Boran Berčić – Zašto 2+2=4?


Zašto 2+2=4?

0.Uvod
Matematika je filozofima oduvijek bila zanimljiva. Pitagora i njegovi sljedbenici vjerovali su da se sve činjenice u svijetu mogu izraziti matematički. Platon je smatrao da je jedino filozofsko znanje vrijednije od matematičkog. Descartes i Leibniz su i sami bili matematičari. Spinoza je svoj filozofski sistem nastojao izložiti geometrijskim redom, po uzoru na Euklidove Elemente. Ono što je možda najviše fasciniralo filozofe u matematici jest njezina izvjesnost. Matematička spoznaja bila je, zbog svoje izvjesnosti, uzor svakoj drugoj spoznaji. Doista, ne možemo se otrgnuti dojmu da su matematičke istine nužne, to jest, da ne mogu biti drukčije nego što jesu. Sve drugo može biti drukčije nego što jest, samo matematičke istine ne.                 U svim drugim znanostima i valjana metoda može dovesti pogrešnih rezultata, samo u matematici ne. Matematička spoznaja jest, ako je valjana, apsolutno sigurna i izvjesna. Stoga ćemo u ovom tekstu nastojati vidjeti što matematičke sudove čini istinitima, o čemu oni govore i kako ih spoznajemo.

1.Teorije u filozofiji matematike
To da 2+2=4 – to je jasno i oko toga se svi slažemo. Međutim, ni iz daleka nije jasno zašto je 2+2=4, što je to zbog čega 2+2=4? Oko odgovora na to pitanje nema nikakvog slaganja. Mislim da je pitanje Zašto 2+2=4? najbolje shvatiti kao pitanje Što rečenicu »2+2=4« čini isti-nitom? Da pojasnim; Da lije istina da 2+2=4? Jest, istina je! Da lije istina da 2+2=5? Ne, to nije istina! Pitanje je što je to što rečenicu »2+2=4« čini istinitim, a rečenicu »2+2=5« neistinitom? Dakle, mora biti negdje nešto što prvu rečenicu čini istinitom, a drugu neistinitom. Pitanje je: što je to?

Dakle, pitanje je ontološke prirode, koja je to vrsta stvari koja rečenice matematike čini istinitima? Ili, da se poslužimo engleskim izrazom, što su truth makeri matematičkih rečenica? Ontološko pitanje, o tome što rečenice matematike čini istinitima ili neistinitima, u uskoj je vezi s epistemološkim i semantičkim problemima matematike. Epistemološko pitanje jest kako spo¬znajemo matematičke istine? O kojoj se vrsti spoznaje radi? Kako znamo da 2+2=4? Zašto vjerujemo da je to istina? Na osnovi kojih razloga to tvrdimo? Da li to spoznajemo iskustvom, čistim mišljenjem, ili na neki treći način?

Semantičko pitanje jest što to znači da 2+2=4? O čemu govori rečenica 2+2=4? O čemu govore rečenice matematike?           Na što referiraju? Što one opisuju? Jasno, ontološki, epistemološki i semantički aspekt pitanja o istini uvijek su usko povezani, tako je i u slučaju matematike. Semantički i ontološki aspekt povezani su na slijedeći način. Izjavnim rečenicama uvijek se nešto tvrdi, one su uvijek o nečemu. Ono što se rečenicom tvrdi, ono o čemu ona govori, to je ujedno i ono što ju čini istinitom ili neistinitom. Ako je to što se rečenicom tvrdi stvarno tako, rečenica je istinita. Ako nije tako, rečenica nije istinita. Ono što se rečenicom tvrdi, to je ono o čemu je ona i to je ono što ju čini istinitom ili neistinitom. Isto tako, matematička spoznaja mora biti spoznaja onoga o čemu matematika govori, to jest, onoga što matematiku čini istinitom.       U ovoj će raspravi naglasak prvenstveno biti na ontološkom aspektu pitanja: što je to što rečenice matematike čini istinitima, koja je to vrsta stvari?

Istina ima raznih. Različite rečenice istinite su na različitim osnovama, ovisno o čemu govore. Istinosna vrijednost rečenica koje govore o fizičkim predmetima ovisi o tome kakvi su fizički predmeti koje one opisuju. Na primjer, rečenica »U prostoriji 212 na FF-u u Rijeci ima 35 klupa«, istinita je zato što u prostoriji 212 na FF-u Rijeci doista ima 35 klupa. Dakle, fizička činjenica da u toj prostoriji ima toliko klupa jest ono što tu rečenicu čini istinitom. Istinosna vrijednost rečenica koje govore o mentalnim stanjima ovisi 0 tome jesu li mentalna stanja o kojima one govore doista takva kao što se njima tvrdi.

Ono što rečenicu »Martu boli zub« čini istinitom jest mentalna činjenica da Martu stvarno boli zub. Neke su rečenice istinite na osnovi konvencije. Na primjer, da li je istina da 1 metar ima 100 centimetara? Istina je! Ono što odgovarajuću rečenicu čini istinitom jest konvencija o metričkom sustavu da 1m ima 100cm. Isto je tako istinito na osnovi konvencije da je 1m dugačak upravo toliko koliko jest, a ne više ili manje. Neke istine ovise o pravilima igre. Rečenica »Lovac se smije kretati samo dijagonalno« istinita je na osnovi pravila šaha. Na osnovi pravila nogometa istina je da se ne smije igrati rukom. Pravila igara isto su tako samo konvencije. Neke su rečenice istinite na osnovi značenja riječi od kojih se sastoje. Rečenica »Ujak je brat od majke« istinita je zato što riječ »ujak« naprosto znači »brat od majke«. Neke istine ovise o tome kako mi vidimo stvari oko sebe. Istina je da je trava zelena zato što normalan spoznavatelj u normalnim okolnostima travu vidi kao zelenu. Da imamo drukčiji perceptivni aparat, trava nam možda ne bi izgledala zelena. Neke su rečenice istinite zbog logičkog oblika kojega imaju. Rečenica »Ako kiša pada, onda kiša pada« istinita je, padala kiša ili ne.

Isto kao i »Kiša pada ili kiša ne pada«. Ako bismo nekoga pitali da li pada kiša, a on bi nam dao ovakve odgovore, mislili bismo da nas zafrkava. Međutim, iako neinformativni, ovi su odgovori istiniti. Istiniti su na osnovi svog logičkog oblika. Prva je rečenica istinita zato što ima oblik zakona logike p^p (ako p, onda p). Druga zato što ima oblikpV~p (p ili ~p). Postoji vjerojatno još vrsta istina, onoliko koliko ima vrsta činjenica u svijetu. Pitanje koje nas zanima jest što je to što rečenicu »2+2=4« čini istinitom? Koja je to vrsta činjenica u svijetu koja matematiku čini istinitom. Jesu li to fizički predmeti, mentalna stanja, konvencije, pravila igre, značenja riječi, način na koji vidimo svijet, zakoni logike, ili pak nešto drugo?             U ostatku poglavlja izloženo je i ukratko razmotreno pet mogućih odgovora na to pitanje, to jest, pet teorija o prirodi matematičke istine. To su: fikcionalizam, nominalizam, konceptualizam, fizikalizam i platonizam.

1.1 Fikcionalizam
Predmeti matematike čiste su fikcije, njih zapravo nema. Zato se ova pozicija i naziva fikcionalizam. Predmeti o kojima govore rečenice matematike naprosto ne postoje. U svijetu u kojem živimo nema brojeva, drugih korijena, integrala, logaritama, funkcija i skupova. Iskazi matematike zapravo ne govore ništa o svijetu u kojem živimo. Možda nam se čini da se iskazima matematike nešto tvrdi o nekoj vrsti stvari, međutim, taj je dojam naprosto pogrešan. Matematika zapravo nije ni o čemu te stoga iskazi matematike uopće nemaju istinosne vrijednosti. Budući da se njima ništa ne tvrdi, oni ne mogu biti ni istiniti ni neistiniti.4 Tako točan odogovor na pitanje Što sud 2+2=4 čini istinitim? – jest Ništa! Taj sud zapravo i nije istinit. Jasno, nije ni neistinit, on naprosto nema istinosnu vrijednost. Ipak, to ni u kom slučaju ne znači da je matematika zato bezvrijedna, njezina vrijednost uopće nije u istinitosti već u korisnosti. Ona je izuzetno korisno sredstvo koje nam olakšava snalaženje u svijetu u kojem živimo. Iako predmeta o ko¬jima matematika govori zapravo nema, matematika je izuzetno korisna. Sve ono što možemo reći uz pomoć matematike, zapravo možemo reći i bez nje. Broj 5 nam, na primjer, omogućuje da govorimo o »ovih 5 stolova«. Međutim, o njima možemo govoriti i bez broja 5. Možemo reći »ovaj stol i ovaj stol i ovaj stol i ovaj stol i ovaj stol.« Radi se samo o tome da nam broj 5 pomaže da to isto kažemo kraće brže i lakše. Broj 5 je, kao i svi ostali navodni predmeti matematike, zapravo samo korisna fikcija. Sva je znanost u principu moguća i bez matematike. Štogod možemo uz pomoć matematike učiniti brže i jednostavnije, sve to možemo učiniti i bez ikakve matematike.         Doduše, sporije i nepreglednije, ali ipak možemo. Prema tome, ne trebamo pretpostaviti da postoje nekakvi matematički predmeti o kojima govore rečenice matematike, a pogotovo ne nekakva sui generis matematička stvarnost koju matematika opisuje.

1.2.Nominalizam
2+2=4 – to je istina po definiciji.5 2+2 po definiciji jesu 4. Izrazi »2«, »+«, »=« i »4« tako su definirani da je istina da 2+2=4. U matematici je sve stvar definicije. Kada kažemo »2+2« rekli smo istu stvar kao i da smo rekli »4«. To su samo dva različita načina da kažemo istu stvar. »2+2« i »4« su si¬nonimi, oni imaju isto značenje. Isto kao i »glazba« i »muzika«; »hiljada« i »tisuća«; ili »ujak« i »brat od majke«. Rečenica »Ujak je brat od majke« is¬tinita je samo na osnovi značenja izraza »ujak« i »brat od majke«. Riječ »ujak« naprosto znači »brat od majke«. »Ujak« i »brat od majke« imaju isto značenje,tosu sinonimi. »x je ujak« i »x je brat od majke« samo su dva različita načina da se kaže ista stvar. Ono što kažemo kada kažemo »4« u principu, možemo reći »1 + 1 + 1 + 1«, možemo reći »5-1«, možemo reći »1000-996«, možemo reći »22«, itd.                       Sve su to samo razni načini da se kaže ista stvar. U tome je tajna matematičke istine. I s lijeve i s desne strane znaka »=« nalazi se ista stvar, samo što je izrečena na različiti način. Ako u rečenični oblik » = « uvrstimo dva izraza koji imaju isto značenje, rečenica koju dobijemo mora biti istinita, ona ne može ne biti istinita. Definicija je točna upravo kada definiendum ima isto značenje kao i definiens.

