Roland Jaccard – Pedeset razloga za voljeti Wittgensteina


Wittgenstein:“Sačuvaj me Bože mentalnog zdravlja“

Pedeset razloga za voljenje Wittgensteina

1) Jer je najradije voleo ulogu propalog aristokrate.
2) Jer nije nikada zapisao “Heil Hitler”, kao Heidegger, i nikada nije sledio Komunističku partiju, kao Jean-Paul Sartre.
3) Jer je verovao u prijateljstvo. Prijatelj, rekao je, jeste neko s kim možeš da prodiskutuješ kilometre besmislica.
4) Jer ga je sve do smrti pratila sablast Otta Weiningera, izmučenog i suicidnog profete mržnje prema samome sebi.
5) Jer je odbacio porodično nasleđe koje bi učinilo od njega jednog od najvećih bogataša u Evropi.
6) Jer je jedan od retkih saveta što ih je poslednjih godina davao studentima bio ovaj: “U životu se ne smete prenatrpavati”.
7) Jer je zaista bio potreban neko ko će očistiti Augijeve štale intelektualnog sveta. Wittgenstein je bio iznenađen kad su mu odredili taj zadatak.
8) Jer je ismejao Russellovu ideju da ustanovi Svetsku organizaciju za mir i slobodu. “Pretpostavljam da bi vi radije ustanovili Svetsku organizaciju za rat i ropstvo”. Wittgenstein: “Da, baš tako”.
9) Jer je proglašavao da filozof ne pripada nikakvoj idejnoj zajednici. Upravo zbog te radikalne stranosti i jeste filozof.
10) Jer je izdavaču svoga dela Tractatus logico-philosophicus predlagao da knjizi doda tucet praznih stranica na kojima će čitalac moći ispljuvati svoju mržnju jer nije ništa razumeo: savetovao mu je da na naslovnu stranicu odštampa njegov datum i sat rođenja, da onaj koji veruje u astrologiju može izračunati njegov horoskop.
11) Jer je njegov ideal bio da u kap gramatike koncentriše filozofski oblak.
12) Jer se neprestano pitao što učiniti kada imaš samo jedan talent i taj se talent počinje gasiti. Nije li najbolje nestati zajedno s njim?
13) Jer ga tada kad je doznao da ima rak prostate nije toliko slomila sama dijagnoza, koliko garancija lekaraa da poznaje delotvornu terapiju.
14) Jer je tvrdio: “Moja su razmišljanja kao napisi na oknima, gde na engleskim železničkim stanicama prodaju vozne karte: ‘Is your journey really necessary? Da li je vaše putovanje zaista nužno? Ko to pročita, najverovatnije bi morao reći: ‘On second thoughts, no’, Ako dobro promislim, nije”.
15) Jer nikada nije nosio kravatu.
16) Jer je atomsku bombu smatrao gorkim, ali spasonosnim lekom.
17) Jer mu se, kao i Schopenhaueru, činilo zločinom roditi decu. Jednoj je devojci, koja je u njega bila zaljubljena, objašnjavao da to ne znači ništa drugo nego baciti još jedno biće u ovaj nesretni svet. Isto tako je smatrao da ljudi u svakom slučaju predugo žive.
18) Budući da je bio svestan svojih greha i nije se baš nimalo nadao da će se za njih moći otkupiti, Boga nije mogao predstavljati drugačije nego nemilosrdnog suca.
19) Jer mu se svaki oblik filozofske argumentacije činio vulgarnim, Russellu je poverio da cveće ne želi uprljati blatnjavim rukama.
20) Jer se pitao: “Kuda ide sadašnjost kad postane prošlost i gde je prošlost?” U tome je, tvrdio je, jedan od glavnih izvora filozofskih teškoća.
21) Jer postoje čudni afiniteti između Wittgensteina i Theloniousa Monka. Obojicu nije moguće imitirati, previše su komplikovani i osebujni. Oba su bili muzičari tišine.
22) Jer mu je Ingerborg Bachmann posvetila svoj doktorat.
23) Jer je Isabelle Huppert u filmu Wernera Schroetera Malina predavala o Wittgensteinu.
24) Jer se film Michaela Hanekea 71 fragment hronologije slučaja inspiriše Wittgensteinom, kao što je film Dereka Jarmana Wittgenstein inspirisala filozofova biografija.
25) Jer je u Freudu vidio jednog od najvećih estetskih demijurga modernosti, koji ne samo što je prominio naš pogled, nego je  i stvorio novo oko.
26) Jer je tvrdio da u filozofiji dobija utakmicu onaj ko je u stanju trčati najsporije ili ko poslednji stiže na cilj. “Filozofi bi se međusobno morali pozdravljati sa ‘nemoj žuriti’”.
27) Jer je na pitanje zašto je postao filozof odgovarao da nije bio dobar ni za što drugo i da uostalom s filozofijom šteti samo samome sebi.
28) Jer je imao dubok osećaj da je na svetu suvišan, ujedno se stideći što nema hrabrosti da se ubije.
29) Jer je pripadao istoj porodici kao i američka glumica Louise Brook, isto tako šopenhauerovka, koja je prolaznike ispitivala za put do pakla i koja je spalila svoje ispovesti iz straha da se njima ne bi obmanula
30) Jer je radije voleo lošu savest od dobre i jer je s Gottfriedom Kellerom govorio: “Nikada ne zaboravi da tada kada sve dobro ide, nije nužno da tako i ostane”.
31) Jer je na jednom predavanju Karlu Popperu pretio žaračem.
32) Jer bez njega ne bismo upoznali majstorsko delo Thomasa Bernharda „Wittgensteinov nećak“.
33) Jer mu se činilo besmislenim čitati filozofske članke u znamenitoj reviji Mind, dok u Streetovim i Smithovim kriminalnim romanima ima mnogo više supstancije.
34) Jer je jedna od njegovih najdražih izjava bila: “Leave the bloody thing alone” (“Ostavi stvar na miru”) koju je izricao sa svečanim izrazom i značila mu je to da su stvari posve u redu takve kakve jesu i da ne treba pokušavati ništa menjati.
35) Jer je nakon završetka svojih predavanja uvek odlazio u najbliži bioskop da gleda western ili muzičku komediju. Uvek je sedao u prvi red.
36) Jer je bio svestan da je rad u filozofiji rad na samome sebi. Uvek pišemo na onoj ravni na kojoj se nalazimo.

.

37) Jer je mrzeo podučavanje filozofije na univerzitetu i o njemu je tvrdio da može biti pošten rad samo po istinskom čudu.
38) Jer je savetovao: “Ne igraj se dubinama drugoga”.
39) Jer je tvrdio: “Ne stidi se kazati glupost. Paziti moraš samo na vlastitu apsurdnost”.
40) Jer je bio majstor u umetnosti odupiranja diskurzivnim lukavstvima. Ako je Diogen odbacivao filozofski jezik kao klaun, Wittgenstein je upalio lomaču naših filozofskih taština.
41) Jer je mrzeo filozofsku vulgarizaciju koja zavodi ljude da misle kako razumeju nešto što ne mogu razumeti.
42) Jer je u pedesetim godinama još uvek bio u stanju živeti strašno komplicirane ljubavne priče s mladim muškarcima.
43) Jer je smatrao da je mnogo teže i ujedno mnogo poštenije razmišljati ili pokušati razmisliti o svom životu nego rešavati logičke probleme. Čemu bi bio logičar ako nisam čovek, pitao se.
44) Jer je bio promašeni monah, što nije promaklo njegovu najboljem biografu sa imenom Monk (Monah).
45) Jer je izazvao ljutnju Gillesa Deleuzea, koji je Wittgensteina optužio da je hteo da uništi filozofiju.
46) Jer se tokom Prvog svetskog rata kao dobrovoljac prijavljivao za najopasnije zadatke. Tvrdio je da se strah rađa iz pogrešne predstave o egzistenciji. U rovovima je čitao Schopenhauera, Tolstoja i Nietzschea.
47) Jer je tvrdio da se filozofski problemi mogu razrešiti samo tako da mislimo na gluplje stvari nego filozofi.
48) Jer je tada kada ga je Bečki krug, tvrđava najradikalnijeg pozitivizma, pozvao na predavanje, radije čitao mističku poeziju Rabindranatha Tagorea.
49) Jer je tvrdio da je želja za čašću i slavom smrt za misao.
50) Jer je Russellu, koji ga je hteo odvratiti od toga da dve godine živi sam u Norveškoj, rekao da prostituira svoj duh razgovarajući s inteligentnim ljudima. “Rekao sam mu da je onde mračno”, priča Russell, “a on mi je odvratio da ne voli svetlo. Tada sam mu rekao da je lud, a on je odgovorio: ‘Sačuvaj me Bože mentalnog zdravlja”’.

Roland Jaccard, “50 raisons d’aimer Wittgenstein”, Magazine littéraire, mars 1997, n° 352, p. 18-19.
S francuskog preveo Mario Kopić

(preuzeto sa http://atorwithme.blogspot.nl/)

Đorđo Agamben – Živimo li u državama ili logorima


Đorđo Agamben, živimo li u državama ili logorima ?

 „U logorima nam je jednom zauvek oduzeta mogućnost razlikovanja između našeg biološkog i našeg političkog tela…“

Protiv biopolitičke tetovaže

Dnevne novine ne ostavljaju prostor za sumnju: od sada, ko želi da ode u Sjedinjene Države sa vizom biće uveden u kartoteku i moraće, pri ulasku u zemlju, da ostavi digitalne otiske prstiju. Lično, nemam nameru da se podvrgnem tim procedurama i zato sam bez oklevanja otkazao kurs koji je u martu trebalo da održim na Njujorškom univerzitetu.
Želeo bih ovde da objasnim razlog tome otkazu, to jest zbog čega, uprkos simpatiji koja me već godinama vezuje kako za moje američke kolege tako i za studente, smatram da je ova odluka ujedno i nužna i neopoziva i zbog čega ću se zalagati da i drugi evropski intelektualci i predavači donesu takvu odluku.

Ne radi se samo o emotivnoj reakciji na proceduru koja je dugo bila određena za kriminalce i političke optuženike. Kada bi se radilo samo o tome, tu bismo podelu, naravno, mogli da prihvatimo iz moralnih razloga u znak solidarnosti sa ponižavajućim uslovima u kojima danas živi toliko ljudi. Suština nije u tome. Problem prevazilazi granice lične osetljivosti i, jednostavno, tiče se pravno-političkog statusa (možda bi jednostavije bilo reći – biopolitičkog statusa) građana u takozvanim demokratskim državama u kojima živimo.

Već nekoliko godina pokušavaju da nas ubede da kao normalne i ljudske dimenzije naše egzistencije prihvatimo prakse kontrole koje su uvek bile smatrane izuzecima i u pravom smislu reči neljudskima. Svi znaju da su mogućnosti kontrole države nad pojedincima, preko elektronskih uređaja, kreditnih kartica ili mobilnih telefona, nedavno dostigle neslućene razmere. Ipak, ne bismo mogli da pređemo određene pragove u kontroli tela i manipulaciji telima, a da ne uđemo u novu biopolitičku eru, da ne napravimo još jedan progresivan korak ka onome što je Mišel Fuko nazvao progresivnom animalizacijom čoveka posredstvom najsofisticiranijih tehnika. Elektronska kartoteka digitalnih otisaka prstiju i mrežnjače, potkožna tetovaža kao i druge prakse iste vrste, jesu elementi koji učesvuju u definiciji tog praga. Bezbednosni razlozi koji se navode kako bi se te prakse opravdale, ne smeju da nas impresioniraju: oni ne znače ništa. Istorija nas uči kako se prakse, koje su najpre bile rezervisane samo za strance, potom primenjuju na sve građane.

Ovde u igri nije ništa manje od novog „normalnog“ biopolitičkog odnosa između građana i države. Taj odnos više nema veze sa slobodnim i aktivnim učešćem u javnoj sferi, već se tiče upisivanja i stavljanja u kartoteku najprivatnijeg i najnesaopštivijeg elementa subjektivnosti: govorim o biološkom životu telâ.
Medijskim mehanizmima, koji kontrolišu javnu reč i manipulišu njome, odgovaraju, dakle, tehnološki dispozitivi koji u kartoteku upisuju i identifikuju goli život: između te dve krajnosti – reči bez tela i tela bez reči – prostor koji smo nekada nazivali politikom biva još svedeniji i još manji. Primenjujući na građane, ili, bolje, na ljudsko biće kao takvo, tehnike i dispozitive koje su izumele za opasne klase, države, koje bi morale da konstituišu samo mesto političkog života, prave od njega, od tog ljudskog bića, sumnjivca par excellence, i to do te mere da je samo čovečanstvo postalo sumnjiva klasa.
Pre nekoliko godina napisao sam da politička paradigma Zapada nije više grad, već koncentracioni logor i da smo smo prešli put od Atine do Aušvica. Očigledno je da se radilo o filozofskoj tezi, a ne o istorijskoj priči, jer ne bismo smeli da pomešamo fenomene koje je, naprotiv, poželjno razlikovati. Želeo bih da sugerišem da se tetoviranje, nesumnjivo, pojavilo u Aušvicu kao najnormalniji i najekonomičniji način uvođenja reda u upisivanje i registrovanje onih koji su deportovani u koncentracione logore. Biopolitičko tetoviranje, koje nam sada, da bi se ušlo na njihovu teritoriju, nameću Sjedinjene Države, moglo bi biti preteča upravo onoga što će kasnije tražiti da prihvatimo kao normalno upisivanje identiteta dobrog građanina u mehanizme i zupčanike države. Zbog toga je potrebno tome se suprotstaviti.

