MIHAILO MARKOVIĆ – Globalizacija i globalizam


GLOBALIZACIJA I GLOBALIZAM

Mihailo-Markovich2-foto-L-ADROVICH

 

 

 

 

 

 

 

 

Rezime: U ovom radu autor najpre skreće pažnju na to da se uporedo s integracijom i globalizacijom obavlja i drugi suprotan proces – dezintegracija i atomizacija. Nakon toga, on nastoji da napravi razliku između globalizacije kao objektivnog istorijskog procesa i globalizma kao svetske dominacije. Najzad, u trećem, težišnom delu rada autor ukazuje na štetnost globalizma i daje argumente za tezu da ovo zlo već u procesu svog nastajanja i jačanja nosi u sebi vrlo jasne klice svoje propasti.

Ključne reči: globalizacija i globalizam, integracija, atomizacija i dezintegracija, dominacija, antinomije globalizacije, štetnost globalizma.

Najveći deo postojeće literature o globalizaciji ima svrhu da nas upozori i alarmira: na svetsku istorijsku scenu je stupilo nešto bitno novo, što će radikalno izmeniti uslove života čovečanstva, prema čemu ne možemo bii ravnodušni, ali na šta teško možemo uticati. Globalizacijaje predstavljena kao neminovni istorijski proces, sličan prirodnim zbivanjima. Ona nam se može sviđati ili ne svidjati, ali mi, ljudi, čitavi narodi i civilizacije smo u odnosu na nju kao ,,slamke među vihorovima“, kako reče Njegoš.

Ta literatura je najčešće na visokom informativnom nivou. Kad je reč o opisu globalizacije, zapljusnuti smo ogromnom količinom činjenica iz svih oblasti društvene stvarnosti: političke, ekonomske, kulturne, medijske, tehnološke, vojne.
Kad je reč o njenom analitičkom nivou, neke slabosti su evidentne: nedostaju važne pojmovne distinkcije, na primer, izmedu globalizacije kao objektivnog svetskog integrativnog procesa i ideologije koja taj proces shvata kao uspostavljanje globalne vlasti koja će svetom upravljati iz jednog centra. Više od svega, ovoj literaturi nedostaje kritička dimenzija. Nije samo stvar u tome što je ona često apologetska, što se ona prema globalizaciji, bez ikakave diskriminacije, odnosi kao ne samo neminovnom nego u biti progresivnom procesu. Stvar je u tome da čak i kad pruža mračnu sliku bezličnih otudjenih džinovskih korporacija koje oblikuju ljudske potrebe i projektuju smisao ljudskog života za celu planetu i koje raspolažu stravičnom silom kojom ruše prepreke, krše svaki otpor, ućutkuju svaki glas protesta – ta literatura završava lamentiranjem nad našim životom kojim monumentalna stihija uzima u svoje ruke na granici milenijuma.

Svrha je ovog rada da, najpre, skrene pažnju na to da se uporedo sa integracijom i globalizacijom obavlja i drugi suprotan proces – dezintegracija i atomizacija; drugo, da napravi razliku izmedu globalizacije kao objektivnog istorijskog procesa i globalizma kao svetske dominacije; i treće, da ukaže na štetnost globalizma i da da argumente u prilog tezi da ovo zlo već u procesu svog nastajanja i jačanja nosi u sebi vrlo jasne klice svoje propasti.

1. Tendencije suprotne globalizaciji: atomizacija i dezintegracija

U svetu deluju dve suprotne sile – integracije i dezintegracije. Tendencija globalizacije je, prema tome, objektivna tendencija istorijskog procesa, nezavisno od ma kakve ideologije. Moderna tehnologija se širi po celom svetu, uspostavlja se komunikacija izmedju svih delova čovečanstva, razvija se nauka kao jedinstven univerzalni ljudski proizvod. Različite kulture i civilizacije ulaze u dijalog kakav nikad nije postojao u prošlosti. Pojavljuju se političke institucije koje imaju globalni karakter – počev od Društva naroda, preko Organizacije ujedinjenih nacija i raznovrsnih ekonomskih i kulturnih medjunarodnih organizacija, do tajnih svetskih centara otudene moći (Savet za spoljne poslove, Trilateralna komisija i Bilderberg grupa).

U ovim procesima globalnost je granična vrednost. Prisutna je težnja ka globalnosti, ali bi taj cilj potencijalno mogao biti ostvaren u budućnosti – kad istovremeno ne bi delovale suprotne sile.

Poništavaju se integrativni procesi već obavljeni u prošlosti. Propala su sva velika svetska carstva stvorena u poslednja tri milenijuma: egipatsko, asirsko, vavilonsko, persijsko, rimsko, helenističko, germansko, mongolsko, tursko, špansko, austrougarsko, rusko, francusko, englesko, nacističko, sovjetsko. Američko carstvo se još nije ni uspostavilo a već se naziru crte raspada. U dvadesetom veku je čak preovladavala tendencija razbijanja velikih već uspostavljenih političkih integracionih celina. Broj nezavisnih država u svetu brzo raste: od 75 država koje su u svetu postojale do Drugog svetskog rata, broj se do danas popeo na 180. Samo u Evropi od sedam je napravljeno 25. Jasni primeri dezintegracija su Sovjetski Savez, Jugoslavija i Cehoslovačka. Propali su i prevazideni veliki politički savezi: Antanta, Tripartitni pakt, Narodni front, Kominterna, Varšavski pakt. Pojavile su se mnoge nove nacije; nekadašnji relativno homogeni delovi velikih nacionalnih integracija pretvorili su se u manjine koje zahtevaju autonomiju, promenu političke strukture, celovite zajednice, sve češće uključujući otcepljenje. U celom svetu postoji tendencija regionalizacije i decentralizacije uprave, nasuprot autoritarnoj vlasti iz jednog centra.

Došlo je do fragmentacije velikih klasnih grupacija. Pojavili su se brojni medjusobno sukobljeni delovi nekadašnje gradjanske klase, radničke klase, seljaštva, inteligencije, tehnostrukture. Ako se danas često ignorišu klase kao bitni činioci društvenih zbivanja, to nije zato što one više ne postoje, već zato što je klasna struktura savremenog društva mnogo kompleksnija, diversifikovanija, i što njena dinamika više ne pruža jasnu osnovu za društveno predvidjanje.

