VIZANTIJSKA FILOZOFIJA – kratak pregled vizantijske filozofije


VIZANTIJSKA FILOZOFIJA

Kratak pregled razvoja vizantijske filozofije

Posle pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine, pred naletom germanskih plemena, centar duhovnog razvoja tokom celog srednjeg veka postaje Vizantija (Istočno Rimsko carstvo) ili „Vizantijski komonvelt’’, kako piše poznati vizantolog Dimitrije Obolenski. Ona to ostaje sve do pada Carigrada 1453. godine, kada je umesto krsta stavljen plumesec na crkvu Svete Sofije, a ona dobila ime Aja Sofija (tada gine Konstantin XI sin Manojla II i Jelene Dragaš, jedine Srpkinje koja je bila vizantijska carica). Vizantijska filozofija je prirodni i istorijski naslednik helenske filozofije. Ona se uglavnom razvijala u znaku novoplatonizma i mistike, nasuprot latinskom (zapadnom) hrišćanstvu, kojeje pod određenim istorijskim okolnostima, prihvatilo i razvijalo uglavnom sholastički aristotelovski racionalizam. Najvažnija tekovina vizantijske filozofije je svakako neoplatonistički prožet isihazam (grč. hesichia -tihovanje).

Novoplatonističko polazište

U prvoj fazi (od IV-VII veka), vizantijska filozofija je u znaku hristoloških i soterioloških rasprava, a pod velikim uticajem novoplatonizma. To je period posle prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kada filozofe zamenjuju apologeti i crkveni oci. Oni rade na sistematizaciji hrišćanskih dogmi, s obzirom da Isus Hristos Nazarećanin nije ostavio pisanog traga iza sebe. U tom smislu, poseban značaj je imalo učenje o Logosu, u tumačenju Aleksandrinaca Filona i Origena, kao i pisca četvrtog jevanđelja Novog zaveta Jovana Bogoslova. Najznačajnija imena vizantijske hrišćanske patrističke književnosti svakako su: sveti Vasilije Veliki, sveti Grigorije Bogoslov, sveti Jovan Zlatousti i Maksim Ispovednik.

IV vek se smatra „zlatnim vekom” vizantijske patristike, pre svega zahvaljujući delatnosti Kapadokijaca (Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Niski). Oni su stvorili uslove za pojavu zagonetnog mislioca Dionisija Areopagite. Korpus njegovih dela (O Božijim imenima, O nebeskoj hijerarhiji, O crkvenoj hijerarhiji, O mističkom bogoslovljui 10 pisama) imao je veliki uticaj na srednjovekovnu filozofiju i umetnost. Poredeći Avgustina i Areopagitu, C. Averincev zapravo utemeljuje kasniji rascep na katoličanstvo i pravoslavlje: „Kod Avgustina je ozbiljno prihvaćeno vremensko načelo. Tema areopagitskog korpusa jeste svet kao poredak, kao struktura, kao zakonoliko sapodređenje čulnog i nadčulnog, kao hijerarhije koja nepromenljivo prebiva u vanvremenskoj večnosti”. Posebno mesto u vizantijskoj filozofiji zauzima i Maksim Ispovednik (oko 580-662). On je u mladosti službovao kod cara Iraklija, zamonašio se, a zbog njegovih teoloških pogleda odsečen mu je jezik i desna ruka. Njegovom smrću 662. godine, na putu u kavkasko progonstvo završava se epoha pravoslavne patristike.

Crkva ga je kasnije kanonizovala i proglasila „ispovednikom istine”, čime su okončane tzv. hristološke rasprave. Prema ovom Origenovom nasledniku istorija sveta se deli na dva perioda: period pripreme za učovečenje Boga (koji se završava rođenjem Hrista) i period pripreme ljudi za oboženje (theosis). Ispovednik je svojom filozofijom uticao na Eriugenu, kao i poznate ruske religijske filozofe Fjodorova i Solovjova.