Ujak je ujak. 4 = 4 Ujak je brat od majke. 4 = 2+2 Svim istinitim rečenicama matematike zapravo se iskazuje identitet, one sve zapravo imaju oblik A je A, one su sve tautologije. Rečenice matematike uopće ne govore o stvarima, već prije o načinu na koji govorimo o stvarima. Dakle, nisu činjenice ono što ih čini istinitima ili neistinitima, već jezik kojim govorimo o činjenicama. Tako su i istine matematike samo vrsta istina jezi¬ka. Dakle, istina je da 2+2=4 zato što »2+2« znači isto što i »4«. Time što smo rekli »2+2« ujedno smo rekli »4«. Prema tome, rečenica 2+2=4 za¬pravo je istina jezika, kao i sve druge definicije. Matematičke istine samo su podskup istina jezika. One su zapravo semantičke istine – istine o značenjima riječi i izraza u jeziku. Ovise o našim jezičnim konvencijama. Istine matematike jesu analitičke a priori istine. To znači da su istinite na osnovi značenja termina od kojih se sastoje, neovisno o bilo kakvom iskustvu. Stoga je matematika čisto formalna znanost koja ne govori ništa ni o kakvim činjenicama, već odražava jezične konvencije, našu odluku da određene simbole upotrebljavamo na određeni način.

1.3.Konceptualizam
Ono što rečenicu »2+2=4« čini istinitom jest način na koji mislimo. Ako zamislimo dva štapića i još dva štapića, samim time smo zamislili četiri štapića. Mi ne možemo misliti drukčije. Čak i kada dva štapića i još dva štapića ne bi stvarno bila četiri štapića, mi to ne bismo mogli shvatiti i to ne bismo mogli znati. Za nas bi2i2i dalje bilo 4. To da 2+2=4, to nije samo stvar definicije. Radi se o još nečem, o tome da mi ne možemo zamisliti da 2+2 nisu 4. Definicije su proizvoljne, način na koji mislimo nije. 2+2=4, to nije analitička rečenica već sintetička.

»2+2« ne znači »4«. Izrazi »2+2« i »4« nemaju isto značenje. Nominalizam nije istinit; matematika nije istinita na osnovi definicija. Isto tako nije u pravu niti fizikalizam; matematika ne može biti o fizičkoj stvarnosti, budući da matematičke istine spoznajemo neovisno o iskustvu, to jest a priori.

Dakle, istine matematike jesu sintetičke a priori. Matematika je u našim glavama, a ne u vanjskoj stvarnosti. Gdje se nalazi, recimo, skup od 5 mrkava? U našem mišljenju ili u fizičkoj stvarnosti? Mrkve su fizički predmeti i postoje neovisno o nama. Međutim, da li i skup postoji neovisno o nama? Ne! Skup od 5 mrkava nastao je našim mišljenjem. Ono što je neovisno o našem mišljenju, to su same mrkve. Uostalom, gdje su brojevi? U našim glavama ili u vanjskoj stvarnosti? Gdje to u iskustvu možemo naići na broj 5, ili na treći korijen iz 16? Gdje se u fizičkoj stvarnosti nalazi množenje? Matematički predmeti su konstrukti našeg mišljenja i ne postoje neovisno o načinu na koji mislimo. Matematika svoje uporište ima u ljudskoj psihologiji, takvoj kakva jest. Kada bi nam psihologija bila drukčija, možda bismo imali i drukčiju matematiku. Matematičke strukture odražavaju strukture našeg mišljenja. Istine matematike zapravo su istine psihologije.

1.4. Fizikalizam
Istine matematike jesu istine o fizičkim činjenicama i spoznajemo ih iskust¬vom.8 Matematika je empirijska znanost.         Isto kao i istine svih ostalih znanosti, istine matematike počivaju na iskustvu. To da su dva i dva četiri, mi to naprosto možemo vidjeti ili opipati. Ako ispred sebe stavimo dva predmeta, i dodamo još dva, onda naprosto pred sobom možemo vidjeti ili opipati četiri predmeta. Dva kamena i dva kamena uvijek su četiri kamena. Dva stabla i dva stabla uvijek su četiri stabla. Pet cvjetova i sedam cvjetova uvijek je dvanaest cvjetova. To da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbroju kvadrata nad katetama, to je istina o fizičkom prostoru u kojem živimo. To je, između ostaloga, istina o keramičkim pločicama i parketima. Naprosto uočavamo pravilnosti po kojima se ponašaju predmeti u svijetu oko nas. Istine matematike nisu semantičke istine o značenjima termina, niti a priori istine razuma koje spoznajemo neovisno o bilo kakvom iskustvu, niti su istine o nekakvim vječnim i nepromjenjivim predmetima koji postoje van prostora i vremena. Istine su matematike empirijske istine o fizičkom svijetu u kojem živimo. Fizički predmeti u svijetu i relacije između njih jesu ono što matematičke rečenice čini istinitima. Matematika je istinita na istoj osnovi kao i fizika. U principu nema razlike između istina fizike i istina matematike. Razlika je samo u stupnju; matematika govori o najopćenitijim karakteristikama stvari. Ako se nekome Pitagorin poučak objasni na primjeru keramičkih pločica, taj primjer predstavlja empirijsku evidenciju koja potkrepljuje istinitost Pitagorina poučka, a ne samo više ili manje prikladno didaktičko sredstvo. Isto kao što u fizici, na primjer, svaki komad metala koji provodi struju predstavlja dodatnu empirijsku evidenciju da svi metali provode struju. Ono što čini istinitim zakon fizike da svi metali provode struju, jest činjenica o svijetu da svi metali provode struju. Isto tako, ono što čini istinitim zakon matematike da 2+2=4 jest činjenica o svijetu da bilo koje dvije stvari i bilo koje druge dvije stvari uvijek jesu četiri stvari. Kada metali ne bi uvijek provodili struju, ne bi bila istina da metali uvijek provode struju. Kada dvije i dvije stvari ne bi uvijek bile četiri stvari, ne bi bila istina da su dva i dva uvijek četiri. Dakle, istine matematike jesu empirijske generalizacije o svijetu u kojem živimo. Kada bi u svijetu u kojem živimo stvari nastajale i nestajale same od sebe, aritmetika naprosto ne bi bila istinita. Kada bi svaki puta kada bismo stavili dvije stvari i još dvije stvari, dobili pet stvari, zakon aritmetike bio bi da 2+2=5. Budući da se fizički predmeti ne ponašaju tako, nije istina da 2+2=5. Istine matematike zapravo su vrsta fizičkih istina o svijetu u kojem živimo.
Matematička spoznaja nije a priori. Nema nikakve druge spoznaje osim iskustvene. I matematika je a posteriori, isto kao i svo drugo ljudsko znanje. Nisu značenja termina ono što rečenice matematike čini istinitima, niti zakoni našeg mišljenja, već su to činjenice u svijetu. To jest, istine matematike nisu analitičke niti apriorne, već sintetičke a posteriori. Matematika je, u krajnjoj liniji, iskustvena znanost.

1.5.Platonizam
Istine matematike nisu ni o definicijama, niti o načinu na koji mi mislimo, a niti o iskustvenim činjenicama.                   Matematika opisuje vječnu i nepromjenjivu matematičku stvarnost koja postoji izvan vremena i izvan prostora.                       Ta specifično matematička stvarnost jest ono o čemu govore rečenice matematike i ono što ih čini istinitima. Matematički predmeti postoje izvan vremena i prostora, oni su idealni i apstraktni. Brojevi, skupovi, funkcije, trokuti, krugovi, integrali, pravci, matrice i drugi matematički predmeti postoje objek¬tivno, neovisno o načinu na koji mislimo ili govorimo o njima.   Isto tako, postoje neovisno o fizičkim predmetima, prostoru i vremenu. Oni su vječni i nepromjenjivi. Oni su sui generis, to znači da svoje postojanje ne duguju ničem drugom. Drugim riječima, postoji specifično matematička stvarnost, različita od svega ostaloga što postoji u svijetu. Matematička spoznaja jest spoznaja te sui generis matematičke stvarnosti.                           Matematičar intuicijom i radom otkriva tu stvarnost koja postoji prethodno i neovisno od njega i njegova otkrića.         Otkrića u matematici u principu su iste vrste kao i otkrića u geografiji ili fizici. Pitagora je otkrio da a2+b2=c2 baš kao što je Kolumbo otkrio Ameriku. Otkrića u matematici nisu naše konstrukcije već doslovno otkrića. Matematička stvarnost postoji neovisno o nama i čeka da ju otkrijemo. Prije nego što pokušamo vidjeti kako koja teorija u filozofiji matematike izlazi na kraj s pojedinim karakteristikama matematike i matematičkog znanja, pojasnimo još neke stvari važne za bolje razumijevanje različitih pozicija.

Realizam i antirealizam
Osnovna karakteristika realizma u filozofiji matematike jest stav da matematičke istine ne ovise o našim vjerovanjima, načinima računanja, pojmovima kojima baratamo, načinu na koji mislimo, itd, to jest, da matematički sudovi imaju istinosne vrijednosti prethodno i neovisno o našim vjerovanjima o njima. S druge strane, antirealizam u filozofiji matematike pozicija je prema kojoj matematičke istine nisu nešto što postoji prethodno i neovisno o nama, već ovisi o jeziku kojim govorimo, načinu na koji mislimo, načinu na koji računamo, itd. Eutifrova dilema općenito je vrlo prikladno sredstvo za pojašnjavanje razlike između realističkih i antirealističkih pozicija u nizu filozofskih debata. Tako je i u matematici. Pitanje koje si trebamo postaviti glasi:
Da li mi vjerujemo da 2 i 2 jesu 4 zato što 2 i 2 jesu 4, ili 2 i 2 jesu 4 zato što mi vjerujemo da 2 i 2 jesu 4?
Dakle, pitanje je Što ovisi o čemu? Da li naša vjerovanja ovise o istinama matematike, ili istine matematike ovise o našim vjerovanjima? Od ovdje izloženih pozicija prve tri su antirealističke; to su fikcionalizam, nominalizam i konceptualizam. Ostale dvije su realističke; to su fizikalizam i platonizam.

Kada je postala istina da 2+2=4?
Pitanje zvuči čudno. Međutim, pomaže nam lakše odrediti o čemu ovise matematičke istine. Naime, ako je X to što sudove matematike čini istinitima, onda oni nisu mogli biti istiniti prije nego što je nastalo X. Dakle, pitanje treba shvatiti u sasvim doslovnom smislu. Prije nego što razmotrimo moguće odgovore, pogledajmo analogan slučaj iz fizike: Kada je postala istina da metali provode struju? Ili, da li je rečenica »Metali provode struju« mogla biti istinita i prije nego što su nastali metali? Ne, nije mogla! Dok nije bilo metala naprosto nije mogla biti istina da metali provode struju. Budući da ono što rečenicu »Metali provode struju« čini istinitom jest fizička činjenica da metali provode struju, ta rečenica nije mogla biti istinita prije nego što je nastalo ono što ju čini istinitom. Nije bila istinita, recimo, prije Velikog praska. Ili, primjer iz šaha.                      Kada je postala istina da se lovac smije kretati samo dijagonalno? Onda kada su utemeljena pravila šaha. Prije toga to nije mogla biti istina naprosto zato što nije postojao šah. Itd. Dakle, kada je postala istina da 2+2=4?