Jedno je ipak sigumo: u današnjem svetu sam vrh krupne buržoazije drži osnovne poluge moći i pokušava da iskoristi neke dimenzije procesa globalizacije za povećanje svoje ekonomske i političke moći. Ali on nije sposoban da svetu nametne svoju ideologiju tržišnog fundamentalizma. Otpor pružaju gradualisti, kensijanci, ideolozi socijalne tržišne privrede, reformisani komunisti, socijalisti i drugi. U oblasti ideologije nikad nije bilo niti će biti onakve homogenizacije o kojoj je govorio Fukujama. U onome što je donedavno bila tzv. međunarodna zajednica s jednim centrom u Vašingtonu pojavila se, povodom rata u Iraku, pukotina koja će s vremenom rasti: SAD, Engleska i neke evropske, pre svega istočne zemlje, s jedne strane, Francuska, Nemačka, Rusija i preostale evopske zemlje, s druge strane. U oblasti ekonomije, gde sve veću moć u svetu imaju džinovske nadnacionalne korporacije, istovremeno se i raspadaju mnogi veliki sistemi, a njihova mesta zauzimaju preduzeća srednje veličine. Moderna informatika je omogućila da se povezuju i koordiniraju preduzeća rasturena u prostoru, ali su istovremeno porast transportnih troškova, uticaj antitrustovskih zakona i uopšte, težnja da se sačuva konkurentnost u tržišnoj privredi ojačali dezintegrativnu tendenciju.

Iste suprotne sile deluju i u oblasti kulture. Na jednoj strani, danas je u celom svetu postala moguća komunikacija na jednom jedinom jeziku; engleski je praktično postao svetski jezik. S druge strane, kultura i umetnost se stvaraju na sve većem broju nacionalnih jezika. Uspostavljaju se veze nacionalnih kultura, ali opštečovečanska kultura koja iz tog procesa izrasta ni izdaleka nije neka apstraktna celina, ona je, naprotiv, sve više diversifikovana i polarizovana. Ideju jedinstva nauke su poslednji put tridesetih godina prošlog veka zastupali fllozofi Bečkog kruga; tada se verovalo da jedan jedinstveni empirijsko-analitički metod ujedinjuje sve nauke. Ta ideja je davno napuštena. Razvijeno je, naročito u društvenim naukama, mnoštvo različitih, međusobno nespojivih metoda (fenomenološki, strukturalistički, hermeneutički) i mnoštvo međusobno slabo povezanih specijalnosti. Matematičari jedne specijalnosti više ne znaju o drugim specijalnostima; filozofi jednog pravca više ne mogu ni da komuniciraju s fllozoflma drugih pravaca, iako je poslednjih decenija bilo i pokušaja da se izgrade mostovi medju njima.

Filozofija postmodernizma odbacuje svaki pokušaj gradjenja sistema (svaku ,,veliku priču“, kako bi to oni svojim jezikom izrazili). Ona je alergična na svaki pokušaj zasnivanja i utemeljivanja ljudskih ideja nekim osnovnim principima. Ona teži da dekonstruiše velike ideje i načela. Ona ne insistira na jedinstvu ljudskog znanja već na razlikama,na fragmentaciji i razbijenim delovima nekadašnjih celina. Kao da je anticipirala velike pretenzije duha globalizacije, ona je već unapred zauzela radikalno suprotan, dakle, opet jednostran i isključiv stav. Taj drastično antiglobalistički jednostrano analitički duh nalazimo svuda u modernoj umetnosti, u enformelu i atonalnoj muzici, u romanu ,,toka svesti“, u apstraktnom ekspresionizmu i drugim školama u antifiguralnom slikarstvu i vajarstvu.

Tamo gde ideolozi projektuju jedinstven svet koji zahteva svetska vlada, umetnici uglavnom doživljavaju haos pun krika i besa, zla, nasilja i ružnoće i većina svojim stvaralaštvom izražava očajanje zbog ovakve sudbine čoveka. Razume se, sve su to krajnosti; delić istine je i u jednom i u drugom. Svrha ove skice kontrasta s kojima smo realno suočeni je da se priberemo od buke koju su podigli ideolozi globalizma i da ne zaboravimo da postoji i druga strana cele priče.

2. Globalizacija i globalizam

Termin „globalizacija“ pokriva danas dva veoma različita značenja. Jedno je naučno: kao što smo videli, objektivni društveni procesi dobijaju u sve većoj meri, jednom svojom stranom, sveobuhvatni, globalni karakter. U tom smislu, globalizacija se odnosi na razvoj moderne tehnologije, komunikacije, naučnog istraživanja, ujednačavanje ekonomskih i političkih institucija i modela u raznim delovima sveta, povezivanje različitih nacio¬nalnih i regionalnih kultura i civilizacija, sveopštu degradaciju prirodne sredine itd.

Drugo značenje je ideološko i ono danas preovladjuje. U tom smislu se termin upotrebljava da označi sve veću kontolu nad svetskom privredo politikom i kulturom od strane vlada i multinacionalnih korporacija današnjice; jedine supersile i njenih saveznika (Grupa G-7). One upotrebljavaju poj ,,novog svetskog poretka“ da bi opravdale i racionalizovale diktatorsku strukturu odnosa izmedju pojedinih država i regiona.

Ovakva različita značenja ne treba da budu vezana za isti termin, jer bi se time izazivala veoma neželjena, u stvari, namerno smišljena konfuzija. U pitanju su dva različita pojma koja treba izraziti pomoću dva različi termina: ,,globalizacija“ koja se odnosi na objektivni naučni, progresi pojam svetske integracije i ,,globalizam“ koji izražava ideološki i veoma retrogresivni pojam borbe za svetsku dominaciju. Svaki tekst u kome se pravi ova razlika ostaje u najboljem slučaju konfuzan i protivrečan, a najgorem slučaju smišljena racionalizacija najvećeg zla današnje civilizacije.

