BRANKO MILIĆ – Diznilend & Votergejt afera*


Aktuelizacija dela ,,Simulakrumi i simulacija’’, istaknutog postmoderniste Ž. Bodrijara (J.Baudrillard) podstaknuta je, pre svega, dešavanjima koja su obeležila proteklu deceniju u svetu u kojima je Amerika igrala ključnu ulogu. Navodim, na makroplanu, najbitnije: bombardovanje Srbije (SRJ), rat u Iraku, svetska ekonomska kriza nezampaćenih razmera, započet rat u Libiji bez jasnih ciljeva i odrednica, potencijalni sukob sa Iranom itd. Navedeni dogadjaji u centar orbite vraćaju Ž. Bodrijara i njegovo delo ,,Simulakrumi i simulacija’’. Sa jedne strane, Amerika vlada svetom na temelju simulacija, a sa druge ona je svojeversni simulkarum (slika, san). Na tom tragu, a pre nego što pretstavim eklatantne odlomke njegovog dela, moram izneti nekoliko postavki vezanih za pojmove simulakrum i simulacija.

Naime, Zapad, a pre svega Amerika svoju dominaciju bazira isključivo na simulaciji dogadjaja kojima se daje neki smisao iako ti dogadjaji, sami po sebi, nemaju smisla već su iscenirani. Konsekvensa je inverzija kauzalnog odnosa (uzork – posledica). Primera imamo na pretek: bombardovanje Srbije je najogoljeniji primer simulacije. Manipulacija ,,slučajem Račak’’ jeste školski primer. Ukratko, povod za napad Nato-a, uz vodeću ulogu Amerike, jeste masakar nad civilima u kosovskom selu Račak. Sam dogadjaj je propraćen nezapamćenom medijskom hajkom, a posledica te i takve manipulacije (simulacije) inauguriše bombardovanje Srbije, proterivanje preko 150 -250.000 Srba i ostalih ne albanaca (podaci Unhcr-a). Da je sam dogadjaj bio isceniran pokazuje knjiga glavnog finskog forenzičara Helene Ranta, u kojoj ona govori o pritiscima i svemu ostalom što je predhodilo takvim dogadjajima. Neposredno se nameće zaključak, da motiv Amerike, a potom i Nato-a za bombardovanje Srbije 1999. godine nije bila ,,patnja kosovskih Albanac’’, već je pravi razlog bio to što je ’’Srbija bila poslednja brana administraciji u sprovođenju političkih i ekonomskih programa’’ (Čomski), nametanju američke vizije uredjenja sveta. Dakle, simulacija inaugurisana kroz medijsku manipulaciju pretstavlja suštinu prevlasti zapada nad ostatkom sveta. Sve je počelo da gubi smisao: manipulacija narodima je stravična! M. Fuko uzvikuje: ,,možemo se kladiti da će i čovek iščeznuti (,,smrt čoveka’’)’’. Bodrijar zaključuje: za smisao više nema nade! Sve je simulacija, a Amerika je najbolji simulkarum ,,materijalne transkripcije svih vrednosti’’, potvrda tog stave jeste Diznilend (Disneyland) te afera Votergejt. Dominacija se može posmatrati i sa te strane.

Elem, odlomci iz dela ,,Simulakrumi i simulacija’’, a reč je o slučaju Diznilend (Disneyland) i Votergejt aferi pokazuju stvarnu sliku postojanja i delovanja najmoćnije svetske sile. Bodrijar nam, na jedan krajnje fascinantan način, pokazuje kako je samo postojanje Diznilenda potvrda da je ,,stvarna’’ Amerika – imaginarni Diznilend, a stvarni Diznilend – ,,imaginarana Amerika’’: Diznilend je postavljen kao imaginaran, kako bi podržao verovanje da je sve ostalo stvarno, mada Los Anđeles i Amerika, koji ga okružuju, više nisu stvarni, nego spadaju u vrstu nadstvarnog i simulacije! On (Diznilend) je primer simulakruma, koji ukazuje da je došlo do odvajanja od stvarnosti i, da Diznilend nije ništa drugo do ,,transpozicija jedne protivrečne stvarnosti’’.

