LJUBOMIR TADIĆ – Povest, individuum i smrt (Hegel)


POVEST, INDIVIDUUM I SMRT

(Georg Vilhelm Fridrih Hegel, 1770-1831)

Tema smrti u Hegelovoj filozofiji javlja se 1795. godine kada je Hegel imao dvadeset pet godina. Reč je o nje govom fragmentu o ljubavi. Ljubav je za njega ono najljudskije u čoveku. Smrću se ljudi konačno poništavaju, ali ljudski žive u svojoj deci. Tim stavom Hegel je saglasan sa Platonom iz “Simpoziona“ (“Gozbe“): smrt je pobeda roda nad jedinkom, poraz pojedinačnog i pobeda opšteg. Smrt uvek negira linačnost zarad opštosti. Time je rečeno da je pojedinačnost konačna u vremenu. Čovek, po Hegelu, može biti po individuum upravo zato što je konačan u vremenu i svestan svoje konačnosti, što znači da je smrtan u strogom smislu reči. Tako je svekolika povesnost povezana sa činjenicom smrti. Ljudska ili duhovna bića “ljubavnici“ su smrti.

Smrt je Hegel pojmio kao negaciju, kao prevazilaženje. Život, sam po sebi, iziskuje smrt kao vlastitu suprotnost. Na zgusnut način u prvom tomu “Nauke logike“ Hegel piše: “Čisto biće i čisto ništa jesu… isto“. I dalje: “Biće prelazi u ništa i ništa u biće. Njihova istina je ovo kretanje, iščeza­vanje jednog u drugo: bivanje.“ Najzad, u istom delu kaže:“Nigde ni na nebu ni na zemlji ne postoji nešto što u sebi ne  bi sadržavalo oboje: biće i ništa… Zato su biće i nebiće isto.“ Ova misao podudara se sa onom iz “Fenomenologije duha“: “…ali život duha nije život koji se plaši smrti i koji se čuva pustošenja, već onaj koji podnosi smrt i u njoj se održava“.

Moć negacije stoji u središtu Hegelove dijalektičke fi­lozofije. Ona se ispoljava u borbi, u riziku i u strepnji. Dva su povesna fenomena u kojima se na upečatljiv način iska­zuje činjenica borbe. Jedan je, takoreći, večni: rat, a drugi je novovremeni: revolucija. Oba fenomena predmet su Hegelovih filozofsko-političkih preokupacija, oba su zasićena smrću kao svojim pratiocem. I u ratu i revoluciji smrt piruje. U shvatanju rata Hegel je Heraklitov sledbenik, a opori kri­tičar Kantovog „večnog mira“. Time je pokazao da je ubeđeni protivnik mirovanja. U povesnim činjenicama rata i revolucije Hegel ne vidi samo tragediju, već se ovde tra­gedija, kako je rekao jedan tumač Hegelove filozofije, na čudesan način spaja sa umom. Aufheben znači ukinuti, a ein Ende machen dokrajčiti. Ali negacija podrazumeva i aufbewahren, sačuvati, i erhalten, održati. U optici uma smrt je nešto stvarno u procesu života. Svoju ljudsku vrednost čovek dokazuje stavljanjem života na kocku. U smrtnoj opasnosti proživljava se sam život. Stavljanje života na kocku znati sudelovanje a riziku i strepnji. A u njima čovek dokazuje svoju slobodu.

