HOSE ORTEGA I GASET – izvod iz dela (Posmatrač)


HOSE ORTEGA I GASET – izvod iz dela (Posmatrač)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

INTELEKTUALAC I DRUGI

Intelektualac o kome se se ovde govoriti nije „pisac“, niti „naučnik“, ni „profesor“, ni „filosof“. Sve su to nazivi zanimanja, odnosno profesija, to jest društvenih uloga, javnih profila koje pojedinac prihvata i koji čoveku dok ih obavlja ne garantuju ni najmanju autentičnost nesputane intelektualne vokacije. Ovde će biti reči samo o Intelektualcu koji to zaista jeste, bez obzira čime se javno i očigledno bavi. Biti Intelektualac je nešto što ne mora nužno da ima ikakve veze sa čovekovim društvenim ja. Ne postaje se Intelektualac zbog drugih, iz ovog ili onog razloga, sa ciljem da se zgrne novac, stekne slava, ili ne potone na uskovitlanoj pučini kolektiviteta. Neko je Intelektualac zbog samog sebe, uprkos samom sebi, protiv samog sebe. Neizlečivo.

Nesumnjivo je da pomenuta zanimanja i profesije ne bi postojali da nekada davno nije bilo ljudi koji su bili pisci, naučnici, profesori ili filosofi u tom neizlečivom, autentičnom i izvornom obliku. Sve ono što predstavlja društvenu ulogu nastalo je kao stvaralački put određenog pojedinca. Ali, u tome i jeste problem! Od tog oblika života koji je jedan čovek stvorio i sudbinski sledio, po njegovom nestanku, ostalo je nešto nalik na ljušturu iz koje je iščezao delotvorni lični sadržaj: ostao je samo javni „položaj“, kao bezlični kalup u koji bi se prevarantski mogao ušunjati bilo ko. U tom smislu, sve ono društveno, sve ono kolektivno, varljivo je i nije verodostojno – predstavlja pozu, manir, titulu, masku. Naravno da najveći broj intelektualaca koje srećemo uokolo nisu to zaista, već se samo pretvarajuda to jesu, ponekad s razlogom i od nemale koristi, časno služeći zanimanju kojem su se društveno zavetovali, „zvanju koje imaju“. Ovaj izraz u našem jeziku potpuno je pogođen. Otkriva nam da je zvanje forma nečeg ljudskog, ali ipak prazna – prazna, jer joj upravo nedostaje ono delotvorno ljudsko. Tu prazninu mora ispuniti ili zaposednuti neko ko joj ponekad služi, a ponekad, što je mnogo češće, to ne čini. Svejedno je! Društvo se zadovoljava najmanjim ispunjenjem, odnosno izvršenjem obaveze nametnute zvanjem. Društvo ima ista očekivanja kao i onaj Andalužanin, ubogo mazalo, koji bi započinjući novu sliku, svestan svog ništavnog slikarskog umeća, sebi obično govorio: „Ako ispadne brada…, biće ’Sveti Antonije’, a ako ne… ’Bezgrešno začeće’!“ Tako je od pamtiveka, i u svakom poretku. Prvo se Juliju Cezaru dogodilo da, sa nesumnjivom originalnošć u, bude Julije Cezar. Kada su ga ubili, rimsko društvo je imalo potrebu da Cezar i dalje postoji. Ali, jedinka po imenu Cezar nestala je zauvek. Od nje je ostala samo šupljina, to jest profil njene neophodnosti koju je osećao rimski svet. I od tog časa, Cezar je bio samo ta stamena šupljina – jedno zvanje, jedno poglavarstvo koje je trajalo pet vekova. Zvanje nad zvanjima, poglavarstvo par ekselans koje je svet ikad video. No nekim najneverovatnijim udesom desilo se da nijedan od bezbroj sledećih Cezara nije bio ni izdaleka nalik Cezaru. Mnogi su zaposedali područje zvano „Cezar“, ali nijedan to zapravo nije bio.

