SOKRAT – život za istinu


SOKRAT – ŽIVOT ZA ISTINU

 

 

 

 

 

Sokrat je bio redak čovek koji je mislio svoj život i živeo svoju misao. Smatrao je da neosmišljen život nije vredan da se živi. Zato Verner Jeger ima dovoljno razloga da kaže: “Grk je filozof među narodima”. Grk je znao kako misliti, Rimljanin kako vladati. Sokrat je često raspravljao na trgu, gde se osećao kao kod kuće, jer u svojoj kući nije nalazio razumevanja za svoj način mišljenja i življenja: on je svoju široku dušu rasuo po trgu božanskog polisa!

Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od perioda prema kulturi. Stari grčki filozofi uglavnom su se zanimali za pojave koje su najudaljenije od njih (za nebo, zvezde, planete), a ne za one što su bile najbliže  (zdravlje, zakon i moral). Koliko je duh filozofa prirode bio opsednut istraživanjem onoga što je najdalje od njihova svakodnevnog iskustva, govori niz anegdota koje je sakupio Diogen Leartije u knjizi Život i mišljenja istaknutih filozofa.

Sofisti i Sokrat bili su savremenici, ali su mislili različito o svom vremenu. Povezivao ih je spor oko bitnih stvari, iz koga je Sokrat izašao kao mudrac, a sofisti kao vešti besednici. Ovi lutajući učitelji došli su u sukob sa Sokratom oko shvatanja istine. Oni su se držali skeptičkog, relativističkog i čak nihilističkog gledišta. Tako je sofist Gorgija govorio: ništa ne postoji; ako bi nešto i postojalo, ne bi se moglo saznati; ako bi se i moglo saznati, ne bi se moglo iskazati! Sofisti su posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina koje važe za sve ljude. Oni ističu: sve je onako kako se kome čini! Sokrat, nasuprot njima, zaključuje: ako, i pored svih razlika, nema nešto isto u nama, onda nema ni istine, jer je istina ono što je isto za svakoga. Ne može nešto biti istinito u jednoj grupi a neistinito u drugoj.    U istini nema ništa lično, iako se ona otkriva lično: istina je nadlična, ali se izražava kroz ličnost! Istinu jednog naroda zastupa usamljenik. Koliko istine ima u jednom narodu, to se objavljuje preko njegove najbolje glave, sa kojom istina uvek računa. Način na koji jedan narod razume svog velikog mislioca upućuje na stepen duhovnog razvoja tog naroda.

Od svih metoda dolaženja do istine, Sokrat je najviše voleo razgovor, pa sam kaže da bi i u paklu, ako bude moguće, ispitivao njegove stanare. Umeo je da osluškuje različite glasove i da svaki ispita s obzirom na istinu.  U njegovim razgovorima mešala se duboka ozbiljnost sa nevinom šalom. On je pokazao kako i oni “osrednjeg duhovnog stanja” mogu da se razviju do zavidne visine: dokazao je “šta može ljudska nemoć uz njegovu pomoć”. Dobro je rečeno da Sokrat nije držao nastavu kao neki nastavnik, već je razgovarao sa drugim i drukčijim od sebe, kako bi obostrano duhovno rasli.

 

 

 

 

Sokrat veruje da vrlina može da se nauči kao i svaki drugi zanat. Zato neznanje nije samo saznajni nego i moralni nedostatak, jer ako je vrlina znanje, onda neznanje ne može biti vrlina. Pojedinac greši iz neznanja a ne namerno: niko ne bi činio zlo ni sebi ni drugom, samo ako bi znao šta je dobro za njega i druge. Zato se zlo učinjeno iz neznanja drukčije ocenjuje od zla učinjenog iz znanja. Sokrat nije mogao da zamisli da ima dobrih koji nisu učeni i učenih koji nisu dobri. Znanje nije vrlina, jer podjednako znanje mogu da steknu dobar i loš čovek. Sokrat se nije bavio državnim i društvenim poslovima, ali je svojim učenjem izazivao društvene i političke posledice. Da ono što je podučavao nije imalo veze sa politikom, ona ga ne bi ni osudila. On je bio kritičar atenskog društva i države u onoj meri u kojoj “dobar čovek predstavlja kritiku rđavog”. Dobrom teorijom prkosio je lošoj praksi. Ako je zahtevao da aristokrate duhom moraju vladati državom, onda je morao doći u sukob sa demokraskim načelom izbora senator. Suprotnost između ideja dobra i zla je apstraktna, borba između dobrih i zlih ljudi je konkretna. Društvo koje osuđuje Sokrata samo dokazuje da iz društvenih odnosa isključuje ono što je u njima umno. Filozofski misliti znači tragati za zajednicom i naći put do sebe: komunikacije obezbećuje prvi, konteplacija drugi zahtev! Ne znam filozofa koji je više komunicirao sa drugima i dublje ispitivao sebe.

Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije bila ni uloga krivca ni uloga branioca, več uloga javnog tužioca. Kao ironičan duh mogao je Sokrat i ovoga puta da kaže kako se njegova smrt ne tiče njega nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti i sramotu na imenu! “Pij, Sokrate, država časti!” (A. Novaković). Mogao je da izbegne smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv. Bio je saradnik na poslu oko svoje smrti govoreći da je bolje umreti poštujući zakone nego živeti kršeći ih: bolje je nepravdu podnositi nego je nanositi! Bio je kao labud, koji najlepše peva kad oseti poziv smrti. Platio je glavom, ali u tom trenutku on je bio za glavu veći i od svoje Atine. “O, kako je teško biti jedini koji poznaje istinu” – veli Dostojevski. Sokratova sudbina učinila je opreznim sve po tonje mislioce: posle njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama i vlastodršcima, i povlače se u svoj unutrašnji svet. Gabrijel Laub, drugi poljski satiričar, ništa manje vredan od onog prvog, Stanislava Ježi Leca, smatra da se izricanje istine očekuje od dece, pijanih ljudi i ludaka. Zašto baš od njih? Zato što oni nisu sposobni da razmišljaju o posledicama. Sokrat se ne uklapa ni u jednu od svih skupina, jer je on bio posve svestan posledica koje su izazvale njegove reči i delovanje. Njegova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom životu. Sokrat – neponovljivi cvet grčke mudrosti.

Sokrat je i danas živ, više od mnogih živih čije prisustvo i nije nužno: pre su teret nego radost života. Bez njega mi ne bismo znali ko je pravi filozof i kako on misli: u njemu je duh priredio iznenađenje za vrstu! Bio je izuzetan i tako su ga imenovali oni koji su poznavali saznajnu vrednost njegove misli i moralnu čvrstinu njegova karaktera. Sokrat je postao zaštitni znak svake umne misli, mučenik moralne filozofije, burevesnik humanističke etike. Besmrtnim ga nije je učinio toliko njegov život koliko njegova smrt. Položio je život za istinu, pa Niče s pravom ističe: “Izricanje istine po svaku cenu je sokratski”. Da je bio velik, znam po tome što ga sledi malo ljudi.

S. Kjerkegor dobro je zapazio: “Bez sumnje, Sokrat nije bio hrišćanin, to dobro znam, ali sam ubeđen da je to postao”.            I Sokrat i Isus su nam uputili poruke koje nadilaze njihovo vreme: nisu oni izrasli iz duha epohe, nego su od svog duha stvorili epohu! Obojica su svojim životom i svojom smrću potresli svet. Oni su zatočenici, zato niko ne stoji iza njih. Oni su prekretnice, zato računamo vreme u odnosu na njih. Oni su tajna, zato se večno odgonetaju. Oni su merilo, a svi drugi samo pokušaji. Oni su bogoliki, zato u njima cenimo ono što sami nismo. Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u svetu izgleda slučajno! Filozofija je pitanje, život je pokušaj. Ako je dužnost pema istini nužnost, onda sam morao nešto reći i o nedostacima njegove misli. Granice Sokratove misli su u stvari granice razuma. Danas se pitamo: da li je racionalno znanje baš toliko vredno koliko je on verovao?

U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano: mi ne možemo podneti ono što ne znamo! Ali naše znanje ne ukida našu tajnu. Razum bi bio tiranski ako pored sebe ne bi priznao i ono što nije razumno: ono nagonsko i nesvesno! Ljubav nije razumna, ali bez nje bi se poništila sva bujnost života. Razum i logika mogu da rade bezprekorno, ali ono što ih omogućuje nije razumno i logično: to je nešto u šta se veruje, jer se ne zna. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati.[…]

Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe: radi i gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u svojoj zamisli i izvođenju. Takav čovek teži da svom životu da savršen oblik. Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, “kada smo mudri na sitno i ludi na veliko”, najveća novost i božji dar bi bila pojava novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da čuju i vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje. A važenje vrednosti jeste uslov postojanja zajednice. Sokrat upućuje na jedan bolji svet jer je ovaj izdao čoveka.

(Đuro Šušnjić, Drama razumevanja, 2004, 206–213)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s