MAKS WEBER – izvod iz dela (Privreda i društvo)


MAKS WEBER – izvod iz dela (Privreda i društvo)

1. MOĆ I VLAST. PRELAZNI OBLICI

Vlast je jedan od najvažnijih elemenata zajedničkog delanja. Nema svako zajedničko delanje strukturu vlasti, ali se na svim podrzčjima zajedničkog delanja pokazuje najdublji uticaj tvorevina vlasti. Vlast i način na koji se ona vrši stvaraju od nekog amorfnog zajedničkog delanja, zajedničko udruživanje ili ga makar usmeravaju ka nekom cilju.
Vlast je poseban slučaj moći. Oni koji je poseduju ne teže isključivo a ni redovno tome da na osnovu te vlasti postignu neke ekonomske ciljeve, mada je to često planski željena posledica vlasti i jedno od njenih najvažnijih sredstava…Šta znači „vlast“ i kako se odnosi prema „moći“? Vlast u uopštenom smislu moći, znači mogućnost da se sopstvena volja nametne ponašanju drugih. Ona se može javiti u mnogim odnosima, ali dva su osnovna i dijametralno suprotna:
– vlast po sili konstelacije interesa (monopolizam)
– vlast po sili autoriteta (glava porodice, službena ili vrhovna vlast)
Prvi tip se zasniva na uticaju koji potiče od nekog obezbeđenog poseda, a druga se zasniva na apsolutnoj obavezi na poslušnost koja se zahteva bez obzira na motive I interese. Između njih ne postoji oštra granica, kao što pokazuje primer banke sa monopolističkim položajem koji joj dozvoljava da vrši ‘’vladajući’’ uticaj… Svaka vrsta vlasti po sili konstelacije interesa može postepeno da se pretvori u vlast zasnovanu na autoritetu. Kako se Veber interesuje za socioloke pojmove, on će pojam vlasti upotrebljavati u užem smislu koji je suprotan pojmu moći, uslovljenoj konstelacijom interesa. Pojam vlasti će se koristiti u smislu autoritarne moći zapovedanja. Tako, pojam vlasti treba razumevati kao:
Takvo činjeničko stanje u kome ispoljena volja (zapovest) jedne ili više osoba koje „vladaju“ želi da utiče na delanje drugih (jednog ili više „povlašćenih“, a u stvari, i utiče na taj način što se ovo delanje u izvesnom društveno relevantnom stepenu odvija tako kao da su „podvlašćeni“ učinili sadržaj zapovesti, radi njega samog, maksimom svoga delanja (poslušnost).
– za naše svrhe nije dovoljan samo spoljašnji rezultat, važno je to da se vlast prihvata kao „važeća“ norma. Kauzalni lanac od zapovesti do pokoravanja može biti različit, isto kao i motivi za izvršenje…

2. VLAST I UPRAVA

SUŠTINA I GRANICE DEMOKRATSKE UPRAVE
Svaka vlast se ispoljava i funkcioniše kao uprava. Svakoj upravi je potrebna vlast, jer se za vođenje uprave mora nekome dati i moć zapovedanja. Moć zapovedanja može biti veoma neupadljiva, kao kod npr. „neposredno demokratske uprave“. Ona je demokratska jer:
– zasniva se na pretpostavci da svi imaju iste kvalifikacije za vođenje javnih poslova.
– Obim moći zapovedanja se svodi na minimum.
U uslovima diferenciranog društva, neposredno demokratska uprava teži da se pretvori u vlast „honorata“- nosioci specifičnog društvenog ugleda koji je vezan sa načinom života. Npr. starost ostaje na ceni tamo gde se duboko poštuje objektivna korist iskustva ili subjektivna moć tradicije. U slučaju ekonomskog ili staleškog diferenciranja, blast dolazi u ruke ekonomskih honorata ili osoba koje su staleški privilegovane…
Slično, kada društvena tvorevina kvantitativno preraste određenu veličinu, i kada usled kvalitativnog diferenciranja upravni zadaci postanu previše teški da bi ih obavljao neko ko je određen kockom ili žrebom… onda pojam „demokratije“ menja svoj sociološki smisao… Društvena tvorevina za ciljeve uprave tako može imati strukturu „kolegijuma“ i biti sastavljena od honorata, ili biti „monokratska“ tako da se svi funkcioneri hijerarhijski potčinjavaju jednom jedinstvenom vrhu.

