ĐOKICA JOVANOVIĆ – Negativna upotreba kulture


Uvod
Kultura kao temeljni princip organizacije društvenog života, predstavlja sistem zajedničkih smernica prema kojima se pojedinci upravljaju, jer, bez njih, društvo ne bi moglo da funkcioniše. Ne bi moglo da postoji. Ako je kultura „nacrt za življenje koga se pridržavaju članovi nekog odredjenog društva“ ) onda, autohtona, ekskluzivistička kultura proizvodi zatvoren društveni sistem, koji je, po pravilu autoritaran. Ovako shvaćena kultura je odraz etničke predstave, kolektivnih ideja, egalitarističkih ideologija… Uporište se nalazi u romantizmu, konzervativizmu, istorizmu… u odvojenosti od drugih kultura. Uronjeni u svoju nacionalnu kulturu, na pitanja koja postavlja vreme na razmedji milenijuma ljudi traže odgovore formulisane u sopstvenoj davnoj prošlosti. „Filozofi i pesnici romantizma prvi su se napili iz začaranog pehara mita. Osetili su se osveženi i podmladjeni. (…) Za pravog romanticčara nipošto nije postojala oštra razlika izmedju mita i stvarnosti; baš kao sto nije postojala ni izmedju pesništva i istine. Pesništvo i istina, mit i stvarnost uzajamno se privlače i podudaraju. Pesništvo je ono što je apsolutno i zbilja stvarno. To je jezgra moje filozofije. Ukoliko je nesto poetičnije, utoliko je istinitije\ rekao je Novalis.“) U nasoj kulturi ima bezbroj primera takvog, jednostranog, u potpunosti pojednostavljenog uznošenja sopstvene mitologizovane prošlosti – dakle, političke revizije prošlosti. Prosto rečeno, to je završni racun političko-kulturnog interesa vladajuće elite jednog vremena koji ona isporučuje svojim podanicima.

Provincijalizam: Mrzovolja prema drugom
Kako sada stvari stoje, naša kultura za svojom budućnošću traga kopanjem po prošlosti vodena uverenjem o sopstvenoj ekskluzivnosti u odnosu prema drugim kulturama. Iz razložno nastale svesti da je društvo, igrom istorijskih okolnosti, pola veka živelo u stanju samozaborava i negacije sopstvenog identiteta, naša se kultura (zvanična, pre svega) brzopleto i nemušto osvrće unazad, ne bi li isključivo u onome što je prošlo našla izgubljeno i sigurno uporište. Medjutim, postoji jedna nevolja sa reminiscencijama. Nasilnim dovlačenjem prošlosti u sadasnjost, kulturni delatnici, kao kakvi okultisti, umrtvljuju kulturni dinamizam i vitalitet. Podsetimo se tužnog kraja onih kulturnih ideologija čiji je hod bio obeležen prevashodno prošlošću i minulim „vrednostima“. U ovom veku su takvi nazori bili vrlo česti. Oduševljeni veličinom riterske tradicije, Nemci su stvorili industriju smrti i kao rezultat doživeli požar nad Drezdenom i Berlinom. Verujući u božanske moći generalnog sekretara komunističke partije, kao što su vekovima verovali u iste takve moći cara-baćuske – Rusi su u, jos nerazjašnjenom, ali nerazmrsivom, kolopletu pravoslavlja i boljševizma, doglavinjali do predvorja nezapamćene bede i samodestrukcije svake vrste. Prihvativši pravo na pljačku svakoga nad svakim, kao vrhovno tradicionalno i istorijsko dobro sadržano u liberalnom kapitalizmu, Amerikanci su, svojevremeno (30-tih godina ovog veka), doživeli nevidjeni slom berze, potom recesiju i ekonomsku krizu nacionalnih razmera, koje će generacije zadržati u kolektivnom pamćenju.

Slično se dešava i u Srbiji. Nastupilo je vreme obožavanja starih simbola i vrednosti, no ne kao dragocene zaostavštine, već kao jedinih pravih putokaza i načela za organizaciju sadašnjosti i projektovanja budućnosti. Druga nevolja, o kojoj valja progovoriti, povezana je sa, maločas, rečenim problemom. I njegova je posledica. Naime, zagledanost u naš minuli kulturni mikroprostor podrazumeva provincijsku neosetljivost za drugo, za ono što se nalazi mimo nacionalnog, državnog, tradicionalnog… vidokruga. Pa tako, u nekritičkom veličanju tekovina nastalih na sopstvenom tlu, oficijelnoj kulturi postaju neuhvatljivim i nerazumljivim kulturne činjenice drugih naroda i drugih ljudi. Neupitno samoobozavanje, ne dozvoljava mogućnost kulturne komunikacije, kritike i samoprovere u susretu sa drugim i drugojačijim kulturnim vrednostima. Zatvorenost, zatim, čini jedan kulturni sistem nepokretnim, ustajalim i neotpomim. Ako se, dakle, nepoverenje prema svemu drugačijem uzima za osnovu kulturnog delanja onda netrpeljivost i mrzovolja postaju kulturne činjenice. Tačnu sliku naših jugoslovenskih ratova predstavljaju reči Paskala Briknera: „zločin stiže na krilima epskog pesništva i najgori grabljivac spsoban je da vam izmedju dva klanja ispeva malu rukovet punu besa i mržnje.“

