Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti.

EMIL DIRKEM: OD MEHANICKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI

Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so-cijalnog teoreticara Ogista Konta, ali postao je daleko znacajniji au-tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvazniji teoreticar u istoriji sociologije. Veliki broj socioloskih teorija i danas nosi pecat Dirkemovog nacina razmisljanja.

Dve vrste solidarnosti

Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans-formacije primitivnih mehanickih drustava u moderna organska drustva. Ono sto sustinski razlikuje ta dva tipa drustva jeste dru-gacije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje i drzi na okupu. Kljucni pojam za razumevanje tog problema jeste drustvena podela rada. Pripadnike drustava koja karakte-rise mehanicka solidarnost povezuje cinjenica da svi obavlja-ju iste poslove (kao sto su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim drustvima ljude na okupu drzi nerazvi-jena podela rada ili, jos bolje receno, njeno odsustvo. Za razli-ku od toga, u savremenim drustvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veci broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci-pele, drugi peku hleb, treci podizu decu ltd.)- Solidarnost ovde proizilazi iz razlicitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i prezivela, potreban je doprinos veceg broja ljudi.

Tako je Dirkem zamisljao istorijski preokret od mehanicke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teolosku, me-tafizicku i pozitivisticku. Ipak, najveca razlika izmedu ova dva te­oreticara verovatno je u tome sto je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u nacinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate-rijalnom svetu, u nacinu na koji delimo i obavljamo nase poslove.

Promene u dinamickoj gustini

Sta uzrokuje smenu mehanicke solidarnosti organskom soli-darnoscu? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povecane dinamicke gustine drustva. Za dinamicku gustinu drustva vazna su dva cinioca. Prvi je sam broj pripadnika drustva: on se nepre-kidno uvecava. Medutim, porast stanovnistva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci

Mehanicka solidarnost – u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna   drustva na okupu drzi nerazvijena podela rada i cinjenica da svi obavljaju   istu vrstu poslova.Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom drustvu,   usled razvi-jene podele rada, solidarnost proizilazi iz razlicitosti; da bi   drustvo funkci-onisalo, pa cak i prezivelo, potreban je doprinos veceg broja   pojedinaca.Dinamicka gustina – broj ljudi i ucestalost njihove interakcije.   Povecanje di­namicke gustine dovodi do transformacije mehanicke u organsku   soli­darnost.

i manje skupine ljudi mogu ziveti relativno odvojeni jedni od drugih i tako nastaviti da budu svastari sposobni da obavljaju ra-zlicite vrste poslova. Drugim recima, cak i u drustvima s brojnom populacijom svaki pojedinac moze nastaviti da obavlja najveci deo potrebnih poslova samostalno. Prema tome, potrebno je da se desi jos nesto sto ce uvecati dinamicku gustinu, a potom do-vesti do promena u podeli rada: neophodno je da dode do pove-canja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija izmedu veceg broja pripadnika drustva. Kada sve veci broj ljudi cesce stupa u interakciju, dinamicka gustina drustva ce porasti i dostici tacku u kojoj dolazi do preobrazaja mehanicke u organsku solidarnost.

EMIL   DIRKEM / Biografska skicaEmil Dirkem   postavio je temelje za razvoj konzervativne socio­logije i danas se smatra   politickim konzervativcem. Ipak, u svo-je vreme Dirkem je smatran liberalom.   Potvrda za to je zapazena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda   Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana cije je izvodenje na sud zbog izdaje, po   misljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog   drustva. Dirkem je bio duboko pogoden Draj-fusovom aferom, narocito njenim   an-tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog   naroda; on ga je video kao simptom moraine bolesti s kojom je suoceno   francusko drustvo kao celina. Govorio je: „Kada drustvo prolazi kroz   krizu ono ima potrebu da pronade nekoga koga moze smatrati odgovornim za   svoju bolest i kome se moze svetiti za svoje nesrece. Oni koje je javno   mnjenje vec diskriminisalo i progla-silo ih parijama prirodno su predodredeni   da odigraju ulogu zrtvenog jegnjeta. Ono sto me uverava u ovu interpretaciju   jeste nacin na koji je 1894. godine docekan ishod Drajfusovog sudenja. Izlivi   radosti pre-plavili su bulevare. Ono sto bi trebalo da bude povod za javnu   zalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za   ekonom-ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su ziveli. Nevolje su dolazile od Jevreja. Optuznica je bila   zvanicno dokazana. Samim tim, izgledalo je da ce stvari krenuti nabolje i   ljudi su se osecali utesenim”. Dirkemov   interes za Drajfusovu aferu proistice iz njegovog du-bokog i dozivotnog   interesovanja za moralnost i moraine krize s kojima se suocava savremeno   drustvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slicne krize lezi u   okoncanju moraine bolesti drustva. Posto se tako nesto nije moglo postici   preko noci, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao sto su ostro suzbijanje   javne mrznje ili napori vlasti da ukaze javnosti da je obmanjena. On je   pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje misljenje i da se   ujedine kako bi ostvarili pobedu u borbi protiv opsteg ludila”.

Zasto povecanje dinamicke gustine drustva dovodi do potre-be za drugacijom podelom rada? Naime, sto u drustvu ima vise ljudi, intenzivnije je takmicenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao sto su zemljiste, divljac, voce i povrce. Posto se svi nadmecu oko svega, rastu drustveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra-zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jacanju harmonije u drus­tvu. Sto je jos vaznije, veca specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi vecoj efikasnosti i, konacno, vecoj produk-tivnosti. Sledstveno, usloznjavanjem i razvojem podele rada bice vise svega za rastucu populaciju. Veci mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Drugi vazan aspekt Dirkemovog argumenta o preobrazaju organske solidarnosti u mehanicku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobrazaj pracen dramaticnom promenom u onome sto on naziva kolektivnom svescu. Nju cine verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili drustva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne posedu-je u celini. Kolektivna svest mehanickih drustava razlikuje se od kolektivne svesti organskih drustava.

Kolektivna svest –   verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili   drustva.

U malim, neizdiferenciranim drustvima, povezanim me-hanickom solidarnoscu, kolektivna svest utice na svakoga i od velikog je znacaja za zajednicu. Ljudima su kolektivne predstave veoma vazne. One deluju veoma snazno, pa ce ljudi verovatno postupati u skladu s njima. Takode, kolektivne predstave prilic-no su rigidne i obicno povezane s religijom.

U velikim, izdiferenciranim drustvima, povezanim organ-skom solidarnoscu, manje ljudi je pod uticajem kolektivne svesti. Drugim recima, veci broj ljudi je spreman da je izigra, delimicno ili u potpunosti. Kolektivna svest nije vise toliko vazna i cini se da vecini ljudi nije mnogo stalo do nje. Osim toga, daleko je sla-bija i ne vrsi ni priblizno tako jaku kontrolu nad ljudima; mno­go je fleksibilnija i prilagodljivija i manje je povezana s rigidnim nacinom razmisljanja (kao sto je, recimo, religija).

