Podsećanje na Zorana Đinđića


SRBIJA, ŠTA JE TO?

Još samo pre nekoliko meseci, u Srbiji bi skoro svaki intelektualac bez teškoća razumeo čudnu izjavu Maksa Vebera na završetku Prvog svetskog rata da bi se udružio i sa crnim đavolom, samo da Nemačka (a u našem slučaju Srbija) postane moderna država.

Na sreću, ni on a ni naši intelektualci nisu bili prisiljeni da ulaze u tako ekstremna savezništva. Doduše, politika kojom je Srbija postala „suverena republička država“ od početka je demonizovana u nekim od preostalih „republičkih država“. Zvanični političari i neoficijelna javnost bili su jednodušni u osudi sredstava kojima je iznuđena izmena važećeg Ustava. Govorilo se o dvostrukom političkom moralu, teroru ulice, rušenju legalnih institucija, manipulaciji masama. Ova iznenadna probuđena ljubav za politički moral i fer-plej, makar bila i licemerna, zaslužuje svaku pohvalu, ali ne možemo je uvažiti pri proceni događaja o kojima je reč. Ne zato što bi moralna merila bila neprimerena političkim odnosima, nego zbog toga što skoro svi prigovori počivaju na fikciji da je prethodno stanje bilo nešto drugo do takođe suspendovanje političkog morala. Dakle, u pravu su oni koji naš poredak opisuju kao ukidanje legalnosti institucija. Međutim, njihova kritika se pretvara u providnu demagogiju, ukoliko to nipodaštavanje institucija vezuju za događaje u Srbiji, a ne za samu prirodu onog političkog sistema čija je jedna verzija praktikovana i u Jugoslaviji.

Zbog toga, umesto zaludnog lamentiranja nad kontinuitetom „neprihvatljivih metoda“, radije upitajmo: da li je postignut cilj koji je motivisao njihovu primenu? Da li je Srbija zaista postala država?

Ukoliko državu definišemo u ranomodernom smislu, tj. kao jedinstvo teritorije, državnog naroda i državne vlasti, onda je Srbija nakon „ustavnih promena“ zaista konstituisana kao jedna od jugoslovenskih „republičkih država“. Međutim, ako državu razumemo u modernom smislu, što je uostalom bila intencija i pomenute Veberove izjave (i pre rata je Nemačka na određeni način bila država, i to čak i previše), a to znači da, kao rezultat demokratske saglasnosti na kojoj počiva legitimna vlast, nije tako sigurno da je Srbija nakon „ustavnih promena“ postala država, pa ni to da se ona na ovom putu trenutno uopšte nalazi. Dovoljno je, za početak, podsetiti na Kosovo da bi bilo jasno kako na jednom značajnom delu teritorije srpske „republičke države“ ne samo što nema demokratske saglasnosti naroda, nego čak ni legalne mogućnosti za izražavanje njegove nesaglasnosti.

Ali, na trenutak ostavimo po strani Kosovo. Ni uz najveću pristrasnost ne bismo mogli tvrditi da su problemi ove regije rezultat (samo) pogrešene politike u „novoj“ Jugoslaviji. Drugačije stoji stvar sa Srbijom. Njen problematičan status, koji je izmenjen pomenutom ustavnom revizijom, uspostavljen je u poslednjim decenijama. Opšte uverenje da se čak može utvrditi tačan datum tog uspostavljanja – godina 1974. Zbog toga je zahtev za promenu Ustava iz 1974. stilizovan u program kome su pripisana gotovo magična svojstva. Kao da će uklanjanjem te (stvarne ili navodne) prepreke blokirana društvena energija konačno početi neometano da cirkuliše. Kao da je taj patetični „datum za istoriju“ zaista početak jasnog demokratizovanja Srbije. Da li se to desilo, i uopšte, da li su takva očekivanja bila opravdana? Ako Srbija novim ustavnim konstituisanjem, uprkos zbacivanja balasta iz 1974. nije postala moderna država, gde su uzroci za to?

Da bismo saznali šta je Srbija dobila revizijom Ustava iz 1974. morali bismo znati šta je tim Ustavom izgubila. Možda svoju državu? Svoj demokratski poredak? Oni koji sasvim ozbiljno shvate raspravu o ustavnim promenama moraju doći do uverenja da je Srbija prestala da bude država 1974, a ne 1918! I kao da sada, prostim anuliranjem Ustava iz 1974, a ne i državotvorne odluke iz 1918, može da postane država!

Iz ovog mešanja datuma proizilazi jasan psihološki dodatak. Emocije se znatno lakše mogu mobilizovati ako se radi o gubljenju/sticanju države, nego ako je reč o internim sporovima među jugoslovenskim komunistima. Kao što je jugoslovenska „ustavna kriza“ i inače samo forma za sadržaje koji sa ustavnom problematikom nemaju puno veze, tako je i ovde tradicionalna simbolika (od Kosovskog boja pa do patriotskih žrtava u svetskim ratovima) instrumentalizovana da bi se, bar privremeno, legitimisala preraspodela moći i to one koja je po svojoj suštini ostala nepromenjena. Ogromna provalija zjapi između epohalne retorike i stvarnog događanja. Ono što je najavljeno jeste promena unutrašnjeg uređenja jugoslovenske države, ono što se desilo svodi se na jednostavnu redistribuciju moći u nepromenjenom političkom sistemu.
Lako je razumeti zbog čega 1974. i 1989. nemaju nikakve veze sa 1918. i time nikakve suštinske veze sa pitanjima stvarnog konstitucionalizma. Ustav iz 1974, kao i njegova najnovija verzija, samo prividno normiraju distribuciju moći u jugoslovenskom društvu (a to znači, njene izvore, obim i kontrolu), dok u stvarnosti ta moć uopšte nije institucionalno regulisana, nego je određena nekom vrstom komunističkog „običajnog prava“, tj. okazionalno, u zavisnosti od odnosa snaga, karaktera ličnosti, itd.

Ništa nije jednostavnije nego ovu tvrdnju ilustrovati na poslednjim događajima vezanim za problematični federalni status Srbije. Ako bismo tražili zajednički nazivnik svih relevantnih definicija tog stanja morali bismo poverovati da se tu radilo o nekoj vrsti zavere protiv Srbije, omogućene korumpiranim ili nesposobnim srpskim političarima. Međutim, ako su nas neki nacionalni političari izdali (nezavisno od motiva za taj čin), gde je granica ispod koje ostaju zavedeni i silom ućutkani (premda, kako kaže Marks, za jedan narod nije nikakav izgovor to da je bio zaveden), a iznad koje se nalaze aktivni učesnici u radnjama protiv Srbije i Srba? Da li su desetine hiljada partijskih, omladinskih i svekolikih drugih „kadrova“, koji su nas svojevremeno gušili hvalospevima sada antisrpskom, a tada najboljem od svih Ustava, a čija ogromna većina danas, na još odgovornijim mestima aktivno učestvuje u „preporodu“, da li su svi oni bili samo zavedeni? Ako jesu, koju garanciju imamo da to nisu i danas, dok nas guše hvalospevima o „novom kursu“?

Ukoliko se ispostavi da je taj „novi kurs“ takođe nepovoljan za Srbiju (nacionalno opredeljeno rukovodstvo nije dovoljno jemstvo), koji mehanizmi kontrole vlasti će korigovati takav nepoželjan razvoj? Drugim rečima, kojim institucionalno zagarantovanim sredstvima kontrole vlasti raspolažemo danas, nakon ustavne revizije, za razliku od mračnih vremena „antisrpske koalicije“.

