BRANKO MILIĆ – Fašizam Benita Mussolinija


Fašizam Benita Mussolinija

 

Pokret osnovan 1919g. Kao osnivač uzima se B. Mussolini, koji je u početku svog delovanja bio vatreni socijalista. Tako je, 1914g. zastupao stanovište, da Italija u sukobu koji je upravo izbio mora ostati neutralna, da bi nekoliko meseci kasnije kada je primio mito od Francuske osnovao list ”Popolo d’Italia” i u njemu zastupa i brani politiku, koja je išla za tim, da Italija uđe u rat na strani Atante. Nakon rata, u kojem je moram naglasiti i lično učestvovao pokazujući izvesnu hrabrost Mussolini započinje političku borbu i osniva prve odrede fašista (fascio di combattimento” u Milanu, 1933.g). Za naziv novog pokreta upotrebljava reč ”fascio” (snop ili svežanj pruća sa sekirom u sredini), to je ujedno i simbol pokreta i izražava povezanost njihovih pripadnika. U početku Italijanski fašizam je bio neka kombinacija nacionalizma i sindikalizma, pa je svoje pripadnike regrutovao iz redova ekstremnih sledbenika obe struje. U to doba Mussolini je još propovedao republikanizam, antiklerikalizam, ”socijallističke mere” oporezivanja bogataša i sl. i fašizam, kao kasnije i nemački nacionalizamsocijalizam, ima svoj koren u dubokoj ekonomskoj krizi, kroz koju je Italija prošla posle Prvog svetskog rata. Još za vreme rata osećala se kriza, naime došlo je do pada industrijske proizvodnje, a nakon završetka rata takvoj tendenciji opadanja pridružile su se i druge grane koe je konjunktura, izazvana ratom i potrebama vojske i fronta, održavala u životu. Krizu u industrijskoj proizvodnji pratilo je u stopu opadanje spoljnotrgovinske razmene, zapravo ratom opterećena i oslabljena italijanska privreda nije bila u stanju da na stranim tržištima izdrži oštru konkurenciju sa ostalim snažnim, kapitalističkim, državama. Osiromašene ratom i nezadovoljne opštim stanjem u društvu mase prožima duh revolucionalizma: štrajkovi radnika su bili na dnevnom redu! Radnici su okupirali fabrike i izgledalo je, sudeći po raspoloženju masa, da se zemlja nalazi pred revolucijom. I siromašni seljaci, posebno oni sa juga, bili su isto tako nezadovoljni. Njih su zajedničkim snagama izrabljivali Crkva, vlasnici i država.

Sa druge strane ni Italijanska buržoazija nije imala razloga da bude zadovoljna, razume se iz drugog ugla. Ona je bila ogorčena zato što je Italijanska vlada u toku rata došla u još veću finansijsku i ekonomsku zavisnost prema Sad, Britaniji i Franncuskoj i zbog toga što Saveznici na Konferenciji mira u Parizu nisu udovoljili njenim imperijalističkim zahtevima prema Africi, Bliskom istoku i Balkanu. Politički život odražava takvo stanje, u pralamentu 1921g. Liberali su prestavljali većinu, ali to je bila stranka sa zastarelim programom, kojojj se čitava politička mudrost sastojala u izigravanju jednog političkog protivnika drugim. Socijalisti, po snazi druga stranka, prestavljali su skup raznorodnih elemenata, a vođe su im bile povezane sa buržoazijom. Katolici, odani papi i politički zavisni od direktive Vatikana, svojom politikom su utrli put fažizmu. Sve te partije nisu bile u stanju da obrazuju stabilnu vladu koja bi dala nekih rezultata, dok je nezadovoljstvo u masama raslo i bilo pokretački motiv budućih zbivanja. Haos, koji je iz dana u dan bio sve veći, spretno je iskoristila Mussolinijeva fašistička organizacija, koja je tada u parlamentu prestavlja minornu snagu sa svoja 23 poslanika. Oslanjajući se na snage domaće reakcije, zastrašene porastom revolucionarnog raspoloženja širokih masa, Mussolini je postajao sve agresivniji. Vlada je počela da naoružava fašističke odrede oružjem iz vojnih magacina kao buduće čuvare poretka, prestarašena sve većim nezadovoljstvom masa. Čak je stavila na raspolaganju Mussoliniju demobilizovane oficire, da preuzmu komandu nad fašističkim odredima. U tim prilikama ojačani, fašisti napadaju svoje političke protivnike, maltretirajući i samo stanovništvo. Tako je Mussolini postao potpuno siguran u podršku buržoazije, uveren u nemoć italijanskih građanskih stranaka, a ohrabren pasivnošću državnog aparata, u prvom redu vojske i policije.

Opednut željom za vlašću, željom da ostvari vekovni program ”impreijalne veličine Rima i Italije”, i ojačan neslogom i razdorom između Italijanskih socijalista, Mussolini se pripremao da preuzme vlast. Uspešnom propagandom i demagogijom, bogatom narazniovrsnijim ‘’socijalističkim’’ obećanjima siromašnim slojevima, Mussolini je, prikazujući se kao čovek jake volje i ”čvrste ruke”, privukao ka sebi deo seljaštva I sitnu buržoaziju. Socijalisti su proglasili, bez predhodnih najava, 1. Avgusta 1922. generalni štrajk, izbacujući na svetlost dana ideje o političkim slobodama. Mussolini odgovara formiranjem fašističkih odreda za odlučnu bitku. Budući da je bio slabo pripremljen štrajk doživljava propast, dok u Napulju 40.000 skupljenih fašista pozdravlja Mussolinija usklicima ”Na Rim”, Duče 24. oktobra upućuje ultimatum premijeru Luigiju Facti, koji nekoliko dana kasnije podnosi ostavku, pa 28. oktobra fašisti preuzimaju ”marš na Rim”. Tih dana je izvršena prava mala invazija na Rim, naime 50000 fašista preplavljuje prestonicu, dok kralj Vittorio Emanuele III upućuje poruku Mussoliniju da mu poverava mandate za sastav vlade. Tako Mussolini stiže na vlast i osniva koalicionu vladu, u kojoj su samo četiri člana bili fašisti. Kada je u pitanju spoljna politika fašizam je zagovarao politiku ekspanzije. U unutrašnjoj politici išao je u etapama: postepeno je lomio otpor građanskih stranaka i na taj način je slabio opoziciju. Raspuštajući sindikalne organizacije na njihovom mestu osniva fašističke organizacije koje su se služile terorom, ukidajući korak po korak demokratske slobode građanstva. Mussolini je smišljeno išao za tim, da, jačajući svoj položaj i autoritet, uvede fašističku diktaturu što mu je i uspelo. Osnovao je fašističku miliciju, u kojoj su se njeni pripadnici zaklinjali na vernost Mussoliniju, povećavajući stajaću vojsku jačao je svoj politički aparat kojim se uspešno služio. Posle ubistva socijaliste Matteottija, koje je izazvalo gnušanje čitavog tadašnjeg sveta, socijalisti napuštaju parlament a Mussolini u potpunosti preuzima vlast uvodeći diktaturu fašističke stranke. Tako je Italija postal prva fašistička zemlja u Evropi.

U godinama koje su nailazile vlada se nalazila u rukama Dučea i Velikog fašističkog veća, koje se ‘’sastojalo od ljudi sposobnih da tumače potrebe, duh i najviše ciljeve fašističke revolucije’’, kako je govorio Mussolini.
Veće se sastojalo od:

-Veterana revolucije, koji su bili doživotni članovi Veća;
-Onih, koji su držali izvesne položaje;
-Fašistikih službenika koje je Duče postavljao na period od tri godine;
-Zadržana je neka vrsta parlamenta čija je jedina funkcija bila da ponekad sasluša govor Dučea.

Za izbor tog parlamenta poslanici su bili svrstani u korporacije, koje su zastupale poslodavce u raznim granama proizvodnje. Tokom godina postojanja fašizam je pronašao analogiju sa mnogim pokretima u mnogim zemljama:

-Nacionalsocijalizam u Nemačkoj;
-Falangisti u Španiji;
-”Heimwerh” u Austriji;
-Čelična garda u Rumuniji;
-Ljotićev ”Zbor” iIi Miladinovićeve ”Plave košulje” u Srbiji;

U spoljnoj politici Mussolini je sarađivao sa tzv Zapadnim demokratijama, ali do prekida saradnje dolazi kada je Mussolini započeo invaziju Etiopije. Iako je Liga naroda izglasala sankcije protiv protiv Italije, do sankcija, koje bi zaista sprečile Mussolinijev poduhvat, nije došlo, tako da je fašistička Italija prilično lako osvojila Etiopiju. Zbog politike sankcija Mussolini je prišao Berlinu, das a njim nastavi uspešnu imperijalnu politiku osvajanja. Intervenisao je, zajedno sa Hitlerom, u španskom građanskom ratu na strain generala Franca. Kad je Hitler, provodeći svoje planove, poveo rat protiv Poljske, Mussolini tada nije sledio Hitlera nego je ostao dosledan u stavu očekivanja ”s puškom k nozi”. Kad mu se u maju 1940. Činilo, da je Francuska potučena – misleći da je krajnje vreme da pređe otvoreno na stranu Trećeg Reicha – nagovestio je rat Francuskoj i Velikoj Britaniji , uveren da će obe vrlo brzo kapitulirati. Francuska vlada je zatražila i dobila primirje, ali Velika Britanija nije popustila i rat se nastavio velikom žestinom. Kad je Hitler uputio Nemačke snage u Rumuniji, Mussolini napada Grčku želeći na taj način da proširi svoje imperijalističke težnje na celom Balkanu.