3. VLAST KROZ „ORGANIZACIJU“ OSNOVE VAŽENjA VLASTI

Nadmoćan položaj kruga osoba koje pripadaju takvoj društvenoj tvorevini vlasti, u odnosu na podvlašćene mase, zasniva se na „prednosti malog broja“. Ona dolazi do izražaja u tome što se u tajnosti drže namere, odluke, podaci… „gospodari“ su vođe ili vođa, čiju naredbodavnu moć nisu dale druge vođe. Osobe koje se gospodarima stavljaju na raspolaganje nazvaćemo „aparatom“. Struktura vlasti dobija svoj karakter na osnovu odnosa između njih i na osnovu principa „organizacije“specifične za tu strukturu, tj. na osnovu raspodele moći zapovedanja.

Vratićemo se na osnovne tipove vlasti onda kada zapitamo: na kojim krajnjim principima može da se zasniva ‘’važenje’’neke vlasti? To je problem „legitimnosti“. Postojanje svake vlasti mora se opravdati pozivanjem na principe njenog legitimiteta.

Takvih principa ima tri

– u sistemu ozakonjenih racionalnih pravila, kojima se duguje poštovanje. Tada svakog nosioca moći zapovedanja legitimiše taj sistem racionalnih praviala, i njegova moć je legitimna sve dok je u skladu s njima.
– Lični autoritet
– Svetost tradicije

Trima tipovima legitimiteta odgovaraju i ≪čisti≫ tipovi strukture vlasti. Njihovim kombinacijama nailazimo na one oblike strukture vlasti kakve upoznajemo u istoriji.
Oni su:
– birokratska
– patrijarhalna
– harizmatska

RACIONALNA DRŽAVA KAO INSTITUCIONALNA SUVERENA GRUPA SA MONOPOLOM LEGITIMNOG NASILjA

Sa stanovišta sociološkog posmatranja, država se ne može definisati na osnovu svojih zadataka jer nema ni jednog zadatka, ničega što ona čini, a što bi je trajno i u svakom istorijskom trenutku determinisalo. Sociološki, moderna država se može definisati na osnovu jednog sredstva koje je svojstveno samo njoj: sredstva fizičkog nasilja. Kada bi postojale samo družtvene tvorevine kojima bi nasilje kao sredstvo bilo nepoznato, pojam države se ne bi održao. Država je ona ljudska zajednica, koja u okviru neke teritorije polaže pravo na monopol na legitimnu primenu fizičkog nasilja. Tako bi politika značila: težnju za učešćem u moći ili za vršenjem uticaja na raspodelu moći, bilo između država ili u okviru neke države između grupa ljudi koje ona obuhvata. Država predstavlja odnos vlasti ljudi nad ljudima koji se oslanja na legitimno nasilje. Za postojanje države neophodno je da se podvlašćeni ljudi pokoravaju autoritetu. Kada i zašto može se znati samo ako se znaju razlozi njihovog unutrašnjeg opravdanja, i koja su spoljna sredstva na koja se oslanja neka vlast.

Postoje tri unutrašnja opravdanja tj. razloga za legitimnost neke vlasti
– autoritet običaja koji je pretvoren u sveti običaj time što važi od pamtiveka.
– Autoritet nesvakidašnjeg dara milosti, harizme, osobine koje nekog pojedinca kvalifikuju kao vođu…
– Vlast zasnovana na ‘’legalnosti’’ na osnovu verovanja u važenje legalnog zakona i objektivne kompetencije…

Svakoj vlasti koja želi da se održi potrebno je da delanje ljudi bude usmereno naposlušnost prema gospodarima koji polažu pravo na to da su nosioci legitimne vlasti, i potrebno je da pomoću ove poslušnosti drži na raspolaganju ona materijalna dobra koja su neophodna za primenu fizičke sile – potreban je personalni upravni aparat i materijalna sredstva za upravu.
To znači da upravni aparat nije samo predstavom o legitimnosti vezan za poslušnost prema vlastodršcu, beć i nekim sredstvima koja se tiču ličnih interesa: materijalnom naknadom i društvenim ugledom.

