BRANKO MILIĆ – Ekonomska osnova društvenih koncepcija A. Smita


Osnovna nit genijalnog enciklopedijskog duha Adama Smita u njegovom ‘’istraživanju prirode i uzroka bogatstva“ jeste od velikog zanačaja. To je ekonomska sloboda, bezgranična, u prodoru preko svih lokalnih i nacionalnih barijera. Marks podvlači da je Smitovo društvo – društvo slobodne konkurencije! Koncepcije društa kod Smita imaju svoju filozofsku ali i etičku osnovu. Društvo je, po Smitu, sastavljeno iz ličnosti, iz zbira ličnosti. Interes društva jeste zbir interesa ličnosti… A interesi ljudi su egoistički, jer je etika Smita zasnovana na egoizmu kao pokretaču svih inicijativa. Smit je pokušao da prikaže inicijativu pojedinaca kao altruističko shvatanje interesa drugih…. ali krajnja konsekvenca jeste egoizam interesa. Prema tome, egoistička je i etika.

Smit je tretirao jednu veliku društvenu kategoriju – podelu rada. U tom svom poduhvatu on ima velikih zasluga jer je podelu rada shvatio nesumnjivo progresivno: podela rada prikazuje se kao poluga ekonomskog progresa nacije ili kako to Adam Smit apostrofira “bogatstva nacije“. Za A. Smita zakoni kapitalističkog društvenog sistema pojavljuju se kao nepromenljivi, večni. Za nas je od posebne važnosti Smitova podela društva na klase. Osnova podele jeste dohodak, upravo tri vrste dohotka, ili govoreći Smitovim jezikom to su:
– Zemljišna renta
– Najamnima
– Profit
To su osnovne kategorije dohotka i iz njih sve ostale-. Direktna posledica jeste da postoje tri klase (Smit ih naziva “orders“ – društveni redovi). On smatra da “celokupna novčano izražena godišnja proizvodnja deli se … u tri dela: zemljišnu rentu, najamninu i profite stanovništva i predstavljja dohodak pri razmeni društvenih redova naroda….“ I nešto dalje, vrlo značajno: “To su tri velika, orginalna i konstitutivna društvena reda svakog civilizovanog društva, od čijeg dohotka svaki dohodak društvenog rada je izveden u krajnjoj analizi.

Kako se vidi Smit je reljefno nerazrešivo povezao svoju teoriju dohodka sa strukturom kapitalističkog društva u industrijskom periodu razvoja. To je njegova zaista velika istorijska zasluga. U tom pogledu, on je daleko iznad svih svojih predhodnika i mnogih potonjih ekonomskih i društvenih mislioca. Direktna posledica ovakvih teza jeste emancipacija najamnine, njeno “očišćenje“ od ostalih dohodaka. Znači, Smit je konkretno utvrdio da su industrijski radnici različiti od ostalih društvenih redova.

Direktno vezana za njegove osnove ekonomskih izlaganja nalazi se kategorija rada. Smit joj je posvetio dužnu pažnju i predstavio je kao veoma pronicljim mislioc. Rad je predstavljen kao osnovna poluga ekonomskog blagostanja i prosperiteta. Ali dalje, on nije hteo da istražuje ko je nosilac rada. Smit je dao jednu veoma važnu podelu rada, podelu na produktivni i neproduktivni rad. Takva podela je postojala, ali je Smit postavio problematiku produktivnosti rada na osnovu svojih koncepcija o progresu materijalnih snaga društva kao poluge prosperiteta naroda. Raniji teoretičari – tipični su u tom smislu i najozbiljniji fiziokrati – zastupali su plus ili minus produktivnosti po granama, to jest davali isključivu prednost agrikulturi. Smit je dublji i konkretniji od svih njih: produktivan rad je rad u proizvodnji. I odmah je ukazivao na one društvene slojeve koji su tipično neproduktivni: predstavnici bitrokratije itd. Indirektno ako se radi o granama, glavni akcenat Smit polaže na industrijski produktivni rad. I u tom pogledu on je iznad svih. U svakom slučaju, u istoriji nauke, Smit ostaje jedna od gigantskih ličnosti u oblasti izučavanja političke ekonomije. Nužnost tretiranja društvenih aspekata ekonomskih kategorija, njegovo povezivanje etike i ekonomije i najzad izvesne realne i pronicljive ideje o nekin društvenim kategorijama ukazuju ga i kao pisca socioloških kategorija.

Branko Milić

VUKO PAVIĆEVIĆ – izvod iz dela (Osnovi etike)


VUKO PAVIĆEVIĆ – izvod iz dela (Osnovi etike)

ODREDBA ETIKE

Ako hoćemo da damo uvodni pojam i odredbu etike, možemo poći od samog ovog termina i tako dati takozvanu terminološku odredbu ili definiciju.

Reč etika je grčkog porekla i potiče od dva prviobitno vrlo srodna termina ethos i ethikos. Po Vilhelmu Vuntu ta dva pojma su ipak imala već u vreme Aristotela (384-322) i razliku u značenju. Dok je ethos označavao prvenstveno naviku, naviknute, spoljašnje, radnje ethikos se odnosio prvenstveno na unutrašnja, voljna, duševna svojstva o odlike (mada je ta reč prvobitno označavala i-obitavalište). Za oznaku tih duševnih svojstava ili naravi kod Srba je u literaturi XIX veka dugo bila u upotrebi reč narastvenost, reč koja je ruskog porekla (nravi-običaji). Medjutim, ova rač se danas skoro i ne upotrebljava, već je zamenjena latinskim izrazom moral koji, opet, potiče od reči mos-moris, što znači i običaj i narav. Etika je, dakle, nauka o moralu ili etosu.

