Cenzura/Autocenzura i Olja Bećković


 DANILO KIŠ: CENZURA/AUTOCENZURA

 

„U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO.

Šta ove reči treba da znače?

Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije.
Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu. Stoga ona svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka promakne budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vrše svoju dužnost mirne savesti jer oni nisu cenzori, nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera: slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst. Ova naizgled demokratska mera jedan je od najciničnijih vidova prikrivanja cenzure. Ukoliko to nije ona kada se knjige ili tekstovi zabranjuju in extremis od strane sudskih organa – supstituta cenzure – a u ime javnog mnenja, tamo gde javnog mnenja nema.U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe. Ukoliko time nije uspeo da vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on će se poslužiti moralnom ucenom, i svoje strahove svaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je time prikrijete od javnosti – zavisi i njegova sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstveni cenzor, ili ćete uništiti jednu karijeru i jednu egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo objaviti vašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su se u njoj nalazila i takva mesta koja bi, da su objavljena, uništila i vas i njega.

Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile.

Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo „između redova“. Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.Subjekt autocenzure je dvojnik pisca, dvojnik koji mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst in status nascendi, opominjući ga da ne počini kakvu ideološku nepodopštinu. I tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku.

Tako taj dvojnik pisca uspeva na kraju da načne i kompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu koju cenzura nije uspela da skrši. Ne želeći da prizna svoje postojanje, autocenzura je sestra laži, duhovna korupcija.

Uspe li pisac da nadvlada radikalni potez samoponištenja, i da snagom talenta, koncentracije, hrabrosti i dovitljivosti nadmudri svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaće vidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je dvostruka pobeda: ne samo što je tekst, uprkos iskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego je tim lukavstvom, tim svođenjem ideje na metaforu (u etimološkom značenju prenošenja pravog smisla na figurativno), autocenzura skrenula misao u stilsku figuru, u polje poetika. Iz ovoga bi se mogli izvesti dalekosežni književnoistorijski i književnoteorijski zaključci, i ovim bi se merilom – preovlađivanja metafore – mogao protumačiti nastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj književnosti dvadesetih godina, na primer. Autocenzura daje određenu boju i ton toj avangardi. Piljnjakova i Babeljeva proza, poezija Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe sa autocenzurom izvukle su maksimalne književne efekte. Gorka i tragična pobeda.

Autocenzura je negativan naboj stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem, može da ukreše varnicu. Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniženja, metafore se raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva između redova, tu sve piše crno na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je oslobođenje od autocenzure i od poniženja. Onu koja će mu doći glave.)

Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili delo.

Cenzurisano ja, koje je dugo trpelo tiraniju straha, uzima pamflet kao osvetnički mač. I upravo ova pobeda nad sopstvenim dvojnikom-cenzorom izjalovila je ne jednog pisca u emigraciji. Kao žrtve dugogodišnje autocenzure, oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora koji deli umetnost od propagande; došlo je do onoga što Česlav Miloš naziva „sužavanje“.

Kakav se iz svega može izvući zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura opasna mentalna manipulacija sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh.“

(Danilo Kiš je pročitao ovaj tekst 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji Federation for Human Right.)

*****

ИНТЕРВЈУ: ОЉА БЕЋКОВИЋ, аутор емисије „Утисак недеље”

Зашто сам забрањена

Једина лепа вест је откриће да се у тој спрези власника медија и власника државе дата обећања поштују и испуњавају

Фото Бета

„Утисак недеље”, вероватно једина ТВ емисија којој није потребно објашњење или жанровско сврставање, почињала је речима: „Утисака пуна глава, утисци нису досадни”.

Када је у петак увече управа Б92 саопштила да се та емисија одлаже до даљњег а ауторка чувене емисије Оља Бећковић да је емисија забрањена, створен је још један велики медијско-политички случај.

Разговор с Ољом Бећковић почињемо питањем којих утисака је пуна њена глава.

– Имам утисак да је у саопштењу које је издала пи-ар служба Б92 дошло до две озбиљне грешке у куцању. Тамо се наводи да се емисија „Утисак недеље” одлаже до даљњег. Права реч је да је емисија забрањена. Каже се да сам одбила договор, истина је да сам одбила ултиматум или уцену, коју већ реч више волите.

Које аргументе је пословодство износило у преговорима с вама и како сте ви те аргументе тумачили? Како се догодило да „Утисак недеље” постане препрека за развој, реформе програма телевизије чији је био заштитник знак?

Уместо аргумента, постављен је јасан ултиматум. Савременим језиком уцена то гласи овако: Имамо упутство да емисија не може да крене да се емитује док не потпишеш да од 3. новембра прелазиш на инфо канал. Сви покушаји да добијем било какав сувисли одговор на питање зашто ме уцењују на тај начин остали су безуспешни. Нисам имала никакав оригинални захтев, осим да пословодство поштује уговор који имам до марта.