Na primer, u primitivnim drustvima koja se zasnivaju na mehanickoj solidarnosti, ljudi smatraju da je vazno aktivno uce-stvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, ukljucujuci tu i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi zeleo da ucestvuje u plemenskim aktivnostima bio bi obelezen od strane kolektiva i ostali clanovi bi ga gledali popreko. Nasuprot tome, u savreme-nim drustvima povezanim organskom solidarnoscu, interesova-nje za takvu politicku participaciju (na primer, glasanje za pred-sednika drzave) nije ni priblizno toliko jako. Od ljudi se zahteva da glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije dovoljno jak. Moz-da je vazno da neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvije-ne podele rada i vece nezavisnosti pojedinca od kolektiva, veliki broj ljudi smatra da izbor predsednika nije od presudne vaznosti za njihov zivot. Osim toga, u savremenim drustvima nije mo-guce uspostaviti efikasnu kontrolu nad svim clanovima drustva. Cak i kada bi svi smatrali da je glasanje vazno, cinjenica da neko nije glasao Iako moze da promakne komsijama. Ako niko ne zna da li ste glasali ili niste, niko vas ne moze ni osuditi za vase neu-cestvovanje u torn javnom poslu.

Krivicno i restitutivno pravo

Kako da znamo da li je bilo prelaska mehanicke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objasnjava da te promene mozemo opaziti posma-trajuci transformaciju pravnog sistema. Mehanicku solidarnost karakterise krivicno pravo. To je oblik prava u kome se prestu-pnici ostro kaznjavaju za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava kao prekrsaj snazne kolektivne svesti. Krada domace zivotinje, recimo, moze dovesti do odsecanja ruku krad-Ijivca. Slicno tome, bogohuljenje moze rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da ce svaki njegov prekrsaj verovatno naici na zustro i ostro kaznja-vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivicno pravo primenjuje, a postojanje prava nije nista drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i drustva povezanog me-hanickom solidarnoscu.

Kao sto smo videli, s vremenom je mehanicka solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje-dince surovo kaznjava i za naizgled beznacajne prekrsaje kolek­tivne moralnosti, savremeno drustvo ce od njih zahtevati da se drze zakona ili da se oduze onima kojima su naneli stetu. Reci­mo, od nekoga ko ukrade domacu zivotinju moze se zahtevati da 100 sati radi na farmi ostecenog, plati kaznu, ili da se oduzi drus-tvu tako sto ce provesti kraci period u zatvoru. To je ocigledno daleko blaza reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome sto kolektiv nije duboko i emocional-no vezan za opstu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovodenje prava, a time i ukljucivanje morala u drustvo, staraju se izabrani sluzbenici (policajci, sudski

Krivicno pravo – obelezje   mehanicke solidarnosti. Oblik prava u kojem ce prestupnici verovatno biti   ostro kaznjeni za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava   kao prekrsaj snazne kolektivne svesti.Restitutivno pravo –   obelezje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od   prestupnika zahteva da se drze zakona ili da nado-knade stetu onima koje su   povredili svojim postupcima.

cinovnici). Zajednica se tako moze distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu placeni ili izabrani sluzbenici.

Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim drustvima poput blasfemije (bogohuljenja) proci ce nezapazeno i nekaznje-no. Posto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku vaznost religiji, ljudi ce na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili cak uopste nece reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale­ko vecim problemima kao sto su suzbijanje kriminala i zloupo-treba narkotika, verovatno nece uopste obracati paznju na blas­femiju, cak i kada je protivzakonita.

Anomija

Na jednom nivou, cini se da Dirkem opisuje i objasnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su razlicita, a jedan tip ne cini se ni boljim ni losijim od drugog. Iako ni mehanicka soli­darnost nije oslobodena problema, Dirkema vise brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog resavanja. Or-gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najvise zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju po-smatrao kao patolosku pojavu, cime je nagovestio da ona moze da se izleci. Dijagnozirajuci drustvene bolesti i trazeci lekove za njih, Dirkem i teoreticari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsecali na lekare.

Kljucni koncept Drustvene cinjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi­je presudan je koncept drustvenih cinjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio bored se da sociologiju, kao tada novu discipli­ne odvoji od vec postojecih disciplina, psihologije i filozofije.

Drustvene   cinjenice – po Dirkemu, drustvene cinjenice su predmet prou-cavanja   sociologije. Drustvene cinjenice treba tretirati kao stvari koje su za   pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proucavati empirijski.

Dole su fllozofl razmisljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi drustvene cinjenice treba da tretiraju kao stva-ri. Kao takve, drustvene cinjenice proucavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe od filozofa koji su samo spe-kulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalazenja u stvarni svet i bez prikupljanja cinjenica o konkretnim drustvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da drustvene cinjenice na pojedince de-luju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoskih cinjenica koje proucavaju psiholozi. Jer, za razliku od drustve­nih cinjenica, psiholoske cinjenice su za pojedince unutrasnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takode, Dirkem je pravio razliku izmedu dve vrste drustvenih cinjenica. Prva vrsta su materijalne druStvene cinjenice. To su drustvene cinjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta ucionice u kojoj se pohada nastava. Ucioni-ca je materijalna realnost (mozemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu-ra prostorije moze podsticajno uticati na studente da pazljivo prate predavanje i hvataju beleske. Takode, ona je tu da nas spreci da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku.

Postoje i nematerijalne drustvene cinjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna-tiji primer nematerijalnih drustvenih cinjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo spreceni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne-pisanih i siroko prihvacenih pravila koja defisu ponasanje u ucionici. Stavise, nauceni smo da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, sto nas sprecava da radimo bilo sta sto bi se mo-glo smatrati njegovim nepostovanjem.

Ali, iako mozemo da vidimo kako nematerijalne drustvene cinjenice na nas deluju prinudno, na koji nacin su nam one spoljne? Odgovor lezi u tome sto su norme i vrednosti drustva u zajednickoj svojini kolektiva. Neke, mozda i mnoge od njih, usadene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje nista sto ga priblizava tim normama

Materijalne   drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje imaju materijalan (opipljiv)   oblik (recimo, amfiteatar).Nematerijalne   drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje su spoljne i pri­nudne, ali   koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje iskljuci-vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sotioloskog metoda pise: „Kad vrsim svoju duznost brata, supruga ili gradanina, lead izvrsavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam duzno-sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam duznosti koje su definisane pravom i obicajima. Cak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osecanjima i kad u sebi osecam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, vec sam ih vaspitanjem primio”. U torn smislu, mozemo reci da su za nas drustvene cinjenice spoljne.

Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju paznju na drustvene cinjenice. Medutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsreduju na. drustvenu strukturu (mate­rijalne drustvene cinjenice) i drustvene ustanove (nematerijal­ne drustvene cinjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz-dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuvise uskom i ogranicenom definicijom sadriaja sociolo­gije. Kao sto cemo videti, danas mnogi sociolozi proucavaju mnosrvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove drustvene cinjenice.