Isto tako u Francuskoj je, pre sto godina, živeo čovek koji je bio neka vrsta pesničkog uragana ili žive plime lirizma. Zvao se Viktor Igo. Poput elementarne nepogode – kako rekoh, uragana – uzdrmao je i zapljusnuo sve vidove francuskog života. Njegova poezija je sirova, bez otmenosti, bez tajnovitih treperenja, ali je zato kiklopska, široke duše, herkulovska, mikelanđelovska. Srčanim stihovima opevao je ljubav, ženu, dete, jesenji list, drevnu legendu, slavnu bitku; do neba je uzdizao Napoleona I, kamenovao Napoleona III, polemisao o čovekovoj prirodi. Nije bilo ničeg francuskog, ni ljudskog, pred čim ne bi gromoglasno zazvečao svojim ogromnim praporcima u ritmu veličanstvenog, sveopšteg karnevala. Jasno je da su Francuzi u njemu videli nešto što nije postojalo još od Vergilija, Homera i Dantea: narodnog Pesnika, lirizam kao instituciju. I Francuska je od tada uporno nastojala da uvek ima Pesnika, kao što je uvek imala predsednika Republike, i velis nolis silom je popunjavala to mesto, tu veliku javnu šupljinu. Otuda proističe tragikomična situacija sirotog Pola Valerija, poslednjeg mandarina francuske književnosti, autentičnog Intelektualca, nepotrebno je i reči, ali kratkog daha, nimalo narodnog, maniriste koji je, budući da je imao malo toga da saopšti, morao da se prenemaže, kao i svi duhom siromašni. Taj čovek, koji je mogao biti sjajan saradnik u nekom manje-više provincijskom časopisu, postao je, uz pompu, Pesnik Francuske. I od tada je slavni pajac do kraja života morao zadihano galopirati za vlastitim opravdanjem.

Dakle, ne menjajmo stvari. Ovde se govori o Intelektualcu koji je intelektualac sa neočekivanom verodostojnošću, koji je to neizlečivo, nedokučivom i neumoljivom Božjom zapovešću. Kao što je Cezarima nedostajao cezarizam, svet je krcat intelektualcima sa skromnom dozom intelektualnosti ili potpuno bez nje. Međutim, nemojte umišljati da je Intelektualac neko ko je, neizostavno, veoma pametan. Trebalo bi izbeći zabunu i po tom pitanju. Intelektualac je naziv za vokaciju. Talenat je naziv za obdarenost. I mada se vokacija obično podudara sa talentom, ima slučajeva kada ne idu skupa. Može se imati snažna vokacija, a biti lišen talenta. Može se imati talenat i biti bez ikakve vokacije. Budući da je mudro poći od najgoreg, skoro sve što nameravam reći o Intelektualcu važi i kada bismo pretpostavili da je tupav.

Nekoliko godina nakon što sam započeo svoj književni rad – dakle, davno – jednog lepog dana sam predosetio da će se Intelektualcu, koji je tokom dva veka bio nadmoćna figura u zapadnim društvima, veoma brzo raspršiti javni ugled i da će se, shodno dijalektičkom ekstremizmu oličenom u hodu istorije, od toga da je sve, strmoglaviti da bude niko i ništa. Niko nije slutio nešto slično budući da se i onda, kao i niz godina potom, činilo da Intelektualac uživa trenutke svoje vrhunske nadmoći. Zato sam nemalo ponosan što sam tako rano prozreo sliku bliske budućnosti. Sem toga, odmah sam joj prilagodio svoj život, izbegavajući a limine, izvesno je ne sve, ali većinu gluposti i grešaka u koje su drugi upadali. Zaista nikada nisam računao da bi se na mene mogla obraćati pažnja, i nisam bio niti sam sada spreman da prihvatim izmišljotinu kako do nekoga dopiru moje reči.

To predosećanje sam imao u doba kada, kako sam rekao na nedavnom predavanju o Vivesu, Intelektualac obično doživljava prvi i strastan susret sa bitnim temama i velikim idejama koje će razvijati do kraja svog života. Dakle, to nije bilo koje doba. Životna hronologija je veoma stroga. Svaka godina donosi nešto drugo. Reč je o dvadeset i šestoj godini. Nesumnjivo, postoje izuzeci, ali i neka, veoma jasna zakonitost. Na primer, ideje formalističkog promišljanja, kao što je matematička misao, ranije se prihvataju. Ali ako je u pitanju promišljanje suštinskijih tema, onih koje se više tiču sfere ljudskog, dvadeset šesta godina predstavlja obdanicu obasjanu prvim zanosom, kada ogromni orlovi budućih ideja zarivaju kandze u mozak mislioca i grabe sa njim, kao sa nevinim jagnjetom, put visina. Jer velike ideje nisu naše, već smo mi njihov plen. Ne ostavljaju čoveka na miru do kraja života: nemilosrdne i uporne, neprestano kljucaju Prometejevu utrobu. Skoro svaki Intelektualac ima bolesnu jetru. Uostalom, to životno doba nije nimalo zagonetno. Reč je o godini u kojoj prirodno prestajemo da budemo prevashodno receptivni, i zabacujući preko leđa zavežljaj naučenog, nevinih mrežnjača okrećemo se ka svetu.