Drugi slučaj simulkaruma jeste afera Votergejt koju Bodrijar sagledava iz vizure simulakruma. On ukazuje, da je taj slučaj istovetan slučaju Diznilend, i da je reč samo o ,,imaginarnom efektu’’, a da sam Votergejt nije nikakav skandal, već posledica moralne panike. Pripisujući aferi etičku prirodu ne ostaje mogućnost zaključka da je posledica, zapravo, kapitalistička dominacija.

Američka stvarnost je simulirana stvarnost, stvarnost zasnovana na simulkarumima. To je najveća, ujedno i najpogubnija, posledica uloge mirotvorca (peacemaker-a) koju Amerika nameće sebi u modernom svetu svodeći sve na politiku. Konačno, ,,kada je sve politika, onda više ništa nije politika…ona nije više finalna strategija. Ona je izgubila smisao’’. Bodrijarovo delo je svojevrstan iskorak ka otkrivanju suštine dominacije Amerike nad ostatkom sveta, pa se kao takvo svrstava se u red najznačajnih dela postmodernističke filozofije.

Diznilend (Disneyland) je savršen model svih vrsta isprepletenih simulakruma. To je pre svega jedna igra iluzija i fantazama: tu su gusari, Granica, Budući svet, itd. Taj imaginarni svet je navodno uzrok poslovnog uspcha. Ali masu sveta, bez sumnje, mnogo više privlači društveni mikrokosmos, religiozno, minijaturizovano uživanje Amerike, njenih ograničenja i njenih radosti. Parkira se napolju, staje u red unutra, na ulazu vas potpuno napuštaju. Jedino je fantazmagorija u tom imaginarnom svetu ona nežnost i toplina koje su inherentne masi, kao i dovoljan i preteran broj mehanizama pogodnih da održe afekt mnoštva. Kontrast sa apsolutnom usamljenošću parkinga – pravog koncentracionog logora – jeste totalan. Ili, bolje rečeno: unutra, cela lepeza mehanizama magnetski privlači masu u dirigovane tokove – a napolju je usamljenost usmerena na samo jedan mehanizam: automobil.

Jednom izvanrednom koincidencijom (koja je, bez sumnje, rezultat Čarobnosti svojstvene tom univerzumu) taj zamrznuti svet detinjstva zamislio je i ostvario jedan čovek koji je danas i sam duboko zamrznut: Volt Dizni, koji očekuje svoje uskrsnuće na 180° ispod nule.

U Diznilendu se, dakle, svugde ocrtava objektivni profil Amerike, sve do morfologije pojedinaca i mase. Sve su vrednosti tu egzaltirane putem minijature i stripa. Otuda i mogućnost (koju je veoma dobro ostvario L Marin u delu Utopike, igre prostora) jedne ideološke analize Diznilenda: to je dajdžest američkog načina života (american way of life), panegirik američkih vrednosti, idealizovana transpozicija jedne protivurečne stvarnosti. To je tačno. Ali u tome se krije i nešto drugo i sama ta „ideološka“ osnova služi kao pokriće jednoj simulaciji treće vrste: Diznilend svojim postojanjem, zapravo, prikriva činjenicu da je „stvarna“ zemlja, „stvarna“ Amerika, u stvari, Diznilend (pomalo kao što zatvori svojim postojanjem prikrivaju da je, zapravo, celokupno društvo u svojoj banalnoj sveprisutnosti zatvorsko). Diznilend je postavljen kao imaginaran, kako bi podržao verovanje da je sve ostalo stvarno, mada Los Andjeles i Amerika, koji ga okružuju, više nisu stvarni, nego spadaju u vrstu nadstvarnog i simulacije. Ne radi se više o nekoj lažnoj predstavi stvarnosti (ideologiji), radi se o prikrivanju da stvarno više nije stvarno, dakle, o spašavanju principa stvarnosti. Ono Što je u Diznilendu imaginarno nije ni istinito ni lažno, to je neka mašina razuveravanja podešena da u suprotnom polju regeneriše fikciju stvarnog. Otuda slabost tog imaginarnog, njegova infantilna degenerisanost. Taj svet želi da bude detinjast kako bi izazvao verovanje da su odrasli drugde, u „stvarnom“ svetu, i prikrio činjenicu da je prava infantilnost svugde – a upravo infantilnost samih odraslih koji dolaze ovamo da bi ovde izigravali decu i stvarali iluziju o svojoj stvarnoj infantilnosti.

