UMETNOST I FILOZOFIJA


Estetika kao stav i estetika kao spoznaja

Estetika se ne piše ni za tvorca ni za posmatrača lepog, već jedino i isključivo za mislioca, kome delanje i držanje one dvojice predstavlja zagonetku. Misao – bar onda kad nastoji da shvati šta oni zapravo čine i šta je njihov predmet – može samo smetati onome ko je utonuo u uživanje, a umetnika samo oneraspoložiti i ozlojediti. Misao istrže  i jednog i drugog iz njihovog vizionarskog stave, mada je obojici dovoljno blisko osećanje zagonetnog, koje saodredjuje njihov stav. Obojici je taj njihov stav sasvim prirodan; oni su svesni neke unutrašnje nužnosti, i u tome ne greše. Ali oni primaju tu nužnost smerno, kao dar s neba, i to je bitno za njihov stav.[…]

Od trenutka kada se prava estetika javlja u 18 stoleću, žilavo se održava prećutna pretpostavka da ova filozofska disciplina mora biti u stanju da pouči nečem bitnom i posmatrača lepog, pa čak i produktivnog umetnika. Tako je to moralo izgledati sve dok se estetičko posmatranje uzimalo kao neka vrsta saznanja, mada različitog od racionalnog. Bilo je to doba u kome se verovalo da i logika najpre mora poučiti mislioca kako da misli. Pa ipak, ovde je odnos još mnogo složeniji. Logika bar može pogrešnom mišljenju ukazati na njegove greške i tako posredno praktično doprineti njhovoj doslednosti. Tako nešto u estetici dolazi u obzir tek na sasvim sekundaran i grub način. Kao što logika tek naknadno konstatuje kojim zakonima dosledno mišljenje mora slediti i tek na taj način može dospeti do jednog sistema unutrašnje konsekventnosti, to isto – i to još mnogo više – važi za estetiku, pa i to samo ukoliko u njoj može biti govora o saznanju zakona lepote.[…]

Zakoni lepote i znanje o njima

[…]Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Izgleda da oni bitno ostaju skriveni svesti i da čine samo tajnu jedne sasvim neprozirne pozadine.

To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takodje može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa s njihovim opštim pretpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu nipošto ne mora slediti; a ako sledi užitku tečko da mu nešto pridodaje. U tome ona može postići još manje no nauka o umetnosti, koja bar može ukazati na one strane umetničkog dela na koje se ne obraća pažnja, te ih na taj način može učiniti pristupačnim svesti koja neadekvatno shvata. Još mnogo manje ona može dati smernice produktivnom umetniku. U izvesnim granicama ona svakako može dati pouku o tome šta je kao takvo umetnički nemogućno i sačuvati umetnost od stranputica. Ali ni iz daleka nije u granicama njene moći da pozitivno odredi šta i kako treba oblikovati.

Sve teorije koje su se kretale u tom pravcu i sve neizrečene nade te vrste, koje se tako lako povezuju s filosofskim nastajanjem estetike, već odavno su se pokazale kao uzaludne. Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnostima, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. No na kraju moramo još  nešto reći o ovome. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiče odnosa umetnosti i filosofije uopšte. Po njoj, umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja. Hegelova filosofija sa svojim stupnjevima “apsolutnog duha”, zalaže se za ovaj pogled: tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno “biće – za – sebe”, tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.

Da se pri tome iz osnova ignoriše ono što je specifično “estetičko”, tj.čulno u umetničkom shvatanju – do upravo čulna opažajnost pokazuje u umetnostima svoju nadmoćnost nad pojmom, – o tome nije potrebno trošiti dalje reči, ali sudbonosnija  greška sastoji se u mišljenju da je estetičko shvatanje (opažanje) uopšte jedna vrsta saznanja, da se nalazi na istoj liniji sa saznajnim shvatanjem. Time se potpuno pokreće njegova suština. Starija estetika se dovoljno dugo natezala s tom greškom. U Aleksandra Baumgartena radi se još isključivo o jednoj vrsti  cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobadja sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.

No, naravno postoje izvesni elementi saznanja koji su sadržani u estetičkom posmatranju. Već čilno opažanje, na kome ono počiva, nosi sa sobom takve moment, jer je opažanje u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta. Ali ti moment ne čine ono što je osobeno u posmatranju, oni mu ostaju podredjeni. Ono što čini osobenost posmatranja nije time još ni dodirnuto. To može pokazati jedna detaljna analiza. Jer se ovde upliću moment sasvim druge vrste no što su moment akta shvatanja: moment procenjivanja vrednosti (tkz. suda ukusa), privlačenja i obuzimanja, podvajanja, uživanja i ushićenja. I sam opažaj dobija ovde drukčiji karakter, no u teorijskom polju: daleko je od toga da bude samo čulno opažanje, viši stupnjevi posmatranja nisu puko receptivno shvatanje, već pokazuju jednu stranu produktivnog stvaranja, za koje saznajni odnos niti zna niti sme da zna. Umetnost nije produžetak saznanja. To važi i za posmatranje umetničkih dela.