Politički sistem posleratne Jugoslavije načelno i dosledno isključuje mogućnost političke kontrole koja ne bi bila samokontrola nosilaca moći. I očigledno pogrešne odluke su ispravne, sve dok se „drugačije ne naredi“. Svi oni koji žele da naprave političku karijeru su u takvom sistemu moći prinuđeni na bespogovornu lojalnost. Pošto ne postoji mogućnost da se karijera stiče i u opoziciji (makar i unutarpartijskoj), alternativa je: pokornost ili povratak u privatnost. Ova suštinska osobina jugoslovenskog političkog uređenja omogućila je Ustav iz 1974, kao i sve druge značajne odluke, bilo da ih procenjujemo kao pozitivne ili negativne.
Promenom federalnog statusa Srbije ne samo što nisu promenjeni uslovi koji su nešto tako omogućili, nego su oni još i intenzivirani. Dovoljno je setiti se pozadine na kojoj se odvijala „istorijska 8. sednica“! Na tom primeru bi se, takoreći u eksperimentalno čistom obliku, mogla studirati tehnologija institucionalno potpuno nevezane moći. Do danas se ništa suštinski nije izmenilo. Ono što se slavi kao renesansa Srbije u brojnim svojim vidovima je samo eksplozija iste one političke neartikulisanosti i podaničkog mentaliteta, koji su neraskidivo vezani za prirodu političkog sistema i koji su, uostalom, uslovili posleratno nazadovanje Srbije.

Ako je „novo konstituisanje“ Srbije trebalo da ima ikakve veze sa demokratizacijom, ono se moralo odvijati kao jasna promena suštine političkog uređenja, a ne samo kao promena odnosa snaga i njihovih „nosilaca“. A demokratsko konstituisanje političke zajednice znači to da se građani ne sprečavaju da putem slobodno izabranih predstavnika odlučuju o svim suštinskim pitanjima unutrašnjeg uređenja. Bez čvrste volje da se vlast izvede iz partijskih katakombi i vrati parlamentu, kao jedinom legitimnom narodnom predstavništvu, sve reforme su prividne i ne dotiču središte problema.

Međutim, proces reformi, koji u Jugoslaviji počinje sredinom šezdesetih godina, išao je drugim pravcem. Umesto da na dnevni red stavi eminentno političko pitanje unutrašnjeg uređenja, on je naturalizovao političke subjekte, definišući ih kao „radne ljude“ i kao pripadnike nacija. A pošto je svojstvo svakog tela da ima prostornu lokaciju, teritorija postaje osnovna politička kategorija. Demokratsko pravo na samoodređivanje i političko reprezentovanje transformiše se u pravo na „svoju teritoriju“ i svoje nacionalne predstavnike. Kao da slovenački, srpski, hrvatski ili bilo koji drugi naš narod osim (neaktuelizovanih) političkih prava ima i neka, aktuelna ili potencijalna, prava na teritoriju koju naseljava! Kao da je sasvim normalno to da za sebe zahteva kompetenciju da odlučuje o tome gde će sa „svojom“ teritorijom!

Jugoslavija nije nastala kao ujedinjenje teritorijalnih država, da bi onda mogla na njih da se razlaže. Jedno metaforičko pravo, kakvo je „pravo naroda“, na taj način od metafore postaje politički mit, koji apsorbuje energiju i definiše pravac promena. Mit o „pravu na otcepljenje“. Naravno da je moguće razlaganje složenih država. Međutim, to nema nikakve veze sa pravom na deo državnih teritorija, nego je čisto politički čin.
Političke reforme se u Srbiji od samog početka odvijaju u znaku trijumfa teritorijalnog načela. Od samog početka je „jedinstvo“ bilo važnije od slobode. I to jedinstvo u predmodernom smislu, kao jedinstvo teritorije, čiji „narod“ će biti homogenizovan jedinstvenom državnom vlašću. Na taj način su Srbiji „vraćeni“ Kosovo i Vojvodina. Nije važno što sa autentičnim predstavnicima kosovskog stanovništva nije postignut ni najlabaviji kompromis (niti su takvi predstavnici uopšte priznati kao mogući sagovornici). Važno je da se Kosovo „vrati“ Srbiji! „Permanentna diferencijacija“, kao način održavanja vlasti apsolutne manjine nad apsolutnom većinom predstavlja ekvivalent za „permanentnu revoluciju“, kojom je nekoliko procenata proletarijata trebalo da uspostavi vladavinu nad ostatkom sveta.

Koga interesuje to što je Troja danas u Turskoj, ili što se Istanbul nekada zvao Konstantinopolj? Tu se ne radi o izgubljenim ili dobijenim bitkama, velikoj hrabrosti ili velikim izdajama, nego o svetsko-istorijskim pomeranjima. Jedno takvo desilo se i u srpskom srednjem veku i ono je težište Srbije definitivno pomerilo na sever. Ima li ičeg zaludnijeg nego istorijskim reminiscencijama negirati ovu tendenciju? Sasvim druga stvar je srpska manjina koja tamo živi. Ali ona nije manjina kao naš zatočenik na „večno našem Kosovu“, nego upravo manjina koja može biti ugrožavana na najrazličitije načine (pa i direktnim nasiljem) i za čiju zaštitu se treba boriti. Međutim, to nije borba za „vraćanje“ Kosova Srbiji.

A danas se pokazuje da Kosovo nije bio glavni uzrok za redukovanje pojma jedinstva na njegovu teritorijalnu dimenziju, nego obrnuto da je, u okviru politike koja jedinstvo shvata na takav način, Kosovo moglo da odigra ulogu mobilizujućeg simbola. U kartezijanskoj političkoj metafizici, gde je „res extensa“ dominantni oblik egzistencije, i Srbija je postala jedno objektivisano određenje. Njome se barata kao nekom jasnom veličinom, kao nekim predmetom. Tako kao da politička zajednica nije duhovna potencija, nego protežnost, geografska činjenica. U ovom sveobuhvatnom supsumiranju esencije pod egzistenciju, slikovito izraženu sloganom „Za Srbiju nema prečeg zadatka nego da je ima“, sadržana je dvostruka laž. Kao prvo, nije istina da će Srbije istinski biti time što će postati jedna od „republičkih država“ unutar postojećeg političkog uređenja. Za to je potrebno znatno više od revizije Ustava iz 1974. i od zloupotrebe termina „država“ za obeležavanje stanja koje time nastaje. Kao drugo, u jednoj političkoj zajednici se to da ona jeste ne može odvojiti od toga na koji način ona jeste. Nije bilo koja egzistencija kao takva već vrednost, nego samo onaj koji svojom suštinom zavređuje da bude postavljen za cilj.
Iz „novog konstituisanja“ Srbija nije proizašla kao politička zajednica koja se reprodukuje slobodnom voljom svojih građana (a ne pukom okolnošću svog društveno-prirodnog postojanja). Da bi se to desilo, morala bi biti ispunjena bar tri uslova: a/ politička moć mora biti sabrana u parlamentu, b/ izbori za parlament moraju biti potpuno slobodni, c/ mora se obezbediti potpuna sloboda štampe i političkog udruživanja.