Ikonoborci i ikonobranioci

Drugi period vizantijske filozofije (VIII i IX vek) protiče u znaku ikonoklastičke krize (711-843). Ikonoborački pokretje naročito biojak u vreme careva Lava III i Konstantina V, a i car Teofilo (829-842) je bio veliki borac protiv poštovanja ikona pri bogosluženju. Ipak, pobedili su poštovaoci ikona – ali ne kao slika, već zbog likova koji su prikazani na njima. Na II Nikejskom vaseljenskom saboru 787. godine, uspostavljen je kult ikona u tom smislu. Iz tog perioda su najznačajniji spisi i radovi Teodora Studite, patrijarha Nikifora i čuvenog Jovana Damaskina (Joanis Damaskinos).

Dok su na Zapadu ikone tretirane kao „knjige za nepismene”, poštovaoci ikona na Istoku razvijali su teologiju. Zanimljivo je da Damaskinsvoje bogoslovlje zasniva na Aristotelovoj logici, a njegov kompilatorski kompedijum Istočnik znanja ima tri dela: Dijalektika (koja ce oslanja na Porfirijev Isagoge), O jeresima i Tačno izlaganje pravoslavne vere. U Dijalektici Damaskin daje više definicija filozofije od kojih je najpoznatija sledeća: „filozofija je saznanje božanskog i ljudskog, tj. vidljivog i nevidljivog.“ Za tek pohrišćanjene Slovene Damaskin je bio glavni autoritet, kao i patrijarh Fotije, koji je inspirisao Kirila i Metoda na njihovu misiju stvaranja glagoljice. U svakom slučaju, najsnažniji otpor vizantijskim ikonoklastičkim carevima i njihovom uništavanju ikona pružilo je pravoslavno monaštvo. Iako je sukob ikonoklastai ikonodula (ikonoboraca i ikonobranilaca) bio bogoslovske prirode, on je imao i političku dimenziju, jer je upravo u to vreme došlo do zahlađenja odnosa između Rima i Carigrada.

U knjizi „Vizantijska estetika“, Viktor Bičkov piše o estetizaciji unutrašnjeg iskustva pravoslavlja, ističući problematiku lika (ikone, slike) kao centralnu u celokupnoj vizantijskoj kulturi. On dokazuje kako pravoslavna duhovnost naginje mimetičkom liku(na primer, ikone), dok katolička umetnost i kultura naginju simboličkom liku(na primer, krst). Pavle Florenski piše kako je realizam suština hrišćanskog poimanja umetnosti, te da „ikonopisac izražava hrišćansku ontologiju, ne prisećajući se njenog učenja, nego filozofirajući svojom kičicom“. Mada, Florenski tvrdi kako Trojica postoje, jep postoji „Trojica” Rubljova, što je radikalno subjektivistička estetika – činjenica je da ikona postaje ikona tek pošto crkva prizna podudarnost slikanog lika sa iskonskim pravolikom, odnosno kada Crkva dopiše ime uz lik.

