Anaksagora – fragmenti

FRAGMENTI ANAKSAGORE

Fr.1. Zajedno bejahu sve stvari, beskrajne po množini i po malenosti; i maleno je, naime, bilo beskrajno. I dok su sve bile zajedno, ništa se nije jasno razabiralo zbog malenosti.

Fr.3. Jer od malenoga nema najmanjega, nego uvek (još) manje (jer nemoguće je da postojeće deljenjem prestane biti), ali i od velikoga ima veće. I po množini je jednako malenom, a po sebi je svaka (stvar) i velika i malena.

Fr.5. Jasno kaže (Anaksagora), da nijedna od homeomerija niti postaje niti pripada, nego su uvek iste: a pošto se to tako razdvojilo, treba znati da sve ni u čemu nije manje niti više (jer nije moguće da postoji više nego sve), nego je sve uvek jednako. Toliko dakle o mišljenju i o homeomerijama.

Fr.11. Jasno (Anaksagora) kaže, da se u svakoj stvari nalazi deo svega, osim uma (nus), a ima (stvari) u kojima se nus nalazi.

Fr.12. Ostale (stvari) u svemu imaju udela, a nus je nešto beskrajno, samostalno, i nije pomešan ni sa jednom stvari, nego je jedini i sam za sebe. Kada naime ne bi bio za sebe, nego pomešan s nečim drugim, imao bi dela u svim stvarima. Jer u svakoj se stvari nalazi deo svega. Takođe bi ga sprečavale (s njim) pomešane (tvari), tako da nijednomstvari ne bi mogao vladati onakako kao kada je sam za sebe. Jer on je najfinija i najčistija od svih stvari, i ima potpuno znanje o svemu i silnu moć. Svim (bićima) koja imaju dušu, i većima i manjima, svima vlada nus.

(Herman Dils, Predsokratovci II, 38-43, Naprijed, Zagreb,1983)

 

Elejski filozofi – fragmenti

FRAGMENTI ELEJACA

II. Hajde, ja ću ti reći, a ti saslušav priču pohrani, koji su me jedini zamislivi putevi ispitivanja: jeda, da jeste i kako ne može ne biti, jer je staza Uverenja (jer za Istinom hodi), i onaj, da nije i kako mora ne biti, za koju putanju ti kažem da je potpuno neistraživa, jer niti bi mogao saznati ne-bivstvo ( jer moguće nije niti iskazati)

III. Jer, isto se može misliti i biti.

IV. Gle, kako i ono udaljeno jeste uz um stajno sutno; jer on neće biće odseći da ne prijanja uz biće niti rasipajući se na sve strane po reduniti zbijajući se.

V. Svejedno mi je odkuda ću započeti jer ću se opet tamo vratiti.

VI. Mora se zboriti i misliti da bivstvo postoji, jer biti jest, a ništa nije; ja ti nalažem da to ukažeš sebi. […]

VIII. Još jedino ostaje kaža o putu kako jeste; na njemu su znamenja baš mnoga, da je bivstvo nestvoreno i nepropadno, cello, jednorodno, nepokretno i ne bez dovršenja; ono ne bejaše jednom niti će biti, jer je ono sada skupa sve, jedno, neprekidno; jer, kakvo ćeš postanje za njega iznaći? Kako i otkuda je ono naraslo? Neću ti dopustitiiz ne-bivstva da kažeš ili misliš; jer niti je kažljivo niti mislivo kako ne-postojeće jeste. I kakva bi ga potreba nagnala da se kasnije ili ranije rađa iz ničega počinjući? Zato ono mora ili sasvim biti ili ga nema. Niti će ikada snaga uverenjadopustiti da iz bivstva pored njega bilo šta nastane; Stoga niti nastajati niti propadati iz okova Pravda propustila nije, već čvrsto drži; a odluka o tome je u ovom: ili jeste ili nije. A odlučeno je, dakle, kao nužno, jedan napustiti put kao nemišljiv i neimenljiv (jer istinit put nije), a drugi kako postoji valjanim držati. Kako bi zatim bivstvo moglopropasti? A kako bi nastalo ? Jer ako je nastalo, nije, a još manje ako će tek biti. Tako je nastajanje ugašeno, a propadanje netragom nestalo. Niti je ono deljivo, pošto je potpuno jednako niti gde ima nečeg više, što bi ga prečilo da se skupa drži niti gde čega manje, već je ispunjeno bivstvom. Otuda je svo neprekidno, jer bivstvo prijanja uz bivstvo […]

Ali pošto je međa krajnja bivstvo je završeno svugde nalik obujmu dobro zaobljene lopte, jednako od središta svuda; jer niti ovde nešto više niti tamo nešto tanje ne sme ono biti; Jer niti ne-bivstvo jeste, što bi ga zaustavilo da dopre do sličnog, niti bi bivstvo od bivstva moglo da bude ovde više a tamo manje, pošto je ono cello neokrnjivo; jer odasvud isto ono jednako seže u međama.

(Fragmenti elejaca Parmenid, Zenon, Melis, 67 – 73, Bigz, Beograd, 1984)

 

Pitagora, Heraklit – fragmenti

PITAGOREJSKE POUKE

 

 

1. Kada odlaziš u hram, skrušeno se pokloni i nemoj se usput baviti, ni rečju ni delom, nikakvim svetovnim poslovima…
4. Izbegavaj prometne ulice i hodaj stazama…
8. Ne potiči vatru nožem…
10. Čoveku koji podiže na sebe teret pomaži naprtiti, ali mu nemoj pomagati da ga sa sebe skida…
14. Kada ideš na put, nemoj se okretati natrag jer te slede Erinije…
26. Ne smejati se grohotom.
28. Desnicu nemoj olako svakome pružati…
29. Ne proždiri srce.
(Herman Dils, Pretsokratovci I, 419, 420.)

HERAKLIT – FRAGMENTI

 

 

 

 

UM-SVET-ZNANJE (Logos-kosmos-episteme)

– Ovaj svet (kosmos) isti za sve nas, nije stvorio nijedan čovek niti bog- već je on bio, jeste, i biće večno živa vatra, koja se s merom pali i gasi.
– Priroda voli da se skriva.
– Zbog toga valja ići za onim što je zajedničko. Ali, premda je logos zajednički, ipak većina živi tako kao da svako ima svoju vlastitu pamet.

UM-RAT-HARMONIJA (Logos-polemos- harmonia)

– Rat je otac svega i svega je kralj. Jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jedne je učinio robovima a druge slobodnima.
– Treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda borba i da sve nastaje kroz borbu ako je to nužno.
– Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve onda biva borbom.
– Helije neće prekoračiti svoje mere, inače će ga prognaći Erinije, pomoćnice Pravde.

UM-DUŠA (Logos- psihe)

– Granice duše nećeš naći u hodu, makar pregazio svoj put, tako dubok logos ima.
– Duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava.
– Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle.
– Suva duša jeste najmudrija i najbolja.
– Teško je boriti se protiv srca, jer što ono hoće, kupuje na štetu duše.
– Nije dobro za ljude ako im se ostvari svaka želja.

UM-ZAKON-VRLINA (Logos-nomos-arete)

– Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme.
– Javno nasilje treba gasiti pre nego gradski požar.
– Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi gledajući u nju- to je mudrost.
– Kad bi se ona (sreća) sastojala u telesnim nasladama, volove bismo nazivali srećnim kad nađu grahoricu za jelo.
– Jedan ovek za mene je kao deset hiljada samo ako je najbolji. […]

(Heraklit, Fragmenti; 1979, 39 – 56)