151
Plan. Šta je filozof?
Kakav je odnos filozofa prema kulturi?
Naročito prema tragičkoj kulturi?
Priprema. Kada iščezavaju dela? Izvori.
a) za život,
b) za dogme.
Hronologija. Potvrđena sistemima.
Glavni deo. Filozofi u tekstu i ekskursima.
Zaključak. Položaj filozofije u odnosu na kulturu.
152
Sta je filozof?
1. S one strane nauka: dematerijalizovati.
2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razmadijati.
3. Tipovi: kult intelekta.
4. Antropomorfni prenosi.
Sta je sada na filozofiji da učini?
1. Nemogućnost metafizike.
2. Mogućnost stvari po sebi. S one strane nauka.
3. Nauka kao spašavanje pred čudom.
4. Filozofija protiv dogmatizma nauke.
5. Ali samo u službi jedne kulture.
6. Sopenhauerovo pojednostavljivanje.
7. Njegova popularna i umetnički moguća metafizika.
Rezultati iščekivani od filozofije su obrnuti.
8. Protiv opšteg obrazovanja.
153
Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka, tek umetnost.
Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju, drugi prosvetljenje,
prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za.
Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi.
Sokrat i danas nužni skepticizam.
Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra.
Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon.
Jedini spokojan jeste Heraklit.
Tales želi da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Permenidov
organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava,
kao i Empedokle, Pitagora.
154
1. Suštinsko nesavršenstvo stvari:
konsekvencije neke religije, i to bilo optimističke bilo
pesimističke,
konsekvencije kulture,
konsekvencije nauka.
2. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se izvesno vreme
bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neaktuelna.
Obojena i ispunjena prema vremenu.
3. Stara grčka filozofija protiv mita a za nauku, delimično
protiv posvetovljenja.
U tragičkom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle,
Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajući sa svakom
umetnošću, Parmenid.
155
I. Uvod. Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture
njegovog naroda.
On izgleda kao
a) ravnodušni samotnik,
b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava,
c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.
Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c).
Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane
samotnik. Međutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak
se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme.
Ima li on neki nužni odnos s narodom, postoji li teleologija
filozofa?
Prilikom odgovaranja mora se znati šta se naziva „njegovo
vreme“: to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.
Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kulturu,
ali može da je pripremi, da odstrani
okove, ili da je ublaži i tako očuva,
ili da je razori.
uvek
samo
poričući
Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povukao
narod za sobom. Jer on živi u kultu intelekta.
Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov
stav je raskidajući, razarajući (čak i kada pokušava da zasniva).
On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vremenima
haosa i izopačenosti.
Svaka kultura u cvetu teži za tim da filozofa učini nepotrebnim
(ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakržljavanje može
se objasniti na dva načina:
a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potreban);
b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (onda ako je nepotreban).
II. Njegovi razarački i potkresujući učinci – na šta?
III. Sada – pošto nema kulture, šta on ima da pripremi (razori)?
IV. Napadi na filozofiju.
V. Zakržljali filozofi.
Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja uništava
mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Sopenhauer.
VI. Kant i Šopenhauer. Od jednog do drugog, korak prema slobodnijoj
kulturi.
Šopenhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.
Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje živa središnja
klica) – sukob samo za one za koje nema više nade. Kako će
nadolazeća kultura nadmašiti taj sukob.
156
Vrednost filozofije:
Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv
dogmatizma nauka.
Dokle je nauka, ona je pročišćavajuća i prosvetljujuća, dokle
je anti-naučna religiozno je mračnjačka.
Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teologije.
Dokazivanje apsolutno antropomorfnog.
Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova.
Protiv mržnje prema telu.
Štete od filozofije:
Rastakanje instinkta,
kultura,
moralnosti.
Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme.
Nedostatak popularne etike.
Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i izbora.
Površnost u razmatranju crkve, države i društva.
Gnev prema povesti.
Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.
157
Sve što je opštevažeće u nekoj nauci postalo je slučajno i
potpuno nedostaje.
Izučavanje jezika, bez učenja o stilu i retorike.
Indološke studije, bez filozofije.
Klasična antika, uči se bez veze s njenim praktičnim pregnućima.
Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete
u njoj nalazio.
Povest, bez ponesenosti.
Ukratko, sve nauke bez njihove praktične primene: dakle,
drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi
kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha!