Nasuprot tradiciji Hegel zanemaruje dušu kao „prirodno određenje“ koje mu služi samo kao prelaz od Ja ka samosvesti. Čak autentični pojmovi psihologije: osećaji, volja i nagoni dolaze do reči jedino kao forme postojanja duha. A duh (Geist) zauzima počasno mesto, zajedno sa umom (Vernunft) u Hegelovoj filozofiji, posebno u filozofiji pove­sti. U judeo-hrišćanskoj tradiciji duh (duhovnost) se ostva­ruje tek u onostranosti, a duh je tamo Bog ili “sveti duh“. Povesni, ovostrani svet mogao bi se shvatiti kao refleks onostranog sveta u prostorno-vremenskoj dimenziji. U Hege­lovoj filozofiji, po mojem razumevanju, duh je sekularizovan pojam. On igra ulogu pokretačke povesne sile, njen je subjekt. Duhovno je ono stvarno (das Geistige ist das Wirkliche). Duh je moć negacije. Kao u nečemu opštem u njegovoj službi nalaze se pojedinačne strasti, nagoni i osećaji, dakle, ciljevi posebnog interesa, zadovoljavanje se­bičnosti. Zato postojanje sebičnosti pojedinaca nema vrednosti osim ako se ne podrede nadličnim, dakle, povesnim sila­ma, рге svih Državi kao izrazu opštosti. Time se delatnost pojedinaca podređuje delatnosti duha. Ili, nešto drukčije izraženo, ne deluje pojedinac već deluje preko njega, kao svog oruđa sam duh. To je pojam povesnog individuuma preko kojega svetski duh za postizanje svojih ciljeva koristi njegova (njihova) svojstva: strast, energiju i moć predvi­đanja. U njemu (njima), bili jaki ili slabi, otelovljen je duh vremena ili povesna nužnost. U vreme bitke kod Jene, gde se tada nalazio, Hegel je video Napoleona (Napoleon Bonaparte) te je zadivljen rekao: , “U stvari, divan je osećaj videti takvog individuuma, koji ovde, koncentrisan na jednoj tački, sedeći na konju, osvaja svet i njime vlada“.  Napoleon je Hegelu bio uzor povesnog individuuma.

Svetski duh, po Hegelu, deluje iza leđa individuuma, a opšta ideja se drži neoštećena u pozadini. Tada nastupa lukavstvo uma (die List der Vemunft) koje čini da „za nj strasti deluju“. Pobedu svetskog duha plaćaju pojedinci koji trpe kroz celu povest sveta. Hegel usvaja Šilerovu (Johann Christoph Friedrich von Shiller) izreku: “Svetska povest je svetski sud“ (Die Weitgeschichte ist das Weltgericht). Негbert Markuze, veliki poznavalac Hegelovog dela, nazvao je Hegelov svetski duh hipostaziranim povesnim subjektom, upoređujući ga sa strašnim kalvinističkim skrivenim bogom. Trpljenje, nošenje krsta na leđima zaštitni su znaci svetske povesti. Sa prezirom Hegel gleda na one kojima je „sreća“ cilj života i svrha društva. Tako povesni individuum nije dete sreće. Hegel je napisao ovu poznatu izreku: “Svet­ska povest nije tlo sreće. Periodi sreće u njoj su prazni listovi.“

Uporedo sa ovim pesimističkim ocenama svetskepo­vesti, Hegelova dijalektika je protivna svakoj indolenciji koja ovekovečuje postojeće. U pojmu dijalektike ugrađena je intencionalnost. Tok svetske povesti dijalektika posmatra kao “napredovanje u svesti o slobodi“, kao ispoljavanje “nagona za perfektabilnošću“. Utoliko je ona sledbenik prosvetiteljskog optimizma. Tako postanak čoveka kao povesne egzistencije prolazi od otuđenja do ukidanja otuđenja u slobodi. Povesni proces pojmljen je kao povesni progres. Pojedinci, narodi, čak povesne epohe, samo su prolazni stup­njevi velikog svetsko povesnog razvitka.