… U modernoj državi, raspolaganje svim sredstvima političke organizacije se završava u jednom vrhu, ni jedan činovnik nije lično sopstvenik novca koji može da troši, niti sopstvenik zgrada, alata, mašina… Potpuno je ostvareno odvajanje upravnog aparata (upravnih činovnika i upravnih radnika) od materijalnih obrtnih sredstava.
Moderna država je institucionalna grupa s vlašću koja je uspevala da u okviru neke teritorije monopoliše legitimno fizičko nasilje kao sredstvo vladavine, i da je u tom cilju ujedinila u rukama svojih vođa materijalna obrtna sredstva, a svoje samostalne funkcionere, koji su ranije po ličnom pravu raspolagali tim sredstvima, lišila prava svojine i samu sebe postavila na njihovo mesto, na sam vrh.

3. ORGANIZACIJA DRŽAVNE VLASTI KAO UPRAVA.

POLITIČKO RUKOVODSTVO I VLADAVINA ČINOVNIKA

U modernoj državi se vlast ne ispoljava u parlamentarnim govorima ni u proglasima monarha, već u vršenju uprave u svakodnevnom životu. Tako se stvarna vlast nalazi u rukama činovništva – vojnog i civilnog. Moderni viši oficir vodi bitke iz „kancelarije“. Činovništvo biva postavljeno u službu, dobija platu, penziju, napreduje, dobija stručno obrazovanje, postoji podela rada, dobija određene kompetencije, poznaje službena akta i hijerarhijski je uzajamno potčinjeno i nadređeno. Preduzeće je moderna država! Na isti način je uslovljen odnos vlasti u preduzeću i u državi. Alati, zalihe i novčana sredstva, neophodni za rad i ekonomsku egzistenciju su u jednom slučaju u rukama preduzetnika a u drugom slučaju u rukama političkog gospodara. U oba slučaja ovim sredstvima raspolaže ona vlast kojoj se birokratski aparat (sudije, činovnici, oficiri, poslovođe, trgovački pomoćnici, podoficire) neposredno pokorava i stavlja na raspolaganje. Istorijski napredak u pravcu razvoja birokratskedržave stoji u najtešnjoj vezi sa razvojem modernog kapitalizma. Moderno kapitalističko preduzeće počiva na proračunu. Za njegovu eegzistenciju su potrebni pravosuđe i uprava čije se funkcionisanje može racionalno proračunati po strogo utvrđenim normama – slično učinku neke mašine. „kadijska pravda“ je iracionalna i ne uklapa se u moderni kapitalistički koncept.

Ono što je specifično za moderni kapitalizam je strogo racionalna organizacija rada na osnovu racionalne tehnike. Zato su moderni oblici organiѕacije isuviše osetljivi na iracionalnosti prava i uprave. Regrutovanje upravnih aparata prilikom stvaranja racionalne države: U toku procesa oduzimanja prava svojeine, pojavile su se najpre u službi kneževa i prve kategorije „profesionalnih političara“ ljudi koji su stupali u službu političkih gospodara. Postoje dva načina da se od politike načini sebi poziv. Ili se živi za politiku, ili od politike. Razlika nije ni u kom slučaju ekskluzivna. Razlikovanje se odnosi na ekonomsku stranu tog stanja stvari: od politike kao poziva živi onaj ko teži da od toga stvori trajan izvor prihoda; za politiku živi onaj kod koga to nije slučaj. Da bi neko mogao u ovom smislu da živi za politiku (pod vladavinom poretka private svojine) onda on mora biti ekonomski nezavisan od prihoda koje politika može da mu donese, i da se ekonomska delatnost može odvijati i bez njega tj. da njegovi prihodi ne smeju da zavise od toga da li on lično stalno stavlja svoju radnu snagu u svoj um u potpunosti ili pretežno u službu sticanja tih prihoda. Profesionalni političari nisu neposredno prinuđeni da traže naknadu za svoj politički rad, na šta mora da pretenduje svako ko je bez sredstava.

