KSENIJA ATANASIJEVIĆ – O Božidaru Kneževiću


Mislioci, u glavnom, postupaju na dva načina, kad tumače i razrešavaju smisao ovoga našega sveta stvaranja i iščezavanja, udruživanja i razilaženja, obmanljivosti i težnje da se održi nešto postojano, sumnje i grčevitih napora da će dopre do kakvog utešnog verovanja, — u kome se zlopatimo sve dok kolebljivo postojanje ne smeni našim ljudskim obdarenostima i nadahnutostima nerazrešeno umiranje. Jedni, nezavisno od onoga što im iskustvo prikazuje i odslikava, ispredaju sistem apstrakcija, po sebi bezbolnih, i potpuno se posvećuju trudu da im zaklјučivanja ostanu saglasna sa svim dijalektičkim veštinama, i neogrešena ni o jedan propis logike. Drugi hrabro podnose da ih preplavi bujica iskustvenih doživlјavanja, suočavaju se sa empirijom, i svim njenim neduzima i jadima, pa se, potom, spuštaju do dna gusto ispredenoga niza pojavlјivanja, otkrivaju im ništavnost, i, zaklјučno, pribegavaju spasonosnom i časnom izlazu u kojoj od transcendentnih oblasti, dostupnoj čovekovoj misli ili duši.

Filozofi prvoga tipa uspevaju, katkad, da podignu arhitektonski vrlo uspelu izgradnju, laskavi dokaz o tome kakvu usavršenost i okretnost može da dostigne moć preplitanja apstraktnih pojmova u čoveku. Hegelov sistem, sa filozofemama vešto raspoređenim i dosledno sprovođenim kroz sve discipline mudrosti o svetu, doista služi na čast čoveku posedniku sposobnosti diskursivnoga mišlјenja, kao uzorno delo svoje vrste. Mogao bi se ispisati duži broj ovakvih primera, sa postupnom lestvicom uspeha dijalektike.

Svest mislilaca druge vrste osetlјiva je, naročito, za pitanja o opredelјenju i važnosti čovekovoga bivanja; od njihovoga interesa odbijaju se teorijske zagonetnosti kao takve; one postaju dostojne razjašnjavanja samo ako su vezane za čovekove potrebe, i ako mogu da doprinesu olakšavanju njegovih dugih bolova.

Među filozofima okrenutim, pre svega, čoveku, jednima izgleda celishodnije da se od metafizičkih ispitivanja spuste lјudskom individuumu, i na njemu zaustave; drugi od početka držo čoveka u središtu pažnje, a ontologiji i kozmologiji pribegavaju samo kao neophodnoj pozadini. Na prvi način postupao je Šopenhauer: ispunjen želјom da sebe i bližnje oslobodi patnja egzistencije, stvorio je shvatanje o svetu, podjednako puno i temelјno i u teorijskom i u praktičnom delu. Isto tako naš Božidar Knežević, ponesen potrebom da ce spase zagušnog i mučno izlaznog pritiska živlјenja, uspeo se do postavlјanja principa što vladaju razvitkom vaselјene, pa je sa visina čisto kozmičkoga posmatranja osvetlio bitnost i udes čovekov.

Na protiv, teorijski okvir Paskalovih moralnih shvatanja ispunjen je, poglavito, njegovim naučnim otkrićima i utvrđivanjem zakonitosti što vlada uprirodi, a samo uzgredno dodirivanjem problema teorije saznanja. Tolstoj, sa upornošću kakvog srednjevekovnog alhemičara, ne sustaje celoga života da iznalazi način kako da se isceli duša čovekova; u predsmrtnome periodu njegovoga stvaranja taj napor dobija ritam ropca. Zauzet glavnim svojim smerom, mislilac iz Jasne Polјane ne stara se da svoje poglede o biću i svetu složi i okupi u celinu; on im pribegava samo kao sredstvima koja će mu pomoći da postavi neoborive temelјe etičnosti, i da obezbedi izglede za besmrtnost duše. Dostojevski, najžedniji tražilac Boga — razrešitelјa svih ponornih tmina i đavolјih izopačenosti čovekovih, ima titanske smelosti da ce ne zakloni za teorijska posmatranja, da se ne zaštiti njima, nego da ostavi širom otvorena sva nasušna pitanja morala, pošto je dušu čovekovu razotkrio, sa svima njenim ludilima i talozima, i pošto je upleo, poreklom, u nepresušne religijske i metafizičke snage.

Obuzet blagorodnom težnjom da na živlјenje lјudi baci pogled ca najvišega plana, naš Božidar Knežević potvrdio se kao mislilac dorastao da priđe kozmičkoj zagonetci, ali i da ponese teret svih nerešenosti u kojima ce guši lјudski individuum. Kao takav, on je prava retkost u na­šnoj sredini, nimalo zasićenoj misaonošću.

Ali njegova sudbina, na ovoj zemlјi i među nama, nije bila nimalo vedra ni ozarena. Nema načina da našim „euklidovskim umom“ damo opravdanje mnogo puta ponovlјenoj činjenici da najduševniji od lјudi bivaju najbezdušnije mučeni u ovozemnome postojanju. Ostaju samo, kao moguća objašnjenja, indijska karma ili učenje hrišćanske dogmatične teologije o našoj nesposobnosti da prodremo u smerove proviđenja. Spoljna istorija Božidara Kneževića, preplavlјena mučeničkim sastojcima, načinila ga je potresno herojskom ličnošću. Samo, ona nimalo ne služi na čast društvu gde je živeo, i za koje je radio.

Rođen je 7. marta 1862 godine, na Ubu, kao potomak kneza Iva od Semberije. Nјegov otac, mek i blag čovek, i siromašni trgovac, umro je kad je njegovom sinu bilo godinu dana. Po podacima, dobijenim dobrotom Kneževićeve gospođe, njegova mati, žena primetne inteligencije, nagnana teškim prilikama, preudala se za prostog i su­rovog čoveka. Pošto je sa njime dobila petoro dece, možda je objašnjivo što nije mogla da bude nežna mati svome sinu iz prvoga braka, i što nije ni mogla ni smela da ga zakloni od surovosti očuha. Često je, posle škole, dečko morao da čuva ledeni očuhov dućan, dok ovaj u kafani pije. Događalo se da se, u dugome čekanju, smrzavao, i da su ga nosili kući i otkravlјivali. Sasvim je pojmlјivo što je ovakvo crno detinjstvo ostavilo, za uvek, zarezotine na njegovoj duši. Docnije će pisati da je za ceo potonji život čovekov njegovo detinjstvo od najvećeg značaja, jer prvi utisci na detinju dušu i duh jesu osnov sveg dalјeg razvitka duše.

Gimnaziju i Veliku Školu svršio je u Beogradu, poslužujući i dajući časove. U jednoj od kuća gde je posluživao dobijao je, kao hranu, samo supu; zato nije smeo da radi gimnastiku, da ne bi ogladneo. I pored krajnje nemaštine, za sve vreme svojih studija radi brižlјivo i neprekidno, i uspeva da samouko nauči engleski. 1884 g. postao je predavač u Užicu. U srpsko-bugarskome ratu učestvovao je kao komordžija; spavajući na snegu, dobio je plućni katar, koji će ga mučiti celoga života. Zatim je bio predavač u Nišu, profesor i jednogodišnji direktor u Čačku, pa profesor opet u Užicu, Kragujevcu i Šapcu. U Beograd je došao sa službom tek 1902 g. Osamnaest godina života po zapuštenim i zaparloženim srpskim palankama trebalo je da protekne, pa da jedan najređe uman profesor, kao što je bio Knežević, dobije zvanično priznanje kako je dorastao za nastavnički rad u prestonici. Taj rad, na žalost, sasvim je kratko trajao, jer je Knežević umro od tuberkuloze već 18. februara (po starom) 1905 godine.

Povodom Kneževićeve sahrane, Jovan Skerlić, jedini koji je, u ono doba, pošteno odao priznanje radu ovoga mislioca, napisao je sledeće tužne sugestivne reči: „Na dan devetnaestoga februara ove godine, sniska i tamna Markova crkva u Beogradu bila je puna đaka, profesora i književnika. Pogled je lutao od groba jednoga kralјa i kralјice do četiri deteta koja su u tamnom crnom odelu stajala kraj jednoga mrtvačkoga sanduka. Vetar je napolјu silno duvao, drvena vrata su se tresla, u porti je drveće škripalo, a popovi su promuklo i neskladno čitali opelo nad mrtvim telom Božidara Kneževića“.

