OGIST KONT – izvod iz dela (Kurs pozitivne filozofije)


OGIST KONT – izvod iz dela (Kurs pozitivne filozofije)

Da bi se onako kako treba objasnila prava priroda i bitni karakter pozitivne filozofije, neophodno je baciti najpre jedan opšti pogled na progresivni hod ljudskog duha, posmatran u celini: jer se bilo koje shvatanje može upoznati jedino kroz njegovu istoriju.

Izučavajući tako celokupni razvitak ljudske inteligencije u njenim različitim oblastima aktivnosti, od njenog prvog najposrednijeg poleta do naših dana, verujem da sam otkrio veliki osnovni zakon kojem je on potčinjen po stalnoj nužnosti, i koji, čini mi se, može biti čvrsto zasnovan, bilo na racionalnim dokazima koje pruža poznavanje našeg sastava, bilo na istorijskim proveravanjima koja proističu iz pažljivog ispitivanja prošlosti. Taj zakon se sa­stoji u tome što svako od naših glavnih shvatanja, svaka grana na­ših saznanja, prelazi postupno kroz tri različita teorijska stanja: teološko ili fiktivno stanje; metafizičko ili apstraktno stanje; nauč­no stanje ili pozitivno. Drugim rečlima, ljudski duh, po svojoj pri­rodi, upotrebljava redom u svakom od svojih istraživanja tri me­tode filozofiranja čiji se karakteri bitno razlikuju a čak su u os­novi i suprotni: najpre teološku metodu, zatim metafizičku i naj­zad pozitivnu. Otuda tri vrste filozofije, ili opštih sistema shvatanja o skupu fenomena, koje se međusobno isključuju: prva je nuž­na polazna tačka ljudske inteligencije; treća, njeno stanje utvrđe­no i definitivno; druga jedino ima za svrhu da posluži kao prelaz.

U teološkom stanju ljudski duh, usmeravajući prvenstveno svo­ja istraživanja ka unutrašnjoj prirodi bića, početnim i krajnjim uz­rocima svih posledica koje ga pogađaju, jednom rečju ka apsolut­nim saznanjima, predstavlja fenomene kao proizvod direktnog i neprekidnog delovanja natprirodnih sila, manje ili više brojnih, čija samovoljna intervencija objašnjava sve prividne anomalije vasione.

U metafizičkom stanju, koje je u osnovi samo jedna obična opšta modifikacija prvoga, natprirodne sile su zamenjene apstrak­tnim silama, istinskim entitetima (personificiranim apstrakcijama) svojstvenim raznim bićima sveta, koji su u stanju da stvore sve posmatrane fenomene čije se objašnjenje onda sastoji u tome da se dodeli svakom od njih odgovarajući entitet.

Najzad u pozitivnom stanju, ljudski duh. uviđajući nemoguć­nost da stekne apsolutne pojmove, odustaje da traži poreklo i svr­hu vasione i da upozna unutrašnje uzroke fenomena da bi se je­dino prihvatio da otkrije, dobro kombinovanom primenom rezonovanja i posmatranja, njihove stvarne zakone, to jest njihove stalne odnose sukcesivnosti i sličnosti. Objašnjenje fakata, svedeno tako na njegove stvarne granice, odsada je samo uspostavljena ve­za između različitih posebnih fenomena i nekih opštih fakata čiji se broj sve više umanjuje progresom nauke.

Teološki sistem je dostigao za njega najviše moguće savršen­stvo kad je božansku silu jednog jedinog bića stavio mesto mnogobrojnih nezavisnih božanstava koje je mašta prvobitno bila stvo­rila. Na isti način, poslednja reč metafizičkog sistema sastoji se u tome da se shvati, umesto različitih posebnih entiteta, jedan je­dini veliki opšti entitet, priroda, posmatrana kao jedini izvor svih fenomena. Isto tako, savršenstvo pozitivnog sistema, kojem on ne­prestano teži, mada je vrlo verovatno da ga ne može nikad dosti­ći bilo bi u tome da je u stanju da predstavi sve razne fenomene koji se mogu zapaziti kao posebne slučajeve jednog jedinog opšteg fakta, kao što je, na primer, gravitacija.

Ovde nije mesto da se posebno dokazuje ovaj osnovni zakon razvitka ljudskog duha i da se iz njega izvode najznačajniji ­zaključci. O njemu ćemo raspravljati neposredno, sa svom potrebnom opširnošću, u onor, delu ovog kursa koji se odnosi na izučavanje društvenih fenomena. Ja ga sada uzimam u obzir samo da bih tačno odredio pravi Karakter pozitivne filozofije nasuprot dvema dru­gim filozofijama koje su jedna za drugom gospodarile, do poslednjih vekova, svim našim intelektualnim sistemom. A sada, da ne bih sasvim zanemario jedan zakon od takvog značaja, čija će se primena često javljati u toku celog ovog kursa, treba da se ogra­ničim na letimično ukazivanje najprimetnijih opštih motiva koji mogu da potvrde njegovu tačnost.