Diznilend, uostalom, nije jedini svoje vrste. Enchanted Village, Magic Mountain, Marine World. Los Anđeles je okružen tom vrstom imaginarnih centrala koje napajaju stvarnošću, energijom stvarnog jedan grad čija je tajna upravo u tome da je on još samo mreža neprekidne, nestvarne cirkulacije – grad fabuloznog prostranstva, ali bez prostora, bez dimenzija. Kao i električne i atomske centrale, kao filmski studiji, tome gradu koji je sàm još samo jedan ogroman scenario i neprekidan travelling potrebna je i ta stara vrsta imaginarnog kao neki simpatični nervni sistem, sazdan od znakova detinjstva i veštačkih fantazama.

Diznilend: prostor za regeneraciju imaginarnog, kao što su drugde, pa i ovde, fabrike za obradu otpada. Svugde danas treba reciklirati otpatke, a snovi, fantazmi, istorijska, bajkovita, legendar- na imaginacija dece i odraslih takode su otpadak, prvo veliko toksifičko izbacivanje jedne nadstvarne civilizacije. Diznilend je prototip te nove funkcije na mentalnom planu. Ali iste su prirode instituti za seksualno, psihičko, somatsko obnavljanje kojih je Kalifornija prepuna. Ljudi se više ne gledaju, ali za to postoje instituti. Više se ne dodiruju, ali postoji kontaktoterapija. Više ne hodaju, ali se bave trčanjem, „džogingom“, itd. Svugde se prerađuju, obnavljaju izgubljene funkcije, ili izgubljeno telo, ili izgubljenu društvenost, ili izgubljen ukus za jelo. Ponovo se izmišlja oskudica, askeza, nestala divlja prirodnost: natural food, health food, yoga. Dokazuje se, ali na drugom nivou, ideja maršala Salinsa da upravo tržišna ekonomija, a nikako priroda, dovodi do nestašice: tu, na sofisticiranim granicama jedne tržišne ekonomije, ponovo se pronalaze nestašica/znak, nestašica/privid, simulirano ponašanje nerazvijenog (uključujući tu i usvajanje marksističkih teza) koji pod vidom ekologije, energetske krize i kritike kapitala dodaju i poslednju ezoteričnu aureolu trijumfu izvesne egzoterične kulture. Možda, međutim, izvesna mentalna katastrofa, mentalna implozija i mentalna involucija bez presedana prete sistemu te vrste, čiji bi vidljivi znaci bili to čudno obilje, ili neverovatna kohabttacija najbizarnijih teorija i praksi, koja odgovara neverovatnoj koaliciji luksuza, neba i „love“, neverovatnoj luksuznoj materijalizaciji života i nepronalažljivim protivrečnostima.

Votergejt. Isti scenario kao i u Diznilendu (imaginarni efekat koji prikriva da ne postoji više stvarnosti izvan nego unutar granica veštačkog okvira): u tom slučaju to je efekat skandala koji krije da ne postoji nikakva razlika između činjenica i njihovog razotkrivanja (identične metode ljudi iz CIA-e i novinara Washington Posta). Ista operacija, koja nastoji da putem skandala oživi jedan moralni i politički princip, putem imaginarlnog – jedan princip stvarnosti koji tone.Otkrivanje skandala je uvek priznanje koje se odaje zakonu. A Votergejt je naročito uspeo da nametne ideju da on jeste skandal – u tom smislu on je bio operacija Čudesne intoksikacije. Dobra doza ponovnog uvođenja političkog morala u svetskim razmerama. Mogli bismo se složiti s Burdijeovim (Bourdieu) rečima: „Svakom odnosu snaga je svojstveno da se skriva kao takav i da postiže svoju potpunu snagu samo zato što se krije kao takav“, ako ih ovako protumačimo: kapital, nemoralan i neskrupulozan, može da deluje samo iza jedne moralne superstrukture, pa svako ko obnavlja taj javni moral (putem zgražanja, optuživanja, itd.) radi spontano za kapitalistički poredak. To su učinili i novinari Washington Posta.