Sam termin etika i osamostaljenje etike kao posebne filosofske discipline vezani su za Aristotela. On je, deleći ljudsku psihičku delatnost na dve oblasti: na razumski, logički i nerazumski ili alogički deo (htenje, požude,) podelio i ljudske vrline i umešnosti koje tim oblastima odgovaraju. One koje odgovaraju razumskom delu(znanje, moć, shvatanja, pamet) nazvao je dianoetičkim (intelektualnim), a one druge koje se odnose na alogički dianoetičkim (moralnim). U ovu drugu grupu svojstava,odnosno vrlina spadaju, na primer, hrabrost ponos, umerenost itd. „Posladnju oznaku etički primenila je njegova škola na učiteljove spise koji tretiraju moral i konačno na samu disciplinu.Tako je nastala reč etika.“[…]

Dva osnovna značenja ili načina upotrebe reči moral

Reč moral upotrebljva se u nekoliko smislova ili značenja od kojih ćemo ovde navesti samo dva. Prvo, reč moral se ponekad upotrebljava u vrednosno-neutralnom smislu.To je slučaj onda kada tom reči hoćemo da označimo osobenosti načina ponašanja nekog pojedinca, neke grupe ili istorijske epohe, bez obzira da li je reč o pozitivnom ili negativnom, dobrom ili rdjavom uzdignutom ili neuzdignutom ponašanju. Doista mi govorimo, na primer, o moralnom liku nekog čoveka, o moralu u fudbalskim klubovima, o moralu u feudalizmu, kapitalizmu i sl., misleći pri tome na ponašanje uopšte, uključujući i dobre i rdjave pojave, odnosno osobine. U ovom značenju često se mesto reči moral uzima izraz moralitet ili „pozitini moralitet“. Drugo značenje reči moral je vrednosno odredjeno, a ne neutralno. Naime u većini slučajeva reč moral upotrebljavamo sa značenjem koje se odredjuje u suprotnosti sa nemoralom, to jest za oznaku samih pozitivnih,dobrih osobina.

Osnovni oblici ispoljenje morala, ili: inventar osnovnih etičkih pojmova

Ono što zovemo moral ili moralitet jednog čoveka, klase, naroda doba ili sl., je ukupno ime za niz povezanih manifestacija ili oblika. Da bismo te oblike naveli, uočili, imenovali, najpogodnije je poći od jednog od njih koji se najčešće,svakodnevno sreta i koji izražava sve druge oblike. Tu mislimo na moralni sud ili ocenu. Svi mi svakodnevno iskazujemo takve sudove, govoreći da nešto jeste dobro ili zlo. To nešto na šta se moralni sud odnosi jeste neki postupak, držanje, ponašanje ili karakter nekog čoveka ili nas samih koji takav sud izričemo i o sebi, o vlastitoj ličnosti. Objekat etičke osnove ne samo individualni i medjuindividualni odnosi već i klasni, društveni odnosi, odnosi medju društvenim grupama. Na primer, eksploatacija kao takav društveni odnos u kome jedan društveni red kao vlasnik sredstava za proizvodnju može da oduzima i stvarno oduzima višak rada i proizvoda od drugog,neposedničkog reda (a odnos eksploatacije moguće je ne samo na isključivoj bazi posedovanja ili neposedovanja sredstava za proizvodnju već i na bazi koncetracije vlasti u rukama malobrojnog organizovanog sloja)- takav društveni odnos takodje je za etičku, moralnu osudu,ma koliko inače bio čest i skoro sveprisutan kroz dosadašnju istoriju i ma koliko da se i kroz takav odnos ostvarivao opšteistorijski napredak, progres.To probijanje progresa, napretka u istoriji i kroz moralno ili etički osudive odnose pokazuje protivrečnost dosadašnjeg toka istorije, njegovu konfliktnost sa moralnom ocenom, a ne i neosnovanost i iluzornost takve ocene. Uostalom, samo su neki od starih grčkih filosofa sofista i u najnovije vreme fašisti smatrali da se sila, moć i moral poklapaju. No vratimo se našem zadatku intrvenisanja osnovnih oblika ispoljenja morala odnosno intrvenisanja osnovnih etičkih pojmova ili kategorija.

Da bi se neki postupak ili odnos ocenio kao moralno dobar ili rdjav, potrebno je imati merilo, kriterij po kome se sudi ili meri, sa kojim se uporedjuje. Ti kriteriji ispoljavaju se u obliku normi ili pravila, koja u stvari znače modele, oblike načina ponašanja što ih se treba držati. Ako na primer kažemo da treba održati reč koju smo dali prijatelju, da treba savesno ispunjavati svoj profesionalno radni zadatak jer se svaki nerad ili loš rad objektivno pretvara u eksploastaciju tudjeg rada čim se pretenduje i na korišćenje raznih oblika društvene potrošnje i društvenih službi čije je funkcionisanje moguće samo na osnovi doprinosa od rada svakog od nas pojedinačno, itd., i sl., onda smo naveli primere moralnih normi ili pravila. One su obavezne, i mi svojom moralnom svešću ili savešću uvidjamo i osećamo da ih treba uvažavati i izvršavati mada ih u praksi ne izvršavamo uvek.