Prividni parlamentarizam, koji upravo nastaje u Srbiji, predstavlja otvoreni podsmeh navedenim uslovima. Iako je i političkim laicima jasno da bez radikalne promene statusa Saveza komunista ne može biti ni govora o snaženju narodnog predstavništva, a da je zalaganje za pravnu državu čista demagogija bez istovremenog ukidanja nadustavnog prostora, rezervisanog za trenutne nosioce političke moći, uprkos tome da se uz dosad neviđeno jačanje komunističke ortodoksije (kako na organizacionom, tako i na ideološkom planu), deklarativno ističe navodna značajna uloga „naroda“. Voleo bih da vidim kog ministra će samostalno postaviti ili srušiti takav parlament i kojim svojim zakonom će se drznuti da ograniči realnu moć političkog vrha.

Međutim, sudeći po načinu na koji će taj parlament biti sastavljen, neće ni biti povoda za bilo kakve konflikte. Za prestabiliranu harmoniju između narodnih predstavnika i narodnih tribuna pobrinuo se izborni zakon, koji u navodno slobodne izbore uvodi instituciju „kandidacionih komisija“, tj. mehanizma za selekciju svih nepoželjnih kandidata. Trenutnim uživaocima političke moći nije bilo dovoljno to što im apsolutni monopol nad svim institucijama sistema osigurava nedostižnu prednost u odnosu na sve moguće protivkandidate. Oni su, uz to, poželeli da se ti protivkandidati uopšte i ne pojave u političkom polju nego da budu, kao mnogo puta u proteklih pola veka naše istorije, izbrisani i sa margina političke scene.

Konačno, usaglašenost masovnih medija sa nosiocima „novog kursa“ ne ostavlja ni minimalnu mogućnost kritičarima da dođu do reči. A da bi ta odlučujuća privilegija bila ovekovečena, „Zakon o ličnom radu“ (u nacrtu) predviđa (član 29, stav 7) zabranu „osnivanja privatnih ustanova novinske i radio-difuzne organizacije“.

Posle svega ovog, jasno je da je pitanje „šta je Srbija?“ ostalo otvoreno i nakon promena, izazvanih „novim kursom“. Potpuno blokiranje društvene energije, koje je karakterisalo stanje pre „istorijske sednice“, iziskivalo je radikalne poteze, u bilo kom pravcu. Nije sasvim nelogično to što se ono „nacionalno“ takoreći samo po sebi, nametalo za polazište svih mogućih promena. Ako je unapred isključena mogućnost nekog opšte jugoslovenskog programa reformi, onda svakom delovanju u nekoj od republika mora prethoditi spontano ili veštačko konstituisanje te republike u „delatnog subjekta“. Drugim rečima, onog trenutka kada je Jugoslavija prestala da bude okvir zajedničkog delovanja (a to se desilo krajem šezdesetih godina), nacionalno konstituisanje predstavlja uslov mogućnosti delovanja uopšte. Već od početka sedamdesetih godina postaje jasno da one republike koje ne formiraju nacionalni identitet faktički i ne postoje.

Ovaj proces u kome se, u sve bržem vrtlogu, postavlja „hrvatsko“, „crnogorsko“ i konačno, „srpsko“ pitanje, delom se može objasniti blokadama koje su se na saveznom nivou postavljale svim programima radikalnih reformi. Ako je nemoguće vlastito stanje poboljšati opštom reformom, onda je raspad opštosti pretpostavka za makar socijalne promene. čak i ako stavimo u zagradu moćno dejstvo nacionalnih programa sa kojima su neki od jugoslovenskih naroda ušli u zajedničku državu, možemo razumeti zbog čega se u trenutku zamrzavanja celine enormnom brzinom revitalizuju parcijalni identiteti, uz to još i oficijelno priznati kao kolektivni delatni subjekti. A kada se ta celina raspala, onda su i oni koji nisu želeli nikakve promene, nego samo moć, takođe morali da se užurbano uključe u alhemiju nacionalnog konstituisanja. Ovo je jednostavno objašnjenje za opšte poznatu, na prvi pogled čudnu okolnost da su svi oficijelni programi „republičkih država“ preuzeti od nekada proganjanih nacionalnih ideologija.

Dakle, ne predstavlja veliki problem to što se „novo konstituisanje“ Srbije odvija u znaku nacionalnog mobilizovanja, nego to u kom pravcu taj proces ide. Ukoliko je nacionalno mobilizovanje samo formalni uslov delovanja, šta je njegov sadržaj? Za Sloveniju možemo sa izvesnošću reći da je veštačko naglašavanje nacionalnog statusa išlo ujedno sa jasnim interesom za demokratske reforme. A šta, trenutno, možemo reći za Srbiju?

Ako ne verujemo proglasima i programima, nego tendencijama koje su sve vidljivije u empirijskoj stvarnosti, u Srbiji, konstituisanoj u „delatnog subjekta“, biće isproban ortodoksno komunistički obrazac socijalnog delovanja. Ono što nije uspelo u „prvoj zemlji socijalizma“, što nije i neće uspeti nigde na svetu možda ima veće šanse na „brdovitom Balkanu“? Možda smo upravo mi narod izabran za to da svetu demonstriramo epohalnu superiornost socijalizma nad svim drugim „društveno-ekonomskim formacijama?
Na sve tri relevantne ravni socijalnog delovanja gomilaju se potvrde za ovu slutnju. U sferi politike je neprikosnoven princip političkog monizma, u sferi ekonomije se rehabilituju „društvena svojina“ i samoupravljanje, u sferi ideologije cveta dijalektičko-materijalistička ortodoksija. Na deklarativnom planu su sva tri procesa eufemistički zamagljena, tako da se priča o “ nestranačkom pluralizmu“, „tržišnoj privredi“, „obnovi društvene uloge nauke i Univerziteta“. Međutim već sada je jasno da dozirani pluralizam treba da bude samo fasada za nepodeljenu i nedeljivu moć jednog vrha, da privatna inicijativa u privredi treba samo da obezbedi resurse za finansiranje bankrotiranih „društvenih preduzeća“, a da će društvena nauka biti tolerisana samo ako stupi u lojalnu službu politike.

Svojim „novim konstituisanjem“ Srbija nije mogla da postane suverena država, jer bi za to bila neophodna revizija čina iz 1918. Međutim, mogla je da u okviru državno-pravno fluidnog „republičko-nacionalnog“ identiteta taj svoj novi „subjektivitet“ upotrebi za pokretanje jasnih demokratskih reformi. A pošto je postojeći politički sistem osnovni krivac za raniji problematični status Srbije, ništa nije bilo logičnije nego da on bude radikalno promenjen. To se nije desilo. Promenjeni su akteri i odnosi snaga, a suštinska svojstva političkog sistema još su intenzivirana. Koji su izgledi da ovo društveno uređenje, ali sada više ne kao jugoslovenski, nego kao nacionalni socijalizam, bude dugog veka? Veoma mali. Ali, svoj kraj ono ima u sebi samom a ne izvan sebe, u vidu neke političke opozicije, intervencije armijskog vrha, drugih republika i slično. „Već se čuju koraci onih koji će ih izneti“, kako kaže biblijski motiv. To „koji će ih izneti“ biće socijalni problemi koje ni jedna socijalistička ortodoksija u svetu do sada nije mogla da reši, i koji su doveli do tako ironičnog zaokreta da čak i jedan pitomac KGB-a, kao predsednik „prve zemlje socijalizma“, uviđa neminovnost napuštanja klasičnih uzora.

Jedna stvar je imati svu vlast u rukama, a sasvim druga biti u stanju da se u gotovo bezizglednoj društvenoj situaciji, u kojoj osim problema skoro nema šta da se deli, mobilizuje kreativna društvena energija. Ljudi se mogu sprečiti da slobodno izražavaju svoje uverenje, ali se ne mogu silom naterati na racionalno delovanje. Na toj „maloj razlici“ se slomio svetski komunizam.