Anomiju mozemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci-ma slabljenja kolektivne svesti u organskim drustvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snaznih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suocavaju s nizom dilema. Zamislite da setate putem i naidete na izgubljenu ovcu. U dobro uredenom drustvu s jakom kolektivnom svescu, potrazicete pa-stira i vratiti mu ovcu. U anomicnom drustvu, medutim, vece su sanse da cete pokupiti ovcu i pobeci s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponasanje nastaje jer u anomicnim situacijama ljudi ne znaju sta se od njih ocekuje i prepusteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporista. Takvo stanje se ne moze zateci u drustvima u kojima postoji mehanicka solidarnost. Clanovi takvih drustava

Anomija – stanje u kojem   pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje i prepu­steni su samima sebi, bez   jasnog i sigurnog uporista. Javlja se u organ­skim drustvima.

dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponasanje od njih ocekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog cega ova drustva ne pate od anomije.

(Dz. Rucer: Savremena socioloska teorija i njeni klasicni koreni)

H. Spencer: Uloga Države u odnosu jedinka – vrsta.

Svaka nacija predstavlja jednu vrstu ljudskoga roda. Blagostanje čovječanstva u najširem smislu ostvarit će se procvatom i širenjem najboljih vrsta. Po izlasku iz pljačkaške faze napretka, i u faziu kojoj se natjecanje između društava odvija bez nasilja, doći će, ako je sve ostalo jednako, do sve veće i veće prevlasti društava koja dajuveći broj boljih jediniki. Proizvodnja i održavanje najboljih jedinkiostvaruje se poštivanjem zakona da svako treba da pobere i dobre iloše rezultate svoje naravi i ponašanja koje iz nje slijedi; a u društvenom stanju, ponašanje svake jedinke, koje joj donosi te rezultate,mora se odvijati unutar granica koje nameće prisustvo drugih jedinki, koje isto tako djelaju i pobiru rezultate. Stoga, ako je sveostalo jednako, najveći procvat i najveći broj sposobnih jedinki po javit će se tamo gdje je svaka sačinjena tako da može ispuniti zahtjeve vlastite naravi, ne ometajući druge u ispunjenju zahtjevanjihove naravi.

Šta je onda dužnost društva kao kolektivnog tijela, to jest kaodržave? Uz pretpostavku da više ne treba da čuva od vanjskihopasnosti, šta mu još ostaje što treba da radi? Ako ono što je poželjnopodjednako za jedinke, društvo i rod jest da jedinke budu takve dasvaka može ispuniti svoj život podvrgavajući se navedenim uvjetima,tada društvo kao kolektivno tijelo treba da brine da se ti uvjeti tomeprilagode. Svejedno da li neka vlast ima ili nema da čini i nešto višeod toga kada nema ratova, jasno je da barem o tome mora da brine.A jasno je da to podrazumijeva zabranu da se čini bilo šta što ometaispunjenje te dužnosti.
Stoga pitanje granica postaje pitanje da li država, onkraj održavanja pravde, može činiti išta drugo a da se ne ogriješi o pravdu.Razmotrivši ga, uvidjet ćemo da ne može.

Jer ako država čini više nego da ispunjava svoju dužnost kako smo je gore odredili, ona to mora činiti na jedan ili drugi od dva načinakoji se, i svaki za sebe i združeni, protive njezinoj dužnosti.Od djelanja koja ona preduzima povrh gore navedenih, jednaskupina potpada pod odrednicu djelanja koja ograničavaju slobodunekih jedinki više nego što to zahtijeva očuvanje iste takve slobodedrugih jedinki; a takva djelanja sama po sebi predstavljaju kršenjazakona jednake slobode. Ako pravda potvrđuje slobodu svakoga,ograničenu samo istom takvom slobodom svih drugih, onda jenametanje svake nove granice nepravedno; i sasvim je svejedno da limoć koja je nameće potječe od jednog čovjeka ili milion njih. Kaošto smo vidjeli kroz ovo djelo od početka do kraja, opšte pravo kojesmo izrazili i posebna prava koja se iz njega izvode ne postoje naosnovu autoriteta države; država postoji kao sredstvo da se onasačuvaju. Stoga ako država u ta prava dira umjesto da ih štiti, onačini neptavdu umjesto da sprečava nepravdu. Naše društva, ako većne i sva društva, vjerovatno bi smatralo zločinom ubijanje sve djecekoja prema mjerilima vlasti nisu dovoljno tjelesno i umno razvijena,čak i ako bi to djelo počinili mnogi pojedinci a ne samo jedan; i zarazliku od davnih vremena, vezivati ljude za zemlju na kojoj surođeni i zabranjivati im da se bave bilo kojim drugim zanimanjemosim onoga koje im je propisano, smatralo bi se danas nedopustivimnapadom na njihove slobode.

No ako su ta krupna kršenja njihovihprava pogrešna, onda su pogrešna i manja kršenja. Kao što smatramoda je krađa krađa, bez obzira da li se radi o ukradenoj funti ilipeniju, moramo smatrati i da je napadaj napadaj, bio on veliki ilimali.U dtugoj skupini slučajeva, nepravda nije posebna i neposredna,već je opšta i posredna. Ako se od građanina uzima novac ne da bi se platili troškovi zaštite njega, njegovog vlasništva i njegoveslobode, već da bi se platili troškovi drugih djelanja za koja on nijedao svoj pristanak, to nanosi štetu umjesto da je sprečava. Imena i navika , toliko zakrivaju činjenice da ga obično ne smatramo ograničenjem slobode; on toipak sasvim jasno jest. Novac uzet na ime poreza predstavlja određenu količinu obavljenog rada; i kada se pojedincu oduzme proizvod toga rada, on ili ostaje bez koristi koju bi iz njeg izvukao, ilimora da obavi više rada. U feudalno doba, kada su podjarmljeneklase morale, pod imenom tlake, da vlasteli vrše usluge izražene uvremenu ili poslu, djelomično ropstvo bilo je sasvim očito; a kadasu usluge pretvorene u novac, odnos je u biti ostao isti iako jepromijenio obličje. A takav je i sada. Poreski obveznici podvrgnutisu državnoj tlaci, koja nije ništa manje očigledna zato što umjestoposebnih vrsta rada daju odgovarajuće iznose; i ako je tlaka u svomizvornom neprerušenom obliku bila lišavanje slobode, ona topredstavlja i u svom modernom, prerušenom obliku. »Ovoliko odvašega rada bit će upotrebljeno kako odgovara nama a ne vama«,kažu vlasti građanima; i u kojem god to stupnju bilo, građani su utolikoj mjeri robovi vlasti. [...]
(Herbert Spencer)