U drugom tomu “Nauke logike“ Hegel je izložio važnu razliku između pojma suprotnosti pojma protivrečnost.  Suprotnost predstavlja jedinstvo istovetnosti i razlike. Pozi­tivno i negativno su strane suprotnosti koje su se osamo­stalile. Jedno postoji ukoliko drugo ne postoji. Jedno jeste zahvaljujući nebiću drugoga. Protivrečnost ne sadrži samo negativno nego i ono pozitivno. Hegel će reći: ni vrline ne­ma bez borbe. Štaviše, vrlina je najuzvišenija, savršena bor­ba. Ona nije samo upoređivanje sa porokom, već je i sama po sebi suprotnost i borenje. Zlo je pozitivna negativnost, a nevinost je ravnodušna prema dobru i zlu. Sličan odnos je protivrečnost između istine i zablude. Najzad, protivrečnost je za Hegela koren svakog kretanja i životnosti.

Kada Hegel u “Fenomenologiji duhu“ kaže: “…duhovni život se ne užasava smrti…“, onda u tome možemo objasniti njegovo gledište o ratovima i revoluciji. Prisustvo smrti u ratovima čini ratove čak stvaralačkim agensima povesti. Kao poklonik grčke Antike Hegel je pojmio polis, a zatim i Državu i kao ratničku zajednicu, a sam rat, idući za Heraklitom, kao povesnu nužnost. Zato, po Hegelu, neka pa­cifistička država prestaje bili Država i pretvara se u indu­strijsko ili trgovačko društvo. Otuda pacifisti, stari i novi, ne vole Hegela, a vole Kanta. Savremeni neoliberali naročito. Godine 1802, u spisu o prirodnom pravu, napisao je Hegel o ratu sledeće radove koji ne odaju nikakvu dilemu: .“…rat čuva… etičko zdravlje naroda, kao što kretanje vetrova čuva jezera od ustajalosti do koje bi dovelo trajno mirovanje, kao što bi trajan ili čak voćni mir (doveo do ustajalosti) na­roda“.

Učešće u ratu kao fenomenu borbe pojmio je Hegel kao debatnoučešće u živom. Rat i vojnička služba predstavljaju objektivnu žrtvu ličnog Ja, izlaganje smrtnoj opasnosti. Cilj rata je očuvanje celina (opštost, naroda, Države) negacijom neprijatelja u ratu.  Sama smrt, kaže Hegel mora biti hladno primljena i zadana… Smrt se zadaje i prima nelično, prazno (leer) “iz oblačka barutnog dima“. Onaj koji odbija da rizikuje svoj život za Državu gubi svojstvo građanina kao pojedinac čovek  izražava opšte samo ako deluje kao građanin. U ratu počinjeni zločin jeste zločin u interesu opšteg, Države. Тime je i opravdan, bez obzira na to što ga Hegel naziva “stanjem bespravlja, sile i slučajnosti“.

U “Filozofiji prava“ on ističe da između država ne postoji nikakav pretor. Kantova predstava nekog večnog mira putem saveza država koji izravnjava svaki spor, pa time onemogućuje odluku ratom, pretpostavlja saglasnost država koja bi se zasnovala na moralnim, religioznim i drugim osno­vama i obzirima, a uopšte na posebnim suverenim voljama. Ali ukoliko ove posebne volje ne nađu sporazum, spor država se može odlučiti samo ratom. Takav Hegelov stav može se objasniti samo duhom vremena u kome je živeo. Napoleova ratna osvajanja nije mogao da obuzda niko drugi do Svete Alijanse, dakle rat protiv Napoleona. Pretor u obliku Saveta bezbednosti tvorevina je našeg vremena, takođe zasićenog velikim ratovima.

Opis revolucije kao modernog izraza krvave borbe i smrti pokazuje poslenice “čiste“ ili “apstraktne“ slobode delovanja na društvenom planu kao delovanje protiv Države. Hegel, razume se, time opisuje Francusku revoluciju, doživ­ljavajući je najpre kao “veličanstveno rađanje sunca“. Me­đutim, u drugoj svojoj etapi revolucija više nije bila krea­cija, stvaranje novoga. Pod jakobinskim terorom ona je po­kazala svoju destruktivnu prirodu kada je smrt postala jedino delo opšte slobode. Tada su se pojedinci suprotstavljali opštem, Državi, a za Hegela je Država bila uzvišeno biće, “hod Boga u svetu“. Francuska revolucija je pokušala da na zemlji ostvari hrišćanski ideal, ali se pod terorom dogodilo to da je apsolutna sloboda protivrečila životu. Hegel je opisao padanje glava pod udarcima giljotine težim rečima od onih kojima je opisao smrt u ratu. To je, za njega, bila “najhladnija i najplića smrt koja ne znači više od presecanja glavice kupusa ili gutljaja vode“.