Zapažanje da će se mase dočepati kormila istorije, kao i da su te mase duboko neobrazovane, pomoglo mi je da predvidim svrgavanje Intelektualca s prestola, budući da su intelektualci prethodno počinili ogromnu grešku stvarajući kulturu za intelektualce, a ne za ostali svet. Treba naglasiti da veliki začetnici tako nešto nisu želeli. Ni Bekon, ni Galilej, ni Dekart, ni Šekspir, ni Servantes. Kao i obično, naslednici su oni koji će sve proćerdati – ta nadobudna gospoda što se rađaju na zemlji koju su preci za njih već stekli.

Ali ostavimo se toga. Iz raznoraznih razloga, pred nama je već Intelektualac lišen svoje društvene nadmoć i, vuče se, ruku pod ruku sa ostalima, usredsređen samo na sebe, kao bilo koji čovek među bilo kojim ljudima. U toj ravni se naročito zanimljivo ispoljava njegova osobena ljudska priroda.

Kao što se dešava sa svakim suštinskim modusom da se bude čovek, Intelektualcu se čini da je biti Intelektualac nešto najprirodnije na svetu, te u početku smatra da su i ostali njegovi sugrađani isti kao on. Jer to je suštinski modus ljudske prirode: obuhvata sve ljudsko, ali usmereno u određenom pravcu. I onaj ko je takav prostodušno veruje da to znači biti čovek – poistovećivati ostale sa sobom, kao Karlos III koji nije pričao nijednoj drugoj ženi do svojoj riđokosoj Saksonki, i bio ubeđen da sve žene mirišu na rusku kožu, jer je to miris riđokosih.