Branko Milić

Benito Mussolini: doktrina fašizma

Kao i sve druge političke koncepcije, Fašizam je akcija i misao; akcija za koju postoji doktrina, i doktrina koja se uzdiže iz već zadatog sistema istorijskih snaga unutar kojih je smeštena, i nad kojima deluje iznutra . Tako on poseduje formu koja stoji u uzajamnoj vezi sa izdacima prostora i vremena; ali takođe, on je i idealne sadržine, koja ga čini izražajem istine u pravom smislu, u istoriji političke misli. Ne postoji način kojim bi se praktikovao duhovni uticaj na stvarnost, kao što je to ljudska volja koja dominira nad voljom drugih, sem ukoliko se ne poseduje koncepcija trenutne i konkretne realnosti u kojoj se ta akcija treba sprovesti, i stalne i univerzalne realnosti unutar koje ono trenutno obitava, i ima svoje biće. Da bi se poznavali ljudi, mora se poznavati čovek; a da bi se poznao čovek, mora se biti upoznat sa realnošću i njenim zakonima. Ne može postojati koncepcija Države koja u svojoj biti nije koncepcija života: filozofija ili institucija, sistem ideja koje logički evoluiraju ili su koncentrisane u viziji ili veri, ali uvek, barem potencijalno, organska koncepcija sveta. Tako, mnogi od praktičnih izražaja Fašizma poput partijske organizacije, obrazovnog sistema, ili discipline, mogu se razumeti jedino kada se posmatraju u korelaciji sa svojim opštim stavovima prema životu – duhovno stanovište. Fašizam u svetu ne vidi jedino one površne, materijalne aspekte unutar kojih čovek stoji kao individua, sam, orijentisan isključivo ka sebi, izložen prirodnim zakonima, koji ga instinktivno teraju ka životu sebičnog trenutnog zadovoljstva; on ne posmatra individuu, već naciju i Državu; jedinke i generacije vezane među sobom moralnim zakonima, sa zajedničkom tradicijom i misijom, koje potiskuju želju za životom zatvorenim u uzak krug zadovoljstava, gradi višu formu života zasnovanu na dužnosti – život bez granica vremena i prostora, u kome individua, samopožrtvovanjem i odricanjem od sopstvenih interesa i njihovim praktičnim usmrćivanjem, može dostići ono čisto duhovno postojanje u kome se njegova vrednost kao čoveka sastoji.

Ova koncepcija je, prema tome, duhovna, i uzdiže se kao opšta reakcija veka na materijalistički pozitivizam devetnaestog veka. Anti-pozitivistička, ali pozitivna; ni skeptična, niti agnostična; niti pesimistična, ni tromo optimistična poput, u opštem smislu, (negativnih) doktrina koji smeštaju centar života izvan čoveka; ona, gde putem svoje slobodne volje, čovek može i mora da stvori svoj sopstveni svet. Fašizam zahteva od čoveka da bude aktivan, i da se punom snagom usredsredi na svoje delatnosti; on traži od čoveka da bude svestan svih teškoća koje ga očekuju, i da bude spreman da se suoči s njima. Njegov pojam života je borba, koja tera čoveka da zasluži za sebe mesto dostojno njega samog, pre svega postavši podoban (fizički, moralno, intelektualno) za osvajanje tog željenog mesta. To važi za čoveka, ali i za naciju I čovečanstvo. Sve to podrazumeva visoku vrednost kulture u svim svojim formama (umetničke, religiozne, naučne), i primarnu vrednost edukacije. Takođe, pod time se podrazumeva i esencijalna vrednost rada, kojim čovek pokorava prirodu i stvara civilizovani svet (ekonomski, politički, etički i intelektualni).

Ovakva pozitivna koncepcija života očigledno je etička. Ona se tiče celokupnog domena realnosti, kao i ljudskih aktivnosti koje njome upravljaju. Nijedna akcija ne izilazi van okvira moralnog rasuđivanja: nijedna aktivnost nije lišena vrednosti koje moralnost daje svim stvarima. Prema tome život, kako ga Fašisti posmatraju, je ozbiljan, trezven i religiozan; sve njegove manifestacije su uravnotežene u svetu koji se održava moralnim snagama i koje su subjekt spiritualnih odgovornosti. Fašisti preziru „lagan“ život.

Fašistička koncepcija života je religijska, unutar koje je čovek posmatran u svom stalnom odnosu sa višljim zakonom, obdaren objektivnom voljom koja premašuje individualno, i uzdiže ga u svesno članstvo duhovnog društva. „Oni koji ne vide ništa sem oportunističkih razmatranja religijske politike Fašističkog režima, ne mogu da shvate da Fašizam nije samo sistem vladavine, već takođe i iznad svega sistem misli.“ U fašističkoj koncepciji istorije, čovek je čovek jedino po vrednostima duhovnih procesa putem kojih on doprinosi kao član porodice, socijalne grupe, i unutar funkcije istorije kojima sve nacije daju svoj doprinos. Odatle visoka vrednost tradicije u zapisima, jeziku, običajima, i pravilima društvenog života. Van istorije, čovek je ne-entitet.

Prema tome, Fašizam se protivi svim individualističkim apstrakcijama zasnovanim na materijalizmu iz osamnaestog veka; takođe, on je protivnik svih Jakobijanskih utopija i inovacija. On ne veruje u mogućnost „sreće“ na zemlji onako kako je to predstavljeno u ekonomskoj literaturi osamnaestog veka, i tako on odbija teološku misao da će u budućnosti čovečanstvo uspeti da obezbedi konačno rešenje svih teškoća. Ta se misao protivi iskustvu koje nas uči da je život jedna neprekidna bujica, i podložan procesu evolucije. U politici, Fašizam teži realizmu; u praksi on želi da se izbori jedino sa onim problemima koji su spontani produkt istorijskih uslova i koji nalaze ili predlažu svoja sopstvena rešenja. Jedino ulaskom u proces realnosti i ovladavanjem sila koje deluju unutar nje, čovek može delovati na prirodu.

Anti-individualistička, Fašistička koncepcija života naglašava važnost Države i prihvata jedinku samo do one mere do koje se interesi te jedinke poklapaju s Državnim, koja stoji na svesnoj i univerzalnoj, volji čoveka kao istorijskog entiteta. On se protivi klasičnom liberalizmu koji je nastao kao reakcija na apsolutizam i koji je istrošio svoje istorijske funkcije kada je Država postala izražaj svesnosti i volje naroda. Liberalizam je odbacio Državu u ime individualnog; Fašizam je osigurao prava Države izražavajući pravu bit jedinke. A ukoliko je sloboda čoveku atribut „živog“ bića a ne apstraktnim glupanima koje je stvorio individualistični liberalizam, onda Fašizam stoji iza te slobode, koja je kao takva jedina vredna, slobodu Države, i jedinke unutar Države. Fašistička koncepcija Države je sveobuhvatna; van nje, ljudske i duhovne vrednosti ne mogu postojati, a kamoli imati neku vrednost. Tako gledano, Fašizam je totalitarni, a Fašistička Država – sinteza i osnvna jedinica koja sadrži sve vrednosti – ona interpretira, razvija i naglašava celokupan život ljudi.

Nema ni ličnosti niti bilo kakvih grupa (političkih partija, kulturnih durštava, ekonomskih unija, socijalnih klasa), izvan Države. Fašizam se tako, protivi Socijalizmu, po kome je jedinstvo unutar Države (koje sjedinjuje klase u jednu jedinstvenu ekonomsku i etičku realnost) nepoznato, i koji u istoriji ne vidi ništa drugo do klasnu borbu. Slično, Fašizam je protivnik trgovinskom unionizmu kao klasnom oružju. Ali kada se podvede pod orbitu Države, Fašizam prepoznaje prave potrebe koje su dovele do uzdizanja socijalizma i trgovinskog unionizma, dajući im zasluženu pažnju unutar kostura korporativnog sistema, u kome su divergentni interesi koordinisani i harmonizovani od strane Države. Ljudi formiraju klase, i to grupisane prema nekim interesima; oni stvaraju trgovinske unije kada se organizuju prema nekim ekonomskim aktivnostima; ali prvo i najosnovnije, svi oni formiraju Državu, koja nije samo stvar brojeva, ili zbira broja ljudi koji čine nekakvu većinu. Fašizam se tako protivi onoj formi demokratije koja izjednačava naciju sa većinom, snižavajući njen nivo na prosti najveći broj; ali, Fašizam je najčistija forma demokratije, ukoliko se na naciju gleda onako kako bi trebalo, sa stanovišta kvaliteta nad kvantitetom; kao ideja, najsnažniji je jer je najetičkiji, najkoherentniji i istinitiji, izražavajući se unutar naroda kao svesnost i volja manjine, a nečesto i jedne ličnosti, i na kraju manifestovajući se kao volja masa, cele grupe, etnički spojene prirodnim i istorijskim uslovima u jednu naciju, napredujući, kao jedna svest i jedna volja, duž iste linije razvitka i duhovne formacije . Niti rasa, niti geografski definisano područje, već narod, koji je istorijski ovekovečen; mnoštvo sjedinjeno idejom i natopljeno voljom za životom, za moći, samosvesti i ličnošću.

Tako ovaploćeni kao unutar Države, ove ličnosti višljeg nivoa, postaju nacija. Nije nacija ona koja generiše Državu; to je starinski naturalistički koncept koji je pružio temelje za publicitet iz 19. veka, sve u službi nacionalnih vlada. Tačnije, Država je ta koja stvara naciju, pružajući snagu volje i tako pravi život narodu koji je postao svestan njegovog moralnog jedinstva.