Teorijski koreni ideologije globalizma su višestruki. Metodološki, to je fiktivni primat celine nad delovima (holizam). Navodno, važniji je svet nego pojedine države, globalno ima primat nad lokalnim, interes čovečanstva nad interesima pojedinih naroda. Kažem „fiktivni primat“ jer se, kao u| svakoj ideologiji, iza opštih fraza, u stvari, nalaze vrlo partikularni i egoistički interesi izvesnih elita moći u vladama, privrednim korporacijama i vojno-obaveštajnim organizacijama.
Drugi teorijski koren globalizma je u odredjenoj koncepciji ljudske prirode kojom se čoveku pripisuje niz negativnih osobina: sebičnost, posesivnost, gramzivost, agresivnost, primat heteronomnog nad autonomnim; pri tom se proglašava da upravo one čine suštinu ljudskog bića. Treće, za jedini smisao i svrhu ljudskog života je proglašena borba za sve veći kvantitet materijalnih dobara, vlasti i bogatstva (ne za stvaralačku moć, ne za slobodan život u pravično uredjenoj ljudskoj zajednici).

Četvrti koren globalizma je teza da je svaka posebna suverenost pa i suverenost nacionalnih država, istorijski prevazidjena i zastarela, i da sve ljudske zajednice moraju da se podrede svetskom centru vojne, političke, ekonomske i kulturne moći.
Peti istorijski koren globalizma je tržišni fundamentalizam, dakle, jednostrana ekonomska doktrina za koju primat ima isključivo tržišna regulacija (s minimalnim ulogom države), potpuna, što brža prinudna privatizacija svake imovine, i potpuna liberalizacija kretanja robe i kapitala.

Najzad, šesti koren globalizma je jedan koktel takozvanih liberalističkih ideja, dobijen brižljivom i vrlo konzervativnom selekcijom i interpretacijom tradicionalnog liberalizma. Subjekt istorije je, navodno, izolovani, apstraktni, egoistički pojedinac koji ima slobodu govora, organizovanja i izbora svojih predstavnika, kao i slobodu posedovanja i trgovine.   Država je nužno zlo čija je jedina funkcija da spreči rat svih protiv sviju, zato ona treba da se stara jedino o poštovanju zakona i održavanju javnog reda i društvenog poretka. Ona treba što manje da se bavi problemima regulacije privrede, socijalne zaštite, kulture i obrazovanja.

U novijoj istoriji globalizam je stupio na scenu s neoliberalizmom Ronalda Regana u SAD i gospođe Tačer u Velikoj Britaniji.
Instrumenti za ostvarenje globalizma su: tajni svetski politički centri, međunarodne fmansijske institucije i vojni savez vodećih svetskih sila. Ulogu svetske vlade igraju tajne medjunarodne organizacije kao što su Savet za spoljne poslove, osnovan 1921. godine, Trilateralna komisija, konstituisana 1972. godine, i Grupa Bilderberg, fomirana 1954. godine.   Članovi ovih grupa su poslovni ljudi, veliki direktori, bankari i državni funkcioneri, vodeći obaveštajci, generali i istaknuti intelektualci. Neke ključne ličnosti su članovi svake od ovih organizacija (na primer, Dejvid Rokfeler i ideolog Zbignjev Bžežinski).

Prva od ove tri grupe je uglavnom sastavljena od istaknutih Amerikanaca, u drugoj su članovi uglavnom Evropljani, dok u trećoj sede Amerikanci, Japanci i Evropljani. Iz ovih tajnih centara se regrutuju predsednici SAD, predsednici vlada vodećih savezničkih zemalja, ministri inostranih poslova, načelnici generalštabova, šefovi obaveštajnih službi, ključne ličnosti za posredničke uloge. Na primer, lord Karington, koji je 1991. odlučivao o sudbini Jugoslavije, bio je predsednik Bilderberg grupe, a njoj su pripadali: BiI Klinton, lord Oven, Sajrus Vens, Ričard Holbruk, Torvald Stoltenberg, Sadako Ogata, Ahti Ahtisari, Džordž Soroš, Semjuel Berger i drugi.

Instrumenti pomoću kojih ovi centri praktično vladaju svetom jesu, pre svega, Medjunarodni monetarni fond i Svetska banka. Oni daju kredite za pomoć, posebno onim zemljama koje su, pre toga, doveli u krizu svojom globalnom neoliberalističkom politikom i svojim političkom zahtevima (na primer, brze, potpune i prinudne privatizacije i radikalne liberalizacije).

Ulogu vojne egzekutive vrši NATO. Globalizam, za razliku od prethodne ideologije svetske dominacije, fašizma, služi pre svega političkim pritiscima, pretnjama i ucenama. AIi u redjim slučajevima upornog i dugotrajnog otpora, na scenu stupa NATO, koji strahovitim vojnim udarima, pre sveg bombardovanjem, treba da slomi volju žrtve i natera je na pokornost.     To je istovremeno zastrašujući primer za sve druge neodlučne ili kolebljive zemlje. Uloga Haškog suda za ratne zločine je u surovom kažnjavanju svih pojedinaca koji su se usudili da se suprotstave. U svemu tome, kao u svakoj ideologiji dominacije, ima mnogo racionalizacije: NATO je navodno u službi demokratije, ljudskih prava i ,,Novog svetskog poretka“.                           Za genocid, ,,etničko čišćenje“, zločine protiv čovečnosti i izazivanje ,,humanitarnih katastrofa“ tuže, sude i kažnjavaju upravo oni koji podstiču i vrše sva ta zla.

Instrumenti globalizma su i brojne naučne institucije koje pripremaju neophodne analize, projekcije i ideološke racionalizacije. Tu delimično spadaju i takve ugledne ustanove kao što su: Rimski klub, Hadsonski institut, Harvardov institut za psihologiju, Huverova biblioteka u PaIo Altu, Masačusetski institut za tehnologiju (mada na njemu predaje veliki protivnik globalizma Noam Čomski), Kraljevski institut za tehnologiju u Engleskoj itd.