Na prvom mestu, dovoljno je, izgleda mi, saopštiti jedan takav zakon kako bi mu odmah mogli proveriti tačnost ovi oni koji bar malo dublje poznaju apštu istoriju nauka. U stvari, nema među njima ni jedne jedine, danas već u pozitivnom stanju, a da svako ne može lako da je zamisli, u prošlosti, sastavljenu pretežno iz me­tafizičkih apstrakcija, i, ako se pođe još dalje, potpuno prožetu teo­loškim shvatanjima. Čak ćemo nažalost imati više nego jednom stvarnu priliku da upoznamo, u raznim delovima ovog kursa, da najsavršenije nauke još i danas imaju u sebi nekih vrlo vidnih tragova ova dva prvobitna stanja.

Ova opšta revolucija ljudskog duha može uostalom danas lako da se konstatuje na jedan vrlo primetan način, mada indirektan posmatrajući razvitak individualne inteligencije. Budući da je neminovno ista polazna tačka u obrazovanju jedinke i vrste, različi­te glavne faze prvog moraju predstavljati osnovne epohe drugog. Zar se svako od nas, posmatrajući svoju sopstvenu istoriju, ne seća da je bio redom, što se tiče najznačajnijih pojmova, u detinjstvu teolog, u mladosti metafizičar, a u zrelim godinama fizičar? Ovo je danas lako proveriti za sve ljude koji su na nivou svoga vremena.

Ali osim direktnog posmatranja, opšteg ili pojedinačnog, koje pokazuje tačnost ovog zakona, ja moram, u ovom kratkom obaveštenju, naročito spomenuti teorijska razmatranja koja će doprineti da se uvidi njegova nužnost.

Najznačajnije od svih razmatranja, zahvaćeno iz same priro­de predmeta, sastoji se u potrebi, u svakoj eposi, za nekom teori­jom da bi se povezala fakta, potrebi kombinovanoj sa očiglednom ­nemogućnošću, za ljudski duh u njegovom začetku, da iz posmatranja razvije teorije.

Svi veliki umovi, počev od Bekona, ponavljaju da su stvarna saznanja samo ona koja počivaju na posmatranim faktima. Ova os­novna maksima je očevidno neosporna ako se primeni, kao štu treba, na zrelo stanje naše inteligencije. Ali, ako se osvrnemo na svom primitivnom scanju, nije mogao niti je morao tako misliti. Jer ako, s jedne strane, svaka pozitivna teorija treba neophodno da bude zasnovana na posmatranju, tako isto je, s druge strane, očigledno da je našem duhu, da bi se predao posmatranju, potrebna neka teorija. Ako fenomene, posmatrajući ih, ne vežemo od­mah za kakve principe, ne samo da bi nam bilo nemoguće da kombinujemo ova pojedinačna posmatranja i, prema tome, da iz njih izvučemo kakvu korist, nego bismo čak, bili potpuno nesposobni da im poklonimo pažnju, a najčešće bi nam fakta, iako pred oči­ma, ostala nezapažena.

Na taj način, pritešnjen između potrebe za posmatranjem da bi stvorio realne teorije i potrebe, ne manje nužne, da stvori bilo kakve teorije da bi se predao neprekidnim posmatranjima, ljudski duh bi se, u svom začetku, okretao u krugu iz kojeg ne bi ni na kakav način mogao izaći da se nije srećom otvorio jedan pri­rodni izlaz spontanim razvitkom teoloških saznanja, koja su i dala stecište njegovim naporima i pružila hranu njegovoj aktivnosti. Takav je osnovni motiv koji dokazuje logičku neminovnost čisto socijalnih razmatranja koja mu se pridružuju i koja čak ne mo­ram ni navoditi u ovom trenutku.