Pravo na nacioanlnu nezavisnost ne potiče iz nekakve literarne ili idealistične forme samosvesti; još manje od manje-više pasivne i nesvesne de facto situacije, već iz aktivne, samosvesne, političke volje koja se izražava u delovanju i koja je spremna da dokaže svoju ispravnost. To se pravo uzdiže, jasno rečeno, iz postojanja, u majmanju ruku in fieri, Države. Svakako, Država je ta koja, kao manifestacija univerzalne etičke volje, daje pravo na nacionalnu nezavisnost.

Nacija, izražena kroz Državu, je živ, etički entitet, samo dok god je progresivna. Neaktivnost znači njenu smrt. Tako, Država nije jedini autoritet koji upravlja i daruje legalnu formu i spiritualnu vrednost individualnim voljama, već je ona takođe i moć, koja čini da se njena volja oseća i poštuje i izvan njenih granica, pružajući tako praktični dokaz univerzalnog karaktera onih odluka koje su potrebne za osiguranje njenog postojanja.Ovo sve podrazumeva organizaciju i ekspanziju, makar bila ona potencijalna ukoliko nije aktuelna. Tako se Država izjednačava sa voljom čoveka, čiji razvoj ne može biti usporen preprekama, i koja, postižući tu sopstvenu ekspresiju, demonstrira njenu beskonačnost.

Fašistička Država, kao višlji i moćniji manifest ličnosti, je snaga, i to duhovna. Ona skuplja sve manifestacije moralnog i intelektualnog života čoveka. Njene funkcije, prema tome, ne mogu biti ograničene na one kojima se uvodi red i čuva mir, kao što je to predstavila liberalna doktrina. Ona nije samo mehanički uređaj za definisanje sfere unutar koje čovek može propisno izražavati svoja navodna prava. Fašistička Država je unutarnji prihvaćeni standard i pravilo ponašanja, disciplina čoveka u celini; ona priznaje volju koja nije ništa drugo nego intelekt. Ona stoji na principu koji postaje centralni motiv čoveka kao člana civilizovanog društva, zadirući duboko u njegovu ličnost; ona počiva u srcu ljudi od akcije, misli, umetnosti i nauke; srž duše.

Ukratko, Fašizam nije davalac zakona ili osnovač institucija, već edukator i promoter duhovnog života. On teži preoblikovanju, ne samo formi života već i njenog sadržaja – čoveka, njegovog karaktera i njegove vere. Da bi postigao ovu svrhu, on uvodi disciplinu i služi se autoritetom, zadirući do same duše i vladajući neospornom vlašću. Prema tome, Fašizam je izabrao kao svoj simbol Liktorove palice, simbol jedinstva, snage i pravde.

POLITIČKA I SOCIJALNA DOKTRINA

Kada sam, sada već dalekog Marta 1919, putem članaka u Popolo d’Italia pozvao u Milan preživele intervencioniste koji su bili uz mene i sledili me još od osnivanja Fašističke revolucionarne akcije Januara 1915, nikakav poseban program doktrine nije mi bio na umu. Jedina doktrina u kojoj sam imao nekakvog praktičnog iskustva bila je socijalistička, sve do zime 1914 – dakle, skoro celu deceniju. Moje iskustvo bilo je kao sledbenika i vođe, ali to nije bilo iskustvo koje se ticalo doktrine. Jedina koju sam sledio tokom tog perioda, bila je doktrina akcije. Uniformna, univerzalno prihvaćena doktrina Socijalizma nije ni postojala pre 1905, kada se revizionistički pokret, na čelu sa Bernštajnom, pojavio u Nemačkoj, suprotstavljen s formacijama na klackalici težnji levičarskog pokreta, koji u Italiji nikada nije izašao iz domena fraza; dok je u slučaju ruskog socijalizma, on postao uvod u Boljševizam.

Reformizam, revolucionarstvo, centralizam – sam eho ovakve terminologije je mrtav; dok se u velikoj reci Fašizma mogu pratiti struje koje imaju svoje izvore u Sorelu, Pegiju, Lagardelu iz Socijalističkog Pokreta, i u kohortama Italijanskih sindikalista koji su od 1904. do 1914. unosili nov duh u Italijansko socijalističko društvo – koje je prethodno bilo osakaćeno i omamljeno koketiranjem sa Giolitti – jevom partijom; kako je naglašeno u Olivetijem Pagine Libere, Oranovoj Lupa, i u Divenirs Socials Enrika Leonea.

Kada se rat završio 1919. godine Socijalizam, kao doktrina, bio je već mrtav; nastavio je da postoji samo kao jedan vid nezadovoljstva, posebno u Italiji gde je jedina njegova šansa bila u podsticanju represalija protiv ljudi koji su izgubili rat, i koji su trebali biti naterani da zbog toga plate. Popolo d’Italia je sebe opisala u podnaslovu kao dnevno izdanje boraca i proizvođača. Svetski proizvođač je već bio izraz jednog mentalnog trenda.

Fašizam se nije svodio na gajenje doktrine koja je već bila prethodno osmišljena za stolom; naprotiv, on je stvoren iz potrebe za akcijom, i on sam je bio akcija; on nije bio partija, već u svoje prve dve godine bio je anti-partijski – bio je pokret.

Ime koje sam ja dao toj organzaciji odgovaralo je njenom karakteru. Čak i ako bi nekog interesovalo da nanovo pročita već zbrkane priče iz onih dana, uzimajući u obzir sastanak na kome je Italijanski Fasci di combattimento bio osnovan, tu neće pronaći doktrinu, već skup usmeravanja, prognoza, pretpostavki koji, kada se sagledavaju nezavisno od neizbežne martice mogućnosti, su trebali da se ostvare tokom narednih godina u seriju doktrinalnih aksioma, koje uzdižu Fašizam u rang političke doktrine koja se razlikuje od svih ostalih, prošlih ili budućih.

„Buržoazija je – rekao sam tada – verovala da je pronašla u nama svoje svetionike vodiče; oni greše. Mi moramo ići ka narodu… Mi želimo da se radnička klasa prilagodi odgovornostima vođstva, da bi mogla da shvati da nije prosta stvar upravljati poslom… Borićemo se i protiv tehničkog i protiv spiritualnog nazadnjaštva… Sada kada je sukcesivnost režima ostvarena, ne smemo biti slabog srca. Moramo grabiti napred; ukoliko se sadašnji režim treba zameniti, mi ćemo doći na njegovo mesto. Pravo nasledstva je naše, jer smo mi uveli zemlju u rat i u pobedu… Postojeće forme političkog predstavništva nas nikako ne mogu zadovoljiti; mi želimo sudbonosno propagiranje nekoliko interesa… Može se zapaziti da ovaj program vodi povratku esnafskim domovima (korporativizam). Nebitno! Ja se, prema tome, nadam da će ova skupština prihvatiti ekonomske zahteve koje je nacionalni sindikalizam već unapredio…“

Zar nije čudno da se još od ovih prvih dana, na Piazza San Sepolcro, reč „esnaf“ (korporacija) izgovarala, reč koja, kako se Revolucija razvijala, je trebala da izrazi jedan od osnovnih zakona i socijalnih kreacija režima? Godine koje su prethodile Maršu na Rim predstavljaju period tokom kojeg je potreba za delovanjem zabranjivala kašnjenje i pažljive doktrinalne elaboracije.

Borba se odvijala u selima i gradovima. Nije bilo diskusija, ali… postojalo je nešto mnogo svetije i važnije… smrt. Fašisti znaju kako se umire. Doktrina koja je potpuno obrađena, podeljena u poglavlja i paragrafe sa zabeleškama, možda nam je falila, ali je bila zamenjena nečim daleko odlučnijim – verom. Takođe, ako bi uz pomoć knjiga, članaka, ili rezolucijama donetim na kongresima, velikim ili manjim govorima, bilo ko hteo da oživi sećanje na te dane, naći će, uzimajući u obzir da zna kako da traži i selektuje, da su doktrinalne osnove bile postavljene još dok je borba bila u toku. Zapravo, tokom tih godina je Fašistička misao jačala, usavršavala se i napredovala sa svojom organizovanošću. Problemi o ličnosti i Državi; pitanja autoriteta i slobode; politička, socijalna i posebno nacionalna pitanja, bila su razmatrana; sukobi sa liberalnim, demokratskim, socijalističkim i masonskim doktrinama, i s onim koje je Partito Popolare imala, događali su se u isto vreme kao i kaznene ekspedicije. Pri svemu tome, nedostatak formalnog sistema bio je iskorišćen od strane neiskrenih savetnika kao argument za proglašavanje Fašizma nesposobnim za stvaranje doktrine, u isto vreme kada se ta doktrina formulisala – bez obzira na to kako je to burno bilo – prvo, kao što je to slučaj sa svim novim idejama, u obliku nasilnih dogmatskih negacija; onda, u drugom obliku konstruktivnih teorija, postepeno usvajanih, tokom 1926, 1927, i 1928, zakonima i institucijama režima.

