BRANKO MILIĆ – Ateizam Spinoze


Prvi filozof u istoriji filozofije koji je apostrofirao antropomorfističku osobinu ljudi. Na osnovu njegova učenja podvalčim da ljudi postuupaju na način što bogove grade prema svom obličju. Spinoza je kritičar takvog pogleda, začetnik kritike antropomorfizma.
Spinozine teze ređaju se, jedna po jedna, neverovatno oštrinom:

1.Savremene predrasude (o dobru i zlu itd.) ne mogu se izvesti iz prirode ljudskog duha.
Kao što vidimo, Spinoza ovde odbija idealističko shvatanje u celini i traži realne činjenice, što nikako ne znači da želi da predrasudu predstavi kao duhovno, izvlači iz ljudskog duha. To bi značilo absurbum, circulus vitiosus. Spinoza ga je decidno pokazao: iz duhovnog – duhovno!

2.Ljudi se rađaju ne poznavajući uzroke stvari ali oni poseduju nagon za korisnim i svesni su toga; i zato smatraju sebe slobodnim pošto su svesni svoga htenja i svojih nagona ne misleći na uzroke, jer ih ne poznaju.

3.Iz toga sleduje da ljudi rade sve zbog cilja, odnosno zbog koristi i zato žele da zasnaju samo ciljne uzroke…I tako, nužnim načinom, sude o prirodi drugoga prema svojoj prirodi.

4.Ljudi na sve strane nalaze sredstva za dostizanje njima korisnog: oči za gledanje, zube za žvakanje, biljke i životinje za hranu itd. Oni smatraju sve u prirodi kao sredstvo za svoju korist. Pošto su naašli ta sredstva u prirodi, to su poverovali da ih je neko drugi pribavio za njih. Zato su zaključili da postoji jedan ili više upravljača prirode koi su se pobrinuli za sve potrebe ljudi.

5.Otuda tvrđenje ljudi da bogovi upravljaju sve na korist čoveka radi privezivanja za sebe, a da bi im ljudi ukazali poštovanje. Svaki je izmislio bogove prema svome načinu mišljenja da bi ga bog više voleo nego ostale i da bi celu prirodu uputio na korist slepe požude i nezasite lakomosti.
I Spinoza zaista genijalno potvrđuje: “ali tek dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi, oni, izgleda, ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni kao i ljudi…Između tako mnogo korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog: naime, bure, zemljotrese, bolesti itd. Za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova učinjenih u službi njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnim i bezbožnim bez razloga događaju i štetne stvari – oni nisu napustili ukorenjenu zabludu.

6.Priroda nema nikakav svoj cilj, već su svi ciljni uzroci ljudske izmišljotine. Kada bi stvari proizvedene od boga bile zbog toga načinjene da bi bog postigao svoj cilj onda bi zadnja proizvedena stvar bila najbolja od svih …. A takvo učenje uništava božije savršenstvo. Teolozi moraju da priznaju da je bog načinio sve radi sebe, a ne radi stvari koje bi trebbalo da budu stvorene. Zašto oni moraju to da prizn aju? Zato što oni, osim boga, ne mogu da naznače ništa pre stvaranja sveta zboog čega bi bog delao. A to znači priznanje da je bog bio bez onoga zašta je hteo da pribavi sredstva i da je on to želeo, kao što je po sebi jasno“.

Spinoza osuđuje neznanje i predrasude potekle iz okrilja religije. On svedoči o vremenu progona i tortura protivu slobodnog naučnog istraživanja. Napadajući laike spremne da sve proglase čudom, Spinoza zaključuje: Isto tako se oni glupo čude kad vide sklop čovekovog tela. To je zbog toga što ne znaju uzroke tolike veštine, zaključuju da ono nije izgrađeno mehaničkom nego božanskom ili natprirodnom veštinom, i tako uređeno da nijedan deo ne vređa drugi. Otuda dolazi da ko traži prave uzroke čuda, i teži da shvati prirodne stvari kao učen čovek, a ne da se kao budala čudi, svuda se smatra kao jeretik i bezbožnik…. jer oni znaju da kad nestane neznanja nestane i čuđenje, to će reći jedinoga sredstva koje imaju da izvode svoje dokaze i da održavaju svoj ugled“.
Ovako veliki broj originalnih i parafriziranih reči Spinoze navedeno je ne samo zbog orginalnosti naučnih, postulata, već i zbog naučnog prilaza nastanka religije. Glavni razlog opredeljenja za isticanje Spinozinog ateizma je u tome što Spinozine ideje deluju osvežavajuće i predstavljaju pravu progresivnu plimu sve do današnjih dana. Veliki Hegel tim povodom: “Bez spinozizma nema filozofije“! Od neznanja do apsurdnosti religije a preko antropomorfizma Spinoza ustoličuje jedan jedinstven niz naučnih istina o religiji.
Spinozin ateizam je nužna poseldica njegovog principa supstancije kao uzroka samoj sebi. On svoju misao upućuje, protivu svetih spisa kao i protivu bogova i vladara, smatrajući da je religija moćno zaglupljujuće sredstvo vlastodržaca kako bi lakše sprovodili svoju vlast. U svom teološko političkom traktatu Spinoza je izneo, u prvom delu, zaista takve ideje koje su pune nekog revolucionarnog žara: prvo, to je njegova borba protivu hrišćanstva, da sa jedne strane, propoveda umerenost, ljubav, mir, a s druge strane, postupa neprijateljski, s neverovatno mržnjom protivv pripadnika drugačijih verskih ubeđenja. Zato se Spinoza zalaže za slobodu mišljenja i religijskog delovanja. Drugo, kritikujući biblijske spise Spinoza pristupa analizi jevrejske države. On tvrdi da je to neka vrsta teokratije – vlastodržaca kao zaštitnika i svetovnog i crkvenog prava.
Treće, iznenađujuća je snaga Spinoze u izučavanju tekstova. On tu snagu iskazuje u naporu da svestrano prouči bibliju, pokazujući da biblija ne poseduje principijelnost niti sistem doktrina, već da je napisana običnim jezikom a samo su teolozi pokušali da je predstave mistično.