Ovoj nepotpunoj listi instrumenata za opravdanje strategije globalizma i oblikovanje i usmeravanje ljudskog duha pripadaju i velike medijske agencije (na primer, u SAD: CNN, ABC, NBC, CBS; u Evropi: BBC, „Slobodna Evropa“ i druge). Ono što je Gebels radio za Nemačku, danas ova ogromna mreža radi za ceo svet, s tom razlikom što mediji u službi ,,Novog svetskog poretka“ imaju mnogo složeniji zadatak. Gebels je pred sobom imao masu verniku unapred spremnih da daju život za firera. Sada su to, barem, na Zapadu, liberalno vaspitani gradjani koje treba uveriti da se u rat ide ,,za odbranu demokratije“ i ,,ljudskih prava“, za ,,sprečavanje genocida i drugih humanitarnih katastrofa“. Doduše, to su gradjani sa velikom dozom ugrađene ,,volje za verovanje“ (will to belicve Viljema Džejmsa), vrlo spremni da prihvate opravdanja koja im se serviraju. AIi ta pravdanja treba proizvesti, upakovati i u velikim količinama dovesti do svesti miliona lakovernih duša. Trebalo je, prema tome, stvoriti ogromnu kadrovsku bazu za upravljačke i medijske strukture širom sveta. Formiranje ovakvih poslušnih kadrova je vrlo bitna funkcija tajnih centara svetske moći. Ovakav psihološki način priprema i vodjenja svakako je bitna novost svetske istorije. Toga je uvek bilo u malim količinama; sada je to bitni deo vodjenja i dobijanja ratova relativno ograničenom upotreoom sile. Preko raznih fondacija — od Fordove, Rokfelerove i Fulbrajtove do Soroševe – nude se stipendije za specijalizaciju, organizuju razni skupovi i besplatna gostovanja, vrši se selekcija vrlo velikog broja mladih ljudi, koji se posle godinama prate, pomažu, promovišu i od kojih se očekuje vraćanje usluga kad dospeju do visokih položaja u diplomatiji i javnom životu. Mnoge od njih smo imali prilike da upoznamo: Solana, Fišer, Petrič, Vestendorp, Van den Bruk, ViIi Klas, Kozirjev, Ševarnadze, Jakovljev, Ahtisari, Luis Arbur, Karla del Ponte i drugi. Naročita je pažnja obraćana kadrovirra. levičarskih, socijaldemokratskih partija Ono što se smatralo da će im, po prirodi stvari, konzervativci uvek pružati podršku). Tako se desio paradoks da je novi svetski poredak na Zapadu u početku nailazio na veće otpore nekih desničara i nacionalista (na primer, američki republikanac Patrik Bjukenen, francuski degolist, bivši general Galoa, švedski desničar Karl BiIt itd.). Poslednjih godina formirao se vrlo snažan, potpuno nov svetski antiglobalistički pokret. On se prvi put snažno ispoljio prilikom sastanka Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. Otada svaki sastanak STO, MMT i Svetske banke dovodi do velikih masovnih sukoba. Prva žrtva je pala u Đenovi 2001. godine.

3. Štetnost globalizma

Dakle, proces globalizacije je, sam po sebi, s jakom tendencijom jačanja integracionih procesa u svim društvenim oblastima i u svim delovima sveta, mogao da dovede do mnogo racionalnijih rešenja u svetskoj istoriji poslednjih nekoliko decenija, naročito posle 1990. godine. Mogao je biti definitivno prevazidjen, s jedne strane, birokratski socijalizam sovjetskog tipa, s druge strane, anarhični liberalni kapitalizam koji je izazvao Veliku depresiju ranih tridesetih godina i koji je od 1945. do 1980. izgledao definitivno napušten. U načelu se, dakle, moglo desiti da u svetu prevlada jedno mešovito društvo                     (s mešavinom elemenata kapitalizma i socijalizma) ili (što je za nijansu različito) jedan relativno regulisani i demokratski kapitalizam s visokom merom socijalne zaštite. Za takav iacionalniji razvoj su postojali objektivni preduslovi, ali je podbacio ljudski faktor.

Ova dva modela (u različitim specificnim oblicima) mogla su dugo koegzistirati, takmičiti se medju sobom, približavati se ili se svojom raznolikošću udaljavati jedan od drugog.

Nažalost, istorija je otišla drugim putem Realni socijalizam u Istočnoj Evropi je doživeo potpuni slom. Kina je našla izlaz iz duboke krize, u koji je pogrešnim rukovodjenjem Mao Cedunga zapala, ali je u toku dužeg periodi radi oporavka i unutrašnjeg razvoja morala zauzeti pasivan stav u svetskin zbivanjima. Tako se desilo da je SAD postala jedina svetska supersila. U njoj su posle ere Ruzvelta, nove Povelje o ljudskim pravima i ,,Velikog društva“ Kenedija Džonsona na vlast došle jednom potisnute najmilitantnije snage pljačkaškog kapitalizma. One su Istočnoj Evropi i Rusiji nametnule brzu tranziciju tzv. ,,šok-terapijom“, a ceo ostali svet pokušavaju da usreće „Novim svetskim poretkom“ i potčinjavanjem diktatu svetske vlade.

Ovaj i ovakav globalizam je izuzetno štetan i za zemlje žrtve (koje kažnjavaju ili im se tobože pomaže), i za savezničke zemlje, najzad i za sam centar svetske moći, Sjedinjene Američke Države.

(1) Kad je reč o zemljama koje su objekt globalističke politike, sadržaj te politike je za njih imao katastrofalne posledice, bilo da su bile poslušne (na primer Rusija) ili uporno neposlušne (na primer Jugoslavija). Relativno dobro su prošle samo one zemlje koje su našle neku sredinu izmedju otvorene konfrontacije i kapitulacije. One su se pravile da saradjuju (i sarađivale su u svemu što je njima bilo u interesu), ali su, u stvari, išle svojim putem (na primer Kina i Poljska).

Ekonomski zahtevi svetskog centra pre svega MMF-a, Svetske banke i Trezora SAD) bili su krajnje jednostavni i jednostrani: liberalizacija, privatizacija, monetarna stabilnost. Osnovni politički zahtev Vlade SAD je bila takozvana demokratizacija, u stvari, dovodjenje na vlast ljudi koji će se pokoravati svim zahtevima globalista. (Tako, na primer, Jeljcin je naredio otvaranje artiljerijske vatre na BeIi dvor /navodnu skupštinu/, ali je to bilo ocenjeno kao ,,odbrana demokratije“).               Pod liberalizacijom se podrazumevalo potpuno otvaranje zemlje tzv. slobodnom protoku novca, kapitala, kulturnih dobara itd. Naravno, tako nešto nije nikad postojalo na Zapadu. Sloboda uvoza i izvoza je uvek, i u samim SAD, podrazumevala mere zaštite domaće privrede i nacionalnih vrednosti. Privatizacija državnih i javnih preduzeća je morala biti sprovedena što brže i potpunije, i ona je morala biti prinudna. U vodećim zapadnim zemljama je ona uvek bila postepena i delimična, u odredjenom, prethodno pripremljenom legalnom kontekstu. Tre¬ba istaći da su SAD, koje su još od vremena Nju dila imale značajan državni i javni sektor, u toku poslednje decenije privatizovale jednu jedinu fabriku prroizvođača helijuma u Teksasu vrednu svega dva miliona dolara). Najzad, pod monetarnom stabilnošću se podrazumevala minimalna inflacija, politika visokih kamatnih stopa, odbrana po svaku cenu kursa nacionalne valute i držanje velikih državnih rezervi u stranim bankama (čak i kad su bile neophodne investicije za unutrašnji razvoj i podrška likvidnosti preduzeća i banaka).