Fašizam se sada jasno definiše ne samo kao režim, već kao doktrina. To znači da je Fašizam, isporbavajući svoje najvažnije sposobnosti na sebi i drugima, stvari posmatrao sa svog sopstvenog stanovišta i sudio na osnovu svojih standarda, sve one probleme koji utiču na materijalne i intelektualne interese koji sada daju velike brige narodima sveta, i spreman je da se sa njima bori svojom sopstvenom politikom. Pre svega, što se tiče budućeg razvitka čovečanstva i nezavisno od svih današnjih političkih razmatranja – Fašizam, generalno govoreći, ne veruje u mogućnost ili korisnost stalnog mira. Prema tome, on odbacuje pacifizam kao masku za kukavičko i tromo odricanje suportno od samopožrtvovanja. Jedino rat skuplja celokupnu ljudsku energiju do maksimalnog nivoa i daje pečat plemenitosti onim narodima koji imaju hrabrosti da se s njime suoče. Sve drugo je obična zamena koja nikada ne može naterati čoveka da se suoči sa samim sobom u situaciji kada se bira između života ili smrti. Stoga, sve doktrine koje postuliraju mir po svaku cenu, nespojive su sa Fašizmom. Jednako strane duhu Fašizma, čak i ako bi se prihvatile u nekim posebnim političkim situacijama – su sve internacionalističke ili Ligaške superstrukture koje, kako je istorija pokazala, se ruše do temelja kad god je srce nacije iz svoje osnove pokrenuto sentimentlanim, idealističnim ili praktičnim razmatranjima. Fašizam unosi svoj anti-pacifički stav u živote ljudi.
„Nije me nimalo briga“ (me ne frego) – ovaj ponosni moto borbenih družina, koji su ranjenici pisali na svojim zavojima, nije samo akt filozofskog stoicizma, on predstavlja doktrinu koja nije isključivo politička; to je dokaz borbenog duha koji se suočava sa svim rizicima. On podvlači novi stil Italijanskog života. Fašisti prihvataju i vole život; oni odbacuju i preziru samoubistvo, kao kukavičluk. Život, kako ga oni gledaju, podrazumeva dužnost, uzvišenost, osvajanje; život mora biti otmen i ispunjen, mora se živeti za sebe, ali iznad svega za druge, kako bliske tako i daleke, prošle i buduće.

Populaciona politika režima je posledica ovih premisa. Fašista voli svog bližnjeg, ali sama reč bližnji „ne označava neku nejasnu i neodređenu koncepciju. Ljubav za svojeg bližnjeg ne isključuje potrebnu edukacionu strogoću; još manje, ona ne odbacuje diferencijaciju i rangiranje. Fašizam nema ništa zajedničko sa ljubavlju za sve i svakog; kao član zajednice naroda, on gleda druge narode pravo u oči; obazriv je i uvek na oprezu; i ne dozvoljava sebi da bude zaveden od strane nepostojanih i lažnih priviđenja.

Ovakva koncepcija života čini Fašizam neprekidnom negacijom doktrina koje se oslanjaju na takozvani naučni i Marksistički socijalizam, onih doktrina istorijskog materijalizma koje objašnjavaju istoriju čovečanstva u smislu klasne borbe i promene procesa i instrumenta proizvodnje, izuzimajući sve drugo.

To, da preokreti ekonomskog života – otkriće sirovina, novih tehnologija i naučnih izuma – imaju svoju važnost, niko ne poriče; ali tvrdnja da su oni dovoljni za objašnjenje ljudske istorije, odbacujući pritom sve druge faktore, je apsurd. Fašizam veruje sada i zauvek u svetost i heroizam, to jest u dela u kojima nikakav ekonomski motiv – posredan ili neposredan – nije na snazi. Odbijajući istorijski materijalizam, koji u ljudima vidi jedino ljušture na površini istorije, koje se pojavljuju i nestaju na vrhu talasa dok u unutrašnjosti stvarne usmeravajuće sile deluju u kreću se, Fašizam isto tako negira nepromenljiv i nepopravljiv karakter klasne borbe koji je prirodan proizvod ekonomske koncepcije istorije; iznad svega on opovrgava stav da je klasna borba prerogativ socijalnih transformacija.

S obzirom da je na ovaj način zadat udarac socijalizmu u dve glavne tačke njegove doktrine, sve što ostaje od njega je sentimentala aspiracija – stara kao i samo čovečanstvo – prema socijalnim relacijama u kojima patnje i tuge običnog naroda trebaju biti ublažene. Ali, i ovde Fašizam odbacuje ekonomsku interpretaciju blagostanja kao nečeg što će socijalizmom biti osigurano, samo po sebi, na određenom stupnju ekonomske evolucije kada će sve biti obezbeđeno na najvećem mogućem nivou materijalnog komfora. Fašizam odbacuje materijalnu koncepciju sreće kao mogućnosti, i ostavlja je ekonomistima središta osamnaestoga veka. To znači da Fašizam ne priznaje jednačinu: dobro materijalno stanje = sreća, koja u ljudima vidi jedino životinje, sadržinu koju treba nahraniti i udebljati, reducirajući ih na prosto i jednostavno vegetirajuće postojanje.

Nakon socijalizma, Fašizam oprobava svoju misao na gomili drugih demokratskih ideologija, i odbacuje njihove premise, ujedno sa njihovim praktičnim primenama i implementacijama. Fašizam ne priznaje da brojevi, kao takvi, mogu biti odlučujući faktor ljudskog društva; on odbacuje pravo brojevima da upravljaju sredstvima povremene dorade; potvrđuje nepopravljivu, plodnu i blagotvornu nejednakost ljudi koji ne mogu biti izjednačeni nikakvim mehaničkim i spoljnim sredstvima poput jednakog prava glasa za sve. Demokratski režimi mogu se opisati poput onih pod kojima se ljudi povremeno varaju da poseduju neku samostalnost, dok u isto vreme prava samostalnost je u rukama drugih, nevidljivih i tajnih snaga. Demokratija je bes-kraljevski režim u kome je prisutan veliki broj kraljeva koji su ponekad isključiviji, tiranskiji i destruktivniji od pravih kraljeva, makar ovi bili i tirani. Ovo objašnjava zbog čega je Fašizam – iako je zbog određenih razloga, po svojim tendencijama bio republikanski pre 1922 – napustio, pre samog Marša na Rim, takvo stanovište, ubeđen u to da forma vladavine više nije stvar od najvišeg značaja, i zbog toga što su razne studije prošlih i sadašnjih monarhija i prošlih i sadašnjih republika pokazale da ni jedna ni druga forma ne predstavljaju sub specie aeternitatis, već da svaka od njih označava formu vladavine koja je izražaj poltičke situacije, tradicije i psihologije države o kojoj je reč.

Fašizam je prevazišao dilemu monarhija ili republika, oko koje su se demokratski režimi previše dugo sporili, pripisujući sve nedostatke onom prethodnom, i predstavljajući onaj drugi vid vladavine u perfrekcionističkom smislu, zaboravljajući pri tom da nam iskustvo kazuje da su neke republike suštinski reakcionarne i apsolutističke, dok neke monarhije prihvataju čak i najizazovnije političko – socijalne eksperimente.

U jednoj od svojih filozofskih meditacija Renan – koji je posedovao neke pre-fašističke pretpostavke – piše: „Razum i nauka su produkti čovečanstva, ali iluzorno je tražiti uzroke i razloge direktno za i kroz ljude. Esencijalna stvar nije da svi budu upoznati s tim; pa čak i kad bi sve to moralo biti inicirano, ne može se postići putem demokratije kojoj je, po svemu sudeći, sudbina da vodi do izumiranja svih onih naprednijih formi kulture, i najuzvišenijih formi učenja. Maksima da društvo postoji jedino zbog dobrobiti i slobode individua koje ga čine, izgleda nije u skladu sa planovima prirode, koju jedino interesuju vrste i spremna je da u tom smislu žrtvuje jedinku. Postoji osnovan razlog za strah da će poslednja reč ovako shvaćene demokratije (i dozvolite mi da dodam da je ona osetljiva na drugačiju vrstu interpretacije) biti oblik društva u kojem degenerisana masa neće imati nikakve druge pomisli do one o uživanju prostih i vulgarizovanih zadovoljstava.“

Odbacivanjem demokratije, Fašizam odbacuje uobičajenu apsurdnu laž o političkom egalitarizmu, naum o kolektivnoj neodgovornosti, mit o blagostanju i beskrajnom progresu. Ali, ako se demokratija shvati kao režim u kome se mase ne guraju nazad na margine Države, u tom slučaju pisac ovih redova već definiše Fašizam kao organizovanu, centralizovanu, autoritarnu demokratiju. Fašizam je definitivni i apsolutni protivnik doktrina liberalizma, i u političkoj i u ekonomskoj sferi. Važnost liberalizma iz 19. veka ne bi trebala biti preuveličavana u cilju današnjih političkih polemika, niti bi od te doktrine koja je bila jedna od mnogih koje su se razvijale tokom tog perioda, religiju čovečanstva za ovo i sva nastupajuća vremena. Liberalizam je zapravo doživeo svoj vrhunac tokom perioda od samo petnaest godina. Pojavio se 1830, kao reakcija na Svetu Alijansu koja je težila da Evropu gurne ispod nivoa na kome je bila 1789; dostigao je svoj zenit 1848, kada je čak i papa Pije deveti bio liberal. Nakon toga, liberalizam je u stalnom opadanju. Ako je 1848. bila godina svetlosti i poezije, 1849. bila je godina tame i tragedije. Rimska Republika bila je ubijena od strane sestrinske republike, Francuske. Te iste godine Marks je, u svom poznatom Komunističkom Manifestu, napisao jevanđelje socijalizma.