(„Mond“, 11. januar 2004)
Sa francuskog preveo Ivan Milenković

INTERVJU
Uvod

Filozofske knjige retko izazivaju internacionalne rasprave koje ih učine poznatima izvan tajnih akademskih krugova. Talijanski filozof Giorgio Agamben, rođen 1942., priložio je 1995. takvu knjigu: Homo sacer. Vrhovna vlast i goli život, u kojoj je reč o odnosu između vrhovne vlasti i golog života.

Izazov novog u knjizi „Homo sacer“ leži u direktnom posezanju filozofije za gorućim političkim pitanjima. Preko dve hiljade godina dugu istoriju zapadnih demokracija Agamben promatra kao kontinuum u kojemu je isključenje određenog života od samog početka bilo konstitutivno. Nakon čitanja „Homo sacera“ užasi nacionalsocijalizma se više ne mogu smatrati jednokratnom istorijskom nezgodom. Čini se, naprotiv, da su oni samo ekstremna posledica onih temeljnih političkih uslova koji još i danas oblikuju naš život. Kliničke mrtvace i odbijene azilante Agamben vidi u podjednako bespravnom prostoru kao i zatvorenike koncentracionih logora.

Filozof Giorgio Agamben predaje u Veroni, a živi povučeno u Veneciji bez puno sklonosti prema zvezdanoj gužvi na internacionalnom teorijskom tržištu. U svojim knjigama, najčešće svescima književno-filozofskih eseja po francuskom kroju, Agamben traži i odviše obrazovanosti stare klasične vrste a da bi postigao uspeh u društvu razmene mišljenja lišenog znanjâ ili da bi bio više od tajnog tipa u akademskoj provinciji filozofa. No knjiga „Homo sacer“ jednim je udarcem izbacila Agambena s mesta autsajdera na vrh koji je ostao upražnjen nakon smrti Michela Foucaulta i na koji Jacques Derrida jedva da još samo virtualno polaže pravo.

Novija dela Giorgia Agambena: Homo sacer. Il potere sovrano e la nuda vita, Torino, Einaudi, 1995. (američko izdanje: Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, Stanford 1998.); Remnants of Auschwitz. The Witness and the Archive (Homo Sacer III) New York 1999.; Il tempo che resta. Un commento alla lettera ai romani , Torino 2000.; [ Idea della prosa , Macerata 2002; hrv. prevod Ideja proze , Zagreb: AGM, 2004., preveo i priredio Ivan Molek (dodao B. Mikulić)]

Literaturen: Što je bilo na početku vaše filozofske biografije?

Agamben: Najpre sam studirao pravo i pored toga, neko vreme, književnost i filologiju. Kao mlad, družio sam se u Rimu, mome rodnom gradu, uglavnom s književnicima kao što su Elsa Morante, Alberto Moravia, Pier Paolo Pasolini i drugi. Jednom sam čak igrao sporednu ulogu u jednom Pasolinijevom filmu, apostola Filipa u „Prvoj blagovesti po Mateju“. Odlučujući poticaj za filozofiju došao je preko seminara s Martinom Heideggerom u Provansi, u leto 1966. i 1968. Heidegger je dolazio u Provansu na sastanke s francuskim piscem Renéom Charom. U to sam vreme bio prijatelj s jednim Charovim učenikom, francuskim piscem Dominiqueom Fourcadeom, koji me pozvao na te seminare. Naravno da sam pristao, jer upravo tad sam čitao Heideggera. Taj seminar je za mene bio važno iskustvo, ne samo zbog onoga što sam tamo naučio, već ponajpre zbog  susreta sa Heideggerom. Okolnosti su bile izvanredne: krajolik i svetlo Provanse, činjenica da nas je s Heideggerom bilo samo šestoro u jednoj maloj gostionici. Seminar se održavao jednom usred otvorenog krajolika, drugi put opet pod maslinama u vrtu. Taj utisak je bio upečatljiv za mladića poput mene koji je upravo završio studije prava. Ne postoji, verujem, nikakvo filozofsko pozvanje, već pre neki unutrašnji osećaj koji nas tera da radimo nešto drugo od onoga što upravo radimo. Pravo filozofsko pozvanje je samo opoziv svakog pozvanja. Nakon toga dugo sam mislio da je bila greška što sam studirao pravo. Naravno, danas više ne mislim tako, jer bez poznavanja pravne kulture verovatno nikad ne bih mogao napisati „Homo sacera“.

Literaturen: Pojam homo sacer označava u rimskom pravu prognanika, pri čemu reč „sacer“ (svet) zadobiva dvostruko značenje nedodirljivog i izopćenog, nekoga ko stoji izvan političkog prostora. Kako ste došli na tu figuru?

Agamben: Oduvek me fascinirala ta latinska formula koja opisuje homo sacera : nekoga koga se smelo ubiti, a da se to ne progoni kao zločin i ne smatra ritualnim žrtvovanjem. Tu sam definiciju pronašao još pre mnogo, mnogo godina, i nosio sam je svuda sobom kao paket, kao zagonetku, sve dok jednom nisam došao na misao da to konačno moram pojmiti. A mogao sam početi razumevati tu figuru homo sacera tek kad sam pročitao tekstove Michela Foucaulta o biopolitici. Uvek postoji neki određeni moment u kojemu se nešto doista može razumeti. Walter Benjamin je to nazvao trenutkom prepoznatljivosti.

Literaturen: Osim Heideggera i Foucaulta, Walter Benjamin, čije ste spise izdali na talijanskom, i Hannah Arendt, još su dve važne osobe u vašem delu. Možete li označiti svoj odnos prema tim dvama misliocima?

Agamben: Benjamin je za mene u izvesnom pogledu jednako važan kao Heidegger, ili još važniji. Njih dvojica se jedan naprama drugom odnose kao otrov i protuotrov. S Benjaminom sam se spasio protiv otrova zvanog Heidegger, a isto vredi i obrnuto.
I Hannah Arendt je za mene jako važna. Drugi seminar s Heideggerom održavan je u leto 1968. između majskih događaja u Parizu i sovjetskog upada u Čehoslovačku. U pauzi seminara često se spominjalo ime Arendt zajedno s imenom Herberta Marcusea. U to vreme, pored Benjamina i Guya Deborda čitao sam i Hannah Arendt. Heidegger mi je dao njenu adresu i rekao da joj mogu pisati i pri tome se pozvati na njega. Nikad nisam lično sreo Hannah Arendt, naš susret se ograničio samo na kratku prepisku, ali ona je bila toliko velikodušna da je u nemačko izdanje svojih eseja o „Moći i sili“ ubacila belešku da bi citirala članak o granicama sile koji sam joj bio poslao. Dok sam šezdesetih godina čitao Hannah Arendt, imao sam prijatelje koji su se veoma angažovli u šestdesetosmaškom pokretu i verovali da je reakcionarno čitati Arendt. No, da su šezdesetosmaši čitali njen pristup političkoj teoriji, bilo bi to puno bolje za uspeh pokreta. Oni je čitaju tek danas. Trenutak prepoznatljivosti u slučaju Hannah Arendt nije nastupio u pravo vreme. Taj pravi moment bila bi 1968.

Literaturen: Može li se „Homo sacer“ čitati i kao obračun s političkim mišljenjem šezdesetosmaša?

Agamben: Za mene je to bilo više od toga, ne zapravo obračun. To je bio odlučan pokušaj da se politički koncepti i kategorije promisle zajedno na jednom nivou tako da zbiljski odgovaraju našoj situaciji. Naravno da postoji nešto u najdubljem smislu nezadovoljavajuće i neprimereno u načinu na koji su šezdesetosmaši zamišljali politiku, ali ja se u knjizi nisam odnosio na 68. Za mene se postavio problem da iznova promislimo političke kategorije. S pisanjem knjige „Homo sacer“ počeo sam u vreme Zaljevskog rata, kad se po prvi put stvarno ocrtao projekt novog, globalnog svetskog poretka. U uvodu se osvrćem na tu krvavu situaciju nove vrste rata.

Literaturen: Tamo se posve konkretno ograđujete od marksističkih i anarhističkih tradicija.

Agamben: U knjizi najprije polazim od Foucaultovih razmišljanja. Međutim ono što razlikuje mene i njega jest to da se on nije zanimao ni za kakvu teoriju države, za koncepte prava i suverenosti. Njegova razmišljanja su se ticala onoga što je on nazivao praksama i njihovim dispozitivima, tehnologijama sopstva, dakle metodama pomoću kojih se subjekt podvrgava moći. Nasuprot tome, ja sam pokušao povezati te dve perspektive, Foucaulta i tradicionalni pravni i politički pristup. Ne postoji nikakav stvarni razlog za razdvajanje toga dvoga. Ako kritiziram Maxovu i anarhističku tradiciju teorija države, onda samo zato što čine istu pogrešku da se ne bave doista problemom države i suverenosti. Ne možemo ga jednostavno odbaciti kao sporedan u odnosu na problem ekonomije ili, kao kod Foucaulta, na prakse potčinjavanja. Sve se to mora analizirati zajedno.

Literaturen: U „Homo saceru“ pišete o biopolitičkoj katastrofi koja nas očekuje ako ne promislimo iznova svoje političke kategorije. Jeste li vi apokaliptičar?

Agamben: Ja prihvaćam Foucaultovu analizu moderne politike kao biopolitike. Nasuprot tradicionalnoj politici, u modernoj su život i njegovo ukroćivanje postali glavnim poligonom izvođenja političke moći. Dakako, to znači da je naličje takve biopolitike politika thanatosa , smrti. No, kad govorim o biopolitici kao katastrofi, ne mislim pod time nikakvu apokalipsu. Kao što kaže Benjamin, katastrofa je uvek sadašnjost, situacija u kojoj se nalazimo. Sadašnja politika je ono što mi se čini katastrofalnim, i zbog toga vidim nužnost da se promišlja nova ključna politika. Ni najmanje mi nije do apokaliptičkih proročanstava, već samo do načina na koji u sadašnje doba možemo reagirati na katastrofu u kojoj živimo. A jedina mogućnost koju imamo da zaista obuhvatimo sadašnjost, jeste ta da je mislimo kao kraj. To je također i Benjaminova misao. Njegov mesijanizam valja ponajprije razumeti na taj način. Paradigma za razumevanje sadašnjosti je mesijansko doba. Ljudi ponekad vele da sam previše pesimističan. To ne razumem. Ta, biti pesimist, znači u tome slučaju biti jasan. Nisam ni najmanje pesimističan, no svakako sam malo nepoverljiv prema odviše dobrim osećajima.

Literaturen: U kojim koordinatama promišljate sadašnjost kao katastrofu?

Agamben: Postoji jedna tačka koju je primetio već Benjamin kad je rekao da je izvanredno stanje, u kojem živimo, pravilo. Ja rastežem tu primedbu do krajnosti. Mi doista živimo u zoni u kojoj više ne postoji razlikovanje između izuzetka  i pravila. To, doduše, ne mora doći kao katastrofa, može se, naprotiv, pojaviti bez ikakvog trenja. Tu zonu nerazlikovanja možete naći u svakodnevnom životu u kome nestaju granice između privatnog i javnog, političkog i biološkog. Nemamo nikakve kriterije za razlikovanje tih sfera.

Literaturen: U „Homo saceru“ opisujete koncentracioni logor kao paradigmu moderne. Možete li objasniti odnos između te dve figure, homo sacera i „logora“?

Agamben: Na početku je bila figura homo sacera i ona me dovela dotle da gledam na Auschwitz u novoj perspektivi. Pokušao sam promisliti o kojoj vrsti života se tamo radilo: o svetom životu koji je mogao biti uništen, ali ne i žrtvovan. To je bio ključ da se ono što se tamo događalo sagleda iznova.

Literaturen: Zločine koji su bili počinjeni u koncentracionim logorima vi izdvajate iz njihove pojedinačnosti i stavljate ih u isti političko-pravni nivo  s aktualnim problemskim kompleksima kao što je postupanje s kliničkim mrtvacima ili s azilantima za koje se stvaraju „bespravni prostori“ u kontejnerima po zračnim lukama. Što mislite o tom pogledu na holokaust kao na temeljnu figuru posttotalitarnog sveta?

Agamben: Upravo suprotno tome. Za mene je logor konkretna istorijska činjenica koja kao paradigma omogućuje razumevanje naše današnje situacije. Ako je shvatimo kao paradigmu, onda ona stvara iustorijski kontekst. I drugi koriste holokaust, ali ne zato da razumeju politiku, već u nekoj vrsti depolitizacije politike, da bi postigli nešto drugo.

Literaturen: Kad koristite logor na taj način kao paradigmu, zar time ne obezvređujete holokaust u njegovom istorijskom značenju?