Prvu priliku za sprovodjenje ovakve politike Monetarni fond, Svetska banka i Trezor SAD su imali u Rusiji i Istočnoj Evropi posle sloma ,,realnog socijalizma“ 1990-1991. godine. Radikalna liberalizacija je odmah dovela do pada domaće proizvodnje, gubljenja vrednosti rublje i inflacije. Zbrisane su uštedevine i uništena srednja klasa. Visoke kamatne stope su onemogućile dobijanje zajmova, što je oštetilo domaću proizvodnju. Radi veštačkog održavanja kursa rublje, Rusiji je dat ,,spasilački“ kredit od $22,6 milijardi, koji, u postojećim institucionalnim okvirima i datoj političkoj klimi, ništa nije „spasao“, ali je Rusiji drastično povećao inostrani dug, koji je uskoro trebalo otplaćivati. Posebno je katastrofalna priča o privatizaciji. U duhu šok-terapije besplatno su podeljeni vaučeri kojima su na prečac privatizovana sva ruska preduzeća a desetine miliona radnika bačene na ulicu. To je učinjeno u odsustvu bilo kakvih mera socijalne zaštite, bez stanova i tržišta stambenih jedinica, bez zakona koji bi regulisali sporove, bankrotstvo i naplatu dugova, koji bi štitili manje vlasnike od većih vlasnika preduzeća, koji bi sprečavali korupciju, koji bi regulisali odnose centralnih, regionalnih i lokalnih vlasti.             Prema tome, u potpunom pravnom vakuumu sprovedena je pljačka džinovskih razmera. Jeljcin je dozvolio svojim prijateljima da za mala novčana ulaganja u bescenje dobiju prava nad dragocenim prirodnim resursima. Tako su rodjeni oligarsi koji su odjednom postali vlasnici kapitala vrednog milijarde dolara. Da paradoks bude veći, upravo kada je Jeljcin uzimao milijarde dolara stranog duga, višestruko veće sume milijardi dolara su njegovi prijatelji, zahvaljujući „liberalizaciji“, slobodno izvozili u inostranstvo.

To je bila privredna katastrofa veća nego pred Drugi svetski rat. Ratna pustošenja su dovela do pada industrijske proizvodnje za 24%; šok-terapija je u periodu od 1990. do 1999. godine dovela do pada bruto nacionalnog dohotka od 54%, a industrijske proizvodnje od 60%. Drastičan pad životnog standarda je doveo do nezapamćenog siromaštva u Rusiji. 1998. godine je u Rusiji 23,8 miliona ljudi živelo od dva dolara dnevno, a više od 40% s manje od četiri dolara. Glad i bolest su doveli do smanjenja prosečnog ljudskog veka za tri godine. Oporavak je počeo tek 1999. godine srećnom okolnošću da su skočile cene nafte i da se azijska privreda počela oporavljati i povećavati uvoz robe iz Rusije.

Na sličan način je globalistička politika upropastila celu Istočnu Evropu. Tamo gde je šok-terapija bila u celosti prihvaćena, posledice su još gore: na primer, u Ukrajini je proizvodnja pala na oko trećinu proizvodnje iz 1989, dok je u Moldaviji pad bio još dublji (na ispod jedne trećine). Relativno dobro su prošle Poljska, Madjarska i Slovenija, koje su svoje reforme sprovodile postepeno, nisu sledile prioritete MMF-a, već su se brinule i o socijalnoj zaštiti, školstvu, zdravstvu i nacionalnoj kulturi. Medjutim, sem te tri zemlje nijedna druga zemlja Istočne Evrope nije dostigla nivo nacionalnog dohotka po glavi stanovnika iz 1989. godine. Naravno, sve bi te zemlje bile u teškoćama i zbog napuštanja prethodnog političkog i ekonomskog sistema. Stvar je u tome da je pad mnogo dublji a šteta mnogo veća zbog sprovodjenja potpuno neadekvatne politike MMF-a i drugih centara globalne moći. O tome svedoče i statistički podaci Privrede u tranziciji, Ekonomist i brojna literatura iz koje bih naročito izdvojio delo Džozefa Stiglica, vodećeg američkog ekonomiste, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine, koje je kod nas prevedeno pod naslovom Protivrečnosti globalizacije (Beograd: SBM-x, 2002).
Zanimljiv je primer Jugoslavije. Posle kapitulacije pred silama globalizma 1999. i 2000. godine, otkako poslušno sledi politiku MMF-a, ona beleži stalni pad proizvodnje i životnog standarda, porast nezaposlenosti, zaduženosti i materijalne bede. U deceniji pre toga, ona je, i pored razbijanja zemlje, ekonomske blokade i bombardovanja, beležila periode rasta 1994-1999. i od 3-7% godišnje. Z. Jevtović beleži da je u vreme premijera Anta Markovića Svetska banka u tajnom dokumentu pripremila plan kojim bi se najveća državna preduzeća dovela do bankrotstva i postala plen potencijalnih kupaca. Bez posla je trebalo da ostane 600.000 ljudi. Trebalo je da siromaštvo dovede do žestokih etničkih sukoba i uništavanja privrede. Osnovan je Jutel, medijska kuća koja je trebalo da medijski podrži ovaj plan dovodjenja marionetske vlade koja bi radila na njegovom ostvarenju. Dalja zbivanja u Jugoslaviji su frapantno slična ovom planu.
Druga velika prilika za centre globalizma da isprobaju i dokažu valjanost svojih metoda rukovođenja svetskom privredom bila je istočno azijska kriza koja je izbila 2. jula 1997. godine, slomom bata, nacionalne valute Tajlanda.
Ove zemlje – Tajland, Malezija, Južna Koreja, Filipini i Indonezija su u prethodnim decenijama bile veoma uspešne; uglavnom zato što se nisu mnogo obazirale na savete Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Vlade su se brinule o regulisanju i usmeravanju privrede, o štednji i valjanom investiranju, o rastu izvoza, o obrazovanju, rastu životnog standarda i o održanju socijalne kohezije.