Medjutim, pojmovi norme i obaveze nužno pretpostavljaju kao osnovu ili bar kao korelativ-pojam vrednosti. Mada postoje teorije o moralu koje na sociološko-formalistički način pokušavaju da dokažu da je za zasnivanje obaveznosti moralno-društvenih normi dovoljna njihova propisanost od strane društva, nama ipak izgleda da nikakav propis, makar se zasnivao na društvenom autoritetu, ne može da se pojmovno logički i psihički shvati bez pojma vrednosti. Doista, nalagati, propisivati nešto što ima smisla samo ako se izvršavanjem toga propisa ostvaruje neka vrednost ili neka svrha koja se smatra, doživljava ocenjuje kao vredna. Odnosno, propisivati bezvredno-bezmisleno je.

Pojam pozitivno vrednog pretpostavlja i postojanje onog što je suprotno vrednosti ili vrednosno negativno.Jedna od bitnih razlika vrednosnih osobina (kvaliteta) i onih koje označavaju prosta fizička svojstva stvari ( na primer, boje ili dužine) sastoji se u tome čto se svaka prva ,vrednosna osobina ima naspram sebe suprotnu osobinu.Na primer, iskrenost ima nasuprot sebi neiskrenost, kao što lepo nasuprot sebi ima ružno, a korisno-štetno; ali nijedna od boja nije suprotna žutom, kao što ni dužina od jednog milimetra nije suprotnost dužine od jednog kilometra, jer i jedna i druga ostaju u okviru istog neutralnog pojma dužine.Tek bi dovodjenje u vezu neke od tih dužina s nekom svrhom koju čovek želi da postigne s predmetima koji te dužine imaju učinilo da one budu korisne ili šetne, podobne ili nepodobne i sl. Zla radnja, na primer klevetanje, nije manji stepen dobra kao što je dužina od jednog milimetra manji stepen ili manja količina same dužine (od jdnog kilometra). Zla radnja nije ni prosto odsustvo dobre, već njena suprotnost i negacija.

Pojam vrednog pretpostavlja i pojam vrednosno neutralnog. Pa ipak, čim se neka stvar, radnja postupak ili objektivno svojstvo predmeta dovedu u vezu s nekim ljudskim cijem, s delatnošću čovekovom-postaju vrednosno značajni, dobijaju vrednosno značenje.

Sledeća bitna osobina vrednosti je njihova stepenasta, hijerarhijska postavljenost. Na primer, lična sreća, udobnost i prosperitet su nesumljive vrednosti; ali smatrano za dužnost da ih podredimo dobru zajednice i slobodi domovine kad god se jave situacije u kojima se obe grupe vrednosti ne mogu istovremeno neposredno ostvariti. Ocena dobro ili rdjavo za ponašanje u ovakvim i sličnim slučajevima u kojima često dolazi do konflikta izmedju izvesnih vrednosti moguća je samo na osnovi ideje hijerarhije, skale vrednosti, koja sadrži ideju usaglašavanja ili podredjivanja jednih vrednostima drugima.

Tako smo u predhodnom kratkom izlaganju naveli-nadamo se- sve osnovne moralne kategorije ili oblike ispoljenja onog što nazivamo moralom. Ponovimo da su to kategorije: moralni sud, postupak, karakter, savest, obaveza ili dužnost, kriterij ili pravilo, vrednost i hijerarhija vrednosti. Podvlačimo posebno da smo naveli i kategorije dobro i zlo, treba i ne treba. Ove poslednje kategorije ističemo i zato što ima etičara koji u fundamentalne etičke kategorije uračunavaju i kategoriju ispravno odnosno neispravno, i to uporedo sa treba ili ne treba. Nama se, medjutim čini da iako ispravno i neispravno moramo uvrstiti u osnovne kategorije, ipak one nemaju podjednako fundamentalni značaj kao treba i netreba, već dasu izvedene iz njih, kao što, s druge strane, i same kategorije>>treba<>ne treba<< smatramo izvedenim iz pojma vrednosti i hijerarhije vrednosti. Naime atributi ispravno i neispravno za neku radnju ili postupak u stvari izkazuju da je ta radnja, odnosno postupak izvedena sa normom koju je trebalo ispuniti, jer se normom, odnosno onim kako treba postupati, osvaruje neka vrednost.

No u okviru navedenih ospoljenja morala ili osnovnih etičkih kategorija možemo izvršiti podelu na dve osnovne grupe ili na dva osnovna vida ili oblika ispoljenja morala, naime na subjektivni i objektivni vid ili stranu.Tako moralnu normu, atribute dobro i zlo kao i kategorije treba i netreba, odnosno ispravno i neispravno možemo ubrojati u objektivni vid moralnog fenomena.Oni su objektivni u tom smislu što je njihovo konstituisanje rezultat zajedničkog života pojedinca, što ih individua doživljava i oseća kao nešto čija vrednost ne zavisi samo od njenog individualnog priznavanja ili nepriznavanja. Subjektivnu stranu ili subjektivni momenat morala predstavlja osećaj obaveznosti, dužnosti.

