Slovenofilstvo i evrazijstvo (Učenje o zatvorenim kulturno-istorijskim tipovima odriče i sam pojam o opstečovečanskoj kulturi)


Slovenofilstvo i evrazijstvo (Učenje o zatvorenim kulturno-istorijskim tipovima odriče i sam pojam o opstečovečanskoj kulturi)

U jednom delu ruske emigracije (ne mnogo znatnom) raširila se u poslednje vreme takozvana evrazijska teorija. Ta teorija predstavlja pokušaj da se dokaze kako je ruska kultura neki osobit svet, potpuno tudj načelima zapadno-evropske kulture i da je baš naprotiv puna elemenata azijatske kulture. Rusija je – tvrde predstavnici ove teorije – Evrazija, tojest Evropoazija; i geografski i kulturno ona predstavlja prelaznu zonu na kojoj se evropeizam sreće i kombinuje sa azijatstvom, ali, kako tvrde evrazijci, u rezultatu toga susreta dobiva se ne harmonična kombinacija evropskih i azijatskih načela, već potpuna pobeda azijatstva nad evropeizmom, i da ta pobeda dolazi otuda sto 1. azijatska stihija je mnogo srodnija dusi ruskog naroda od evropske stihije, a 2.  zbog toga što je azijatska kultura sama po sebi viša od evropske po unutrašnjoj vrednosti svojih osnovnih načela.
Na čemu se, dakle, osniva ova neobična teorija, kakva su njena načela, polazne tačke i argumenti?

Svetska misija Rusije

Evrazijci se često pozivaju na to da oni, stavljajući Rusiju nasuprot zapadnoj Evropi, kao dva sveta jedan drugome potpuno tudja po osnovama svoje kulture, nisu usamljeni, već samo produžuju i produbljavaju tradiciju koja se proteže još od slovenofilstva četrdesetih godina XIX veka, jer su već slovenofili te epohe oštro stavljali osnove ruske kulture nasuprot osnovama zapadno-evropske.

Radi razumevanja prave prirode evrazijstva neophodno je pre svega uveriti se tačno i jasno da se evrazijci bez ikakvog prava nameću u duhovno srodstvo slovenofilima četrdesetih godina devetnaestog veka. Na tom je pitanju pre svega potrebno i zaustaviti se.

Slovenofili četrdesetih godina devetnaestog veka tvrdili su zbilja da je zapadno-evropska kultura osudjena na raspadanje zbog lažnosti njenih osnovnih načela i da će se iz slovenske, a pre svega iz ruske kulture, istaći onaj svetionik koji ce obasjati celom čovečanstvu put ka istini.

Pa ipak ovo nekoliko reči je dovoljno da se odmah uvidi kakav ponor deli shvatanje slovenofila od teorije evrazijaca. Kad bi sad vaskrsnuli Konstantin Aksakov i Homjakov, oni ne samo da evrazijce ne bi priznali za svoje duhovne potomke, već bi se bacili na evrazijce, – Aksakov svom snagom svoga neobuzdanog temperamenta, a Homjakov – svom oštrinom svoje virtuozne dialektike.

I, zbilja: 1. Rusiju su slovenofili shvatali uvek kao organski deo celog slovenskog sveta; 2. načela slovensko-ruske kulture slovenofili su shvatali kao visu manifestaciju opšte-čovečanske istine. I kod obe ove tačke evrazijci se najoštrije razilaze sa slovenofilima.

Nasuprot slovenofilima, evrazijci kao da teže da preseku vezu izmedju Rusije i ostalog Slovenstva ili kao da hoće da dokažu da ta veza i ne postoji, jer u sastavu ruske krvi slovenska kaplja tobož se gotovo potpuno rastopila u gustoj tatarskoj struji. Otkinuti Rusiju od njenog Slovenskog korena, uliti Rusima ideju da oni samo iz nesporazuma smatraju sebe za Slovene – to je pravac u kome su upravljeni napori evrazijaca. Za slovenofile bi to bila jeres skrnavljenja s kojom se oni ne bi mogli nikad pomiriti.