Možda je primetna užurbanost koja vlada u politički aktivnim krugovima Srbije (i to ne samo u vezi sa nemotivisano prevremenim „izborima“) znak da i oni čuju „korake pred vratima“ i da su pohitali da što pre raspodele ono malo moći i novca što je još ostalo uprkos opštoj entropiji sistema? Možda i sami znaju da je sutra već prekasno za onog koji danas ništa ne ugrabi? Ali za pitanje „šta je to Srbija“ ni sutra neće biti kasno. Stanje u kome sada živimo biće dobra pouka da odgovor na to pitanje nikada nije bio jednostavan i da oni koji obećavaju jednostavnost najčešće nude prazna obećanja.

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembra 1989; preštampano u knjizi: Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.

KRISTOFER HIČENS – Kratka digresija o svinji, ili zašto nebesa mrze šunku


KRISTOFER HIČENS – Kratka digresija o svinji, ili zašto nebesa mrze šunku

Bilo da se radi o danas već pomalo zastarelom katoličkom nalogu da se petkom jede riba, ili o hinduističkom obožavanju krave kao svete i nepovredive životinje (indijska Vlada je čak ponudila da uveze i zaštiti svu stoku koju je čekala klanica zbog stočnog encefalitisa poznatijeg kao »bolest ludih krava«, pošasti koja se tokom devedesetih proširila celom Evropom), ili pak o odbijanju pripadnika nekih kultova na Istoku da konzumiraju meso životinjskog porekla ili povređuju bilo koje drugo živo biće, čak pacova ili buvu – sve religije imaju sklonost da nameću nekakva uputstva ili zabrane u pogledu ishrane. Ali najstariji i najtvrdokorniji fetiš ipak je mržnja prema svinji, pa čak i strah od nje. On se najpre javio u staroj Judeji i tokom vekova bio je jedan od znakova za raspoznavanje Jevreja (drugi je bilo obrezivanje). Iako se u Kuranu u suri 5.60 proklinju pre svih Jevreji, a potomi drugi nevernici, jer su se pretvorili u svinje i majmune (što je u poslednje vreme veoma prisutna i važna tema u salafističkim muslimanskim propovedima), pri čemu Kuran poručuje i da je meso svinje nečisto, čak »odvratno«, izgleda da u prihvatanju ovog unikatno jevrejskog tabua muslimani ne uočavaju nikakvu ironiju. Čitav islamski svet se napadno užasava svega svinjskog. Dobar primer za to jeste činjenica da je Orvelova Životinjska farma trajno zabranjena – tu, jednu od najšarmantnijih i najkorisnijih basni modernog doba, muslimanski školarci ne smeju da čitaju. Pažljivo sam proučio neke od zvaničnih zabrana pisane u arapskim ministarstvima obrazovanja koje su toliko glupe da su čak propustile da primete činjenicu da svinje u toj priči igraju zlu i diktatorsku ulogu. Orvel zapravo jeste mrzeo svinje, što je bila posledica njegovog neuspeha kao farmera, a tu njegovu odbojnost dele i mnogi odrasli ljudi koji na selu moraju da rade sa ovim napornim životinjama.

Kada ih nagurate u obore, one vole da se ponašaju zaista svinjski i da se bučno i gadno tuku. Nije im strano ni da pojedu svoje potomstvo, pa čak i svoj izmet, dok njihova sklonost ka razuzdanom ponašanju i nasumičnom biranju partnera može biti mučna za delikatnije oko. Međutim, uočeno je takođe da svinje, ako su u prilici da se same organizuju i ako imaju dovoljno prostora, postaju prilično čiste, da prave male zaklone, formiraju porodice i ulaze u socijalne kontakte sa drugim svinjama. Ta bića takođe pokazuju mnoge znake inteligencije, računa se da je kod njih ona važna proporcija između telesne težine i težine mozga gotovo jednaka kao kod delfina. Svinje se odlično prilagođavaju okolini, o čemu pre svedoče divlje i »podivljale« svinje, negoposlušni i razigrani prasići s kojima imamo neposrednija iskustva. Ali, njihovo dvodelno kopito, takozvani papak, postade zaplašljive đavolji znak, na osnovu čega se usuđujem da kažem da je lako pogoditi šta je prvo nastalo – svinja ili đavo. Dosadno je i naprosto idiotski čuditi se kako je tvorcu svih stvari palo na pamet da stvori jedno takvo biće s mnogo uloga i sposobnosti, a da zatim svojoj boljoj kreaciji među sisarima naloži da ga izbegava ili u suprotnom rizikuje večnu nelagodu. Ali, mnogi inače inteligentni sisari prihvataju verovanje da nebesa mrze šunku. Sad ću vas podsetiti na nešto što svi znamo – ova izuzetna životinja je naš prilično blizak rođak. Sa njom delimo veliki deo genetskog materijala, a u poslednje vreme se, srećom, ljudima često transplantuju upravo svinjska koža, srčani zalisci i bubrezi. Ukoliko bi – a najiskrenije verujem da se to neće dogoditi– neki novi doktor Moro na ružan način zloupotrebio nedavne naučne domete u oblasti kloniranja i zahvaljujući tome stvorio hibrid, onda bi »čovek-svinja«, kako mnogi strahuju, mogao biti najverovatniji ishod.

U međuvremenu možemo slobodno rećida je gotovo sve u vezi sa svinjom korisno, od njenog hranljivog i ukusnog mesa do njene obrađene kože i čekinja za pravljenje četki. Apton Sinkler u romanu Džungla vrlo detaljno i živopisno opisuje jednu čikašku klanicu i prava je strahota čitati kako se svinje kače na kuke i strahovito skiče dok im presecaju vratove. Čak ni oguglali radnici nemaju nerve da to podnesu. Ima nešto u tom svinjskom vrisku…Odvažimo li se na još jedan korak, primetićemo kako decu, ukoliko nisu izložena maltretiranju rabina i imama, svinje veoma privlače, naročito dok su još prasići, a da vatrogasci uglavnom ne vole svinjsko pečenje i njegovu hrskavu koricu. Na Novoj Gvineji,a i drugde, u govornom jeziku varvara pečeno ljudsko meso naziva se »dugačkom svinjom«; nisam imao relevantno degustativno iskustvo, ali izgleda da naše meso, kada se jede, ima ukus vrlo sličan svinjetini. Ovo nam pomaže da razumemo u kojoj meri su besmislena »sekularna« objašnjenja prvobitne jevrejske zabrane. Tvrdi se da je ta zabrana u početku bila racionalna pošto se u predelima s toplom klimom svinjsko meso brzo kvari i predstavlja dobru podlogu za razmnožavanje larve trihinele. Ta primedba, koja možda važi za školjke koje takođe nisu košer, potpuno je apsurdna kada se primeni na stvarne uslove. Kao prvo, trihineloza postoji u svim klimatima, i zapravo je češća u hladnijim nego u toplim. Kao drugo, arheolozi lako prepoznaju stara jevrejska naselja u zemlji Kanaan, jer u njihovom đubretu nema svinjskih kostiju, dok se one mogu naći usred naselja ostalih tamošnjih zajednica.

