećamo krivi i upravo njega opisujemo frazom da Bog ne odobrava naše ponašanje.Prema tome, čini se da u svom etičkom i religijskom jeziku mi redovno koristimo poređenja.

 

Međutim, poređenje mora biti poređenje sa nečim. Ako mogu da neku činjenicuopišem služeći se poređenjem, moram takođe moći da zaobiđem poređenje i da opišemčinjenice bez njega. Međutim, u našem slučaju kada pokušamo da poređenje ostavimo postrani i da utvrdimo činjenice koje stoje iza njega, mi nalazimo da takvih činjenica nema. Nataj način, ono što je najpre izgledalo kao poređenje, sada se pokazuje kao puka besmislica.Ona tri iskustva koja sam vam ranije pominjao (a mogao sam da dodam i druga) činese, onima koji su ih iskusili, kao, na primer, meni, da imaju u nekom smislu intrinsičnu,apsolutnu vrednost. Ali, ako za njih kažem da su iskustva, onda su ona i činjenice, ona su sedogodila tada i tada, trajala su izvesno vreme i zbog toga su opisiva. Ali, prema onome štosam pre nekoliko trenutaka rekao, moram da priznam da je besmisleno reći da ona imajuapsolutnu vrednost. A svoju ću poentu učiniti još oštrijom, ako kažem: „Paradoksalno je da jedno iskustvo, jedna činjenica, treba da ima natprirodnu vrednost“.Postoji način na koji bih ja najradije odgovorio na ovaj paradoks. Dopustite mi danajpre ponovo razmotrim naše prvo iskustvo sa čuđenjem nad postojanjem sveta, s tim daćemo ga sada opisati na nešto malo drugačiji način; mi svi poznajemo iskustvo sa nečim štonikad ranije nismo videli. Sada pretpostavimo da se takav događaj zbio. Recimo da je neko odvas iznenada dobio lavlju glavu i počeo da riče. To bi sigurno bio jedan od neobičnijihdogađaja koje bih mogao da zamislim.

Ako bi se ikad oporavili od iznenađenja, ono što bih jatada predložio je da se pozove doktor i da se slučaj naučno ispita i ako ga to ne bi povrediloispitao bih i njegovo tkivo. I šta bi tu ostalo do čuda?Jer očigledno je da ako na celu stvar gledamo na ovakav način sve što je bilo začudno je nestalo; osim ako sa rečju „čudno“ ne želimo reći jedino to da neka činjenica nije jošnaučno objašnjena, što opet znači da tu činjenicu zbog toga nismo mogli grupisati sa ostalimčinjenicama u nekom naučnom sistemu. To pokazuje da je apsurdno reći: „Nauka je dokazalada ne postoje čuda“. Istina je samo da naučni način gledanja na neku činjenicu ne uključuje dana nju gledamo kao na čudo. Jer, ako zamislite bilo koju činjenicu, ona nije kao takva ili uapsolutnom smislu čudna. A to je upravo onaj smisao koji smo koristili kada smo opisivali iskustvo čuđenja nad postojanjem sveta, jer to iskustvo smo mogli izraziti i rečima: to jeiskustvo gledanja na svet kao na čudo.Sada sam u iskušenju da kažem da je pravi jezički izraz za čuđenje nad postojanjemsveta, iako to nije nijedan od iskaza u okviru jezika, postojanje jezika samog. Međutim, štaonda znači biti svestan ovog čuda u nekom vreme, a ne biti u neko drugo? Jer sve što samrekao time što sam izražavanje začuđenosti premestio sa nekog izraza u okviru jezika na sam jezik, je to da sam samo ponovio da ne možemo da izrazimo ono što želimo da izrazimo, a dasve što bi mogli da kažemo o apsolutno čudnom ostaje besmisleno.Odgovor na sva ova pitanja činiće se mnogima od vas savršeno jasan. Reći ćete:Dobro, ukoliko određena iskustva stalno u nama proizvode želju da im pripisujemo osobinukoju nazivamo apsolutna ili etička vrednost ili značaj, to prosto pokazuje da te reči nisu besmislene i da je na kraju ono što mislimo kada kažemo da neko iskustvo ima apsolutnuvrednost jeste samo ukazivanje na jednu činjenicu slučnu drugim činjenicama i da je problemsamo u tome da još nismo uspeli da otkrijemo ispravnu logičku analizu onoga što mislimokada koristimo etičke i religijske izraze. Međutim, kada mi se suprotstavi ovakav argument jaodjedanput sasvim jasno vidim, tako reći kao u bljesku svetlosti, ne samo da nijedan opis kojimogu da zamislim neće moći da opiše ono što mislim kada kažem „apsolutna vrednost“, negoda bih odbio svaki smisleni opis koji bi bilo ko mogao ponuditi, ab initio, iz razloga samenjegove smislenosti.Hoću da kažem da sad vidim da ovi besmisleni izrazi nisu besmisleni zbog toga štonisam uspeo da im dam potreban smisao, već da je besmislenost njihova prava suština. Jer svešto sam u stvari želeo da postignem njihovom upotrebom je da odem izvan sveta odnosnoizvan smislenog jezika. Moja želja je u stvari bila, kao i, kako verujem, želja svih ljudi koji suikad pokušavali da pišu o etici ili o religiji, da probijem granice jezika.Ovo udaranje u zidove našeg kaveza je savršeno i apsolutno beznadežno. Etika,ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru,apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našemznanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskoguma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio podsmehu.
(1929.)