Netrpeljivost i mrzovolja prema drugom su neposredni izvori, najpre, kulturnog narcizma, a zatim nacionalizma i šovinizma, koji su se s nejednakom snagom javljali kod gotovo svih naroda u Evropi. Ove pojave nisu nove ni kod nas.     Uvek se javljaju kao setna, romantičarska evokacija idealizovane prošlosti, koja je vazda (i kada je tragična, i kada se odnosi na srećna vremena), „uznosita“, velicanstvena, „dostojanstvena“ – simbol jedinstvene u svetu i istorijski neponovljive vrline. Ako je vrlina opšte dobro kome teže skoro svi ljudi i koje svi narodi žele da pripisu sebi, nacionalista će ustvrditi da se to univerzalno dobro u potpunosti ovaploćuje upravo u njegovoj etnickoj zajednici i zato upravo ona mora da bude uzor svim drugim narodima i nacijama. U ramu za takvu sliku nema mesta za druge. Oni, jednostavno, ne mogu biti postavljeni u isti red sa „nama koji smo u svim vaznim stvarima bolji od svih drugih“, a naročito od susednih naroda, jer se od njih neizostavno mora biti „bolji“. Susedi su prvi koji ne priznaju našu „superiornost (osećaju je kao pretnju, a i najbolje nas poznaju). Jer ako smo „bolji“ od drugih (naročito od suseda, koje neposredno opažamo i sa njima se svakodnevno poredimo), onda su i nasa država i nas vodja superiorni u odnosu prema drugima. Poredjenje sa „drugim“ će se, ideoloski i doktrinarno, „organizovati“ tako da da politički povoljan rezultat.

Ili Mi ili Oni.
Pošto smo Mi u svemu ponajbolji…

Kada se govori o kulturi neretko se kaže da ona nema skoro nikakvu društvenu, preciznije, političku moć. Posle Aušvica (Auschwitz, Oshwiencim) postavljeno je pitanje: može li se ikada više pevati? Naime, Jirgen Habermas pokazuje da preuzimanje odgovornosti za nacistističku političku i kultumu prošlost znači videti nacionalnu istoriju ne kao poremećen vremenski kontinuiteti mogućno neumrljanu tradiciju, već kao temeljno kompromitovan nemački ‘životni svet’ u kojem su pojedinačni subjektiviteti i kolektivni identiteti nastajali i u kojem dalje nastaju. On kaže, (…) ostaje prosta činjenica da su čak i oni kasnije rodjeni odrasli u jednom obliku postojanja u kojem su onakve stvari bile mogućne. Naš sopstveni život je u svojoj srži vezan (…) za onaj kontekst života u kojem je Aušvic bio mogućan,.“) Mi ovde dodajemo – Aušvic su, takodje, pripremali i učeni ljudi i umetnici u Nemačkoj onako, kako smo već, u ovom tekstu rekli. Reč, gest i stav umetnikov mogu da pokrenu, često, zajedno sa akcijom političkih aktera, društvenu destrukciju. Zar nije jedan od duhovnih pokretača našeg populizma bila rogobatna, alogična, pseudopesnička sintagma – udogadjanje naroda“ (Milovan Vitezović)? Zar nije poziv na mržnju i osvetu pesnički iskaz o „ostatku zaklanog naroda“ (Matija Bećković)? Neko će prigovoriti: „Da, ali zar isto ne čine i naši neprijatelji?“  Tačno. Čine i jedni i drugi. I Mi i Oni. Svrstavši se u tabor unacionalističkih patriota“ umetnik je postao propagandist, protagonist samo jedne ideje, samo jednog interesa. lako to „čine i drugi“, zauzimanje reaktivnog (da li samo reaktivnog?) stava u istoj ravni, u kojoj se nalazimo i Mi i Oni, znači da se ne želi istinsko prevladavanje postojećeg (nadilaženje krize dijalogom), već se želi „pobeda“ (i sukob) u postojećoj, prizemnoj, nacionalističkoj ravni sukoba.       Ovakvo stanje stvari ukazuje na konzervativizam i antimodernizam naše duhovne situacije. Jednostavnije rečeno: na pitanja koja postavlja vreme s kraja XX veka (i s kraja milenijuma) daju se odgovori formulisani u nekim drugim, davno minulim, vremenima. Poseže se za mislju koja se uobličavala u vreme nacionalnog romantizma i preporoda. Pa, i kada se čini da su ti odgovori valjani dodaje se još jedan sloj „razumevanju“ stvarnosti. Mit postaje konačno pronadjeno uputstvo za kretanje u budućnost. Mi nemamo ni jedan relevantan istorijski dokaz da je knez Lazar zazivao nebesko carstvo, ali imamo pesnički iskaz o tome. Bez obzira na neprolaznu lepotu narodnog stiha, kada se on uzme za sasvim izvesnu činjenicu i za politički program neminovno sledi destrukcija svih pozitivnih društvenih potencija. Ako je sintagma o „Carstvu nebeskom“ prihvaćena kao model odnosa prema empirijskoj stvarnosti onda je logičan pandan sadašnja sitagma o „Nebeskom narodu“. Više se ne pita za cenu. „Neka pogine i pola Srba“ kazala je, ne tako davno, u jeku rata u Bosni i Hercegovini, uticajna srpska političarka, ali mi ćemo „neprijateljskom“ i „zavereničkom“ svetu dokazati našu izuzetnost, tj. „našu istinu“. Niko se, naravno, ne pita kolika je cena „naše istine“ na svetskoj tržnici kulturnih dobara. Pošto je nismo mogli prodati, izginuli bismo dokazujući je.
(Djokica Jovanović, U-put u građansko društvo)

One thought on “ĐOKICA JOVANOVIĆ – Negativna upotreba kulture

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s