Danas partijske vođe za odano služenje daju službu svake vrste – u prošlosti su to bili pokloni u zemljištu i sl. Sa porastom apsolutizma vladara u odnosu na staleže, vladari su se postepeno odricali svoje neograničene vlasti u korist stručnih činovnika, uz pomoć kojih su jedino i mogli da izvojuju pobedu nad staležima (eh. Veliki vezir). Vladar se sve češće okruživao ličnim poverenicima – kabinetom- i donosio svoje odluke posle stručnog savetovanja. Činovnici su bili zainteresovani za to da se I rukovodeći položaji – ministarski položaji – popunjavaju iz njihovih redova, a monarh je bio zainteresovan za to da može po svom nahođenju postavljati ministre iz redova činovnika koji su mu odani. Pored toga, da bi formalno bio oslobođen partijske borbe i napada, monarhu je bila potrebna jedna odgovorna ličnost da ga štiti tj. da odgovara pred parlamentom, istupa protiv njega, da pregovara sa partijama…

Tako je stvoren jedinstven položaj vodećeg ministra-činovnika. Razvoj politike u ‘’posao’’ iziskivao je školovanje za borbu i moć i za metode te borbe. Tako se uslovljava podela javnih funkcija na dve kategorije: kategoriju stručnih činovnika s jedne strane, i političkih činovnika sa druge strane. Pravi činovnik po svom pravom pozivu ne treba da se bavi politikom, već da upravlja, i to da čini nepristrasno (stučni čin.). Činovnik treba da vrši svoju dužnost sine iraet studio tj. bez mržnje i naklonosti. Angažovanje, borba, strast ira et studium, predstavljaju elemente političara i političkog vođe. Političarevo delovanje podleže jednom drugačijem principu odgovornosti. Ugled činovnika je sposobnost da zapovest na kojoj insistira pretpostavljeni organ vlasti, uprkos svojim sopstvenim predstavama, sprovede na odgovornost nalogodavca savesno i tako kao da ona odgovara njegovom sopstvenom ubeđenju. Bez ovakve moralne discipline i samoodricanja, aparat bi se srušio. Činovnici visokih moralnih kvaliteta su loši političari!!! To je ono što se naziva vladavina birokratije. Disciplina činovništva predstavlja apsolutni preduslov za uspeh. Nasuprot ostalim istorijskim nosiocima modernog racionalnog životnog poretka, birokratija se odlikuje time što je daleko neophodnija. U istoriji su poznati mnogi iracionalni oblici birokratije, ‘’patrimonijalni birokratije’’ Moderna birokratija se tu ističe osobinom racionalne stručne specijalizacije i školovanja. Nasuprot tome npr. kineski mandarin nije bio stručan činovnik već osoba sa literarno humanističkim obrazovanjem.

U skladu sa racionalnom tehnikom savremenog života, moderni činovnik je stalno sve više stučno obrazovan i specijalizovan. Birokratija kao kondenzovan duh u savezu sa mrtvom mašinom radi na tome da tvori okvir za ropstvo budućnosti kojem će možda jednog dana ljudi morati nesvesno da se povinuju ako je za njih čisto tehnički dobra tj. racionalna činovnička uprava i racionalna opskrba pomoću činovnika je krajnja i jedina vrednost koja treba da odlučuje o načina na koji će se upravljati njihovim stvarima, jer te poslove birokratija obavlja neuporedivo bolje od ostalih struktura vlasti.
Pitanje o budućim oblicima političke organizacije može se postaviti samo ovako:
– Kako je uopšte moguće spasiti bilo kakve ostatke neke ‘’individualističke’’ slobode kada postoji ovakva premoć tendencije ka birokratizaciji?
– Kako je moguće dati bilo kakvu garanciju da postoje sile koje ograničavaju i efikasno kontrolišu ogromnu premoć birokratije? Kako je moguće da postoji demokratija i u ovako ograničenom smislu?