Ali razlika izmedju njih prodire jos dublje. Treba uzeti u obzir onu opstu ideologiju i onu opštu teoriju istoriskog procesa na čijoj su se podlozi slagale ideje slovenofila četrdesetih godina XIX veka. To je Hegelova teorija koja je konstruisala istoriju čovečanstva kao jedinstven proces postepenog otkrivanja svetskog apsolutnog razuma. Istorija čovečanstva po toj se teoriji kreće po jednoj – ne pravoj već spiralnoj, zigzagnoj – ali samo jednoj liniji, i ljudski se rod dialektički (to jest prelazeći od jedne suprotnosti na drugu) po njoj postepeno kreće ka shvatanju i ostvarenju apsolutne istine u ljudskom društvu. To je u neku ruku postepeno penjanje celog čovečanstva gore po jednim istim stepenicama sa dužim predahnućem na svakom stepenu. Ne odjednom u celom obimu već se u pojedinim svojim elementima postupno otkriva svetski razum u svetski čovečanstva. Dolazi momenat kada se čovečanstvu može da otkrije izvestan elemenat svetskog razuma, i onda na avanscenu svetske istorije istupa narod koji je po osobinama svoje nacionalne kulture sposoban da izrazi i ovaploti baš taj elemenat, i takav narod za datu epohu izbija na celo duhovne kulture sveta i po njegovim kulturnim dostignućima, na razne načine, u većem ili manjem stepenu, ravnaju se svi ostali narodi, koji su sposobni za duhovni razvoj. Ali onda nastaje epoha kada je čovečanstvo sazrelo da korakne gore za još jedan stepen na stepenicama progresa, i onda na avanscenu svetske istorije istupa drugi narod, koji ima da unese nov obol u trezor svetske kulture, i onda već po njegovim dostignućima se ravna celo kulturno čovečanstvo, i tako dalje. I najzad mora nastupiti epoha kad će istupiti narod koji ce u svojoj kulturi otkriti već u punom savršenstvu viša načela svetskog razuma, svetske istine.

Hegel je i tvrdio da je takvo najsavršenije otkriće svetskog razuma dato čovečanstvu u germansko-romanskoj kulturi XIX veka. I oni ruski mislioci četrdesetih godina XIX veka koji su prihvatali celu ovu Hegelovu šemu svetske istorije zajedno sa ovim krajnjim zaključkom, – zvali se zapadnjiki. Sad postaje sasvim jasno ko su bili tadasnji slovenofili. Slovenofili su takodje prihvatali semu svetskog istoriskog procesa. Ali nasuprot Hegelu i zapadnicima slovenofili su tvrdili da se najsavršenije otkriće svetskog razuma nalazi u osnovnim načelima ne romano-germanske već ruske kulture. Slovenofili su i formulirali ta načela ruske kulture, koja su po njihovom mišljenju prava normativna načela vasionske, svečovečanske istine. To je formuliranje u sledećem. U oblasti puteva saznanja zapadnoevropska kultura usavršila je samo put formalno-logičkog, umnog saznanja, kojim se može postići saznanje samo spoljnih manifestacija, a ne unutrašnja suština stvari, dok ruska kultura ističe intuitivno prodiranje duha saznanja u unutrašnju suštinu stvari; u oblasti društvenog uredjenja zapadna kultura zasniva se na principu potpuno slobodne orijentacije individualnih ličnosti, dok se ruska kultura zasniva na horskom načelu, to jest na dobrovoljnom rastvaranju ličnosti u svetskoj gomili; u oblasti političkog izgradjivanja zapadnoevropska kultura gradi se na načelu ugovornog kontrakta izmedju narodne volje i monarhove vlasti, koji jedno drugo ograničavaju, dok ruska državnost takav kontrakt ne priznaje i načelo pravnog ugovora izmedju zemlje i drzžavne vlasti zamenjuje se kod nje moralnim načelom kome nije potreban pravni oblik uzajamnog poverenja i dobrovoljnog razgraničavanja sfera, po formuli – »caru sila vlasti, zemlji – sila mnjenja«.

Ne mislim da sad pretresam zanošenja i pogreške koje su postojale u tim formulama i suprotnostima. Hoću samo da pokažem na šta se svodila bitnost slovenofilskih ideja i kako se mnogo ona razlikovala od evrazijskih.

Slovenofili su smatrali načela ruske kulture za različita od načela zapadnoevropske kulture, ali odatle oni nisu nikako izvodili zaključak da se Rusija treba da ogradi od Evrope pa dakle i od Slovenstva. Naprotiv, oni su smatrali da će Rusija zajedno sa celim Slovenstvom stati na celo kulturnog progresa i Evrope i celog čovečanstva, jer su slovenofili smatrali načela ruske kulture za viša otkrovenja svetske istine.