А та образложења да би ви заправо требало да будете окосница новог канала?

Бесмислене приче о томе да власник жели да изгради инфо канал и да ми понудом да баш ја будем пионир на непостојећем кабловском каналу чини велику част, нисам успела да протумачим другачије него да га је неко погрешно обавестио да немам мозак. Каприц да ми се забрани да радим емисију док не потпишем да страшно желим да ме од новембра више нико не гледа не умем да разумем другачије осим да је и власник од неког добио упутство да морам да будем склоњена. Једина лепа вест је откриће да се у тој спрези власника медија и власника државе дата обећања поштују и испуњавају.

Шта се то догодило после емисије у којој је гост био Владимир Поповић Беба, а пре него што је отказана наредна емисија у којој је требало да гостује министар културе Иван Тасовац? Јесте ли то доживели као очигледан политички притисак или су вам у управи ТВ понудили неко логично, прихватљиво објашњење?

Ових дана из разговора с разним људима откривам да сам једна од ретких која још тада није разумела да је емисија скинута и да сам последњи пут рекла лаку ноћ из студија Б92. Дванаест година уназад, по уговору, емисија иде до 15. јула, па поново креће 1. септембра. На крају последње емисије, 30. јуна, најавила сам да следеће недеље гостује министар информисања и културе Иван Тасовац. Два дана касније сам обавештена да је време да идем на распуст, односно да ми се сезона скраћује за две емисије. Будући да имам слаб таленат да се сећам глупости, заборавила сам аргументацију. Пред почетак јесење сезоне, десило се исто. Јављено ми је да сам слободна још три недеље и да је 21. септембар идеалан датум за почетак. Пет дана пре тог датума позвана сам на састанак где ми је без икакве најаве уручен ултиматум да се у року од 24 сата изјасним о инфо каналу.

Јесте ли у свему што је претходило одлуци да се „Утисак” не емитује видели јасан политички рукопис и како бисте га ви дефинисали? Да ли вам је неко из управе телевизије рекао да има проблеме с Владом или Вучићем због вас, емисије?

То ми је речено небројено пута, најчешће петком кад се објаве гости.

Ако је било тих притисака, скидања емисија, остаје нејасно зашто о томе нисте обавестили јавност?

Нисам обавештавала јавност зато што ми је било важније да притиске побеђујем својим радом и неодустајањем од начина како правим емисије. Поред тога, нисам желела да угрозим радна места људи чији је посао био да ми преноси ставове кабинета.

Како одговарате на оцене да ваша емисија није жртва неког политичког центра моћи већ закона тржишта које је на Б92 увео и „Великог брата” и читав низ наводно популарних и истински бесмислених емисија, па је „Утисак недеље” остао само реликт прошлости, инцидент између две лагане, булеварске емисије? Да ли вас је убила „тешка реч”? Или је можда само телевизију притиснула тежина економских интереса њених власника?

Ових дана слушам цинична објашњења да нисам разумела да су прошла Титова времена, да је телевизија приватно власништво, да власник има сва права да мења концепције, а нарочито да су економски интереси приоритет. Слажем се са свим, једино баш нисам уверена да су прошла Титова времена. Уз то, имам неколико питања на које нисам успела да добијем ниједан одговор који није увредљив. Који би то био пословни интерес да се најгледанија и најисплативија емисија пребаци на непостојећи канал? Како да разумем економски интерес кад ми се нуде знатно бољи финансијски услови за прелазак на канал без гледалаца и оглашивача? Да ли су покушали да ме купе? Ко ме је толико потценио да је помислио да могу да прихватим тако непристојну понуду? Да ли је уопште постојала искрена намера да се направи јак инфо канал, како нас убеђују? Који је то медијски геније који верује да телевизија може да се изгради за четири недеље и да постане конкурентна? Зашто је одбијен мој предлог да потпишемо протокол о добрим намерама, да сам спремна да пређем на инфо канал оног часа кад се изгради и кад тамо пређу и све друге информативне емисије, „Инсајдер”, „Кажипрст”, „Вести”? Да ли се гради телевизијски канал или самица за мене? Да ли ме то шаљу на друштвено користан рад?

Годинама водите вероватно најутицајнију политичку емисију на телевизији. Какве сте поруке од разних лидера добијали и како бисте, укратко, упоредили медијске слободе за време Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића или Вучића?

Најбаналнијом и, како то често бива, најтачнијом реченицом: „Ово никад
није било”.

Б. Бачевић
објављено: 28/09/2014

One thought on “Cenzura/Autocenzura i Olja Bećković

  1. otprilike je to jasno kao dan, Tata je rekao stop
    a što se tiče Slobode, filosofski, ona nije odo ovoga svijeta
    a demokratija je privid i u službi onih koji upravljaju

    boj se danas, boj se sutra pa kad ćeš živjeti!

    Junak Žena

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s