(Maks Weber: Privreda i društvo I, Beograd, 1976)

2 thoughts on “MAKS WEBER – izvod iz dela (Privreda i društvo)

  1. Ponovo cu svojim komentarom zaobici ponudjeni nam canak, jer je on sam po sebi dovoljan i sazet, i skrenuti na jedno polje – duhovnosti koje mislim da je i Maksa Webera interesovalo.
    Poznato mi je da je Weber imao veliko interesovanje za religije Kine, Indije, drevnog judeizma, kao i za prtestansku askezu.No, dotaci drevnu duhovnost znaci nazrijeti onu dubinu sustinskog covjekovog postojanja koja se tesko moze vise potpuno odbaciti…
    Svjesno je prihvatio uticaj ovih religija, uvideo znacaj duhovnosti, i pokusao to donekle ugraditi u svoj filozofsko – socioloski sistem razmisljanja, samim tim sto i vlast dijeli na: harizmatsku, tradicionalnu i racionalnu. A i sa istorijom se bavio sadrzajnije od svojih suvremenika…
    Posto sam vec rekla da cu zaobici ponudjeni tekst, Weber mi je posluzio kao oslonac za neka dalja razmisljanja..
    Da li se uzajamna poveza uzburkanost, koju zovemo istorijom, odigrava na povrsini vremena? Da li je ova uzburkanost neprekidna ili uzajamno povezana, mislim da jeste…?! Dogadjaji izranjaju jedni iz drugih, pa i zbivanja se pravilno ponavljaju, i sve se to zbiva na povrsini vremena, na jednoj ravni, dok u dubini vrijeme nepromijenjeno stoji- kao sto covjecanstvo na zemlji objavljuje ratove, sklapa mir, gradi, hita, trguje; a za to vrijeme masa ‘pragnajsa’ ostaje netaknuta, i koliko covjek sa svojom svjescu racionalno zivi na zemlji, u dubini zivi nesvjesni, neuznemireni spokoj poput’ pragnajsa’. I tako, moze biti cak i istorijske paradoksalnosti; na povrsini vremena, sustizu se i ruse dogadjaji, a u dubini vremena nema promjene…
    Zato nam je nedostizna i zbunjujuca neprekidnost ravni, nemogucnost zadovoljstva linearnim konceptom vremena, jer stvarni uzrok je u dubini vremena, u bivstvu, u nevidljivom. Rene Genon bi rekao: “ Istorijsko covjecanstvo zivi u znaku pouvoir temporel, sto je vremenska primena – nadmoc jaceg“.
    U predhodnom smislu, vremenskoj neokrnjenoj dubini- je vladanje, a u posljednjoj Genonovoj – je vlast.
    Korijen vladavine jeste u duhovnom, ali vlas je na suprot njoj – u zemaljskoj i materijalnoj, a trebalo bi da se vladavina i vlast medjusobno dopunjavaju…
    Ima mnogo razlika , nazalost, u ovom svijetu kakav je , izmedju vladavine i vlasti. Navescu jos jednu, vaznu razliku: vlast nema nista od transcendentnog, jer je vlast odrzavanje ljudskog poretka i pravde u zajednici, podjela naroda i kazni, odbrana i napad. Zapravo, vlast snagu dobija iz vladavine – misli ljudske, i zato je vlast sama po sebi ljudska.
    Na samom pocetku vremena sve se razdvojilo, pa i vlast i vladavina: vladavina je duh i nevidljivo, vlast – materijalno i VIDLJIVO.
    A kakve su posledice toga: odbjegla vlast! Ima jedan , Pitagorin primjer: “ U onom trenutku kada se izgubi osjecaj prema sredistu, nastupa osjecaj povrsine.“
    Osjecaji nijesu vise izvirali iz duha oni su se razlivali po povrsini k’o ‘ boje bluza’…

    pozdrav,

  2. ‘ Osjecaji nijesu vise izvirali iz duha oni su se razlivali po povrsini k’o ‘boje bluza’… Ali da ne zaboravimo; ne radi se tu o umjetnickom osvajanju svijeta putem carolije boja i zvuka, nego o istorijskim idealima zivota: borbe, slave, drzave, ljudske strasti i demonskih sila, koji su se oslobodili, naglo izbili u svoj svojoj moci i preplavili covjecanstvo. Dogadjaji se nijesu samo razlivali po povrsini oni su se i besciljno prevrtali…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s