Žurim da napomenem da ni teoriju linearnog progresa, niti shvatanje svetske istorije kao jedinstvenog procesa savremena naučna misao već ne priznaje. Ali ja samo molim da se obrati pažnja na kakvu je vrtoglavu visinu podignuta svetsko-istorijska misija Rusije i Slovenstva u učenju slovenofila. Razumljivo je da su slovenofili u svome učenju mogli nalaziti izvor za visoko podizanje patriotskog osećanja narodne gordosti: oni su predodredjivali Rusiji ulogu svetionika opštečovečanske istine.

Na tragu Dzingis-kana

I evrazijci pretenduju da njihovo učenje moze izazvati podizanje nacionalnog osećanja, ali oni više zadovoljenje svojega nacionalnog ponosa nalaze u tome da predstave Rusiju kao naslednicu Dzingis-kanove monarhije, a ono vreme kad je Rusija bila pod jarmom tatarske Zlatne Horde oni označavaju kao srećnu epohu njene istoriske prošlosti od koje je poteklo sve što je bilo lepo u ruskom životu. I, eto, videti u ovome izvor nacionalne gordosti meni izgleda sasvim nerazumljivo, tako da je prosto zanimljivo ispitati kakvim su tokom misli mogli ti ljudi da dodju do takvih zaključaka. A sad pogledajmo kako se gradi ideologija evrazijaca.

Osnovna polazna tacka evrazijaca direktno je suprotna slovenofilskoj:
Dok su slovenofili polazili od teorije jedinstvenog svetsko-istoriskog procesa, evrazijci polaze od učenja o tako zvanim zatvorenim i izolovanim kulturno-istoriskim tipovima. Po tom učenju čovečanstvo je jednom definitivno razbijeno na nekoliko kulturnih tipova, tudjih jedan drugome i izdvojenih. To učenje nisu izmislili evrazijci. Daniljevski ga je razvio u ruskoj literaturi u knjizi »Rusija i Evropa«. Ali je Daniljevski stavljao Rusiju i ostalo Slovenstvo u jedan kulturni tip, a evrazijci, kako smo već rekli, Rusiju od ostalog Slovenstva izdvajaju.

Učenje o zatvorenim kulturno-istoriskim tipovima odrice i sam pojam o opštečovečanskoj kulturi.
Rekao sam već da savremena naučna misao ne prima staru teoriju o jedinstvu svetsko-istoriskog procesa. Ali znači li to da opštečovečanska kultura ne postoji?

Evrazijci odbacuju postojanje opštečovečanske kulture, pozivajući se na sledeće ideje. Svaka nacija je simfonična ličnost. Zato su nacije isto tako individualne i neponovljive kao i odvojene čovečje ličnosti. Zatim, kultura naroda najtešnje je vezana za geografske prilike, i raznovrsnost geografskih osobina različitih mesta zemljine kugle uzrok je potpunom otudjivanju pojedinih nacionalnih kultura.
Nije teško videti kako je krta ova konstrukcija.

Pre svega treba primetiti da niko i nikad nije shvatao opštečovečansku kulturu u smislu odricanja lokalnih osobina u životu različitih zemalja i naroda. I baš se evrazijcima mora prebaciti nedovoljna pažnja prema značaju lokalnih raznovrsnosti. I u stvari, oni Rusiju stavljaju nasuprot Zapadnoj Evropi kao nekoj nedeljivoj celini i svu Zapadnu Evropu pri tom oni stavljaju u jednu zagradu. Ali zar su različite zemlje Zapadne Evrope – Engleska, Francuska, Nemacka, Italija i. t. d. i. t. d. – identične po karakteru svoje kulture i po sklopu svoga života, zar na životu i istoriskom razviću svake od tih zemalja ne stoji jasan žig lokalnih osobenosti? Pa ipak to evrazijcima ne smeta da stavljaju sve ove zemlje u neki opsti pojam Zapadne Evrope. Dakle postojanje lokalnih osobenosti u ruskoj kulturi samo po sebi ne može biti dovoljan razlog za izuzimanje Rusije iz sastava Evrope.