Bogumili

Treća faza obuhvata period od X-XIII veka, u kome su pored monaha isihasta, značajnu ulogu odigrali i bogumili. Izvori o bogumilskom pokretu su oskudni, i zbog toga su naša objašnjenja, razumevanja i vrednovanja bogumila hipotetičkog karaktera. Bogumilski pokret vodi poreklo iz Bugarske, a doktrina im je prožeta manihejskim učenjem o dualizmu dobra i zla. U vreme Kulin Bana bogumili su se ukorenili u Bosni. Međutim, veliki srpski župan Stefan Nemanja (1113-1199) prema bogumilimaje bio i lav i lisica. Oni su za njega bili najveći unutrašnji neprijatelj, i kao jeretici i opozicija nimalo mu nisu bili mili. Nemanja je proganjao bogumile, kao veliki inkvizitor. Istini za volju, bogumili su nastojali da izvrše sintezu vere u morala. Za njih je oltar tamo gde i ljudska duša. Bogu se može moliti i u prirodi. Verovatno su ih zato pogrdno i nazivali babunima i maslijanimašto govori o maniru etiketiranja kome su skloni vlastodršci. U Italiji se bogumili nazivaju patareni, a u Francuskoj albižani. Prema vizantologu Georgiju Ostrogorskom, bogumili su oštro odbijali svaki spoljašnji kult, sve crkvene obrede, pa i čitavu organizaciju hrišćanske crkve. Ustajući protiv vladajuće crkve, bogumili su ustajali i protiv postojećeg reda u svetu, koji je u crkvi nalazio najjači oslonac. To je bio pokret protesta protiv gospode, protiv moćnih i bogatih (1969:260).  Oni su smatrali da je duhovna vlast uzvišenija od svetovne, bar za onoliko koliko nebo nadvisuje Zemlju.

Bogumili su hrišćane smatrali idolopoklonicima, zbog fetišizma drvenog krsta, mošti i ikona. Za njih je zvanično bogosluženje bilo neiskreno „mnogoglagoljanje”. Čitali su obično samo Psalmei Oče naš. Bibliju su tumačili kritički. Na primer, govorili su da ako je Isus Hrist Bog, onda nije mogao biti rođen od smrtnice Marije, niti biti razapet na krstu. Prema bogumilima, Hrist nije mogao oživljavati mrtve, a naročito to nisu mogli sveci. Bogumili su vodili asketski život apstinirajući od mesa, vina i žena. I što je najgore, tvrdili su da je papa sam satana. Kao Šopenhauerove preteče, bili su protiv množenja i nastavljanja našeg roda, odnosno protiv produžavanja greha i patnje. Ova nova „vera” brzo ce širila na skoro sve staleže, pa su bogumile gonili i pravoslavci i katolici. Tako je Vukan Nemanjić prijavio papi u Rimu svoju strinu (Miroslavljevu ženu) i njenog brata Kulin bana, kao pomagače jeretika. U suštini, bogumile odlikuje fanatizam, sigurno ne manji od onog sa kojim su se Nemanjići borili za čistotu vere. Iako opravdava očeve čistke, Nemanjin „fizički sin, a duhovni otac” agapista Sava Nemanjić na delu primenjuje drugi metod, ili bar kombinuje više načina u borbi protiv jeretika. Umesto silom i gvozdenim mačem, Sava pokušava da iskoreni jeres ubeđivanjem, duhovnim mačem ili srpom (gladius spiritualis). U svakom slučaju, vreme i oganj su učinili svoje, pa Dušanov Zakonik propisuje da se bogumil samo žigoše po obrazu i da se protera. A u članu 85. stoji: „Ko reče babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati 100 perpera, ako li ne bude vlastelin, da plati 12 perpera i da se bije stati”.

Isihasti

Mada se elementi isihazma javljaju još u V veku, isihazam ipak doživljava kulminaciju u periodu od XIII – XV veka, u vreme delatnosti Grigorija Palame. Najznačajnije preteče isihazma su sveti Jovan Lestvičnik (VII vek) i sveti Simeon Novi Bogoslov (XI vek). Svoj doprinos razvoju isihazma dali su i: Maksim Ispovednik, Grigorije Niski, Grigorije Sinait, Petar Koriški, Prohor Pčinjski i drugi. Ipak, isihastički spor kulminira u 14. veku, a u njemu su uzeli učešća skoro svi poznati bogoslovi i filozofi toga doba: Varlaam Kalabrijski, Grigorije Palama, Nićifor Grigora, Grigorije Akindin, Nil Kavasila, Dimitrije Kidon i dr.