Agamben: Kad kažem „paradigma“, mislim na nešto posve precizno, neku vrstu metodskog pristupa problemima, kao što Foucault na primer uzima panoptikum kao konkretni stvarni predmet, ali ga ne obrađuje jedino kao takvog, već takođr i kao paradigmu da bi objasnio širi istorijski kontekst. Figura homo sacera i logora služe kao primeri utoliko što su konkretni istorijski fenomeni. Ja ih ne obezvređujem, naprotiv, pokušavam ih svrstati takve kakvi jesu. Potom ih pokušavam videti kao paradigmu da bih razumeo našu savremenu situaciju. To je samo određeni način istorijskog rada, drugačije metodsko polazište. Svaka uistinu zanimljiva istorijska knjiga postupa tako, kao „Dva tela kralja“ Ernsta Kantorowicza ili „Čudotvorni kraljevi“ Marca Blocha.

Literaturen: Ali vi svoju paradigmu stavljate u daleko širi kontekst od preko dve hiljade godina istorijeZapada, dok je Foucaultu naprotiv važna jedna konkretna pistorijska  prekretnica u 18. veku.

Agamben: Ne tvrdim da homo sacer može biti passepartout za razumevanje celokupnog istorijskog konteksta. Ta to bi bilo naprosto nemoguće, jer ako je paradigma preširoka, ne može se stvarno koristiti. Za mene je reč o tome da se tačnije obuhvati određena struktura, odnos između prava i života, i zato figura homo sacera može baciti novo svetlo na taj fundamentalni odnos između prava i života. U osnovi, ja sam zapravo pokušao protegnuti genealogiju preko kronoloških granica koje je postavio Foucault. Njegovo je područje rada ležalo, grubo rečeno, između 17. i 18. veka. No ja sam tokom svojih studija postao svestan da je početak biopolitike daleko stariji. Time što moderna država stavlja biološki život građana u središte svoje politike, ona samo ponovo iznosi na svetlo skrivenu vezu koju je suverena vlast oduvek delila s golim životom. Ta je veza sadržana već u Aristotelovoj odredbi polisa kojom se jednostavni prirodni život (zoé) suprotstavlja dobrom životu (bíos), koji obeležava sferu političkog. S pogledom na tu Aristotelovu definiciju mi ne moramo pitati samo zašto „dobar život“ mora biti cilj politike, treba pitati štoviše, zašto se zapadna politika temelji na isključenju prirodnog života. I što je zapravo odnos između politike i života, ako se pokazuje takvim da isključenjem mora biti isključen? Puki život ima u zapadnoj politici tu jedinstvenu prednost da bude ono što kroz isključenje-uključenje utemeljuje politički prostor čoveka. Fundamentalni kategorijalni par politike ne tvore pojmovi kao prijatelj-neprijatelj , već puki život-politička egzistencija , zoé-bíos, isključenje-uključenje . Odatle i nužnost da se predmetno područje moga istraživanja pomakne s ove i s one strane Foucaultove genealogije, ali u tome ne postoji nikakva suprotnost naprama obzoru njegovog rada.

Literaturen: Zbog toga paradigma našeg vremena za vas nije polis nego logor?

Agamben: Da, svaki pokušaj rekonstruiranja političkog prostora Zapada mora početi s jasnim znanjem o tome da mi više ne znamo ništa o klasičnom razlikovanju između zoé i bíos , između privatnog i javnog života, između čoveka kao jednostavno živućeg, čije je mesto u kući, i čoveka kao političkog subjekta, čije je mesto u gradu. Od logora nema više povratka prema klasičnoj politici. U logorima nam je jednom zauvek oduzeta mogućnost razlikovanja između našeg biološkog i našeg političkog tela, između neprikazivog-nemog i prikazivog-izrecivog života.

Literaturen: Nove mogućnosti genske tehnologije da proizvede čoveka bile su povod Peteru Sloterdijku da uobliči fundamentalnu kritiku zapadnog humanističkog mišljenja. Koje značenje pridajete vi novom razvoju modernih bio-znanosti?

Agamben: U „Homo saceru“ se bavim razdvajanjem prirodnog od humanog, političkog, intelektualnog života. I puki život je takoreći samo jedna izvedenica odnosa zoé i bíos , proizvod jedne operacije moći. Naravno da taj proces razdvajanja ide sve dalje i da može poprimiti najrazličitije oblike. To je očigledno. Upravo sada radim — a to možda vodi prema Sloterdijkovim tezama, prema problemu humanizma — na pokušajima da nastavim Foucaultova razmišljanja o odnosu čovek-životinja. To razlikovanje ne razmatram u odnosu prema nekoj izvanjskoj životinji, već kao razlikovanje koje teče kroz samog čoveka, koje u samom telu razdvaja naš animalni život od intelektualnog i humanog. Čini se kao da je taj odnos neka vrsta stroja za proizvodnju ljudi. To se možda jako približava onome što Sloterdijk podrazumijeva pod humanizmom, premda se naša polazišta jako razlikuju. Ja verujem da je čovek najpre bio proizveden razdvajanjem između životinje i čoveka u svojoj nutrini. Čovek je pri tome pokretač i proizvod toga procesa. Trenutno me jako zaokuplja to proturečje, to da budemo stroj da bismo u sebi mogli proizvesti čoveka.Problem se ne sastoji jednostavno u tome da istražimo kako da se opet spoje te dve stvari koje su jednom bile odvojene, dakle ne humanistički problem sklada među njima. Ne radi se također ni o tome da zauzmemo stranu za ili protiv humanizma, već o tome da drugačije pristupimo problemu čoveka. U našoj kulturi čovek je uvek zamišljan kao spoj tela s dušom, spoj nečeg živog s jezikom, prirodnog elementa sa socijalnim, natprirodnim ili božanskim elementom. Nasuprot tome, moramo naučiti promišljati ono što nastaje iz radvajanja tih elemenata i pitati o praksi i politici iza toga. Što je čovek zapravo ako je poligon deljenja i neprekidnih razdvajanja? Raditi na tim deljenjima, pitati na koji se način čovek odvaja od ne-čoveka, životinjsko od ljudskog, čini mi se važnijim od zauzimanja stajališta u velikim idealističkim pitanjima. Moj problem je najpre to da nađem onu poziciju koja bi se tome mogla odupreti. Nazvao sam je „formom života“.

Literaturen: U „Homo saceru“ ukazujete na činjenicu koja je već Hannu Arendt izvrgla kritici, naime na to da su ljudska prava uvek vezana za određenu državljansku pripadnost, za neki politički život. Je li u vašem konceptu „forme života“ sadržana mogućnost da se ljudska prava koncipiraju drugačije?

Agamben: „Homo sacer“ je, kao što znate, prvi svezak jednog niza koji čine daljnje tri knjige. Jedna od njih, „Homo sacer III“ već je izašla: „Remnants of Auschwitz“ — otprilike „Što ostaje od Auschwitza“, etički korelat, teorija subjektivnosti. Drugi deo na kojem upravo radim, biće više istorijski, istorijsko-genealoško istraživanje o tome kako se oblikovao koncept života. Sadržavaće između ostalog i jedno važno poglavlje o fenomenu građanskog rata. Četvrti i zadnji deo baviće se konačno konceptom forme života. Koliko ću se daleko upuštati u tematiku ljudskih prava, to još ne znam. Pod formom života mislim na život koji je apsolutno nerazdvojiv od svog oblika, bíos koji je sam svoja zoé i koji se zbog toga ne može odvojiti od nje. Ne radi se ni o kakvom univerzalnom načelu ili idealu, već o operativnom konceptu koji mi omogućuje da radim na tim razdvajanjima. Koncepti te vrste ne bi smeli biti nepoznati u filozofiji 20. veka: tubivanje kod Heideggera, kod kojeg su bitak i bivstvujuće nerazlučivi, potiče iz iste strategijske potrebe.

Literaturen: U knjizi „Remnants of Auschwitz“ osvrćete se na jedan Hölderlinov stih: „Was aber bleibet, stiften die Dichter“ [slobodno prevedeno: “Ono što ostaje, podupiru pesnici”]. Kakva poetika stoji iza toga kad piscima dajete ulogu svedoka, onoga ko nosi subjektivnost?

Agamben: Ne tvrdim da su pesnici jedini. U knjizi mi je stalo do toga da pokažem strukturu subjektivnosti. U toj svezi citiram i Hannu Arendt, koja je 1964. u jednom intervjuu, na pitanje šta za nju ostaje od Evrope pre Hitlera, odgovorila: „Šta ostaje? Ostaje maternji jezik.“ Verujem da je mislila na apsurdnu situaciju da govorimo jezikom mrtvog sveta, dakle mrtvim jezikom. To mi se učinilo pogodnim primerom za jezik svedoka. Pesnici, svedoci, nalaze jezik kao ono što ostaje, kao ono što nadživljava mogućnost i nemogućnost govorenja. Subjekt je neka vrsta „remnant-a“, „pre-ostatka“, teško prevodiva reč. To nije bilo što, što preostaje, ono označava određenu diferenciju. To je nemogućnost subjekta da se podudari sa samim sobom, uvek ostaje neki ostatak.

Literaturen: Kakvu ulogu igra ta koncepcija „ostatka“ u vašem političkom mišljenju?

Agamben: Koncept „ostatka“ postaje mi sve važniji, također i u mojoj upravo objavljenoj knjizi o Sv. Pavlu, Il tempo che resta [„Vreme koje ostaje“]. Morao sam prekinuti rad na „Homo saceru II“, jer sam osećao nužnost da napišem tu knjigu o Pavlu, komentar uz njegove poslanice Rimljanima. Pojam „ostatka“ i tamo stoji u središtu, naime u načinu na koji se Pavao ophodi s problemom uspostave prava i razlikovanja između Židova i ne-Židova. Počeo sam razmišljati o tome kako se jedan narod može misliti kao „ostatak“, ne kao nešto supstancijalno, također ne ni u smislu naše savremene demokratske tradicije, kao nešto što bi imalo veze s većinom i manjinom, već kao nešto što uvek pre-ostaje. Time izbegavamo suprotnost između većine i manjine, jer i ona bi ostavila neki ostatak iza sebe, i upravo taj „ostatak“ je narod kao politički koncept. Mislim narod kao nešto što se nikad ne može svrstati kao pozicija, ni kao većina ni kao manjina. Celi narod se ne može podudariti sa sobom, svaki pokušaj da se neki narod dovede do podudaranja sa samim sobom katastrofa je. Prema tome, zbiljski politički subjekt uvek je taj „ostatak“. U svakom odlučujućem istorijskom trenutku narod se pozicionira kao „ostatak“. Nikad nećemo biti u stanju identificirati ga kao jedan narod, i ta nemogućnost da se odredi jedan identitet odlučujuća je tačka. Tu se otvara vrlo zanimljiv put k rešavanju problema identitetâ, etničkih i drugih. Ne može biti tako nečeg poput etničkog identiteta, jer uvek preostaje ostatak. Pored toga, radeći na knjizi o Pavlu pronašao sam neverovatne stvari, nešto što će biti veoma značajno za istraživanje Benjamina. Otkrio sam da se iza patuljka u prvoj od Benjaminovih teza „O pojmu istorije“ krije stvarni teolog, naime Pavao. U toj tezi skriveni su mnogi navodi iz Pavla, zaista doslovni citati iz Lutherovog prevoda. Benjamin je jednom govorio o umeću navođenja bez navodnika, i upravo to on radi s Pavlom. Čitao sam Benjaminove teze sigurno hiljadu puta, ali tek sad kad sam radio na Pavlovom tekstu, mogao sam prepoznati navode. To je naslutio samo Jakob Taubes, istraživač religija, svi drugi su verovali da je to židovski uticaj, židovskiji od Pavla. No, to je samo naša perspektiva u kojoj Pavla mislimo kao kršćanina. Pavao je bio mesijanski židovski mislilac.

Literaturen: Vaša knjiga o Pavlu već je dostupna na francuskom, a upravo se prevodi na engleski. Kako objašnjavate to što nijedno od vaših većih dela iz poslednjeg doba nije objavljeno u Njmačkoj?

Agamben: Mislim da bi to pitanje radije trebalo postaviti nemačkim izdavačima. Što se tiče „Homo sacera“, koji je već preveden na mnoge jezike, pravo prevođanja na nemački kupio je još pre četiri godine nakladnik Suhrkamp, koji još nije proizveo knjigu. Dok sam bio savetnik jedne važne talijanske izdavačke kuće, odveli su me jednom u sobu u kojoj je bila čuvana gomila stranih knjiga, među ostalim od značajnih pisaca. Ali prava prevođenja za njih nisu kupljena zato da bi knjige bile objavljene, već zato da se spreči njihovo objavljivanje kod drugih izdavača. Tako su ležale tamo. Nadam se da te loše navike ne postoje i u Nemačkoj. „Homo sacer“ bi se trebao, kako sam čuo, konačno pojaviti ovog proleća, ali nisam siguran. Možda u pogledu recepcije zaista  postoji jedna posebnost Nemačke; to je sve do pre nekoliko godina bila zemlja u kojoj se moglo reći da Michel Foucault ili Gilles Deleuze nisu doista ozbiljni mislioci. U Americi ili Francuskoj ili bilo gde drugde to doista niko ne bi rekao.

1. Izvornik: Literaturen, 1. 2. 2001., razgovor vodile i priredile Hanna Leitgeb i Cornelia Vismann; za Treći program Hrvatskog radija priredio i preveo Borislav Mikulić, emitirano 6. 5. 2001. u emisiji “Znaci vremena”. 

 

Šta je savremenik?