Godine 1851. Napoleon Treći je izveo svoju ilegalnu coup d’etat i vladao Francuskom sve do 1870, kada je bio zbačen nakon velike pobune koja je usledila nakon jednog od najtežih vojnih poraza poznatih u istoriji. Pobednik je bio Bizmark, koji čak nije imao predstave o liberalizmu i njegovim propovednicima. Simptomatično je da je tokom 19. veka religija liberalizma bila totalno nepoznata jednom tako naprednom narodu kao što je bio germanski, ako izuzmemo jedno međuvreme koje je bilo poznato kao „smešni parlament Frankfurta“ koji je trajao samo jednu godinu. Nemačka je ostvarila svoje nacionalno jedinstvo izvan i usprotiv liberalizma, doktrine koja je izgledala strana Nemačkom temperamentu, u biti monarhističkom, dok je sam liberalizam istorijsko i logičko predvorje anarhije. Tri stupnja u stvaranju Nemačkog jedinstva bila su tri rata 1864, 1866, i 1870, svi vođeni od strane takvih „liberala“ kao što su bili Moltke i Bizmark. I u građenju Italijanskog jedinstva, liberalizam je igrao vrlo malu ulogu, u poređenju sa doprinosom koji su dali Macini i Garibaldi, koji nisu bili liberali. Bez intervencije ne-liberala Napoleona Trećeg ne bismo imali Lombadiju, a bez Bizmarka u Sadovi i Sedanu vrlo verovatno ne bismo 1866. imali Veneciju, a 1870. ne bismo ušli u Rim. Godine od 1870. do 1915. su period koji je označio, čak i po mišljenju velikih propovednika nove vere, sumrak njihove religije, praćene dekadencijom u literaturi, i našim aktivizmom. Akitivizam – to jest nacionalizam, futurizam, fašizam.

Liberalni vek je, nakon stvaranja nebrojenih Gordijevih Čvorova, pokušao da ih odstrani mačem svetskog rata. Nikada nijedna religija nije tražila tako okrutnu žrtvu. Da li su to Bogovi liberalizma bili žedni krvi?

Sada se liberalizam sprema da zatvori vrata svojih hramova, napuštenih od strane ljudi koji uviđaju da će agnosticizam koji je bio propovedan u sferi ekonomije, i indiferentizam koji je dokazano prisutan u oblasti politike i morala, dovesti svet do propasti, u budućnosti, kao što je to i u prošlosti bio slučaj. Ovo objašnjava činjenicu da su svi politički eksperimenti današnjice anti-liberalni, i da je prosto smešno zbog toga nastojati da ih se smeti van ograda istorije, kao da je istorija mesto rezervisano samo za liberalizam i njegove učenike; kao da je liberalizam poslednja reč civilizacije van koje niko ne može da kroči. Fašizstička negacija socijalizma, demokratije, liberalizma, ne bi trebala međutim, da se objasni kao nametanje volje da se svet vrati unazad na pozicije pre 1789, godine o kojoj se uglavnom govori kao onoj koja je otvorila vrata demo-liberalnom veku. Istorija ne teče uzvodno. Fašistička doktrina nije uzela De Maistre-a za svog proroka. Monarhistički apsolutizam je stvar prošlosti, i kao takav on je eklezivnog karaktera. Gotovo je sa feudalnim privilegijama i podelama društva u zatvorene kaste koje među sobom nemaju nikakvog kontakta. Niti Fašistička koncepcija autoritarizma ima bilo šta zajedničko sa onom koja je osobenost policijski vođene Države. Partija koja totalitarno upravlja nacijom, novi je model u istoriji.

Ne postoje nikakvi etaloni niti poređenja s ovim konceptom. Iz ruina liberalnih, socijalističkih i demokratskih doktrina, Fašizam uzima one elemente koji su još uvek vitalni. On čuva ono što bi se moglo nazvati „potvrđenim činjenicama“ istorije; a odbacuje sve drugo. To jest, odbacuje ideju doktrine koja je prilagodljiva u svim vremenima i na sve narode. Činjenica da je devetnaesti vek bio vek socijalizma, liberalizma i demokratije, ne podrazumeva da i dvadeseti vek mora biti vek ovih doktrina. Političke doktrine odlaze; nacije ostaju. Možemo da verujemo da je ovo vek autoriteta, vek koji teži „desnici“, Fašistički vek. Ako je devetnaesti vek bio vek individue (liberalizam implicira individualizam), slobodni smo da verujemo da je ovo vek „kolektivizma“, pa prema tome, vek Države. Potpuno je logično da će nova doktrina koristiti još uvek važeće elemente drugih. Nijedna doktrina nije rođena potpuno nova, svetla, i da se o njoj nije ništa nije do tada znalo. Niti se jedna može pohvaliti apsolutnom originalnošću. Doktrine su uvek povezane, makar istorijski, sa onima koje su joj prethodile i onima koje će uslediti nakon nje. Tako, naučni socijalizam Marksa ima svoje korene u utopijskom socijalizma Furijera, Ovena, Sent-Simona; liberalizam devetnaestog veka ima svoje poreklo u prosvetljujućim pokretima osamnaestog veka, a doktrine demokratije u onim Enciklopedijskim. Sve doktrine ciljaju ka usmeravanju aktivnosti čoveka prema zadatom objektu; ali ove aktivnosti utiču na samu doktrinu, modifikujući je i prilagođavajući je novim potrebama, ili je nadmašujući. Prema tome, doktrina mora biti vitalni akt, a ne parada praznih reči. Otud i pragmatična struja u Fašizmu, njegova volja za moći, za životom, njegov stav prema nasilju i njegova vrednost.

Ključ razumevanja Fašističke doktrine je njeogva koncepcija Države, njene biti, njenih funkcija i njenih ciljeva. Za Fašizam, Država ja apsolut, a individue i grupe su relativne. Ove ličnosti i grupe su prihvatljive jedino ukoliko dolaze iz same Države. Umesto upravljanja igrom i vođenja materijalnog i moralnog progresa zajednice, liberalna Država ograničava svoje aktivnosti na beleženje rezultata. Fašistička Država je potpuno budna i ima svoju volju. Zbog toga, ona se može i opisati kao „etička“.

Na prvom petogodišnjem skupu našeg režima, 1929, rekao sam: „Fašistička Država nije noćni čuvar, koji se brine jedino o ličnoj sigurnosti građana; niti je ona uređena isključivo s ciljem garantovanja izvesnog stupnja materijalne blagodeti i relativno mirnih uslova života – jedan običan bord direktora bi uradio sve to. Niti je ona isključivo politička, odvojena od praktičnih realiteta držeći se podalje od raznolikih aktivnosti građana i nacije u celini. Država, kako je shvata i realizuje Fašizam, je duhovni i etički entitet koji osigurava političku, jurisdikcionu i ekonomsku organizaciju nacije, organizacija koja je po svom poreklu i porastu manifestacija duha. Država garantuje unutrašnju i spoljnu stabilnost zemlje, ali takođe i čuva i prenosi duh naroda, usađen kroz vekove u njegov jezik, običaje i veru. Država nije jedino sadašnjost; ona je takođe i prošlost, a iznad svega budućnost.

Prekoračivši trajanje života jedinke, Država stoji za stalnu svest nacije. Oblici u kojima ona nalazi svoj izražaj se menjaju, ali potreba za njom opstaje. Država obrazuje građane o građanstvu, osvešćavajući ih za njihovu misiju, požurujući ih ka jedinstvu; njena pravda usklađuje njihove divergentne interese; ona prenosi budućim generacijama uspehe svoga uma u polju nauke, umetnosti, prava, ljudske solidarnosti; ona vodi ljude iz primitivnog plemenskog života u višlje manifestacije ljudske moći, imperijalnu vladavinu. Država predaje budućim generacijama sećanje na one koji su položili živote da bi osigurali njenu budućnost ili da bi sproveli njene zakone; ona ostavlja primere i zapise budućim generacijama o komandantima koji su proširili njenu teritoriju, i o njenim genijima koji su je učinili poznatom. Kadgod poštovanje za Državu slabi, a sile dezintegracije individua i grupa prevagnu, nacije streme propasti“. Još od 1929, ekonomski i politički razvitak su svuda potvrđivali ove aksiome. Važnost Države rapidno raste. Takozvane „krize“, mogu se rešiti jedino akciojom Države, i unutar državne sfere delovanja. Gde je sada Žil Simons koji je, u ranim danima liberalizma, tvrdio da „Država treba da nastoji da se prikaže beskorisnom, i pripremi se da sama pomogne svojoj rezignaciji“? Ili gde je Mek Kulohs, koji je u drugoj polovini prošlog veka, zahtevao da se Država uzdrži od toga da skoro svime upravlja“? A šta reći o Englezu Bentamu koji je smatrao da je jedino što je industrija tražila, da bude ostavljena na miru; ili o Nemcu Humboltu koji je izrazio svoj stav da je najbolja vlada ona koja je neaktivna? Šta bi sada svi oni rekli o neprekidnim, neizbežnim i stalno prizivanim intervencijama vlade u sferi biznisa? Da li je istina da je druga generacija ekonomista manje beskompromisna u ovom smislu od prve, i da je čak i Adam Smit ostavio vrata odškrinuta – premda sa izvesnom dozom rezerve – vladi da bi mogla da interveniše u poslovnoj sferi?

Ako je liberalizam = individualizam, onda je Fašizam = vlada. Fašistička Država je, međutim, jedinstvena i originalna kreacija. Ona nije reakcionarna, već revolucionarna, jer iščekuje rešenje određenih univerzalnih problema koji su svuda aktuelni – u domenu politike kada je u pitanju podela partija, uzurpacija moći od strane parlamenta, neodgovornost poslanika; u sferi ekonomije, pri povećanom broju važnih funkcija koji su u ruci trgovinskih unija i asocijacija, uz njihove nesuglasice i svađe, što utiče i na kapital i na tržište rada; u etičkom smislu potrebom za poretkom, disciplinom i pokoravanje moralnim dikatima i patriotizmu.