Promene su nastale pod pritiskom ideologije tržišnog fundamentalizma koja je zavladala osamdesetih godina.                        Ona je došla do izražaja u tzv. ,,Vašingtonskom konsenzusu“, tj. saglasnosti izmedu MMF-e, Svetske banke i Trezora SAD o ,,pravilnim“ politikama za zemlje u razvoju. Glavni pravac pritiska je bio zahtev za brzu i radikalnu liberalizaciju tržišta kapitala (koja je dotle u Istočnoj Aziji sprovođena postepeno i bila uspešna). Iz straha od bekstva kapitala iz njihovih zemalja i nemogućnosti da ubuduće dobijaju kredite od ovih medjunarodnih flnansijskih institucija, istočnoazijske zemlje su u većoj ili manjoj meri postajale poslušne. Liberalizacija tržišta finansija otvorila je prostor za velike berzanske špekulacije koje su dovele do obaranja nacionalnih valuta. MMF je, da bi sprečio inflaciju, zahtevao podizanje kamatnih stopa, a to je dovelo do bankrotstva mnogih preduzeća. Umesto da ispravi svoju grešku, MMF je optužio ove zemlje – da su im institucije ,,trule“ a vlade „nesposobne“ i „korumpirane“. Relativno dobro su prošle samo one zemlje koje nisu slušale diktate MMF-a. Tako, na primer, Malezija je na svoju ruku smanjila kamatne stope i sprečila oticanje spekulativnog novca iz zemlje. Ona je izazvala veliki gnev u MMF-u, ali je sprečila katastrofu kojoj su bile izložene poslušne zemlje (na primer Indonezija).

(2) Moglo bi se pretpostaviti da su zemlje saveznice jedine svetske supersile (recimo članovi grupe najbogatijih zemalja G-7) mogle imati velike koristi od ovog savezništva. One su svakako učestvovale u deobi vlasti i pljački svetskih bogatstava.       AIi one su i same bile pogodjene krizama koje su SAD izazivale, na primer svetskom krizom iz 1997, koja je počela u Istočnoj Aziji, proširila se na Latinsku Ameriku, a zatim zahvatila Evropu i SAD. Ta kriza u Evropi i SAD još traje i ogleda se u privrednoj stagnaciji, visokoj nezaposlenosti, propasti nekih giganata i padu životnog standarda gradjana.                                     U tom savezništvu SAD imaju monopol odlučivanja (na primer u MMF-u i Svetskoj banci). Saveznici nisu učestvovali u pripremi Vašingtonskog konsenzusa, ali se od njih očekuje da ga poštuju. SAD vode svoje agresivne ratove i očekuju od saveznika da ih prosto slede, preuzimajući na sebe, pored ostalog, lavovski deo vojnih troškova (Nemačka i Japan ponele glavni finansijski teret prvog Zalivskog rata). Poslednjih godina SAD su ispoljile jasnu tendenciju da za te ratove ne traže odobrenje Saveta bezbednosti OUN, gde njihovi sadašnji i prošli saveznici imaju pravo veta. Kad su ti ratovi učestali (tri rata u poslednje četiri godine) i kad su 2003 godine SAD odlučile da napadnu Irak bez obzira na otpor saveznika i stav OUN-a, došlo je, po prvi put, do otvorenog sukoba. On se po prirodi stvari ne može sanirati, jer se velike evropske sile Nemačka, Francuska i Rusija ne mogu pomiriti sa očiglednom težnjom SAD da uglavnom same kontrolišu svu bliskoistočnu naftu.
Američki evropski saveznici su oštećeni i dvostrukim standardima koje, isključivo u svom nacionalnom interesu, primenjuju SAD. Taj šampion liberalizacije spečava uvoz evropskog čelika u SAD, blokira tehnološki superiorno francusko,vazduhoplovstvo (letovi Konkorda u SAD). SAD su uvele kartel za aluminijum (iako su karteli ilegalni u SAD) da bi sprečio uvoz ruskog aluminijuma. Slično tome, kad se pojavila mogućnost jeftinog uvoza obogaćenog uranijuma iz Rusije i kad su počele brzo da padaju akcije konkurentne američke firme, problem je rešen, mimo svih principa koji Amerikanci nameću celom ostalom svetu, tako što je ta jedna firma dobila subvenciju i monopol na uvoz obogaćenog uranijuma. Ovde se opet odstupilo od medjunarodno proklamovanog principa radi zaštite nacionalnog interesa SAD da se drži pod kontrolom ruski uranijum za prodaju, da bi se sprečila tzv. ,,nuklearna proliteracija“.

Najnoviji sukob SAD sa evropskim saveznicima desio se u vezi sa uspostavljanjem Medjunarodnog suda za ratne zločine u Hagu. Sve države bi trebalo da su dužne da svoje ratne zločince isporučuju ovom sudu. SAD, medjutim, traže od svih svojih saveznika da taj sud ne sme suditi nijednom američkom gradjaninu i da, prema tome, nijedna država ne sme tom sudu isporučiti nijednog američkog vojnika, bez obzira na to da Ii je fakticki počinio neki ratni zločin. U rešavanju ovog pitanja Evropa se podelila: jedan deo država, pretežno istočnoevropskih i južnoevropskih, spreman je da sa SAD sklopi sporazum o neizručivanju, dok drugi deo, pretežno na severu i zapadu, to odbija.

U svemu tome ima i jedan veliki dobitak: više ne postoji jedna jedinstvena, homogena ,,medjunarodna zajednica“.         Postalo je preteško dalje slediti centar svetskog centra globalizma.

(3) Ono što više nego išta ukazuje na izrazitu štetnost globalizma jeste činjenica da on štetno deluje i na sam centar SAD. Dr Kristofer Lejn je u Vašington postu 14. novembra 1999. vrlo umesno zaključio: „U realnom svetu oko nas unipolarna dominacija, koju politikolozi nazivaju hegemonijom – samouništavajuća je“.