Ovakav sticaj na Kneževićevom opelu bio je samo završni čin, u neprekinutome skladu sa svima nemilim zbivanjima i oduženim trplјenjima njegovoga života. Jer njemu je bilo dosuđeno da se ponese sa svima vrstama ovozemalјskih negativnosti: sa nesrećom, zatvorenom u sopstvenoj duši koju je poneo iz svoje mladosti, sa materialnom oskudicom, i sa moralnim proganjanjima i potpunim nerazumevanjem kojim su ga dočekivali i lspraćali njegovi dragi i njemu do jada jasni bližnji.   Okrenut u sebe, kao ušančen u svoju unutrašnjost, on je bio suviše otmen da se bori za kakvo njemu dolično mesto. Sam on tragično je preživeo iskustvo da se u  malim društvima i narodima čovek mase penje više šego što treba, obarajući pametnije od sebe. A, sem toga, saznao je da je, sà jedne više nadnesenosti, sasvim sporedno kakve je položaje ko dograbio. Uz to, nije mogao biti u zabludi ni o tome da je njegovo stvaralaštvo od osobene važnosti, naročito kad se uzme u obzir usahlo i ispucano zemlјište gde je imao da probija sebi put, i da urezuje filozofske brazde.

Duboko nemoćan da se u  praktičnim sticajevima snađe, sistematski zapostavlјan i napadan  od lјudi pozvanih da prihvate njegov rad, i da ga postave na pravo mesto, on je, podstican potrebom da prati razvoj filozofije, odvajao osetan deo svoje neznatne plate, i kupovao potrebnu literaturu, a gonjen samoniklom mislilačkom snagom, bez prestanka je stvarao. Nјega, doista, nije mučio onaj, najgori, „umor od nerada“ o kome je pisao. Nјegovo opsežno delo Principi istorije sastoji se iz dve knjige; prva, Red u istoriji, pojavila se 1898, a druga, Proporcija u istoriji, 1901 godine. Ovo delo jeste prvi i jedini pokušaj izgrađivanja filozofije istorije u nas. Sadrži veliki broj filozofskih stavova o kozmičkome događanju što obuhvata čoveka i zakone njegove istorije; oni postaju jasni opširnom i svestranom argumentacijom koja je, mestimično, čisto apstraktna, i, kao takva, za mnoge neprivlačna. Ipak ostaje skoro neprotumačlјivo što ovome delu nije još data stručna i ozbilјna procena. U Srpskom Književnom Glasniku izašli su izvodi iz Principa istorije, kao Zakon reda u istoriji i Zakon proporcije u istoriji (ti izvodi odštampani su i kao posebne knjige). Daleko popularnije i rasprostranjenije jesu njegove Misli; u njima su, u najsažetijem izvodu, data posmatranja i osnovne ideje iz glavnoga spisa,ali ima i refleksija autobiografskog karaktera.  Ova mala knjiga triput izdavanih misli obuhvata oštro povučene poteze religijskih i etičkih, ali i ontoloških i kozmoloških shvatanja Kneževićevih; uz to, u njoj, sasvim ubedlјivo, dolazi do izraza i neobična ličnost ovoga filozofa. Otuda je pojmlјivo što je ona čitana i volјena među nama kao retko koja knjiga. Filozof je, pored nekoliko drugih  manjih rasprava, napisao još opsežnu i temelјno oživlјenu primerima studiju Proces istorije čovečanstva i njen odnos prema drugim naukama (Prosvetni Glasnik, god. 1903) i zgodnu školsku knjigu Istorijski kalen dar. Preveo je studiju Pola Giroa Evolucija pa da u starojGrčkoj, potom, sa engleskog, ogromno Beklovo delo Istorija civilizacije u Engleskoj (u pet knjiga), Karlajlovo delo O herojima, i, opet sa engleskog, Makolejev ogled o Bekonu.

Ovakav rad, svojim znatnim obimom, i, glavno, svojom filozofskom sadržinom, odaje jedan izuzetni duh koji je svojim vidovitim nadahnućima i kozmičkim utehama nedogledno prevazišao svoju surovu i prema svakoj duhovnosti ne prijatelјski nastrojenu okolinu. A ondašnje društvo, veoma karakteristično kao žalosni dokumenat, kad je o Kneževiću reč, opisuje Skerlić, u nekoliko krepkih reči. „Mi počinjemo ličiti na izgladnelu gomilu kurjaka koji su, urlajući, počeli jedan drugoga da razdiru… On je izišao iz svoje sredine i iz svoga doba, povukao se u  mrak da odatle, sa bolom i gorčinom u duši, posmatra  „šta oni osvetljeni rade i sluša kurjačka urlikanja svojih krasnih savremenika.“ Zaista, Knežević nije bio, po njegovoj prodornoj misli, nalik na lјude koji se, kao sitne pare, najviše troše u životu; on se „povukao iz saobraćaja“ šumnih, zlih, računskih i besmislenih povezanosti što se zovu društveni život. I prirodno je bilo tako, jer „što se više misli, manje se u životu sudeluje. Sem toga, davala mu je izdržlјivosti ona jedino plemenita taština, — „žudnja idealno produžiti stvarni, zemalјski život.“

Duhom daleko nad prosečnošću, nepodoban da nađe intiman dodir sa bićima i događajima iz okoline, za njega su, brzo, sva spolјna dešavanja postala sasvim nezanimlјiva. Pažnju u pravcu spolјašnjosti zamenili su potpuna upućenost na ličnu dušu i prevazilaženje svih lјudskih propisanosti, koje je bilo neodstupno, jer je Knežević savršeno poznavao sve pretežno nevredne i jalove elemente unutrašnjeg čoveka. Gospođa Knežević priča da je voleo samo sasvim malo dete, pre no što dođe do svesti o sebi, – jer tada već „prestaje da bude anđeo, i postaje čovek.“ A smeo bi se zakleti da njen muž nikoga nije smatrao za prijatelјa.

Uviđao je on i svoje podložnosti zemaljskim neizrađenostima, ali je, uz to, smelo prozirao da okolni svet nema prava da njemu sude. Osećao je pravilno da je ona duga povorka njegovih ispaštanja i trplјenja mnogo puta i sa mnogostrukim interesom ne samo iskupila sva njegova ogrešenja o sebe i o druge, nego da ga je digla u red onih viših lјudi koje on nikad nije propuštao da potpuno odeli od običnih. Na kraju sudbinska zaplitanja  učinila su mu se po besmislenosti ravna ljudskim postupcima, i sva stremlјenja u njemu morala je, prirodno, smeniti samo jedna želјa, — da u što indiferentijem odnosu prema njemu ostanu  ljudska i fatumska dejstva. Jer mir je poslednje utočište kome se, neizbežno, okreću svi koji nisu zaklanjali sebe od nasrtanja nemilih zemalјskih zaplјuskivanja i od grabljivih ruku svojih bližnjih.

Po kazivanju nekadašnjih njegovih đaka, nesalomljiva i osobenjačka priroda ovoga filozofa ostala je utisnuta u njihovu svest, kao nesvakidašnja pojava. Na prvi pogled se videlo da taj profesor ne liči na druge, i da boravi u svome odelјenome području. Kao, Plotin, Knežević je osećao dosledno održanu odvratnost prema slikanju; zato danas nemamo nijedne njegove fotografije.   Po opisu njegove gospođe, poznanika i đaka, bio je visok i tanak, nalik na Engleza, prava i ponosita hoda i ozbilјnoga izraza.  Imao je dugulјasto lice, ogromno čelo, poveći nos, zelenkaste, krupne i hladne oči, bele trepavice i obrve, otvoreno smeđu, kovrdžavu kosu, žute brkove i crvenkastu, razdelјenu bradu. G. B. Pulјević priča da je Paško Vučetić pokušao da portretira već sasvim bolesnoga mislioca, ali da slika nije završena, jer slikar nije bio u stanju da izdrži suviše jak i probojan pogled svoga modela.

Ljudi koji su poznavali ovoga filozofa, govore da je bio otmenog ponašanja, naročito spram žena, — o kojima je ostavio nekoliko nelaskavih misli, — da je redovno išao kroz svet odsutan i utonuo u misli, i da je čitavim svojim beskompromisnim bićem otkrivao svoje odelјeno mesto u sredini gde je živeo.