Fašizam želi da Država bude jaka i organska, zasnovana na jasnim temeljima i masovnom podrškom. Fašistička Država izražava želju za dominacijom u ekonomskoj sferi, kao i u svim drugim; njeno delovanje se oseća duž cele teritorije zemlje posredstvom njenim korporativnih, socijalnih i obrazovnih institucija, i svih političkih, ekonomskih i duhovnih snaga nacije, organizovanih u odgovarajućim asocijacijama, koje kruže u okviru Države. Država zasnovana na milionima jedinki koje priznaju njenu vlast, osećaju njeno delovanje, i spremne su da služe njenim ciljevima nije tiranska država srednjevekovnog feudalizma. Ona nema ničeg zajedničkog sa despotskim Državama koje su postojale do, ili zaključno sa 1789. Daleko od toga da ona uništava ličnost, nasuprot tome Fašistička Država uvećava njen potencijal, baš kao u vodu gde uloga vojnika nije umanjena već mnogostruko uvećana brojem njegovih saboraca.

Fašistička Država organizuje naciju, ali ostavlja lični adekvatni prostor. Ona je prekinula s pružanjem nekorisnih i štetnih sloboda, dok je očuvala one koje su esencijalne. U takvim pitanjima, jedinka ne može suditi, to jedino može Država. Fašistička Država nije neutralna prema religijskim pojavama uopšte, niti ona zadržava indiferentan stav prema romanskom katolicizmu, kao posebnoj, pozitivnoj religiji Italijana. Država ne poseduje teologiju, već moralni kod. Fašistička Država u religiji vidi jednu od najdubljih duhovnih manifestacija, i zbog tog razloga ona ne samo da poštuje religiju, već je i brani i štiti. Fašistička Država ne pokušava, kao što je činio Robespjer na vrhuncu revolucionarnog delirijuma Konvencije, da „izmisli“ svog sopstvenog boga; niti zaludno teži, poput Boljševizma, da izbaci boga iz duše čoveka. Fašizam poštuje Boga asketa, sveca i heroja, ali takođe i Boga kako ga shvata ingeniozni i prosti um naroda, Boga kome su njihove molitve upućene. Fašistička Država izražava volju da iskazuje moć i da komanduje. Ovde se rimska tradicija zaokružuje unutar koncepcije snage. Imperijalna moć, kako je shvata Fašistička doktrina, nije samo teritorijalna, vojna ili komercijalna; ona je i duhovna i etička.

Carska nacija, to jest nacija koja je direktno ili indirektno predvodnik drugih, može postojati bez potrebe za osvajanjem i jedne kvadratne milje zemljišta. Fašizam u imperijalističkom duhu – tj. u težnji nacija za teritorijalnim proširenjem – vidi manifestaciju njihove vitalnosti. U suprotnim težnjama, koje ograničavaju interse nacije na samu teritoriju Države, vidi simptome dekadencije. Narodi koji se uzdižu i nanovo dobijaju svoju snagu su imperijalistički; odricanje od toga karakteristika je umirućih naroda. Fašistička doktrina je ona koja najviše odgovara težnjama i osećanjima naroda koji, poput Italijanskog, nakon viševekovnog mirovanja pod vladavinom drugih, sada traže svoje mesto u svetu.

Međutim, imperijalizam podrazumeva disciplinu, usmeravanje snaga, duboki osećaj dužnosti i duh samopožrtvovanja. Ovo objašnjava mnoge aspekte praktične aktivnosti režima, usmeravanje mnogih snaga Države na određeni kurs, kao i stroge mere koje se moraju primeniti nad onima koji bi se portivili ovom spontanom i neizbežnom pokretu Italije dvadesetog veka, propagiranjem prevaziđenih idelogoija devetnaestog veka, ideologija koje su bivale odbačene kad god je postojala potreba za velikim radovima na polju političkih i socijalnih transformacija. Nikada u većoj meri nisu ljudi žudeli za autoritetom, usmeravanjem, poretkom, kao što je to sada slučaj. Ukoliko svako doba ima svoju doktrinu, onda nebrojeno mnogo pokazatelja stavljaju nam do znanja da je doktrina našeg doba Fašistička. To da je vitalna, pokazano je činjenicom da je probudila veru; da je ova vera osvojila dušu naroda pokazano je činjenicom da Fašizam može predočiti svoje heroje i mučenike. Fašizam je sada prikupio širom sveta ono univerzalno što pripada svim doktrinama koje, postignuvši samoizražaj, predstavljaju trenutak istorija ljudske misli.

(Ovaj članak, čiji je ko-autor Giovanni Gentile, smatra se najsveobuhvatnijim izražavanjem Musolinijevih političkih stavova. Ovaj tekst je preuzet direktno iz oficijalne publikacije Fašističke vlade iz 1935. godine, Fašistička doktrina i institucije, autora Benita Musolinija, Ardita Publishers, Rim)

APPENDIX

  1. Filozofska koncepcija

– Ukoliko Fašizam ne želi da nestane, ili još gore da nestane svojom krivicom, mora biti postavljen na temeljima određene doktrine. Međutim, ne radi se o tome da, i ne treba biti poput Nesusovog ogrtača, koji bi važio za celu večnost, jer sutrašnjica je bešto misteriozno i nepredvidivo. Ova će doktrina biti norma po kojoj ćemo meriti političke i lične akcije u svakodnevnom životu.

Ja koji sam predočio ovu doktrinu, sam prvi koji je shvatio da članovi naših zakona i programa, tj. teorijski i praktični vodič za Fašizam, bi trebali biti usavršeni, popravljeni, prošireni, razvijeni, zobg toga što u nekim svojim delovima nisu odoleli izazovima vremena. Verujem da se bit i osnov ove doktrine još uvek mogu naći u postulatima koji su kroz čitave dve godine pozivali na oružje regrute Italijanskog Fašizma. Premda, uzimajući ove prve osnovne principe za početnu poziciju, moramo nastaviti sa iznošenjem programa na širi domen. Italijanski Fašisti, svi do jednog, moraju da sarađuju na ovom zadatku – to je jedna od stvari od vitalne važnosti za Fašizam, a to se odnosi pre svega na one koji potiču iz regiona gde je mirna koegzistencija postignuta među dva suprotstavljena pokreta sa, ili bez sporazuma. Zahtev koji ću ovde izneti je odista velik, ali zapravo želim da u naredna dva meseca koja predstoje pre sastanka naše Nacionalne Skupštine, filozofija Fašizma bude stvorena. Milan već uveliko doprinosi svojom prvom školom Fašističke propagande. Ovo nije samo pitanje prikupljanja raznih elemenata programa koji se trebaju upotrebiti za osnivanje ustava partije koje se neizbežno mora uzdići iz Fašističkog pokreta; to je takođe i stvar opovrgavanja netačnih tvrdnji da su Fašizam zapravo stvorili nasilnici. Zapravo, među Fašistima ima puno ljudi koji pripadaju neumornoj klasi intelektualaca. Novi kurs koji je preduzela Fašistička aktivnost neće ni u kom slučaju umanjiti borbeni duh koji je tipičan za Fašizam. Obogatiti um doktrinama i verom, nikako ne podrazumeva njegovo razoružavanje, već nasuprot ojačavanje naše moći za akcijom, i čini nas još svesnijim našeg zadatka. Vojnici koji se bore s punom svešću o svrsi njihove borbe, najbolji su ratnici. Fašizam uzima kao svoje dvostruko načelo Macinija: misao i akcija (Pismo Michele Bianchi-ju, napisano 27. avgusta 1921, na ime otvaranja Škole za Fašističku Kulturu i Propagandu u Milanu, Messaggi e Proclami, Milano, Libreria d’Italia, 1929, str. 39).

Fašisti moraju održavati kontakt jedan s drugim; njihova aktivnost mora biti aktivnost doktrine, delatnost duha i misli. Da su naši protivnici bili prisutni na našem sastanku, bili bi ubeđeni da Fašizam nije jedino akcija, već ujedno i misao. (Govor pred Nacionalnim Savetom Fašističke Partije, 8. avgust, 1924, La Nuova Politica dell’Italia, Milano, Alpes, 1928, str. 267).

– Danas smatram da je Fašizam kao ideja, doktrina, ostvarenje, univerzalan; on je Italijanski u svojim posebnim institucijama, ali on je univerzalni u duhu – ne može nikako biti drukčije. Duh je univerzalan zbog svoje prirode. Tako, svako može videti Fašističku Evropu budućnosti. Crpeći inspiraciju za svoje institucije iz doktrine i prakse Fašizma, Evropa, drugim rečima, dopušta Fašistima da reše probleme koji skrhavaju modernu Državu, Državu dvadesetog veka, koja je prilično različita od Država koje su postojale pre 1789, i onih koji su neposredno nakon ove godine stvorene. Danas, Fašizam odgovara potrebama svih; on rešava trostruki problem odnosa između Države i jedinke, između Države i asocijacija, i asocijacija i organizovanih asocijacija. (Poruka za prvu godinu, 27. oktobra 1930, Discorsi del 1930, Milano, Alpes, 1931, str. 211).

  1. Duhovna koncepcija

– Ovaj politički proces ima svoju potporu u filozofskom procesu. Ukoliko je tačno da je ono materijalno bilo tokom celog jednog veka obožavano, danas je njegovo mesto zamenio duh. Sve manifestacije koje karakterišu demokratski duh posledično bivaju ovoprgnute: ležernost, improvizovanje, manjak ličnog osećaja odgovornosti. Svim tvorevinama duha koje počinju sa religijskim daje se primat, i niko se ne usuđuje da drži do nekog antiklerikalizma koji je, tokom nekoliko decenija, bio miljenik Demokratije zapadnog sveta. Govoreći da se Bog vraća, mi zapravo mislimo o povratku duhovnih vrednosti. (Da the parte va it mondo, Tempi della Rivoluzione Fascista, Milano, Alpes, 1930, str. 34).