Ta neminovnost postaje još osetnija ako se uzme u obzir savršena skladnost između teološke filozofije i same prirode istraživanja na koja ljudski duh u svom detinjstvu toliko uisredsređuje svu svoju aktivnost. Zaista, vrlo je upadljivo da su najosnovnija pitanja nedokučiva našim sredstvima — unutrašnja priroda bića, poreklo i svrha svih fenomena — upravo ona koja naša inteligen­cija u tom primitivnom stanju izdiže iznad svega, a svi problemi koji se zaista mogu resiti gotovo se smatraju kao nedostojni ozbilj­nih razmišljanja. Lako je shvatiti razlog za to; jer jedino je moglo iskustvo da nam pokaže kolike su naše snage; i da čovek u počet­ku nije mislio o njima s puno preterivanja, one nikad ne bi mogle postići sav razvoj za koji su sposobne. Tako zahteva naša priroda. Ali, ma kako bilo, predstavimo sebi, ukoliko je moguće, tu sklo­nost tako sveopštu i toliko ispoljenu, i zapitajmo se na kakav bi prijem naišla u jednoj takvoj eposi, da je tada postojala, pozitiv­na filozofija, kojoj je najviša težnja da otkrije zakone fenomena i čija je glavna osobina da smatra kao neminovno zabranjene ljud­skom duhu sve one nedokučive tajne koje teološka filozofija, na­protiv, objašnjava s jednom tako zadivljujućom lakoćom sve do njihovih najsitnijih detalaja.

Isto je tako i kad se s praktične tačke gledišta posmatra priroda istraživanja kojima se ljudski duh prvobitno bavi.                     U ovom pogledu ona daju čoveku tako veliku draž bezgranične moći da deluje na spoljni svet, koji smatra kao potpuno njemu namenjen i kao da po svim svojiiim fenomenima predstavlja tesne i neprekid­ne veze s našom egzistencijom.               Ali, to varljivo verovanje, te preterane ideje o važnosti čoveka u vasioni, koje rađa teološka filo­zofija a koje nepovratno ruši prvi nalet pozitivne filozofije, jesu u početku, neophodni podstiicaj bez kojeg se zaista ne bi moglo shvatiti da bi se ljudski duh prvobitno odlučio za teške poslove.

Mi smo danas tako daleko od tih prvobitnih sklonosti, bar što se tiče većine fenomena, da teško možemo sebi tačno predstaviti moć i neophodnost sličnih razmatranja. Ljudski um je sada dosta zreo da bismo preduzeli naporna naučna istraživanja, a da nema­mo u vidu nikakav nepoznat cilj koji može jako da deluje na maš­tu, kao onaj koji se nametao astrolozima i alhemičarima. Naša in­telektualna aktivnost je dovoljno podstaknuta čistom nadom da ot­krije zakone fenomena, prostom željom da potvrdi ili obori neku teoriju. Ali nije moglo tako biti u ranom dobu ljudskog duha.                   Bez privlačnih himera astrologije, bez velikih razočarenja alhemije, na primer, odakle bismo crpli neophodnu istrajnost i žar da se pri­kupe tolika posmatranja i iskustva koja su kasnije poslužila kao osnov prvim pozitivnim teorijama i jedne i druge vrste fenomena?

Ovaj uslov našeg intelektualnog razvitka još odavno je dubo­ko osetio Kepler u astronomiji, a u naše vreme tačno ocenio Bertole u hemiji.

Vidimo dakle da je pozitivna filozofija, prema svim ovim raz­matranjima, iako je ona pravo i definitivno stanje ljudske inteligencije, ono kojem je uvek sve više težila, morala bar u početku neminovno upotrebiti, i to kroz dugi niz vekova bilo kao metodu bilo kao privremene doktrine, teološku filozofiju; filozofiju čija je osobina da bude spontana i prema tome čak i jedina mogućna u početku a isto tako jedina koja je mogla pružiti dovoljno interesa našem duhu koji je bio u povoju. Sada je vrlo lako pojmiti da je ljudski duh, da bi prešao iz ove privremene filozofije u definitiv­nu, morao prirodno da usvoji, kao prelaznu filozofiju, metafizič­ke metode i doktrine. Ovo poslednje razmatranje je neophodno da bi se dopunio opšti kratak pregled velikog zakona na koji sam ukazao.

Lako je shvatiti zaista da naše poimanje, prinuđeno da ide napred skoro neosetno, nije moglo naglo i bez posrednika preći iz teološke u pozitivnu filozofiju. Teologija i fizika su međusobno tako duboko nepomirljive, njihove koncepcije imaju jedan tako korenito suprotan karakter da je ljudska inteligencija, pre nego što je odbacila jedne da bi isključivo upotrebila druge, morala da se posluži posrednim koncepcijama dvojakog karaktera i samim tim sposobnih da postupno izvrše prelaz. Takva je prirodna namena metafizičkih koncepcija: od njih u stvari i nema druge koristi. Zamenjujući u izučavanju fenomena natprirodnu vodeću silu jed­nim odgovarajućim i nerazdvojivim entitetom, iako je ovaj u po­četku shvaćen samo kao emancipacija one prve, čovek se malo pomalo navikao da razmatra jedino sama fakta budući da su poj­movi o metafizičkim faktorima lagano postojali toliko tanani da su u očima svakog trezvenog uma uzimani samo kao apstraktna imena fenomena. Nemoguće je zamisliti kakvim bi drugim postup­kom naš razum mogao preći iz razmatranja izrazito natprirodnih u razmatranja čisto prirodna, iz teološkog sistema u pozitivni sis­tem.