”Bolonja” nemoguća misija

Pre kratkog vremena jedan ucenjak iz susedne nam zemlje Rumunije, raspravljajuci o potrebi reforme evropskog obrazovanja, izjavio je kako su promene inicirane tzv. “Bolonjskim procesom” najznacajnije promene do kojih je doslo u istoriji obrazovanja u Evropi, jos od vremena nastanka prvih univerziteta u XII stolecu. Na cemu se temelji ta izjava za koju se u poslednje vreme ne moze reci da je usamljena, izjava koja izaziva velike strepnje, ali i jos vecu zabrinutost?
Zar je odista moguce, da jedan dokument napisan na dve stranice, ispunjen nacelnim stavovima i dobrim namerama, a koji su potpisali ministri inostranih zemalja Evropske unije (a ne ni rektori evropskih univerziteta, ni vodeci evropski intelektualci), zavreduje toliku paznju da mu se, odjednom svi okrecu i pocinju se na njega pozivati, s neshvatljivim zarom i zestinom, kao da je rec o odlukama I vaseljenskog sabora u Nikeji, kojima su uostalom bile potrebne decenije da bi zazivele, i da bi tek mnogo vekova kasnije svojim jarkim sjajem lomaca osvetlile “humanisticku” Evropu.
Konacno, u cinjenici da cak postoje i internet-sajtovi s temom: za ili protiv Bolonjskih procesa, svima je jasno da, s tim tzv. “Bolonjskim procesima”, nije sve u najboljem redu, buduci da su njihovi ucesnici uvuceni u igru oko transformacije obrazovanja i da je ta igra nad igrama, igra – daleko od svakog saglasja.
Isto tako, necemo pogresiti ako kazemo da je i u ranijim vremenima bilo raznih skolskih reformi, ali, da nijedna, kao ova poslednja, nije ni priblizno bila tolikog obima i sa tako velikim ulogom na stolu za igru.
Svedoci smo reforme kojom je zahvacen veliki deo Evrope, reforme koja za obrazovne sisteme mnogih zemalja kao i za njihov kulturni, duhovni i nacionalni integritet moze imati nepredskazive i krajnje tragicne posledice, buduci da se samo jednim potezom pera u mnostvu slucajeva brise visevekovno duhovno naslede zarad “kulturnog” jedinstva u prostoru sumnjivih geografskih granica i jos sumnjivijih namera.
Nase vreme u tom smislu nije neko “nulto”, novo vreme, novo bez istorije i duge tradicije, odnosno, novo u toj meri, da ceo sistem vrednosti na kojima se stolecima zasnivalo univerzitetsko obrazovanje u Evropi, sad, preko noci, treba da bude prevrednovan, odnosno, odbacen, tako sto ce na njegovo mesto doci sistem obrazovanja koji diktira nekoliko multinacionalnih korporacija pod plastom demokratije i slobode trzista intelektualnih potencijala citavih drzava i ciji je jedini cilj ostvarenje maksimalnog profita za sto krace vreme.

U ovom casu nalazimo se pod pritiskom najvecih i ekonomski najmocnijih drzava Zapada koje ne priznaju nista drugo osim vlastitih interesa; u sklopu tih njihovih “interesa” male zemlje i narodi ne postoje; oni su kolateralna steta istorije i te male zemlje i ti mali narodi treba da se pretope u obezlicenost .
Svedoci smo necuvenih promena koje se dosad nevidenom brzinom desavaju u citavom svetu, a koje su uslovljene razvojem digitalnih tehnologija i interneta, stvaranjem nove virtualne realnosti i izmenom celokupne ljudske percepcije, ali i prevrednovanjem situacije u kojoj se celokupno covecanstvo nalazi.
Isto tako, cinjenica je da mi jos uvek nismo promislili sve domasaje i domete ove poslednje revolucije; moglo bi se pre reci da tako nesto nije ni zapoceto, vec da se pre nalazimo na samom pocetku, spreceni da kriticki mislimo, a sputani obmanama koje jednako velikom brzinom proizvode tvorci svih tih novih tehnologija, a moramo se sloziti i sa tim da to oni rade savrseno, da su u svemu izuzetno uspesni a samo s jednom namerom: da umnoze profit koji poseduju.
Danas istoricari pedagoskih ideja s pravom isticu kako je Pestaloci, dalekosezno inaugurisao svoj novi sistem obrazovanja, u vreme dominacije feudalnog drustva, i, videvsi dobre strane industrijalizacije, sagledao narastajuce potrebe svog vremena, te u vaspitanju i obrazovanju, nasao najadekvatnija sredstva pripreme ljudi za rad u industrijskom drustvu; mi i danas mozemo govoriti o neprevazidenim vrednostima Pestalocijeve reforme, a koje nisu izgubile svoj teorijski znacaj ni u nase vreme.
Ali, isto tako, mi se nalazimo na pragu nove informacione epohe koja tematizuje sasvim nova pitanja, a koja se ticu toga kakav je kvalitet rada u takvom drustvu, jer, nesporno je da se vrsta rada potpuno izmenila i da su zahtevi koji se postavljaju pred njegove izvrsioce sustinski i kvalitativno sasvim drugaciji. To povlaci za sobom i drugo pitanje: sta se ocekuje od novih generacija koje se sada skoluju, buduci da novi uslovi zahtevaju posve novu i posebnu vrstu obuke i pripremljenosti za rad.

Da li i danas vaspitanje u porodici ostaje inicijalno i primarno, ili se mnogim narodima istocne, mahom pravoslavne Evrope, kroz najrazlicitije oblike vaspitanja vec na predskolskom nivou, potajno poturaju sasvim drugacije vrednosti, pa porodicno vaspitanje gubi svoj znacaj, a u predstavnike mlade i najmlade generacije, od prvog dana utiskuju se samo one vrednosti koje pocivaju na uspesnosti i dominaciji nad drugima, vrednosti precesto ogoljene, kastrirane od svog viseg, patriotskog i rodoljubnog smisla?
Uspesnost su cenili posebno i stari Grci i iznad svega uvazavali su pobedu, ali, jednako su visoko cenili i patriotizam, zrtvovanje za otadzbinu, herojstvo, junastvo, odbranu svog naroda i slobode, odbranu temelja iz kojeg izrasta duh naroda.
Iako dugo pod vlascu demokratije, stari Grci su negovali aristokratizam u pravom znacenju te reci: ideal im je bio da budu najbolji u oblasti kojom su se bavili i nije cudo da ono sto je predanjem doslo do nas, jeste rezultat najvisih domasaja grckog aristokratizma . Danas, u vreme globalizacije, koja je dosla na smenu posustaloj internacionalizaciji, nesposobnoj da resi zadatke dobijene na medunarodnim kongresima u drugoj polovini XIX stoleca, ta ista globalizacija odlucno istupa protiv prava nacionalnih drzava na samosvojnost i ogranicavajuci cak i ograniceni suverenitet, bez ustezanja brise nacionalnu komponentu u vaspitanju isticuci kao ideal trziste mladima bez granica.
U vreme dominacije interneta, u vreme lepih varljivih slika koje iluziju prodaju za jedinu stvarnost, omladini se nudi instant-obrazovanje ili samoobrazovanje. Citave generacije nastavnika i ucitelja u Srbiji koji su dosad bili nosioci znanja i garant da ce se na mlade generacije preneti najvise drustvene vrednosti, kako bi se drustvo, a tako i drzava, ocuvali pred naletom najagresivnije negativne energije, koja se okomila na srpski narod, sada se sistemskim resenjima od strane drzave svi nastavnici i ucitelji dugorocnim merama bacaju na rub egzistencije i tako, postupno, mentalno, a delom, i fizicki istrebljuju.
Virtualni svet proglasava se za jedini moguci svet i brise se svaka onticka razlika izmedu sveta droge i sveta koji proizvodi digitalna tehnologija. Tu vise nije rec o vrednostima. Tu se radi samo o egzistenciji, o trajanju u svetu imaginarnog koji svojim ucesnicima pruza iluziju ucesca i odlucivanja da bi ih odmah potom sveo samo na gubitnike, nesposobne da odlucuju o sebi samima a jos manje o drugima.