Filozofiju praktikujete s mladićima bez iskustva: vaši stari se
okreću prema povesti. Nemate čak ni popularnu filozofiju, ali zato
naprotiv držite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Univerziteti
daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popularna
beseda o Sopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva!
Kako je nauka mogla postati ono što je sada, mogućno je
objasniti jedino razvojem religije.
158
Ako su nenormalni, imaju li oni onda išta s narodom? Otuda
ne važi: narodu su potrebne abnormalnosti, čak i ako one nisu
zbog njega tu.
Umetničko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je
onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okrenuto
publici.
Želimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okreće
prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj čudesnoj prirodi
(dakle pravi cilj je pitanje zašto?). Gledano iz našeg vremena,
ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspolažemo takvim narodnim
jedinstvom kulture. Stoga, Grci.
159
Filozofija ne za narod, dakle ne osnova kulture, već jedino
oruđe kulture.
a) Protiv dogmatizma nauka.
b) Protiv slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode.
c) Protiv etičke zbrke izazvane religijama.
Tom je njenom cilju primerena njena bit.
a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptična je;
2. ima izbora i veličinu;
3. prelećući predstavu o jedinstvu;
b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihvatanje prirode; jeste
dokaz;
c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona.
Njena bespomoćnost bez kulture, oličena u sadašnjosti.
160
Filozof kao iscelitelj kulture.
Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća: pripremanje kulture,
protivstavljanje nagona; istočnjačko. Centralizacija obrazovanja
počev od Homera.
Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom počinje otvoreno
neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hoću da znam kako
se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozofija
koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture.
Filozofija i narod. – Nijedan od velikih grčkih filozofa ne povlači
narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (zatim
Pitagora), ali ne i sa čistom filozofijom, nego s mitskim pogonom
iste. Drugi su se unapred ograđivali od naroda (Heraklit).
Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod
Sokrata je najuočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledica
toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono što nisu
uspeli da ostvare takvi filozofi, kako će uspeti manji? Utemeljiti
narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. U odnosu na neku
kulturu, tako, filozofija nikad ne može da ima fundamentalno, nego
uvek samo uzgredno značenje. Koje je to značenje?
Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za istinu nasuprot
slobodnom maštarenju. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja
(Tales, Demokrit, Parmenid).
Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mističnog,
umetničkog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakonitost
veličine.
Uništavanje kruto dogmatskog:
a) u religiji;
b) u moralnosti;
c) u nauci.
Skeptički tok.
Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je
prekomerna, barbarizujuće, nemoralne i zaglupljujuće učinke, kao
što ih ima i stroga dominacija (Sokrat).
Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anaksagora,
Perikle). Mistički tok.
Rezultat: ona ne može da stvori nikakvu kulturu;
ali može da je pripremi; ili da je održava; ili da je umeri.
Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud škole. Priprema genija: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi:
1. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filozofije);
2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uzdržavajući se pri tome od paukolikosti same filozofije). Protiv „ikoničke“ povesti. Protiv „marljivih“ naučnika. Kultura može da potekne uvek samo iz objedinjujućeg značenja umetnosti ili nekog umetničkog dela. I protiv svoje volje, filozofija će pripremati njeno univerzalno razmatranje.
(F. Niče: Knjiga o filozofu)
KA FILOZOFIJI 
I tako onaj koji se neumorno rugao Sokratu, Platonovim dijalozima, skonča svoj tegobni život, u toplom zagrljaju majke i sestre i brisanju granica koje psihijatri označavaju kao psihoza umesto u naručju Lu Salome. Tragično suviše tragično zar ne ?
Nije pisao kao filozof, nije bio filozof. Ne mogu da ga razumijem. To mu je i bio cilj. Spominje kulturu, ali ne i šta je kultura.
Govori šta treba da se radi i kako, ali ne i zašto. Očevidno isfrustriran nečim (nekim?) napisao je „Knjigu o filozofu“ i čitav život posvetio ruganju filozofima i vjernicima, često sasvim opravdano i po meni na veoma duhovit način, ali njegova djela nisu filozofska.
Ja ga čitam kao pjesnika i uživam. Ali me nervira kult njegove ličnosti koju stvaraju današnji niče-entuzijasti, pobornici njegove ideologije koju nisu ni shvatili (da jesu, ne bi bili niče-entuzijasti, dakle).