Drugi mrečima, nejevreji se nisu razboljevali i umirali jedući svinjetinu.(Osim toga, da jesu umirali iz tog razloga, ne bi se ukazala potrebada Mojsijev bog od onih koji ne jedu svinjetinu zahteva da ih pokolju.) Dakle, rešenje ove zagonetke mora ležati u nečem drugom. Držim da je moje rešenje originalno, mada priznajem da do njega verovatno ne bih do došao bez pomoći ser Džejmsa Frejzera i velikog Ibna Varaka. Kako tvrde mnogi drevni autoriteti, stari Semiti su prema svinjama osećali istovremeno veliko poštovanje i veliko gađenje. Svinjetina se jela isključivo u posebnim prilikama, njena konzumacija je bila privilegovani i ritualni čin. (Takvo suludo i mešanje svetog i profanog odlika je svih vera u svim vremenima.) Istovremena privlačnost i odbojnost ima antropomorfni koren – izgled i ukus svinje, samrtni krici svinje, očigledna inteligencija svinje, sve to isuviše neprijatno podseća na čoveka. Tako da nije isključeno da svinjofobija – i svinjofilija – potiču iz mračnog doba žrtvovanja ljudi, pa čak i kanibalizma, o čemu u »svetim« tekstovima ima dovoljno jasnih naznaka. Ništa što je opcionalno – od homoseksualnosti do seksualne prevare – neće postati i kažnjivo ukoliko akteri prohibicije (i egzekutori zastrašujuće kazne) nemaju potisnutu želju da i sami učestvuju u »kažnjivom« činu. Kao što je Šekspir rekao u Kralju Liru policajac koji šiba kurvu gori od želje da je iskoristi upravo za onaj prekršaj zbog kojeg tako revnosno koristi svoju šibu. I svinjofilija se može koristiti u ugnjetavačke i represivne svrhe. U srednjovekovnoj Španiji, u kojoj su Jevreji pretnjama i mučenjima bili prisiljavani da prihvate hrišćanstvo, verske vlasti su potpuno opravdano sumnjale da većina tih preobraćenja nije iskrena. Zapravo, inkvizicija je delom i nastala kao proizvod svetog straha od prikrivenih nevernika koji prisustvuju misama – na kojima oni,što je još odvratnije, ponavljaju simbolični obred jedenja ljudskog mesa i ispijanja ljudske krvi, i to ni manje ni više nego Hristove.

U običaje proistekle iz te bojazni spada i nuđenje prasećeg pečenja i narezaka na tanjiru u mnogim zvaničnim i nezvaničnim prilikama. Oni koji su imali sreće da posete Španiju, ili bilo koji dobar španski restoran, sigurno pamte taj znak dobrodošlice: nude vam bukvalno desetine na različite načine obrađenih, i na različite načine sečenih komada svinjetine. Ali mutni počeci ovih običaja kriju se kako u neumornim naporima da se nanjuši jeres tako i u neprekidnom i ozbiljnom vrebanju svakog sumnjivog znaka lake odbojnosti ili nedostatka uživanja u svinjskim specijalitetima. U rukama žustrih hrišćanskih fanatika, čak se i zalogaj delikatesne jambón Ibérico može pretvori u oruđe za mučenje. Danas nam ta prastara glupost ponovo preti. Muslimanski ziloti u Evropi traže da se Tri praseta, mis Pigi, Praslin iz Vinnie-the-Pooha i drugi tradicionalni ljubimci i dečji likovi sklone iz vidnog polja nevinih dečjih očiju. Smrknuti kreteni džihada verovatno nisu dovoljno čitali da bi čuli za »caricu od Blendingsa«, ili svinju Erla od Emsvorta i njegovo neiscrpno uživanje u čitanju Uzgoja svinja iz pera neuporedivog gospodina Vifla, ali eto nama nevolje čim se i toga dokopaju. Bezumni islamski vandalizam već preti srednjovekovnoj slici divljeg vepra na jednom starom drvorezu u Srednjoj Engleskoj. Ovaj očigledno trivijalni fetiš pokazuje nam na mikroplanu kako religija, vera i sujeverje iskrivljuju ceo naš doživljaj sveta. Svinja nam je toliko bliska i korisna da nam humanisti danas upućuju potpuno opravdane pozive da je ne uzgajamo fabrički, ne držimo zatvorenu, ne odvajamo od mladunčadi i teramo da živi u vlastitom izmetu.

Uostalom, čak i ako ostavimo sve druge razloge po strani, ružičasto i mekano svinjsko meso dobijeno takvim načinom uzgoja zaista jeste pomalo odurno. Ali, odluku šta u ovoj stvari treba činiti možemo doneti samo vodeći se razumom i saosećanjem koje ćemo usmeriti ka svim nama bliskim i srodnim bićima, a ne na osnovu bajalica oko logorske vatre iz Gvozdenog doba, gde su se u ime boga slavile mnogo gore stvari. »Svinjska glava na kocu«, govori nervozni ali odvažni Ralf u lice idolu (najpre ubijenom, a zatim obožavanom), iz kojeg se čuje zujanje i curi gnoj, idolu koji su postavili okrutni, preplašeni dečaci u romanu Gospodar muva. »Svinjska glava na kocu«. Ni sam nije bio svestan koliko je ta rečenica bila tačna i koliko se on, izgovorivši je, pokazao mudriji od svojih roditelja, kao i od svojih delinkventnih vršnjaka.

(Kristofer Hičens,Peščanik, Beograd Godina 2008)

BRANKO MILIĆ – Diznilend & Votergejt afera*


Aktuelizacija dela ,,Simulakrumi i simulacija’’, istaknutog postmoderniste Ž. Bodrijara (J.Baudrillard) podstaknuta je, pre svega, dešavanjima koja su obeležila proteklu deceniju u svetu u kojima je Amerika igrala ključnu ulogu. Navodim, na makroplanu, najbitnije: bombardovanje Srbije (SRJ), rat u Iraku, svetska ekonomska kriza nezampaćenih razmera, započet rat u Libiji bez jasnih ciljeva i odrednica, potencijalni sukob sa Iranom itd. Navedeni dogadjaji u centar orbite vraćaju Ž. Bodrijara i njegovo delo ,,Simulakrumi i simulacija’’. Sa jedne strane, Amerika vlada svetom na temelju simulacija, a sa druge ona je svojeversni simulkarum (slika, san). Na tom tragu, a pre nego što pretstavim eklatantne odlomke njegovog dela, moram izneti nekoliko postavki vezanih za pojmove simulakrum i simulacija.

Naime, Zapad, a pre svega Amerika svoju dominaciju bazira isključivo na simulaciji dogadjaja kojima se daje neki smisao iako ti dogadjaji, sami po sebi, nemaju smisla već su iscenirani. Konsekvensa je inverzija kauzalnog odnosa (uzork – posledica). Primera imamo na pretek: bombardovanje Srbije je najogoljeniji primer simulacije. Manipulacija ,,slučajem Račak’’ jeste školski primer. Ukratko, povod za napad Nato-a, uz vodeću ulogu Amerike, jeste masakar nad civilima u kosovskom selu Račak. Sam dogadjaj je propraćen nezapamćenom medijskom hajkom, a posledica te i takve manipulacije (simulacije) inauguriše bombardovanje Srbije, proterivanje preko 150 -250.000 Srba i ostalih ne albanaca (podaci Unhcr-a). Da je sam dogadjaj bio isceniran pokazuje knjiga glavnog finskog forenzičara Helene Ranta, u kojoj ona govori o pritiscima i svemu ostalom što je predhodilo takvim dogadjajima. Neposredno se nameće zaključak, da motiv Amerike, a potom i Nato-a za bombardovanje Srbije 1999. godine nije bila ,,patnja kosovskih Albanac’’, već je pravi razlog bio to što je ’’Srbija bila poslednja brana administraciji u sprovođenju političkih i ekonomskih programa’’ (Čomski), nametanju američke vizije uredjenja sveta. Dakle, simulacija inaugurisana kroz medijsku manipulaciju pretstavlja suštinu prevlasti zapada nad ostatkom sveta. Sve je počelo da gubi smisao: manipulacija narodima je stravična! M. Fuko uzvikuje: ,,možemo se kladiti da će i čovek iščeznuti (,,smrt čoveka’’)’’. Bodrijar zaključuje: za smisao više nema nade! Sve je simulacija, a Amerika je najbolji simulkarum ,,materijalne transkripcije svih vrednosti’’, potvrda tog stave jeste Diznilend (Disneyland) te afera Votergejt. Dominacija se može posmatrati i sa te strane.