Opšta uvodna odredba morala

Opšta, uvodna odredba morala može se dati samo u formi takozvane karakteristične definicije koja je u tome što jedan pojam, odnosno ojekat podvedemo pod najbliži širi pojam, odnosno ubrojimo u klasu objekata, pa onda istaknemo i specifičnu razliku mkojom se pojam ili objekat koji se definiše razlikuje od šireg pojma, odnosno zajedničkih odlika klase objekata. Primenjujući takav postupak, možemo najpre reći da je moral oblik ljudske prakse, oblik delatnog, praktičnog odnošenja čoveka prema svetu, prema drugim ljudima kao i prema sebi samom. On se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitvno ili negativno vrednih (odnosno, nevrednih), pri čemu se prvi odobravaju, žele, preporučuju, zapovedaju, a drugi neodobravaju, kude, osudjuju, zabranjuju.

Ovim smo naveli onaj najbliži opšti (ili:rodni) pojam koji nam, služi za odredbu morala podvodjenjem pod taj pojam, naime, pojam prakse, čija je druga strana vrednosno ocenjivanje, odnosno odobravanje i neodobravanje.

Sada se postavlja pitanje; u čemu je specifična razlika morala od drugih oblika prakse i vrednosnog procenjivanja? Ta razlika se može tražiti najpre u pogledu objekta moralne prakse i objekta moralne ocene, odnosno moralnog suda. Gledana sa tog stanovišta, osobenost moralne prakse je u tome što je njen objekat čovek sam, dok, recimo, u radno-proizvodnoj praksi objekat prakse je sama priroda, sami prirodni objekti. Razume se da se ova dva oblika prakse nalaze u najtešnjem jedinstvu, oni su, zapravo, dva oblika jedinstvene iako i izdiferencirane ljudske prakse, jer čovek ne bi mogao menjati i oblikovati ni svoju vlastitu prirodu u moralnom pravcu i izgradjivati kod sebe sistem moralnih vrlina kad ne bi u radno-proizvodnom procesu ili praksi menjao i spoljašnju prirodu; i obrnuto: samo ljudsko biće koje je u stanju da oblikuje sebe i da čisto prirodnim, biološkim snagama u sebi da ljudski oblik u stanju je da i prirodu aktivno oblikuje i menja. Isto tako, i objekat moralne ocene je samo čovek. Istina, mi često govorimo i o, recimo ’’zlim ćudima’’ prirode, ali osećamo da taj atribut zlo u ovom slučaju uzimamo u prenesenom smislu. (O tome koji sve elementi moraju biti dati da bi se i o samom ljudskom biću mogao doneti moralni sud, biće više reči u odeljku o pretpostavkama morala.).

Drugi momenat s obzirom na koji se može istaći razlika i specifičnost moralnog suda jeste predikat ili atribut u kome se on izražava. On se, naime, izražava i sažima u atributima dobro i zlo dok se recimo, estetski sud sažima u atributima lepo, uspelo, ružno, neuspelo, a sud o vrednosti neke saznajne prakse ili saznajnog rezultata-u atributima istinito, odnosno neistinito.

Prema izloženom možemo, dakle, reći da je moral aktivno čovekovo oblikovanje i ocenjivanje sebe i drugih ljudi kao dobrih i zlih. Ovo su u stvari opšti nazivi za čitav niz pojedinačnih pozitivnih i negativnih osobina, kao što su; pravičnost odnosnonepravičnost, ljubav odnosno mržnja, hrabrost odnosno kukavičluk itd.

(Vuko Pavićević, Osnovi etike, 7/15, Bigz, Beograd, 1974)

BRANKO MILIĆ – O antisemitizmu


Iako bi se ovaj izraz po svom etimološkom značenju mogao tumačiti kao pokret uperen protiv svih naroda semitskog porekla, on se ne odnosi na druge semitske narode, np na Arape, nego isključivo na Jevereje. Antisemitizam se pojavljuje još u Srednjem veku, a podržavali su ga katolički sveštenici, feudalci, trgovci. Do polovine 19 veka antisemitizam se više ispoljavao u društvenim odnosima, a manje u diskriminatorskom zakonodavstvu i progonima Jevreja.

Godine 1848 pod uticajem razvoja demokratije, Jevreji su u mnogim zemljama bili doduše formalno izjednačeni u pravima sa drugim državljanima , ali je do antisemitskih pojava ipak dolazilo, naročito u vreme velikih ekonomskih kriza, kakva je ova danas koja zahvata Eu ali i ceo svet. U vreme krize 30 tih godina pojavljuje se i droktrina rasističkog antisemitizma s teorijom o prednostima arijske i nordijske rase pred semitskom i drugim rasama, koja je kasnije iskorišćena kao pseudonaučna baza za politički antisemitizam, a shodno tome i neviđeni progon jednog naroda. Uzroci antisemitizma, bar u početku, su bili ekonomske prirode, zato što su Jevreji u mnogim granama privrede, naročito u bankarstvu, trgovini i slobodnim profesijama, stekli u mnogim državama važne položaje, tako da su ne jevreji iskoristili antisemitizam u borbi protiv Jevreja.