Ali i to bi još bila samo formula ideologije, i Burdije, kada je razotkriva, podrazumeva „odnos snaga“ kao istinu kapitalističke dominacije, a razotkriva samo taj odnos snaga kao skandal – dakle i sam zauzima istu determinističku i moralističku poziciju kao i novinari Washington Posta. On čak vrši isti posao čišćenja i nametanja jednog moralnog poretka, poretka istine u kome se rađa istinsko simbolično nasilje društvenog poretka, daleko van svih odnosa snaga, koji su samo njihova pokretna i indiferentna konfiguracija u moralnoj i političkoj svesti ljudi. Kapital od nas zahteva jedino da ga prihvatimo kao da je racionalan ili da ga suzbijamo u ime racionalnosti, da ga prihvatimo kao da je moralan ili da ga suzbijamo u ime moralnosti. Jer to je jedna ista stvar, ono što se može pročitati u drugom obliku: nekad se nastojalo da se skandal prikrije – danas se nastoji prikriti da to i nije skandal.

Votergejt nije neki skandal, to treba reći po svaku cenu, jer to je ono što ceo svet nastoji da prikrije, pri čemu se iza tog prikrivanja krije izvesno produbljivanje moralnosti rastuće moralne panike pri približavanju izvornoj inscenaciji kapitala: njegova momentalna surovost, njegova nerazumljiva okrutnost, njegova fundamentalna nemoralnost – to je ono skandalozno, neprihvatljivo za sistem moralne i ekonomske ekvivalentnosti koja je misaoni aksiom levice, počev od teorije prosvetiteljstva, pa do komunizma. Kapitalu se pripisuje ta misao ugovora, ali njemu to toga apsolutno nije stalo – on je jedan monstruozan poduhvat, bez principa, i to je sve. „Prosvećena“ misao je ta koja nastoji da ga kontroliše, namećući mu pravila. I sav onaj prolest koji zamenjuje revolucionarnu misao svodi se danas na optuživanje kapitala što ne sledi pravila igre. „Vlast je nepravedna, njena pravda je klasna pravda, kapital nas eksploatiše, itd.“ – kao da je kapital po nekom ugovoru bio obavezan društvu kojim upravlja. Levica ponovo nudi kapitalu ogledalo ekvivalentnosti, nadajući se da će on na to da se uhvati, da se u plete u tu fantazmagoriju društvenog ugovora i da ispuni svoje obaveze prema celokupnom društvu (samim tim, nema potrebe za revolucijom: dovoljno je da se kapital podvrgne racionalnoj formuli razmene). Sam kapital nikad nije bio vezan ugovorom za to društvo u kome vlada. On je vradžbina društvenog odnosa, on je jedan izazov društvu i treba mu odgovoriti kao takvom. On nije neki skandal za optuživanje po moralnoj ili ekonomskoj racionalnosti, on je izazov koji treba prihvatiti po simboličnom pravilu.

Votergejt je, dakle, bio samo zamka koju je sislem namestio svojim protivnicima – simulacija skandala u svrhu regeneracije. To je otelovljeno na filmu ličnošću u „Deep Throat“ („Duboko grlo“), za koju je rečeno da je bio siva eminencija republikanaca, koja je manipulisala novinarima sa levice da bi se oslobodila Niksona. A što ne? Sve su hipoteze moguće, ali je ova suvišna: levica vrlo dobro i sama, i to spontano, vrši posao za desnicu. Bilo bi, uostalom, naivno da u tome vidimo neku gorku Čistu savest. Jer i desnica isto lako spontano vrši posao za levicu. Sve su hipoteze o manipulaciji reverzibilne, u jednoj neprekidnoj vrtešci. Jer manipulacija je plutajuća kauzalnost u kojoj se pozitivnost i negativnost uzajamno začinju i poklapaju, u kojoj više ne postoji ni aktivno ni pasivno. Samovoljnim zaustavljanjem te kauzalnosti koja se vrli u krugu može se spasti neki princip političke stvarnosti. Simulacijom jednog ograničenog, konvencionalnog perspektivnog polja, u kome se mogu izračunavali premise i posledice nekog čina ili događaja, može se održati i politička verodostojnost (i, naravno, „objektivna“ analiza, borba itd.). Ako razmotrimo celokupni ciklus bilo kog čina ili događaja u jednom sistemu u kome više ne postoje linearni kontinuitet i dijalektički polaritet, u jednom polju koje je poremećeno simulacijom, nestaje svaka determinacija, svaki se čin ukida na kraj u ciklusa, pošto je svima koristio i raspodelio u svim pravcima.