Elem, odlomci iz dela ,,Simulakrumi i simulacija’’, a reč je o slučaju Diznilend (Disneyland) i Votergejt aferi pokazuju stvarnu sliku postojanja i delovanja najmoćnije svetske sile. Bodrijar nam, na jedan krajnje fascinantan način, pokazuje kako je samo postojanje Diznilenda potvrda da je ,,stvarna’’ Amerika – imaginarni Diznilend, a stvarni Diznilend – ,,imaginarana Amerika’’: Diznilend je postavljen kao imaginaran, kako bi podržao verovanje da je sve ostalo stvarno, mada Los Anđeles i Amerika, koji ga okružuju, više nisu stvarni, nego spadaju u vrstu nadstvarnog i simulacije! On (Diznilend) je primer simulakruma, koji ukazuje da je došlo do odvajanja od stvarnosti i, da Diznilend nije ništa drugo do ,,transpozicija jedne protivrečne stvarnosti’’.

Drugi slučaj simulkaruma jeste afera Votergejt koju Bodrijar sagledava iz vizure simulakruma. On ukazuje, da je taj slučaj istovetan slučaju Diznilend, i da je reč samo o ,,imaginarnom efektu’’, a da sam Votergejt nije nikakav skandal, već posledica moralne panike. Pripisujući aferi etičku prirodu ne ostaje mogućnost zaključka da je posledica, zapravo, kapitalistička dominacija.

Američka stvarnost je simulirana stvarnost, stvarnost zasnovana na simulkarumima. To je najveća, ujedno i najpogubnija, posledica uloge mirotvorca (peacemaker-a) koju Amerika nameće sebi u modernom svetu svodeći sve na politiku. Konačno, ,,kada je sve politika, onda više ništa nije politika…ona nije više finalna strategija. Ona je izgubila smisao’’. Bodrijarovo delo je svojevrstan iskorak ka otkrivanju suštine dominacije Amerike nad ostatkom sveta, pa se kao takvo svrstava se u red najznačajnih dela postmodernističke filozofije.

Diznilend (Disneyland) je savršen model svih vrsta isprepletenih simulakruma. To je pre svega jedna igra iluzija i fantazama: tu su gusari, Granica, Budući svet, itd. Taj imaginarni svet je navodno uzrok poslovnog uspcha. Ali masu sveta, bez sumnje, mnogo više privlači društveni mikrokosmos, religiozno, minijaturizovano uživanje Amerike, njenih ograničenja i njenih radosti. Parkira se napolju, staje u red unutra, na ulazu vas potpuno napuštaju. Jedino je fantazmagorija u tom imaginarnom svetu ona nežnost i toplina koje su inherentne masi, kao i dovoljan i preteran broj mehanizama pogodnih da održe afekt mnoštva. Kontrast sa apsolutnom usamljenošću parkinga – pravog koncentracionog logora – jeste totalan. Ili, bolje rečeno: unutra, cela lepeza mehanizama magnetski privlači masu u dirigovane tokove – a napolju je usamljenost usmerena na samo jedan mehanizam: automobil.

Jednom izvanrednom koincidencijom (koja je, bez sumnje, rezultat Čarobnosti svojstvene tom univerzumu) taj zamrznuti svet detinjstva zamislio je i ostvario jedan čovek koji je danas i sam duboko zamrznut: Volt Dizni, koji očekuje svoje uskrsnuće na 180° ispod nule.

U Diznilendu se, dakle, svugde ocrtava objektivni profil Amerike, sve do morfologije pojedinaca i mase. Sve su vrednosti tu egzaltirane putem minijature i stripa. Otuda i mogućnost (koju je veoma dobro ostvario L Marin u delu Utopike, igre prostora) jedne ideološke analize Diznilenda: to je dajdžest američkog načina života (american way of life), panegirik američkih vrednosti, idealizovana transpozicija jedne protivurečne stvarnosti. To je tačno. Ali u tome se krije i nešto drugo i sama ta „ideološka“ osnova služi kao pokriće jednoj simulaciji treće vrste: Diznilend svojim postojanjem, zapravo, prikriva činjenicu da je „stvarna“ zemlja, „stvarna“ Amerika, u stvari, Diznilend (pomalo kao što zatvori svojim postojanjem prikrivaju da je, zapravo, celokupno društvo u svojoj banalnoj sveprisutnosti zatvorsko). Diznilend je postavljen kao imaginaran, kako bi podržao verovanje da je sve ostalo stvarno, mada Los Andjeles i Amerika, koji ga okružuju, više nisu stvarni, nego spadaju u vrstu nadstvarnog i simulacije. Ne radi se više o nekoj lažnoj predstavi stvarnosti (ideologiji), radi se o prikrivanju da stvarno više nije stvarno, dakle, o spašavanju principa stvarnosti. Ono Što je u Diznilendu imaginarno nije ni istinito ni lažno, to je neka mašina razuveravanja podešena da u suprotnom polju regeneriše fikciju stvarnog. Otuda slabost tog imaginarnog, njegova infantilna degenerisanost. Taj svet želi da bude detinjast kako bi izazvao verovanje da su odrasli drugde, u „stvarnom“ svetu, i prikrio činjenicu da je prava infantilnost svugde – a upravo infantilnost samih odraslih koji dolaze ovamo da bi ovde izigravali decu i stvarali iluziju o svojoj stvarnoj infantilnosti.

Diznilend, uostalom, nije jedini svoje vrste. Enchanted Village, Magic Mountain, Marine World. Los Anđeles je okružen tom vrstom imaginarnih centrala koje napajaju stvarnošću, energijom stvarnog jedan grad čija je tajna upravo u tome da je on još samo mreža neprekidne, nestvarne cirkulacije – grad fabuloznog prostranstva, ali bez prostora, bez dimenzija. Kao i električne i atomske centrale, kao filmski studiji, tome gradu koji je sàm još samo jedan ogroman scenario i neprekidan travelling potrebna je i ta stara vrsta imaginarnog kao neki simpatični nervni sistem, sazdan od znakova detinjstva i veštačkih fantazama.