(Preuzeto sa http://www.6yka.com/)

2 thoughts on “LUDVIG VITGENŠTAJN – Predavanje o etici

  1. Ceo tekst sa ovim zaključkom,“ … Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskog uma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio podsmehu “ – za mene je pravo olakšanje i osveženje. Naročito posle E. Huserla, beskrajno dosadnog i zamornog pisca, filosofa.

    Priznajem i prihvatam rizik optužbe da ne raspolažem umnim moćima za razumevanje fenomenalnog E.H., ako se tu uopšte ima šta razumeti. L Wttgenstein je, čini mi se očiglednim, jasan, razumljiv i dovoljno pregledan u iznošenju svojih shvatanja.

    U mojoj advokatskoj profesiji reči su važne, izazivaju konkretne posledice i oni koji se ovim poslom bave ozbiljno i predano, ne odustajući od standarda upotrebe reči po najboljim pravilima, veoma dobro znaju šta je pažljivo merenje skoro svake reči pre nego što se spusti u rečenicu. Možda otuda dolazi preosetljivost i „konzervativizam“ kada pristupam bilo kojem pisanom sastavu. Možda sam „subjektivan“, možda ne mogu iskoračiti iz svojih granica, ne znam. Jedno ipak pouzdano znam i da ponovo pomenem, u mojoj profesiji, uspostavilo se pravilo prema kojem, nije korisno pisati duge, prenatrpane, neharmonične tekstove (posebno žalbe i dr. tzv „pravne lekove“) zato što to niko ne čita. I sudije su čitaoci što znači ne čitaju dosadne, zamorne tekstove.

    Anri Bergson je negde zapisao i rekao da ne postoji ništa u filosofiji što ne može biti iskazano svakodnevnim jezikom. To je i dokazao svojim pisanim delom i svojim slavnim predavanjima posećenim ponekada kao da je u pitanju sportska priredba.

    Ovim sam hteo Branko veomapoštovani, samo da se zahvalim za pruženo olakšanje i osveženje alio ne i da utičem na izbor tekstova znajući da taj izbor mora biti veran i dosledan cilju portala a ne potrebi da se prilagođava različitim čitalačkih sposobnostima i ukusima.

    Pozz.
    S.

  2. Svakako odlican tekst…pokusavanje sa etikickog istrazivanja da se odgovori na mnoga svakodnevna pitanja i ona sustinska – zivotna koja svakoga interesuju, poput pitanja : “ Sta je dobro“?, „Sta je smisao zivota“?, „Sta cini da je zivot vredan zivljenja“?
    Kako sam kaze, autor je pokusao da ode iznad svijeta, iznad smislenog jezika, pa i da probije granice jezika ,ako pise i etici ili religiji.

    I na kraju , zakljucuje cak poeticno, blisko vecini ljudi :“ Ono sto ona govori ne dodaje nista nasem znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak ona je svedocanstvo o jednoj sklonosti ljudskog uma…i ne bih je, po cenu mog zivota, izlozio podsmehu.“
    Divno, koliko ljepote i jasnosti u jednostavnosti….odlican tekst i hvala Branko!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s