Jovan Lestvičnik (580-650) bio je iguman sinajskog manastira i autor čuvene „Lestvice”, gde navodi 30 stepenika asketizma i misticizma, koji vode u raj. Slično Pseudo-Dionisiju, on neoplatonistički pledira za posličenjes Bogom. Isihazam je zapravo srž pravoslavlja i vizantijske filozofije. Isihia je tihovanje, bezmolvije, bezglasni molben. Isihasti žive produhovljeno, spokojno i stišano. A kada i proslove, onda je to duše spasiteljna poruka, kao ona oca Grigorija: Usahnite svoju govorljivost, jer se na vreme treba pripremiti, tišina je jezik budućih vekova. Iskustva isihasta kao hrišćanskih mistika, srodna su iskustvima budističkih (jogini), jevrejskih (kabalisti) i muslimanskih (sufisti) mistika. Isihasti smisao vere vide u ljubavi, jer se jedino pomoću nje otkriva put istine.Ako je vera čovekojavljanje Bogu, ljubav je bogojavljanje ljudske duše. Za isihaste, u početku beše ljubav (eros), a ne smisao (logos). Ljubav je najbolji put za bogopoznanje i bogojavljenje. Boga dakle treba doživeti, pa onda o tome reći smernu i istinitu reč, sa svešću o njenoj neispunjenosti i nedorečenosti.

Isihasti podsećaju da je prvi čovekov greh bio greh protiv posta, tj. prvi ljudi nisu poštovali božju zapovest o uzdržavanju u raju. Post tako nije samo uzdržavanje od mrsne hrane, već prvenstveno uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela. Svaka duša ima, po isihastima, dva krila kojima leti ka nebu: post i molitva. Isihasti ipak ne preziru telo, iako su askete. Naime, od onog trenutka kada se Hrist Spas ovaplotio, ljudsko telo je postalo hram Duha Svetoga. A Hristovo vaskrsenje, koje je arhimedovska tačka hrišćanstva, daje nadu vernicima da će posle Strašnog suda i njihova tela vaskrsnuti. Tu nadu podgrevaju i netruležne mošti (moći) svetitelja. Zbog svojevrsnog redukcionizma isihasti liče na Lestvičnikove duhovne evnuhe:„Neki smatraju uškopljenike po prirodi srećnima, kao ljude koji su se  izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem” (1988:152). Želeći da ispunjava jevanđeljsku zapovest o neprestanoj molitvi, isihasti skraćuju Očenašu Isusovu molitvu, molitvu uma(a po nekima i molitvu srca)s kojom na usnama ležu i ustaju, žive i umiru: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga (grešnu)! Najbolji efekti se postižu kada se ova molitva sjedini c disanjem. A sveti Grigorije Bogoslov kaže da se Bogu više treba moliti nego disati i hleba jesti. Monasi nisu ni građani polisa ni kosmopolisa, već su oni građani neba ili uranopoliti: „nebeski ljudi a zemaljski anđeli”.

Molitva srca

     Molitva srcailiUmna molitvaje najbolji pledoaje za visio (slično satory prosvetljenju u zen-budizmu), odnosno sozercanie nestvorene svetlosti Božje, tj. samog Boga. Isihasti tvrde da neprestano izgovaranje ove molitve uz zadržavanje daha, dovodi do osećanja beskrajnog blaženstva i kontemplacije tavorske svetlosti, iste one koji su videli apostoli na gori Tavoru prisustvujući Hristovom preobraženju. Tako se vizijom autentične božanske svetlosti i energije stupa u neposredan odnos s Bogom i obožuje. Oboženje je tako obezazlenje čoveka, pričešćivanje večnim energijama Boga, maturacija čoveka u bogolikosti. Čovek još na zemlji može da raste iz slave u slavu, jer je Hrist po Luki i Jovanu poručio da je carstvo božije u nama. Oboženje se ne završava ni posle Strašnog suda, jep čovekovo usavršavanje u Hristu ima samo jedan kraj: beskraj. Pozivajući vernike na svetost i oboženje pravoslavlje ne može poreći svoj maksimalistički karakter. Inače, oboženjeu hrišćanskoj mistici ima tri stupnjauzlaženja: pročišćenje (lat.purificatio), obasjavanje (lat. lunicifatio) i sjedinjavanje (lat. unificatio). Ceo ovaj procesje zapravo elan survital, nadživotno oduševljenje.