Zahvaljujući ovome, Intelektualac živi dobar deo svog života u stalnom quid pro quo. U ophođenju sa drugima polazi od pretpostavke, kao od nečega što je samo po sebi razumljivo, da su i ostali ljudi tu iz istih razloga kao i on, da pripadaju njegovom soju. Njegov život je tako čudesan da bi se iskreno prenerazio ukoliko bi otkrio da ostalima nije!… Da, sušta je istina: život Intelektualca je čudesan. On stalno živi na vrhu nekog Tavora, gde se odvijaju neprestana preobraženja. Svaki trenutak i svaka stvar za njega su preokret, fantazmagorija, veliki spektakl, melodrama, polarna svetlost. Njegov kalendar sadrži samo čiste svetkovine. Život mu prolazi, doslovno ceo život, u radu. Ali, da li se može nazvati radom delanje Intelektualca? Njegov rad se sastoji upravo u tome da stvara večnu svetkovinu. Razume se da su u nekim drugim vremenima naslućivali izvesnu božansku crtu u njemu. Radi li Bog? Da, Bog neprestano dela, naročito Bog koji je Vrhovni Tvorac. Da li su dani Postanja bili radni? Zar se ne stiče utisak da se Bog snuždio onog dana kada je rešio da se odmori, poput zidara? Da se nije možda u biblijskom tekstu potkrala mala greška u izrazu? Neće li biti da je, nastupanjem prve subote, pošto je stvorio svet i više nije imao šta da radi, Bog natakao naočare i bacio se na sastavljanje soneta pod naslovom: Svet? Morala bi se podrazumevati jezička greška, jer, inače, da li je pisanje soneta rad ili užitak? Na stranu s tim, ali Intelektualac stalno, hteo to ili ne, ruši i ponovo stvara sve što se nalazi u njegovom okruženju. Zamislite da prisustvujemo prvim danima Postanja. Sitnica od spektakla! Balet, nikad viđen do sada! Ma kakav Nižinski, tu je Adam! Kakva Pavlova, tu je Eva! I još, prvostvorena ptica iz prvostvorene vatre! Dakle, svi dani Intelektualca pomalo su takvi: svaki put iznova prisustvuje rađanju stvari i prvi im daje blagoslov da budu ono što jesu. On ide iz iznenađenja u iznenađenje. Njegova svakodnevica sačinjena je isključivo od iznenađenja. Zenice su mu raširene od divljenja. Hoda opčinjen. Od rođenja pijan. Izgleda pomahnitalo poput arhanđela koji se preselio u zemaljsko naselje. Nepotrebno je i reči: gledano iz određenog ugla, izgleda kao doživotni naivko koji večito pada s Marsa. Dugo mu treba da shvati da je njegovo ophođenje prema bližnjem smešno. Dugo mu treba da otkrije da taj bližnji nije intelektualac, već upravo Drugi, onaj apsolutno Drugi. Uvek je primećivao nešto čudno tokom razgovora s bližnjim. Stvari se nikada nisu dobro odvijale. Kao da su škripali točkovi dijaloga. Svaki put kada bi on silovito krenuo ka visinama, bližnji bi mu, ukoliko ga ne bi vukao unazad, bar podmetao klipove. Ali konačno sviće dan koji sve razjašnjava. Uviđa, na kraju, kristalno jasno da neslaganje nije slučajno, niti izazvano sporednim razlozima: nije reč o razlici u temperamentima, odnosno telesnim sokovima, niti u darovitostima. Razlikovanje je potpuno. Najveće moguće. Reč je o dva u korenu suprotna pristupa životu, bitisanja na svetu. Kada to otkrije, Intelektualac oseća duboku posramljenost, strašan stid. Shvata da je samo ispao smešan i ništa više. Ima utisak da je živeo nag pred ostalima, u nagosti koja je mučnija od pukog pokazivanja ko će, budući da je proveo ceo svoj život pokazujući im svoju najdublju intimnost: svoje misli, svoja osećanja spram sveta, stvari, drugih ljudi, prošlosti, trenutnih događanja, budućnosti koja se pomalja. Sada primećuje da je to nepristojno činiti, da poziciju intelektualca treba prikriti, kao da si lopov, ili špijun, kao da si prostitutka. Razmišljati o stvarima – konceptualno ili poetski – jeste nešto bestidno. Istovremeno je očajan i potišten zbog saznanja da bližnji beznadežno nije intelektualac. Ranije je verovao da jeste, možda u manjoj meri nego on, da mu eventualno nedostaje dragocena nadarenost, ili da ga život primorava da potiskuje erupcije svoje intelektualnosti. Ovo poslednje bi ga često potresalo, delovalo mu herojski. Taj čovek je morao da hrani tuce ukućana! Samo zato, i ni zbog čega drugog, nije mogao kao on prihvatati život! Mada često i intelektualac ima buljuk familije… Ali sada, saznavši da nije u pitanju ništa od toga, suočava se sa novom zagonetkom koja počinje da ga kopka. Kako bližnji može da živi kao Drugi? Kakva je to vrsta življenja?

Potom, kao da želi odagnati noćnu moru, prelazi rukom preko svoga čela govoreći: „Stvar se mora isterati na čistac! U čemu je razlika između mog života i života tog Drugog?“ Dosetio se: Drugi živi uklopljen u svet stvari, koje su jednom za svagda onakve kakve nam se čine da jesu. Ni pukom slučajnošću ne dovodi ih u pitanje. Nikada ne dovodi u sumnju svet stvari, čak ni ne pomišlja da je sumnja moguća. Stoga one za njega imaju konačna svojstva; čitav svet je samo to što je nadohvat i ništa više, takav kakav jeste. Među stvarima kojih je Drugi svestan neke su zagonetne, tajnovite, nepoznate, ali mu ova njihova svojstva ne pobuđuju nikakvu posebnu reakciju. Kvaliteti stvari, kao boja ili oblik, izgledaju mu stvarni i prirodni. Ne uzbuđuju ga. Nema za njega razlike između onoga što misli da zna i onoga što mu se prikazuje kao zagonetka. Za njega ne postoji znati ili ne znati. Njegov odnos prema stvarima je jednostavan – on računa na njih. Isto kao što zna da tela imaju težinu – to jest, računa na njihovu težinu – računa takođe i na to da je rak nepoznanica, da je tajna postojanje sveta, da se ne zna zašto društva idu ka usponu i propasti.