Svoju široko zamišlјenu i preopterećenu pojedinostima filozofsku zgradu podigao je Knežević u obe knjige svojih  Principa istorije. Pored ostalih svojstava svoje složene prirode, raspolagao je naš filozof i znatnom sposobnošću čisto apstraktnog mišlјenja; otuda njegova izrazita namera da čistim razumom dospe do granica saznanja, dostupnih čoveku, i da, usred iskonskog i neumitnog vaselјenskog hoda, pronađe i utvrdi mesto i rang lјudskog individuuma.    Za ovoga pravoga filozofa istorije, istorija je padala u jedno sa filozofijom; ta dva pojma bila su  sinonimi. Cilј njegovih istorijskih nastojanja nije opisivanje spolјnih radnja i događaja; njega ne zanimaju ličnosti; on „nema posla ca plemenima, narodima i rasama, nego samo s čovekom, na raznim stupnjima istorijskog života, u raznim prostorima i vremenima.“ Protumačlјivo je, prema tome, što istoričari nisu bili u stanju da razumeju delo ovoga mislioca koji je, ipak, povukao sasvim jasnu razliku između obične i filozofske istorije. U poslednjoj gledao je  organizam svih lјudskih osećanja i misli, duša, duhova ti vremena. Da bi se dalo korenito objašnjenje tako shvaćene istorije čovečanstva, mora se, nesumnjnvo, uzeti u obzir cela istorija prirode.

Za izvođenje jednog osvrta ovako džinovske opsežnosti, neophodna je uzdignutost perspektive.Tek sa visine principa može se obuhvatiti celina vaselјenskoga života, jer se samo iz dalјine i sa visine vide pravilnost i zakonitost do kojih filozof  istorije ima da se probije, kroz nabacane, izukrštane i na izgled razvejane činjenice.Knežević neodstupno ostaje na vrhovnome stupnju do koga saznavalac može da se uznese, dorastao, kao malo ko, da ostane sam, sa svojim nepoštednim otkrićima.

U naporu misli da na nekoleblјivi metafizički i etički plan postavi osvrt prema evoluciji, progresu i istoriji celokupnog svemira, u čijem je okviru obuhvaćen i progres individualnog i društvenog života, naš filozof se sudara sa neizražlјivošću stvari. Otkriva najozbilјniju teškoću svakoga mislilačkoga gnjuranca u suštinu stvarnosti: neizvodlјivost adekvatnog izražaja odnosa stvari idejama i principima, i predmeta rečima. Opširan nauk o toj istoj teškoći doprineće vrlo mnogo slavi Anria Bergsona.

Otuda otmeni stav našeg rezigniranog mislioca, koga ne muči megalomanija da baš on razmrsi tajnu praprincipa stvari. Upoznat sa štedlјivo odmerenim moćima čovekovim, on priznaje da je znanje i saznanje beskonačno malo, i da sve neodgonetnuto i neispitano ostaje predmet vere. A morao je sebi dati računa i o tome da čovekov duh dopire do rastvaranja i raščlanjavanja onoga što je složeno, ali da nema pristupa u bitnost elemenata stvari. Sem toga, osećao je strahopoštovanje prema zagonetci vaselјene; u jednoj misli ispoveda da je bolјe ne ulaziti u poslednje saznanje. Ipak, nezaustavni nagon za upoznavanjem sveta probija se mučno, ali fanatički, kroz neispitlјivosti, do onoga što je dostupno filozofskoj misli.

Filozofiju konkretno predstavlјa on kao mapu koja treba da što preciznije utvrdi odnose, rastojanja i srazmere oblasti pojava. Pri tome  podrazumeva da će filozofska istina najdostojnije ispuniti svoje opredelјenje kad se veže za lјude, i donese im rasvetlјenje i olakšanje. Ali, u mislenome procesu koji se razgranjava tim povodom, filozof mora da se sukobi sa pitanjem: jesu li lјudi sposobni da podnesu otrežnjujuće dejstvo objektivnih nesumnjivosti; da li za njih nisu blagotvornije okreplјujuće zablude? Nužno je obraditi to pitanje u toliko pre, što čiste istine nema u životu, što za njom treba tragati među drugim, gusto sa njom satkanim sastojcima. Razdanjavanje ovoga spleta muči Kneževića, i on se na njega vraća, u mnogim maksimama i izvođenjima, kroz koje mogu da se prate izvesne određeno povučene linije. Zabluda je milija i toplija, jer laska čoveku o njegovoj veličini; istina ga, međutim, hladno i bespoštedno, spušta sa visine Bogom izabranog i odlikovanog bića, i prikazuje ga kao bezvolјnog i nevažnog stvora, izgublјenog u opštem toku i vrtlogu stvari. Zatim, lјudi se suviše iscrplјuju borbom za život; zato sasvim malome broju njih preostaje snage za upuštanje u još tegobniju borbu za istinu. Sem emocionalnog i socijalnog dobra što zabluda pribavlјa lјudima, u njoj se krije i jedno teorijsko preimućstvo: oka je sredstvo preko koga je izvodlјivo doćido istine; ona je, upravo, čulna i delimična istina, istina nižega stepena. Zbog svega ovoga mislilac, opravdano, ne povlači neizmirlјive granice između istine i zablude, kad su u pitanju trošne i nesigurne čovekove sposobnosti. Još više, on čini jedno od svojih najbolјih otkrića po kome sve što spada u empirijski svet mora, kao prolazno i propadlјivo, biti, više ili manje, zabluda, pošto je večnost jedan od atributa istine. Ali, sa empirijskoga stanovišta, utvrđuje da svaka puna istina miri u sebi mnoge zablude: otuda čovečanstvo, kao najviša istina, izglačava sve sukcesivne istorijske zabludelosti. Ova ideja je isto toliko nemoguća, koliko je dobronamerna: naime čovečavstvo sadrži u sebi sve zablude, ne samo sukcesivne, nego i simultane, ali ih ne miri, jer istorijski faktori, izgleda, najmanje rade u pravcu izravnjavanja protivnosti.

Tako je postavio nekoliko relativističkih i utilitarističkih shvatanja istine Knežević, koji je kazao veliku reč da je sve pepeo, sem istine. Ali njegova ideja o istini sve ce više sublimira, i on o njoj, dalјe, govori kao o procesu čiji će ishod biti sve veće postizanje pravičnosti u društvu.  Na odnos između »istine i pravde često se vraća, kao na jednu od svojih omilјenih tema. Istina je pravedna misao; zato sve viša istina odaje sve. veću pravdu lјudima, stvarima i vremenima. Kod našega filozofa pravda ima prevashodno etičku namenu: neumitna kao priroda, i kao istina onaznači opstanak i napredak dobru, a uništenje zlu. U  lјudskom društvu ima daleko više nepravde nego pravde, jer čovek ovoj poslednjoj mora da žrtvuje najviše od svojih animalnih sastojaka.  Kneževićev kult pravde dolazi do završne punoće u misli da je filozofija religija pravde.

Ovakva prostranost poimanja i procenjivanja  ne odvodi, očevidno, u dogmatizam. Filozofija, za ovoga mislioca, ne poseduje neprikosnovenost i nepogrešnost; sisteme njene on: sravnjuje sa propadlјivim palatama iz čijeg će se materiajala dizati nove zgrade. Religija je nadmoćna i nad filozofijom i nad naukom, kao iskonska i primarna sila lјudskoga duha. Knežević se mnogo puta vraća na određivanje odnosa i ranga religije, filozofije i nauke. U velikome delu njegovom nadazi se čitava povorka povezanih razmatranja i dugih izvođenja o nedoglednoj zasluzi religije za napredak čovečanstva. U nekoliko mahova razgrađuje teoriju da su sve umetnosti, nauke i filozofije proizašle iz religije; da iz nje nepreki­dno crpu snagu; da se sa nje, kao sa izvora, osvežavaju, i da će se uliti u nju na kraju, kad dostignu idealno saznanje svoga razvoja. Kao filozofi čitavoga ljudskoga rada koja uspostavlјa neposredne veze čoveka sa Bogom kao vrlo plodna zabluda kao jedina snaga pristupačna masi, religija je utrla put čitavom unapređivanju lјudskoga roda. Filozofija i nauka probijaju se kroz haos pojava, i naprežu se da utvrde Božje zakone; na tome putu dodiruju se sa suštinom religije. Filozof ima izvrsvnu ali neizrađenu misao da je verom u pravičnoga Boga religija, u neku ruku, predodredila zaključnu težnju nauke i filozofije, da jednom jedinom susptancijom i jednom jedinom snagom protumače sve pojave i fenomene. On insistira idealistički da je verom u pravičnoga Boga religija postavila ostvarivanje pravde, kao krajnji cilj filozofije i nauka. Okrenuta ispitivanju celine stvarnosti, filozofija je nad naukama, upućenim na posebne oblasti činjenica. Ova ozbiljna izvođenja neskladno prekida fantastično proricanje da će se kultom sunca završiti svesna nauka, kao što je njime otpočela nesvesna religija. Knežević je, očevidno, smeo sa uma da će  do kraja lјudske civilizacije, sunce biti suviše dobro naučno protumačeno, da bi se moglo obogotvoriti. Ali nadvlađivanje svih neodgonetlјivih: i oporih protivrečnosti bivanja u jednoj predano doživlјavanoj religioznosti, potvrdjuje Knežević svojim učenjem da je vera početak i osnov, i da će biti svršetak svakoga znanja.