Tako monadizovane jedinke, zatvorene pod sedam pecata u svoje imaginarne svetove, idealni su materijal za nove stratege obrazovanja koji ih modeluju za rad po svojim potrebama i za svoje potrebe. To ima za posledicu da sve individualno i jedinstveno biva zbrisano ili marginalizovano. Tradicionalne vrednosti na kojima su dosad pocivale drustvene zajednice sada bivaju apstrahovane, svedene na prazne pojmove, na sredstva isprazne retorike, na elemente jezika kojim se govori a da se vise nista ne kazuje. Ti prazni pojmovi, reci, sto se vise ni na sta ne odnose, jesu – ni na sta obavezujuci znakovi jezicke igre koja za cilj ima samo jedno: unistavanje svega sto je ma na koji nacin od totalitarnih evropskih sistema nekontrolisano i sto u sebi ima elemente neceg zdravog i pozitivno subverzivnog u svetu kojim sve jace dominira zadah informaciono-tehnoloskih deponija.
Moja je namera da ukazem na agresivni nastup pobornika tzv. “Bolonjskih porocesa”; oni svojom grlatoscu do te mere skrecu paznju na sebe, a da se ne mozemo ne zapitati: ko su oni? Pogledamo li ih bolje, moracemo konstatovati da je rec o autorima veoma skromnih prirucnika i teorijskih radova ali u isto vreme i nastavnicima jos skromnijih mogucnosti, koji su u jednom casu, u mahanju “Bolonjskom zastavom”, videli svoju zivotnu afirmaciju. Rec je o jednom krajnje interesantnom socioloskom fenomenu, koji ne bi smeo da ostane van vidokruga profesionalnih sociologa a tice se ocajnickog pokusaja ljudi neostvarenih u nauci da sebe dokazu na rukovodecim mestima na Univerzitetu ili po raznoraznim besmislenim ministarskim komisijama.
Pre tridesetak godina, kada je u Jugoslaviji sprovedena prva velike reforma skolstva, sa dalekoseznim negativnim posledicama, a koje se izrazito osecaju i danas, govorilo se kako tadasnja reforma bese osveta bivsih, losih ucenika. Danas sam vise no uveren da ovu “Bolonjsku reformu” predvode bivsi losi studenti koji tako lece svoje komplekse inferiornosti. Ono sto je u tome najinteresantnije, ali i najfrapantnije, jeste: izuzetno dobar nacin na koji su se svi ti duhovni nesrecnici okupili i organizovali. To vec nije samo socioloski fenomen, vec i psiholoski (mada ce mnogi reci da je je to, posebno u Srbiji, politicko-stranacki fenomen).
Istovremeno, ja se jos uvek ne mogu oteti utisku da je ovakva ocena, koliko god bila tacna, toliko i dalje, sama po sebi, nedovoljno objasnjenje situacije u kojoj se nalazimo.
Treba poci od toga da su oni kojima je u udeo zapala reforma obrazovanja u Srbiji, za tako nesto
krajnje nekompetentni.

Oni ne znaju osnovne stvari koje svaka reforma sistema obrazovanja podrazumeva. Oni ne poznaju ni drustvo u kojem zive, a ako nesto i misle da znaju, onda se namerno, a ponekad i nenamerno, no u svakom slucaju, veoma uspesno, samoobmanjuju. U tom smislu ovde se uopste ne radi o bolonjizaciji naseg sistema obrazovanja, jer, to sto je od te “Bolonje” vidljivo, zapravo je samo vrh ledenog brega. Reforma te vrste ne moze u Srbiji biti uspesna, kao u drugim zemljama Evrope, ponajpre zato sto se Srbija po mnogo cemu razlikuje od te Evrope i njenih zemalja.
U Srbiji se dugi niz godina socijalni mir i permanentna nezaposlenost, a time i nepotrebnost mladih ljudi, cesto najsposobnijeg dela populacije, amortizovala “vecitim studiranjem”. Da neko ne bi bio socijalni slucaj, on je bio student. Jasno, neki socijalni slucajevi su na kraju i zavrsavali neke marginalne skole i u situaciji nepostojanja kadrovske politike cesto dolazili i na visoke drzavne funkcije sto bi bilo nezamislivo, u Engleskoj, Francuskoj, Nemackoj ili Americi (gde se oduvek, od samog pocetka, zna sa kog univerziteta se moze dospeti u administraciju predsednika drzave, a sa kojeg – nikad).
U Srbiji su ljudi duzi niz godina bili pasivizovani, podvrgavani udarcima sa raznih strana, fizickim i duhovnim, a sto je dovodilo do minimalizacije duhovnih i telesnih potreba; ovo poslednje nije dolazilo samo od sebe, vec je nametano sa strane, uz dodatno stvaran kompleks krivice koji su posebno razvijali neprijatelji srpskog naroda preko mnostva antidrzavnih, tzv. nevladinih organizacija.
Sve to, koristimo li kategorizaciju Pitirima Sorokina, vodilo je cesto do pada u pasivno-cinicni epikureizam . To se posebno odnosi na sve one koji su u jednom casu preziveli strasnu katastrofu, ili totalno razaranje. Jer, sve do tog casa mozda je i postojala nada da moze biti bolje, da bi, nakon toga, nestala i svaka nada, te, ako se za necim mora najpre tragati, onda je to nada, ciji ce se princip tek morati uspostaviti.
I tu je zapravo osnova problema: tzv. “reformatori obrazovanja” nisu uopste shvatili ni gde se nalaze, ni sta uopste treba da reformisu. Sa naivnim uverenjem da sve znaju, jer su tamo, negde u svetu, nesto, nekoliko dana slusali, oni su zasukali rukave i jurnuli napred… Ali, gde?
Samo se tako moglo dogoditi da neko, na nekom letnjem kursu, slusa dva predavanja, u belom svetu, i onda ovde krene da to sto je cuo primenjuje, ne shvatajuci da se nalazi u sasvim drugacijoj sredini.