Pošto sam tako utvrdio, koliko mi je to moguće bez upuštanja u posebnu diskusiju koja bi bila neumesna u ovom trenutku, opšti zakon razvitka ljudskog duha, onako kako ga ja shvatam. biće nam sada lako da tačno odredimo bitnu prirodu pozitivne fi­lozofije — što je i pravi predmet ovog izlaganja.

Vidimo, prema onom što prethodi, da je osnovni karakter po­zitivne filozofije da posmatra sve fenomene kao potčinjene nepromenljivim prirodnim zakonima čije tačno otkrivanje i svođenje na najmanji mogući broj jeste cilj svih naših napora, smatrajući kao apsolutno nedokučivo i besmisleno za nas istraživanje onoga što se zove uzrocima, bilo primarnim bilo finalnim. Beskorisno je in­sistirati mnogo na jednom principu koji je sada postao tako blizak svima onima koji su malo dublje proučavali eksperimentalne nau­ke. Svako zaista zna da u našim pozitivnim objašnjenjima, čak i najsavršenijim. nemamo uopšte pretenziju da izlažemo početne uz­roke fenomena, pošto bismo tada jedino uvećali teškoću, već samo da tačno analiziramo okolnosti njihovog stvaranja i da ih vezu­jemo jedne za druge prema normalnim odnosima sukcesivnosti i sličnosti.

Tako, navodeći u tom smislu najlepši primer, kažemo da su opšti fenomeni vasione objašnjeni, onoliko koliko se mogu objas­niti, Njutnovim zakonom gravitacije, jer, s jedne strane, ova lepa teorija pokazuje nam svu ogromnu raznolikost astronomskih fakata kao da je samo jedan i isti posmatran s raznih tačaka gledišta: stalnu težnju svih molekula jednih prema drugim u pravoj srazmeri njihove mase i u obrnutoj srazmeri kvadrata njihove raz­daljine; dok, s druge strane, ovaj opšti fakat nam je predstavljen kao prosto proširivanje jednog fenomena koji nam je sasvim bli­zak i koji samim tim posmatramo kao sasvim poznatu težu tela na zemljinoj površini. A što se tiče toga da odredimo šta su u suš­tini ova privlačna sila i teža, koji su njihovi uzroci, mi sva ta pita­nja smatramo kao nerešiva,  koja nisu više u delokrugu pozitiv­ne filozofije i koja s pravom prepuštamo mašti teologa ili suptil­nostima metafizičara. Očigledan dokaz nemogućnosti da se dobiju takva rešenja leži u tome što, kad god se tražilo da se kaže o ovoj stvari nešto razumno, najveći umovi su samo mogli da definišu ova dva principa jedan pomoću drugog, govoreći za privlačnu silu da ona nije ništa drugo nego teža, i to sveopšta, a zatim za težu da se ona prosto sastoji u zemljinoj privlačnoj sili. Takva objašnje­nja, koja su smešna kad se želi saznati unutrašnja priroda stvari i način postajanja fenomena, predstavljaju međutim sve što mo­žemo dobiti kao najpouzdanije, pokazujući nam kao identične dve vrste fenomena koji su tako dugo bili smatrani kao da nemaju ni­kakvog odnosa među sobom. Nijedan trezveni um danas ne traži da ide dalje.

Lako bi bilo navesti još ovakvih primera, koji će se javljati u toku oitavog ovog kursa, pošto takav duh isključivo vlada u svim krupnim intelektualnih poduhvatima. Da bih u ovom trenutku na­veo samo jedan od savremenih radova, izabraću niz divnih Furijeovih istraživanja o teoriji toplote. Ona nam očigledno potvrđuje opšte prethodne napomene. Zaista u ovom radu, čiji je filozofski karakter izrazito pozitivan, obelodanjeni su najznačajniji i najtačniji zakoni o toplotnim fenomenima a da pisac ni jedan jedini put nije sebi postavio pitanje o unutrašnjoj prirodi toplote niti spo­menuo — sem da bi pokazao njenu ništavost — tako bumu ras­pravu između pristalica kalorične materije i onih koji smatraju da se toplota sastoji u treperenju svemirskog etera. A ipak naj­krupnija pitanja, od kojih veći broj nije bio nikada ni postavljan, raspravljana su u ovom delu, što je opipljiv dokaz da ljudski duh, ne upuštajući se u nepristupačne probleme i ograničavajući se na istraživanja jednog potpuno pozitivnog reda, može u njima naći neiscrpnu hranu za svoju najjaču delatnost.