Postavlјač ovakvih stavova ne može, očevidno, mudrost o svetu da zatvori u koprene taštih logičkih okvira. Nјegovo je gledište da sve viša filozofija sadrža sve više religije i poezije. U saglasnosti sa svim dosadašnjim, filozof daje vrhovnome biću središno mesto u svojoj metafizici.  Bog, jedina nužnost, primesa religije,  a konkluzija filozofije, Bog, prisutan: u svima tačkama vremena i prostora, tako je neodložna potreba Kneževićeve duše, da nju ne mogu da utole nikakve tekovine razuma. Glavni dokaz njegov za postojanje Boga jeste čisto intuitivan: osećanje i ideja Boga potekli su spontano, iz dubine duše čovekove; nisu stvoreni mozganjem i apstrakcijama.

Upućivanje na egzistenciju božanstva u lјudskoj unutrašnjosti jeste najuverlјivije postupanje i najneposrediji izražaj onoga nesvakidašnjega tipa lјudi što se nazivaju „homini religiosi. A Knežević je, — videli smo to, — bio jedan od njih, i tim istinitiji, što je ostao nepristupačan za sve ukočenosti dogmatične teologije, i ravnodušan prema svima njenim zavodlјivim obećanjima, i koliko svirepim, toliko „odviše lјudskim“ pretnjama.

Kao toliki drugi filozofi svih vremena, ni Knežević se nije oteo iskušenju da utvrdi i opravda i dijalektičkim putem najviše biće, koga on, racionalistički, izjednačuje sa savršenim razumom. Sa zadivlјujućom sigurnošću daje on na završetku Zakona proporcije u istoriji klasičnu i savršeno istkanu dedukciju Boga, dostojnu prvih imena dialektičara. Dokaz više da je u Kneževiću živeo, pored siline intuicije, i zavidan dar diskursivnoga mišlјenja. „Pošto je sve ranije sve trajnije i veće, nezavisnije i potrebnije, generalnije i moćnije, dublјe i pravilnije, to ono što je najranije, što postoji pre svega, ono je u svima vremenima, ono ostaje posle svega, ono je samo jedno, zauzima sve prostore, ono je svud i uvek, ono je savršena pravilnost i harmonija, ono je večito, stalno, nepromenlјivo; ono je sama suština; ono postoji samo od sebe, stvara sve ostalo, ono je uzrok i pogodba samog sebe; ono je potrebno svemu docnijem, njemu ništa ne treba, dovolјno je samo sebi; od njega zavisi sve docnije, ono ne zavisi ni od čega; ono se održava samo so bom, od sebe; ono stvara sve i uništava sve; ono je apsolutno; ono je savršena istina, najviši razum; ono razume sve, bez njega se ništa ne može razumeti. Po tome to najranije jeste i može biti samo Bog“.

Filozofija ne izjednačuje Boga sa kozmičkom snagom, jer mu je ova sama indiferentnost, a Bog je sama dobrota i pravednost. Ali ne daje dalјe odredbe božanstva, jer bi njih čovek upoznao tek kad bi mogao razumeti šta svaka stvar o Bogu govori. Morao je, bez zavaravanja, priznati sebi i to, da prodornost lјudskoga uma nedostiže čak ni do svesti u kakvoj podređenosti i zavisnosti stoji sam on prema najvišem biću. Knežević tvrdi da je sve višem duhu sve nasušniji Bog. U svojim kozmološkim meditacijama on pronalazi jednu sličnost između Boga i čoveka; oboje, naime, „stoje na krajevima stvari“ Ova neodređeno kazana misao znači, svakako, da se sve drugo nalazi na kojoj od tačaka međuprostora između dva granična bića. Ali nju filozof potire drugom jednom, gde Boga, kao osnovnu neophodnost, lokalizuje u dubinu večnosti, a ničem nepotrebna čoveka stavlјa na površinu vremena.

Pošto je čovek nesposoban da se primakne Bogu, mislilac prihvata „patos distancije,“ vrlo poetski ispolјen: samo nerazumni lјudi opšte sa Bogom preko ceremonija; samo ga oni, molbama, upliću u svoje poslove. Pametan čovek oseća koliko je ogromno Bog nad njim, i udalјen od njega; zato mu ne prilazi molitvama, nego divlјenjem.

Kao za Eleaćane u grčkoj filozofiji, za Kneževića je vaselјena supstancialno jedinstvo. Ili, po njegovoj analogiji, ona je klupče jednog istog konca koji se, u početku jedan, na kraju razilazi u sve više ogranaka. Vaselјena je jedno veliko društvo; bića i stvari u njoj uzajamno su vezani i uslovlјeni. Sa takvoga gledišta naš filozof, naravno, podrazumeva da je iluzorno od postojanja čovekovog i od sticajeva među lјudima činiti jedini predmet ispitivanja. Da bi se pravilno sagledao domašaj čoveka, treba ga posmatrati neodvojenog od prirode, kao deo kozmičkoga života. A to je i neophodno, jer prirodno prethodi humanom, shodno zakonu reda, prvome od dva Kneževićeva osnovna kozmička zakona, čije je ostvarivanje izveo u množini dokazanih propozicija. Dakle, istorija čovečanstva, kao krajnji i veoma složeni ishod delatnosti svekolikih prirodnih snaga, ne može se proučavati, ako se ne uzme  u pomoć celokupna istorija prirode. Još više, bez vezivanja budućnosti za prošlost,i čovečanstva za vaselјenu, neće se doći do protumačenja ni kozmičkih promena, ni čovekove sudbine.

S druge strane filozof neće da radi svemira što god zanemari čoveka. Zahtevom da svaka velika teorija i ideja obuhvati i interes i potrebe čoveka, on je pristalica neohumanističke struje u modernoj filozofiji. Knežević je usvojio i shvatanje o konačnosti kozmoza starih grčkih filozofa. Iz njegovih dosta nejasno postavlјenih stavova o tome pitanju ističe se, ipak, nesumnjivo uverenje da svet mora biti ograničen, da bi se mogao održavati, jer je prostorna beskonačnost isto što i ništa. Na jednome mestu on izjavlјuje, varirajući slavan Parmenidov stav o jednome i svemu:„Sve je ništa, ništa je sve. Da se bude nešto, ne sme se biti sve, mora se biti samo jedan deo.“

Na ovo se nadovezuju spekulacije o formalnim metafizičkim kategorijama, prostoru i vremenu, opet mutne. Bog je snaga koja je stvorila vreme; otuda uspela figura da je ogromna knjiga koju vreme piše biografija Boga. Stvoreno od Boga, vreme je proizvelo sve svetove i sve stvari u njima; ono je superiorno prostoru koji je ujedno prikazan kao „taloženje vremena. Vreme je neophodan uslov za tumačenje ne samo sadašnjosti i budućnosti stvari, nego i njihovoga rasporeda u prostoru. Iz filozofskog odsečnog tvrđenja da centar vaselјene nije jedna tačka u prostoru, nego jedan trenutak u večnosti, izlazi neosporno da je, nasuprot prostornoj konačnosti, pretpostavlјao vremenu beskonačnost, to jest večnost. Dijalektički objašnjava on večnost kao proces kojim je, što više prošlosti, tim i sve više budućnosti. Ili, preciznije rečeno, u prirodi, u kozmosu, nema ni prošlosti, ni budućnosti, —tu jè sve prošlost i sve budućnost. Da bi jače istakao nadmoćnost vremena, on sugerira da će razum, što se bude više produblјivao i usavršavao, sve više davati vladu vremenu, na račun prostora, i da će tumačiti sve razlike i rasporede stvari samo njihovom različitom starošću.