Ovo su samo beleške iz kojih je planirao da napiše rad. Niče jeste bio filozof, jedan od najuticajnijih ikada. I šta bi uopšte značilo to ‘nije pisao kao filozof’? Naravno da jeste.
Ne kažem da se ne može čitati kao pesnik, ali svakako bi to bilo jako površno gledanje, s obzirom da je umetnost, na neki način, ‘organon’ i način izražavanja njegove filozofije, koja je ozbiljne dubine, jer morao je tako da se izražava, s obzirom na breme logocentrične tradicije koje je stojalo iza njega. On pokušava da se oslobodi pređašnjeg mišljenja koje se tako duboko ukorenilo, s obzirom da je posledica rada vekovne, milenijumske ‘vivisekcije svesti’, zato stoji na samoj granici mišljenja, i mora tako, jer logičko argumentovanje unapred samo sebe osujećuje u pokušaju da osvetli stvari, jer logika nužno ‘samoj sebi grize rep’ kada hoće da govori o ‘prirodi stvarnosti’. Ima tu još mnogo više, samo bi trebalo da ga čitate kao filozofa ubuduće. Ne verujem da se bavite filozofijom, otud verovatno i takva predrasuda prema Ničeu. Nije zgoreg uputiti se prethodno u čitavu filozofsku tradiciju pre njega, jer se Niče, kao ni bilo koji drugi filozof, ne može izvući iz konteksta. Ubuduće se prvo ‘uputite u materiju’, pre nego što se osmelite izjaviti da Niče ‘nije filozof’. Ili vi možda predlažete, iz perspektive vaše sopstvene, revolucionarne misli, da ga treba izbaciti iz programa na filozofskim fakultetima širom evrope i sveta, jer on, tobože nije filozof? Nije umesno…
Pozdrav
Pozdrav. Upućena sam u „materiju“. Ne smatram uvredom nazvati nekog nefilozofom, pa makar i na filozofskom sajtu.
Problem je definicija same filozofije. Po meni je to analiza. Sada se stvara problem definicije analize.
Recimo, definicija filozofije je da se filozofija može definisati samo filozofijom. (filozofskom analizom)
Misao nije logički ispravna. Kad već mrzimo logiku.
Kod Ničea ne mogu da pratim tok misli. Ne razumijem zašto kaže „to“, a zatim „to“.
Ne dešava mi se slično u ostatku „materije“.
Kažete, Niče je MORAO tako da piše. Sada mi MOŽEMO da ga analiziramo kao Sveto Pismo. Jer on nama ništa od analize nije ostavio.
Ne potcjenjujem umjetnost. Bavim se njome trenutno (velite, mora da se ne bavim filozofijom). Nosim breme tradicije umjetnosti pa se možda ne činim kao umjetnik.
Pozdrav.
Navedite nam neki primer, da bi Vas bolje razumeli, na osnovu kojeg se jasno može sagledati kako „logika nužno ‘samoj sebi grize rep’ kada hoće da govori o ‘prirodi stvarnosti’ “ ? Da li je potrebno navesti da je ovo predlog a ne osporavanje ili potvrđivanje Vaših tvrdnji ?