Jasno je da u situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija nijedna reforma obrazovanja ne moze uspeti. A ne moze uspeti, pre svega zato sto je prethodno potrebno neke druge stvari reformisati i urediti, sto je potrebno izgraditi adekvatni sistem vrednosti i definisati pravila ponasanja vazeca za sve. Neophodno je odrediti osnovne ciljeve, potrebe, standarde i puteve realizacije planiranog. Potrebno je formulisati ideju oko koje ce se sav narod u svome jedinstvu okupiti.
Reformatori obrazovanja, sami temeljno neobrazovani, dosli mahom iz naucnih oblasti gde obrazovanje nije ni u jednom casu promisljano kao temeljni problem, cega su se god uhvatili, sve su uspeli da srozaju i obesmisle, a sami ostajuci do kraja bez trunke samokriticnosti. Tako se i moglo desiti da je jedna bivsa rektorka iz Novog Sada htela pre nekoliko godina, na prvoj sednici novoizabranog Saveta Univerziteta, nakon svog reizbora, da se sudski razracunava sa studentima koji su joj zamerili sto 200 dana u godini provodi na sluzbenim putovanjima. Ona je verovatno u sledecem mandatu taj svetski rekord u jurcanju po svetu i oborila, kao i njena naslednica, ali nije stvar u tome.
Prvo pitanje mora da glasi: Kada je tokom citave istorije univerziteta u poslednjih osam vekova nekom rektoru palo na pamet da tuzi gradanskom sudu studente? Takvo skandalozno ponasanje vremenom postaje pravilo i cinizam postaje vladajuci nacin ponasanja. I sve se pritom prikriva pozivanjem na nekakve reforme, ili tzv. Bolonjske procese, kakvi ovde ne mogu uspeti kao sto nista ne moze uspeti dok se ne pripreme pretpostavke tog “uspeha”.
Ali, ono osnovno sto odrzava sve “reformatore obrazovanja” u Srbiji jeste princip neodgovornosti i neka iracionalna vera u to da ce to sto rade biti nesankcionisano, te da ce svi oni kao zivotnu nagradu dobiti dozivotni boravak na Havajima u zamenu za to sto su siroke ruke slali svoje poslusnike na sluzbena letnja putovanja u Kinu, Singapur ili obliznju Grcku.
Jeste, postoji i univerzitetski turizam, ali ovde, kad studenti sve manje uspevaju da plate visoku skolarinu i sve teze prezivljavaju, o tome je ponajmanje rec.
Posledice koje iz svega toga mogu proizaci, lomom sistema preko kolena i bacanjem na ulicu deteta zajedno sa vodom u kojoj je ono prethodno okupano, ne mogu ostati nesankcionisane i to je treci aspekt ovog problema koji ce u vremenu buducem kad-tad morati da se aktualizuje.
Pomenuta tzv. “reforma obrazovanja”, koja se sad na precac i navrat-nanos sprovodi od strane proverenih nestrucnjaka, koji su se u ovo vreme nasli na pogresnom mestu, uopste ne uzima u obzir duboke promene koje se desavaju poslednjih decenija u samom tkivu savremene kulture, koja se transformise iz kulture knjige u kulturu slike, da bi danas vizuelna dimenzija bila potisnuta auditivnom (a u tom kontekstu, do problema koji iznutra potresaju Srbiju, tek treba doci).

Oni, radi kojih se danas reformise obrazovanje, vise nisu sposobni ni da citaju knjige i misle u pojmovima, ali ni da misle u slikama; oni, navodno mogu samo da slusaju i zato ocekuju od svojih nastavnika nekakvo “interaktivno soljenje mozga”, sto je krajnje apsurdno, buduci da ne razumeju da je tokom citave istorije odnos nastavnika i ucenika bio interaktivan , ali tokom citave te istorije, od ucenika se ocekivalo samo da uci, a od nastavnika da mu pomogne komentarom i tumacenjem teze razumljivih problema, a ne da nastavnik igra nekakvog zabavljaca ucenika, ili dadilju koja cuva decu da se deo dana ne drogiraju, i to za neku bednu platu koju ucitelju daje drzava nastojeci da ga na taj nacin pred ucenicima ponizi, a pred njim samim obesmisli.
Sve to moglo je i dovesti do toga da pre nekoliko godina izvesna osoba, na polozaju pomocnika ministra prosvete Srbije, poreklom iz nekakve “alternativne akademske obrazovne mreze, preti preko televizije profesorima univerziteta kako ce oni imati jos manju platu a jos vise casova i da ne treba da se bave naukom jer “ko to hoce da se bavi naucnom radom neka ide u naucne institute” . Toliko gluposti, drskosti i
bezobrazluka na jednom mestu i to samo zato sto je ta osoba u nauci apsolutno nepoznata! Pa, stvar je u tome da su upravo univerziteti uvek bili i vodeci istrazivacki i naucni centri, mesta odakle je nauka dobijala odlucujuce impulse.
Ako je na danasnjoj vrednosnoj lestvici profesija nastavnika (skolskih, kao i univerzitetskih) na samom dnu, to jos uvek ne znaci da je sve izgubljeno; upravo sa dna, i samo sa dna moguc je pravi preokret; upravo od onih ponizenih moguce je ocekivati da daju podsticaj kritickom preoblikovanju sistema, a u ovom slucaju reformi sistema obrazovanja. Sistem odozgo nametnut, za nekoliko dana, u nekom hitnom postupku, bez prethodnih analiza i istrazivanja, lisen je svakog smisla, kao i zivota na neke duze staze .
Da bi bilo kakva reforma mogla imati pozitivne rezultate, ona mora poci od analize onih koji dolaze na studije i njihove mentalne strukture. Ali, cilj nije u prilagodavanju sistema dolazecim studentima, vec u pripremi buducih studenata za studije, tako sto ce se promeniti pretpostavke koje ih vode ka negativnim rezultatima koji se sada pokazuju.
Moja je namera da ovde pokazem u kojoj meri poslednji globalni preobrazaji celokupnog sistema obrazovanja nose opasnost urusavanja citavog sistema vrednosti na kojem pociva zapadna, prvenstveno evropska kultura i to pod maskom progresivnog poboljsavanja sistema obrazovanja, njegovim ujednacavanjem. Pokusajem da se nivelise znanje tako sto ce se na njega primenjivati kvantitativni parametri, ali i namernim previdanjem da sve nije podlozno kvantifikaciji (umetnicko obrazovanje), s jedne strane, i uklanjanjem specificnosti u kojima se ogledaju iskonski koreni pojedinih nacionalnih kultura (kod onih nacija koje imaju svoju istoriju, razume se), sada se stvara sistem obrazovanja koji nije potreban ni najrazvijenijim zemljama (jer one u kljucnim segmentima obrazovanja, sistem ne menjaju), ali ni onim manje razvijenim (jer ugrozava njihove vitalne interese)