Diznilend: prostor za regeneraciju imaginarnog, kao što su drugde, pa i ovde, fabrike za obradu otpada. Svugde danas treba reciklirati otpatke, a snovi, fantazmi, istorijska, bajkovita, legendar- na imaginacija dece i odraslih takode su otpadak, prvo veliko toksifičko izbacivanje jedne nadstvarne civilizacije. Diznilend je prototip te nove funkcije na mentalnom planu. Ali iste su prirode instituti za seksualno, psihičko, somatsko obnavljanje kojih je Kalifornija prepuna. Ljudi se više ne gledaju, ali za to postoje instituti. Više se ne dodiruju, ali postoji kontaktoterapija. Više ne hodaju, ali se bave trčanjem, „džogingom“, itd. Svugde se prerađuju, obnavljaju izgubljene funkcije, ili izgubljeno telo, ili izgubljenu društvenost, ili izgubljen ukus za jelo. Ponovo se izmišlja oskudica, askeza, nestala divlja prirodnost: natural food, health food, yoga. Dokazuje se, ali na drugom nivou, ideja maršala Salinsa da upravo tržišna ekonomija, a nikako priroda, dovodi do nestašice: tu, na sofisticiranim granicama jedne tržišne ekonomije, ponovo se pronalaze nestašica/znak, nestašica/privid, simulirano ponašanje nerazvijenog (uključujući tu i usvajanje marksističkih teza) koji pod vidom ekologije, energetske krize i kritike kapitala dodaju i poslednju ezoteričnu aureolu trijumfu izvesne egzoterične kulture. Možda, međutim, izvesna mentalna katastrofa, mentalna implozija i mentalna involucija bez presedana prete sistemu te vrste, čiji bi vidljivi znaci bili to čudno obilje, ili neverovatna kohabttacija najbizarnijih teorija i praksi, koja odgovara neverovatnoj koaliciji luksuza, neba i „love“, neverovatnoj luksuznoj materijalizaciji života i nepronalažljivim protivrečnostima.

Votergejt. Isti scenario kao i u Diznilendu (imaginarni efekat koji prikriva da ne postoji više stvarnosti izvan nego unutar granica veštačkog okvira): u tom slučaju to je efekat skandala koji krije da ne postoji nikakva razlika između činjenica i njihovog razotkrivanja (identične metode ljudi iz CIA-e i novinara Washington Posta). Ista operacija, koja nastoji da putem skandala oživi jedan moralni i politički princip, putem imaginarlnog – jedan princip stvarnosti koji tone.Otkrivanje skandala je uvek priznanje koje se odaje zakonu. A Votergejt je naročito uspeo da nametne ideju da on jeste skandal – u tom smislu on je bio operacija Čudesne intoksikacije. Dobra doza ponovnog uvođenja političkog morala u svetskim razmerama. Mogli bismo se složiti s Burdijeovim (Bourdieu) rečima: „Svakom odnosu snaga je svojstveno da se skriva kao takav i da postiže svoju potpunu snagu samo zato što se krije kao takav“, ako ih ovako protumačimo: kapital, nemoralan i neskrupulozan, može da deluje samo iza jedne moralne superstrukture, pa svako ko obnavlja taj javni moral (putem zgražanja, optuživanja, itd.) radi spontano za kapitalistički poredak. To su učinili i novinari Washington Posta.

Ali i to bi još bila samo formula ideologije, i Burdije, kada je razotkriva, podrazumeva „odnos snaga“ kao istinu kapitalističke dominacije, a razotkriva samo taj odnos snaga kao skandal – dakle i sam zauzima istu determinističku i moralističku poziciju kao i novinari Washington Posta. On čak vrši isti posao čišćenja i nametanja jednog moralnog poretka, poretka istine u kome se rađa istinsko simbolično nasilje društvenog poretka, daleko van svih odnosa snaga, koji su samo njihova pokretna i indiferentna konfiguracija u moralnoj i političkoj svesti ljudi. Kapital od nas zahteva jedino da ga prihvatimo kao da je racionalan ili da ga suzbijamo u ime racionalnosti, da ga prihvatimo kao da je moralan ili da ga suzbijamo u ime moralnosti. Jer to je jedna ista stvar, ono što se može pročitati u drugom obliku: nekad se nastojalo da se skandal prikrije – danas se nastoji prikriti da to i nije skandal.

Votergejt nije neki skandal, to treba reći po svaku cenu, jer to je ono što ceo svet nastoji da prikrije, pri čemu se iza tog prikrivanja krije izvesno produbljivanje moralnosti rastuće moralne panike pri približavanju izvornoj inscenaciji kapitala: njegova momentalna surovost, njegova nerazumljiva okrutnost, njegova fundamentalna nemoralnost – to je ono skandalozno, neprihvatljivo za sistem moralne i ekonomske ekvivalentnosti koja je misaoni aksiom levice, počev od teorije prosvetiteljstva, pa do komunizma. Kapitalu se pripisuje ta misao ugovora, ali njemu to toga apsolutno nije stalo – on je jedan monstruozan poduhvat, bez principa, i to je sve. „Prosvećena“ misao je ta koja nastoji da ga kontroliše, namećući mu pravila. I sav onaj prolest koji zamenjuje revolucionarnu misao svodi se danas na optuživanje kapitala što ne sledi pravila igre. „Vlast je nepravedna, njena pravda je klasna pravda, kapital nas eksploatiše, itd.“ – kao da je kapital po nekom ugovoru bio obavezan društvu kojim upravlja. Levica ponovo nudi kapitalu ogledalo ekvivalentnosti, nadajući se da će on na to da se uhvati, da se u plete u tu fantazmagoriju društvenog ugovora i da ispuni svoje obaveze prema celokupnom društvu (samim tim, nema potrebe za revolucijom: dovoljno je da se kapital podvrgne racionalnoj formuli razmene). Sam kapital nikad nije bio vezan ugovorom za to društvo u kome vlada. On je vradžbina društvenog odnosa, on je jedan izazov društvu i treba mu odgovoriti kao takvom. On nije neki skandal za optuživanje po moralnoj ili ekonomskoj racionalnosti, on je izazov koji treba prihvatiti po simboličnom pravilu.

Votergejt je, dakle, bio samo zamka koju je sislem namestio svojim protivnicima – simulacija skandala u svrhu regeneracije. To je otelovljeno na filmu ličnošću u „Deep Throat“ („Duboko grlo“), za koju je rečeno da je bio siva eminencija republikanaca, koja je manipulisala novinarima sa levice da bi se oslobodila Niksona. A što ne? Sve su hipoteze moguće, ali je ova suvišna: levica vrlo dobro i sama, i to spontano, vrši posao za desnicu. Bilo bi, uostalom, naivno da u tome vidimo neku gorku Čistu savest. Jer i desnica isto lako spontano vrši posao za levicu. Sve su hipoteze o manipulaciji reverzibilne, u jednoj neprekidnoj vrtešci. Jer manipulacija je plutajuća kauzalnost u kojoj se pozitivnost i negativnost uzajamno začinju i poklapaju, u kojoj više ne postoji ni aktivno ni pasivno. Samovoljnim zaustavljanjem te kauzalnosti koja se vrli u krugu može se spasti neki princip političke stvarnosti. Simulacijom jednog ograničenog, konvencionalnog perspektivnog polja, u kome se mogu izračunavali premise i posledice nekog čina ili događaja, može se održati i politička verodostojnost (i, naravno, „objektivna“ analiza, borba itd.). Ako razmotrimo celokupni ciklus bilo kog čina ili događaja u jednom sistemu u kome više ne postoje linearni kontinuitet i dijalektički polaritet, u jednom polju koje je poremećeno simulacijom, nestaje svaka determinacija, svaki se čin ukida na kraj u ciklusa, pošto je svima koristio i raspodelio u svim pravcima.