Metafizika svet(l)osti

Za isihaste Bog je svetlost, a duša je iskra. S obzirom da je ljudski um lumen naturale(Njegoš bi rekao luča mikrokozma), uporna umna molitvauz zadržavanje daha reaktivira svetlosni zrak, preko koje se duša vraća Bogu, obožujese stupanjem u direktni kontakt sa Svetim. Podvižnik sozercateljstiče misao Duhai um Hristov. Sozercanjeje staroslovenski izraz za grčki termin teoria i latinski izraz contemplatio. Pri tome, sozercanjeima nešto uže značenje, jer denotira i konotira uglavnom duhovnu usredsređenost na Boga. Isihastički Bog nije Otkriveni Bog (Deus revelatus) nego Skriveni Bog (Deus absconditus). Domentijan piše o „višnjim bogoviđenjima” Svetog Save, a Teodosije o „maloj zraki”, ne opisujući podrobnije sam doživljaj. Doživljaji se, u stvari, ne dokazuju nego se opisuju. Zato je dokazivanje Boga za isihaste, i hrišćane uopšte, postupak sličan dokazivanju da je voda mokra, so slana a med sladak. U krajnjoj liniji, toje za njih bogohuljenje. Sadajejasno zbog čega crkva ne prihvata olako mistike. Jep oni vide Boga u zraku Sunca, zrnu peska i kapi vode. Njima nije potreban komadić osvećenog hleba ili crkva kao medijacija do Boga. Oni u mističkoj ekstazi direktno komuniciraju sa božanstvom. Za isihaste mističare nije znanje svetlost (što je suština prosvetiteljstva), nego je božanska bogougodna svetlost i energija istinsko znanje, filozofija po Hristu ili po Duhu Svetome. Umesto sokratovski (kroz dijalog) isihasti do istine dospevaju neposredno živim opštenjem s Bogom. Sve je to u vezi pak sa ovaploćenjem centralnog pojma starogrčke filozofije Logosau Hrista Spasitelja.

Rodonačalnik srpskog isihazma je sveti Sava. A najveći učitelj isihazma Grigorije Palama proveoje oko 20 godina u pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj gori, boraveći jedno vreme i u Savinoj Karejskoj keliji, „kući tišine“ i isposnici. Poslednji Vaseljenski Sabor održan u Carigradu 1351. godine, nazvanje isihastičkijer su crkveni oci, na čelu sa Palamom odbranili pravu veru odjeretika varlamita, štiteći bogonadahnuto učenjeo večnoj tavorskoj svetlosti, tj. o večnim božanskimenergijama, kojima Trojični Bog prisustvuje u svetu i ljudskom životu.

Sveti Sava Srpski

U nastojanju da ce odgovori na pitanje „stoletnog starca”, patrijarha Pajsija iz XVII veka, Otkuda iznikoše Srbi i po čemu? – u naše vreme ce intenzivno preispituje istorija srpskog naroda i traga se za grčkovizantijskim i starosrpskim korenima naše duhovnosti. Svi putevi u tom poduhvatu upućuju na Savu Nemanjića ili svetog Savu Srpskog (1175-1235), kako su ga nazvali istoriografi XX veka, da bi ga razlikovali od svetog Save Osvećenog – Jerusalimskog.