4.
Na nebeskom svodu što ga promatramo noću, zvezde svetle okružene gustom tminom. Budući da u univerzumu ima beskonačan broj galaksija i svetlećih tela, mrak što ga vidimo ne nebu ono je što, prema naučnicima, traži objašnjenje. Želeo bih vam sada govoriti upravo o objašnjenju što ga savremena astrofizika daje o tom mraku. U širenju univerzuma najudaljenije se galaksije udaljavaju od nas brzinom tako velikom da njihova svetlost ne uspeva da dopre do nas. Ono što opažamo kao mrak neba jeste ta svetlost koja strelovito putuje prema nama, a ipak ne uspeva da dopre do nas, budući da se galaksije s kojih dolazi udaljavaju brzinom većom od brzine svetlosti.
Opažati u mraku sadašnjosti tu svetlost koja nas nastoji dosegnuti, ali ne uspeva, to znači biti savremen. Zato su savremenici retki. I zato biti savremen jeste, ponajpre, pitanjehrabrostito znači biti kadar ne samo upreti pogled u mrak epohe, nego takođe, opažati u tom mraku svetlost koja se, usmerena prema nama, beskonačno od nas udaljava. I još: biti tačan na zakazanom sastanku koji je moguće jedino promašiti.
Zato sadašnjost koju savremenost opaža ima slomljenu kičmu. Naše vreme, sadašnjost, nije naime samo ono najudaljenije: nipošto nas ne može dosegnuti. Njena su leđa slomljena i mi se zadržavamo tačno na mestu frakture. Zato smo mu, usprkos svemu, savremeni. Vi dobro razumete da se susret koji je kod savremenosti posredi ne događa jednostavno u hronološkom vremenu: ima u hronološkom vremenu nešto urgentno i to ga transformira. A ta je urgentnost neprimerenost vremenu, anahronizam koji nam dopušta da dokučimo naše vreme u obliku nekog ”prerano” koje je isto tako i neko ”prekasno”, u obliku nekog ”već” koje je isto tako i neko ”ne još”. Ona istovremeno ne dopušta da u tami sadašnjosti prepoznamo svetlo koje je, bez mogućnosti da nas ikad dosegne, neprestance na putu prema nama.
7.
Oni koji su nastojali misliti savremenost, to su mogli učiniti jedino pod uslovom da su jerascepili u više vremena, da su u vreme uneli neku bitnu nehomogenost. Ko može reći: ”moje vreme” deli vreme, upisuje u njega cezuru i diskontinuitet; pa ipak, upravo tom cezurom, tom interpolacijom sadašnjosti u inertnu homogenost linearnog vremena, savremenik ostvaruje specijalan odnos među vremenima. Ako je, kao što smo videli, savremenik onaj koji je slomio pršljene svoga vremena (ili, u svakom slučaju, opažao raspuklinu ili tačku prekida), on od te frakture čini mesto sastanka i susreta vremena i generacija. Nema ničeg uzornijeg, u tom smislu, od Pavlove geste kojom iskušava i nagoveštava svojoj braći onu savremenost par excellence koja je mesijansko vreme, biti savremenikom mesije, koje on naziva upravo ”sadašnje vreme” (ho nyn kairos). Ne samo da je to vreme hronološki neodređeno (parusia, povratak Krista koji označava kraj siguran je i blizak, ali nije izračunljiv) nego ono ima jedinstvenu sposobnost da uspostavi odnos sa svakim trenutkom prošlosti, da od svakog momenta ili svake epizode biblijske priče napravi proročanstvo ili prefiguraciju (typos, figura, omiljeni je Pavlov termin) sadašnjosti (tako je Adam, preko kojeg je čovečanstvo primilo smrt i greh, ”tip” ili figura mesije, onoga koji ljudima donosi iskupljenje i život).
To znači da savremen nije samo onaj koji, opažajući mrak sadašnjosti, dokučuje odlučno svetlo; savremen je također onaj koji je, razdeljujući i interpolirajući vreme, kadar transformisati ga i postaviti u odnos s drugim vremenima, čitati istoriju na način koji prethodno nije bio poznat, ”citirati” prema nužnosti koja nipošto ne proizlazi iz njegove samovolje, nego iz neophodnosti na koju on ne može ne odgovoriti. Kao da ona nevidljiva svetlost, koja je mrak sadašnjosti, projicira svoju senku na prošlost, a ona, dotaknuta tim snopom senke, stiče sposobnost odgovaranja na tminu onoga sada. Nešto od toga morao je imati na umu Michel Foucault kad je pisao da su njegova istorijska istraživanja prošlosti samo senka dovedena do teorijskog ispitivanja sadašnjosti. Takođe i Walter Benjamin kad je pisao da istorijski indeks sadržan u slikama prošlosti pokazuje da će one dospeti do čitljivosti samo u određenom momentu svoje istorije.
preveo Mario Kopić
(Preuzeto sa http://atorwithme.blogspot.nl/)

Etika u medicini


BOLESNIK KAO OBJEKT LEČENJA

 

Budi gospodar suoje volje, sluga svoje savesti 

M. V. Eimer- Escbenbacb

Bolesnik je i objekat i subjekat Iečenja, no i on i zdravstveni radnik imaju isti cilj: što brže izlečenje. Pored već poznatog pravila – „primum non nocere“, postoji i drugo važno etičko

načelo: „prinuuu est adiuvarc“ – tj. prvo je pomoći boles­niku. Put do tog cilja je izgradjen i usklađen na poverenju između bolesnika i zdravstvenog radnika. Osnova tog poverenja je dobronamernost. U odlukama i postupcima u odnosu na pacijenta zdravstveni radnik isključivo treba da se rukovodi brigom za njegovo zdravlje. Medutim, u nizu medicinskih proce­dura i intervencija na bolesniku, često se zaboravi ličnost samog pacijenta. U brojnim skopijama, glikemijama, auskulacijama, koje se odvijaju kao na proizvodnoj traci, psihološke karakterislike bolesnika i njegova ličnost se često i lako zanemare.

Zdravstveni radnik je dužan da prihvati bolesnika kao čoveka, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim individual­nim karakteristikama i crtama ličnosti. Kada se oboleli, ili onaj koji ima neke tegobe, javi zdravstvenom radniku, lekaru – lekar s njim vodi razgovor koji je jedinstven u svojoj vrsti ne samo zbog toga što predstavlja osnov odnosa bolesnik -zdravstveni radnik nego i stoga što je u mnogim slučajevima sam po sebi lekovit. Ovaj razgovor, „jedinstven po svojoj vrsti“, tako je značajan, da bez njega sve drugo dovedeno u pitanje.

Na žalost, današnji zdravstveni radnici kao da nemaju dovoljno vremena za razgovor sa bolesnikom. Oni se, jed­nostavno, otuđuju od bolesnika: traže i nalaze bolesti, a ne vide bolesnika! Ovom otuđenju je sasvim nehotično doprinelo Pasterovo otkriće prouzrokovača bolesti – mikroba, u poteri za prouzrukovačima bolesti, polazeći od bolesti koja je pred nama, zaboravlja se da bolest bez bolesnika ne postoji. Bolest, onakva kakvu je nalazimo detaljno opisanu u udžbenicima i priručnicima, uopste nigde ne postoji. Postoje samo bolesnici kao individualna bića! I zato treba iznad svega poštovati ličnost bolesnika.

Često se pacijent oseća bespomoćno pred zdravstvenim radnikom, lišen dostojanstva odela i zvanja, primoran je da nepoznatom čoveku iznosi iz sebe i najskrivenije tajne, pa mu zbogsvega toga treba pružiti ljudsku ruku saosećanja i razumevanja, uputiti mu blag pogled i toplu reč.

Medicinska eilka i ljubav prema drugom ljudskom biću nisu dovoljni za ostvarivanje etičkih i deontoloških obaveza zdravstvenih radnika prema bolesnicima. Potrebno je detaljnije razumeti čoveka, a to podrazumeva i određena znanja iz psihologije. Zdravstveni radnik koji ne voli svoj posao, koji je ravnodušan prema obolelom i prema ljudima uopšte, koji psihološki ne razume drugo ljudsko biće – je profesionalno zlo. Ljudi sa tzv. „teškim karakterom“ stvaraju loše odnose sa ljudima i zbog toga narušavaju međuljudske odnose u kolektivu i često greše u kontaktu sa bolesnikom.

Pacijent kao čovek ima svoje vrline i mane, svoj tempera­ment i karakter, znanje i navike, svoje opredeljenje prema materijalnim i političkim uslovima života. Psihologija uči da čovek nije samo organizam nego i ličnost. Postoji život tela i život ličnosti. „Čovek nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog čoveka nikada ne smemo zanemarili“ – poručio je zdravstvenim radnicima srpski patrijarh Pavle na lekarskoj slavi „Sveti Vrači – Kozma i Damjan“ 1992 godine.

Dopadalo se to nama ili ne, ali zdravstveni radnici ipak treba da ugađaju bolesniku, vodeći računa da u toj komuni­kaciji ne bude bolećive popustljivosti ili tolerancije očigledne drskosti. Bolesnika treba psihološki razumeti, ali ne na uštrb svojih profesionalnih principa! Pacijenti se nekada ponašaju prema posleniku u-zdravstvu kao prema prodavcu u bakalnici: hoću EKG, prepišite mi te i te lekove, dajte mi uput ili bolovanje, izmerite mi pritisak i slično. Popustiti takvim bolesnicima je očigledna greška i značilo bi udaljavanje od medicinske deontologije.

Prvi kontakt tj. susret zdravstvenog radnika i bolesnika često je od presudnog značaja za dalji odnos. Smatra se da je prvi utisak o čoveku u 80 odsto slučajeva i presudan. Prva reč i postupak, izgled, boja glasa – sve su to detalji koji su izuzetno značajni. U njima se odražava sva ljubav prema drugom čoveku, profesionalna ljubav prema nekome koga nismo poznavali, a koji nam tokom medicinske intervencije postaje drag. To je specifična ljubav, jer iz nje proizilazi samopožrtvovanje zdravstvenog radnika, a bez njega nema uspešne pomoći čoveku koji pati. Iz takvog blagonaklonog uzajamnog odnosa zdravstveni radnik se ispunjava osećanjem lične-sreće što je najvredniji honorar za rad. Arogancija, ne­taktičnost, žurba i gledanje u sat, bezličan odnos prema paci­jentu – ubijaju poverenje u nauku i magijsku moć medicine.

Veoma je neprikladno poistovećivati čoveka sa nje­govom bolešću, npr. reći „onaj dijabetičar“. još manje je etički opravdano reći „coram publico“ odnosno pred bolesnikom da je to „mnogo interesantan slučaj“ ili „veoma zanimljiv slučaj“, kao što se često čuje u praksi nekih kliničara. Bolestan čovek, pretežno iscrpljen fizičkim oboljenjem, trpi i psihički, i praktično je nemoguće ne videti i ovu stranu čovekove ličnosti. Makar u kojoj meri bio bolestan, kada se već našao u zdravstvenoj ustanovi, on očekuje pomoć, blagonaklonost i utehu. Stoga se rad oko bolesnika ne sme vršiti mehanički, automatizovano, bez takta i bez duše. Nijednim geslom ne sme se skrnaviti dostojanstvo bolesnika. Reči upućene bolesniku treba da budu podrška i da jačaju želju za ozdravljenjem. U tom smislu etički je neispravno poistovećivati bolesnika sa krevetom, npr. br. 7, 3 Nedopušteno je bolesnike obeležavati izrazima „onaj debeli, onaj žuti ili onaj mršavi“, ili „onaj Šećeraš“. U principu, svakom bolesniku se treba obraćati sa. „Vi“ i oslovljavati ga punim imenom ili prezimenom („lično ime je najlepša muzika na svim jezicima sveta“). Oslobođeni smo obaveze da se odraslom obraćamo sa „Vi“ samo u onim slučajevima kada bolesnici, usled svoje nedovoljne informisanosti, odnosno primitivizma, počnu da odgovaraju sa „Mi“. Time se stvara konfuzija i, u cilju što razumljivijeg intervjua, bolesniku se možemo obratiti sa „Ti“.

U komunikaciji sa bolesnikom zdravstveni radnik treba da se nudi da zadobije njegovu psihološku intimnost. Treba mu prići toplo, ljudski, ali ne neba preterano insistirati na detaljima iz života bolesnika, naročito ne u intimnoj sferi (osim u ginekologiji ili psihijatriji) i ne više nego što je to potrebno za  dobru komunikaciju.

EMPATIJA. Ispravan etički stav zdravstvenog radnika podrazumeva zastupanje stava,empatije prema svima, bez obzira na subjektivno doživljavanje svakog bolesnika pojedinačno. Šta se, zapravo, podrazumeva pod stavom empatije?

Činjenice iz psihologije nas uče da se medju ljudima uspostavljaju različiti emocionalni odnosi. Neke volimo, neki su nam  simpatični u većoj meri, prema nekima smo ravnodušni, dok prema izvesnima osećamo antipatiju.

Shvatanje da se ličnosti druge osobe može bolje razumeti preko osećanja nego racionalno, veoma je staro. Frojd je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Identifi­kacija preko Imitacije vodi tlo empatije ili uživljavanja.