Različite teorije daju različite odgovore. Fikcionalizam: nikada nije niti bila. Nominalizam: onda kada smo razvili jezik kojim smo to izrekli. Konceptualizam: onda kada nam se mišljenje razvilo do stupnja na kojem smo to mogli misliti.         Fizikalizam: onda kada su nastali fizički predmeti. Platonizam: oduvijek je bila. O odgovoru na pitanje Kada je postala istina da 2+2=4?, ovisi i odgovor na pitanje što sud da 2+2=4 čini istinitim? Možemo se pitati slijedeće: Da li bi matematika bila istinita i kada ne bi bilo jezika kojim bi se mogla izreći? Ako bi i tada bila istinita, to bi značilo da matematičke istine ne ovise o našim definicijama, to jest, da nominalizam nije istinit. Da li bi matematika bila istinita i kada ne bismo mislili da jest? Ako bi bila, to bi značilo da konceptualizam nije istinit. Da li bi matematika bila istinita i kada ne bi bilo fizičkih predmeta? Ako bi bila, to bi značilo da fizikalizam nije istinit. Da li bi matematika bila istinita i kada ne bi postojala platonička matematička stvarnost? Ako bi bila, to bi značilo da platonizam nije istinit.

2. Karakteristike matematike
Neke karakteristike matematike filozofski su vrlo zanimljive. Zadovoljavajuća filozofska teorija matematike trebala bi ih objasniti. Međutim, neke od njih podupiru, ili barem naizgled podupiru jednu teoriju, a neke drugu. Pitanje je može li ijedna od navedenih pet teorija na zadovoljavajući način objasniti izložene karakteristike matematike. Izložit ćemo te karakteristike i pokušati pokazati kako ih koja teorija objašnjava.

2.1. Ontološka obveza matematičkog diskursa
Postoje li brojevi veći od 5? Postoje! Dakle, postoje brojevi veći od 5. Ima li 16 kubni korijen? Ima! Dakle, postoji broj čija je treća potencija 16. Itd. Prema tome, brojevi postoje. Postoji li geometrijski lik kojemu su jednake sve stranice i svi kutevi? Postoji! To je, na primjer, kvadrat, ili istostranični trokut. Dakle, postoje barem dva takva geometrijska lika. Itd.               Prema tome, matematički predmeti postoje. To je zaključak kojega nam nameće naš matematički diskurs. Način na koji govorimo o brojevima obvezuje nas da tvrdimo postojanje brojeva. Način na koji govorimo o geometrijskim likovima obvezuje nas da tvrdimo postojanje geometrijskih likova. Itd. To je ontološka obveza načina na koji govorimo o matematičkim predmetima.

Naš matematički diskurs naprosto pretpostavlja postojanje matematičkih predmeta: brojeva, funkcija, skupova, geometrijskih likova, itd. Isto kao što, na primjer, diskurs fizike implicira postojanje predmeta fizike; elektrona, atoma i kvarkova; ili kao što diskurs sociologije implicira postojanje grupa, klasa, itd., tako i matematički diskurs implicira postojanje brojeva, funkcija, skupova, geometrijskih likova, itd. Naš je matematički diskurs realistički.To znači da način na koji govorimo o matematičkim predmetima implicira da su oni nešto što postoji neovisno o nama i o činjenici da o njima mislimo i govorimo. Što zapravo pokazuje činjenica da je naš matematički diskurs realistički? Budući da se radi samo o načinu na koji govorimo, ova činjenica možda i nema neku veliku težinu. Ipak, ona barem prima facie podržava platonizam. Platonist smatra da je prirodno pretpostaviti da doista postoje matematički predmeti, da rečenice matematike govore o njima i da su oni to što ih čini istinitima. Drugim riječima, da postoji posebna matematička stvarnost koju rečenice matematike odražavaju, opisuju ili izražavaju i koja postoji neovisno o tim rečenicama i o nama koji ih izričemo.                Kada rečenice matematike ne bi odražavale matematičku stvarnost, zašto bi onda matematički diskurs bio realistički?   Mora biti da postoji neki razlog zbog kojega on jest realistički i zbog kojega nas ontološki obvezuje na postojanje matematičkih predmeta. Platonist smatra da očiti odgovor jest da matematički predmeti doista postoje. Drugim riječima, smatra da pretpostavka da postoji matematička stvarnost naprosto jest najbolje objašnjenje činjenice da je naš matematički diskurs realistički. Kada matematika ne bi odražavala nekakvu objektivnu i neovisno postojeću stvarnost, njezin diskurs ne bi bio realistički. Jasno, realistički karakter matematičkog diskursa može se smatrati i potporom fizikalizmu, jer je fizikalizam isto realistička pozicija.

Međutim, i fikcionalizam, koji u potpunosti negira postojanje bilo kakvih matematičkih predmeta, može ponuditi prilično plauzibilno objašnjenje činjenice da je matematički diskurs realistički. Objašnjenje se svodi na analogiju s igrama ili književnim djelima. Fikcionalist smatra da je pitanje o postojanju brojeva u principu iste vrste kao i pitanje o postojanju figura u šahu ili karata u briškuli ili pokeru. Da li postoji sedmica herca? Postoji! Da li postoje lovac i kraljica? Postoje!           Da li postoji duja baštoni? Postoji! Broj 5 postoji na isti način na koji postoji laufer ili duja baštoni. Funkcije i skupovi postoje na isti način na koji postoji tref ili karo. Oni postoje u istom smislu i jednako su »realni«. To da 2+2=4 istinito je u istom smislu u kojem je istinito i da je Odisej bio kralj Itake ili da se Ana Karenjina bacila pod vlak.

Ontološka obveza matematike jednaka je ontološkoj obvezi šaha, briškule, pokera, romana ili filma. Radi se opostojanju u okviru konvencije. Sasvim je jednostavno objasniti takvo minimalno postojanje, ono je ontološki potpuno bezazleno. Entiteti matematike jednako su »realni« kao i entiteti šaha, briškule, epa ili drame. Pravila zbrajanja jednako su »realna« kao i pravila rukometa ili kriketa. I jedna i druga isključivo su stvar konvencije. Dojam da je matematika »realnija« od igara isključivo je stvar rasprostranjenosti. Kada bi se briškula podučavala u svim školama od prvoga osnovne, i studirala na svim sveučilištima, isto bismo tako imali dojam da je duja baštoni ipak na neki način realna i da ne može biti samo produkt naše konvencije. Razlika je sociološka i psihološka, ne ontološka. Jasno, pitanje je jesu li bro-jevi, skupovi i funkcije u matematici realni u istom smislu u kojem je realan lovac u šahu, duja baštoni u briškuli, glavni lik u romanu ili meksičkoj sapunici? Postoje li oni na isti način? Ako ne, onda antirealističke pozicije u filozofiji matematike ne mogu dati zadovoljavajuće objašnjenje činjenice da je naš matematički diskurs realistički i činjenice da su barem neki od nas uvjereni da entiteti matematike ipak na neki način postoje. Ako je analogija ipak održiva, onda je ontologija matematike uspješno riješena na vrlo jeftin način.

2.2. Apriornost i imunost na empirijsko opovrgavanje
Matematika ima nemjerljivu primjenu u svakodnevnom životu; od bankomata i tržnice do inženjerskih proračuna. Smatra se i da je nastala kao empirijska aktivnost premjeravanja zamljišta nakon poplave Nila u starom Egiptu. Međutim, kako u pravilu izgleda matematičko istraživanje? Je li ono empirijsko? Da li se odvija u prirodi ili u laboratoriju? Postoje li možda eksperimenti koji potvrđuju ili opovrgavaju matematičke teoreme? Ne, barem prima facie, matematičko istraživanje nije iskustveno. Napredak matematike odvija se u radnim sobama, a ne na terenu ili u laboratorijima, čistim mišljenjem, a ne iskustvom. Imamo dojam da je matematika neovisna o iskustvu. Na koncu, i filozofi su stoljećima matematiku smatrali paradigmom čisto razumske, a priori spoznaje. Ako je to točno, fizikalizam je naprosto neistinit; matematika ne može biti empirijska znanost. Ostale filozofske teorije o prirodi matematike barem prima facie objašnjavaju tu karakteristiku matematike, ili su barem kompatibilne s njom. Fikcionalizam: matematika je korisna fikcija koju stvaramo razumom. Nominalizam: definicije zadajemo razumom a ne iskustvom. Konceputalizam: principe mišljenja otkrivamo neovisno o iskustvu, eventualno introspekcijom. Platonizam: čistim mišljenjem zapravo percipiramo sui generis matematičku stvarnost.

Velik broj autora smatra da su istine matematike u potpunosti imune na empirijsko opovrgavanje fizičkim protuprimjerima; da ih nikakve fizičke činjenice ne mogu učiniti neistinitima. Ako je tomu doista tako, to znači da matematika uopće ne govori o fizičkom svijetu i da fizički predmeti nisu ono što matematiku čini istinitom. Kada se pitamo što neku rečenicu čini istinitom, opće je pravilo da ju može učiniti istinitim samo ono što ju može učiniti i neistinitim. Ako ju neka vrsta činjenica ne može učiniti neistinitim, onda ta rečenica uopće ne govori o toj vrsti činjenica, već o nečem drugom. Pretpostavka može biti potvrđena samo onom vrstom činjenica koje ju mogu opovrgnuti. Ako je za istinosnu vrijednost neke rečenice potpuno irelevantna bilo koja činjenica o pticama, onda ta rečenica uopće ne govori o pticama, itd. Isto vrijedi i za odnos istinitih rečenica matematike i fizičkih činjenica. Dakle, pitanje je mogu li fizičke činjenice opovrgnuti matematičke istine? Može li bilo kakva fizička činjenica pokazati da rečenica matematike nije istinita?