Tema samosvest glavni je problem možda najvažnijeg Hegelovog dela “Fenomenologija duha“. Samosvest postoji po sebi i za sebe (an und fur sich) samo kao priznata samo­svest. Samosvest znači moć koja sve različite empirijske svesti sjedinjuje u jednoj jedinoj u kojoj dolazi do samokonstiruisanja subjekta, ali i konstituisanja objekta i stvar­nosti uopšte. Hegel tvrdi da samosvest mora da ukine (ne­gira) drugu samosvest, drugo samostalno suštastvo, da bi time dobila izvesnost o sebi kaosuštastvu. Istovremeno teži i tome da ukine sebe samu,jer je to drugo ona sama. U borbi kao obliku delarnosti individuum stavlja na kocku sopstveni život i radi na smrti drugoga. Odnosobe samosvesti odre­đen je tako što borbom na život i smrt osvedočavaju i sebe same i jedna drugu. To Hegel naziva borbom za prestiž.

U “Fenomenologiji duha“ on je dao sintezu gospodara ratnika isluge radnika. U njihovom odnosu izražena je žeđ za priznanjem. Ratnik je neradnik. U borbi sa gospodarem sluga-rob, kmet (Knecht) strepi pred smrću. Njegova svest je ,,u tome strahu iznutra rastrojena, potpuno je u samoj sebi uzdrhtala i sve što je čvrsto u njoj se zatreslo“. Strah od smrti je, kako Hegel kaže,“apsolutni gospodar“. U strahu od smrti sluga (rob) pristupa radu i radom menja svet spoljašnje prirode. Tome nasuprot, rat kao oblik delarnosti ne negira spoljašnju prirodu. U borbi na život i smrt sa go­spodarem sluga (rob) je odlučio da ostane u životu. On je izabrao život protiv smrti.

U odeljku “Fenomenologije duha“ gde se bavi odnosom gospodara i sluge (roba) Hegel je najpre opisao gospod­stvo. Gospodar je svest koja postoji za sebe. On je samo­stalna svest za koju je suština biće za sebe. Sluga (rob) je nesamostalna svestza koju je život suština. U odnosu sa slugom (robom) gospodar stoji posredstvom samostalnog bića jer je rob (sluga) na to obavezan. Samostalno biće nje­gov je okov, od kojeg u borbi nije mogao da se odvoji i zbog toga je ostao nesamostalan.      I tek u odnosu prema stvarima (stvarstvu), sluga (rob) stiče svoju samostalnost. Tako go­spodar jedino posredstvom sluge (roba) stoji u vezi sa stva­rima. Kao samosvest sluga (rob) odnosi se negativno prema stvari i ukida je. Naime, ne uništava je, već je svojim načinom negacije obrađuje ili prerađuje. Razlika je, dakle, u načinu negacije.

Dok gospodar vlada bićem sluge (roba) i drži ga u potčinjenosti, rob (sluga) vlada spoljašnjom prirodom. Za gospodara odnos prema stvarima predstavlja čistu negaciju, uživanje u posedovanju i prisvajanju, uživanje u jelu ipiću, vlast nad dokolicom. Moglo bi se zaključiti da u dokolici čak ratuje, barem na “megdanu“. Gospodar je izgubio vezu sa radom kao konkretnošću i postao neradnik koji, poko­ravajući slugu (roba), radnika, iskorišćava plodove njego­vog rada, živeći parazitski.