Može se objasniti zašto su se SAD upustile u ovakav samouništavajući projekat. Već na kraju Drugog svetskog rata, pre skoro šezdeset godina, vodeći ideolozi SAD su shvatili alternativu pred kojom se ova naglo ojačala sila našla. Njen položaj u svetu je bio vrlo privilegovan: sa 6,3% svetskog stanovništva ona je već tada koristila oko 50% svetskih resursa. To, razume se, izaziva zavist i mržnju drugih. Ako su se te privilegije htele održati, pogotovo u svetu u kome su neka prirodna bogatstva planete (na primer nafta) već bila uveliko potrošena, trebalo se odlučiti za nastupanje s pozicija sile. Opredeljenje za mir i demokratiju je značilo odricanje od materijalnog progresa i bogatstva, stagnaciju i postepen pad životnog standarda najmoćnijih slojeva društva. To je i dalje omogućivalo jednu kvalitativno bogatu civilizaciju u kojoj bi smisao životu davalo kulturno stvaralaštvo, život u miru i ljudskoj solidarnosti. Amerikanci su izabrali suprotnu alternativu i stihijski krenuli putem daljeg rasta kvantitativne, materijalističke civilizacije. To je bio predvidljiv izbor, ali je on sobom nosio veliki rizik. Trebalo je sve češće služiti se silom, protraćiti neizmerne ljudske i materijalne resurse da bi se stvorila moderna vojna tehnologija i nagomilalo oružje koje obezbedjuje vojnu hegemoniju. Tu već počinju sličnosti sa istorijom propasti Sovjetskog Saveza.

SAD već duže vreme troše preko trista milijardi dolara za vojne potrebe. Sada samo za izdržavanje trupa u Iraku one moraju da odvajaju 4 milijarde dolara nedeljno prеко 200 milijardi dolara godišnje). Očekivalo se da će obnova Iraka moći da se finansira od prodaje iračke nafte. Sad se ispostavlja da, zbog sabotaže, Irak od svoje nafte neće imati nikakvih prihoda ni ove ni sledeće dve godine. Sav teret obnove Iraka pada na SAD. Zato su one promenile odnos prema OUN i predložile podelu brige oko Iraka Predsednik Buš je nedavno tražio od Kongresa odobrenje za novih osamdeset sedam milijardi dolara dopune vojnog budžeta. 2002. godina donela je rekordni budžetski deficit od petsto šezdeset dve milijarde dolara. To je hronični i sve ozbiljniji problem SAD: one već decenijama više troše nego što proizvode, više uvoze nego što izvoze. Deficit se najvećim delom pokriva prodajom državnih obveznica (state bonds) za gotovinu američkih gradjana. Taj unutrašnji dug je dostigao pet hiljada milijardi dolara krajem osamdesetih, ali je u toku perioda prosperiteta devedesetih bio uglavnom isplaćen. Velika kriza koja je zahvatila i Ameriku kao posledica i istočnoazijske i svetske krize 1996. godine, i koja još traje, dovela je unutrašnji američki dug do rekordne visine od desetak hiljada milijardi dolara.

Preterani vojni izdaci već imaju ozbiljne društvene posledice. Nezaposlenost je dostigla cifru od 2,7 miliona ljudi. Povećan je broj ljudi ispod granice siromaštva. (Smatra se da je to dva dolara po glavi dnevno; u stvari, taj prag bi se za SAD morao povećati, jer s tom sumom nije moguće obezbediti ni ishranu a kamoli stan.) U mnogim gradovima je lokalna saobraćajna i druga infrastruktura u veoma lošem stanju. Obavezno javno školstvo je na ivici kolapsa, dok je socijalna zaštita na neuporedivo nižem nivou nego u vreme Ruzvelta, Kenedija i Džonsona. Ideja „države blagostanja“ je u ovoj vodećoj zapadnoj zemlji potpuno propala. Što je najgore, u društvu koje je svaku pozitivnu viziju zarnenilo trajnim „ratom protiv terorizma“, patološke pojave sve više uzimaju maha (narkomanija, kriminal, alkoholizam, apologija nasilja).

Medjjunarodni položaj SAD je vrlo protivrečan. S jedne strane, neosporno je da su one jedina preostala supersila, da su tehnološki i vojno nadmoćne u odnosu na svaku drugu državu sveta. AIi uz porast količine sile kojom se može ucenjivati i iznuđivati poslušnost, opao je njihov autoritet. Posle poraza u Vijetnamu SAD su morale da se povuku iz Libana i Somalije, Jugoslaviju su bombardovale tri meseca bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i nisu uspele da ozbiljnije oštete vojsku Jugoslavije, dok su se u Iraku uplele u agresiju čiji kraj nije na vidiku. Dok su SAD gubile vreme od Grenade, Paname i Haitija do Avganistana i Iraka, Kina je dobila petnaest godina ubrzanog rasta i vojnog jačanja, Rusija se oporavila od kriza ranih devedestih, odnosi sa Indijom i Japanom su ostali ambivalentni, a s Nemačkom, Francuskom i većinom evropskih zemalja bitno su pogoršani. Američku bezbednost, bahatost i militantnost njihovi saveznici teško podnose. U stvari, sve je veći jaz izmedu američke ambicije za svetskom dominacijom i realnih izgleda da će to ikad moći da se ostvari. Nema sumnje da će Amerika skupo platiti svoju nerealnu pretenziju da celom svetu naturi svoju volju i svoj jednostavni model političkog i ekonomskog uredjenja.

(4) Tu se nastavlja priča o sličnostima dve nekadašnje vodeće svetske sile: SSSR i SAD. One su u mnogo čemu različite: u tradiciji, ideologiji, nivou razvijenosti i bogatstvu, političkim institucijama, ekonomskim modelima.
AIi su one fatalno slične u nekim temeljnim, vrlo negativnim karakteristima.

Kao i Sovjetski Savez, SAD temelje svoju politiku na ideološkim pretpostavkama. Tzv. „Realni socijalizam“ i neoliberalizam su bitno različite i suprotne ideologije. I jedni i drugi su umeli da postupaju i pragmatično. AIi su te suprotne politike bile okovane ideološkim dogmama: komunizma i antikomunizma, državnog fundamentalizma i tržišnog fundamentalizma. Svetom se ne može upravljati na osnovu nekoliko apstraktnih ideoloških principa kao što su Sveto trojstvo liberalizacije, privatizacije i monetarizma — utoliko pre što je filozofija razvoja same Amerike gotovo uvek bila daleko bogatija, složenija i elastičnija.