U Rusiji su progoni Jevreja bili pojačani krajem 19 i početkom 20 veka, kada su tadašnje vlasti mržnju prema Jevrejima raspirivali u narodnim masama. Prava Jevreja su bila ograničena. Nije im bilo dopušteno dabudu oficiri, državni činovnici, a u visokim naučnim ustanovama mogli su da budu zastupani samo u ograničenom broju. Osim toga u mnogim gradovima tadašnje Rusije živeli su u posebnim delovima grada, svojevrsnim Getoima.

Ni u drugim državama nije stvar bila bolja, naročito se posle Prvog svetskog rata počeo razvijati rasistički šovinizam. U Nemačkoj je nakon dolaska Hitlera na vlast 1933 god. Jevreji su stavljeni izvan zakona i protiv njih su započeta dotadašnjem svetu neviđena divljaštva i progoni. Jevreji su proglašeni stranom inferiornom rasom, zabranjena je ženidba između Jevreja i arijevaca, oduzeta su im sva građanska prava, zabranjeno je vršenje raznih profesija, a na kraju su pohapšeni i pobacani u logore, gde su masovno likvidirani. Tada je iz Nemačke prebeglo niz znamenitih i značajnih filozofa. Za vreme Drugog svetskog rata antisemitizam u Nemačkoj dostiše razmere varvarstva, kakve istorija nije poznavala.

Međunarodni vojni sud, koji je sudio nacističkim zločinima U nimbergu posle drugog svetskog rata utvrdio je da je u Nemačkoj i u okupiranim zemljamaubijeno preko 6 miliona Jevreja. I u današnje vreme, pogotovu sada kada je došlo do velike ekonomske krize, primetano je jačanje antisemitizma i u razvijenim zemljama Evrope. Naravno, to se još uvek prikriva i pokušava raznim inicijativa ma da se amortizuje.

Branko Milić

BRANKO MILIĆ – Ateizam Spinoze


Prvi filozof u istoriji filozofije koji je apostrofirao antropomorfističku osobinu ljudi. Na osnovu njegova učenja podvalčim da ljudi postuupaju na način što bogove grade prema svom obličju. Spinoza je kritičar takvog pogleda, začetnik kritike antropomorfizma.
Spinozine teze ređaju se, jedna po jedna, neverovatno oštrinom:

1.Savremene predrasude (o dobru i zlu itd.) ne mogu se izvesti iz prirode ljudskog duha.
Kao što vidimo, Spinoza ovde odbija idealističko shvatanje u celini i traži realne činjenice, što nikako ne znači da želi da predrasudu predstavi kao duhovno, izvlači iz ljudskog duha. To bi značilo absurbum, circulus vitiosus. Spinoza ga je decidno pokazao: iz duhovnog – duhovno!

2.Ljudi se rađaju ne poznavajući uzroke stvari ali oni poseduju nagon za korisnim i svesni su toga; i zato smatraju sebe slobodnim pošto su svesni svoga htenja i svojih nagona ne misleći na uzroke, jer ih ne poznaju.

3.Iz toga sleduje da ljudi rade sve zbog cilja, odnosno zbog koristi i zato žele da zasnaju samo ciljne uzroke…I tako, nužnim načinom, sude o prirodi drugoga prema svojoj prirodi.

4.Ljudi na sve strane nalaze sredstva za dostizanje njima korisnog: oči za gledanje, zube za žvakanje, biljke i životinje za hranu itd. Oni smatraju sve u prirodi kao sredstvo za svoju korist. Pošto su naašli ta sredstva u prirodi, to su poverovali da ih je neko drugi pribavio za njih. Zato su zaključili da postoji jedan ili više upravljača prirode koi su se pobrinuli za sve potrebe ljudi.

5.Otuda tvrđenje ljudi da bogovi upravljaju sve na korist čoveka radi privezivanja za sebe, a da bi im ljudi ukazali poštovanje. Svaki je izmislio bogove prema svome načinu mišljenja da bi ga bog više voleo nego ostale i da bi celu prirodu uputio na korist slepe požude i nezasite lakomosti.
I Spinoza zaista genijalno potvrđuje: “ali tek dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi, oni, izgleda, ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni kao i ljudi…Između tako mnogo korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog: naime, bure, zemljotrese, bolesti itd. Za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova učinjenih u službi njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnim i bezbožnim bez razloga događaju i štetne stvari – oni nisu napustili ukorenjenu zabludu.

6.Priroda nema nikakav svoj cilj, već su svi ciljni uzroci ljudske izmišljotine. Kada bi stvari proizvedene od boga bile zbog toga načinjene da bi bog postigao svoj cilj onda bi zadnja proizvedena stvar bila najbolja od svih …. A takvo učenje uništava božije savršenstvo. Teolozi moraju da priznaju da je bog načinio sve radi sebe, a ne radi stvari koje bi trebbalo da budu stvorene. Zašto oni moraju to da prizn aju? Zato što oni, osim boga, ne mogu da naznače ništa pre stvaranja sveta zboog čega bi bog delao. A to znači priznanje da je bog bio bez onoga zašta je hteo da pribavi sredstva i da je on to želeo, kao što je po sebi jasno“.