Empatija predstavlja delimično nesvestan emocionalni proces identifikacije posmatrača sa objektom. To je sposobnost da emocijama razumemo drugo ljudsko biće (naročito neverbalno). To je sposobnost unošenja sebe u mišljenja, osećanja i delanja druge osobe, sposobnost doživljavanja osećnja druge osobe. To nije stav ni preterane simpatije, ni ravnodušnosti, ni antipatije. U medicinskoj praksi to je blagonak­lon stav prema bolesniku, koji podrazumeva sposobnost uživljavanja u stanje bolesnika. Vršeći zdravstvenu delalnost, nedopušteno je gestom, pogledom, osmehom, grimasom, rečju ispoljiti taj nejednak stav prema različitim osobama, pogotovu bolesnicima. Empatija zahteva da se celokupnim obraćanjem bolesniku racionalno ispoljava stav blagonaklonost i simpatije prema svima, bez obzira na stvarno unutrašnje doživljavanje u datom trenutku.

Zdravstveni radnik nikada ne sme da gleda bolesnika sa visine, smatrajući sebe boljim i drugačijim od njega. On ne sme nikada da učini bilo šla što bi ponizilo bolesnika!

Behlerev je napisao: „Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje, onda to nije lekar“. Značenje reči se još bolje bolje vidi u arapskoj poslovici: „I rana, nanesena nožem, zaceliće, a jezikom – ne!“ Poznata je Ezopova priča: gospodar je hteo da nagradi nečim najlepšim na svetu Ezopa i bio je; iznenađen kada je ovaj zatražio da mu kupi jezik. Začuđenom gospodaru Ezop je objasnio da je jezik nešto najlepše na svetu, jer jezikom, tačnije govorom, iskazujemo svoju ljubav, vernosl, nežnust… Gospodar je Želea da čuje od Ezopa šta je po njemu najružnije na svetu? Ezop je opet izabrao jezik, jer sc njime iskazuju mržnja, zloba, zavisi…

Nemerljivo je dejstvo reči, naročito u medicini u odnosu zdiavstveni radnik – bolesnik. Bukvalno rečeno, rečima se može ubiti čovek („Ubi me prejaka reč“), ali reči imaju i veliki psihoterapijski značaj. I Hipokiatu se pripisuje da je rekao: „Ako od nekoliko lekara jedan leči travama, drugi nožem, a treći rečima, onda se pre svih obrati onom koji leči rečima“. Nažalost, danas reči sve više gube od značaja u lečenju. Ubediti pacijenta rečima ponekad je ravno dejstvu najboljeg leka, ali se mora strogo voditi računa šta, kome, kako i kada treba kazati. To je specifična veština koja se dugo uči i zdravstveni radnici su dužni da njome ovladaju.

Reč i boja glasa odražavaju kulturu čoveka i zbog toga zdravstveni radnik mora da zna ne samo šta govoriti nego i kako govoriti. „Ton macht Musik“ – ton čini muziku – je stara nemačka izreka. Intonacija glasa predaje bolesniku misli i emocije zdravstvenog radnika. Monoton glas odbija pacijenta isto kao i vika. Iz glasa se poznaje lepota duše ili grubost ljudskih osećanja. Bolesnik više reaguje na boju glasa zdravstvenog radnika nego što razume smisao reci, naročito ako je u posebnom, psihološki bolnom stanju.

Posebno se mora obratiti pažnja da se ne upotrebljavaju u govoru tzv. „verbanociva“. „Prikazivali stanje ležim“ nego što jeste, u stvari, prestravi ju je bolesnika. Ne znaju svi bolesnici za narodnu indijsku mudrost: „Možemo se bojati učitelja“. Zdravstveni radnici, naročilo lekari, skloni su daoboljenje prikažu težim i opasnijim nego što jeste, da bi kasni je vise veličali svoj terapeuiski rezultat. Česta je pojava da se čuje od bolesnika kako mu je taj i taj lekar malte ne spasao život iako bolest nije bila nijednog trenutka lako opasna po sam život pacijenta. Hranjenje sopstvene sujete i potreba za gratifikacijama te vrste su, na žalost, veoma karakteristični za pojedine zdravstvene radnike.

Upotreba verbanociva (reci koje oštećuju), može da dovede do nagle smrti i kod zdravih. To potvrđuje postojanje tzv. „vudu“ smrti. Obdukcijom na organima na mah umrlog ne nalaze se znaci bilo kakvog organskog oštećenja.[…]

BOLESNIK KAO SUBJEKAT LEČENJA

Bis dal, qui cito dat.

Duplo daje, ko odmah daje.

Između zdravstvenog radnika i pacijenta treba da postoji uzajamno poverenje. To podrazumeva da i bolesnik, kao sub-jekat lecenja, ima izvesne obaveze, koje se same po sebi, a priori, podrazumeva ju i na koje zdravstveni radnik s pravom računa. Pre svega, očekuje se od bolesnika da će reći svu istinu, da će biti otvoren i pošten, postupali po savetu lekara i držati se njegovih uputa, da ga neće zbunjivati saveti sa strane, da ćc bili strpljiv u očekivanju ozdravljenja, da će platiti zdravstvene usluge na način koji je propisima regulisan. Posebno se očekuje od pacijenta da razume zdravstvenog radniku kao čoveka, koji ima i svojih ličnih briga i problema.

S druge strane, pacijent očekuje od zdravstvenog radnika da ga leči po najnovijim znanjima i u skladu s etičkim načelima medicinske veštine. Svaki zdravstveni radnik, lekar pgotovu, dužan je da zna suvremena dostignuća medicine. Današnji lekar mora bili sposoban da nadje i primeni lek ako postoji, ili da ga načelima savreinene medicinske nauke otkrije, proveri ili primeni. Sve ono što suvremena medicina zna, mora i on znali! Ništa nije opasnije od lošeg lekara. Nije dobro ni kad je svirač loš, ali loš lekar je opasan! Velika je nesreća za bolesnika da ga leći lekar-neznalica. Savest bez znanja je beskorisna. Oselljivost, čak vrlo iskrena, ako krije nestručnost, opasna je! Zato je moralna obaveza zdravstvenog radnika da svakom bolesniku pruži najviši mogući nivo medicinskog tretmana.“

Od zdravstvenog radnika bolesnik očekuje da bude isk­reno obavešlen o slanju svoga zdravlja. Podatke o dijagnozi i prognozi daje isključivo lekar. To pravo je strogo ograničeno na lekara i ne može tla se ovlasti bilo ko drugi.

Etička dužnost i obaveza zdravstvenog radnika je da obaveštava promišljeno, sa odgovarajućom obazrivošću, dijagnozi i prognozi bolesti. Direrencljalno-dijagnosličkc dileme, mogućnosti, odnosno nemogućnosti lečenja, rizici terapije, neželjeni nusefekti, ne treba do kraja da budu saoptieni bolesniku. Posebno interesantna tema je da li reći bolesniku istinu da boluje od neizlečive bolesti? Da li pacijent zaista želi da čuje lako gorku istinu? Pacijent želi da čuje ono što izaziva nadu. Kod nekih ljudi radoznalost se sama zaustavlja pred vratima iza kojih su mučna razotkrivanja. Ima pacijenata koji očigledno žele da budu prevareni, i koje bi poznavanje kobne istine slomilo, a ima, međutim, i ljudi kojima jc neizvesnost teža nego li najcrnja izvesnost.

Mišljenja o saopštenju istine bolesniku o neizlečivoj bolesti su podeljena. Neki smatraju da bolesniku treba saopštiti istinu, da je to moralno pravo da bolesnik bude autentično obavešten o svome zdravlju. To mišljenje naročito zastupaju pravnici, koji smatraju da svaki čovek ima pravo na istinu, da bolesnik uvek ima pravo da zna pravo slanje svoga zdravlja. Kada su u pitanju „obične“ bolesti, sigurno da treba saopštiti istinu bolesniku, ali kada su u pitanju maligna oboljenja i ostale neizlečive bolesti, gde medicina danas ne može efikasno da pomogne, onda se lekar nalazi pred strašnom dilemom.

Mi zastupamo stav da je najpre neophodno dobro proceniti ličnost bolesnika. Ako procenimo da je ličnost do­voljno jaka da istraje i odoli iskušenju da digne ruku na sebe kada sazna da boluje od neizlečive bolesti, omogučićemo joj, ali opet postupno, da nasluti i tu najgoru mogućnost. U protivnom, treba negovali stav pia fraus – dobronamerne laži.                   U interesu očuvanja psihičkog integriteta, bolesnika treba svesno obmanjivati. Još su stari deontolozi govorili da lekarske informacije treba da budu dvosmislene. U tom slučaju mi namerno negiramo lošu prognozu, hrabreći bolesnika, pogotovo ako primetimo da je malodušan, sklon brzom predavanju opakoj bolesti.

Razmišljajući o moći i slabosti medicine Ž. Ambriže, francuski lekar i etičar, ovako vidi pravu ulogu lekara i njegov odnos prema bolesniku: „Ono što bolesnik očekuje od svoga lekara jeste da u njegovim savetima nadje elemente sopstvene odluke; on ne traži da zna šla bi lekar radio na njegovom mestu (mada se i to ne retko događa), nego šta bi on, bolesnik, odlučio kada bi imao potrebna medicinska znanja; treba voditi računa o njegovoj slabosti, njego­voj volji, njegovim pogledima na život, na bol i dobro zdravlje. Igra se, dakle, igra u dvoje. To je gotovo bolna igra u kojoj lekar služi kao podrška, a ne kao naredbodavac“.

PRINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSTVENI RADNIK –  BOLESNIK

Jezik kosti nema, ali kosti lomi!

Verbalna i neverbalna komunikacija. Ljudi među sobom opšie, pre svega, govorom, verbalnom komunikacijom, i to je osnovni način opštenja među ljudima, za razliku od životinja kod kojih takve komunikacije nema. Verbalna komu­nikacija podrazumeva i reči upućene drugoj osobi, specifičan individualni rečenički sklop koji je osoben za svakog pojed­inca, niz pitanja i odgovora koje jedinke upućuju jedna drugoj. Dobra komunikacija, naročito stručna komunikacija na nivou medicinskog intervjua, više je umetnost nego nauka, više veština koja se učenjem i praksom usavršava, nego dijalog koji se odvija proizvoljno i bez cilja.

Verbalna komunikacija je komunikacija putem razuma; iz razumskog dela jedne ličnosti ide poruka razumu druge ličnosti.

U cilju što efikasnije komunikacije na relaciji zdravstveni radnik – bolesnik potrebno je imati pripremljenu listu pi­tanja, koja obezbedjuje, izmedju oslalog, i osećanje sigur­nosti zdravstvenom radniku u odnosu sa bolesnikom. Svaka medicinska disciplina ima specifičnu listu pitanja koju zdravstveni radnik postavlja bolesniku da bi efikasnije, sigurnije i si stručnije obavljao sve poslova dijagnostike i lečenja.

Medjutim, govor sam po sebi nikad nije dovoljan da izrazi ono što se želi reći, pa se ljudi služe i drugim znacima: na­glašavaju pojedine glasove ili reči, prave pauze, menjaju ritam govora i sl. Uz to, koriste se i često neverbalnim opštenjem kao važnim načinom saopštavanja: menjaju mimiku, izraz lica i pokreta, koriste telesni dodiri, pogled, rastojanje do sabesednika, itd. Čovek komunicira, dakle, i izrazom lica, držanjem tela, pokretima, načinom odevanja, tonom i bojom glasa, potvrdnim klimanjem glavom i blago podignutim obrvama, kontekstom i vremenom u kome šalje određenu poruku, itd. Jednostavno, kao sredstvo komunikacije može da služi sve u nama, na nama i oko nas. Ovi neverbalni znaci su veoma važni, jer nekada otkriju više no što se recima kaže, a daju i tačnlji smisao rečima. Neverbalno komunicranje kao tla pobliže označava ono što recima izražavamo, pa je znalo i razumljivo da je veoma bitno kakvu neverbalnu pratnju imaju naše verbalne poruke (iako verbalna i neverbalna komunikacija pred­stavljaju, u suštini,-jedinstven sistem međuljudskog opštenja.).

Neverbalna komunikacija je emocionalna komuni­kacija i ona je često iskrenija, jasnija i potpunija nego verbalna. Reči su neretko i diplomatija, što znači ne uvek i iskrene, ali je zato „govor tela“ teško prikriti, jer iza njega stoji autonomni vegetativni nervni sistem, kojim, sopstvenom voljom, nije uvek lako upravljali.

U svakom komuniciranju postoji sadržaj te komunikacije, ali i odnos sa osobom sa kojom se komunicira. Kao što je nemoguće ne komunicirali, tako je isto nemoguće i izbeći definisanje našeg odnosa prema svemu tome. Prihvatanje neke poruke ne zavisi samo od njenog sadržaja nego i od odnosa osobe koja poruku iznosi prema samoj toj poruci, a i od odnosa te osobe prema onome kome tu poruku iznosi, dalje, treba znati da je svaka komunikacija dvosmerna, želeli mi to ili ne, što znaci da i primalac poruke na poseban način podstiče sagovornika.

Konstruktivna i nekonstruktivna komunikacija. U  boljem sporazumevanju između ljudi veoma je značajno da postoji potpuna saglasnost verbalne i neverbalne komuni­kacije. Načelno se smatra da postoji model konstruktivne i nekonstruktivne komunikacije. Primer nekonstruktivne je tzv. „double bind“ – duple poruke, što je zapravo istovremeno slanje međusobno kontradiktornih i poništavajućih poruka, ali na različitim nivoima komuniciranja (verbalnom i neverbalnom). Rezultat je totalna zbunjenost i nesnalaženje, npr. kada nam prijateljica dođe u posetu u nevreme i mi, otvarajući vrata, kažemo; „O, baš dobro što si došla“, a izrazom lica i grimasama jasno pokažemo da je došla kada ne treba.

