PARADOKSI I ZABLUDE


Paradoks “Lažov“ u njegovom pravom obliku može ce dobiti ako se, na primer, na praznoj tabli napiše sledeći izraz: „Ovo što je napisano na ovoj tabli je laž.“ Takav oblik često izaziva želјu da se kaže nešto protiv tog paradoksa: izgleda nekorektno kada se predikat odnosi na samog sebe. Takav problem nije teško rešiti. Zamislimo dve rečenice na toj istoj tabli. Gornja glasi: „Tvrdnja kojaje dole napisana, lažna je“, a donja: „Gore napisana tvrdnja je istinita“. Lako je videti da iz istinitosti bilo ko je od dve tvrdnje sledi njena lažnost i obrnuto.

Paradoks srodan “Lažovu“ je paradoks „Berberin“ koji je predložio 1918. engleski matematimar i filozof Bertrand Rasel. Na nekom ostrvu živi berberin i, u skladu sa svojim zanatom, brije sve stanovnike ostrva, osim, razume se, onih koji se briju sami. Pitanje glasi – da li on brije i sebe? Oba odgovora, i da i ne, direktno vode u protivrečnost. Može se pomisliti da su paradoksi datog tipa samo zabavne igračke, ali nije tako. Postojanje sličnih „rupa“ u logici ima mnogo veoma važnih posledica za matematiku, filozofiju, čak i religiju. Tako je najbliži rođak „Lažova“, paradoks svemogućeg Bo­ga. U svim monoteističkim religijama Bog se zamišlјa kao svemoguće biće. Ipak, pojam svemogućeg (u krajnjem slučaju bez ozbilјnijih preciziranja) nekorektan je, što se vidi iz sledećeg paradoksa. Može li Bog da stvori toliko neuništiv predmet koji čak ni on ne može da uništi? Kako pozitivan, tako i negativan odgovor nespojiv je s idejom svemoći Boga.

Od logičkih paradoksa treba razlikovati sofizme – netačne sudove koji narušavaju zakone logike. Karakterističan primer je takozvani ontološki način dokazivanja postojanja Boga. Bog se shvata kao savršeno biće. Ipak, ne može biti savršeno ono čega nema. Pojam se ne smatra savršenim ako njemu ne odgovara ništa u stvarnosti, a ovde iz ideje savršenstva Boga proističe njegovo postojanje. Istorija ontoloških dokazivanja pokazuje koliko je teško razlikovati logički korektna i nekorektna zaklјučivanja. Ontološko zaključivanjeje uveo Augustin i kasnije usavršio Anselm Kenterberijski, odbacio Toma Akvinski, ponovo vratio u filozofsku praksu Dekart i, konačno, odbacio Kant. Poslednji je u ontološkom dokazivanju pronašao veoma ozbilјnu grešku – logički krug za dokazivanje se koristi nešto što tek treba dokazati. U stvari, taj dokaz je korektan samo ako je korektno shvatanje savršenstva, što još treba dokazati (pojam svemogućeg, kao što smo videli, nije korektan). Činilo ce da je pitanje bilo skinuto s dnevnog reda kada je Hegel izjavio da je ontološki argument ipak tačan. Ipak, Hegel ce oslanjao na takozvanu dijalektičku logiku koju je on stvorio i koja sadrži dosta spornu ideju tačnog podudaranja zakona logike i stvarnosti.

Primer najprostijeg sofizma je ,mačka s devet repova“. Očigledno je da postojeće mačke imaju jedan rep više nego nepostojeće. Mačka s osam repova, kao što je poznato, ne postoji. Iz ta dva suda proističe da sve postojeće mačke imaju po devet repova.Taj simpatični sofizam ilustruje drugu tipičnu grešku mišlјenja – pobrkani pojmovi (u datom slučaju poistovećuju se i zajedno sabiraju postojeći i nepostojeći repovi).