Da li je neki atentat bombom u Italiji delo levih ekstremista ili provokacija krajnje desnice, ili su ga izrežirali centristi da bi osramotili ekstremne teroriste i ponovo zadobili svoju uzdrmanu vlast, ili je to policijski scenario i učena za javnu sigurnost? Sve je to u isto vreme tačno, pa ni traganje za dokazom, odnosno objektivnost činjenica ne zaustavlja taj kovitlac tumačenja. To dolazi otuda što se nalazimo u logici simulacije koja nema više ničega zajedničkog sa logikom Činjenica i nekim poretkom uzroka. Simulacija se karakteriše precesijom modela, svih modela nad najmanjom činjenicom – tu su najpre modeli, njihova cirkulacija, orbitalna kao cirkulacija bombe, predstavlja pravo magnetno polje događaja. Činjenice nemaju više svoju putanju, one se rađaju na raskrsnici modela, jedna jedina činjenica može da nikne iz svih modela u isti mah. Ta anticipacija, ta precesija, taj kratki spoj, ta konfuzija između činjenice i njenog modela (nema više odstojanja u smislu, ni dijalektičkog polariteta, ni negativnog elektriciteta, implozije dijalektičkih polariteta) – upravo ona svaki put ostavlja mesto za sva moguća tumačenja, čak i najprotivrečnija – sva istinita, po tome što je njihova istina da s razmenjuju kao i modeli iz kojih proističu, u jednom uopštenom ciklusu.

Komunisti napadaju socijalističku stranku kao da žele da razbiju jedinstvo levice. Oni podržavaju ideju da su ti njihovi otpori prouzrokovani radikalnijim političkim zahtevima. U stvari, ti otpori dolaze otuda što oni ne žele vlast. Ali ne žele li je u toj konjukturi, nepogodnoj za levicu uopšte, ili nepogodnoj za njih unutar saveza levice – ili je više ne žele uopšte? Kada Berlinguer izjavljuje: „Ne treba se bojali preuzimanja vlasti od strane komunista u Italiji“ – onda to u isto vreme znači:
• da se ne treba bojati, budući da komunisti, ako dođu na vlast, neće promeniti ništa u njenom osnovnom kapitalističkom mehanizmu;
• da nema nikakvog rizika da će ikada doći na vlast (zato što je i ne žele) – pa čak i ako je zadobiju, oni će je uvek vršiti samo kao zastupnici;
• da, u stvari, vlast, istinska vlast, više ne postoji, pa prema tome ni neki rizik da je bilo ko osvoji ili oduzme;
ali i ovo: ja, Berlinguer, ne bojim se toga da komunisti preuzmu vlast u Italiji – što se može učiniti očiglednim, ali ne baš toliko, jer
• to može, naprotiv, značiti (za to nije potrebna psihoanaliza): ja se bojim da komunisti ne preuzmu vlast (a za to postoje dobri razlozi, čak i za jednog komunistu).

Sve je podjednako tačno. To je tajna jednog diskursa, koji nije više samo dvosmislen, kao što mogu biti politički diskursi, nego izražava nemogućnost jedne određene pozicije vlasti, nemogućnost jednog određenog stava diskursa. A ta logika ne pripada nijednoj partiji. Ona prožima sve diskurse i mimo njihove volje. Ko će da razmrsi tu zbrku? Gordijev čvor je bar mogao da se preseče. Ali Mebijusova traka, ako je pocepaju, pretvara se u dodatnu spiralu, a da se pri tom ne poništava reverzibilnost površina (u tom slučaju reverzibilni kontinuitet hipoteza). Pakao simulacije, koji više nije pakao torture, nego suptilnog, zloćudnog, neuhvatljivog izvrtanja smisla – po kome su čak i osuđenici Burgosa nekakav Frankov poklon zapadnoj demokratiji koja nalazi priliku da obnovi svoj sopstven i uzdrmani humanizam, a čiji ozlojeđeni protest zauzvrat konsoliduje Frankov režim, konsolidujući španske mase protiv te strane intervencije? Gde je istina u svemu tome, kad se saučesništva sjajno povezuju, čak i bez znanja njihovih autora?