Njegov život isključuje svako preispitivanje vlastitog okruženja ne bi li ga doveo u pitanje, analizirao, obesnažio, ponovo pretvorio u opsenu i utvaru. Naprotiv, njegov ivot protiče u oslanjanju na već postojeće, u kretnjama unutar tog nesumnjivog, čvrstog, kompaktnog i konačnog sveta, prebivanju u njemu, manipulisanju stvarima kako bi se poslužio njima te ih upotrebio u svoju korist što je više moguće. On je rođeni egoista. Najvažnije mu je da izbije na čelo, obavi svoj posao, da njemu i njegovima bude dobro. Ukoliko je čestit, na pošten način. Ukoliko nije, uz smicalice. Kako ni najmanje nije zabrinut niti za svet niti za bilo šta na svetu, spokojno se posvećuje vlastitom interesu, svojoj ličnosti ili svojojporodici ili bar svojoj političkoj stranci. Uvek i samo onom što doživljava kao svoje.

Intelektualac se, dakle, ne spotiče o Drugog iz nekih naročitih i konkretnih pobuda. Spotiče se, sasvim nesumnjivo, zato što je njegov osnovni životni stav suprotan, a to je morao primetiti još od prve mimike ili prve reči. Intelektualcu se čini da svet sa kojim se suočava postoji samo zato da bi ga on doveo u pitanje. Stvari za njega nisu same po sebi potpune te ih ne ostavlja da mirno počivaju, već ih smesta analizira, rastavlja, posmatra iznutra, traći njihovu pozadinu; ukratko, stvari koje se pretpostavljaju pretvara u probleme. Na prvi pogled deluje kao rušitelj i ruke su mu, slično kasapinovim, uvek pune utrobe stvari. Ali, sve je potpuno suprotno. Intelektualac ne može, čak i kada bi želeo, da bude egoista u odnosu na stvari. On ih dovodi u pitanje. A to je najveći znak ljubavi. Stvari ne postoje da bismo ih samo iskoristili, kao što čini Drugi; Intelektualac svoj život posvećuje služenju njima, stvarajući kult njihovog bića. Kult je, poput svih moćnih kultova, krvav; podrazumeva da ih treba skršiti, zdrobiti, da bi ponovo bile stvorene u vrhunskom sjaju. On zna da stvari ne postoje u svoj svojoj punoći ukoliko čovek ne otkrije njihovu čudesnu bit zaklonjenu koprenom i tamom. Otuda živeti za Intelektualca znači stalno i frenetično, iz petnih žila, raditi na tome da svaka stvar istinski postane ono što jeste, kako bi se uznela do sopstvene ispunjenosti. Eto zbog čega proizlazi da su stvari ono što zaista jesu tek i jedino u dodiru sa Intelektualcem. To ponekad naslućuje žena. I to, naravno, duboko razgnevljuje Drugog. Ali gnev je ovde nedelotvoran. Stvarnost je bespovratno takva. Jer stvari koje Drugi upotrebljava i zloupotrebljava, kojima barata i koje koristi u svom prljavom životu, baš sve njih izmislio je Intelektualac. Sve. Automobil i aspirin; cvet, pesmu i ženu. Ili ste vi možda mislili da su se sve te stvari, te čudesne stvari, zatekle ovde tek tako, najednom? Sada ćete vi videti svoje. Sada kada Intelektualac, kao i toliko puta tokom istorije, bude nestao ili makar, poput ptice gnjurca, načas zaronio do najvećih dubina. A dubina je tišina bez premca. Videćete kako će ono čudesno iz časa u čas nestajati sa lica zemlje a život, uključujući i život Drugog, gubiće draž, uzbuđenje i zanos.

Da bi stvari mogle bivstvovati, želeli vi to ili ne, neophodan je Intelektualac. Ono što Drugi upotrebljava kao realitete nije ništa drugo do gomila starih Intelektualčevih ideja, prepotopski fosilni ostaci njegove fantazije. Kada bi samo Drugi obitavao na planeti, ništa ne bi bilo kao što je sad. Svaka stvar je, uistinu, legenda, aksiom, stih i mit. Zato će, na kraju, Drugi naljutiti Intelektualca. Nervira ga što ovaj stvarima ne dopušta da budu, ne bavi se njima, već podlo, opako, bezbočno, koristi njihovo prisustvo. Drugi je, za Intelektualca, bezbožnik, bezbožnik u svakom pogledu. To je čovek koji ne uzdrhti pred božanskim, a ono je sve. Živeti na svetu a ne zapitati se o njemu, Intelektualcu izgleda kao parazitizam.