Velika je šteta što ove ideje o vremenu i večnosti neposredno poništava osnovna metafizička ideja Kneževićeva da sve što biva, biva samo jednom. Cela vaselјena, sa svima svetovima u njoj, samo je prolazna faza neizmernog procesa Boga. Filozof ne objašnjava bliže kako taj proces zamišlјa. Opisuje, bez dokazivanja, da su se samo jednom stekle sve okolnosti za stvaranje organskog života; zato čovečanstvo svega jednom postoji. Teorija o propadlјivosti sveta ima bezizuzetnu važnost: iz nje ne mogu da se izdvoje ni kozmički sistemi. Znači, nepostali i nevremeni Bog ostaće jedini nepropadlјiv, a nestaće svega sazdanoga u vremenu. Čitavo ovo učenje o jednome jedinome bivanju čoveka i sveta ruši ce, očevidno, ako se prihvati ranija teza o vremenoj večnosti koja podrazumeva u sebi, ontološki i logički, ne samo mogućnost ponovnoga postajanja vaselјene, i pojave čoveka i njegove istorije u njoj, nego čak, u krajnjoj liniji, i mogućnost, “večitog povraćaja stvari“  pitagorejaca i Ničea.

Dosledno naklonjen da arhitektonski izgrađuje kozmičku hierarhiju u evolucionističkome smeru, Knežević izvodi da u procesu razvića prirode nesvesno proizlazi pre svesnoga, jednako pre različitog, prosto pre složenog, opšte pre individualnog, celo pre delova, jedno pre mnogoga, veliko pre maloga, tip pre egzemplara, rod  i specija pre individue. Ističe presudnost odvajanja pojedinačnog od opšteg za sav napredak višeg života, naročito za snaženje razuma i svesti. Kad se pojedinačno, kao deo, odvojilo od opšte celine života, i počelo kao takvo da egzistira, moralo je da stupi u neprijatelјsku borbu i protiv opšteg, od koga se odvojilo, i protiv ostalih delova. Na taj način odvajanje je istaknuto kao uzrok razdora, nesklada i diskontinuiteta što vladaju i u kozmosu, i u životu čovekovom.

Ali sukobi i borbe nisu trajna stanja, jerodvojene stvari, posle izvesnoga vremena, opet počinju da ce sklapaju u celinu, i da ponovo proizvode kontinuitet. Povezivanje stvari vodi njihovoj proporcionizaciji, i u tom procesu sastoji se hod od disproporcije proporciji. Filozof se trudi da velikim dokaznim materijalom učini neospornim kako proporcionizacija dovodi sve stvari u uzajamnu zavisnost, tojest, spaja ih u jedan veliki organizam; na taj način, ona ih upućuje ravnoteži, opštem mirenju i harmoniji, i ostvaruje sobom sve lepo i dobro, istinu,slobodu i pravdu. Tako drugi zakon vaselјenskoga događanja,  zakon proporcije, koji je krajnji idealni smer čitave evolucije, vodi stanju opšteg izmirivanja, koje, na žalost, ima kratkovečno trajanje, shodno ranijem stavu da sve što je stvoreno mora da propadne. .

Jedna od značajnih ontoloških postavaka Kneževićevih jeste da stvari postaju istim redom kojim postaju potrebne, i da traju samo dok su potrebne. Razlog egzistencije jedne stvari je­ste njeno potrebovanje nečemu. Otuda, što većem krugu prostora, vremena i stvari nešto treba, ono ima više razloga da postoji. A što je jedna stvar potrebnija, ona sve manje potreba ima. Čovek, kao poslednji i najsavršeniji izdanak prirodne snage, najviše je zavisan od svih bića i stvari, « najmnogobrojnijim koncima spojen je za njih. Nјemu su potrebne sve stvari, a on je nepotreban svetu, jer od njega ne zavisi ništa ranije od njega. Tako, pod presekom vaselјenskoga zrenja, čovek, nužno, gubi dignitet „krune stvaranja, i svodi se na nejakog i skučenog stvora, potčinjenog svemu  što je pre njega postalo.

Razumevanje vodi uviđanju da su čoveku stvari potrebne, pa, prema tome, i izmirenju čoveka sa stvarima. Ima neospornu  metafizičku ubedlјivost Kneževićeva teorija da se najviša pravda i najviša istina sastoje u tačnom određivanju mere i granica svih stvari, i u odmeravanju odnosa čoveka prema stvarima i stvari prema čoveku.

Imajući pred očima, u prvomeredu, uvek samo celinu, filozof  uči,u jednoj od glavnih svojih doktrina, da krajnji  cilј životai razvitka sveg pojedinačnog i individualnog jeste da ga nestane u opštijem i ranijem. Shodno redu nestajanja, obrnutom redu postajanja, ranije preživlјava docnije.Prema tome, Knežević predviđa da će zemlja, kad njena snaga počne da slabi, prvo žrtvovati duhovni život čoveka i njegovu civilizaciju, kao luksuz; tako će prirodni čovek preživeti civilizaciju i istoriju. Po nepobitnom filozofovom tumačenju, pojedinosti i ono što je posteriorno igraju samo ulogu sporednosti pred onim što je prvobitno, osnovno i najpotrebnije. Naime, ranije je nezavisnije, nepromenlјivije, neuništlјivije, shvatljivije, originalnije, moćnije i apsolutnije nego docnije. Duge povorke propozicija, prepune dokaza i primera, raspreda mislilac sa nepresušnom dijalektičkom sigurnošću da učini razumlјivom svestranu i potpunu prevlast ranijeg nad docnijim.

Prelazeći sa vaseljenskoga plana na čoveka, filozof istorije nije u zabludio jako suženim sposobnostima njegovim. Ako važi slučajnst u istoriji, ona povlači za sobom nemoć lјudskog mišlјenja, a ako važi zakonitost, onda je nesumnjiva nemoć čovekove volјe. Knežević je gorko duhovit, kad nalazi da je sreća što ništavnoj 40 vekovoj uviđavnosti priroda ne ostavlјa na rešavanje ništa neophodno po njegov opstanak.

Mislilac meša empirističku sa racionalističkom teorijom u poetici, kad daje svoje shvatanje stava da nema ničega u intelektu što pre toga, nije bilo u čulima. Taj stav, po Kneževiću, vredi samo za dete i za primitivnoga čoveka, jer oni dobijaju sve svoje utiske i predstave spolјa, i tek pomoću njih obrazuju pojmove. Što jè čovek duhovno razvijeniji, njegovi pojmovi i ideje sve će manje biti rezultati čulnog iskustva.

Od   svih   preimućstava čovekovih filozof najvišu vrednost pridaje razumu; u njemu gleda najprečišćeniju manifestaciju čovekovih snaga, koje su, svojim poreklom, gusto utkane u snage prirode. Opravdano uzima razum kao princip mere i granice.Već samom ovom odredbom imao bi u razumu podlogu vrline i morala, iako negativnu. Ali on se time ne zadovoljava; u traganju za kakvim pozitivnim osloncem svoje etike, on preteruje kad tvrdi da razum, šireći sve više krug čovekovog razumevanja, proširuje i njegovu moralnost i simpatije. U istini, razumevanje stvari svodi rezignaciji i opravdavanju,  ali ne može da se očudotvori   u  živu simpatiju, najmanje onda kad ide u koren stvari, gde se suočava sa nerazmršlјivim problemom ontološkoga i etičkoga zla.

O diskursivnom mišlјenju Knežević kazuje da ono oblagorođava čoveka, jer ga oslobođava animalnih sastojaka. Ali njegov obim je najuži; daleko prostranije jesu oblasti golog života, nesvesti, čulnosti i osećanja. Čitava svest jeste najpozniji  i zato najslabiji dar čovekov; ona je zavisna od svih mnogobrojnih uslova, a od nje ništa nije zavisno. Čovek je luksuz prirode, a mišlјenje je luksuz čovekov. Prema tome, praktične osobine mnogo su opštije kod lјudi nego teorijske. A otuda ima mnogo više znanja nego sasvim retkoga poimanja, i daleko više činjenica nego zakona i ideja. Na ovoj liniji, filozof nepoštedno podvlači jednu nesumnjivost koja nisko obara čoveka kao misleno biće. Ljudskom individuumu teško je da naporno savlađuje prirodnu tromost svoga uma; zato je većina intelektualnih radova zanatska, praktična, spolјašnja.

Pre iracionalista, naš filozof je naglašavao da je osećanje primarna snaga čovekove unutrašnjosti, i polazna tačka svih psihičkih funkcija. Po njegovim poetičnim i uzajamno protivrečnim slikama, plamen mišlјenja dobija se samo od goriva osećanja; ali, svetlost uma javlјa  se tek kad ohladni toplota osećanja. Od jačine osećanja zavisi i snaga čovekove volјe i intensivnost predstava.