To da 2+2=4, to je istina o kamenju i kredama. Međutim, da li je istina o svim predmetima koji nas okružuju. Da li je to istina, na primjer, o volumenu plina? 2m3 nekog plina i 2m3 nekog drugog plina mogu dati više ili manje od 4m3 plina. Isto može vrijediti i za težinu plina. Sto ćemo reći u tom slučaju? Da 2+2 nije 4? Doista, u nekom smislu nije: volumen kojega smo dobili naprosto nije 4. Recimo, da smo dobili 2,5m3. U tom bi slučaju 2+2 bilo 2,5. Dakle, u nekom bi smislu bila istina da 2+2=2,5. Međutim, da li to pokazuje da nije istina da 2+2=4? Da li ta činjenica opovrgava istinitost rečenice »2+2=4«? Poznato je iz fizike da se brzina svjetlosti ne može zbrajati: c + c = c,ane2c. Da li to pokazuje da1+1nisu 2? Dakle, pitanje je može li išta što se dogodi u fizičkom svijetu biti protuprimjer matematičkoj istini, ili su, pak, matematičke istine potpuno imune na empirijsko opovrgavanje? Fizički predmeti uglavnom se ponašaju u skladu s istinama matematike. Protuprimjere bismo možda mogli proglasiti rijetkim odstupanjima od pravila i zanemariti ih. Međutim, pravo je pitanje što bi bilo kada se fizički predmeti u pravilu ne bi ponašali u skladu sa zakonima matematike? Da li bi i u toj situaciji matematika i dalje bila istinita? Ako bi, onda ona očito nije o fizičkim predmetima u iskustvenom svijetu, već o nečem drugom. Zamislimo slijedeću situaciju: brojimo fizičke predmete, recimo, krede. Uzmemo dvije i još dvije i, odjednom, imamo ih pet. Bile su dvije, i još dvije, a sada ih je pet. Kako bismo reagirali u takvoj situaciji? Što bismo mislili, što se dogodilo? Evo nekoliko mogućih objašnjenja:
Nismo dobro brojali.
Netko je dodao još jednu.
Haluciniramo (nismo se dovoljno naspavali, previše smo popili, netko nas je hipnotizirao, itd).
Još je jedna kreda nastala sama od sebe.
Zakon aritmetike nije istinit, činjenice su pokazale da 2+2 nisu 4.
Pitanje je koje bismo objašnjenje prihvatili. Što bismo prvo, a što posljednje doveli u pitanje? U što bismo imali više povjerenja, u zakone zbrajanja ili u svoju percepciju? Da li bismo zaključili da zakon aritmetike nije istinit, ili bismo smatrali da se dogodilo nešto drugo? Izgleda da je 5) najmanje vjerojatna mogućnost. U sve bismo drugo prije povjerovali nego u 5), osim možda u 4). Prije bismo odustali od vjerovanja do kojih smo došli percepci¬jom nego od matematičkih vjerovanja. Prije bismo posumnjali u vlastitu percepciju nego u zakone zbrajanja. U zakone zbrajanja možda uopće ne bismo posumnjali! Što biste prvo odbacili, što posljednje? Ako je zakon aritmetike doista posljednje što biste odbacili, onda ste skloni stavu da su istine matematike imune na empirijsko opovrgavanje i da su fizičke činjenice zapravo irelevantne za istinitost matematike.

Imunost matematike na empirijsko opovrgavanje u pravilu se koristi kao argument protiv fizikalizma. Fizikalist je dužan tvrditi da kada bi 2 predmeta i 2 predmeta u fizičkoj stvarnosti bila 5 predmeta, da bi bila istina da 2+2=5, to jest, da bi trebalo revidirati matematiku kada se fizički predmeti ne bi ponašali u skladu sa zakonima matematike. Prema fizikalizmu, matematičke istine zapravo nisu imune na empirijsko opovrgavanje; fizikalist poriče da matematičke istine doista imaju tu karakteristiku. S druge strane, zastupnici ostalih teorija smatraju da matematičke istine jesu imune na empirijsko opovrgavanje i tu karakteristiku objašnjavaju u skladu s teorijama koje zastupaju. Budući da, prema ostalim teorijama, matematika tako i onako ne govori o fizičkoj stvarnosti, jasno je da je bilo što što se događa u fizičkoj stvarnosti u potpunosti irelevantno za matematičke istine: kako bi istine o fizičkim predmetima mogle opovrgnuti naše fikcije (fikcionalizam), naše definicije (nominalizam), način na koji mislimo (konceptualizam) ili is¬tine o posebnoj matematičkoj stvarnosti (platonizam)?

2.3. Nužnost
Istine matematike imaju još jedno svojstvo koje ih razlikuje od ostalih istina: one su nužne. To da 2+2=4, to ne samo da je istinito, to je nužno istinito, to ne može ne biti istinito. Mogu li 2+2 ne biti 4? Ne mogu! Ne samo da 2+2 jesu 4, oni moraju biti 4. Može li Pitagorin poučak ne biti neistinit? Ne može! On je, isto tako, nužno istinit. Može li n ne biti 3,14? Ne može! Omjer dijametra i opsega kruga nužno je 3,14. Itd. Pored istina matematike, smatra se da su nužne i istine logike. S druge strane, istine o fizičkim činjenicama nisu nužne; one su kontingentne, to znači da ne moraju biti istinite, da su mogle biti i neistinite. Na primjer; 23. 11. 2001. u 15oo u Rijeci je padao snijeg. To je istina, u Rijeci je doista tada palo malo snijega. Međutim, da li je 23. 11. 2001. u 1500 u Rijeci morao pasti snijeg? Da li je to bilo nužno? Nije! Nije morao pasti, mogao je i ne pasti. Moglo je biti i lijepo vrijeme. Gravitacija je 9,81ms2. I to je istina. Međutim, da li je to nužna istina? Nije! Da li je to moglo ne biti istinito? Moglo je! Ne samo da je moglo već na drugim planetima i jest. Gravitacija nije svuda jednaka. Na Mjesecu je manja, na Jupiteru veća. Čak ni na Zemlji nije svuda jednaka, na polovima je malo veća nego na ekvatoru. Međutim, 2+2 uvijek su i svuda 4, i ne mogu biti ništa drugo doli 4. Pitanje je otkuda ta nužnost matematičkih istina? Kako to da matematika ne može biti drukčija nego što jest, a da sve ostalo može? Stoga zadovoljavajuća filozofska teorija matematike mora dati odgovor na to pitanje. Dakle, mora ili objasniti nužnost matematičkih istina, ili pokazati da zapravo nisu nužne i objasniti kako to da imamo dojam da jesu nužne.

Platonizam, barem prima facie, nema problema s nužnošću. Budući da su matematički predmeti i odnosi među njima vječni i nepromjenjivi, istine matematike ne mogu biti drukčije nego što jesu, one moraju biti takve kao što jesu. Međutim, ovaj odgovor prije izgleda kao izbjegavanje odgovora nego kao pravi odgovor. Naime, ako su rečenice matematike nužno istinite zato što opisuju nužno istinitu platoničku matematičku stvarnost, postavlja se pitanje zašto je ta stvarnost nužna? Zašto ona ne bi mogla biti drukčija nego što jest? Sto nju čini nužnom?

Nužnost je problem za fizikalizam. Naime, iskustvom možda možemo spoznati da su rečenice matematike istinite, međutim, nije jasno kako bismo iskustvom mogli spoznati da su one nužno istinite? Možemo vidjeti ili opipati to da 2 predmeta i još 2 predmeta jesu 4 predmeta. Međutim, kako možemo vidjeti ili opipati to da 2 predmeta i još 2 predmeta nužno jesu 4 predmeta? Prema tome, nužnost toga da 2+2=4 nije u fizičkom svijetu i ne možemo je spoznati iskustvom. Nužnost matematičkih istina mora se nalaziti negdje drugdje. Kant je, na primjer, smatrao da je nužnost u našim glavama, a ne u samim stvarima. Pored toga, prema fizikalizmu, istine matematike zapravo su induktivne generalizacije, isto kao i istine fizike. Međutim, induktivne generalizacije ne mogu biti nužno istinite. One samo mogu biti više ili manje vjerojatne. Premise induktivnog zaključka uvećavaju vjero¬jatnost konkluzije, ali je ne mogu konkluzivno dokazati.
a1 je P a2 je P.
SviasuP.
an je P Ovaj predmet je a.
Svi a su P.Ovaj predmet je P.
U induktivnom zaključku moguće je da premise budu istinite, a da konkluzija ne bude istinita, dok u deduktivnom zaključku to nije moguće: ako su premise istinite, onda i konkluzija mora biti istinita. U induktivnom zaključku uvijek je moguće da buduće iskustvo pokaže da postoje neki a koji nije P. Iako su svi do sada pregledani labudovi bili bijeli, moguće je da će su ubudućnosti ispostaviti da neki nisu. Međutim, je li tako i u slučaju matematike? Iako su 2+2 uvijek do sada bila 4, da li je moguće da se u budućnosti naiđemo na slučajeve u kojima 2+2 nije 4? Čvrsto vjerujemo da tako što nije moguće.

Vjerujemo da 2+2 nužno jesu 4, i da nije moguće da bilo kakvo buduće iskustvo pokaže da 2+2 nisu 4. U tome je razlika između induktivnih generalizacija i istina matematike i zbog toga istine matematike ne mogu biti inuktivne generalizacije.
P1: Induktivne generalizacije nisu nužne. P2: Istine matematike jesu nužne.
K: Prema tome, istine matematike ne mogu biti induktivne generalizacije.

Međutim, prema fizikalizmu, istine matematike zapravo i nisu nužne. Dojam da jesu nužne stječemo iz njihove rasprostranjenosti i općevaljanosti u fizičkom svijetu. Razlika u nužnosti između istina fizike i istina matematike samo je u stupnju, a ne u vrsti. Istine matematike sveobuhvatnije su i duže su nam poznate, otuda dojam da su one nužne. U čemu bi se mogla sastojati principijelna razlika između Pitagorina poučka i Arhimedova zakona poluge? Zar je a2 +b2 =c2 nužno, a F1 •k1 = F2 *k2 nije nužno? Ako između ova dva zakona ima ikakve razlike u modalnom statusu, onda je ona samo u stupnju, a nije i ne može biti u vrsti. Pored toga, fizikalist smatra da i matematika u principu podliježe iskustvenoj reviziji, on to smatra normalnim. Ono što matematiku čini istinitom to su fizičke činjenice, i kada bi one bile drukčije i matematika bi bila drukčija. Kada bi u fizičkom svijetu 2+2 uvijek bilo 3, onda bi i u matematici 2+2 bilo 3. De facto je istina da 2+2=4, međutim, u principu je moguće da to ne bude tako. Kada se kera¬mičke pločice, tapisoni i njive ne bi ponašali u skladu s Pitagorinim teoremom, on naprosto ne bi bio istinit. Bilo kakva nadempirijska i nadfizička nužnost koja se pripisuje matematici čista je iluzija.

Nužnost je problem i za nominalizam. Naime, jezik je konvencija; riječi nisu morale značiti to što znače, mogle su značiti i nešto drugo. S druge strane, čini nam se da matematika nije stvar konvencije. Matematika je nužna. Prema tome, istine matematike ne mogu biti istine jezika.
P1: Istine jezika nisu nužne.
P2: Istine matematike jesu nužne.
K: Prema tome, istine matematike ne mogu biti istine jezika.

