DžON LOK – izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)


DZON LOK – izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

john_locke

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nema, urodjenih ideja u pamcenju. — Neka mi bude dopušteno da dodam i ovo: Ako postoje ma kakve urođene ideje, ma kakve ideje u duhu o kojima on momentano ne misli, one onda moraju biti smeštene u pamćenju, a otuda moraju biti iznešene na vidik putem sećanja; to jest, kad ih se setimo, moramo znati da smo ih ranije imali u duhu kao percepcije — inace se sećanje ne bi sećalo. Jer sećati se znači zapažati nesto putem pamćenja, odnosno sa svešću da je to bilo ranije znano ili zapaženo; ako toga nema, onda je ideja nova, a ne zapamćena; ta svest da je ideja bila ranije u duhu jeste ono što razlikuje sećanje od svih drugih načina mišljenja. Ideja koja nije bila zapažena od duha nije ni bila u duhu. Sve ideje koje se nalaze u duhu ili su aktuelna zapažanja, ili su bile aktuelna zapažanja, a sada su u duhu na takav način da putem sećanja mogu opet postati aktuelna zapažanja. Kad god postoji aktuelno zapažanje neke ideje bez sećanja, onda se ta ideja pojavljuje kao potpuno nova i ranije nepoznata razumu. Kad god pak sećanje iznese neku ideju u aktuelnin vidokrug, to biva sa svešću da je ona bila u umu ranije, da mu nije potpuno strana. Neka mi svako ko time posmatrati Iskaz da li je to tako; a zatim želeo bih da vidim bar jedan primer da je neko uspeo da oživi u sećanju, kao ranije poznatu, neku ideju koja se smatra urođenom (i to pre nego što mu je bila ucepljena načinima koji ce kasnije biti pomenuti); jer bez takve svesti o ranijem zapažanju nema sećanja — ideje koje dolaze u duh bez takve svesti nisu zapamćene, ne dolaze iz memorije, za njih se ne može smatrati da su pre te pojave bile u duhu. Ono što nije u aktuelnom vidokrugu ili u pamćenju, nije uopšte u duhu, jednako kao da nikad nije bilo tamo.

Uzmimo da je neko dete imalo vid dok nije toliko odraslo da je moglo poznavati i razlikovati boje; a zatim su mu mrene zatvorile prozore, ono je provelo četrdeset ili pedeset godina u potpunom mraku, i za to vreme izgubilo svako sećanje na ideje boja koje je nekad posedovalo. Takav je bio slučaj jednog slepog čoveka sa kojim sam jednom razgovarao: on je kao i dete izgubio vid od boginja, i imao je tako malo pojma o bojama kao da je rođen slep. Pitam, može li iko tvrditi da je taj čovek imao tada u svom duhu više ideja o bojama nego neki slepac od rođenja? Mislim da će se svako složiti da ni jedan ni drugi nisu imali nikakve ideje o bojama. Kad su mu mrene odstranjene, on stiče, ideje o bojama (kojih se neseća)  ponovo koje dolaze u duh tog njegovog obnovljenog vida, i to bez ikakve svesti o ranijem poznavanju. Sad on može da oživljava te ideje, da ih doziva u duh kad se nađe u mraku. U tom slučaju, pošto sve te ideje o bojama mogu biti oživijene kad nisu na vidiku, i to sa svešću o ranijem poznavanju, one se nalaze u pamćenju i za njih se može reći da su u duhu. Time hoću da kažem ovo: svaka ideja koja se nalazi u duhu a nije aktuelno na vidiku, nalazi se u duhu samo po tome što se nalazi u pamćenju; a ako nije u pamćenju; nije ni u duhu; a ako se nalazi u pamćenju, nju pamćenje može izneti na aktuelni vidik samo uz zapažanje da ona dolazi iz pamćenja, to jest da je bila ranije poznata i da je se sada sećamo. Prrema tome, ako „postoje urođene ideje, onda one moraju biti u pamćenju, jer : inače uopšte nisu u duhu; a ako su u pamćenju, onda mogu biti oživljene bez ikakvog spoljašnjeg uticaja; i kad god dođu u duh, dolaze kao sećanja, tj. praćene su zapažanjem da nisu sasvim nove za duh.