Upoređujući osećanje sa mišlјenjem, on pominje da ima mnogo više lјudi koji osećaju nego onih koji misle; zato uopštava da je osećati daleko lakše nego misliti, a da su umetnici i pesnici, koji pišu za osećanje, nižega ranga nego filozofi i naučnici, koji pišu za um. Povodom ovakvih reflekoija Knežević nepravilno formuliše da čovek pre dostiže fizičku pravilnost tela, nego harmoniju duše, a pre ovu, nego sklad misli. U stvari, baš zato što je primarnija, duša je ponornija, bezdanija i haotičnija nego um, te je zato najmučnije ostvariti sklad u njoj. Pogled da se iz osećanja iščaurava misao, Knežević posebno obdelava na osećanju bola, kao na najranijem i najuticajnijem od svih drugih. Samo veliki bolovi šire prirodno usku dušu čovekovu, i snaže njegovu svest. Mišlјenje postaje iz bola; ono je rezultat bola i pritiska od života, „uzdah duha“. Tako je traženje istine svedeno na bol duha. Filozof je dao bolu presudnu i dostojanstvenu ulogu za oplemenjavanje duševne i duhovne strane čovekove unutrašnjosti.

Na jednome posebnom razlikovanju duha od duše osniva Knežević (Svoje rešenje problema besmrtnosti. Za njega je duša, kao nosilac ocećaja u niža od duha. Pošto se prenosi nasleđem, dušu imaju i životinje i svi lјudi; ona služi telu, spletena je sa njime, i rađa se i umire sa njime. Duh je slobodan od tela ičula, od stvarnosti i sadašnjosti, od materijalnih i zemalјskih sastojaka; na njega deluje samo istorija, on se preko nje nasleđuje. Tako po ovome učenju, vrlo srodnom Aristotelovom o večnome nusu, samo nematerijalni duh paseduje besmrtnost. Potvrđivanje besmrtnosti našega filozofa nužno je proisteklo iz njegovog nepokolebanog verovanja u egzistenciju vrhovnoga bića.

Umesto da, povodom pitanja oslobodi volјe ulazi u tančine, dokone i, neizbežno bezishodne, determinista i njihovih protivnika, Knežević, postupajući najcelishodnije, uverava da sloboda volјe pada ujedno sa pokoravanjem razumu. Time izjednačuje čovekovu slobodu ca prosvećenošću i osvetlјenošću njegove svesti. Ali, pošto svesti ima najmanje, filozof tesno ograničava granice slobode, a proširuje područje slepe nužnosti  i  moranja. Zavisnost je najopštija činjenica sveta; zato su većina lјudi nevolјna oruđa prirode, svoga društva i vremena.

Deo Kneževićeve delatnosti, posvećen etici, mnogo je sadržajniji i dalekosežniji nego njegova psihološka ispitivanja. Pre svega, upadlјivo je filozofovo uporno traženje etičkoga m omenta u religijama. On iznalazi da je moralna svest: ljudskog individuuma počela da se snaži sublimiranjem religijskih pojmova, to jest udalјivanjem Boga od njega, jer je tek tada čovek uvideo da u samim svojim radnjama ima da traži dobro i zlo. Ovde nije mogao da se otme neopravdanoj optimističkoj misli da čovek postaje sve više atruistički nastrojen i prema svojoj okolin i prema drugim narodima, što se više Bog udalјuje od njega. Ova ideja neodržlјiva je ponajpre sa stanovišta samoga Kneževića po kome se najviše ljudi uopšte neuzdižu do svesnoga rada i prosuđivanja.

Moralna lepota, istina, poštenje, svest,savest, pravičnost,   svi ti vrhovni pojmovi etike živo su aktuelni za ovoga moralistu; on je posednut njima,iostavlja ih  samo da bi i,malo posle, obuhvatio udvojenom silinom i, a ko je moguće, postavio konačne norme o njima. Eminentnost Kneževićevog stvaranja sastoji  se  u tome što je on,  zagrejano i svesrdno, ostao na produbljivanju etičnosti kod čoveka, najpoznijega proizvoda kozmičkih snaga.   Svestan toga da se moralnost rađa u bolu, on, kao Paskal, i kao Kant, zna i to da ona diže čoveka, inače strogo zavisnoga od stvari, nad celom prirodom. Čovek  jen epotreban prirodi, ali, kad je već osuđen da prođe kroz život, neophodno je da  sadrži moralnu vrednost koja se uvek nalazi   ispod   površine stvari. Po kantovskoj strogosti i prečišćenosti Kneževićevih etičkih pogleda,moral je sloboda od svih spolјnih obzira i snaga, od mora i može; moral se nalazi u onome što treba.   Nesvesnost dela prema neophodnosti, moranju; svest se upravlјa prema mogućnostima; savest  radi ono što treba da bude. Samo vrlo malo lјudi jesu u stanju da  sedignu do etičke visine gde će raditi ne ono što su primorani, nego ono što valјa da rade. Delanje pod pritiskom, međutim, nema nikakvog etičkog sadržaja.Kao Sokrat, i naš filozof priznaje moralnu obaveznost unutrašnjih, nepisanih zakona koje najbolјi ljudi nose u svojoj unutrašnjosti.

Iz ovakvih raščlanjavanja iskristalisalo se poznato Kneževićevo odvajanje čoveka mase od višega čoveka, — misao koju raspreda radije nego ijednu od svojih teza. Za ovoga filozofa, lјudi su jednaki sa Božje visine; isto tako, po njegovom originalnom uviđanju, u odnosu prema stvarima nijedan od njih nije ni gori ni bolјi, ni viši ni niži. Inače, Knežević misli, kao Niče, da se lјudi ne mogu i ne smeju izjednačiti. Ne dopušta on da se izravnaju sa običnim lјudima veliki duhovi, praznici u kalendaru istorije čovečanstva. Jer ako je čovekov superlativ prirode, mislilac je superlativ čoveka. Viši lјudi nejednaki su ne samo prema  nižima, nego i među sobom.

Čovek mase, međutim, zatvoren je u čulnost i u konkretnost; on zapaža samo pojedinačno, lično. Nesposoban da primi ideju kao takvu, on je voli ili mrzi; ne diže se nikad do čiste istine; nepotrebni su mu moral i pravičnost. Samo se fizički ispravio na dve noge; moralno i intelektualno još uvek puzi. Otud svirep ali neoboriv zaklјučak da  se niži lјudi ne dižu do psihičke individualnosti, nego ostaju samo fizičke individue. Nјima je život krajnji smer; višim lјudima on je samo sredstvo za neki bolјi cilј. Niži duhovi su razlomci, i tek u društvu čine celinu.Viši duhovi jesu celine za sebe; oni su usamlјeni. Zato što imaju jaku savest i duboko  mišlјenje, jedva se kreću u društvu, dok stvorovi lake pameti i plitkih osećanja živo učestvuju u njemu, i lako se snalaze. Koliki pijetet naš etičar ima prema velikim duhovima, vidi se najbolјe po tome što se ne ustručava da izjavi kako bi jedan filozof  vredeo za čitav narod nižih ljudi, kad bi njegova inteligencija mogla da se pretvori u radnu i praktičnu snagu. I kad čovek pretpostavi Kneževićevoj teoriji o izuzetnim i običnim lјudima uverenost da smo od iste supstancije svi sazdani, i da bitnih razlika u preimućstvima i obdarenostima između nas nema, ipak oseća da je ta teorija postala kao sasvim pojmlјiva posledica gušenja našega filozofa u jednoj neoblagorođenoj sredini, gde se morao osećati strahovito sam, u svojoj probuđenosti.

Snažni uništavalac privida, Knežević oseća da je osnov dobra dalek, ine dvoumi o motivima lјudskih postupaka. Zato što je tek najmanji deo lјudske duše obasjan svetlošću svesti, ispod politure civilizacije, u dnu duše svakog čoveka, vri tečna masa životinjskih raspoloženja i osećanja, strasti i afekata. On nabraja prlјave i ružne čovekove elemente, i skoro naučno klasifikuje osećanja jednoga čoveka prema drugome, pretežno negativna. Poznaje nepromenlјivu rđavštinu čovekovu, naročito njegovu zluradost, i onu čudovišnu osobinu da u dobru drugih gleda svoje zlo. Bolna iskustva i proosećanosti nadahnuli su mu nekoliko nezaboravnih misli gorkoga, gorostasnoga očajanja. Odredio je on nepogrešnu formulu unutrašnjih sastojaka čovekovih, gde svega jedan od sto delova preostaje za viša osećanja. Sjajno je analizirao taštinu, pokretača svih radnji socialnoga čoveka, i glavnog proizvođača prlјavih i paklenih zapleta i sudara među lјudima; zatim je obelodanio onaj privid što se naziva poštenje kod lјudi, koji se održava iz straha ili iz interesa. Nesumnjivo je da su mu, pri njegovoj ničim nezavaravanoj svesnosti o lјudima, najpozitivnija svojstva morala izgledati najtragičnija,

Ishodu svoga vidovitoga poniranja u čoveka dao je istorijsku srazmeru.   „Gledana sa strane osećanja istorija izgleda kao velika pustinja, puna krvi lјudske i leševa lјudskih, puna nevolјa i jada, bede i patnje… Oaze čovečnosti i plemenitosti su vrlo retke u toj pustinji. Sasvim je prirodno što je takvo čovečanstvo ostalo slepo i gluvo za srž Hristovoga učenja. „Iz religioznih gonjenja hrišćana među sobom može se videti, koliko je trebalo lјudske krvi, lјudskih glava i smrtnih muka i bolova da lјudi jedan drugog uvere da su braća. To čoveku teško ide u glavu“.