Spoj sistema i njegove ekstremne alternative kao dvaju ekstremiteta nekog krivog ogledala, „pogrešna“ zakrivljenost jednog političkog prostora koji je već magnetizovan, cirkularizovan, reverzibilnost sa desnice na levicu, iščašenje koje liči na lukavog genija komutacije, ceo sistem, beskraj nos t kapitala koji se preklopio na sopstvenu površinu: je li sve to prevazišlo konačnu fazu? I nije li isto tako sa željom i sa libidinalnim prostorom? Spoj između želje i vrednosti, želje i kapitala, poslednja metamorfoza zakona (zato je on tako često na dnevnom redu): sam kapital uživa, govorio je Liotar (Lyotard), pre no što se pomisli da mi uživamo u kapitalu. Poražavajuća promenljivost želja kod Deleza, zagonetni obrt koji navodi želju „revolucionarnu po sebi samoj, i kao nehotično, hoteći to što hoće“, da poželi sopstvenu represiju i da zavodi paranoične i fašističke sisteme? Svi referencijali mešaju svoje diskurse u, jednoj cirkularnoj, mebijevskoj kompulziji. Ako su seks i rad još donedavno bili potpuno suprotni termini, danas se oba utapaju u istu vrstu potrošnje. Nekad je diskurs o istoriji crpeo snagu iz žestokog protivljenja diskursu vlasti – danas oni razmenjuju svoje znake i svoje scenarije. Bilo bi preopširno prelaziti celu lepezu operacionalne negativnosti, svih tih scenarija odvraćanja, koja, kao Votergejt, pokušavajrj đa ožive jedan umirući princip simuliranim skandalom, fantazmom, ubistvom – kao vrstom hormonalnog lečenja negativnošću i krizom.

Uvek se radi o dokazivanju stvarnog putem imaginarnog, dokazivanju istine putem skandala, dokazivanju zakona pomoću prekršaja, dokazivanju rada putem štrajka, dokazivanju sistema putem krize i dokazivanju kapitala putem revolucije, kao, inače (Tasadejci), dokazivanju etnologije putem odricanja od njenog predmeta – da i ne nabrajamo dalje:
dokazivanje teatra antiteatrom,
dokazivanje umetnosti antiumetnošću,
dokazivanje pedagogije antipedagogijom,
dokazivanje psihijatrije antipsihijatrijom, itd.

Sve se menja u svoj obrnuti termin da bi preživelo u svom prečišćenom obliku. Sve vlasti, sve institucije govore o sebi poričući se, kako bi pokušale da simulacijom smrti izbegnu svoju stvarnu agoniju. Vlast može da izrežira sopstveno ubistvo da bi ponovo našla neki vid postojanja i zakonitosti. Tako su, na primer, američki predsednici, Kenedijevi, umirali jer su još posedovali neku političku dimenziju. Drugi – Džonson, Nikson, Ford imali su pravo samo na marionetske atentate, na simulirana ubitstva. Ali ipak im je bila potrebna ta aura neke veštačke pretnje kako bi sakrili da su još samo manekeni vlasti. Kralj je nekad morao da umre (i bog takođe), u tome se sastojala njegova moć. Danas on bedno nastoji da izigrava svoje umiranje ne bi li se sačuvala milost vlasti. Ali ona je izgubljena. Tražiti svezu krv u sopstvenoj smrti, ponovo pokrenuti ciklus pomoću ogledala krize, negativnosti i antivlasti – to je jedino rešenje – alibi svake vlasti, svake institucije koja pokušava da razbije zača- rani krug svoje neodgovornosti i svog fundamentalnog nepostojanja, svog svojstva već-viđenog i već-mrtvog.

*Rad je već objavljen na http://pulse.sm-art.info/simulkarumi-diznilend-i-votergejt-afera/

One thought on “BRANKO MILIĆ – Diznilend & Votergejt afera*

  1. Pojednostavljeno, izgleda mi ovako.
    U prirodnim naukama jedna naučna istina smenjuje drugu. To je napredak u nauci. U tehnologiji jedan postupak zamenjuje drugi bolji, efikasniji To je napredak u tehnici. U sverama van ovih, što znači, u našim životima, jedan simulakrum smenjuje drugi. To je tapkanje u mestu. …

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s