Dakle, pitanje je može li nominalist objasniti nužnost matematičkih istina. Može li konvencija objasniti nužnost? Nominalist smatra da može, i to na slijedeći način. Istina je da izrazi »2«, »+«, » = « i »4« nisu morali značiti to što znače. Mogli su značiti i nešto drugo. Međutim, ako znače to što znače, onda je nužno istinito da 2+2=4. Kada ti izrazi jednom znače to što znače, onda više ne može ne biti istina da 2+2=4. Isto tako, riječ »ujak« nije morala značiti »brat od majke«, mogla je značiti i nešto drugo. Međutim, ako »ujak« znači »brat od majke«, onda je nužno istinito da ujak jest brat od majke. To je smisao u kojem su naše definicije nužno istinite. Značenja riječi u jeziku jesu arbitrarna, ona jesu stvar konvencije. Međutim, kada jednom znače to što znače, odnosi između njih više nisu stvar konvencije, već stvar nužnosti. To je način na koji nominalizam objašnjava nužnost matematičkih istina. Ovo rješenje može izgledati prilično prihvatljivo, međutim, pitanje je da li je doista održivo. Značenje simbola koje koristimo jest arbitrarno, ali relacije koje njima izričemo nisu arbitrarne.
Ako bismo, na primjer, odlučili da od sada pa na dalje »3« znači ono što je do sada značilo »4«, onda bismo zapravo rečenicom »2+2=3« izrekli isto što smo do sada izricali rečenicom »2+2=4«. Te bi dvije rečenice zapravo imale isto značenje; brojka »3« naprosto bi značila ono što sada znači brojka »4«. U nekom bi trivijalnom smislu od sada pa na dalje bila istina da 2+2=3, ali samo zato što bi brojka »3« zapravo značila »4«, to jest, samo zato što bi i dalje bila istina da 2+2=4.

I dužina metra isto je tako stvar konvencije. Mi možemo odlukom skratiti metar. Time bi, na primjer, brod dugačak 7 m postao dugačak, recimo, 11 metara. To bi onda bila istina na osnovi konvencije o dužini metra, ali brod bi i dalje bio jednako dugačak. Ako bismo odlučili da, od sada pa nadalje, riječ »ujak« znači ono što je do sada značila riječ »stric«, time bi u trivijalnom smislu postala istina da je stric brat od majke, ali time ujaci ne bi postali stričevi. Majčina braća ne bi promjenom jezičke konvencije postala očeva braća. Ako je to tako, dakle, ako relacije koje se izražavaju matematičkim simbolima nisu arbitrarne, onda pored značenja termina mora postojati još nešto što matematiku čini istinitom. To moraju biti nekakve objektivne činjenice ili relacije koje postoje neovisno o značenju termina u našem jeziku. U tom slučaju, ne samo da nominalizam ne može objasniti nužnost matematike već ne može objasniti niti njezinu istinitost.

Konceptualist nužnost objašnjava psihološki. Ono zbog čega je nužno istinito da 2+2=4 jest činjenica: mi ne možemo zamisliti da 2+2 nisu 4. Dakle, nužnost matematičkih istina svodi se na činjenicu da mi ne možemo zamisliti da su njihove negacije istinite. Uostalom, nužno su istinite upravo one rečenice čije su negacije kontradikcije. Što je drugo kontradikcija doli rečenica za koju ne možemo zamisliti da je istinita? Konceptualist smatra da nužnost matematičkih istina nije nešto objektivno i neovisno o nama, već se svodi na psihološku nužnost – činjenicu da ne možemo zamisliti suprotno. Jasno, pitanje je može li se nužnost objasniti psihološki? Kada govorimo o nužnosti matematičkih istina, imamo dojam da se radi o nečem objektivnom što ne može ovisiti o strukturi našeg mišljenja. Imamo dojam da 2+2 mora biti 4, bez obzira što mi možemo, a što ne možemo zamisliti.

2.4. Uzročna izoliranost platoničkih predmeta
Osnovni problem s platonizmom u matematici, isto kao i s platonizmom općenito, jest u tome što nije jasno kakvi su ti navodni idealni matematički predmeti. Na koji način oni postoje? Gdje su? Lako je reći da nešto postoji izvan vremena i izvan prostora, papir trpi sve. Međutim, što to točno znači? Može li uopće nešto postojati, a da nije u vremenu i u prostoru? Gdje je onda? Nigdje? Razumijemo govor o postojanju fizičkih trodimenzionalnih predmeta koji imaju nekakvu dimenziju i koje se nalaze negdje. Međutim, kako shvatiti tvrdnju da nešto postoji izvan vremena i izvan prostora? Pazite, tu se ne radi o metafori. To se tvrdi u doslovnom smislu. Dakle, problem je ontološki: kako nešto takvo može postojati? Ali isto tako i epistemološki: kako možemo spoznati nešto takvo? Mi smo u vremenu i u prostoru, isto kao i znanje koje posjedujemo. Kako onda možemo biti u kontaktu s nečim što je navodno izvan vremena i izvan prostora? Da bismo spoznali neki predmet, moramo s njim biti u nekoj vrsti uzročne veze: da bismo ga spoznali on mora nekako djelovati na nas (ili barem davati nekakav otpor kada mi djelujemo na njega). Sve stvari koje vidimo i čujemo nekako djeluju na nas. Kada ne bi nikako djelovale, ne bismo ih ni vidjeli niti čuli. Dakle, sve što znamo, znamo na temelju nekakve uzročne veze.

Problem s platoničkim entitetima jest u tome što bi oni, čak i kada bi postojali, bili potpuno uzročno izolirani od svega ostaloga te stoga ne bi bilo načina na koji bismo ih mogli spoznati. Naprosto, nije jasno kako bi nešto što je izvan vremena i van prostora moglo djelovati na nešto što je u prostoru i u vremenu. Dakle, apsurdna posljedica platonizma jest da matematičko znanje nije moguće. Budući da matematičko znanje očito postoji, treba odbaciti platonizam. Drugim riječima, platonizam ne može objasniti matematičku spoznaju. Ovo je vrlo jak i razoran argument protiv platonizma i jasno ukazuje na općenitu neplauzibilnost te pozicije.

Argument izgleda ovako:
P1: Matematički su predmeti apstraktni (platonistička pretpostavka).
P2: Apstraktni predmeti ne mogu uzročno djelovati.
P3: Možemo spoznati samo ono što može uzročno djelovati na nas (uzročna teorija znanja).
K: Ne možemo spoznati matematičke predmete.
Budući da je konkluzija očito apsurdna, budući da matematička spoznaja očito postoji, treba odbaciti jednu od premisa. Pitanje je koju? Jasno, protivnici platonizma smatraju da treba odbaciti P1 – platonističko shvaćanje predmeta matematike. S druge strane, platonisti smatraju da je bolje odba¬citi P2 ili P3. Dakle, ili tvrditi da i predmeti izvan vremena i izvan prostora mogu uzročno djelovati na nas, ili odbaciti uzročnu teoriju znanja – tvrditi da možemo spoznati i predmete s kojima nismo ni u kakvoj uzročnoj vezi. Budući da predmeti koji se navodno nalaze »izvan vremena i prostora« po definiciji ne mogu uzročno djelovati na nas, prva opcija otpada. Isto tako otpada i druga, jer istinito vjerovanje da pne može biti znanje, ako nije ni u kakvoj vezi s činjenicom da p. Ono u najboljem slučaju može biti slučajno istinito, a slučajno istinito vjerovanje ne može biti znanje. Dakle, pitanje je koju premisu u argumentu treba odbaciti; može li platonizam objasniti matematičku spoznaju; možemo li spoznati nešto s čime nismo u uzročnom kontaktu? Ako doista ne možemo imati znanje o nečemu o čemu nismo u uzročnom kontaktu, najbolje je priznati da platonizam ne može objasniti činjenicu da imamo matematičko znanje i jednostavno odbaciti platonističku ontologiju u matematici. Jasno, to otvara prostor za ostale teorije u filozofiji matematike: fizikali-zam, nominalizam, fikcionalizam i konceptualizam nemaju problema s uzročnom izoliranošću predmeta matematike.

(Boran Berčić Why 2+2=4?, Filozofska istraživanja, 946/961)

Aleksandar Kizeveter – Slovenofilstvo i evrazijstvo (Učenje o zatvorenim kulturno-istorijskim tipovima odriče i sam pojam o opstečovečanskoj kulturi)


Slovenofilstvo i evrazijstvo (Učenje o zatvorenim kulturno-istorijskim tipovima odriče i sam pojam o opstečovečanskoj kulturi)

U jednom delu ruske emigracije (ne mnogo znatnom) raširila se u poslednje vreme takozvana evrazijska teorija. Ta teorija predstavlja pokušaj da se dokaze kako je ruska kultura neki osobit svet, potpuno tudj načelima zapadno-evropske kulture i da je baš naprotiv puna elemenata azijatske kulture. Rusija je – tvrde predstavnici ove teorije – Evrazija, tojest Evropoazija; i geografski i kulturno ona predstavlja prelaznu zonu na kojoj se evropeizam sreće i kombinuje sa azijatstvom, ali, kako tvrde evrazijci, u rezultatu toga susreta dobiva se ne harmonična kombinacija evropskih i azijatskih načela, već potpuna pobeda azijatstva nad evropeizmom, i da ta pobeda dolazi otuda sto 1. azijatska stihija je mnogo srodnija dusi ruskog naroda od evropske stihije, a 2.  zbog toga što je azijatska kultura sama po sebi viša od evropske po unutrašnjoj vrednosti svojih osnovnih načela.
Na čemu se, dakle, osniva ova neobična teorija, kakva su njena načela, polazne tačke i argumenti?

Svetska misija Rusije

Evrazijci se često pozivaju na to da oni, stavljajući Rusiju nasuprot zapadnoj Evropi, kao dva sveta jedan drugome potpuno tudja po osnovama svoje kulture, nisu usamljeni, već samo produžuju i produbljavaju tradiciju koja se proteže još od slovenofilstva četrdesetih godina XIX veka, jer su već slovenofili te epohe oštro stavljali osnove ruske kulture nasuprot osnovama zapadno-evropske.

Radi razumevanja prave prirode evrazijstva neophodno je pre svega uveriti se tačno i jasno da se evrazijci bez ikakvog prava nameću u duhovno srodstvo slovenofilima četrdesetih godina devetnaestog veka. Na tom je pitanju pre svega potrebno i zaustaviti se.

Slovenofili četrdesetih godina devetnaestog veka tvrdili su zbilja da je zapadno-evropska kultura osudjena na raspadanje zbog lažnosti njenih osnovnih načela i da će se iz slovenske, a pre svega iz ruske kulture, istaći onaj svetionik koji ce obasjati celom čovečanstvu put ka istini.

Pa ipak ovo nekoliko reči je dovoljno da se odmah uvidi kakav ponor deli shvatanje slovenofila od teorije evrazijaca. Kad bi sad vaskrsnuli Konstantin Aksakov i Homjakov, oni ne samo da evrazijce ne bi priznali za svoje duhovne potomke, već bi se bacili na evrazijce, – Aksakov svom snagom svoga neobuzdanog temperamenta, a Homjakov – svom oštrinom svoje virtuozne dialektike.

I, zbilja: 1. Rusiju su slovenofili shvatali uvek kao organski deo celog slovenskog sveta; 2. načela slovensko-ruske kulture slovenofili su shvatali kao visu manifestaciju opšte-čovečanske istine. I kod obe ove tačke evrazijci se najoštrije razilaze sa slovenofilima.

Nasuprot slovenofilima, evrazijci kao da teže da preseku vezu izmedju Rusije i ostalog Slovenstva ili kao da hoće da dokažu da ta veza i ne postoji, jer u sastavu ruske krvi slovenska kaplja tobož se gotovo potpuno rastopila u gustoj tatarskoj struji. Otkinuti Rusiju od njenog Slovenskog korena, uliti Rusima ideju da oni samo iz nesporazuma smatraju sebe za Slovene – to je pravac u kome su upravljeni napori evrazijaca. Za slovenofile bi to bila jeres skrnavljenja s kojom se oni ne bi mogli nikad pomiriti.