I pored ovakvoga saznanja, ili, možda, baš zbog njega, filozof, u velikim trenutcima svoga neizmenlјivoga idealizma, proglašava da obično rđav, gnusan i etički i intelektualno neprobuđeni čovek, — kome je put zlu daleko lakše prevaliti nego put dobru, — ipak može, po izuzetku da bude i „najlepša pesma koju je zemlјa otpevala u slavu Boga.. Naime, spasonosna je neospornost da su čovekove granice osobito rasteglјive. „Čovek je stvar kojoj bi se poneki put i Bog obradovao, a od koje se često i đavo zastidi“.

Osećajući  obimnost  i  nezaustavnost  gibanja unutrašnje dinamike, Knežević plastično kazuje da je čovekova duša čitavo društvo za sebe, gde žive, jedno pored drugog, razni osećaji, težnje, misli, naklonosti i predstave.   Etički je spasonosno što je savest katkad vrhovni sudija u borbi tih elemenata, i što se,sa sve jačim razvitkom svesti, pomalјaju u čoveku i altruistički duševni pokreti. Isto tako, sve snažniji razum, po jednome neposrednome poređenju, jeste kiselina gde se rastvaraju svi drugi elementi, — mržnja i lјubav, surovost i milosrđe, zloba i pakost.

Za našega moralistu plemenita   svest   ima vrhovni značaj. Prava, u životu sasvim retka plemenitost, jeste čisto  individualna  osobina. Socialni čovek nalazi se, obično, na stupnjevima  pakosti, razroke zavisti i surevnjivosti; do poslednjeg, najvišeg stepena plemenitosti samo se malo njih uzdižu. Plemenito je samo ono što je iznad najredovnijih motiva lјudskih radnji: iznad straha, koristi i taštine. A jedino plemeniti duhovi sposobni su bezinteresno, čisto prijatelјstvo, kao za najređu vezu što postoji među lјudima.

I pored svoje ničim neulepšane ocene stvarnosti, sačuvao je Knežević veru da će se, životodavnim dejstvom bola, lјudi osposobiti za jednu moralniju zajednicu.   Zato što nije prilazio etici samo teorijski i nominalno, nego što ga je skoro organski poselo pitanje o moralnim izgledima čovekovim, on je, za utehu sebi i svojim bližnjima, od kojih je opako patio, ostavio netaknutu mogućnost izuzetnog ostvarivanja pravde, lјubavi, plemenitosti i istine u ovome životu.

Ali je on iskusio koliko je trudno voleti lјude, i koliki „suficit duha“ treba uložiti u tu nezahvalnu lјubav. Pisao je da do nje ne dopiru niži lјudi, suviše uske duše, sposobne samo za lјubav prema sebi. Ali filozof, očevidno, nije primio Hristov nalog o činjenju dobra i neprijatelјu. Izrično je rekao da je veće zlo učiniti dobro nevalјalom čoveku, nego učiniti zlo dobrome čoveku, jer se u prvome slučaju doprinosi snaženju zla.

Od svoga učenja o vaselјeni, preko množine etičkih propisa i rasmatranja, dolazi Knežević do ispitivanja progresa i civilizacije, i u tome području pokazuje budan sociološki interes. Civilizacija je mučno stečena i jedva održlјiva tekovina; ona je najdocniji i, tim samim, najtrošniji izdanak napretka čovekovog. Ispod površinske skrame civilizacije ostala je, ipak, u svakome čoveku pritajena životinja. Prirodni čovek, sa svojim svojstvima i nagonima, nadglašava socialnog čoveka. Otuda sebičnost, urođena lјudskom individuumu, nadvlađuje socialna osećanja. Civilizacija ne može da predrugojači čovekovu prirodu, niti da uguši niže struje njegove duše; ona samo uspeva da maskira životinju u čoveku, i, u vrlo srećnim slučajevima, da prosveti njegove misli i pojmove.

Bez iluzija razgraničava  filozof  domašaj civilizacije. Ona je proces uravnjavanja, ukaluplјavanja, izjednačavanja. Nјen negativni uticaj sastoji se u  tome što ona obara veličine, obesvećuje izvesne stvari, lјude i radnje, i hladi toplotu kojom je religija grejala čoveka.   Ali, s druge strane, ona određuje čoveku pravično mesto među stvarima, miri lјude i stvari, i uzajamno zbližava samima sebi ostavlјene lјude. Mislioca naročito  zanosi  obmana  da civilizacija okreće prijatelјsku stranu lјudi i stvari jednu drugoj. U istini, najveći uspon civilizacije jeste njeno dejstvo eventuelne pomirlјivosti i ravnodušnosti.   Još se naš filozof  oduševlјava idejom da čovek postaje sve humaniji, time  što više uviđa da su mu drugi lјudi potrebni. Međutim, iz odnosa potrebovanja i koristi nikako se ne može iščauriti humanost, nego jedino racionalna povezanost i trpelјivost među lјudima.

Dalјe, on obrazložava da je težište značaja civilizacije u širenju zakonitosti. Povodom ovoga pogrešno pretpostavlјa da će se moralnost, veštački održavana zakonima, staložiti, najposle, u običaje. U stvari, običaji, kao nužno variabilni, nikad ne mogu pasti u jedno sa utvrđenom nepokoleblјivom moralnošću. Time što određuje granice vrednostima, civilizacija, po Kneževi­ću daje sve većeg oslonca odavanju pravde lјudiai stvarima, i, u krajnjoj liniji, društvenoj pravdi koja svakome pruža onoliko koliko mu treba, a od luksuza pojedinaca čini potrebu mnogih. Sa stanovišta ravnoga socialističkom, mislilac dobronamerno upozorava da će se, sve pravednijom podelom rada, prevazići naopaka raspoređenost današnjeg društva, nalik na biblioteku, gde su knjige raspoređene po formatu i povezu,a ne po kakvoći sadržine. Socialistička ideologija zavodi ovog skoro nikad površnog mislioca do površinskog i naivnog zaklјučka da će, pravilnom podelom rada, zavladati moralnost među lјudima. Ali pravi Knežević, nezavisan od svake sugestije, i na svojoj istinitoj liniji, kazuje da samo sloboda može da izgladi nepravde, nasilјa i sirotinju.

Sa provizorno usvojenog socialističkoga plana odobrava Knežević da je ekonomski momenat osnov sveg političkog i socialnog života. Iz interesa se rađaju ideje; i obratno, svaka velika idejatreba da bude formula interesa mase. Civilizacija, koja napreduje od prosipanja krvi do prosipanja znoja, postaje glorifikacija čovekovoga rada.

Naš filozof, koji je napisao misao da je pošten rad dovolјna molitva Bogu, ima jedno neočekivano i sasvim nebanalno shvatanje rada koje, izgleda, leži u krvi njegovoj rasi. Po njemu, rad nije prirodan čoveku, a civilizaciju lјudi izgrađuju iz želјe da se odmore od neprijatnoga rada.

Karlajlovu ideju da istoriju čine viši ljudi, Knežević preinačuje, u odnosu na budućnost, podvlačeći ca simpatijom zamašnost napornoga rada nezbrinutih lјudi. Prvo se proces istorije čovečanstva svodio na velike događaje i na delatnost krupnih ličnosti. Docnije, mesto divlјeg obožavanja veličine, sve se više uviđa da je ceo splet današnje civilizacije istkan iz tankih konaca rada i života miliona sitnih individua, atoma civilizacije. Mislilac rado zamišlјa da će ostvarivanje proporcije stvari potpuno zadovolјiti pravičnost, i da će time biti i socialno blagotvorno.