XIII vek je „zlatni vek“ u istoriji srpskog naroda. To je vek kada je srpskim zemljama vladala dinastija Nemanjića, i vek kada je započela „srpska renesansa”. Radi paralele Okcident-Orijent (Zapad-Istok) treba reći da je najveći katolički teolog sveti Toma Akvinski, imao samo 10 godina, a da je papa Inokentije III uveo načelo po kome je na na božji namesnik na zemlji, odobrivši prodavanje indulgencija – u vreme kada je sveti Sava Srpski preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu, posle pokloničkog hoždenija i diplomatske misije, čiji je cilj bio inauguracija prijateljske bugarske arhiepiskopije u patrijaršiju.      Sava je bio pripadnik „svetorodne dinastije“ Nemanjića, koja se prva ogospodila među Srbima, „otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajuć”. U vremevladavine srpskih eupatrida Nemanjića, Srbija je bila zlatni most između Istoka iZapada, tj. Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Mi to moramo biti i danas i sutra, jer kultura mora biti univerzalna, tj. prolegomena za svetski mir.

Sudbonosne tekovine

Sava Nemanjićje najveći među Srbima,udosadašnjoj istoriji našeg naroda, jerje pod uslovima svoga vremena, neosporno ostvario sledeće sudbonosne tekovine:

(1)     U međunarodnoj pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj Gori, sagradio je 1199. godine, sa ocem Nemanjom i uz pomoć brata Stefana Prvovenčanog, srpski manastir Hilandar – koji će „na mnogaja ljeta” biti žarište srpske duhovnosti i kulture uopšte;

(2)     Sveti Savaje izmiritelj zavađene braće Vukana i Stefana – i ujedinitelj srpskih zemalja. Odnos između crkve i države uredio je po principu harmonije, a obavio je i niz diplomatskih akcija i misija;

(3)     Iskoristivši povoljne istorijske okolnosti, Sava Nemanjić se 1219. godine u Nikeji, umešno i uspešno izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve – i postao njen prvi arhiepiskop, apostol i narodni učitelj.

(4)     Sava je bio neumorni neimar mnogih crkava i manastira, radi čijeg ukrašavanja je dovodio najbolje vizantijske majstore. Ako nemamo piramide kao Egipćani, ili zamkove kao zapadnoevropski plemići, zasađeni smo manastirima i crkvama sa velelepnim freskama;

(5)     Usrdno se starajući dajeres ne ugrozi duhovno zdravlje njegovog mladog hrišćanskog „stada”, sveti Sava Srpski je preko Nomokanona (Krmčije) i tipika (ustava­ca) uspostavio odgovarajuće zakone u crkvenim i državnim ustanovama. Ali to nisu samo crkveno-pravna dela, već i svojevrsna Savina pravica i skoro kompletna normativna etika (moralka);

(6)     Sava Nemanjić se smatra i rodonačalnikom medicine u Srba, jer je organizovao prevođenje medicinskih knjiga i osnovao prve bolnice pri Hilandaru i Studenici, koje je uredno snabdevao medikamentima i instrumentima sa hodočašća.

(7)     Sveti Sava je sistematizovao srpsku prepisivačku, prevodilačku i stvaralačku književnu tradiciju. On je prvi počeo da piše „žitija” i „službe” na posrbljenom staroslovenskom jeziku. Prema tome, Sava Nemanjić nije svome narodu darovao samo „dobrodetelne” zakone, već i „dušespasne” knjige;

(8)   Sava Nemanjićje nagovestio i početke filozofije u Srba. Čak štaviše, osnivač Filozofskog društva Srbije Justin Popović, ustoličuje svetog Savu u prvog srpskog filozofa, jer je u našem narodu „prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio koliko je iznenađenje – svet i sve što je u svetu”.

