JEVREJSKA FILOZOFIJA


JEVREJSKA FILOZOFIJA

Kabala. Avicebron, Majmonid.

Jevrejska filozofija duguje svoje početke mešanju Jevreja sa drugim nacijama i kulturama. Ja sam…već razmatrao Filona, Jevrejina iz Aleksandrije (oko 25. stare ere – oko 40. godine naše ere), koji je pokušao da pomiri jevrejsku biblijsku teologiju i grčku filozofiju tako što je stvorio sistem u kome su bili kombinovani elementi platonske tradicije (teorija o idejama), stoicizma (učenje o Logosu) i orijentalne misli (posredna bića). U Filonovoj filozofiji bila je snažno naglašena transcendencija Boga, i to isticanje bo­žanske transcendencije bilo je karakteristično i za učenje kabale, koja se razvila pod uticajem grčkih, posebno platonskih učenja.

Kabala se sa­stoji iz dve knjige: Jesira (Stvaranje), koja je verovatno sastavljena u drugoj polovini IX stoleća naše ere, i Žohara (Sjaj), koja je nastala početkom XIII stoleća, a stavio ju je na hartiju jedan španski Jevrejin oko 1300. godine. Kasnije su pridošle dopune i komentari. Filozofija kabale pokazuje da je pretrpela uticaj novoplatonizma u svojim učenjima o emanaciji i o posrednim bićima između Boga i sveta; jedan od kanala preko kojih je novoplatonizam uticao na emanacionističku filozofiju Žohara bilo je učenje španskog Jevrejina koji je latinskim sholastičarima  bio  poznat kao  Avicebron.[…]

Salomon Ibn Gabirol ili Avicebron (Avemcebrol), tako su ga na­zvali latinski sholastičari koji su za njega mislili da je Arapin, rođen je u Malagi oko 1021. godine, a školovao se u Saragosi; umro je 1069/70. On je, prirodno, bio pod uticajem arapske filozofije, pa je i njegovo glavno delo, Fons Vitae, bilo prvobitno napisano na arapskom. Arap­ski original više ne postoji, ali ga mi posedujemo u latinskom prevodu Jovana Španca (Avendeata) i Dominika Gundisalina. Delo se sastoji od pet knjiga i znatno je uticalo na hrišćanske sholastičare. Novoplatonski uticaj nalazimo u emanacionističkoj osnovi Avicebronove filozofije. Vrhunac hijerarhije bića i izvor svih konačnih bića je, naravno, Bog, koji je jedan i nesaznatljiv diskurzivnim razu­mom, koji je shvatljiv jedino neposrednim sagledavanjem koje se po­stiže ekstazom. Ovome Avicebron dodaje neobično učenje o božanskoj volji kojom se stvaraju ili iz koje emaniraju sva niža bića. Božanska volja, poput samog Boga, transcendira slaganje materije i forme i može se aprehendirati jedino mističnim iskustvom; ali tačan odnos božanske volje i Boga nije lako odrediti. Distinkcija koja je povučena između Božije esencije i Božije volje izgleda da čini ovu poslednju jednom po­sebnom hipotezom, iako je, s druge strane, Božija volja opisana kao sam Bog ukoliko je delatan ad extra, kao Bog u svojoj pojavi.

U svakom slučaju, postoji zamena Volje za Logos. Iz Boga, preko božanske volje, bilo da se ona shvati kao Bog u jednoj svojoj pojavi ili kao posebna hipostaza, proizlazi kosmički duh ili Duša Sveta, koja je niža od Boga i sastavljena od materije i forme, od materia universalis i forma universalis. Iz Duše Sveta proizlaze jedno za drugim čisti duhovi i telesne stvari. Interesantna stvar povodom Avicebronovog sistema, međutim, nije toliko njegova emanacionistička shema koliko njegovo učenje o univerzalnom hilomorfičkom sastavu svih bića nižih od Boga, učenje koje potiče, bar posredno, od Plotina i koje je uticalo na jednu struju, sholastičke hrišćanske filozofije. Kao što iz Duše Sveta proizlaze po­jedinačne forme, tako iz nje proizlazi i duhovna materija, koja je pri­sutna u Umu i racionalnoj duši, kao i u telesnoj materiji. Prema tome, materija, koja ne uključuje po sebi telesnost, jeste načelo ograničenja i konačnosti u svim stvorenim stvarima: upravo je hilomorfički sastav stvorenja ono što ih razdvaja od Boga, jer u Bogu nema nikakve slo­ženosti.

Ovo učenje o univerzalnom hilomorfičkom sastavu stvorenja zastupao je, na primer, i sv. Bonaventura – veliki franjevački savremenik sv. Tome Akvinskog.Nadalje, u svakom biću koje u sebi sadrži mnoštvo stupnjeva savršenosti postoji mnoštvo formi, kao, na primer, u ljudskom biću,mikrokosmosu, u komepostoje savršenstva telesnosti, vegetativnog života,osećajnog života iitelektualnog života. Svako telesno biće poseduje forma corporeitatis, ali ono još treba da dobije svoje mesto u hijerarhiji bića, a to se postiže poimanjem forme kojom ono postaje živo biće, životinja, pas. Tvrdilo se da je Avicebronovo učenje stvaran izvor teorije o mnoštvu formi koju je zastupala avgustinska škola, ali ne smemo zaboraviti da se to učenje podjednako dobro uklapa i u Avgustinovu filozofiju, jer je sam Avgustin učio da niže forme imaju tu funkciju da vode ka višim formama i da to važi za ove forme ukoliko su predstavljene u ljudskom saznanju, tj. da kontemplacija nižih stupnjeva bića treba  da  vodi   duh ka  višim  stupnjevima.[…]