Ali Knežević ne ostaje dosledno na tome gledištu,   jer izjavlјuje, takođe, da masa svakoga društva ostaje nepromenjena;   zato ona ne čini progres i civilizaciju, nego njih stvara rad mislilaca. Uz to, on otvoreno i ponovlјeio priznaje da ne veruje u izvodlјivost radikalnog prosvećivanja mase.   Naročito grubo potire ranija svoja izvođenja izjavom da će svetlost istorije i civilizacije obasjavati i dalјe pojedine uzvišene ličnosti, kad nije već davno bude nestalo iz dubina i nizina društvenih.U opšte, u odnosu na ova pitanja Knežević nije izašao iz kolebanja. Korenit poznavalac svih zala, zgomilanih u društvu, on se ipak nadao da će se, progresom civilizacije,   nekako preobraziti  društvena atmosfera,   pri svem tom što će čovekova priroda ostati nepromenjena. Tako je oscilirao od altruističkog nastojanja da u masi zavlada blagostanje, ili da ona postane znatniji i uračunlјiviji činilac u izgradnji civilizacije, do krajnje nepovolјnoga mišljenja o njenim odlikama.   Nama izgleda da je bilo sekundarno   njegovo   optimističko uverenje kako će snaženje razuma, — posledica rastenja istorijskog života, — sve više utirati put ostvarivanju   najviših   etičkih i socialnih dobara. Filozof je neodstupno znao da je lјudska priroda nepopravna, ali se nije mogao zaustaviti na samom pasivnom uviđaju kako se lјudi uzajamno guše i pritiskuju.   O nevolјe čoveka i društva on se nije oglušio: utrošio je nebrojeno umnih napora, tražeći izlaz iz njih. A to je, na žalost, sve što jedan mislilac može da učini!

Po Mislima rasejane su skice za jednu malu doktrinu o ženi. Knežević daje prioritet ženskom principu nad muškim; zbog toga zaklјučuje da je žena socialni temelј istorije čovečanstva, i da od njenih osobina  zavisi nivo pojedinih naroda i društava. Smatra žensko pitanje kao, u osnovi materinsko pitanje. Materinstvo je za njega najviša tačka do koje ženska priroda može da se digne; ono čisti ženu od animalne prlјavosti. Sasvim bez osnova tvrdi da je pravda muški princip;   žena se bitno razliku je od muškarca svojim vrlo nerazvijenim pojmom pravde. Pa produžuje:   žene ne boli nepravda; zato one duže žive nego muškarci. Pošto su nauka i filozofija najviši odavači pravde, žene se nikad neće dići do njih.

Možda nije parodoksno reći da se ovakve zastranjene refleksije o ženi mogu uzeti kao jedan od dokaza  Kneževićeve  filozofske veličine. Nјima je on jednak sa mnogim krupnim misliocima koji kao da su se takmičili ko će svoju ocenu o ženi neumerenije zaoštriti u kome od apsurdnih pravaca.

To  bi bila kondenzovana suština stvaralačkoga sagorevanja  Božidara Kneževića, čije se mislilaštvo uobličilo i podiglo iz čistog „metafizičkog nagona, slobodno od svakoga školstva, zanata ili osvrta prema karijeri, iako sa osetnim pre podsticajem nego uticajem od evolucionističkog,   u svoje vreme   jako popularnoga pravca, zatim od Berkla, Karlajla i marksističke literature.   U obe knjige velikoga dela našega filozofa dolazi do izraza zadivlјujuća rasprostranjenost mirnoga, objektivnoga, nepresušnoga pogleda, uzdignutog nad svakom isklјučivošću i dogmatičnošću. Ispolinski je on rekonstruisao sve mnogobrojne stupnjeve evolucije vaselјene i čovečanstva, i ponovio u svojoj svesti sva njena prohujala  postignuća;   bogodano  je  iznalazio predstojeće izglede. Taj stalno i neusilјeno održavani osvrt prema  kozmosu načinio ga je filozofom u kome nema ni traga od sićušnosti, uskogrudosti ili slepila  za sve što nije sopstvena ideja. Doista,  što prostraniji duh, on sve više ,,odaje pravdu stvarima“. Ni prema jednoj od manifestacija duhašto su promicale kroz njegov  evolucionistički sistem, nije se on odnosio žučno i protivnički. A prekalјena religioznost njegova ostavila je za sobom sve suve, surove i šture dogme, potekle iz grubih i neveštih čovekovih tumačenja.   Za Kneževićev duh svaka dogma značila je samo prepreku zrenja i osećanja onoga veličanstvenoga vaselјenskoga božanetva koje je nedogledno nadneseno nad svima ceremoncjama i kultovima. Zato što je nosio u duši snažno verovanje u vrhovno biće koje izmiruje sve oprečnosti, oštrine i mržnje, njegova religioznost nije povlačila netrpelјivost i hodanje jednom sa svih strana ograđenom stazom. Imao je on stav uviđavnosti i opravdavanja za svako od događanja u vaselјeni; bolela ga je samo rđavština čovekova, neposredno nadovezana na ontološki problem zla, koji nigjedan mislilac još nije uspeo da prihvatlјivo izmiri sa naporednom egzistencijom božanstva, niti da nazre ishod iz njega.

Tako su Kneževićevi Principi istorife retki po zamahu vaselјenskih orientacija njihovoga tvorca i po razobimlјenosti njegovih teorija, ali i po obuhvatu ogromne množine pojava i po činjenica,   počev od najudalјenijih vremena do novoga doba, koje sve imaju da doprinesu iscrpnom obdelavanju i obrazložavanju glavnih stupnjeva kozmičkoga procesa. Mislilac dijalektički izvodi, stav po stav, kako su se stvari u svemiru stvarale i raspoređivale, po zakonima reda i proporcije, i dopire do idealnoga stanja punog ostvarenja proporcije. To stanje ne prikazuje sasvim eksplicitno u dovolјnim pojedinostima, Zadovolјava ce izjava da ili nagoveštajima o njemu, iz kojih se, ipak, ocrtava gorostasnost njegovoga zamišlјaja. Isto tako ne slika podrobno ni tragediju propadanja svih stvari kojom će se, jednom za svagda, preseći svi izgledi za njihovo ponovno egzistiranje.

U Principima istorije sve propozicije, neosporno,   stoje u uzročnoj povezanosti i organskome redu; to je već i spolјa zapažljivo po tome što filosof nekad uzima iste primere za razne propozicije.  Događa se i ne retko, da su mu primeri oskudni. Ali katkad u argumentaciji svojih postavaka izliva neobično obilјe reči i lepotu stila, tako da podseća na Špenglera. Ima dosta ponavljanja i u idejama, ali naročito u dokazivanju. Često ga podstiče na neodržlјiva uopštavanja sama složena arhitektonika njegovoga spisa. Ali genijalnost što iz Kneževićevoga životnoga dela zrači,  čini lako  zanemarlјivima sve neizglačanosti i neupotpunjenosti u njemu. A bio bi, doista, vrlo nezahvalan i nimalo lep posao opširno raspredati samo njih, a ostajati neosetljiv   za   velike metafizičke   i   etičke   ideje Principa istorije.

U Mislima nalazi se znatan broj zgusnuto datih ishoda ispitivanja čovekovoga bića i uronjavanja u njega. Kneževićeve refleksije uvek su posledice proživlјenosti i ubeđenja; ništa u njima nije »svedeno na igru reči, niti napisano radi simetrije i duhovitosti, kao često kod aforističara. Sasvim je malo onih gde je sadržina obična i po sebi razumlјiva, ili gde je izražaj nepotpun i suviše posredan. Dubina uosećanja u ideje i neposrednost poniranja u probleme tvorca Misli učinili su ovo delo jednim od najsugestivnijih kod nas. Ono će ostati neprolazno i skupoceno svedočanstvo o misaonosti naše rase i draga ručna knjiga svih koji teže osvetljavanju i oduhovljenju života.

Među nama, Knežević je  posedovao najveću sposobnost za postavlјanje i razrešavanje pitanja istorije vaselјene i čoveka u njoj, kao što je, pored  Nјegoša, on najreligiozniji naš mislilac. Isto tako, on je dokazao svoj izvanredni smisao za obdelavanje područja morala i za utvrđivanje etičkih normi. Zato je njegovo stvaralaštvo neprolazno, i zato je pored njega nemoguće proći bez pijeteta. Bio je Božidar Knežević pravi filozof, i potvrdio je to, iako je prerano umro, i delima
svojim, i životom, usamlјeničkim, osobenjačkim, ponositim, čistim od svih celishodnih povijanja i slučajnih povezanosti. Motivi njegove delatnosti bili su prevashodno mislilački, jer krajnje nepraktični, a cilј mu je, od početka do kraja, ubedlјivo ostao prosvetlјeno teženje iznadzemalјskim i večnim ostvarenjima.

(Ksenija Atanasijević)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s