Stavio sam te delove pod navodnike, jer sam parafrazirao Ničea. Pojasniću to pobliže, naime, u „Volji za moć“ i „Veseloj nauci“, Niče govori o osnovnim logičkim aksiomima na kojima počiva logičko, pa i, u izvesnom smislu, i racionalno mišljenje uopšte. Pokazuje lažnost aksioma identiteta tako što navodi da on ne odgovara prirodi stvari (kažem ovde ‘stvar’ radi lakšeg objašnjenja, iako Niče misli da i sama ‘stvar’ predstavlja fikciju), jer nijedna stvar nije identična sa samom sobom, s obzirom da je sve večni tok, ili, kako sam Niče preferira, ‘postajanje’, kretanje, pa čak i ‘kvantum sila’ ili pak ‘tučana energija’, uglavnom, ništa nije statično niti postojano, ali aksiom identiteta (kao i racionalnost uopšte) služi za uprošćavanje i shematizovanje stvari kako bi čovek lakše preživeo i kako se ne bi izgubio u tom večnom toku svega. Dakle, čovekov ‘saznajni’ aparat nema funkciju ‘saznanja’ nego čistu praktičnu funkciju koja služi za lakše preživljavanje. Jedna korisna fikcija, pa čak i laž, ‘krivotvorenje stvarnosti’, ali je čoveku neophodno da se na taj način ‘mudro samoobmanjuje’, kako bi se održao. No, onda Niče kaže o stavu neprotivrečnosti (kao negativnom obliku stava identiteta) da je takođe lažan, tojest, nema nikakve veze sa ‘stvarnošću’, jer stav neprotivrečnosti ne pripisuje ništa stvarnosti, već samo zahteva da mišljenje bude u skladu sa samim sobom, dakle, da ne protivreči samom sebi. A tim stavom se ne izražava nikakva nužnost, već samo nemogućnost našeg mišljenja da na biću spoji suprotne atribute. A i ako mislimo da je biće neprotivrečno, mi do tog saznanja dolazimo preko samog tog stava o neprotivrečnosti, što bi značilo da imamo znanje o svojstvu tog bića po sebi pre same primene načela neprotivrečnosti, što je nemoguće. Dakle, tu logika nužno ima veze uvek sama sa sobom, a ne sa stvarnošću. Takođe, Niče pokazuje i na genealoški način kako logika potiče iz nelogike, racionalnost iz iracionalnosti, na već gorenaveden način, tako što predstavlja jedan mehanizam preživljavanja, kojim čovek uprošćava sebi svet večnog ‘postajanja’.
Ovo je ujedno i odgovor na sulude tvrdnje da Niče ‘nije bio filozof’ i da ‘nije pisao kao filozof’. Istina, nije bio filozofski obrazovan, imao je ponekih zabluda baš zbog nedostatka tog filozofskog obrazovanja, ali, uprkos tome, ne može se osporiti njegov genije.
“ Istina, nije bio filozofski obrazovan, imao je ponekih zabluda baš zbog nedostatka tog filozofskog obrazovanja,“
Kako mislite gospon ovo ??? Ovo je neka greška ili dezinformacija , jer je Nietzsche itekako prostudirao filozofiju, a biografija kaže da je i predavao na jednom sveučilištu jedno kratko vrijeme. Što se tiče logike, logika je od Aristotela čista propedeutika za filozofiju, ona je poput oružja za upuštanje u pravo filozofsko mišljenje, jer čovjek logički može biti u pravu, a opet u isto vrijeme filozofski ne. Tu jasnu distinkciju nisu razumjeli mnogi, pa čak i oni koji su proglašavani velikim filozofima u 20. i 21.st. A da ne govorim o logičkim pozitivistima i analitičarima svih boja; pa ti dečki nisu Kanta ni čitali ni prostudirali, pa onda idu nešto analizirati a pojma nemaju što; ali ne bih sad o tome…. Nietzscheov je stil pisanja takav da on jednostavno ljude zavodi, a pogotovo mlade ljude koji se u to upuštaju. Jedni od najboljih interpretatora njegove filozofije su Rus Lav Šestov, i Njemac Eugen Fink. Njegova filozfija dijeli se na tri faze. U svojoj prvoj fazi, on je želio da jezik filozofije bude umjetnost, te se protivio racionalizmu i toliko se u svojim mišljenjima približio kršćanstvu kao rijetko koji filozof. „Intelekt ? Intelekt je laž“ reče Nietzsche. U trećoj, zadnjoj fazi, najviše do izražaja dolazi ta njegova radikalna mržnja prema metafizici, što su mnogi tumačili svakojako; i čitali ga, a nikada ništa nisu razumjeli; a upravo je to i zbog toga kao što rekoh – Nietzsche hoće zavesti. U trećoj fazi do izražaja je u pisanju došlo i njegovo psihološko stanje. Genij koji je neosporan ako ga čovjek pravilno shvati i protumači.
Pročitao sam pažljivo Vaš odgovor Filantropofobia (ako tačno čitam ovu složenicu) . Stav koji ste izneli u Vašem predhodnom odgovru sada mi je jasan i zaokružen. Prijatno je čitati odgovore koji se, bez bilo čega suvišnog, drže postavljenog pitanja. Na žalost, toga u komunikaciji ovde i sada najčešće nema.