Postoji izvesno polje koje bi pre bilo određeno za meditaciju o vrhunskim ciljevima života, nego za istraživanje tih ciljeva. Posledično, nauka počinje iz iskustva, ali sudbonosno ona mora da pređe u filozofiju, i po mom mišljenju, filozofija sama po sebi može „prosvetliti“ nauku i dovesti do univerzalne ideje. (Kongresu nauke u Bolonji, 31. Oktobar 1926, Discorsi del 1926. Milano, Alpes, 1927, str. 268).

Da bi se razumeo Fašistički pokret, mora se pre svega podvući važnost fundamentalnog duhovnog fenomena u svoj svojoj širini i prožimanju. Manifestacije pokreta moćnog su i odlučujućeg karaktera, ali treba se ići još dalje od toga. Zapravo, italijanski Fašizam nije bio samo politički revolt protivu slabih i nesposobnih vlada koje su dozvoljavale državnim autoritetima da degradiraju, i koje su pretile da zapreče ceo progres zemlje, već je to bio i spiritualni revolt protiv starih ideja koje sukorumpirale svete principe religije, vere i Države. Fašizam, prema tome, bio je pobuna naroda. (Poruka Britanskom narodu; 5. januar 1924, Messaggi e Proclami, Milano, Libreria d’ Italia, 1929, str. 107).

  1. Pozitivna koncepcija života kao borbe

– Borba je na početku svih stvari, jer život je pun kontrasta: tu su i ljubav i mržnja, belo i crno, dan i noć, dobro i zlo; i sve dok ove suprotnosti ne dostignu stanje ravnoteže, borba neminovno ostaje u korenu ljudske prirode. Ipak, dobro je što je tako. Danas, imamo mogućnost da se uključujemo u ratove, ekonomske sporove, sukobe ideja, ali ukoliko bi došao dan kada bi borba prestala da postoji, taj dan bio bi obojen melanholijom; bio bi to dan propasti, poslednji dan. Međutim, taj dan neće doći, jer istorija uvek iznedri nove horizonte. Pokušavanjem da se povrati mir, stabilnost, spokojstvo, borilo bi se protivu težnji trenutnog perioda dinamizma. Mora se biti spreman za neke druge bitke i okolnosti koje nas mogu snaći. Mir će doći jedino onda kada se ljudi predaju Hrišćanskom snu univerzalnog bratstva, kada budu u stanju da rukama obuhvate okean i nadvise planine. Lično, ne verujem previše u ovakve ideale, ali ih isto tako ne isključujem, jer ne isključujem ništa. (Na Politeama Rossetti, Trieste , 20. septembar, 1920; Discorsi Politici, Milano, Stab. Tipografico del « Popolo d’ Italia » , 1921, str. 107).

– Po meni, čast nacija sastoji se u doprinosu koji je svaka od njih ponaosob pružila ljudskoj civilizaciji. (E. Ludwig, Talks with Mussolini, London, Allen and Unwin, 1932, str. 199)

  1. Etička koncepcija

-Organizaciji sam dao naziv Fasci Italiani Di combat tin onto. Ovo čvrsto i zvučno ime obuhvatalo je ceo program Fašizma onako kako sam i zamišljao. Drugovi, naš program je još uvek: borba. Život po Fašistima je stalna, nepreikdna borba, što sa lakoćom prihvatamo, s velikom hrabrošću, i sa svom potrebnom neustrašivošću. (Povodom osme godišnjice osnivanja Fasci, 28. mart, Discorsi del 1926, Milano, Alpes, 1927, str. 98).

Dotakli smo se srži Fašističke filozofije. Kada me je nedavno jedan Finski filozof upitao da mu protumačim značaj Fašizma u jednoj rečenici, napisao sam na Nemačkom jeziku: Mi smo protiv lagodnosti! (E. Ludwig: Talks with Mussolini, London, Allen and Unwin, 1932, str. 190).

  1. Religijska koncepcija

– Ukoliko Fašizam nije vera, kako bi drugačije mogao da svoje sledbenike obdari hrabrošću i stocizmom? Jedino ono verovanje koje se uzdiglo do visina religije, može ispirisati takve reči koje su izgovorile usne, na žalost preminulog, Frederika Floria. (Legami di Sangue, Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 256).

  1. Istorijska i realistička koncepcija

– Tradicija je sigurno jedna od najsnažnijih duhovnih pokretača naroda, pošto je ona sama uspešna i stalna kreacija njihove duše. (Breve Preludio, Tempi della Rivoluzione Fascista, Milano, Alpes, 1930, str. 13).

– Naš temperament vodi nas do konkretnih aspekata problema, pre nego do njihove ideološke i mistične sublimacije. Prema tome, lako možemo povratiti njihovu ravnotežu. (Aspetti del Dramma, Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 86).

Borba koju vodimo je nezahvalna, pa ipak divna, jer od nas zahteva oslanjanje isključivo na sopstvene snage. „Razotrkivene“ istine koje smo pocepali u parčiće, dogme kojih smo se odrekli, odbacili smo sve teorije o nekakvom raju, borili se protiv svakojakih šarlatana – belih, crvenih, crnih parlatana koji su savršenim obmanjivanjem govorili da će doneti sreću čovečanstvu. Mi ne verujemo u program, u planove, u svece ili apostole; iznad svega ne verujemo u sreću, spasenje, niti u Obećanu Zemlju.(Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 223).

Mi ne verujemo u jedinstveno rešenje, bilo ono ekonomsko, političko ili moralno, niti u linearno rešenje životnih problema, zbog „slavnih propovednika“ svetogrđa koji su o tome učili. Život nije linearan i nikada ne može biti reduciran na segment koji je deo praiskonskih potreba. (Navigare necesse, Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 233).

– Mi nismo, niti želimo biti bespokretne mumije, sa licima konstantno okrenutim ka istom horizontu; niti želimo da zaćutimo pred uzanim ogradama subverzivne bigotrije, gde formule, poput molitva propovedane religije, bivaju mumlane mehanički. Mi smo ljudi, živi ljudi, koji žele da daju doprinos, ma kako mali on bio, napretku društva. (Audacia, Diu turna, Milano, Alpes, 1930, str. ‘).

Pridržavamo se moralnih i tradicionalnih vrednosti koje Socijalizam odbacuje i prezire; ali pre svega, Fašizam zazire od neosnovanog postavljanja hipoteke u bilo kom smislu, na nepredvidivu budućnost. (Dopo due anni, Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 242).

Uprkos teorijama konzervativizma i renovaciji, teorijama o tradiciji i progresu koje bivaju obrazlagane od strane desnice i levice, ne oslanjamo se očajnički na prošlost kao na zadnju nadu spasenja: premda, ne srljamo pravo u zavodljive bajke o budućnosti. (Breve preludio, Diuturna, Milano, Alpes, 1930, str. 14).

Stalna negacija, večna nepokretnost, znači smrt. Ja se zalažem za pokret. Ja sam onaj koji maršira. (E. Ludwig, Talks with Mussolini, Lot Jon, Allen and Unwin, 1932, str. 203).

  1. Individua i sloboda

– Bili smo prvi koji su govorili, u lice demo-liberalnom individualizmu, da jedinka postoji samo dotle dok postoji u okvirima Države i dok god je izložena potrebama Države; i da, dok civilizacija pretpostavlja aspekte koji bivaju sve više i više komplikovaniji, lična sloboda postaje sve više i više ograničena. (Konferenciji sveopšte uprave Fašizma, Discorsi del 1929, Milano, Alpes, 1930, str. 280).

Osećaj o Državi jača u svesti Italijana, jer oni osećaju da je jedino Država nezamenljivi čuvar njihovog jedinstva i nezavisnosti; da samo Država predstavlja kontinuitet u budućnost njihovog porekla i istorije. (Poruka na osmu godišnjicu, 25. oktobar 1929, Discorsi del 1929, Milano, Alpes, 1930, str. 300).

Ukoliko smo, u toku prošlih osam godina, napravili ovako velik progres, može se sigurno misliti, predstaviti i predvideti da će u sledećih pedeset ili osamdeset godina uzlazni trend Italije, ove Italije, biti tako moćan, tako pun vitalnosti, da će biti grandiozan. Tako će sigurno biti ukoliko sloga vlada među građanima, ako Država nastavi da bude jedini sudija u političkim i socijalnim konfliktima, ukoliko se sve zadržava unutar Države, a ništa van nje – zbog toga što je nemoguće pojmiti bilo kakvo individualno postojanje izvan Države, sem ukoliko nije reč o divljaku čiji je dom u samoći peščane pustinje. (Govor pred Senatom, 12. maj, 1928, Discorsi del 1928, Milano, Alpes, 1929, str. 109).

Fašizam je povratio Državi funkcije koje samo njoj pripadaju, pridajući joj apsolutno i etičko značenje, protivu egoizma klasa i kategorija; vladi države, koja je bila dovedena do te mere da je predstavljala puki instrument izabranih skupština, vratio je dostojanstvo, učinivši je predstavnikom lika države, i označivši je kao moć Imperije. Fašizam je sačuvao državnu administraciju od pritiska frakcija i partijskih interesa. (Državnom savetu, 22. decembar, 1928, Discorsi Del 1928, Milano, Alpes, 1929, str.328).