Sada bi još valjalo reći da Intelektualac društveno već ne postoji, on je parija i prestupnik.                                                                     Ali izvesno je da Intelektualac, čim shvati da je bližnji koji se pred njim nalazi u stvari Drugi, ne samo da ispravlja grešku u svom nekadašnjem ophođenju prema njemu već je i iskreno oduševljen njim. Uzbuđuje ga, kao sve što je verodostojno.           I uživa da ga gleda onakvog kakav je, kao vrednog i upornog mrava što pada i opet se diže na noge među dzinovskim vlatima trave, spotičući se o sve i svašta, dok svojima nosi sočnu semenku srećno pronađenu. Ma do đavola, živeo Drugi! Ono što Intelektualac ne može da podnese jesu falsifikati kojima je danas naša planeta zatrpana. Jer postoji Pseudo-Intelektualac, koji nije ništa više do Drugi, skriven iza maske pisca, naučnika, profesora, filosofa. Ali što je najvažnije, danas se događa sledeće: Drugog, pravog Drugog, veoma je teško sresti. Zato što se moderni Intelektualac, kao što sam već rekao, pogibeljno okliznuo stvorivši kulturu ideja. Očito je da se celokupna kultura stvara pomoću ideja, ali one prvenstveno treba da budu ideje o stvarima, o osećanjima, o načelima, o podvizima, o bogovima. Nema razloga da budu ideje o idejama. Međutim, kultura u poslednjih nekoliko vekova sve više postaje intelektualistička. Iz toga je proizašlo da je Drugi sada pun ideja, a budući nesposoban da barata njima, da vlada njima, on žarko želi da živi od ideja i, podrazumeva se, da ima svoje ideje. Već sam napomenuo da za Drugog postoji samo ono što je njegovo. Ranije se to nije događalo. On nije želeo da ima ideje. Živeo je od tradicija, uverenja, strasti i pako-sti, koji čine prirodno ustrojstvo njegovog života. Ali sada žarko želi da promišlja, zašta nije stvoren. Mučno je posmatrati kako se ruka te intelektualne šimpanze napreže da ščepa iglu ideje. Ishod je neizbežan. Spontano živeći Drugi je, na svoj način, bio vredan divljenja, ali počevši da razmišlja, postao je malj što spljeskava ideje, a kako se one motaju po glavama Intelektualaca, spljeskava, usput, i glave Intelektualaca.

Potpuno mi je jasno da Intelektualac tokom istorije, s vremena na vreme, biva zadavljen. Shvatam da Drugog uznemirava i dovodi do besa taj čovek koji je uvek izvan stvari i koji sam po sebi nije stvar, već fluid, oganj, magnet.

(Hose Ortega i Gaset, 17/29, Clio, Beograd, 1998)

7 thoughts on “HOSE ORTEGA I GASET – izvod iz dela (Posmatrač)

  1. bas je odlican clanak! Pa , da intelektualac jeste samo onaj koji se sluzi djelatnoscu,
    pa tako je zainteresovan i za pojave koje se njega neposredno i ne doticu…
    A djelatnost je i kult, zrtva, produhovljena materija, uzdizanje prirode u slavu Boga.
    ‘ Drugi’ rado ‘spljeskava ideje’ jer mu je najkorisnije da prinudi prirodu da mu sluzi, i zato cesto stvara kulturu na zgaristima sopstvenog varvarizma; i taj sa idejama ga iritira i hoce da ga ukloni.. A, taj drugi covjek, nazovimo ga ‘ Intelektualac’ je svjestan da nista nije njegovo, niti svojina bilo cija, i njegov dobrovoljni izbor je da kulturu stvara tako sto je osmisljava, uljepsava, oduhovljuje, cineci tako da postane ponovo zemlja Bozija.

  2. Odličan tekst. Vaš blog sam pronašao zahvljujući portalu tacno.net koji prenosi Vaše tekstove, od tada se svaki put radujem novom unosu. Lijep pozdrav, Nedim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s