Estetika, sa svoje strane, takodje nije produžetak umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike – anatomija. U izvesnom smislu njoj je stalo do nečeg što je upravo suprotno od toga. Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. Ona čini predmetom ono što u tom aktu nije i ne može postati predmet, naime sam taj akt. Zato je za nju i umetnički predmet nešto drugo, predmet razmišljanja i istraživanja, ono što on ne može biti u estetičkom posmatranju. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamoli da se stavi pre ili iznad njega.

Lepo kao univerzalni predmet estetike

Treba se zapitati: je li “lepo” zaista obuhvatni predmet estetike? Ili pak: je li lepota univerzalna vrednost svih estetičkih predmeta – odprilike onako kao što dobro važi kao univerzalna vrednost sveg moralno vrednog? I jedno i drugo se najčešće prećutno pretpostavlja, ali je i jedno i drugo bilo osporeno. Ako dakle želimo ostati pri tome, moramo to obrazložiti.

Na čemu je počivao prigovor protiv centralnog položaja lepog? Na trojakom razmišljanju, a zapravo radilo se o tri različita prigovora. Prvi glasi: ono što je umetnički uspelo nipošto nije uvek lepo; drugi: postoje čitavi rodovi estetički vrednog koji se ne svode na lepo; I treći: estetika ima posla i sa ružnim.

Od ova tri prigovora treći je najlakše otkloniti. Naravno u estetici imamo posla i sa ružnim.   U izvesnoj meri ono ulazi u sve vrste lepog. Jer svuda postoje granice lepog, a contrast je ovde isto tako bitan kao i u drugim oblastima vrednosti. Osim toga postoje stupnjevi lepog, duže cele skale od savršeno do notorno nelepog. Ali to nije problem za sebe, nego je već sadržan u problem lepog. U biti je svih vrednosti da imaju suprotan član, odgovarajuću nevrednost; a ono o čemu se u stvari diskutije nikada nije samo vrednost, već ona i odgovarajuća nevrednost. Iskustvo koje proističe iz analize vrednosti uči nas da je s odredbom vrednost data i odredba nevrednosti, i obratno. Na tome je počivala već Aristotelova metoda da genera vrline odredi iz genera “rdjavosti”. A ono što važi za etičko polje, uveliko važi i za estetičko. Osnovni fenomen, ovde kao i tamo, je cela skala odnosno dimenzija vrednosti, čije polove čine vrednost i nevrednost. Ostaje naravno problem da li u svim posebnim dimenzijama lepog postoji i ružno. Za ljudsko delo to zacelo nije nikad osporeno, ali svakako jeste za prirodne predmete. Možda sve ono što priroda proizvodi ima svoju lepu stranu, iako mi to lako ne saznajemo. Ta mogućnost se mora držati otvorenom – nasuprot starijim teorijama koje ostavljaju mnogo mesta prirodnim rugobama (npr. Herder u svojoj Kaligoni). Ali i to bi malo šta promenilo u problem ružnog, to bi naime samo govorilo o tome da prirodne tvorevine ne sadrže ništa ružno. To bi onda zavisilo od svojevrsnosti prirode, npr. Od njene zakonitosti ili od tipova njenih oblika, a ne od suštine lepog.

Drugačije stvar stoji s prvim prigovorom: umetnički uspelo nije uvek lepo. Na portretu nekog izrazito nelepog čoveka razlikujemo sasvim lako i prirodno umetničke kvalitete dela od izgleda prikazane osobe, i to naročito ako je prikaz nemilosrdno realistički. Isto tako razlikovanje nam je dobro poznato u umetničkom prikazu nekog slabašnog ili odborjnog karaktera, ili na bisti nekog antičkog boksera s unakaženim nosem. I onda kažemo odprilike: umetničko dostignuće je značajno, ali predmet nije lep.

To razlikovanje ne predstavlja nikakvu teškoću za onog ko je estetički zero, ali pitamo se s pravom: može li se ta Celina nazvati “lepom”? Predmet prikaza se očigledno ne može “učiniti lepim”, čak ni ako je prikaz stvarno genijalan. Pa ipak ostaje nešto od lepote u delu. To leži na drugoj ravni i ne prekriva nelepotu onog što je prikazano. To upravo zavisi od samog prikaza. To je pravo umetnički lepo, pesnički lepo, crtački ili slikarski lepo.