Konstruktivna komunikacija je ona koja je skladna, jezgrovita, pozitivna, jasna, realna, obzirna prema partneru, prijemčiva za različitost mišljenja, otvorena, iskrena, poštena, taktična. To  je komunikacija u kojoj se i sluša, a ne samo nameće svoj stav, u kojoj se izbegava prigovaranje, „bockanje“, povišen ton, ismejavanje i „duhovitost“ na tuđi račun. Komuni­kacija u kojoj se pokazuje ljubaznost u ophođenju, eufemističko izražavanje, suzdržavanje u izražavanju agresije. Ovo poslednje je naročito značajno, jer agresija, je često svirepa i nepravedna, ponovi se i usmeri na drugog bez velikog razloga. U konstruktivnoj komunikaciji naročito je važno neverbalno ispoljavanje. (Smatra sc čak da se dve osnovne dimenzije međuljudskih odnosa – prijateljstvo i neprijateljstvo, odnosno poičinjenost i dominantnost – izražavaju, pre svega, neverbalnim znacima i simbolima)“

Ništa nije korisnije čoveku od drugog čoveka“, rekao jc Spinoza. Međutim, u toj obostranoj koristi neretko se događa i prava eksploatacija jednog čoveka od strane drugog čoveka, ne samo ekonomska i fizička nego i psihološka i emocionalna. Tačno je da čovek bez čoveka ne može; čovek čoveku treba. Tačno je i da čovek čoveka mora upotrebljavati, koristiti, ali to ne znači da ga mora zloupotrebljavali i iskurišćavati. Odnos uzajamnog poštovanja, tolerancije, obostranog razumevanja, više davanja nego uzimanja – sa etičkog aspekta se savetuje kao najispravniji, najsvrsishodniji.

Čovek je društveno biće, medjuljudsko, interpersonalno biće. Njemu treba društvo, odnos, drugi čovek. U tom smislu treba posmatrati i zadovoljavanje međuljudskih potreba.  Za jedno pošteno, humano, obostrano zadovoljavajuće ostvarivanje tih potreba nužno je prisustvo jednakih šansi sa obe strane, jednakog starta i jednakih mogućnosti. Međutim, u životu je to retko slučaj. Zato je drugi preduslov za humanu komunikaciju da onaj koji ima veće šanse i bolje mogućnosti vodi računa o istim ili sličnim međuljudskim potrebama druge osobe. Zdravstveni radnik je u odnosu na bolesnika često u toj povoljnijoj poziciji tako da stalno treba da ima na umu da ne upadne u zamku upotrebe, odnosno eksploatacije drugog čoveka, u ovom slučaju bolesnika. Iskorištavanje bolesnika za svoje privatne potrebe, pa i kroz intervju, predstavlja jedan od čestih oblika neetičkog ponašanja zdravstvenih radnika. Naravno da je poželjan sasvim drugi razvoj odnosa između bolesnika i medicinskog osoblja. Moguće je i dešava se da se vremenom između zdravstvenog radnika i bolesnika zaista uspostavi relacija iskrenog prijateljstva i uzajamnog uvažavanja, pa će u tim slučajevima obostrana korist takve relacije bili razumljiva i opravdana (mada je ona obično uvele opterećena početnom „nejednakošću“ u komuniciranju, jer je bolesnik u zavisnoj poziciji).

Odrasli čovek se u odnosima sa drugim ljudima najbolje pokazuje koliko je čovek. Mi gotovo sve karakterne osobine, čoveka gledamo prema njegovom odnosu prema drugim oso­bama, pa kažemo: pošten, iskren, druželjubiv, širokogrud, pakostan, itd. i uvek se to podrazumeva prema nekom. Saznanja psihologije mogu da ukazu na neke činjenice koje mogu da pomognu međuljudskim odnosima. Tako, premda su ljudi različiti i ne liče mnogo jedan na drugog, postoje neke zajedničke osobine koje se odnose na sve ljude i koje, ako se imaju u vidu, mogu da pomognu u boljem međusobnom opštenju; na primer, većina ljudi ima osećanje sopstvene važnosti, ima svoje „idealno Ja“ i žele da to i drugi cene. Ljudi vole da ih se pita za savet, da ga daju, sviđa im se da druge informišu (ne morate uvek reći da ste to već čuli), skloni su onima s kojima imaju zajedničke interese i interesovanja i većinom vole one koje njih vole. Otuda poštovanje druge ličnosti, lični šarm, ljubaznost i srdačnost, taktičnost, strpljenje i veština slušanja drugog, kao i kontrola sopstvenih negativnih emocija (ljubomore, srdžbe, ljutnje, zlobe, zavisti, pakosti) – svakako su deo umetnosti održavanja dobrih odnosa sa lju­dima.

Navodimo devet pravila dobre komunikacije (dopunjena Karnegijeva pravila) kojima se najlakše i najsigurnije stiču dru­govi i prijatelji:

  1.  Biti iskreno znimeresovan za druge ljude;
  2. Smešiti se;
  3. Imati na umu da je ime čoveka za njega najslađi i najvažniji zvuk na svim jezicima;
  4. Bili dobar slušalac i podsticati druge da govore o sebi;
  5. Govoriti stvari koje su od interesa za drugu osobu;
  6. Učiniti da se druga osoba oseti važnom i činiti toiskreno.
  7. Saglašavati se sa mišljenjem sugovornika (ljudi vole da budu u pravu) ali ne po cenu odstupanja od svojih suštinskih stavova,
  8. Povremeno dotaći sagovornika, ali ne sa dozom neukusa i „manuelnog napastvovanja“ (savremeni, alijenirani čovek ima često problem telesne komunikacije, pa mu treba pokazati i tu vrstu „intimiziranja“, koje ponekad ima čudovišan efekat).
  9. Neslaganje manifestovati na eufemistički način (samo nezrele, nerealizovane i neafirmisane osobe imaju potrebu da se spore sa drugim na potcenjivački i omalovažavajući način).

Odnos između zdravstvenog jadnika i obolele osobe pred­stavlja specifičan oblik socijalne komunikacije u čijim se osno­vama podjednako nalaze emocionalne i intelektualne osobine ličnosii, kako pacijenta lako i zdravstvenog radnika. S obzirom da se odnosi između terapeuta i obolele osobe odvijaju na suptilnim emocionalnim i imelektualnim relacijama, oni uvek zadiru u najskrivenija, pa prema tome i najintimnija svojstva ličnosti. Osobe u kojih je emocionalno i intelektualno sazrevanje teklo normalno i usklađeno biće oslobođene od sopstvenih afektivnih konflikata kao i negativnih reakcija prema okolini. Od takvih ličnosti se može očekivati da će imati manje ili više realan stav prema sebi i događajima u svojoj sredini. Oni će se konstruktivno ponašali prema ljudima i biće sposobne da zrelo i realno sagledavaju naj razlici čije probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju.

I zdravstveni radnik i bolesnik komuniciraju ismeđu sebe, unoseći ti tu komunikaciju sve svoje osobine, mane i vrline. Tako, na primer, zdravstveni radnik se često sreće sa pacijen­tima koji ispoljavaju agresivna ponašanja. Naravno, ovakva ponašanja izazivaju kontraagresiju. Međutim, osećanja kontraagresije kod terapeuta moraju bili sublimirana i nikada ne smeju da budu ispoljena u formi koja bi opteretila dobru komunikaciju sa bolesnikom. Uticaj nesvesnih agresivnih pulsija na odnose između zdravstvenog radnika i pacijenta treba stalno analizirali i ne dopustiti da oni kvare terapeutski efekat.

Često se događa da obolela osoba, kada naiđe na dobar prijem kod lekara, i pored toga što ispoljava simptome neke ozbiljne bolesti, pokaže, potpuno razumevanje za objektivno ograničene mogućnosti lečenja svog oboljenja. Ovo očigledno ukazuje da lekar utiče na obolelu osobu, a ne samo na sindrom oboljenja. Zbog toga danas svi autori i prihvataju pravilo: „Nema bolesti – postoje samo bolesne osobe“. Prema tome, zdravstveni radniku kontaktu sa pacijentom mora prvenstveno da misli na međuljudske odnose i psihodinamske faktore koji utiču na njihovu komunikaciju i koje dovode do različitih promena u ponašanju podjednako kod njega samog i kod njegovog pacijenta.

U cilju što potpunijeg razumevanja odnosa zdravstveni radnik — pacijent, neophodno je da zdravstveni radnik predhodno stekne dobar uvid u svoje lične probleme, što će mu pomoći da se sigurnije oseća kada pokuša da koriguje takodje bolesne agresivno desiruktivne postupke. Na agresivne pos­tupke bolesnika zdravstveni radnici ponekad kao zaštitnu meru od mogućih komplikacija zauzimaju defanzivan stav prema svim pacijentima. Ovakav defanzivan, rigidan stav sigurno obezbedjuje donekle sigurnost  efikasnost, ali je sasvim neadekvatan kada se radi o pojedinim pacijentima i situacijama koje zahtevaju razrešenje nesvesnih motiva i potreba. Veća fleksibilnost svakako je atribut u suptilnim odnosima između različitih osoba.

Transfer i kontratransfer. Tokom dugotrajne komuni­kacije zdravstveni radnik – bolesnik uspostavlja se jedan spe­cifičan odnos, koji se, govoreći jezikom psihoanalize, naziva transferna situacija. Naime, celokupna atmosfera koja se stvara u kontaktu pacijenta i lekara, pre svega, ali i drugog zdravstvenog radnika, predstavlja, u stvari, emocionalnu in­terakciju. U principu, tokom njihovih međusobnih susreta do­lazi do strujanja emocija i nesvesnih recipročnih uticaja njihovih ličnosti, što sve zajedno daje osobenost tog odnosa.

Transferna situacija podrazumeva razrešenje pojmova transfera i kontra transfera.

Transfer je mehanizam kojim pacijent reaguje na terapeuta kao da je on značajna figura iz pacijentove prošlosti, npr. roditelji, nastavnik, stariji brat. U toku svesnih ili nesvesnih komunikacija pacijent prenosi (transfer – prenos) na terapeuta one emocije i stavove koje je imao nekada prema važnim ličnostima iz svoje prošlosti. Moguć je pozitivan i negativan transfer. O pozitivnom transferu govori se kada su te emocije tople, prisne i prijatne, a negativan transfer podrazumeva prenos neprijatnih emocija i doživljavanja (podozrenje, zavist, mržnja, ogorčenost, sumnjičavost, itd.).

Nerazrešen konflikt iz detinjstva, a i kasnije u životu boles­nika, pojavljuje se u formi fantazma projektovanili na lekara, odnosnoTerapeuta. Osoba koju majka nije dovoljno volela, koja se razvijala u identifikacionim uslovima bez pozitivnih emocija i ljubavi, nije spremna da uspostavlja dobre ljudske odnose uopšte, pa prema tome, ni u situaciji kada dođe na lečenje. U takvim situacijama neophodno je veliko razumevanje i strpljenje zdravstvenih radnika i razrada konflik­ine situacije. S druge strane, postoje i takve osobe koje svakim danom zahtevaju sve više i više (koristeći često i našu dobrotu.), pa kad osete da nastupi odbijanje njihovih zahteva, počinju očuvanje i demonstriraju beznadežnost. Obično tada menjaju lekara, jer zapravo ne žele da se raduju. Najčešće su u pitanju osobe koje imaju jako osećanje manje vrednosti i nesigurnosti (opet eventualno nedovoljna sigurnost zbog roditelja u detinjstvu), pa u cilju samoodbrane traže drugog lekara da bi izbegle pravu konfrontaciju i sagledavanje. Terapeut koji sve ovo razume biće izdržljiv i neće reagovati nestrpljenjem i ljubavlju sve dok ne stekne poverenje i ovog, tzv. „nemogućeg“ pacijenta.

Kontratransfer je termin za mehanizam kojim terapeut reaguje na pacijenta kao da je on ili ona (pacijent) neka ličnost iz ternpeutovog intimnog, ličnog života. Pozitivan kontratransfer znači da smo sa pacijentom usposlavili komunikaciju empatije, sto je nesumnjivo dobro za proces lečenja. Negati­van kontratransfer podrazumeva da nas taj pacijent asocira na nešto neugodno, neprijatno, podseća nas na naše frustracije, neugodne nesvesne fantazije ili neku ličnost iz naše bliže okoline sa kojom nemamo dobar kontakt, npr. neki zdravstveni radnici imaju gotovo uvek negativne emocije sa alkoholičarima ili narkomanima, što ukazuje na njihove nerazrešene konflikte u vezi sa bolestima zavisnosti (bilo da oni sami nisu raščistili sa tim, bilo da u porodici imaju alkoholičara). I odredjena somatska bolest može da razbukta naše negativne emocije, jer nas možda podseća na identičnu bolest neke nama drage osobe ili nas samih!