Da li je neki atentat bombom u Italiji delo levih ekstremista ili provokacija krajnje desnice, ili su ga izrežirali centristi da bi osramotili ekstremne teroriste i ponovo zadobili svoju uzdrmanu vlast, ili je to policijski scenario i učena za javnu sigurnost? Sve je to u isto vreme tačno, pa ni traganje za dokazom, odnosno objektivnost činjenica ne zaustavlja taj kovitlac tumačenja. To dolazi otuda što se nalazimo u logici simulacije koja nema više ničega zajedničkog sa logikom Činjenica i nekim poretkom uzroka. Simulacija se karakteriše precesijom modela, svih modela nad najmanjom činjenicom – tu su najpre modeli, njihova cirkulacija, orbitalna kao cirkulacija bombe, predstavlja pravo magnetno polje događaja. Činjenice nemaju više svoju putanju, one se rađaju na raskrsnici modela, jedna jedina činjenica može da nikne iz svih modela u isti mah. Ta anticipacija, ta precesija, taj kratki spoj, ta konfuzija između činjenice i njenog modela (nema više odstojanja u smislu, ni dijalektičkog polariteta, ni negativnog elektriciteta, implozije dijalektičkih polariteta) – upravo ona svaki put ostavlja mesto za sva moguća tumačenja, čak i najprotivrečnija – sva istinita, po tome što je njihova istina da s razmenjuju kao i modeli iz kojih proističu, u jednom uopštenom ciklusu.

Komunisti napadaju socijalističku stranku kao da žele da razbiju jedinstvo levice. Oni podržavaju ideju da su ti njihovi otpori prouzrokovani radikalnijim političkim zahtevima. U stvari, ti otpori dolaze otuda što oni ne žele vlast. Ali ne žele li je u toj konjukturi, nepogodnoj za levicu uopšte, ili nepogodnoj za njih unutar saveza levice – ili je više ne žele uopšte? Kada Berlinguer izjavljuje: „Ne treba se bojali preuzimanja vlasti od strane komunista u Italiji“ – onda to u isto vreme znači:
• da se ne treba bojati, budući da komunisti, ako dođu na vlast, neće promeniti ništa u njenom osnovnom kapitalističkom mehanizmu;
• da nema nikakvog rizika da će ikada doći na vlast (zato što je i ne žele) – pa čak i ako je zadobiju, oni će je uvek vršiti samo kao zastupnici;
• da, u stvari, vlast, istinska vlast, više ne postoji, pa prema tome ni neki rizik da je bilo ko osvoji ili oduzme;
ali i ovo: ja, Berlinguer, ne bojim se toga da komunisti preuzmu vlast u Italiji – što se može učiniti očiglednim, ali ne baš toliko, jer
• to može, naprotiv, značiti (za to nije potrebna psihoanaliza): ja se bojim da komunisti ne preuzmu vlast (a za to postoje dobri razlozi, čak i za jednog komunistu).

Sve je podjednako tačno. To je tajna jednog diskursa, koji nije više samo dvosmislen, kao što mogu biti politički diskursi, nego izražava nemogućnost jedne određene pozicije vlasti, nemogućnost jednog određenog stava diskursa. A ta logika ne pripada nijednoj partiji. Ona prožima sve diskurse i mimo njihove volje. Ko će da razmrsi tu zbrku? Gordijev čvor je bar mogao da se preseče. Ali Mebijusova traka, ako je pocepaju, pretvara se u dodatnu spiralu, a da se pri tom ne poništava reverzibilnost površina (u tom slučaju reverzibilni kontinuitet hipoteza). Pakao simulacije, koji više nije pakao torture, nego suptilnog, zloćudnog, neuhvatljivog izvrtanja smisla – po kome su čak i osuđenici Burgosa nekakav Frankov poklon zapadnoj demokratiji koja nalazi priliku da obnovi svoj sopstven i uzdrmani humanizam, a čiji ozlojeđeni protest zauzvrat konsoliduje Frankov režim, konsolidujući španske mase protiv te strane intervencije? Gde je istina u svemu tome, kad se saučesništva sjajno povezuju, čak i bez znanja njihovih autora?

Spoj sistema i njegove ekstremne alternative kao dvaju ekstremiteta nekog krivog ogledala, „pogrešna“ zakrivljenost jednog političkog prostora koji je već magnetizovan, cirkularizovan, reverzibilnost sa desnice na levicu, iščašenje koje liči na lukavog genija komutacije, ceo sistem, beskraj nos t kapitala koji se preklopio na sopstvenu površinu: je li sve to prevazišlo konačnu fazu? I nije li isto tako sa željom i sa libidinalnim prostorom? Spoj između želje i vrednosti, želje i kapitala, poslednja metamorfoza zakona (zato je on tako često na dnevnom redu): sam kapital uživa, govorio je Liotar (Lyotard), pre no što se pomisli da mi uživamo u kapitalu. Poražavajuća promenljivost želja kod Deleza, zagonetni obrt koji navodi želju „revolucionarnu po sebi samoj, i kao nehotično, hoteći to što hoće“, da poželi sopstvenu represiju i da zavodi paranoične i fašističke sisteme? Svi referencijali mešaju svoje diskurse u, jednoj cirkularnoj, mebijevskoj kompulziji. Ako su seks i rad još donedavno bili potpuno suprotni termini, danas se oba utapaju u istu vrstu potrošnje. Nekad je diskurs o istoriji crpeo snagu iz žestokog protivljenja diskursu vlasti – danas oni razmenjuju svoje znake i svoje scenarije. Bilo bi preopširno prelaziti celu lepezu operacionalne negativnosti, svih tih scenarija odvraćanja, koja, kao Votergejt, pokušavajrj đa ožive jedan umirući princip simuliranim skandalom, fantazmom, ubistvom – kao vrstom hormonalnog lečenja negativnošću i krizom.

Uvek se radi o dokazivanju stvarnog putem imaginarnog, dokazivanju istine putem skandala, dokazivanju zakona pomoću prekršaja, dokazivanju rada putem štrajka, dokazivanju sistema putem krize i dokazivanju kapitala putem revolucije, kao, inače (Tasadejci), dokazivanju etnologije putem odricanja od njenog predmeta – da i ne nabrajamo dalje:
dokazivanje teatra antiteatrom,
dokazivanje umetnosti antiumetnošću,
dokazivanje pedagogije antipedagogijom,
dokazivanje psihijatrije antipsihijatrijom, itd.

Sve se menja u svoj obrnuti termin da bi preživelo u svom prečišćenom obliku. Sve vlasti, sve institucije govore o sebi poričući se, kako bi pokušale da simulacijom smrti izbegnu svoju stvarnu agoniju. Vlast može da izrežira sopstveno ubistvo da bi ponovo našla neki vid postojanja i zakonitosti. Tako su, na primer, američki predsednici, Kenedijevi, umirali jer su još posedovali neku političku dimenziju. Drugi – Džonson, Nikson, Ford imali su pravo samo na marionetske atentate, na simulirana ubitstva. Ali ipak im je bila potrebna ta aura neke veštačke pretnje kako bi sakrili da su još samo manekeni vlasti. Kralj je nekad morao da umre (i bog takođe), u tome se sastojala njegova moć. Danas on bedno nastoji da izigrava svoje umiranje ne bi li se sačuvala milost vlasti. Ali ona je izgubljena. Tražiti svezu krv u sopstvenoj smrti, ponovo pokrenuti ciklus pomoću ogledala krize, negativnosti i antivlasti – to je jedino rešenje – alibi svake vlasti, svake institucije koja pokušava da razbije zača- rani krug svoje neodgovornosti i svog fundamentalnog nepostojanja, svog svojstva već-viđenog i već-mrtvog.

*Rad je već objavljen na http://pulse.sm-art.info/simulkarumi-diznilend-i-votergejt-afera/