Pod opštečovečanskom kulturom podrazumeva se ukupnost izvesnih načela i normi ciji značaj izlazi izvan predela lokalnih razlika i čija normativna snaga zadrzava svoj značaj i pored svih nacionalnih osobenosti, jer je ona u vezi sa osnovnim stihijama čovečje prirode uopšte. I postojanje opštečovečanske kulture, shvaćeno u takvom smislu, nemoguće je odricati. Koliko ima mnogo opšteg u tom pogledu rečimo bšs izmedju Evrope i Azije! Rodovni sistem postojao je i ovde i tamo, isto tako kao i feudalizam, i apsolutizam, uzimajući naravno i ovde i tamo lokalnu spoljašnju boju.

Evrazijci pridaju naročit značaj uporedjenju nacija sa neponovljivim individualističkim ličnostima. Ostavljajući na stranu pitanje u koliko se to uporedjenje teoretski može primiti, napomenuću da se u tom uporedjenju u stvari otkriva slabost evrazijske ideje. Jer iako su različite ličnosti, naravno, individualne i neponovljive, ipak su svi ljudi jedan drugom slični po nekim opštim nerazdvojnim osobinama i fizičke i duhovne organizacije. Svi, osim nakaza, imaju po jedan nos, po dva oka, po dve ruke i. t. d. Svi, osim nakaza, potcinjuju svoje mišljenje izvesnim opštim logičkim zakonima, i čak mnogo kapriciozniji i nestabilan svet čovečjih strasti potčinjuje se izvesnim opštim zakonima čovečje psihologije na svim sirinama i meridianima.

Geopolitika kao mistika

Ne pomažu ni geopolitička zanosenja evrazijaca. Geopolitika je vrlo ugledna i pri tom čisto realistična naučna disciplina. Medjutim, evrazijstvo je pretvara u neku vrstu geopolitičke mistike kad tvrdi da se u geografskom sklopu svake zemlje može pročitati potpuno cela istoriska sudbina naroda koji je naseljava. Geografske prilike imaju, naravno, snažan uticaj na tok istoriskih dogadjaja, ali reći da sve u istoriji jednog naroda potpuno zavisi od geografskog faktora, znači upuštati se u fantastiku najgore vrste. Medjutim, evrazijski pisci dopuštaju u tom lutanju najrazuzdanija zanošenja. Utvrdivši da se ruska imperija u poslednjem periodu svoje egzistencije po svome teritorijalnom sklopu skoro sasvim poklopila sa predjašnjom državom Dzingis-kana, oni već vide u tome dovoljan razlog da smatraju da je azijatska priroda ruske državne ideje dokazana. A medjutim pored mnogog drugog trebalo bi obratiti pažnju makar na činjenicu da su u Dzingis-kanovoj monarhiji njene evropske teritorije sačinjavale tako zvani Hinterland, dok su u ruskoj imperiji Hinterland bile njene azijatske teritorije.

U geografske, etnografske i političke veze Rusije sa Azijom ne može se sumnjati i njih niko nije odricao. Sam termin Evrazija davno već upotrebljavaju geografi, da bi označili kako priroda istočne Evrope postepeno prelazi na azijatske geografske oblike. Ali evrazijci daju tom starom terminu nov značaj. Po samom svome etimološkom smislu ovaj termin treba da označava to da se na teritoriji Rusije i u sastavu ruske kulture elementi evropeizma i azijatizma susreću i da stupaju u izvesnu sintetičnu kombinaciju. Medjutim, evrazijci tvrde nesto drugo.

Prema njihovom predstavljanju ova sinteza evropskih i azijskih načela sastoji se u tome što azijatizam na teritoriji Rusije pobedonosno trijumfuje nad evropeizmom (originalno shvatanje sinteze!) i da to dolazi iz dva uzroka:

1. zato što je Rus po svome duševnom sklopu blizi azijatima nego evropejcima i

2. zato sto je azijatska kultura sama po sebi viša od kulture evropske.

Konstatujući azijatsku prirodu Rusa, evrazijci se u stvari trude da galvanizuju teoriju Poljaka Duhinskog koja je nekad bila puštena u promet s politićkim ciljem, za vreme kulminacije rusko-poljskih raspra. I ovu tendenciozno-fantastičnu teoriju, stvorenu protiv interesa ruskog naroda, evrazijci sad prihvataju i razvijaju je tobož u interesu Rusije!