U Hegelovom opisu samosvesti ogleda se odnos sub­jekta i objekta. Gospodar je priznat od druge ropske svesti. Ukidajući sebe kao samostalno biće ropska svest priznala je gospodara jednostrano, iznuđivanjem,dakle, nepravedno.

U analizi odnosa gospodara i sluge (roba) suočavamo se sa pitanjem da li je ispravno tumačenje Hegelovih filozofskih kategorija terminima društvenih nauka? Takvo pi­tanje može se uputiti najznačajnijem tumaču Hegelove“Fenomenologije duha“, Aleksandra Koževu (Alexandre Kojeve – Koževnikov). Kožev je, smatra Georg Armstrong Keli (Georg Armstrong Kelly), iz odnosa gospodara i sluge (roba), ilegitimno napravio sredstvo za osvetljavanje napretka u ljudskoj povesti. On se pita nije li time učinjena jednostrana „socijalna“ interpretacija “Fenomenologije duha“, naročito odeljka o samosvesti. Takva socijalna interpretacija približava se Marksovom poimanju klasne borbe. Nataj način bi, slič­no Marksu, forme ropstva mogli posmatrati kao epifenomene proizvodnih odnosa. Sličnu primedbu ovaj filozof upućuje i Džonu (Jovanu) Plamencu (John Plamenatz) koji je u svo­jim analizama Hegelovog dela došao do zaključka da bu­dućnost pripada slugi (robu) čije određenje se sastoji u tome da stvori jednu zajednicu u kojoj svako svakome odaje pri­znanje, zajednicu u kojoj duh dospeva do svojega cilja i postiže zadovoljenje. Kritičar se, međutim, pita: gde je to Hegel rekao? Nasuprot Koževu i Plamencu on smatra da je Hegel morao “fenomenološki“ videti Ja kao idealan tip, akolektivno samo u smislu egzemplarnog. Istina, Hegel umnu zajednicu vidi kao jedinstvo slobode i poretka. Za­jednički duh postaje stvarnost tek kada um postigne intersubjektivnost i pređe u duh. Gospodstvo i ropstvo samo su jedan momenat samosvesti koji se preneseno tumači na društvo, a eksplicitno poseduje istorijsko grananje. To da scena ipak predstavlja čisto socijalni fenomen, smatra ovaj kritičar, jednostrano je gledište kome je potrebna korektura. On zastupa tezu da se jedno primereno shvatanje gospodstva i ropstva mora posmatrati iz tri ugla koja su jednako važna i mogu se uzajamno prožimati. Jedan je socijalni o kome je Kožev dao zaslepljujuću predstavu. Drugi posmatra ргоmenljivi obrazac gospodstva isluženja unutar individualnog Ja. Treći onda stapa oba procesa: unutrašnje posledice u spoljašnje, u borbi za priznanje otpočete konfrontacije sebe idrugoga, drugoga i sebe. Na datom stepenu istorije, u spoljašnjoj socijalnoj realnosti, postoje robovi i gospodari. U unutrašnjosti svesti svaki čovek poseduje uvezi sa samim sobom sposobnosti ropstva i gospodstva i muči se da ih dovede do saglasnosti. Napetosti svog postojanja čovek pre­nosi na svet onih koji su sa njim i u tom kretanju okreće se samom sebi. Koževljev kritičar tvrdi da je problem gospod­stva i ropstva uglavnom u suštini platonski (Platonova paralela borbe u državi i borbe u duši) pošto je, pritom, reč o prvobitnom jazu u povesti društva i istoriji Ja. Dva početna Ja, čija borba vodi gospodstvu i ropstvu, upleteni su i ujednoj borbi sa samim sobom. Gospodstvo i ropstvo nastaju kako unutar Ja, tako i u povesti društva.