Najzanimljiviji od svih jevrejskih srednjovekovnih filozofa jeste Mojsije Majmonid (Mojsije Maimonides), koji je rođen u Kordovi godine 1135. a umro u Kairu 1204, nakon napuštanja mavarske Španije koja nije više bila naklonjena filozofima. U svom delu Voda lutajućih on je pokušao da pokaže kako teologija ima svoju racionalnu osnovu u filozofiji; pod filozofijom on je razumevao filozofiju Aristotela, jer njega je, zajedno sa prorocima, smatrao najvećim predstavnikom ljudske duhovne moći. Mi moramo čvrsto da se držimo onoga što nam je dato čulnim opažanjem i onoga što može strogo da se dokaže razumom, pa ako iskazi koji su sadržani u Starom zavetu očito protivreče onome što je očigledno zasnovano na razumu, onda takvi iskazi moraju da se interpretiraju alegorijski. To stanovište, međutim, ne znači da Majmonid napušta učenjeteologije kad god Aristotel podržava nešto različito od onog što uči Biblija.     Na primer, teologija uči o stvaranju sveta u vre­menuiz ničega, a toznači da je Bog podjednako stvoritelj materije kao i forme i dasvet ne može biti večan. Ako bi večnost sveta mogla da se dokaže razumom na takav način da bi suprotnost toga očigledno predstavljala nemogućnost, onda bismo morali, shodno tome, da intrepretiramo učenje Biblije; u stvari, biblijsko učenje je jasno a filozofski argumenti navedeni da dokažu večnost sveta su nekonkluzivni: prema tome, mi moramo da odbacimo Aristotelovo učenje o ovoj tački. Pla­ton je bio bliži istini od Aristotela, ali je čak i on prihvatao nestvorenu materiju. Prema Majmonidu, stvaranje materije i forme iz ničega jeste nužno ako treba da se dopusti činjenica čudesa koja je jasno potvrđena u Starom zavetu; ako je Bog kadar da isključi delovanje prirodnih za­kona, on mora da bude apsolutan gospodar prirode, a on to može da bude samo kao stvoritelj u punom smislu te reči. Majmonidovo alegorijsko tumačenje nekih biblijskih slika o Bogu je fanaticima izgledalo kao izdaja Svetog pisma za račun Grka, pa su neki Jevreji u Francuskoj otišli toliko daleko da su pokušali da pridobiju inkviziciju protiv te “jeresi”.                       U stvari, Majmonid je rekao samo to da, osim teologije, postoje i drugi izvori za pouzdanu istinu. Drugim rečima, on je povlastio filozofiju, i tako uticao na Jevreje u Španiji da se više interesuju za filozofiju, bez obzira na to što je njegov glavni uticaj bio upravo u teologiji. Već je bilo pokazano da on nije bio slepi obožavalac Aristotela. Majmonid je mislio daje Aristotel pogrešio u učenju o večnosti sveta; čak i ako filozofija ne može da dokaže stvaranje u vremenu, ona može bar da pokaže da su argumenti navedeni u korist aristotelskog shvatanja nekonkluzivni i  nezasnovani. Oslanjajući se delimično na teologiju Alfarabija i Avicene, Majmonid je dokazivao egzistencijuBoga na raznenačine,argumentišući od stvorenih bića ka Bogu kao prvom Pokretaču, nužnom Biću ili kao prvom Uzroku. Ovi  dokazi   su potkrepljeni tvrđenjima  iz Aristotelove Fizike i Metafizike. Ali ako je Majmonid i anticipirao većinu dokaza koje je kasnije dao sv. Toma, on je insistirao više od Tome na neprimenljivosti pozitivnih predikata na Boga. Bog je čista delatnost, bez materije i bez mogućnosti, beskonačno udaljen od stvorenih bića, i, s obzirom na “kvalitete”, možemo pre reći šta Bog nije nego šta on je­ste. On je jedan i transcendentan (između Boga i sveta postoji hijerarhija Umova ili čistih duhova), ali mi ne možemo da stvorimo bilo kakav do­statan pozitivan pojam o Bogu. Sv. Toma bi, naravno, to uvažio, ali Majmonid je znatno više istrajavao na via negativa. Mi možemo, na primer, Bogu da pripišemo delatnosti stvaranja i proviđenja, ali pod uslovom da shvatimo da razlika u nazivima ne odgovara bilo kakvoj razlici u samom Bogu, te da je sam Bog nepromenljiv. Nasuprot Avicebronu, Majmonid prihvata posebno Božije proviđenje s obzirom na pojedinačna stvorenja, iako je ono istinito samo za ljude ukoliko je je reč o materijalnom svetu. Delatni um je deseti Um (Umovi su bez “materije”), ali pasivni um pravednih je besmrtan. Majmonid, dakle, dopušta besmrtnost samo u ograničenom obimu – za pravedne; ali on je zastupao slobodu volje preko koje čovek postaje pravedan, i poricao je određujući uticaj nebeskih tela i sfera naljudsko ponašanje. Ukratko. Mojsije Majmonid je učinio više od Avicebrona za pomirenje grčke filozofije i jevrejske pravovernosti, i treba istaći da je uticaj aristotelskog sistema  prisutniji   u filozofiji  prvog   nego   u  filozofiji   drugog   mislioca.

(Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija, 205-209, Bigz I-IV, Beograd, 1998)

3 thoughts on “JEVREJSKA FILOZOFIJA

    1. Da, hvala! Malo toga se može naći na int. a da se tiče kineske filozofije, biće još najmanje dva teksta o kineskoj filozofiji, zaključno sa položajem kineske filozofije u savremenom svetu!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s