Česta greška mišlјenja je zamena teza. Ona se sadrži, na primer, u rasprostranjenom opovrgavanju postojanja Boga zato „što nauci nije potrebna takva  hipoteza“ (reči Pjera Simona Laplasa) ili u uprošćenoj varijanti – „kosmonauti su leteli u vasionu, a nisu ga videli“.

Osetlјivija greška je neuzimanje u obzir konteksta (ili nepravilno uzimanje u obzir). Polazeći od uzvišenih reči i blagih postupaka nekog čoveka, može se zaklјučiti da je veoma moralan, ako ce ne uzme u obzir da se, „sticajem okolnosti“, baš utom tre nutku kandidovao za važan poditički položaj.

Neiskorenjive čovekove greške su zailјučci zasnovani na emocijama („vera u besmrtnost duše pogrešna je zato što je zasnovana na kukavičkom strahu od smrti“), ili autoritetu za sve naše nevolјe krivi su teroristi, zar nije tako rekao predsednik?“), kao i kritika ličnosti umesto teza („Dž je glup ili često laže, znači njegovo mišlјenje o tom pitanju nije tačno“).

Svi gore navedeni primeri su primeri grešaka u zaključcima: početne premise bile su tačne ali su tokom zaklјučivanja narušavani zakoni logike. Drugi dublјi i obično skriveni razlog za greške je korišćenje nekorektnih premisa.Ovde već greška nije logične prirode. Karakterističan slučaj: uverenje da postoji neka svetska zavera (u ulozi izvora zla može ce naći neka zemlja, nacija ili religija). Takva premisa zbog snage njene sveobuhvatnosti s lakoćom objašnjava sva tragične idi prosto neprijatne događaje: oni će je uvek potvrđivati i nikad joj nećeprotivrečiti.

Kako je zapazio Kant, izvor sličnih grešakaje nekritičnost mišljenja: ona se ili slepo oslanja na spolјašnji autoritet (mišljenje poštovane ličnosti, opšte ubeđenje) ili pati od samouverenosti, ne podvrgavajući svoju delatnost proveri refleksije. Nažalost, greške netačnog shvatanja premisateško se ispravlјaju. Čovek ih prosto ne vidi zbog „slepe mrlјe“ (Frojdov izraz), jep su one retko uslovlјene njegovim pogledima na svet. Tako iza „teorije zavere“ stoji magična vera u to da je svaki problem izazvan delovanjem nekih sila, iz toga sledi da je za sve neko kriv. Shvatanje da tragedije mogu biti rezultat složenog preplitanja mnogih faktora i da nemaju prosto rešenje, nespojivo je s magičnim pogledom na svet. Karakterna osobina nekritičkog mišlјenja je dvomisao (termin engleskog pisca i filozofa Džordža Orvela): čovek deli suprotne tačke gledišta nevideći njihovu nespojivost.

Kao sredstvo protiv sličnih grešaka Lajbnic je ponudio zakon (dovolјnog razloga): svaka tvrdnja (hipoteza, teorija) smatra se netačnom dok nema dovolјno razloga da se veruje u obrnuto. To nije zakon logike (mada ga neretko smatraju takvim), već princip kritičkog mišlјenja. Nјegov (poseban) slučaj – takozvana britva Vilijama Okama: ne treba stvarati nikave spekulativne konstrukcije bez neophodnosti (evo zašto je s razvojem fizike iz nje nestao etar.

Prema Kantovim rečima, opšta pravila i uslovi za izbegavanje zabluda su:

1) misliti samostalno;

2) u mislima staviti sebe na mesto drugoga (misliti šire) i

3) misliti uvek u skladu sa samim sobom (misliti dosledno).

Savremeni psiholozi savetuju da se namerno razvija navika kritičkog mišlјenja. Mora se učiti kako da se razlikuju zaklјučci zasnovani na logici, od misli diktiranih emocijama; zapažati ono što se ne slaže i otkrivati protivrečnosti; sumnjati u tvrđenja koja nisu zasnovana na očevidnom: uzdržavati se od zaključaka i rešenja dok se ne sakupi dovolјno informacija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s