Demitologizacija svetosavlja

Svetosavlju, kao i ostalim duhovnim vertikalama naše istorijske prošlosti, treba uskliknuti jedino ako su životne i podsticajne. Supstitucija istinske tradicije mitom, kao i nekrofilna i harizmatska arhaizacija duha našeg vremena moraa odlučno biti prevladana afirmisanjem onih vrednosti koje su univerzalne i emancipatorske – a odbacivanjem onoga što je bigotno i istorijski prevaziđeno. Inače, ne samo da istorija prestaje biti učiteljica života, nego i život prestaje biti učitelj istorije. I danas, kada ponovo buja cveće zla u vidu genocida i homocida, dok će XX vek završio iracionalno i imoralno kao što je i započeo, istorija pokazuje svojejanusovsko lice. U svakom slučaju, da bi nas drugi poznavali i poštovali, moramo prvo sami sebe poznavati i poštovati.

Poznati vizantolog Dimitrije Obolenski piše da je Sava Srpski, posle Aleksandra Velikog i Konstantina Velikog, najznačajnija istorijska ličnost sa Balkana. On je paradigmatičan primer kako se može verovati bez bigotnosti i kako se međusobno prožimaju vera, ljubav i nada. Uz to, Sava Nemanjićje možda najbolji primer svetačke sinteze bogoljublja i rodoljublja. Osim toga, ako je verovati hagiografima, prvenstveno Domentijanu i Teodosiju, sveti Sava Srpski je vodio istinski hristoliki život. Živeći svoju veru, on je nastojao da u zemaljskom životu realizuje sve vrline svoga uzora Isusa Hristosa Nazarećanina. Tako se njegova ortodoksija preobražavala u ortopraksiju, a njegovo svetiteljstvo je zadobijalo transfer ka prosvetiteljstvu. Prema tome, navukavši monašku rizu u „perivoju bogorodice” Svetoj Gori, sedamnaestogodišnji srpski mali princ Rastko, nije odabrao ni put princa Gautama Bude, niti princa Ben Hura – već put „sina božjeg” Isusa Hristosa.Svetosavlje je arhimedovska tačka srpskog etnosa i etosa, jer je Sava Nemanjić definitivno pokrstio divljačne Sebre i priveo ih hrišćanstvu. Zato ga Domentijan proglašava i za „trinaestog apostola”. I doista, Sava nastavlja („nastavnik”) Hristovo učenje („učitelj”), prosvećujući i prosvetljujući („prosvetitelj”) – ali ne u pedagoškom ili andragoškom ključu, nego u smislu Hristovog pastira srpskog stada. U tom smislu, Sveti Sava je tradicionalno „školska slava”u svim srpskim zemljama. Sava je odlučno ulazio u narod kao živu crkvu, učeći ga pravoj veri i vizantijskoj aksiologiji – ali i tome da srpska država ne treba da ide dokle mač može seći, već da mač može seći samo do granica otačastva. Prema tome, Sava Nemanjić nije bio militarista.

Vreme čuda i fetiša

Poseban pečat Savinoj agiološkoj i harizmatskoj ličnosti daju njegovo mirotvorstvo i čudotvorstvo. Naime, kada su mu braća, prvi kraljevi srpskog naroda, zaratili oko prestola i doveli narod na ivicu katastrofe – na balkansku istorijsku pozornicuje stupio on, monah Sava, najmlađi Nemanjin sin. I to ne samo kao mirotvorac i čudotvorac, nego i kao verski organizator i duhovni vožd Soraba, narodni (pro)svetitelj i neimar zadužbina, diplomata i zakonodavac. Sveti Sava kao „nebeski čovek i zemaljski anđeo” nije bio nikakav verski fanatik, nego „svetac civilizator”, kako bi rekao Vladimir Ćorović.On pustinožiteljstvo prevrednuje opštežiteljstvom, za njega askeza nije intrinsična vrednost. On sebe posvećuje i žrtvuje bližnjima i otačastvu, u njemu apostol pobeđuje isposnika. Osim toga, Sava Nemanjić nije bio samo upijač stranih uticaja, nego i sejač novih ideja i ličnost koja je uticala na druge ljude i narode. Na primer, Savin Nomokanon (Krmčija) postao je ubrzo crkvenopravni zakonik u Bugarskoj, Rumuniji i Rusiji.