Spinoza osuđuje neznanje i predrasude potekle iz okrilja religije. On svedoči o vremenu progona i tortura protivu slobodnog naučnog istraživanja. Napadajući laike spremne da sve proglase čudom, Spinoza zaključuje: Isto tako se oni glupo čude kad vide sklop čovekovog tela. To je zbog toga što ne znaju uzroke tolike veštine, zaključuju da ono nije izgrađeno mehaničkom nego božanskom ili natprirodnom veštinom, i tako uređeno da nijedan deo ne vređa drugi. Otuda dolazi da ko traži prave uzroke čuda, i teži da shvati prirodne stvari kao učen čovek, a ne da se kao budala čudi, svuda se smatra kao jeretik i bezbožnik…. jer oni znaju da kad nestane neznanja nestane i čuđenje, to će reći jedinoga sredstva koje imaju da izvode svoje dokaze i da održavaju svoj ugled“.
Ovako veliki broj originalnih i parafriziranih reči Spinoze navedeno je ne samo zbog orginalnosti naučnih, postulata, već i zbog naučnog prilaza nastanka religije. Glavni razlog opredeljenja za isticanje Spinozinog ateizma je u tome što Spinozine ideje deluju osvežavajuće i predstavljaju pravu progresivnu plimu sve do današnjih dana. Veliki Hegel tim povodom: “Bez spinozizma nema filozofije“! Od neznanja do apsurdnosti religije a preko antropomorfizma Spinoza ustoličuje jedan jedinstven niz naučnih istina o religiji.
Spinozin ateizam je nužna poseldica njegovog principa supstancije kao uzroka samoj sebi. On svoju misao upućuje, protivu svetih spisa kao i protivu bogova i vladara, smatrajući da je religija moćno zaglupljujuće sredstvo vlastodržaca kako bi lakše sprovodili svoju vlast. U svom teološko političkom traktatu Spinoza je izneo, u prvom delu, zaista takve ideje koje su pune nekog revolucionarnog žara: prvo, to je njegova borba protivu hrišćanstva, da sa jedne strane, propoveda umerenost, ljubav, mir, a s druge strane, postupa neprijateljski, s neverovatno mržnjom protivv pripadnika drugačijih verskih ubeđenja. Zato se Spinoza zalaže za slobodu mišljenja i religijskog delovanja. Drugo, kritikujući biblijske spise Spinoza pristupa analizi jevrejske države. On tvrdi da je to neka vrsta teokratije – vlastodržaca kao zaštitnika i svetovnog i crkvenog prava.
Treće, iznenađujuća je snaga Spinoze u izučavanju tekstova. On tu snagu iskazuje u naporu da svestrano prouči bibliju, pokazujući da biblija ne poseduje principijelnost niti sistem doktrina, već da je napisana običnim jezikom a samo su teolozi pokušali da je predstave mistično.

Branko Milić

Problem ljubavi (karakter ljubavi)



Ovde ću pokušati da karakter ljubavi osvetlim iz ugla Hegelove filozofije koju on apostrofira kao fenomen koji je u pravu posebnosti subjekta na slobodu I važenje onaj specifični momenat “modernog senzibiliteta“ koji u tom savremenom liku nije poznat prošlim istorijskim razdobljima i oblicima života. Ljubav je sagledana kao izraz duha modernog vremena, a za Hegela ona figurira kao prvi, rekli bi iskonski, zbiljski medium ljudskog komuniciranja, uzajamnog činjenja i povezivanja konačnih bića, onoga Ti i Ja.
Navodim: “Teorijske sinteze postaju sasvim objektivne, subjektu posve suprostavljene. Praktična delatnost uništava objekt i sasvim je subjektivna – samo smo jedino u ljubavi jedno sa objektom, on ne gospodari i njime se ne gospodari“
Religija je jedino s ljubavlju. Ljubljeni nam nije suprostavljen, on je jedino sa našim bićem, mi u njemu vidimo samo sebe, a tada on opet nije mi – čudo, koje nismo kadri shvatiti.
“Istinsko spajanje (sjedinjavanje), prava ljubav dešava se samo među živima (životnima), koji su sebi jednaki, pa dakle jedno naskroz živi za drugo i ni s koje strane nisu mrtvi jedno prema drugome; ljubav nije razum, odnosi kojega ono raznovrsno uvek ostavljaju raznovrsnim i kojeg i samo jedinstvo jesu suprostavljanja; ona nije um, koji svoje određenje naprosto suprostavlja onome određenom; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan osećaj; iz pojedinačnog osećaja, budući da je on samo delimičan, a ne čitav život, potiskuje se (istiskuje se) život razrešen ka rasipanju; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan u raznovrsnosti osećanja, da bi našao sebe u toj celini raznovrsnosti; u ljubavi ta celina nije sadržana kao u sumi mnošđtva posebnih, odvojenih; u njoj se nalazi sam život poput nekog udvostručenja samoga sebe i njegova spajanja