Jer između onog što se nalazi u pamćenju ili u duhu, i onog što nije tamo postoji ta stalna i bitna razlika — da kad se tamo pojavi ono što nije bilo u pamćenju, ono se uvek pojavljuje kao potpuno novo i ranije nepoznato; dok se ono što se nalazi u pamćenju ili duhu, kad budiš putem sećanja sugerisano, pojavljuje ne kao novo, već kao nešto što duh nalazi u sebi, znajući da je ranije bilo tu. Na taj način možemo proveriti da li u duhu postoje neke urođene ideje pre utisaka opažanja ili razmišljanja. Rado bih našao čoveka koji se setio ijedne takve ideje, bilo onda kad je dorastao do upotrebe uma ili u ma koje drugo vreme; čoveka kome one nisu bile nove posle rođenja. Ako neko rekne da u duhu postoje: ideje koje nisu u pamćenju, želirn da on to objasni i učini shvatljivim.[…]

Ideja je predmet mišljenja. — Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima „belina“, „tvrdoća“,  „slast“, “mišljenje“, „kretanje“, „čovek“, ,,slon“, „vojska“, „pijanstvo“, itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče. Znam da postoji prihvaćeno mišljenje da ljudi imaju urođene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom početku bića. To mišljenje sam već opširno ispitao, i smatram da će ono što sam rekao u prethodinoj knjizi biti mnogo lakše primljeno kadi budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one dolaze u duh; za svedočanstvo o tome ja ću se pozvati na iskustvo i zapažanje svakog čoveka.

Sve ideje potiču iz oseta ili refleksije. — Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena ljudska mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja — bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetirna, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha, i razmišljamo o njima, ta dva načina zapažanja jesu izvori znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati.

Predmet oseta jedan izvor ideja. — Prve. Naša čula, baveći se pojedinim čulnim predmetima, prenose u duh više raznih opažaja o stvarima, prema tome na koliko raznih načina ti predmeti deluju na njih; tako što ćemo ideje žutog, belog, vrućine, hladnoće, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono što zovemo čulnim osobinama; kad kažem da čula prenose to u duh, podrazumevam da ona prenose sa spoljašnjih predmeta u duh ono što tamo izaziva te opažaje. Taj Veliki izvor većine naših ideja, koji potpuno zavisi od čula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam “osetom”.

Radnje našeg duha drugi izvor ideja. — Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opažanje radnji našeg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad duša razmatra te radnje i razmišlja o njima, razum iz toga stiče još jedan niz ideja koje se ne mogu izvući iz spoljašnjih stvari; kao što su na primer: opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje, zaključivanje, znanje, htenje, i svakojake druge radnje našeg duha. Pošto smo mi svesni tih radnji i zapažamo ih u sebi, mi ih otuda primamo u razum kao posebne ideje, kao što ih primamo i od tela koja deluju na naša čula. Svaki čovek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma liči na neko čulo, iako nema nikakva posla sa spoljašnjim predmetima, i zato ga možemo dosta adekvatno nazvati „unutrasžšnjim čulom“. Ali kako sam ono drugo nazvao „Osetorn“, nazvaću ovo „razmišljanjem“ ili „refleksijom“, jer ono pruža samo one ideje koje duh stiče razmišljajući o svojim sopstvenim unutrašnjim, delovanjima. Prema tome, u nastavku ove rasprave pod refleksijom podrazumevam zapažanje svojih sopstvenih radnji od strane duha, putem kojeg razum stiče ideje o tim radnjama.

Te dve stvari, dakle, — spoljne materijalne stvari kao predmeti oseta, i unutrašnje radnje našeg duha kao predmeti refleksije, predstavljaju za mene jedine izvore iz kojih proističu sve naše idieje. Izraz „radnje’’ upotrebljavam ovde u širokom smislu, obuhvatajući njime ne samo delovanja duha u vezi s njegovim idejama, već u neku vrstu strasti, koje katkad nastaju iz njih, kao što su zadovoljstvo ili nelagodnost koji proizlaze iz neke misli.

(Dzon Lok, Ogledi o ljudskom razumu, Kultura, Beograd, 1962)

2 thoughts on “DžON LOK – izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

  1. njegovo značenje za modernu ideologiju uopšte jasnije će se pojaviti, naročito u odnosu na Adama Smita, tako da kod Loka uočava se paralela sa mrksističkim učenjem, sic.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s