Mada i naše vreme ima svoja čuda, fetiše i mitove – vreme u kome je živeo Sava Nemanjić može se istoriozofski i aksiološki definisati i kao vreme čuda, fetiša i mitova. Ontološki posmatrano, čuda („bezuzročne pojave”) su postojala, postoje i postojaće sve dok egzistiraju ljudi koji veruju do apsurda. Za dogmatike, a naročito za bigotne hrišćane, naš svet je počeo čudom, drži se čudom i završiće se čudom. Fenomen čudotvorstva se kompletira i fetišizmom mošti („moći”) svetaca. Istorijskaje činjenica daje srpski narod najviše fetišizovao mošti samog Save Nemanjića, koje su Turci 1594/95. spalili na srpskoj Golgoti Vračaru. Takoje Sava dostigao harizmatski maksimum, postavši najveća srpska mitska legenda. Divinizacija Save Nemanjića u narodnom predanju, tj. u starim srpskim mitovima ide dotle da Sava uči Srbe zanatima koji su stariji od njega, druži se sa svecima koji mu hronološki prethode, pa čak i participira s  Bogom u stvaranju sveta. Dovoljno je bilo da Sava samo prekrsti svojim pozlaćenim štapom i sve njegove želje i namere se ostvaruju. Svetosavska mitologija crpi snagu i iz staroslovenskih paganskih kultova hrasta, vuka i vodenog božanstva.

Tihovanja u hoždenija Save Nemanjića

U sklopu praktične životne mudrosti svetog Save Srpskog, možemo izdvojiti tihovanja i hoždenija, kao vidove samousavršavanja ličnosti. Preduzimajući poznata hoždenija ili hodočašća (hod-u-čast), Sava Nemanjić se legitimiše kao prvi srpski kosmopolita i svetski putnik, Srbin kojije dva puta za života posetio Hristov grob, ali i svetitelj koji je učio Sebre da ne prezru svoje po krvi. U tom smislu, Sava Srpski je istinski naslednik solunskih prosvetitelja Kirila i Metoda.

Tihovanje (isihia) je izraz volje za smislom elitnih pravoslavnih monaha vizantijskog kulturnog komonvelta, a na tragu neoplatonizma i patristike. Sava se redovno, pred velike prosvetiteljske i diplomatske misije i iskušenja, povlačio na određeno vreme u neki od isihastiriona (posnica, mlčalnica, kelija) u svojoj „slatkoj pustinji” Svetoj Gori, ili u otačastvu. On je intuitivno shvatio daje najveća vlast vlast nad samim sobom.

Svetosavska filozofija života

Implicitnu aksiologiju i etiku Save Nemanjića najbolje odslikavaju tri karakteristike: agapizam, ergonizam i agonizam. Kao agapista Sava eksplicite tvrdi kako vera spasava,jedino ljubavlju delujući”, ali on ne potcenjuje ni razum: „Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni” (1986: 46). Kao ergonista Sava savetuje dinaste i vlastelu da će bogate,jedino dobrim delima”, a kao agonista ulazi u narod kao živu crkvu učeći ga,pre svega, kako da se bori protiv zla u sebi. Svetosavski životni stil ne odlikuje samo veština življenja, nego i veština umiranja ili„predstavljenja”, kako se u srednjem veku govorilo. Sveti Sava Srpski je kristalno jasno shvatio bit i klauzuru Hristove etike: (ne) čini-ti drugima ono što bismo želeli ga drugi (ne) čine nama!Odista, samo onaj koji dobro čini ima osnova da se dobru i nada, jer se na zlu i lažima ništa vredno ni dugotrajno ne može izgraditi.

(Ivan Kolarić, Filozofija, 144-152, Agencija za izdavaštvo i kompjuterske usluke MIK, Užice, 2006)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s