Ljubav ukida refleksiju u posvemašnoj bezobjektivnosti, oduzima oprečnom sav karakter nečega tuđeg, sve dok život samoga sebe ne nađe bez daljnjeg nedostatka. U ljubavi je ono odvojeno još, ali ne više kao odvojeno, kao spojeno, a živo oseća živo“
“Jedna čista duša ne stidi se ljubavi, ona se međutim stidi što ljuba nije potpuna, ona sebi prebacuje što postoji još neka moć, nešto neprijateljsko, što se suprostavlja dovršenju…. Ljubav je jača od straha, ona se ne boji svog straha, ali praćena njime ona ukida svoja razdvajanja, s pribojavanjem da ne naiđe na neko jako, čvrsto, čak nepredvidivo opiranje. Ona je uzajamno uzimanje i davanje, bojažljivo, da li bi njenom uzimanju ono oprečno moglo izmaći, iskušava ona, ne obmanjuje li je njena nada, da li sama sebe posve nalazi. Ono koje uzima, ne postaje time bogatije od drugoga, ono se doduše obogaćuje, ali za isto toliko i ono drugo, isto tako što ono koje daje ne čini sebe siromašnijim, jer time što daje drugome, za toliko je povećalo svoja vlastita blaga. Julija u Romeu: što više dajem to više ima m. To bogastvo života zadobiva ljubav u izmeni svih misli, svih raznovrsnosti bića, tim što traži beskonačne razlike i što se nalazi u beskonačnim sjedinjavanjima, obraća se čitavoj različitosti prirode kako bi iz svakog od njenih života pila ljubav. Ono najvlastitije spaja se u dodirivanju, opipavanju do besvesnosti, do ukidanja sveg razlikovanja; ono smrtno izgubilo je karakter svoje razdvojivosti i jedna klica besmrtnosti , klica onog što se večno iz sebe razvija i rađa, postala je nešto živo.“

“To je sjedinjavanje ljubavi potpuno, ali ono to može biti samo utoliko, a kao odvojeno samo je tako oprečno, da je jedno ono koje ljubi, a drugo ono ljubljeno, da je dakle svako odvojeno jedan organ nečega živog. Osim toga međutim nalaze se oni koji se ljube još u vezi sa mnogo toga mrtvog, svakome pripadaju mnoge stvari, tj. Stoji se u odnosu s oprečnima koji su takođe za samoga ovog koji se odnosi još suprostavljeni, objekti, i tako su oni podobni još za različito suprostavljanje u raznovrsnom sticanju i posedu vlasništva i prava“.
Hegel ovde analizira prelaz sa odnosa ljubavi na pravni odnos, tj. Na bračni odnos, iako ga on ovde ne imenuje tako. To je onaj problem na koji će Hegel kasnije naići, gde će mu se odnos ljubavi i braka pojaviti kao nerešeno protivrečan odnos: naime u problemu mogućnosti ljubavi u instituciji građanskog braka! Ali, sve što Hegel govori, podudarase sa njegovim analizama koje nam ukazuju na dilemu: ili ljubav ili brak, budući da mu građanski oblik braka demantuje osnovno jezgro ljubavi kako je ona opisana.

“U tom slučaju zazire siromašnij da uzme od bogatijega i da se stavi u jednaki posed sa njim, jer ovaj je sam učinio jednu radnju suprostavljanja, postavio se izvan kruga ljubavi i dokazao svoju samostalnost, ali taj strah što ga je probudilovlasništvo, onaj koji poseduje nastoji preduhrititi time što on svoje pravo vlasnoištva, koje mu pripada spram svakoga, sam ukida prema ljubljenom, njemu ga poklanja. Pokloni su pak, otuđenja neke sttvari, koja time nipošto ne može izgubiti karakter nekog objekta; samo je osećaj ljubavi, užitak zajednički; što je sredstvo užitka, ono mrtvo, samo je vlasništvo, a kako ljubav ništa ne čini jednostrano, to ona ne može ništa uzeti što i u dokopavanju, u spajanju gospodarstva još uvek ostaje sredstvo, vlasništvo. Neka stvar, što je izvan osećaja ljubavi, ne može biti zajednička, upravo zato što je stvar; tako ona ne pripada ili nijednome od onih koji se ljube, ili svakome pripada jedan poseban deo. Zajednica dobara zove se pravo svakoga na stvar, ili na jednaki ili neodređeni udeo. Ona uvek pretpostavlja neku podelu, i to nužnost podele, nešto posebno, vlasništvo, doduše nemirujućih sredstava neiskorišćenoig, mrtvog, ali jednu nužnu podelu istoga u upotrebi. Onim neizdvajanjem vlasnišđtva, tako dugo dok se ne upotrebljava, zavarava zajednica dobara svojim prividom potpunog ukidanja prava, u osnovi je pridržano i pravo na deo vlasništva koji se neposredno ne upotrebljava, nego tek koristi, samo što se o tome ćuti. U zajednici dobara stvari nisu vlasništvo, ali je u njoj pravo, vlasništvo na jedan njen deo, prikriveno. Prema tome uobičajen način među onima koji se ljube da svoja prava na stvari – lično pravo isključuje se već svojim imenom iz ljubavi kao jedna njoj odvratna usluga – uzajamno ukinu i da to smatraju i ocenjuju kao dokaz ljubavi.