Kao potvrdu svoga stava Keli navodi jedno mesto iz Fihteovih (Johann Gottlieb Fichte) “Priloga za opravdanje sudova publike o Francuskoj revoluciji“. Fihte je pisao: “Otkako smo rođeni (um) nam nameće dugotrajan strahovit dvoboj za slobodu ili ropstvo. Ako ti nadvladaš, kaže nam on, to ću ja hteti da budem tvoj rob. Ja ću ti moći biti vrlo upotrebljiv sluga. No ja uvek ostajem nevoljni sluga, a čim olakšaš moj jaram, pobuniću se protiv svoga gospodara i pobednika. Ali ako te ja nadvladam, onda ću te psovati i obesčastiti i pod noge staviti. Pošto mi nizašta ne možeš biti koristan, to ću ja po pravu osvajača pokušati da te sasvim uništim.“ Navodeći ovo mesto iz, kako kaže, Fihteovog “zapaljivog teksta protiv nemačkih Berkovaca“, Keli primećuje da onovremene asocijacije o gospodstvu i ropstvu ne mogu biti shvaćene bez ilustracija s druge strane Rajne. Keli pritom upozorava da je Fihte metaforu gospodar-sluga preuzeo od francuskog istoričara Marmontela (Jean-Francois Marmontel), saradnika Didroove (Denis Diderot) “Enciklopedije“.

Iz izloženog postaje vidljivo da Kelijeva kritika Koževljevog tumačenja odnosa gospodstva i služenja (ropstva) ima svrhu da prizna značaj Koževljeve teze, ali da, sa геkursom na Platona i Fihtea, koriguje njenu jednostranost.

Herbertu Markuzeu kao da ne smeta prevođenje filo­zofskih pojmova u oblast društvene teorije. On, posle iscrp­ne i sveobuhvatne analize Hegelovog filozofskog dela, piše: “Prelaz sa filozofije na oblast države i društva bio je sa­stavni unutrašnji dio Hegelovog sistema. Njegove osnovne filozofske ideje ostvarile su se u osobitom povijesnom obliku što su ga poprimili država i društvo, i taj oblik je dobio središnju važnost za jedan novi teorijski interes, filo­zofija je na taj način prešla u društvenu teoriju„(podvukao Lj. T.). Poslednja poglavlja svoje knjige Markuze posve­ćuje ovom prelazu zadržavajući se posebno na Marksovom pojmu otuđenog rada, a zatim na idejama pozitivizma i so­ciologije Ogista Konta (Auguste Comte), Lorenca fon Štajna (Lorenz von Stein) i sl.

Markuze pokazuje povezanost temeljnih ideja Hegelove “Fenomenologije duha“ sa Marksovim analizama “otuđe­nog rada“ koji gospodari, u obliku robe, nad radnikom. Ovde nije mesto za raspravljanje o ostalim aspektima pre­laze filozofije u društvenu teoriju. Možda je jedino vredno napomene da Markuze, iako to izričito ne kaže, po meni ipak pretpostavlja da je sa Hegelovom dijalektikom filozo­fija dovršila svoje delo i svojom umnom kritikom omo­gućila ne samo prelaz u društvenu teoriju, već i sam razvitak društvene teorije.