Kao što sve pozitivne ili negativne emocije pacijenta nisu manifestacije transfera, tako ni sve emocije koje terapeut ima prema pacijentu nisu uvek znak kontralransfera. lako terapeut nastoji da konlroliše sopstvene reči i neverbalnu komunikaciju sa pacijentom, ipak može da uoči da mu ponekad ponašanje pod uticajem emocija izmiče kontroli. Neadekvatno ponašanje zahteva samoanalizu i tu se još jednom vraćamo na suštinnski početak razmišljanja o mestu medicinske etike u edukaciji zdravstvenih radnika. Stalan rad na sebi (samoanaliza – self-analysis) i izgrađivanje pozitivnih moralno-psiholoških oso­bina iii vrlina je pravi recept za razvoj naše moralne zrelosti.[…]

 ****

ETIČKI STAV PREMA BOLESNIKU OBOLELOM OD ZARAZNE BOLESTI

Etički stav prema bolesniku obolelom od zarazne bolesti

Lisje žuto veće po drveću

Lisje žuto dole veće pada

Zelenoga ja više videt’ neću….

B. Radičević

“Kad mlidijah umreti“

Zarazne bolesti, u koje uključujemo i tuberkulozu i AIDS (SIDA), imaju niz medicinskih specifičnosti koje zahlevaju psihološko-etičku analizu i određuju moralno ponašanje zdravstevnih radnika. Karantinske bolesti, kao što su kuga, kolera, velike boginje – vekovima su desetkovale stanovništvo ove naše planete („četiri jahača apokalipse“) tako da je strah  od tih bolesti podignut na nivo panike. Ipak, kao prototip zarazne bolesti, za našu etičko-psihološku analizu, biće tuberkuloza.

Oduuvek je postojao strah od tuberkuloze kao izuzetno podmukle i neizlečive bolesti. Postepen tok bolesti, dugotrajno bolovanje, postojanje kaheksije („sušice“) u završnom stadi-jumu bolesti, spoznaja o neminovnosti smrtnog ishoda sve se to duboko urezalo u ljudsko saznanje, da i danas, kada postoje; efikasni lekovi od ove bolesti, postoji izvesno osećanje straha i specifične nelagodnosti. Bolesnici kao da imaju izvesno osećanje sramote što su oboleli od takvog oboljenja i maksimalno kriju tu „sramotnu“ činjenicu. Iz svih ovih razloga, čuvanje profesionalne tajne u radu sa bolesnicima od posebnog je značaja.

Mogućnost, konlagioznosti, koja postoji u izvesnim slučajevima, reflektuje se na svakog bolesnika u osećanju da ga okolina izbegava, član se plaši zaraznosti. Kako bolest obično dugo traje, to se sve odražava posebno-na psihičko stanje tih bolesnika.

Plućni bolesnici su često razdražljivi, osetljivi, sekanlni, ćudljivi, neretko egoistični. Uočene su oscilacije raspoloženja, bolesnici lako zapadaju u krajnost, iz euforičnosti sa detinjastim ponašanjem u depresivna stanja sa hipohondrijskim senzaci­jama. Kod tuberkuloznih bolesnika često je pojačan libido, zbog čega mogu da budu nepristojni i nasrtljivi. Budući da su ovi bolesnici telesno relativno očuvane energije i budući da tečenje i oporavak traju mesecima, mogućnosti za nemoralno ponašanje u ustanovama ovakvog tipa su očigledne. Događaju se razni seksualni ispadi, nedolično ponašanje pojedinih boles­nika, kockanje i sl. zadatak zdravstvenih radnika je da to energično suzbiju. Eventualnu pojavu dosade kod takvih bolesnika treba kupirati raznovrsnom i dinamičnom organi­zacijom života na odeljenju po tipu terapijske zajednice, gde je medicinska sestra nosilac takve „zdrave i konstruktivne atmos­fere i aktivnosti“.

Slični zadaci, sa aspekta medicinske etike, postavljaju se i zdravstvenim radnicima u radu sa obolelim od ostalih zaraznih bolesti. I tu je potrebno razbijati strah od zaraze i delovati preventivno u cilju suzbijanja najraznovrsnijih zabluda, koje postoje o uzrocima i prenošenju ovih oboljenja. Zarazne bolesti se često javljaju u epidemijama, i u takvim situacijama se od zdravstvenih radnika očekuje naročito brzo i efikasno sledovanje u cilju suzbijanja širenja infekcije. Humane karakteris­tike medicinskog poziva ovde, još jednom, dolaze do izražaja, jer je potrebno pokazati veliko požrtvovanje i hrabrost, ponekada rizikujuči čak i sopstveno zdravlje. Primeri požrtvovanja zdravstvenih radnika u suzbijanju epidemije velikih boginja pre nekoliko godina u našoj zemlji, još uvek su sveži i pokazuju kako ne treba mnogo misliti na zamor, radno vreme i opasnosti po sopstveno zdravlje u ovakvim teškim i delikatnim situacijama.

Slični problemi komunikacije zdravstveni radnik – bolesnik pojavljuju se i kod obolelih od AIDS-a. Rizične grupe stanovništva su, kao što znamo, homoseksualci i narkomani (u našoj zemlji, ovi drugi su, izgleda, najrizičnija grupa). Za obe kategorije pacijenata, (narkomani posebno) karakteristično je da su psihički izmenjeni i pre pojave SIDE odnosno HIV pozitivnosti, logično je očekivati da će zaraženost virusom SIDE dodatno komplikovati ponašanje jednog narkomana ili homoseksualca. Naime, u kliničkoj praksi često se javlja depresivno raspoloženje, a ponekad se pojavljuje i jedan spe­cifičan oblik agresivnosti sa željom da se osveti okolini tako što će im pretiti širenjem zaraze (na sreću, pretnja je češći nego realizacija pretnje). Naravno, u takvim situacijama zdravstveni radnik mora da vodi računa da on ne bude na udaru te agresije. Kad god se pojavi ta vrsta rizika, svaki pojedinačni slučaj je potrebno timski obraditi, a po potrebi i prijaviti nadležnim vlastima, jer je širenje zaraze krivično delo. Da ne bismo provocirali agresivne is­pade zaraženih HIV infekcijom moramo da vodimo računa o suptilnoj psihološkoj komunikaciji sa takvim bolesnicima. Ako smo uspostavili adekvatan odnos sa takvim bolesnikom, odnos pun nade, topline, ljudskosti sigurno je da nećemo bili objekat nje­gove agresije.

U novije vreme heteroseksualni odnos je značajan izvor širenja HIV infekcije tako da se danas govori o tzv. rizičnom ponašanju. U tom smislu rad na prevenciji je od izuzetnog značaja i zdravstveni radnici su dužni da se maksimalno uključe u edukaciju opšte populacije. Postoji još jedan etički problem komunikacije sa HIV poz­itivnim bolesnikom. Kadi se o dilemi – da li saopštiti okolini da je bolesnik HIV pozitivan? Smatramo da je potrebno informisati članove porodice o toj neprijatnoj istini na prihvatljiv i taktičan način, a ako procenimo da se takva osoba promiskuitetno ponaša bez zaštite od širenja zaraze (polni odnos bez upotrebe prezervativa i drugih mera predostrožnosti) – onda je potrebno informisati i njegovu bližu okolinu (u saglasnosti sa paci­jentom, pa i bez njegove saglasnosti, ali uz informaciju da će se to učiniti). U ovom slučaju zaštita zdravlja većeg broja ljudi je viši etički princip nego zaštita čuvanja medicinske tajne toga pacijenta.[…]

Etički stav zdravstvenog radnika prema bolesnicima u onkologiji i prema umirujućem bolesniku

Lekar leči ponekad, pomaže često,

ali treba da uteši uvek!

Etički problem stava zdravstvenog radnika prema boles­niku obolelom od malignog oboljenja uključuje dilemu: reći ili ne reći istinu bolesniku. Napominjemo da poreci dve mogućnosti – dobronamerna laž ili istina, postoji i treća: poluistina. Boraveći na onkološkom odeljenju bolesnik često biva dobro informisan o karakteristikama ma­lignih oboljenja, pa u slučaju stalnog obmanjivanja, obično neverbalnom komunikacijom otkriva istinu. Lekar oseća da mu nedostaju argumenti, reci, objašnjenja, razjašnjenja… Bolesnik je svojom bolešću izoštrio svoju moć zapažanja, pa je u takvim situacijama dobro zauzeti stav prihvatanja ozbiljnosti bolesti. Bolesnik neće pogoditi ukoliko primeti da se lekaar odnosi prema njegovoj bolesti kao prema ozbiljnoj, na primer:“… imali ste dobroćudan tumor, koji ponekad može da bude vrlo opasan… morali smo zato da ga operišemo da ne bi poslao zloćudan… ozračićemo Vas… preventivno…“ Bolesnik je dobio mali deo istine, no mnogo više obmanjivanja, laži. Izgleda da taj stav poluistine najviše odgovara našem mentalitetu, našim skalama životnih vrednosti, našim strahovanjima i nada njima, našem tradicionalnom stavu prema smrti, uslovljenom istorijsko-kulturološkim prilikama. Neophodno je znati da, u dijalogu sa bolesnikom o ovom pitanju, nije važan samo stav lekara nego i cele ekipe koja leči bolesnika. Svi koji dolaze u dodir sa bolesnikom moraju imati isti kontinuitet informacija. Taj stav treba održati do kraja. Saopštiti bolesniku istinu, poluistinu ili laž, dužni smo da se toga držimo, zajedno sa celom ekipom. Vrlo je bolno za sve protagoniste, ako jedan član ekipe da bolesniku sasvim suprotne informacije od ranije datih i dogovorenih. Ukoliko je rečena laž, ona je obavezna za sve, ukoliko je rečena poluistina, takode je obavezna za sve…

Drugi problem, koji se često sreće u onkologiji, ali i u drugim granama medicine, jeste stav zdravstvenog radnika prema umirućem bolesniku, i uopšte stav prema smrti kao takvoj.

Malo ima situacija koje tako duboko pogađaju zdravstvenog radnika, i kao profesionalca i kao ličnost, kao sto je to odnos sa teškim, neizlečivim, umirućim bolesnikom. Taj bolesnik predstavlja ogledalo naše nemoći, jer je on svedok našeg neuspeha. Nema gratifikacije za lekara, umirući bolesnik oduzima hranu našem narcizmu. Narcizam zdravstvenog rad­nika se hrani spoznajom da je pomogao ili izlečio pacijenta. Svaki izlečeni pacijent dodaje malo osećanju našeg samouvažavanja, na žalost, sa umirućim bolesnikom to nije slučaj. On nam otkriva našu nemoć, rada inferiornost, a ova agresivnost. Okrenuti agresivnost na sopstvenu ličnost je teško, na medicinu takodje, jer kod zdravstvenih radnika često postoji identifikacija profesije sa ličnošću – te onda kao jedini akter, koji tu agresiju može da podnese, ostaje bolesnik.

Specifična agresivnost zdravstvenog radnika prema umirućem bolesniku ogleda se najčešće u izbegavanju dublje komunikacije sa takvom osobom. Dijalog je često kratak i površan, i svodi se na uobičajene fraze i pitanja. Česta je izolacija bolesnika u posebne prostorije. Staviti bolesnika u posebnu sobu, sa motivacijom da će lamo naći mir i da neće smetati drugim bolesnicima, očigledno jc netaktično i pogrešno. Neki eksperimenti pokazuju da u tzv. „sobama za umiranje“ bolesnici brže umiru nego u običnim sobama.

Umirući bolesnik je obično dobro negovan telesno, ali siromašno negovan emocionalno. Ovo savršenstvo telesne nege treba da spreči bolesnika da postavlja suvišna pitanja. On želi, u stvari, da razgovara sa nama, a mi se toga plašimo, jer smo nespremni za takav dijalog.

Mnogi zdravstveni radnici nisu edukativno dovoljno u psihoterapeutskoj relaciji sa umirućim bolesnikom. U zapadnoj kulturi smrt se doživljava sa strahom. Strah od smrti može biti potenciran do užasa. Svesnost o potpunom nestanku, o nesta­janju, o izčezavanju i gašenju sopstvenog života doživljuje se kao užas i očajanje zbog ništavila koje treba da zameni život. Naša kultura ceni vrednosti kao što su lepota, mladost, i odbija da prihvati smrt smireno, kao prirodni fenomen.

Tanatofobičnom stavu zapadne kulture ne može da izbegne ni zdravstveni radnik, kao njen integralni deo. On je u znatno nezavidnijoj poziciji no ostale jedinke: neposredno je prirodom svog posla uvučen u stalnu relaciju sa umirućim, sa smrću. Smrt drugog je pretpremijera sopstvene smrti. Umirući bolesnik je taj koji zdravstvenom radniku bojazan od smrti neposredno materijalizuje. Sopstvena smrt se verovatno ne može doživeti i percipirati na način na koji se druge stvari doživljavaju. Doživeti se može samo smrt drugog. Doživljaj sopstvene smrti će biti i poslednjnji doživljaj uopšte. Stalno doživljavanje smrti drugog ruši našu potajnu nadu da ćemo ipak biti besmrtni.

Profesionalni zadatak i obaveza zdravstvenog radnika jeste da ublaži i olakša stravičnost doživljaju smrti za svako biće koje umire i za sva bića koja pate i koja doživljavaju smrt voljene osobe. Psihoterapeutska relacija sa umirućim će bili uspešnija ako savladamo tanatofobičan stav naše kulture, ako prihvalamo svoju i tudju smrti kao prirodan i normalan fenomen. Montenj daje dragoceno uputstvo. „Smrt jc samo poslednji čin komedije; treba se sa njom što više familijarizovaii, pa se neće doživeti tako strašno.., a Konfučije piše: „Problem tvoje smrti je rešen, ako naučiš da dobro živiš“.