Smatram da ce razumevanjem upravo te globalne situacije buduci, istinski reformatori i zastitnici obrazovanja u Srbiji uspeti da izbegnu sve zamke koje nase drustvo danas iz prikrajka vrebaju.
Nedavna izjava (20. april 2007) rektora najvece ustanove za obrazovanje umetnika i radnika u pozorisnoj delatnosti u Ruskoj federaciji, rektora Drzavnog instituta pozorisne umetnosti (GITIS) Marine Hmeljnicke, ne moze ostati bez jednako udeljene paznje, a ona glasi:
“Мы пытаемся сохранить духовную наполненность
процесса обучения в вузе, интеллектуальные и нравственные
приоритеты. Не случайно во всем мире наше образование
пользуется большим авторитетом: именно русская высшая
школа выработала систему пятилетнего обучения. Для нашего
вуза так называемая болонская, двухступенчатая, структура, о
которой так много сегодня говорят и пишут, думаю,
неприемлема. Не магистерскую или бакалаврскую
диссертацию должен защищать наш студент. Спектакль
поставить – вот «диссертация» режиссера или балетмейстера.
Спеть арию Онегина или сыграть Раневскую, сочинить
сценографию к «Ревизору» и станцевать партию Жизель – вот
дело наших студентов-выпускников.”
Ako sve ovo imamo u vidu, zasto nas je morala i ova “reformatorska nesreca” zadesiti? Ne mozemo se oteti utisku da se iza citave price o tzv. “Bolonjskim procesima” krije nesto sasvim drugo, nesto sto niko ne pominje, ali nesto sto deluje krajnje subverzivno. To je sve ociglednije, ako se zna da je sve zapocelo potpisivanjem dve stranice teksta, nikoga ne obavezujuce deklaracije, da bi se ona potom pocela svima nametati kao obavezujuca, imajuci za posledicu nuzne promene sistema obrazovanja, pre svega izmene planova, programa i sistema ocenjivanja, a da bi se sve zavrsilo uvodenjem naziva: “Bolonjski procesi”.
Ono sto je u svemu tome najkomicnije ili najtragicnije, jeste cinjenica da je pozivanjem na nekakvu “opterecenost studenata” pocelo agresivno menjanje obima nastavnih planova i nacina predavanja , kao i insistiranje na tome da godinu mora poloziti bar 80% studenata, cime se neposredno ucenjuju nastavnici. Jer, sta im je ciniti kad studenti nece ni ispite da prijave? Ima krivaca, ali to nisu nastavnici, vec glasnogovornici “reforme” na celu sa njenim “rektorima” koji obecavaju (prikriveno i neprikriveno) studentima da ako su platili skolarinu, na kraju semestra ce im biti upisane i ocene, te da nema potrebe da uce (citaju knjige, ili idu na predavanja) a da su dovoljne samo “male aktivnosti” — makar pasivno prisustvovanje na casu.
Ovde treba ukazati na jos jednu “specificnost” naseg obrazovnog sistema, na nesto sto je u svetu relativno nepoznato, a to je prenosenje ispita iz jedne godine u narednu godinu. Nekada je bilo moguce preneti dva ispita i poloziti ih tokom naredne godine, a potom vec duzi niz polovinu (ili polovinu umanjenu za
jedan ispit: od 12 ispita moguce je preneti 5). Jasno je da u takvoj situaciji ima mnogo ispitnih rokova a da studenti uvek neki ispit spremaju i ne pohadaju nastavu, pa je i “normalno” da potom gube godinu, ali oni su cesto drzavi bili potrebni i za neke druge aktovnosti i ona je takvo stanje stvari sankcionisala. Posebno u vreme kad su studenti po godinu dana strajkovali, ili duvali u pistaljke…
Sve u svemu, pod pritiskom studenata, pravila studija su se neprestano menjala a da niko nije shvatao da studiranje ima smisla samo u slucaju kada se 1. oktobra naredna studijska godina zapocinje sa svim polozenim ispitima, kako je u vecem delu sveta. Nazalost Bolonjski sistem upravo to podrazumeva, a studenti, po inerciji, navikli da ne moraju polagati sve ispite, niti redovno ih spremaju, niti se trude da ih nakon odslusanog semestra i poloze.
S druge strane, osetivsi da mogu sta hoce i da univerzitet i fakulteti vise nemaju nikakav autoritet koji im je ne poljuljan, vec srusen sistemskim delovanjem vladajucih institucija, studenti su spremni na pregovore i cenkanje razne vrste; to je razumljivo i to je ljudski: platicemo Univerzitetu i Rektorki za svaki ESPB kredit koji nam nedostaje, kao sto placamo i za svaki nedobijeni potpis pri overi ispita jer na predavanja nismo pohadali — kazu oni; istina, fakultetima, a posebno rektoratu para nikad dosta, jer, treba po svetu putovati i znanja o reformi skupljati po soping-centrima. Ali to nije resenje: da bi se dobili potrebni bodovi/krediti, treba prethodno poloziti i ispit, a studenti bi upravo to da izbegnu. No, pogresno bi bilo da oni u svemu tome imaju neku krivicu. Oni nemaju nikakvu krivicu i nisu nizasta krivi, jer su tako uceni, a uceni su mnogo cemu u poslednjih desetak godina.

Ovde se ne radi toliko o neinformisanosti studenata o njihovim obavezama, koliko o manipulisanju njima od strane onih koji su inspiratori tzv. “Bolonjskih procesa”. Odakle odjednom tolika servilnost prema studentima i briga navodna za njih kad oni imaju samo jednu obavezu — ucenje, ako su se vec odlucili za studije.
Da, Bolonjski univerzitet jeste jedan od najstarijih evropskih univerziteta , ali kakva se simbolika krije u tome da se neprestanim pominjanjem najstarijeg univerziteta, frontalno napada ideja univerziteta formirana i oblikovana u poslednja dva stoleca, a na koju su neposredno uticali A. fon Humbolt i Hegel, Fihte i Seling? Sta je to u sistemima obrazovanja evropskih drzava toliko zasmetalo zagovornicima globalizma da mora biti uklonjeno i zbrisano pod maskom nuznosti za razvojem demokratije? Da danasnji rektori sto vole stafete ne misle mozda da su i stafetu znanja preuzeli od Hegela ili Fihtea?
Cinjenica je da u vreme, kad su stari pojmovi izgubili svoja izvorna znacenja i dobili nova, u vecini
slucajeva sa suprotnim predznakom, mnogi od onih, sticajem okolnosti, zaduzenih za obrazovanje, pocinju nekriticki da se ponasaju i tumarajuci po lavirintu gde ih na svakom uglu presrecu njima nejasni, nepoznati pojmovi, ruse sve oko sebe poput slona u staklarskoj radnji.
Svedoci smo razbijanja prelepih vazni, rusenja modela i nistenja primera na kojima su vaspitane prethodne generacije; svedoci smo nametanja nam stranih kriterijuma i stranih merila, stranih vrednosnih sistema koji su duboko suprotni nasoj duhovnoj tradiciji . Sve to namece se silom, davanjem nekakvih ocena za napredak reformi tamo negde na ministarskim konferencijama u Strasburu ili kao ovih dana , Londonu.
Ocuvanje nacionalnih interesa nije jednostavno. To mogu samo velike zemlje poput Nemacke, koja nema nameru da menja svoj sistem obrazovanja pa je za tzv. “Bolonjske procese”, eto, spremna da zrtvuje u svrhu eksperimenta cak dva (!) univerziteta (verovatno poslednjih na vrednosnoj listi), ili poput Rusije, koja je, kao sto smo na pocetku vec pomenuli, jasno stavila do znanja da se tzv. “Bolonjski procesi” nece primenjivati na visokim skolama koje se bave stvaralastvom (konzervatorijumi, likovne akademije, dramski fakulteti), a sa obrazlozenjem da se umetnicko
stvaralastvo ne moze kvantifikovati. To ni u kom slucaju ne znaci da je tako nesto nemoguce na tehnickim ili medicinskim fakultetima, (mada danas i u Ruskoj federaciji “bolonjizacija” nailazi na otpore usled ocevidnog urusavanja nivoa studiranja).