– Neka niko ne misli da opovrgne moralni karakter Fašizma. Jer, mene bi bio stid da ovde govorim, da nisam osećao da predstavljam moralnu i duhovnu snagu države. Šta bi bila država ukoliko ne bi posedovala svoj sopstveni duh, svoj sopstveni moral, koji pružaju moć zakonima vrline pod kojima je država poštovana od strane građana? Fašistička država insistira na svom etičkom karakteru: ona je Katolička, ali pre svega je Fašistička – zapravo, ona je isključivo i u biti Fašistička. Katolicizam nadgrađuje Fašizam, i mi to otvoreno priznajemo, ali neka niko ne misli da bi, pod plaštom metafizike ili filozofije, mogao to da promeni. (Savetu Deputata, 13. maj, 1929, Discorsi del 1929, Milano, Alpes, 1930, str. 182).

Država koja je potpuno svesna svoje misije i koja predstavlja one koji marširaju; država koja nužno transformiše ljude, čak i u njihovom fizičkom aspektu. Da bi bila nešto više od pukog administratora, Država mora govoriti krupne reči, obrazlagati velike ideje i pred svoj narod stavljati velike zadatke.(Di scorsi del 1929, Milano, Alpes, 1930, str. 183).

– Koncept slobode nije apsolutan, jer ništa u životu nije apsolutno. Sloboda nije pravo, to je dužnost. To nije poklon, već osvajanje; nije jednakost, već privilegija. Koncept slobode menjao se s vremenom. Postoji sloboda u vremenima mira, koja nije sloboda u periodima rata. Postoji sloboda u vremenima prosperiteta, koja ne predstavlja slobodu kojom bi se raspolagalo u vremenima siromaštva. (Peta godišnjica osnivanja Fasci di Contbattimento, 24. mart, 1924, La nuova politica dell’Italia, vol. III, Milano, Alpes, 1925, str. 30).

Unutar naše države, ličnost nije uskraćena slobode. Zapravo, ona uživa veću slobodu od izolovanog čoveka, zbog toga što je država štiti, i zato što je ona deo Države. Izdvojen čovek je nezaštićen. (E. Ludwig, Talks with Mussolini, London, Allen and Unwin, 1932, str. 129).

– Danas možemo predstaviti svetu tvorevine ujedinjene Države Italije, koja se prostire od Alpa do Sicilije; ova se Država izražava dobro organizovanom, centralizovanom, unitarnom demokratijom, unutar koje narod cirkuliše. Zapravo gospodo, dozvolite ljudima ulaz u okvire Države, i oni će je braniti; ukoliko zabranite ulaz, narod će se boriti protiv nje. (Govor pred Sazivom Deputata, 26. maj, 1927, Discorsi del 1927, Milano, Alpes, 1928, str. 159).

Unutar Fašističkog režima jedinstvo klasa, političko, socijalno i čvrsto jedinstvo italijanskog naroda, ostvaruje se unutar Države, i jedino unutar Fašističke države. (Govor pred Sazivom Deputata, 9. decembar 1928, Discorsi del 1928, Milano, Alpes, 1929, str. 333).

  1. Koncepcija korporativne države

-Sećajući se da još od doba Imperije Italija nije bila jedinstvena Država, mi smo stvorili ujedinjenu državu Italiju. Ovde bih želeo da svečano potvrdim našu doktrinu Države. Ovde bih želeo da potvrdim, ne sa manjim entuzijazmom, formulu koju sam razložio na Milankoj skali – sve u Državi, ništa protivu Države, ništa izvan Države. (Govor pred Sazivom Deputata, 26. maj 1927, Discorsi del1927, Milano, Alpes, 1928, str. 157).

-Mi smo, drugim rečima, država koja kontroliše sve sile koje deluju u prirodi. Kontrolišemo političke snage, kao i moralne i ekonomske, pa tako smo mi potpuno ostvarena Korporativna država. Stojimo za novim principom u svetu, zalažemo se za očevidnu, kategoričnu, definitivnu antitezu svetu demokratije, plutokratije, slobodne masonerije; onom svetu koji se još uvek klanja osnovnim princpima postavljenim 1789. (Govor pred novim Nacionalnim Direktorijumom Partije, 7. april 1926, Discorsi del 1926, Milano, Alpes, 1927, str. 120).

Ministarstvo Korporacija nije birokratski organ, niti želi da upražnjava funkcije sindikalnih organizacija koje su nužno nezavisne, s obzirom da one teže organizovanju, selektovanju i poboljšavanju članova sindikata. Ministarstvo Korporacija je institucija predanosti u kojoj, u njeniom središtu i izvan nje, integralna korporacija postaje dostignuta stvar, i gde se postiže ravnoteža između interesa i snaga ekonomskog sveta. Takva je pomisao jedino moguća unutar sfere Države, jer jedino Država prevazilazi suprotstavljene interese grupa i individua, tako što ih koordiniše zarad dostizanja viših ciljeva. Postizanje tih ciljeva je još više ubrzano činjenicom da sve ekonomske organizacije, priznate, čuvane i podržane od strane Korporativne Države, postoje unutar sfere Fašizma; u drugim okolnostima one prihvataju koncepciju Fašizma u teoriji i praksi. (Govor na otvaranju Ministarstva Korporacija, 31. juli, 1926, Discorsi del 1926, Milano, Alpes, 1927, str. 250).

Mi smo konstituisali Korporativnu i Fašističku državu, državu nacionalnog društva, Državu koja koncentriše, upravlja, harmonizuje i umiruje interese svih socijalnih klasa, koje su na taj način podjednako zaštićene. S obzirom na to da je tokom godina demo-liberalnog režima, rad posmatran sa snebivljivošću od strane države, zapravo bio izvan države i protiv države, i da je on smatrao državu za neprijatelja svakog dana i svakoga časa, danas nema niti jednog Italijana koji ne traži svoje mesto u svojoj Korporaciji ili federaciji, onog ko ne bi želeo da bude živi atom one velike, ogromne, žive organizacije koja je u stvari nacionalna Korporativna Država Fašizma. (Na četvrtu godišnjicu Marša na Rim, 28. oktobar, 1926, Discorsi del 1926, Milano, Alpes, 1927, str. 340).

  1. Demokratija

– Rat je bio revolucionaran, u smislu da je putem reka krvi završio sa vekomDemokratije, vekom broja, vekom većine i kvantiteta.
(The pane va it Mondo, u Tempi dellaRivoluzione Fascista, Milano, Alpes, 1930, str. 37).

– Rasa: to je osećaj, ne realnost; 95% osećaj.
(E. Ludwig, Talks with Mussolini, London,Allen and Unwin, 1932, str. 75).

  1. Koncepcija države

– Nacija postoji dokle god postoji narod. Narod se razvija sve dok je brojan, vredan i dok se njime dobro upravlja. Moć je posledica ovog trojakog princpia (Generalnoj Skupštini Partije, 10. mart 1929, Discorsi del 1929, Milano, Alpes, 1930, str. 24).

Fašizam ne opovrgava Državu; Fašizam tvrdi da civilno društvo, nacionalno ili imperijalno, ne može postojati drugčije, no u formi Države.
(Stab, anti-Slato, Fascismo, Tempi della Rivoluzione Fascista, Milano, Alpes, 1930, str. 94).

Za nas, Nacija je prosto rečeno duh, ne samo teritorija. Postoje Države koje su posedovale ogromne teritorije, pa ipak nisu ostavile nikakvog traga u istoriji čovečanstva. Niti je to pitanje broja, zbog toga što je bilo u istoriji malih, mikroskopskih Država, koje su ostavile besmrtne i neunišive dokumente u umetnosti ili filozofiji. Veličina nacije je spoj ovih vrlina i uslova. Nacija je velika kada je njena moć duha prevedena u stvarnost. (Govor u Napulju, 24. oktobar 1922, Discorsi della Rivoluzione, Milano, Alpes, 1928, str. 103).

Želimo da ujedinimo naciju u okvirima suverene Države, koja je iznad svih i koja sebi može dozvoliti da bude protiv svih, s obzirom da ona predstavlja moralni kontinuitet nacije u istoriji. Bez Države nema nacije. Ostaje samo ljudska gomila koja je podložna dezintegraciji koju im istorija može naneti.(Govor pred Nacionalnim Većem Fašističke Partije, 8. avgust 1924, La Nuova Politica dell’Italia, vol. III; Milano, Alpes, 1928, str. 269).

Dinamička stvarnost

– Verujem da ukoliko narod želi da živi, mora razviti volju za moć, u suprotnom će vegetirati, živeti mizernim životom i postati plen jačih naroda, kod kojih je ova volja dovedena do većeg stupnja. (Govor pred Senatom, 28. maj, 1926).

– Fašizam je taj koji je karakter Italijana načinio nanovo modernim, odstranjujući nečistotu iz naših duša, pripremajući nas na sve žrtve, povrativši pravi aspekt snage i lepote naših Italijanskih lica. (Govor u Pizi, 25. maj, 1926, Discorsi del 1926, Milano, Alpes, 1927, str. 193).

Ne bi bilo pogrešno prikazati suštinski karakter i apsolutni značaj Fašističkih levija. Ne radi se samo o ceremoniji, već o veoma važnom stupnju u sistemu obrazovanja i integralne preparacije Italijanskih ljudi, koje Fašistička revolucija smatra jednim od osnovnih dužnosti Države: upravo fundamentalnim, jer ako Država ne ispunjava ovudužnost, ili ne prihvata da govori o tome, tada se ona prosto odriče svog prava na život. (Govor pred Sazivom Deputata, 28. maj, 1928, Discorsi del 1928, Milano, Alpes, 1929, str. 68).

Priredio Branko Milić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s