Teško je dokazivati postavke koje su nedokazive. I zato se u evrazijskim razmisljanjima sreću ne mali kurioziteti, nalik na sledeće. Preda mnom je zbirka članaka kneza Trubeckog po pitanjima »ruskog samopoznanja«. Knez Trubeckoj vrlo je ozbiljan specijalist u nauci o jeziku. U isto vreme on je jedan od osnovalaca »evrazijstva«. I evo šta mi u njegovoj knjizi nalazimo. Dok se dotiče pitanja stranih njegovoj naučnoj specijalnosti – ruske istorije i politike – on ponavlja evrazijske šablonske trafarete. Zatim, on prelazi na pitanja koja se tiču istorije ruskog jezika, i ovde se u njemu budi naučnik za koga objektivni naučni izvodi stoje iznad svakih publicističkih lozinki.

I s bogatim izborom fakata dokazuje on tri postavke:

1. da je savremeni ruski jezik sklopljen iz stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim elementima ruske redakcije;

2. da je crkvenoslovenski jezik ruske redakcije direktan potomak starog opšteslovenskog jezika i

3. da stilističko bogatstvo ruskog jezika, obilje njegovog stilističkog kolorita, njegova sposobnost, da služi kao fino orudje izražavanja apstraktne misli i umetničkog slikanja, – potiče baš zbog toga stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim jezikom ruske redakcije.

Drugim rečima, sve je to kod nas – slovensko, a ne turansko, ne mongolsko.
I posšto je naučnom argumentacijom dokazao ove antievrazijske postavke knez Trubeckoj odjednom okreće list, i da bi utešio samog sebe i svoje čitaoce zuri da doda: »ali Rusija jedino sto ima opšte s ostalim slovenstvom to je jezik«.
Jedino jezik! Mi dobro znamo da to nije jedino jezik. Ali neka bude tako. Zar je to malo? Ta jezik nije kakav mehanički aparat za izgovaranje reči; jezik je ogledalo u kome se ogleda sama postava narodne duše, sama osnova ruske kulture. Opasno je za evrazijce da se dotiču oblasti prave nauke; onda baš i izbijaju na površinu postavke koje su ubistvene za njihovu izmišljenu veštačku ideologiju.

Opravdanje diktature

Ostaje mi još da se dotaknem onih argumenata kojima se evrazijci trude da dokažu superiornost azijatske kulture nad evropskom. Evropsku kulturu oni karakterišu kao potpuno materijalističku i ateističku, nasuprot azijatskoj kulturi koja je ispunjena religioznim teznjama. Medjutim, takve postavke mogu se utvrdjivati samo tako, ako se svesno zatvore oči pred onim značajnim mestom koje je zauzimalo u razviću evropske kulture sumno vrenje religioznih ideja. A u političkom pogledu evrazijci se trude da oklevetaju pravni poredak koji je izradila evropska kultura, i tvrde laka srca da taj poredak nije ništa drugo nego rdjavo maskirana anarhija u kojoj svako daje sebi lična prava, a neće da zna ni za kakve dužnosti. Tu se dopušta… mali nesporazum. Pravo se meša sa samovoljom! Prava bez dužnosti ne radjaju nikako pravni poredak već samovolju. Nasuprot tome, pravni poredak protkan je, može se reći, stihijom dužnosti. Jer osnovna ideja pravnog poretka sastoji se baš u tome da je svaki gradjanin, visoko ceneći svoja prava i surevnjivo ih čuvajuci, u isto vreme dužan da poštuje ista takva prava svakog drugog gradjanina, i pokušaj da se ta dužnost narusi podvrgava odmah narušioca vrlo efikasnom otporu od strane zakona.

Trudeći se da predstave pravnu demokratiju kao anarhiju individualističkih instinkata koja se raspada – evrazijci pozdravljaju poredak koji se zasniva na diktaturi jedne vladajuće grupe kojoj je ceo narod dužan da se pokorava bez reči.       I oni boljševike hvale baš zato što su boljševici pogazili sve začetke pravne kulture i zasnovali diktaturu jedne partije. Evrazijci mastaju da smene boljčevike bač u toj ulozi i nadaju se da ce boljčevicku diktaturu smeniti diktatura evrazijska, – koja će Rusiju povesti po azijatskim, antievropskim putevima.

Ne vredi ni dokazivati da je ta njihova nada i ta njihova pretenzija isto toliko fantasticna, koliko je neosnovana i sva njihova nabrzo spetljana i belim koncima prošivena ideologija.

Aleksandar Kizeveter* (Iz časopisa Misao (ur. Z. Milićević), sveska 201–208, knj. 27, Beograd 1928, str. 1–7.)

*Autor je bio profesor istorije Karlovog univerziteta u Pragu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s