Ali razlika izmedju njih prodire jos dublje. Treba uzeti u obzir onu opstu ideologiju i onu opštu teoriju istoriskog procesa na čijoj su se podlozi slagale ideje slovenofila četrdesetih godina XIX veka. To je Hegelova teorija koja je konstruisala istoriju čovečanstva kao jedinstven proces postepenog otkrivanja svetskog apsolutnog razuma. Istorija čovečanstva po toj se teoriji kreće po jednoj – ne pravoj već spiralnoj, zigzagnoj – ali samo jednoj liniji, i ljudski se rod dialektički (to jest prelazeći od jedne suprotnosti na drugu) po njoj postepeno kreće ka shvatanju i ostvarenju apsolutne istine u ljudskom društvu. To je u neku ruku postepeno penjanje celog čovečanstva gore po jednim istim stepenicama sa dužim predahnućem na svakom stepenu. Ne odjednom u celom obimu već se u pojedinim svojim elementima postupno otkriva svetski razum u svetski čovečanstva. Dolazi momenat kada se čovečanstvu može da otkrije izvestan elemenat svetskog razuma, i onda na avanscenu svetske istorije istupa narod koji je po osobinama svoje nacionalne kulture sposoban da izrazi i ovaploti baš taj elemenat, i takav narod za datu epohu izbija na celo duhovne kulture sveta i po njegovim kulturnim dostignućima, na razne načine, u većem ili manjem stepenu, ravnaju se svi ostali narodi, koji su sposobni za duhovni razvoj. Ali onda nastaje epoha kada je čovečanstvo sazrelo da korakne gore za još jedan stepen na stepenicama progresa, i onda na avanscenu svetske istorije istupa drugi narod, koji ima da unese nov obol u trezor svetske kulture, i onda već po njegovim dostignućima se ravna celo kulturno čovečanstvo, i tako dalje. I najzad mora nastupiti epoha kad će istupiti narod koji ce u svojoj kulturi otkriti već u punom savršenstvu viša načela svetskog razuma, svetske istine.

Hegel je i tvrdio da je takvo najsavršenije otkriće svetskog razuma dato čovečanstvu u germansko-romanskoj kulturi XIX veka. I oni ruski mislioci četrdesetih godina XIX veka koji su prihvatali celu ovu Hegelovu šemu svetske istorije zajedno sa ovim krajnjim zaključkom, – zvali se zapadnjiki. Sad postaje sasvim jasno ko su bili tadasnji slovenofili. Slovenofili su takodje prihvatali semu svetskog istoriskog procesa. Ali nasuprot Hegelu i zapadnicima slovenofili su tvrdili da se najsavršenije otkriće svetskog razuma nalazi u osnovnim načelima ne romano-germanske već ruske kulture. Slovenofili su i formulirali ta načela ruske kulture, koja su po njihovom mišljenju prava normativna načela vasionske, svečovečanske istine. To je formuliranje u sledećem. U oblasti puteva saznanja zapadnoevropska kultura usavršila je samo put formalno-logičkog, umnog saznanja, kojim se može postići saznanje samo spoljnih manifestacija, a ne unutrašnja suština stvari, dok ruska kultura ističe intuitivno prodiranje duha saznanja u unutrašnju suštinu stvari; u oblasti društvenog uredjenja zapadna kultura zasniva se na principu potpuno slobodne orijentacije individualnih ličnosti, dok se ruska kultura zasniva na horskom načelu, to jest na dobrovoljnom rastvaranju ličnosti u svetskoj gomili; u oblasti političkog izgradjivanja zapadnoevropska kultura gradi se na načelu ugovornog kontrakta izmedju narodne volje i monarhove vlasti, koji jedno drugo ograničavaju, dok ruska državnost takav kontrakt ne priznaje i načelo pravnog ugovora izmedju zemlje i drzžavne vlasti zamenjuje se kod nje moralnim načelom kome nije potreban pravni oblik uzajamnog poverenja i dobrovoljnog razgraničavanja sfera, po formuli – »caru sila vlasti, zemlji – sila mnjenja«.

Ne mislim da sad pretresam zanošenja i pogreške koje su postojale u tim formulama i suprotnostima. Hoću samo da pokažem na šta se svodila bitnost slovenofilskih ideja i kako se mnogo ona razlikovala od evrazijskih.

Slovenofili su smatrali načela ruske kulture za različita od načela zapadnoevropske kulture, ali odatle oni nisu nikako izvodili zaključak da se Rusija treba da ogradi od Evrope pa dakle i od Slovenstva. Naprotiv, oni su smatrali da će Rusija zajedno sa celim Slovenstvom stati na celo kulturnog progresa i Evrope i celog čovečanstva, jer su slovenofili smatrali načela ruske kulture za viša otkrovenja svetske istine.

Žurim da napomenem da ni teoriju linearnog progresa, niti shvatanje svetske istorije kao jedinstvenog procesa savremena naučna misao već ne priznaje. Ali ja samo molim da se obrati pažnja na kakvu je vrtoglavu visinu podignuta svetsko-istorijska misija Rusije i Slovenstva u učenju slovenofila. Razumljivo je da su slovenofili u svome učenju mogli nalaziti izvor za visoko podizanje patriotskog osećanja narodne gordosti: oni su predodredjivali Rusiji ulogu svetionika opštečovečanske istine.

Na tragu Dzingis-kana

I evrazijci pretenduju da njihovo učenje moze izazvati podizanje nacionalnog osećanja, ali oni više zadovoljenje svojega nacionalnog ponosa nalaze u tome da predstave Rusiju kao naslednicu Dzingis-kanove monarhije, a ono vreme kad je Rusija bila pod jarmom tatarske Zlatne Horde oni označavaju kao srećnu epohu njene istoriske prošlosti od koje je poteklo sve što je bilo lepo u ruskom životu. I, eto, videti u ovome izvor nacionalne gordosti meni izgleda sasvim nerazumljivo, tako da je prosto zanimljivo ispitati kakvim su tokom misli mogli ti ljudi da dodju do takvih zaključaka. A sad pogledajmo kako se gradi ideologija evrazijaca.

Osnovna polazna tacka evrazijaca direktno je suprotna slovenofilskoj:
Dok su slovenofili polazili od teorije jedinstvenog svetsko-istoriskog procesa, evrazijci polaze od učenja o tako zvanim zatvorenim i izolovanim kulturno-istoriskim tipovima. Po tom učenju čovečanstvo je jednom definitivno razbijeno na nekoliko kulturnih tipova, tudjih jedan drugome i izdvojenih. To učenje nisu izmislili evrazijci. Daniljevski ga je razvio u ruskoj literaturi u knjizi »Rusija i Evropa«. Ali je Daniljevski stavljao Rusiju i ostalo Slovenstvo u jedan kulturni tip, a evrazijci, kako smo već rekli, Rusiju od ostalog Slovenstva izdvajaju.

Učenje o zatvorenim kulturno-istoriskim tipovima odrice i sam pojam o opštečovečanskoj kulturi.
Rekao sam već da savremena naučna misao ne prima staru teoriju o jedinstvu svetsko-istoriskog procesa. Ali znači li to da opštečovečanska kultura ne postoji?

Evrazijci odbacuju postojanje opštečovečanske kulture, pozivajući se na sledeće ideje. Svaka nacija je simfonična ličnost. Zato su nacije isto tako individualne i neponovljive kao i odvojene čovečje ličnosti. Zatim, kultura naroda najtešnje je vezana za geografske prilike, i raznovrsnost geografskih osobina različitih mesta zemljine kugle uzrok je potpunom otudjivanju pojedinih nacionalnih kultura.
Nije teško videti kako je krta ova konstrukcija.

Pre svega treba primetiti da niko i nikad nije shvatao opštečovečansku kulturu u smislu odricanja lokalnih osobina u životu različitih zemalja i naroda. I baš se evrazijcima mora prebaciti nedovoljna pažnja prema značaju lokalnih raznovrsnosti. I u stvari, oni Rusiju stavljaju nasuprot Zapadnoj Evropi kao nekoj nedeljivoj celini i svu Zapadnu Evropu pri tom oni stavljaju u jednu zagradu. Ali zar su različite zemlje Zapadne Evrope – Engleska, Francuska, Nemacka, Italija i. t. d. i. t. d. – identične po karakteru svoje kulture i po sklopu svoga života, zar na životu i istoriskom razviću svake od tih zemalja ne stoji jasan žig lokalnih osobenosti? Pa ipak to evrazijcima ne smeta da stavljaju sve ove zemlje u neki opsti pojam Zapadne Evrope. Dakle postojanje lokalnih osobenosti u ruskoj kulturi samo po sebi ne može biti dovoljan razlog za izuzimanje Rusije iz sastava Evrope.

Pod opštečovečanskom kulturom podrazumeva se ukupnost izvesnih načela i normi ciji značaj izlazi izvan predela lokalnih razlika i čija normativna snaga zadrzava svoj značaj i pored svih nacionalnih osobenosti, jer je ona u vezi sa osnovnim stihijama čovečje prirode uopšte. I postojanje opštečovečanske kulture, shvaćeno u takvom smislu, nemoguće je odricati. Koliko ima mnogo opšteg u tom pogledu rečimo bšs izmedju Evrope i Azije! Rodovni sistem postojao je i ovde i tamo, isto tako kao i feudalizam, i apsolutizam, uzimajući naravno i ovde i tamo lokalnu spoljašnju boju.

Evrazijci pridaju naročit značaj uporedjenju nacija sa neponovljivim individualističkim ličnostima. Ostavljajući na stranu pitanje u koliko se to uporedjenje teoretski može primiti, napomenuću da se u tom uporedjenju u stvari otkriva slabost evrazijske ideje. Jer iako su različite ličnosti, naravno, individualne i neponovljive, ipak su svi ljudi jedan drugom slični po nekim opštim nerazdvojnim osobinama i fizičke i duhovne organizacije. Svi, osim nakaza, imaju po jedan nos, po dva oka, po dve ruke i. t. d. Svi, osim nakaza, potcinjuju svoje mišljenje izvesnim opštim logičkim zakonima, i čak mnogo kapriciozniji i nestabilan svet čovečjih strasti potčinjuje se izvesnim opštim zakonima čovečje psihologije na svim sirinama i meridianima.

Geopolitika kao mistika

Ne pomažu ni geopolitička zanosenja evrazijaca. Geopolitika je vrlo ugledna i pri tom čisto realistična naučna disciplina. Medjutim, evrazijstvo je pretvara u neku vrstu geopolitičke mistike kad tvrdi da se u geografskom sklopu svake zemlje može pročitati potpuno cela istoriska sudbina naroda koji je naseljava. Geografske prilike imaju, naravno, snažan uticaj na tok istoriskih dogadjaja, ali reći da sve u istoriji jednog naroda potpuno zavisi od geografskog faktora, znači upuštati se u fantastiku najgore vrste. Medjutim, evrazijski pisci dopuštaju u tom lutanju najrazuzdanija zanošenja. Utvrdivši da se ruska imperija u poslednjem periodu svoje egzistencije po svome teritorijalnom sklopu skoro sasvim poklopila sa predjašnjom državom Dzingis-kana, oni već vide u tome dovoljan razlog da smatraju da je azijatska priroda ruske državne ideje dokazana. A medjutim pored mnogog drugog trebalo bi obratiti pažnju makar na činjenicu da su u Dzingis-kanovoj monarhiji njene evropske teritorije sačinjavale tako zvani Hinterland, dok su u ruskoj imperiji Hinterland bile njene azijatske teritorije.