Tu očigledno stoje jedna za drugom dve potpuno različite vrste lepog i ružnog. One se tiču dve različite vrste predmeta. Slikarski ili pesnički prikaz već sam ima svoj “predmet”, onaj koji prikazuje. No za posmatrača sam prikaz je još jednom predmet. To ne važi za svaku umetnost, ne važi za ornamentiku, arhitekturu i muziku, ali svakako važi za plastiku, slikarstvo i pesništvo. Predmet je svuda ovde u prvom redu delo umetnika, prikaz kao takav, kao i ponešto pto u oblikovanju ide dalje od toga; tek u drugom redu pomalja se iza toga prikazani predmet – naravno ne u smislu vremenski kasnijeg, no svakako u smislu posredovanosti. Uspeh dela označavamo s pravom kao lepotu, a neuspeh, plitkoću ili nekorektnost (ovo poslednje npr. često u pesništvu), kao ružnoću. Jer nesumljivo tu leži vrednost ili nevrednost umetničkog rada, a ne u kvalitetima onog što je prikazano.

Lepo u jednom i lepo u drgugom smislu variraju, očigledno, u širokim granicvama slobodno jedno prema drugom. No, rdjavo naslikana lepota deluje pri tome najzad ipak nelepo, dobro naslikana lepota deluje pri tome najzad ipak nelepo, dobro naslikana nelepota deluje umetnički lepo. Čak u dobro naslikanom lepom jasno se može razlikovati dvojaka lepota, a rdjavo naslikanom nelepotom dvojaka nelepota. Ko brka jednu s drugom – i to ne tek u refleksiji, već u samom posmatranju – tome nedostaje umetnički smisao. Znalački prikaz nema nikakve dodirne tačke s ulepšavanjem; naprotiv, gde se ono umeša, to je pre minus za lepotu i može se pojačati do umetnički nelepog, do neuspelog, do banalnog, do kiča.

U tom smislu potpuno je umesno držati se “lepog” kao univerzalne osnovne estetičke vrednosti i podvesti pod njega sve umetnički uspelo i delotvorno. Sasvim je drugo pitanje u čemu se sastoji ta uspelost; to pitanje se skoro poklapa s osnovnim pitanjem cele estetike: šta je upravo lepota. Od tri prigovora preostao je još drugi. On je glasio: lepo je samo jedan od rodova estetički vrednog. Pored njega nalazi se uzvišeno koje je kao takvo u svojoj osobenosti opštepriznato. Dalje se nižu drugi vrednosni kvaliteti, iako su oni u svojoj samostalnosti bili osporeni: ljupko, dopadljivo, dirljivo, dražesno, komično, tragično i više drugih. Ako se zadje u posebne domene umetnosti, nalazi se još daleko specijalizovanije bogatstvo estetički vrednih kvaliteta. Za svaki od njih lako se može naći odgovarajuća nevrednost, iako je jezik ne ume nazvati poimenu.

Ali upravo zato što je njihov niz tako dug, a svi oni pretenduju na to da u estetici budu uzeti u obzir, ipak mora postojati jedna opšta vrednosna kategorija koja ih obuhvata i ima dovoljno prostora za njihovu raznolikost. Naravno, može se osporiti da je celishodno označavati tu kategoriju lepotom.        Jer “lepota” je konačno reč svakidašnjeg govora i kao takva mnogo značna. No ako se apstrahuje vanestetička jezička upotreba, onda se tu očigledno još uvek nalazi u konfliktu jedno uže i jedno šire značenje. Prvo značenje stoji u suprotnosti prema uzvišenom, ljupkom, komičnom itd., a drugo ih obuhvata sve bez izuzetka; to naravno samo onda ako se pomenute oznake razumeju u njihovom čisto estetičkomsmislu, jer sve one imaju vanestetučko značenje. No takav uslov može se dopustiti, jer on je takodje pretpostavka za suprostavljanje lepoti u užem smislu.

Posmatrano na taj način, celi taj spor oko značenja svodi se na spor oko reči. Nikome se ne može zabraniti da pojam lepog shvati u užem smislu i da ga suprostavi onim specijalnim pojmovima, ali takodje nikome ne možemo zabraniti da ga šire shvati i da ga razume kao viši pojam svih estetičkih vrednosti. Moramo se samo strogo pridržavati jednom fiksiranog značenja i ne brkati ga opet neprimetno s drugim […]

(Nikolaj Hartman, Estetika, 1979, Uvod)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s