Ovde, u Srbiji, to nikome od najodgovornijih za reforme to nije jasno, ili su placeni da im nije jasno. Srbija je mala zemlja i njom se moze manipulisati, potkusurivati, ili sta vec ciniti. Ona je imala dobar sistem obrazovanja, ne najbolji, sa dosta slabosti, ali sistem koji se mogao kvalitativno popravljati. Prelazak na tzv. Bolonjske principe sad se sve vise pokazuje kao nemoguca misija. Cak je uveden (sredinom maja 2007) nov evropski termin “Bolonja 2″ , kojim se javno priznala kapitulacija u sprovodenju reforme obrazovanja u Srbiji a od strane onih koji su je inicirali.
U cemu je tu stvar?
Sta je to, sto nametnuto, i ovde pokorno, amalinski prihvaceno, ne uspeva, pa se raspada na samom pocetku? Da li su izvrsioci nesposobni, ili su kukavne slabotinje, nespremne da jasno i transparentno na samom pocetku sudiranja jasno izloze precizna i stroga pravila ponasanja i obaveza studenata (i nastavnika). Jer, uzeti studentima novac za studiranje i ne reci im sta ih ocekuje u slucaju da ne poloze sve ispite (gubitak godine, gubitak prava na besplatno studiranje, ili uopste – prava na studiranja, a sto bi bilo najnormalnije za one koji ne studiraju), vec im poput prethodne novosadske Rektorke reci: “sad svako moze prikupljanjem tzv. “kredita” (ESPB) odrediti ritam i brzinu kojom ce studirati”.
Znaci li to nesto drugo, no: studenti dragi, mozete na jednoj godini ostati i 10 godina, vasa je
stvar? Nije li to krajnje neozbiljno ako ne i cinicno i to od nekog krajnje minornog u svetu nauke.
Duboko sam uveren da sistem ocenjivanja uopse nije dobro promisljen. Uopste nije promisljen odnos kvantitatiteta i kvaliteta znanja. Predlozene skale su eventualno primenjive u nekim oblastima izucavanja prirodnih nauka, ali su apsolutno neprimenjive u drustvenim naukama, a posebno ne u oblsti studiranja likovnih, pozorisnih ili dramskih umetnosti (o cemu sam ovde vec u dva navrata govorio).

Ja govorim iz aspekta nastave filozofije i nastave umetnosti. Neprihvatljivo je da predmeti poput filozofije, estetike, ili filozofije muzike dobijaju 2 ESPB kredita. Tesko mogu poverovati da je tako u celoj Evropi, a ako nije, o kakvom je tu usaglasavanju sistema i prenosa kredita uopste rec?
Isto tako, davanje mogucnosti studentima da u predispitnim aktivnostima skupe do 70% poena od 100 mogucih nedvosmisleno uljuljkuje studente u uverenje da nema potrebe da uce, vec da eventualno pohadaju nastavu.
Konacno, zasto studentska radna nedelja ne sme biti veca od 42-casovne? Zasto se osim studiranja studentima vestacki namecu druge obaveze -diskoteke i drogiranje (u preostalom slobodnom vremenu)? Kome je to potrebno, osim, onima koji ce njima politicki manipulisati? Zasto se deca nametanjem odredenog, daleko od normalnog, stila zivota, organizovano i sistemski otrzu iz kruga porodice i u duboke nocne sate uteruju u diskoteke i haustore? Zar se ne zna ko je za to odgovoran? Za vreme studija, vreme koje student ima, jeste vreme za studiranje.
Sta je poslednja misao novih “pedagoga” i stratega reforme obrazovanja i vaspitanja? Ili pravih pedagoga zapravo nema?
U staroj Grckoj obrazovanju se pridavao izuzetni znacaj: za one koji kvare omladinu, bila je predvidena smrtna kazna. Obrazovanje i danas ima veliki znacaj, ali, oni koji o njemu odlucuju, olako ga reformisuci, ne snose za svoje postupke adekvatne posledice.
Na ovim prostorima bilo je mnogo reformi obrazovanja; to je razumljivo: jedan relativno dobar sistem obrazovanja, preuzet svojevremeno od onih koji u tome imaju bogatije iskustvo i visoku kompetentnost, i potom usavrsavan niz godina, ne moze se unistiti samo jednom reformom. Potrebno je vise reformi, plus tzv. “Bolonjski procesi”. Procesualnost je tu nesto sto je zapravo najopasnije, nesto sto ne priznaje gotov rezultat, ma kakav on bio, jer, po sredi je sveopste obezvredivanje temelja obrazovanja .
Nije mi namera da kritikujem, jos manje da osporavam “reformatore svih boja i vrsta”; namera mi je samo da ih razumem, da pokusam da shvatim kakvi ih to motivi, osim materijalnih (naravno), nagone da ono sto je bilo dobro prevode u svima ocigledno – manje dobro.
Smatram da je po sredi ideolosko zabludivanje, nesposobnost da se jasno i kriticki sagledaju posledice promena koje se prebrzo uvode da bi se vec sutra zaboravili krivci. Smatram da nesto nije u redu sa sposobnoscu kritickog misljenja kod onih koji su i dalje u strasnom zanosu pred velicinom svojih odluka. Taj spoj nekriticnosti i zanosa, strasti i jos kojecega -govori mnogo, i to, pre svega, mora se jos jednom teorijski promisliti.

Nasi univerziteti ne mogu se razvijati mimo sveta, ali, niko nema pravo da ih cini gorima od onih u svetu. Ni sama ideja univerziteta nije se prekonoc formirala . Ni vrednosti na kojima pociva obrazovanje ne mogu za jednu noc biti unistene. Sve moze da se osporava, ali ne i ono ciji se temelj pokazuje kao ratio. Upravo zato, ono najvise u ovom casu jeste u razumevanju, u shvatanju zasto nas je snaslo to sto nas je snaslo, u nastojanju da se pronade pravi odgovor i put sto vodi iz bespuca.

(M. Uzelac: Priče iz Bolonjske šume)