U geografske, etnografske i političke veze Rusije sa Azijom ne može se sumnjati i njih niko nije odricao. Sam termin Evrazija davno već upotrebljavaju geografi, da bi označili kako priroda istočne Evrope postepeno prelazi na azijatske geografske oblike. Ali evrazijci daju tom starom terminu nov značaj. Po samom svome etimološkom smislu ovaj termin treba da označava to da se na teritoriji Rusije i u sastavu ruske kulture elementi evropeizma i azijatizma susreću i da stupaju u izvesnu sintetičnu kombinaciju. Medjutim, evrazijci tvrde nesto drugo.

Prema njihovom predstavljanju ova sinteza evropskih i azijskih načela sastoji se u tome što azijatizam na teritoriji Rusije pobedonosno trijumfuje nad evropeizmom (originalno shvatanje sinteze!) i da to dolazi iz dva uzroka:

1. zato što je Rus po svome duševnom sklopu blizi azijatima nego evropejcima i

2. zato sto je azijatska kultura sama po sebi viša od kulture evropske.

Konstatujući azijatsku prirodu Rusa, evrazijci se u stvari trude da galvanizuju teoriju Poljaka Duhinskog koja je nekad bila puštena u promet s politićkim ciljem, za vreme kulminacije rusko-poljskih raspra. I ovu tendenciozno-fantastičnu teoriju, stvorenu protiv interesa ruskog naroda, evrazijci sad prihvataju i razvijaju je tobož u interesu Rusije!

Teško je dokazivati postavke koje su nedokazive. I zato se u evrazijskim razmisljanjima sreću ne mali kurioziteti, nalik na sledeće. Preda mnom je zbirka članaka kneza Trubeckog po pitanjima »ruskog samopoznanja«. Knez Trubeckoj vrlo je ozbiljan specijalist u nauci o jeziku. U isto vreme on je jedan od osnovalaca »evrazijstva«. I evo šta mi u njegovoj knjizi nalazimo. Dok se dotiče pitanja stranih njegovoj naučnoj specijalnosti – ruske istorije i politike – on ponavlja evrazijske šablonske trafarete. Zatim, on prelazi na pitanja koja se tiču istorije ruskog jezika, i ovde se u njemu budi naučnik za koga objektivni naučni izvodi stoje iznad svakih publicističkih lozinki.

I s bogatim izborom fakata dokazuje on tri postavke:

1. da je savremeni ruski jezik sklopljen iz stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim elementima ruske redakcije;

2. da je crkvenoslovenski jezik ruske redakcije direktan potomak starog opšteslovenskog jezika i

3. da stilističko bogatstvo ruskog jezika, obilje njegovog stilističkog kolorita, njegova sposobnost, da služi kao fino orudje izražavanja apstraktne misli i umetničkog slikanja, – potiče baš zbog toga stapanja velikoruskih elemenata sa crkvenoslovenskim jezikom ruske redakcije.

Drugim rečima, sve je to kod nas – slovensko, a ne turansko, ne mongolsko.
I posšto je naučnom argumentacijom dokazao ove antievrazijske postavke knez Trubeckoj odjednom okreće list, i da bi utešio samog sebe i svoje čitaoce zuri da doda: »ali Rusija jedino sto ima opšte s ostalim slovenstvom to je jezik«.
Jedino jezik! Mi dobro znamo da to nije jedino jezik. Ali neka bude tako. Zar je to malo? Ta jezik nije kakav mehanički aparat za izgovaranje reči; jezik je ogledalo u kome se ogleda sama postava narodne duše, sama osnova ruske kulture. Opasno je za evrazijce da se dotiču oblasti prave nauke; onda baš i izbijaju na površinu postavke koje su ubistvene za njihovu izmišljenu veštačku ideologiju.

Opravdanje diktature

Ostaje mi još da se dotaknem onih argumenata kojima se evrazijci trude da dokažu superiornost azijatske kulture nad evropskom. Evropsku kulturu oni karakterišu kao potpuno materijalističku i ateističku, nasuprot azijatskoj kulturi koja je ispunjena religioznim teznjama. Medjutim, takve postavke mogu se utvrdjivati samo tako, ako se svesno zatvore oči pred onim značajnim mestom koje je zauzimalo u razviću evropske kulture sumno vrenje religioznih ideja. A u političkom pogledu evrazijci se trude da oklevetaju pravni poredak koji je izradila evropska kultura, i tvrde laka srca da taj poredak nije ništa drugo nego rdjavo maskirana anarhija u kojoj svako daje sebi lična prava, a neće da zna ni za kakve dužnosti. Tu se dopušta… mali nesporazum. Pravo se meša sa samovoljom! Prava bez dužnosti ne radjaju nikako pravni poredak već samovolju. Nasuprot tome, pravni poredak protkan je, može se reći, stihijom dužnosti. Jer osnovna ideja pravnog poretka sastoji se baš u tome da je svaki gradjanin, visoko ceneći svoja prava i surevnjivo ih čuvajuci, u isto vreme dužan da poštuje ista takva prava svakog drugog gradjanina, i pokušaj da se ta dužnost narusi podvrgava odmah narušioca vrlo efikasnom otporu od strane zakona.

Trudeći se da predstave pravnu demokratiju kao anarhiju individualističkih instinkata koja se raspada – evrazijci pozdravljaju poredak koji se zasniva na diktaturi jedne vladajuće grupe kojoj je ceo narod dužan da se pokorava bez reči.       I oni boljševike hvale baš zato što su boljševici pogazili sve začetke pravne kulture i zasnovali diktaturu jedne partije. Evrazijci mastaju da smene boljčevike bač u toj ulozi i nadaju se da ce boljčevicku diktaturu smeniti diktatura evrazijska, – koja će Rusiju povesti po azijatskim, antievropskim putevima.

Ne vredi ni dokazivati da je ta njihova nada i ta njihova pretenzija isto toliko fantasticna, koliko je neosnovana i sva njihova nabrzo spetljana i belim koncima prošivena ideologija.

Aleksandar Kizeveter* (Iz časopisa Misao (ur. Z. Milićević), sveska 201–208, knj. 27, Beograd 1928, str. 1–7.)

*Autor je bio profesor istorije Karlovog univerziteta u Pragu

Martin Luter – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)


MARTIN LUTER – izvod iz dela (O slobodi hrišćana)

Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znaci biti hrišcaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja cu postaviti sledece dve teze: a) Hrišcanin je Slobodan gospodar svega i nikome nije podložan. b) Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.

Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. „Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe ucinih robom, da ih više pridobijem.“ (1. Korincanima 9,19). „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni.“ (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: „A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je roðen od žene i pokoren zakonu“ (Galatima 4,4).[…]

Da bismo mogli razumeti ove dve protivrecne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišcanin ima dve prirode, duhovnu I telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji covek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji covek. Zbog te se razlike u Pismo o njemu govore protivrecne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRAŠNJI ČOVEK

Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog coveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišcaninom.
Ocito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može uciniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoce? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeða i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoci, da je ucini pravednom ili zlom.[…]

Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuce svetu odecu, kao što cine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodocasti i cini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano ciniti.
Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i nacine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i ciniti i jedan zao covek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odecu i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodocasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje cine gore spomenute pretvoriće.[…]

Duša nema ni na nebu, ni na zemlji niceg drugog po cemu živi, po cemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanðelja, Božje Reci koju je Hrist propovedao.

Tako i on sam kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živece.“ (Jovan 11,25). Takoðe: „Ja sam put i istina i život.“ (Jovan 14,6). Takoðe: „Ne živi covek o samom hlebu, no o svakoj reci koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega, osim bez Božje Reci, te da joj se, ako nema Božje Reci, nicim drugim ne može pomoci. Meðutim, kad dušama Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.

U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, citamo kako prorok ni za cim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvecom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Rec od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: „Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog“. I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takoðe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reci, iako se sada po crkvama drugacije radi.[…]

Ti cćeš, meðutim, upitati: „Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?“ Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanðelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom cuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, vec da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.

Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom ocajavati te priznati kako su istinite reci proroka Osije: „Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni“ (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaci iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reci: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.

Na temelju te vere bice ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ceš biti pravedan, istinit, cestit i u miru sve ce zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: „Pravednik ce od vere živ biti.“ i u Rimljanima 10,4: „Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.“[…]

Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišcana, da si dobro urežu u pamet Reci Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jacaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može coveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišcanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.

Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se“. Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: „Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetku razlice se pravda kao potop“, t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno ce opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: „Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje“.[…]

No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?
Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takoðe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči: na zapovesti ili Božje zakone; na obećanja ili odricanja. Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.

One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest „Ne poželi!“ dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomocu drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takoðe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.[…]

Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je ocima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.
Tada dolazi druga reč, božansko obecanje i obricanje, te kaže: „Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to ce ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.

„Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti nareðuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reci novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.
Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji „… podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime.“

Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reci poput vere i ni jedno ne može biti u duši, vec samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva ce verom postati i duša, poput gvožða koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.

Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je osloboðen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) osloboðen, jamačno je slobodan. To je hrišcanska sloboda: jedino vera. Ona cini, ne da besposlicarimo ili da činimo ono što je zlo, vec da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.[…]

Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najvece poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.

Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Rec. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veče beščašće nego kad se u Njega ne veruje.

Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahoðenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega. Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takoðe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.[…]

Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reci, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takoðe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takoðe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.
Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Covek koji nikada nije sagrešio i njegova pravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.

Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija vecnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobaða od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korincanima 15,57: „A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista“.

Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest.
To meðutim, ne cine nikakva dobra dela, vec jedino vera srca. Zato je jedino vera, covekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu castiti i slaviti Boga iako se mogu i daju ciniti Bogu na cast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba ciniti poput dela, vec delotvorca koji casti Boga i cini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i citava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mracna. Naprotiv, one se, kako cemo još cuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.[…]

Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvoroðencad od ljudi i životinja.

Prvoroðence je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je deckic prvoroðenac bio gospodar nad svom svojom bracom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvoroðence Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih vec od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Meðutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.

I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odece kako to vidimo kod ljudi, vec je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i cini sve što jedan cestiti sveštenik treba ciniti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takoðe nas i poucava, ali ne na spoljašnji nacin, vec na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poucavaju takoðe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.[…]

Kao što Hrist ima prvoroðenstvo sa svom njegovom cašcu I dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišcanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.

Apostol Petar kaže: „A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo.“ (1. Petrova 2,9). Tako je hrišcanin po veri toliko nadmocan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da doðe do blaženstva, kako Pavle uci u Rimljanima 8,28: „izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo“ − što god imenovali. U 1. Korincanima 3,21 nadalje stoji: „… sve je vaše… bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduce“ itd.

