BORISLAV PEKIĆ – izvod iz dela („Političke sveske“)


Borislav Pekić: REFORMA ŠKOLSKE NASTAVE

Borislav Pekić: REFORMA ŠKOLSKE NASTAVE

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „POLITIKE“ (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.

Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost – koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.

Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha…

Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!

Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)

Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.

Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!

avgust 1955.

Tekst objavljen u knjizi „Političke sveske“, izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001
Preneto sa borislavpekic.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s