Zdravstvenom radniku stoje na raspolaganju sledeće reći utehe, koje može da pruži umirućem bolesniku i njegovoj porodici…“ Smrt je prirodna pojava koju medicina ne može da pobedi… Medicina ima zadatak da je odgodi… Sve je pokušano što je današnja medicina bila kadra da pruži.. Iako je umro… Nije se mučio, smrt ga je razrešila i oslobodila patnji, i muka, i bolova…“.

Zdravstveni radnici treba da uvažavaju umirućeg bolesnika i naučnu i etičku funkciju smrti iskazanu kroz poruku – martu i docent vivos – na mrtvima uče živi![…]

Etički stav zdravstvenog radnika prema porodici bolesnika

Onog dana kada ja majka umrla počela je starost.

Albanska narodna poslovica

Usmeravajući i usredsredujući svoju pažnju ka aktivnosti oko bolesnog čoveka, zdravstveni radnik nijednog trenutka ne treba da zapostavi odgovarajući odnos prema porodici boles­nika. Bolesnik je na izvestan način deo sredine iz koje je došao. Bolest je samo faktor koji ga je privremeno i veštački odvojio od najbližih. Kontakti bolesnika sa porodicom neminovno se nastavljaju i kada je on u bolnici i neophodni su za dobro psihičko stanje i brže ozdravljenje. Mnoge komparativne stu­dije su nedvosmisleno utvrdile da je ozdravljenje bolesnika brže i potpunije ukoliko mu je omogućena stalna psihička podrška članova porodice. Međutim, porodica bolesnika, zabrinuta stanjem, može ponekad da bude i dosadna i „nemoguća“ u svojim zahtevima. Nasuprot tome, treba znati da je krivično delo ostavljanje u teškom položaju člana porodice koji nije u stanju da se sam o sebi stara, a istu inkriminaciju ima i napuštanje deteta, te zapuštanje i zlostavljanje maloletnika. Dakle, nerazumevanje zdravstvenog radnika za brigu članova porodice bolesnika mora da se uvek podstiče i neguje.

U interesu lečenja bolesnika i pravilnog odvijanja rada i reda u bolnici zdravstveni radnik je dužan da se pridržava propisa o posetama i davanju obaveštenja porodici bolesnika.

Posete bolesnicima se odvijaju u određeno vreme, obično u poslepodnevnim časovima da se ne bi remetio rad na odcljenju. Zalažemo se za stav da se maksimalno liberalizuju posete bolesnicima, jer su brojna ispitivanja pokazala da je atmosfera u ustanovama koje su širom otvorile vrata porodici bolesnika, mnogo prijatnija.

Psihička ravnoteža i stabilnost bolesnika ima važnu ulogu u procesu lečenja i rehabilitacije, a ona se održava ako su kontakti bolesnika sa licima koja su mu draga i bliska, češći i produženi. Ukoliko iz određenih razloga nije moguće liberalizovati posete (održavanje sepse, šok-sobe, porodilišta i sl.) potrebno je u izuzetnim slučajevima koristiti dozvole za vanredne posete. Dozvolu za vanrednu posetu može izdati samo nadležni lekari posebno opravdanim uslovima, pridržavajući se pravila kućnog reda na odeljenju.

Obaveštenja koja se daju porodici bolesnika su sleđeći važan element na relaciji zdravstveni radnik – porodica obolelog. Bolesnik je bolešću vešački otrgnut iz miljea kome je pripadao i koji oseća njegovo odsustvo. Razumljivo je interesovanje njegovih najbližih za tok bolesti i ishod lečenja. Obaveštenja o stanju bolesnika daju isključivo nadležni lekari to je njihova, između ostalog, i etička obaveza. Ponekad, koristeći princip „dobronamenie laži“ bolesnika možemo i obmanuti, ali porodici bolesnika jc neophodno uvek reći istinu o zdravlju bolesnika, ma kako ta istina bila teška. Saopštavanje teškog stanja bliskom rođaku treba da se čini sa puno takta i obazrivosti. I najteže stanje može i treba da se iznese „brižljivo biranim recima“. Poznato je da se pri saopsiavnnju neprijatnihteških vesti može da provocira smrt roditelja (smrt nastala iznenadnim stresogenim dejstvom bez predhodnog patoanatomskog supstrata poznata je kao „vudu“ smrt, prema zabranama u primitivnim plemenima koje, ako se prekrše, provociraju smrtni ishod).

Medicinska etika propisuje da je nedozvoljeno davati obuveštenja telefonom nepoznatim licima, ma kako se ona predstavljala. U tome često greše zdravstveni radnici. Događa se da nas preko telefona neko pita da li se taj i taj leči u toj bolnici. Uvek treba odgovoriti sa: „Ne znam, to Vam ne mogu reći, jer bih možda odao medicinsku tajnu“ – i takvo lice uputili da lično dođe u zdravstvenu ustanovu. Tek kada utvrdimo identitet te osobe, tj. neko je član porodice, možemo mu dati traženo obaveštenje. U svim delikatnim situacijama lice treba uputiti na nadležnog lekara koji će proceniti šta, kako i koliko treba da kaže toj osobi.

Možemo dati informacije i telefonom članovima porodice ako smo sigurni da smo prepoznali glas i osobu koju smo ranije poznali kao člana porodice bolesnika. Posebno treba bili obazriv kod davanja informacija telefonom a koje sadržaj takve informacije nepovoljan po bolesnika. Tu osećanje za moralnost dolazi do izražaja u svakom konkretnom slučaju, a zdravstveni radnik treba da poseduje kriierijume za zrelo moralno rasuđivanje (npr. da li je taj i taj primljen na psihijatrijsku kliniku – može da bude često i nepovoljno po bolesnika, ako se nepoznatoj osobi potvrdi informacija)

 Etički stav zdravstvenog radnika prema drugom zdravstvenom radniku

Doktore, leči sebe

Još je Hipokrat u svojoj zakletvi recima: „Moje kolege biće mi braća i sestre“ postavio etičke temelje stava zdravstvenog radnika prema drugom zdravstvenom radniku

U IX veku Ishak Izrael i je rekao: „Ne otvaraj usta da bi osudio ono što je učinio drugi lekar, jer svako se može prevariti. Kaži tako da te hvale zbog tvojih dela, i ne traži počasti u osuđivanu drugih…“

U Medicinskom kodeksu Finske 1725. god. prvi put je opširnije napisana odredba o kolegijalnom odnosu medju lekarima: „Pre svega, lekari treba da su u međusobnom odnosu i ophođenju pomirljivi i uložni; da svoju dužnosi kod pacijenata vrše odano i marljivo. Isto tako, iz obzira prema plemenitom biću, koje je povereno njihovom staranju, lekari treba, pre svega, da se potrude da žive valjanim i časnim životom, da medju sobom žive u slozi i uzajamnom poverenju, da nikad ne zavide jedan drugom na sreći, a još manje da traže da ne­dopuštenim sredstvima udaraju jedan na drugog i ubijaju jedan drugom ugled, već kad dvojica ili više njih budu kod jednog pacijenta, ne treba takvom pacijentu ništa tajno i jedan drugom protiv znanja i volje da narede, ili čak da dadu nekakav lek koji bi drugom bio nepoznat, već da smotreno raspravljaju o boles­nikovom slanju…

U uslovima odvijanja privatne lekarske prakse, kolegijal­nost je bila posebno naglašena i razni kodeksi su to i precizno formulisali. Tako „Glavna načela liječničke časti“ Zbora liječnika Hrvatske iz 1922. godine glase:

„I – Liječnici medu sobom – J) Prva liječnička dužnost je da ceni i čuva kolegijalnost, poštenje, ugled i čast liječničkog staleža, te zajednicu interesa – 2) Sporovi u praksi nastaju većinom tako da općinstvo mimo liječećega liječnika zove drugog. Bude li pozvan liječnik bolesniku, a znade da već drugi kolega bolesnika liječi, to imade bezuvjetno otklonili… Nije dostojna konkurencija nuđenjem nižeg honorara bilo u pojed­inom slučaju, bilo kod natječaja za liječnička mjesta…“

Budući da savremenu medicinu, karakleriše pre svega ekipni rad, pravila ponašanja zdravstvenog radnika u odnosu na svoga kolegu ponovo bivaju veoma aktuelizovana.

U komplikovanom procesu dijagnostike i terapije bolesnik obično obiđe više ustanovu i zdravstvenih radnika, najrazličitijih profila, i u mogućnosti je da čuje komentare jednih o drugima. Treba se uzdržavati od bilo kakvih komentara o radu kolege pred bolesnikom. Ako se kažu neke reči o svom kolegi, to mogu da budu samo reči poštovanja i uvažavanja njegovog rada i postupka lečenja. Omalovažavanje rada kolege, da bi se veličalo sopstveno znanje i stručnost, grubo je kršenje pravila medicinske etike. Npr. šta to znači kada lekar sa čuđenjem i određenom grimasom kaže o svom kolegi pred pacijentom „Koji Vas je lo lekar lečio?!“ – „Ko Vam je prepisao ovaj lek?!“, a ima i gorih komentara. Razumljivo je da će posle toga pacijent posumnjati i u lekara i u lečenje šio može da ima nesagledive posledice (jer će se izgubiti generalno poverenje u medicinu“). Netrpeljivost, omalovažavanje, neosnovane optužbe, intrige, grupašenja, karijeirizam, razne, zloupotrebe položaja itekako utiču na pacijente i favoriziiju nepoverenje u medicinsku pro­fesiju.

Normalno je da ponekad u kolektivu dođe i do konfliktnih situacija, ali je nenormalno ako iskrsli problemi ili konfliktne situacije zatruju međuljudske odnose do netrpeljivosti ili mržnje. Odnosi u kolektivu ne smeju da se zasnivaju na simpa­tijama ili antipatijama, ali su u kolektivu loši odnosi i ukoliko su samo oficijelni. Uzajamno poštovanje i uvažavanje ličnosti drugog zdravstvenog radnika je neophodno u današnjem ekipnom radu u medicini, posebno kada je reč o stručnjacima različitih profila na hijerarhijskoj lestvici. Tako, lekari i medicin­ska sestra su u radnoj grupi sa radnicima, što ne znači da su familijarni, niti to smeju biti. Familijarnost između sestre i lekara nije poželjna, nc samo zbog društvenih momenata (porodični život, seksualni život, etika) nego i zbog toga što familijarnosti između njih u radnoj grupi razbija plemenitost i humanu kooperaciju u radu, a koja je neophodna i stvorena upravo zato da najviše pomogne bolesnom čoveku. Stvara se loš radni odnos, slabljenje discipline, „zaboravljanje“ mnogih profesinalnih obaveza, površnost u radu, vremensko sman­jenje bavljenja oko bolesnika. Ne sme se dozvolili ni druga vrsta odnosa, a to je potcenjivanje sestre od strane lekara, korišćenje za „poslove koji nisu njena uloga“, oslovljavanje sa „ti“ i tome slično. Rad nižeg osoblja na hijerarhijskoj lestvici u zdravstvu ne treba vrednovati kroz poslušnost prema onome na višem položaju nego je potrebno da svaki zdravstveni radnik ima pacijenta kao kontrolora svoga rada. Ko savesno i odgovorno ispunjava obaveze prema pacijentima ne treba da strahuje od samovolje i „proganjanja“ šefova.

Zdravstveni radnik treba slalno da»vodi računa da štedi kolegu od omalovažavanja, ali i da štiti zajednicu od očigledno nemoralnih postupaka. Kolegijalnost ne treba da ide tako daleko da bi se zataškali neetički postupci. Medjutim, ovde važi pravilo: nikada pred bolesnikom! Neetičko ponašanje kolege treba osuditi preko stručnih organizacija i organa u samoj ustanovi (stručni kolegijum, direktor, sud časti).

Sledeće pravilo dobrog ponašanja u odnosu na svog kolegu je blagovremeno i nesebično slanje bolesnika u us­tanovu gde se pretpostavlja da će mu se više pomoći. Preoti­manje pacijenata je nedozvoljeno koristoljublje, a tu ima i elemenata sujete. Nije nikakva sramota pitati kolegu, koji ima više iskustva ili znanja, za savet. Još je Hipokrat pisao: „Nije to nikakava beda ako se lekar nadje u zabuni u nekoj prilici kod bolesnika i ne videći jasno  zbog svoga neiskustva; ako zatraži pomoć drugih lekara, sa kojima bi se posavetovao o tom slučaju….Lekari koji pregledaju zajedno jednog bolesnika neće se svađati i neće se podsmevali jedan drugom, jer rasuđivanje jednog lekara ne treba da izazove zavisi kod drugog; to bi značilo pokazali u tome slabost…“

Podučavanje kolege je moralna obaveza za svakog zdravstvenog radnika. Nije dozvoljeno imati neke svoje „tajne lekove“ ili metode. Među kolegama ne sme da postoji takva komunikacija, koja bi mogla da se štetno odrazi po bolesnika, već se moći a negovati atmosfera saradnje, koja će ti uslovima har­moničnog ekipnog dela, dalje unapređivati medicinsku nauku.[…]

(Jovan Marić, Medicinska etika, 177-194/ 242-247/231-/233 Megrad, Beograd, 2001)