Kao što se, iza izvesnog nivoa razvoja, Sovjetskim Savezom nije više moglo uspešno upravljati iz jednog centra, to će još manje moći kad je u pitanju ceo svet. U oba slučaja posledica centralizma su gruba, neadekvatna, zakasnela rešenja koja ni izbliza ne vode računa o speciflčnostima (istorijskim, kulturnim, političkim, ekonomskim, psihološkim) jedne oblasti (kao što je Balkan, Bliski istok ili Latinska Amerika) i svake posebne nacioname države u njoj, od kojih svaka mora imati posebnu strategiju razvoja.

Najzad, ako u Sovjetskom Savezu rukovodenje nikad nije bilo demokratsko, od svetske supersile se moglo s pravom očekivati ponašanje u skladu s njenom tradicijom i njenim demokratskim uzorima i institucijama. Medjutim, kao svetski hegemon, SAD nimalo ne liče na sliku koju je svet imao o njima – kao što ni Rimsko carstvo nije ličilo na prvobitnu rimsku republiku. Kao svetska supersila SAD su pogazile sve, s mukom gradjene i usvojene, principe medjunarodnog prava.           One su sve učinile da razbiju Organizaciju ujedinjenih nacija, svuda su nametnule dvostruke standarde i osujetile demokratsku diskusiju, ispoljile besprimernu bahatost, aroganciju i siledžijstvo. Taj rastući birokratizam svetskog globalizma uništiće relativno brzo i samu ideologiju i politiku globalizma.

(Iskušenje globalizacije, Zbornik radova sa okruglog stola: Globallizacija evropeizacija i nacionalni identitet; Kikinda, 02 – 03. Oktobar 2003 god)

One thought on “MIHAILO MARKOVIĆ – Globalizacija i globalizam

  1. Odvojila sam vreme za čitanje sa namerom da, posle dugo vremena, na miru procenim politička razmišljanja akademika Mihaila Markovića. Naime, naslov je obećavao politička pojednostavljenja i, moram da priznam, da me tekst uverio da sam u pravu. Postoji jedna, rekla bih utvrđena šema rasprave o globalizmu kao ideologiji ( Markovićevo drugo značenje pojma). Primeri su identični, zaključci takođe i to bi u krajnjoj instanci trebala biti potvrda nazovimo neke objektivne slike. Jer kada se toliko imena, među kojima se nalaze i ona sa vrha, usaglase po nekom pitanju, šta drugo reći nego da su verovatno u pravu.
    Da stvar ipak nije konačna, uveravaju nasdrtugačiji uglovi gledanja, podjednako jakih imena.
    Ne bi trebali sumnjati u značaj pojašnjenja značenja pojma globalizacije .Dakle neću o tome, već ću direktno postaviti dilemu : da li globalizacija ideologija ili ne. Da podsetim to je Markovićevo “ Drugo značenje (je) ideološko i ono danas preovladjuje.“

    Ja bih globalizam radije posmatrala kroz prizmu politike, praktičnih političkih poteza, čak i jedne zaokružene politike, nikako kao ideologiju, u smislu skupa konzistentnih političko ekonomskih ideja ideoloških istomišljenika. Steger, Stiglitz,U. Beck pokušavaju da “ dokažu“ upravo tu tvrdnju. Da li politika jedne neformalne grupe koja se zasniva na smesi poznatih ideologija, pogotovo ako je posmatramo u istorijskom kontinuitetu u kom se rapidno menjala, može da bude označena pojmom ideologije koja ipak podrazumeva čvrst concept i program? Da stvar uprostim. Ma koliko promišljeni mnogi potezi neformalnih grupa su proizašli iz okolnosti, plod su brzopletih rešenja, ad hoc političkih poteza, bez koherencije kojom se odlikuje svaka strategija. Dostupni su originalni izveštaji, ili radovi koji su analizirali izveštaje takvih grupa. Slučajno sam ispratila Trilateralnu komisiju od ideje preko jako važnog prvog sastanka u Kjotu maja 1975. godine. Kada uzmete materijale u ruke prvi je utisak upravo taj : različite ideološko političke i ekonomske vizije. Cilj im je, teoretski isti. U njemu je pomenut globalizam ali kroz upravljanje svetskom ekonomijom, podsticanjem ekonomije, ekonomske rekonstruzkcije..itd. itd. što se stvar sve vise razrađuje, nailazite na konkretne mere koje se praktično mogu podvesti pod različite ideološke okvire. Uostalom, do sada smo se u to i uverili.
    Postoji tendencija u svetskoj politici koja se vremenom lagano kristališe u čvrste ideološke principe i na osnovu koje je moguće reći da postoji jedna idejna konstanta. U Kjotu je to već na prvom sastanku bila “ prekomerna demokratija“ koja je u startu imala drastične antidemokratske tendencije. Vremenom su se one pretvorile u praktična rešenja a sve u interesu ,kako to oni lepo rekoše “ mogućnosti upravljanja“.
    Kakvo je momentalno stanje sa demokratijom znamo. Imamo je i nemamo. Negde se primenjuje rigorozno, negde je uopšte nema.

    Da zaključim, u ovom tekstu mi nedostaju, te suptilne niti koje čine mrežu svetske globalne scene, povezivanje dobro uočenih pojava u jednu celinu. Zbog toga mi svi detalji vise. „Važniji je svet nego pojedine države, “ globalizam se bori za „sve veći kvantitet materijalnih dobara, vlasti i bogatstva“… “ nacionalne države su istorijski prevazidjene i zastarele“..itd.itd. Sve je to tačno ali na kraju mi ipak nemamo jasnu dinamičnu sliku uroka, povoda i događanja.
    Za razliku od tih grupa koje sede sa papirom i olovkom u ruci i zbrajaju koliko je dva plus dva. Ako ponekada promase, Bože moj. Biznis je rizik. Okrenuće oni u trenu “ ideologiju“ naopako sve za profit na svetskom tržištu.
    Koliko naše stranke imaju ideološke programe, toliko je ima i globalna elita.
    pozdrav

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s