Ne radi se o tome da imamo telesnu moc nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeci. Takoðe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlacenja. Drugim recima, što se duše tice, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt I patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko I casno dostojanstvo i prava, svemocna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, vec mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišcana![…]

Za to smo i sveštenici. To je puno vece nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogucio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati I moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli.
Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega I mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti cast i visoki položaj hrišcanina!? Po svome kraljevanju, on ima moc nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moc nad Bogom, jer Bog cini što on moli I želi, kako je u Psalmu napisano: „Želju ispunja onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu cuje, i pomaže im.“ (Psalam 145,19).
Do te casti dolazi hrišcanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišcanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, vec mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišcanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.[…]

Pitaš: „Kakva je onda u hrišcanstvu razlika izmeðu sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?“ Odgovor: nije ispravno što su reci „sveštenik“, „pop“, „duhovni otac“ i njima slicne prestale oznacavati sve hrišcane i pocele se upotrebljavati da oznace samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva „stalež duhovnika“. Sveto pismo ne pravi druge razlike meðu hrišcanima osim što ucene I rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišcansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korincanima 4,1: „Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.“

Meðutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna I strašna vladavina i vlast da se sa njom cak ne može uporediti prava svetovna moc i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišcani. Time je ukinuto citavo shvatanje hrišcanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.[…]

Iz svega ovoga možemo nauciti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom dogaðaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slucajeve kad se o njemu I ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takoðe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.
Njega se, meðutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se dogaða tamo gde se pravilno izlaže hrišcanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što cinimo Bogu ugodno i od njega prihvaceno, kao što sam vec pisao.

Jer, kad srce na takav nacin cuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko ce naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi gresi više nisu njegovi, vec Hristovi. Greh mora, kako smo vec reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošcu, a srce se uci zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reci: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista.“ (1. Korincanima 15,55−57).[…]

SPOLJAŠNJI ČOVEK

Time je dovoljno receno o unutrašnjem coveku, o njegovoj slobodi I glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj nacin hteo postati pravedan. Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg coveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas ucini pravednima, zašto su zapoveðena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne ciniti. Ne, dragi covece, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji covek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se nece dogoditi sve do sudnjeg dana.
Na ovoj zemlji se može samo poceti i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na pocetku: „Hrišcanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan“. Ukoliko je slobodan ne treba ciniti ništa; ukoliko je sluga mora ciniti sve moguce stvari. Sada želimo videti kako se to dogaða.[…]

Covek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.
Tu pocinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposlicariti, vec se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem coveku i veri, te da im se suoblici umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.

Unutrašnji covek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo ucinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Meðutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ici za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreci.
Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: „Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem coveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.“ Takoðe, u 1. Korincanima 9,27: „Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajuci izbacen ne budem.“ i u Galatima 5,24: „A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.“[…]

Ali se ta dela ne smeju ciniti sa namerom da covek pomocu njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina covekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.

Dela se smeju ciniti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se procisti od svih svojih požuda te da se covek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri cista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako ciste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga.

Otuda proizlazi da covek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen. On mora ciniti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je covek pred Bogom cestit i pravedan, vec on njih cini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, ciju volju želi rado ispunjavati i na što bolji nacin.

Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mucenju tela. On ce postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Meðutim, oni koji misle da ce delima postati pravedni, ne paze na mucenje, vec gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela pocinili, misle da je sve u redu te da ce biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišcanskog života i vere.[…]

Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišcanina koji je iz ciste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledece.

Nakon što je Bog stvorio covjeka, stavio ga je u raj da ga obraðuje i cuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obraðivanja i cuvanja vrta morao postati cestit i pravedan. No, da ne bi besposlicario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasaðuje raj, da ga obraðuje i cuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije cinio ni zbog cega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih cinio da bi došao do pravednosti, koju je vec pre toga imao i koja je svima nama bila priroðena.

Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveðeno mu je da cini takva slobodna dela da ne bi besposlicario, vec da radom muci svoje telo i da ga cuva kako bi time ugodio samo Bogu.
To je nadalje slicno, kao kad jedan zareðeni biskup posvecuje crkve, krizma ili cini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne cine biskupom šta više, da prethodno nije bio zareðen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi cista ludorija. Tako i kada hrišcanin koji je po veri posvecen cini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više „zareðen“ za hrišcanina. To se dogaða samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišcaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, vec bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.[…]

Zato su istinite sledece dve izreke: „Dobra i pravedna dela nikoga ne cine dobrim i pravednim covekom, vec dobar i pravedan covek cini dobra I pravedna dela.“ „Zla dela ne cine nikoga zlim covekom, vec zao covek cini zla dela.“ Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.

Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: „Ne može drvo dobro rodova zlih raðati, ni drvo zlo rodova dobrih raðati.“ Ocito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, vec obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne cine stabla, dobrim ili lošim, vec stabla, plodove, tako mora I covek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može ciniti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne cine dobrim ili zlim, vec on cini dobra ili zla dela.

Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuca ne cini nikoga dobrim ili lošim zidarem, vec dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kucu. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, vec je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa covekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.

Kao što dela nikoga ne cine vernikom, tako ga ne cine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera cini coveka pravednim, tako ona cini i dobra dela. Ako dela nikoga ne cine pravednim, te ako covek mora biti pravedan pre nego što može ciniti dobra dela, ocito je da samo vera iz ciste milosti po Hristu i njegovoj Reci, cini coveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišcaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što cini, cini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeci pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je vec sit I blažen po svojoj veri u Božju milost − vec želeci ugoditi Bogu.[…]

I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da doðe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne cine zlim ili prokletim, vec nevera koja osobu i „stablo“ cini zlima, i cini zla i prokleta dela.

Stoga, kad covek postane zao ili pravedan, to ne pocinje delima, vec verom. U tom smislu govori mudrac: „Pocetak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati“ (Sirah 10,14). I Hrist uci da se ne sme poceti delima kad kaže: „Ili usadite drvo dobro, i rod njegov bice dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao bice; jer se po rodu drvo poznaje.“ (Matej 12,33).

On kao da želi reci: ko želi imati dobre plodove, treba poceti sa stablom I njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi ciniti dobra dela ne sme pocetisa delima, vec sa osobom koja treba ciniti dela. A osobu ništa ne može uciniti dobrom uciniti dobrom osim vere, i ništa je ne cini zlom osim nevere.

Istina, dela cine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: „I tako dakle po rodovima njihovim poznacete ih.“ (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno I spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uce kako treba ciniti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: „Koji imaju oblicje pobožnosti, a sile su se njene odrekli… svagda uce, i nikad ne mogu da doðu k poznanju istine (istinite pobožnosti)“.

Ko nece da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona doðe do pravednosti. Ona, meðutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, vec po Božjoj Reci − t.j, po njenim milosnim obecanjima − i po veri, tako da se ocuva njegova božanska cast, time što nas cini blaženim ne po našim delima, vec po svojoj milostivoj Reci, besplatno i iz cistog milosrða.[…]

Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uce dobra dela.
Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela vec nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po very cini coveka pravednim i blaženim.
To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj casti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, vec radi onog zlog dodatka i krivog i izopacenog mišljenja koje cini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjecim odelima.
Taj zli dodatak i izopaceno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne doðe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u coveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, vec ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.

Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne poðe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama ðavolska I zavodljiva ucenja. Ne sme se propovedati samo jedna, vec obe Božje Reci. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Rec, obecanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.
Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav nacin da bi se moglo nauciti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obecanjima. Tako se covek opravdava i uzdiže po veri u Božju Rec, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešcu bio ponižen i došao do samospoznaje.[…]

Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišcanin treba ciniti s obzirom na svoje telo.
Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on cini s obzirom na druge ljude. Jer covek ne živi samo u svome telu, vec takoðe meðu drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomocu njih služi i koristi drugima.

Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuðih potreba. Takav je pravi život jednog hrišcanina. Tada vera pristupa delu sa radošcu i ljubavlju, kao što Pavle uci Galacane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poucio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost I udovoljenje, on ih dalje poucava i kaže: „Ako ima dakle koje poucenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)… Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih.“ Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišcanskog života sva dela treba ciniti na dobro bližnjemu.

Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima. Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: „Jer ovo da se misli meðu vama šta je i u Hristu Isusu.“ (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj nacin postane pravedan ili blažen, ipak se svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve ucinio i pretrpeo, misleci pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.[…]

I kršcanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jacati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: „A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg“.

Iako je hrišcanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno uciniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba ciniti bez plate, ne žudeci pri tom ni za cim drugim osim da ugodi Bogu I misleci; „Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom coveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz cistog milosrða po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako cu i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno ciniti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti „hrist“, kao što je to Hrist za mene postao, i ciniti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno.“

Vidiš, tako iz vere tece ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono cega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom I njegovim delima ne ciniti ništa drugo osim pomagati bližnjima.

Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišcanina. Meðutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, vec se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.[…]

U Luki 2,22ss citamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala ocistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila necista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to ucini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to ucinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi prezrela druge žene, vec kako bi se poistovetila sa svima njima.

Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, vec zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, meðutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).
I Hrist je, kad se od njegovih ucenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi osloboðeni obaveze placanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreci: „Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, I baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naci ceš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se.“ To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje ucenike slobodnom kraljevskom decom, kojima ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i placa porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služila njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišcana da postanu blaženi. Ona su slobodno služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.

Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba ciniti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako cine, jer je I njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti da ne bi nastojao da na taj nacin postane pravedan ili blažen, jer se to može postici samo verom.

Na isti nacin zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišcani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj nacin postanu pravedni ili blaženi, vec zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno cine njihovu volju.
Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima I zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara I gospodara. Neki nerazumni prelati insistiraju na tome da su te zapovesti I ti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih „svetim zapovestima Crkve“, ali u tome greše.
Slobodan hrišcanin misli ovako: „Ja cu postiti, moliti, ciniti ovo ili ono šta je zapoveðe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, vec želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraci dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo vece stvari ucinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako vec tirani cine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga.“[…]

Iz ovoga može svako nepogrešivo nauciti prosuðivati i razlikovati razlicite zapovesti i dela, takoðe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.

Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se cini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišcansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišcanski.
Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upucuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere I hrišcanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama), a ne uce više veru.

Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to ciniti sa namerom da time sebi uciniš neko dobro, vec to cini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišcanin. Šta ce ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?
Vidiš, tako moraju Božja dobra teci od jednoga ka drugome i postati zajednicka, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teci ka onima koji ih trebaju.

To mora ici tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako ucinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korincanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, vec dobro drugoga.

ZAKLJUČAK
Iz svega toga sledi zakljucak da hrišcanin ne živi samome sebi, vec u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: „Odsele cete videti nebo otvoreno i anðele Božije gde se penju i silaze k Sinu covecijem“.

Vidiš, to je prava, duhovna hrišcanska sloboda, koja oslobaða srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju. Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!

Amin.

(Martin Luter, O slobodi hrišćana, pdf press, e izdanje)