Branko Milić

4 thoughts on “BRANKO MILIĆ – Ateizam Spinoze

  1. „Ljudi se rađaju ne poznavajući uzroke stvari ali oni poseduju nagon za korisnim i svesni su toga; i zato smatraju sebe slobodnim pošto su svesni svoga htenja i svojih nagona ne misleći na uzroke, jer ih ne poznaju.“
    poznanje, svesnost, sloboda! Odakle ovo potiče? Evolutivni proces! Smešno.
    Spinoza je verovatno, kao i mnogi drugi, imao problem da poveže Boga i one koji su se predstavljali kao njegova deca, a svojim životom nisu odslikavali karakter oca.

  2. Hegel je bio u pravu kada je rekao da se sa Spinozom cijelo jedno veliko vrijeme postupalo kao s lipsavim psom. Pored nedostataka iliti proturječja koji se očituju u Spinozinoj filozofiji što je zbog utjecaja mehanističke slike svijeta i ostaloga, uvijek je vrijedno naglasiti one bitne momente, ne samo njega, nega sva tri velika filozofa koji spadaju u tkz. racionalističku filozofiju u spoznajno teoretskom smislu : Cartesiusa, Spinozu i Leibniza. U pogledu govora o Bogu, nema sumnje da je Spinoza bio izrazito pobožan, te da sam naslov njegove velike knjige „Etika“ daje do znanja koliko je etičko moralna kategorija bitna, a ne samo spoznajno teoretska, te su mnogi postavljali pitanja da kako to da je naslov djela Etika, a najmanje ima veze s etikom, u onom smislu što zapravo etika jest !?! Proturječja također izlaze na vidjelo i kada se usporedi Spinozina Etika i Spinozin traktakt, jer je sam Spinoza kao i svi veliki klasični filozofi od Platona do Hegela, pa i prije i poslije njih, zauzeo stav da materija nije krajnja narav stvarnosti, nego je to um ili duh, s jedne strane ( aludiram na Etiku ), dok se s druge strane tako eklatantno borio za slobodu razmišljanja i govora što izlaze na vidjelo u traktatu. Proturječja su to koja se ne smiju uzeti za zlo i za osuđivanje, ona se moraju prihvatiti s obzirom na cijelu paradigmu i konstitutivne elemente toga razdoblja, ali se ne smiju krivo tumačiti jer onda imamo sintagme i etikete kao „Spinozin ateizam“, a to je ni manje ni više nego par exellence drveno željezo. Hegel je i sam rekao da se duša mora najprije okupati u tom eteru, u spinonizmu, a mnogi su se smatrali spinozistima, kao npr. Schelling u mladosti. Stoga Spinozina životna i intelektualna veličina ostaje ne upitna. Na kraju treba reći da je mehanicistička slika svijeta nadiđena. Na empirističku tezu „Ništa nije bilo u intelektu što prije toga nije bilo u osjetilima“, odgovorio je Leibniz „Osim intelekta samoga“, što je u u produbljenom smislu došlo kod Kantovih sintetičkih sudova apriori, odnosno transcendentalnoj apercepciji, i transcendentalnoj dedukciji kategorija, te je u svojim krajnjim konzekvencijama dovedeno u Hegela. I to je jedna linija koja se treba pratiti (ali ne u linearnom smislu) i što bi svaki ozbiljni povjesničar filozofije trebao znati i shvatiti. LP🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s