Tema smrti prisutna je tokom svekolikog Hegelovog intelektualnog razvitka i, kao što je rečeno, sastavni je deo njegove dijalektike negativiteta. Posebno je interesantno pitanje odnosa Hegela prema religiji i teologiji, naročito u vezi sa njegovim shvatanjima povesti i politike. Uvodeći problematiku smrti u svoju filozofiju Hegel je stvorio mo­gućnost pretvaranja celokupne filozofije u antropologiju, a time i u tanatologiju. Ta teza je na višestruk način izložena u Koževljevoj interpretaciji, posebno u stavu da Hegel pri­hvata judeo-hrišćanstvo samo u laicizovanom i (čak) ateistič­kom obliku. Otuda je za Hegela duh prisutan u delatnostisvetovnog čoveka. Duh je čovek u svetu – smrtan čovek. Posle smrti nema života. Time je Hegel porekao život utranscendenciji, ali je zato božanske atribute dao Državi i borbi za Državu i oko Države. U svojim predavanjima iz filozofije povesti Hegel podseća a religiozna istina sadrži stav da svet nije izvrgnut slučaju, već da neko proviđenje vlada svetom. Ali to je tvrdio i stari grčki, paganski filozof Anaksagora kada je kazao da Nus (um) vlada svetom. Tu Anaksagorinu misao Hegel je i sam isticao. Ako je Bog, po Hegelu, najkonkretnija odredba uma, filozofija, poimajući taj božji plan, njega prenosi u povest, shvaćenu kao teodikeju. Božji plan na zemlji ostvaruje Država, simbol Opštosti, jer je Država božanska ideja “kako ona postoji na zemlji“, “hod Boga u svetu je da Država jest“. Kategorijom povesnosti Hegel je prekinuo statičko i mehanističko gledište očoveku i njegovom životu, ali je porekao i neposredovane religiozne predstave očoveku. Dovoljno je o tome da se pročita paragraf 270 njegove “Filozofije prava“ u kome Hegel opširno piše oodnosu Države i religije.

Ako se na Hegelovu filozofiju gleda očima savremenog čoveka koji se gnuša ratova i revolucije i žrtava koji oni izazivaju (i iziskuju!), onda Hegelovo opravdanje rata podrazumeva i opravdanje višestrukih patnji i nepravdi u svetu. Uvek će se postavljati pitanje: da li je nužan prolaz kroz veliko zlo da bi čovek dospeo do jednog višeg dobra? Mora li svaki napredak biti plaćen bolom i nesrećom, nepri­rodnom čovekovom smrću! Ali Hegel je i za svoje, kao i za naše vreme realistički prikazao rat (donekle i revoluciju) kao normalno stanje jednog antagonističkog društva. Samo iz Ništa čovek može postati čovekom. Izvor i početak ljud­ske stvarnosti jeste Ništa ili, hegelovski rečeno, moć negativnosti. U Predavanjima iz 1805/06, koje je držao u isto vreme kada je pisao “Fenomenologiju duha“, Hegel je izgovorio ove, naizgled zastrašujuće reči: “Čovek je ona noć, ono prazno Ništa koji sadrži sve u svojoj nepodeljenoj jednostavnosti: bogatstvo beskrajnog mnoštva predstava,slika, od kojih mu nijedna ne dolazi jasno u svest, ili koje /još/ ne postoje kao stvarno sadašnje…                                    U fantazmagoričnim predstavama svuda naokolo vlada noć: tada se odjednom ukaže ovde raskrvavljena glava, onda neka druga bela pri­lika, i one, isto tako, najednom iščeznu. To je ona noć koju opažamo kada jednog čoveka gledamo u oči: u noć koja postaje strašna i /tada/ nam se pokazuje noć sveta.“

Iz svoje noći, praznog Ništa i strašne noći sveta čoveku je povešću njegovom dosuđeno da porekne svoje puko po­stojanje gledajući stvarnosti u oči. U toj stvarnosti krije se ono do čega je Hegelu stalo: ostvarenje ljudske mogućnosti. Kroz stvaralačku delatnost iz koje mogu ponići dela ljudske kulture čovek poništava ono što jest stvarajući ono što još nije.

Kao da je Njegoš u počast heraklitovsko-hegelovske di­jalektike napisao u “Luči mikrokozma“ ove stihove:

“Našu sferu da noć ne polazi,

bil’ ovako lice neba sjalo?

Bez ostrijeh zubah leđne zime,

bil’ toplote blagost poznavali?“

Njegoš, istina, peva o suprotnostima u prirodi, a Hegel filozofira o onima u povesti. Zato stihove valja shvatiti kao metaforu.

(Ljuba Tadić, Zagonetka smrti, str. 127- 138, Filip Višnjić, Beograd, 2003)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s