Tekst Hegel završava ovako: Ono mrtvo što se nalazi pod vlašću jednog suprostavljeno je obema, i samo se čini da nad tim može da se desi spajanje (sjedinjenje), tako da dođe pod vladavinu oboje. Ono koje ljubi, a koje onoga drugoga sagledava u posedu nekog vlasništva, mora osetiti tu posebnost drugoga, što je je on hteo. Čak ni ne može ukinuti isključivu vladavinu drugoga, jer bi to bilo opet suprostavljanje vlasti drugoga, budući da se ni ne može naći drugi odnos spram objekta do ovladavanje njime; ono bi ovladavaje suprostavilo vladavini drugoga, njegovo isključivanje svih, a ako posed i vlasništvo sačinjavaju jedan tako važan deo čoveka, njegovih briga i misli, to se oni koji ljube ne mogu suzdržati da reflektuju i tu stranu svojih odnosa. Pa, ako je već upotreba zajednička, to bi time pravo na posed ostalo neodlučeno (nerešeno), misao prava ne bi se doduše zaboravila, jer sve u posedu čega ljudi jesu, ima pravnu formu vlasništva; postavi li onaj, koji poseduje, ono drugo takođe u jednako pravo poseda, to je ipak zajednica dobara samo pravo svakoga od obeju strana.“

U ljubavi je čovek ponovo našao samoga sebe u drugome; budući da je ona sjedinjenje života, ona je pretpostavljala njegovo razdvajanje, razvitak, oblikovanu mnogostranost. I što je više likova života živo, u toliko više tačaka može se on sjediniti i osećati, toliko unutrašnjija može biti ljubav. Što su prošireniji na raznovrsnost odnosi i osećaji onih koji se ljube, to se unutrašnje usredsređuje ljubav, toliko je ujedno ravnodušnija za druge forme života.

Na osnovu dosada rečenog, dolazim ovde do bitne teze koja bi glasila: Ljubav nije moguća između ljudi koji nisu slobodni. Ljubav je moguća samo među slobodnim ljudima!!!
*Korišćen prevod M. Kangrge

B. Milić

BRANKO MILIĆ – Antireligijski i antidogmatski sistem skeptičara Montenja


Religiju će – i hrišćanstvo posebno – kritikovati niz renesansnih mislilaca. Ali sa najviše doslednosti ustao je protiv religijskih dogmi veliki francuski filozof, skeptičar, Montenj, u svojim sve do danas čitanim i studiranim “Ogledima“. Montenj je polazio u borbu protiv religije sa svojih već poznatih kreativnih skeptičkih kritika protiv feudalizma.

Montenj je izgradio čitav sistem protiv religije, protiv dogmi, pravi antireligijski i antidogmatski sistem. To su sledeća njegova opovrgavanja dogmi i time i osnova religije:

a) Religija pokušava da racionalnim “dokazima“ utvrdi postojanje boga. Sam bog nije određen i bitno je iracionalan, pa shodno tome i protivu razuma. Zato je nemoguće “dokazati“ prirodu boga, a posebno ne razumom.

b) Bogovi svih religija imaju brojne negativne osobine kao i ljudi. Čemu onda adoracija bogova?

c) Ne postoji zagrobni život ni u varijanti “besmrtnosti duše“. Hrišćanstvo nije dalo dokaza u tom pogledu. U ateističkom napadu protiv “besmrtnosti duše“ Montenj je imao jednog vrlo kriupnog predhodnika – Pomponeuma, tvorca “dvojne“ istine – filozofske i religijske.

d) Bog nije tvorac čoveka, ali ni priroda nije stvorena za čoveka, da služi čoveku. Ni pokoravanje bogu, niti suprotnost prema prirodi, već težnja čoveka da bude u harmoniji sa prirodom – to je vrlo snažna i orginalna misao Monteneja sa kojom bi mogao samo sa retkim grčkim misliocima da se poredi. Iz ovakve teze nužno sledi zaključak da čovek kao sastavni deo prirode, nije nikakvo superiorno biće, ali da postoje razni oblici materije prirode, to je nesumnjivo. Duboko poniranje i česte meditacije na briljijantnim “Ogledima“ dovode do suda da je Montenjenov skepticizam više realna mudrost, nego brana skepse protiv saznanja. Veliki mislilac ostavio je toliko snažnih i ubojitih misli protiv praznoverja, predrasuda, religijske zatucanosti, ograničenosti dogmi, superiornisti i boga i čoveka nad prirodom da zaista sve ulaze u stvaralački fond duhovnog procesa čovečanstva, naročito u one najviše vrednosti u borbi ateizma. Montenj je u neku ruku inspirator one plejade francuskih mislilaca i francuskih boraca za dostojanstvo čoveka protiv religije. U ovom “ postavljanju čoveka na njegovo mesto“ sadržana je indirektno, ali jasno, kritika neminovnih ishoda idolatrije čovečijih sposobnosti… i uzdizanja tih sposobnosti do najuzvišenijih osobina bogova.

Antireligijski pogled montenja je sproveo konsekventno i u etici. Religija obećava sreću na nebesima, a glavni princip morala čoveka treba da bude aktivna borba za sreću u životu na zemlji. Antipasivan etički pogled na svet dejstvovao je kreativno na nosioce ateizma u Francuskoj. Brojni naučni radnici dvadesetog veka u svojim stuidijama posvećenim Montenju ustanovili su njegov odlučujući uticaj na takve gigante progresivne misli i progresivnih društvenih kretanja kakvi su bili Dekart, Volter, Ruso i francuski materijalisti. Ovakav njegov uticaj još jednom potvrđuje veliko istorijsko mesto Montenja u borbi ideja: mada se agnosticizam i skepticizam često izjendnačuju, Montenjenove skeptične ideje bile su uperene protiv mistike, religije, teologije, a ne protiv naučnog saznanja. Zato je njegova misao kreativno dejstvovala na potonje mislioce i naučnike.

Branko Milić

Blog na WordPress.com.

Gore ↑