(Ogist Kont, Kurs pozitivne filozofije, 23-29 ΝΙΟ »UNIVERZITETSKA RIJEČ«, NIKSIĆ CENTAR ZA ISTRAŽIVAČKO-IZDAVAČKU DJELATNOST RK SSO CRNE GORE, Nikšić, 1989)

2 thoughts on “OGIST KONT – izvod iz dela (Kurs pozitivne filozofije)

  1. Doletela mi je WordPresom pozitivisticka misao i nisam mogla da odolim da se ne podsetim ovog znamenitog autora, njegovog utemeljujuceg dela. Na kraju ne odoleh porivu da ispisem par svojih PRVIH “umetnickih” utisaka.
    Interesantan zivotni put ovog mislioca i burno vreme u kom je ziveo daju poseban okvir njegovom delu. U studentsko vreme za mene je ideja da se filozofija moze obuhvatiti kursom, bila suluda,neshvatljiva i neprihvatljiva. Tokom zivota, konkretnije vrlo brzo, ovaj nacin razmisljanja sam protumacila kao neizbezno racvanje disciplina.Prosirenjem ukupne filozofske misli sociologijom Kont je znacajno pridoneo procesu specijalizacije i opravdao svoju filozofsku misao.
    Naravno ni danas ne prihvatam ideju kursa. Prosto zato sto filozofiju ne prihvatam,na srecu ni drugi, kao iskljucivo pozitivisticku. Naprotiv ona je pocetak, sredina i kraj egzaktnosti. Bez nje se ne mogu postaviti odredena pitanja nauke. Sta vise neka od osnovnih pitanja najznacajnijih egzaktnih pretpostavki( teza ),a potom i teorija, su u biti filozofska pitanja. Tako gledajuci filozofija nam se prikazuje kao pretpostavka razmisljanja. Formulacije pojmovi, teze,definicije…smisao, istina. Covek nauke sve to koristi kao svoju aparaturu .Ne u filozofskom obliku, ali se njima itekako bavi. Sto nauka postize vecu opstost to je sve dalje od objektivne stvarnosti;sve vise ide iza pojavnosti.A tu, iza ugla ceka je raskosna filozofija.

    Imam jasan stav prema sociologiji, isto tako prema idejama Konta,njegovom poimanju egoizma, altruizma,tumacenju drzave koje u sebi nosi zrnca geopolitickih teorija.Tema je toliko opsezna da joj ne vidim kraja. Po sebi to govori o njenom znacaju.
    Branko, hvala na podsecanju. Procitacu jos koji put. Ovo je bilo na brzinu.

  2. Ogost Kont, i pozitivizam , davno sam imala to na prijemnom ispitu is sociologije…:-))), tada nisam bas najbolje razumjevala teoloski sistem slavnog O. Konta….
    Ni sad mi nije najbolje jasno ( Procitala sam na brzinu ovu tvoju/Vasu postavku) – koja je to Bozanska sila jednog jedinog bica, uticala na njega da mnogobrojna bozanstva nastala iz maste,
    odjednom nestanu pod kapom ‘bozanske sile’, i da takav teoloski sistem postane za njega savrsenstvo….!?
    Na koga je mislio….? Na Jahve- vrhunsko bozanstvo, mnogobozacko…..puno osvete, pravde, i malo ljubavi. Nije!
    Na Hristosa, on nije Jahve , mozda…..
    Ako znamo da jeste, bez nagadjanja, eto i on je prihvatio evoluciu bozanstva….
    Mislim da je grijesio sto je htio odbaciti metafiziku, i sto je skracenim putem ( preko ideje o Bogu)htio doci do saznanja svijeta….
    Dozivljaji onostranog ( metafizickog su jako vazni) je znacajan jer mi smo i prirodna i duhovna bica…..
    A svakako , nemozemo mnoga pitanja empirijske nauke ne mozemo izuciti pomocu kursa za filozofiju ( provjerene tvrdnje o realnosti (?) )
    I bas u ovim djelovima koje je htio da skrati i zbrzi potrebna je velika postupnost….

    To sam otprilike pokupila od njega…. iz ‘moje ‘kore velikog mozga…..:)))
    pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s